Ja stalno mislim na one što istinski behu veliki Koji, iz utrobe još, pamtiše istoriju duše Kroz hodnike svetlosti gde su sati sunca, Beskrajna, raspevana. Čija divna ambicija Beše da im usne, još ognjem dodirnute, Kazuju o Duhu odevenom od glave do pete u pesmu I koji s proletnjih dana skupiše Želje što po tenu padaju ko cvcće. Što je dragoceno ne zaboravlja se nikad Osnovna naslada krvi crpene iz bezvremenih izvora Koja se probijala kroz stene u svatove pre naše zemlje. Meka se nikad ne porekne njeno zadovoljstvo u jutarnjem prostoru Niti njen ozbiljni večernji zahtev na ljubav. Ne dozvolite nikad da promet postepeno uništi Bukom i maglom cvetanje duha. Blizu snega, blizu sunca, u najvišim poljima Vidi kako toplina i njihanje trava I beli barjaci oblaka I šapati vetra u nebu koje osluškuje Slavi imena onih koji se u životu boriše za život U čijim srcima bejaše ognja centar Koji, rođeni od sunca, kratko putovahu ka suncu I ostaviše živ vazduh potpisan svojom čašću.

Stivn Spender

PRI EKSPLOZIJI GRANATE, u tom kratkom trenu, kad se između svetlosnog bleska (sred kojeg zidovi kuća, most, stubovi, železnički pragovi i šine odleću u vazduh) i tupog, zaglušujućeg, sveobuhvatnog zvuka pojavljuje vidljiv raskorak na osnovu koga i ja, u deliću vremena (sav smanjen, stegnut u sebi, stisnut, zgrčen), s olakšanjem zaključujem da nisam prekoračio brid kojim sam odeljen od nepostojanja, istovremeno podležući kolebljivoj sumnji da nikad nisam udaljeniji od Savaota (kao i razoreni grad, i mrtvi vojnici, civili i stoka čiji slatkasti smrad izaziva u meni nesavladivu mučninu), ali poput šiblja na savskoj obali iza teretne kompozicije krcate ranjenicima, poput čađavih vojnika i premorenih železničara zauzetih guranjem belog sanitetskog vagona s velikim crvenim krstom na bokovima i zasvedenom krovu, iz čije se utrobe viju platneni jezici kao skretničarske zastavice, poput jata vrabaca nad golim krošnjama divljih kestenova ispred porušene železničke stanice i, pod budnim okom neobrijanih i neurednih žandarma, grupice prljavih robijaša koji zamahuju i udaraju čekićima i pijucima popravljajući koloseke — i ja živim sred topovske kanonade i neprestanog štektanja »švarclozea« s austrijskih monitora, smatrajući tu činjenicu pravim čudom, na osnovu čega osećam da nikad Gospodu Bogu nisam bio bliži. Sveobuhvatni zvuk buja slično poplavi i tle podrhtava; na putu za stanicu, kuda sam se, primivši naređenje od svog pretpostavljenog, gospodina majora Dragutina Gavrilovića, komandanta Drugog bataljona X kadrovskog puka (u čijim sam redovima od juče), uputio s Kalemegdana da bih, zahvaljujući poznavanju engleskog jezika, primio tek prispele teške haubice, koje je, sa posadom, poslalo Kraljevini Srbiji Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije, gibanje ispod nogu i sve češće i sve snažnije erupcije onesvešćujućeg vazdušnog pritiska razlažu zbilju na deliće slične bunovnom snu, te pucnji i bubnjanje artiljerije u meni više nisu glas rata što se na moje oči, uprkos veličanstvenim prošlogodišnjim pobedama na Ceru i Kolubari, sad pretvaraju u poslednje očajničke časove postojanja Srpstva, već, kao u smrti, munjevit prodor sećanja na davno proživljeno vreme, kada je pokojni moj deda Jota Petkov, zvani Bugarin (što je poreklom i bio), zemljodelac i pčelar, doterao, na volovskim kolima, iz Vranovca, s vašara, »centrifugu«, to jest mašinu za vrcanje meda, stavio je u pčelinjak pod plevnju i, pred okupljenim Zjapincima, iz »đerzonki« izvadio četiri rama, ćurećom peruškom smanuo pčele, a sa saća mesinganom

viljuškom, sličnom češlju, zgrabuljao voštani zastor, onda ramove složio na vitla i, okrenuvši ručicu, prvo sporo (oprezno i nepoverljivo), zatim sve brže, bacio med iz saća na limeni zid cediljke, proizvevši dubok, prigušen a trajan zvuk, kao kad grad udari iz olovnog oblaka o krov. Taj zvuk se razlegao povrh vinograda, i, brujeći ispod bakarne kupole usijanog letnjeg dana, stapao sa šumom Zjapine pod urvinom ispod puta kraj kojeg su s mladog gledičja koze brstile prašnjavo lišće, da bi se, sjedinjen (to dobovanje gustih kapljica meda o valjkasto oblikovani lim »centrifuge«, i mrmor bistrog slapa preko granitnih stena s dna rečnog korita), uvaljao u debeli zvučni guber, rasprostrt po poljima, cvetnim livadama i iznad seoskih krovova, kao što se, na isti način, Sejmenskim dolom, niz reku, prostiralo mrmljanje i režanje sapete vode na ustavi Jankove vodenice; i taj duboki a prigušen bobonjavi zvuk brzo je u zrici popaca i šapatu lišća pronalazio svoje mesto, obmanuvši i starije i decu (među njima i mene) da od pamtiveka izvire iz dedinog pčelinjaka, i da će se večno čuti, kao što je večno i zujanje pčela, i šapat lišća, i žubor Zjapine ponad granitnog kamena na rečnoj okuci ispod popove kuće. Stoga sam pobožno klečao kraj »centrifuge«, kao što su i seljaci stajali pod plevnjom strpljivo i mirno poput bogomoljaca u crkvi, i, pridržavajući veliku teglu, očekivao da iz limene lule pocuri med: njegov prozirni a gusti mlaz, mirišljav na bagremov cvet, na žalfiju i majčinu dušicu, trebalo je. da okruni čas večne harmonije u prirodi i, zajedno sa žuborenjem reke i zujanjem pčela, ponovi ljudima trajnu poruku Gospoda da život i priroda kojom su okruženi nisu ništa drugo do Božji dar. Čekao sam da se kao platno, kad ga, u tkačnici, razmotavaju, a ono se, lelujajući se levo-desno, slaže po podu u neobičan meandar, i lepljivi mlaz isto tako zanjiše na dnu tegle, i da, menjajući boju pod prodornim sunčevim zracima, ispuni staklenu utrobu teškom, tegobnim trudom mnogih insekata obranom, provarenom i kroz čudno ždrelo i vilice proceđenom sadržinom, da taj dan, kada je, primenom »centrifuge«, prekinuto surovo razaranje starodrevnih košnica zvanih »trmke«, a ne samo zvukom, i medom bude preobraćen u himnu neuništivog Postojanja, kojeg, obično, čovek nije svestan, nego ga samo u izuzetnim trenucima čitavim svojim bićem (kosom, kožom, drhtanjem) naslućuje. Ali, desila se promena: čim je med potekao, deda je prestao da na »centrifugi« vrti ručicu, i nad vinogradom, drvećem, selom, prolomila se tišina srušivši se na mene kao prazna bačva; bio sam uznemiren kao da se nešto zastrašujuće dogodilo, recimo da je kogod od najmilijih izgubio oko ili mu stablo u šumi smrskalo nogu; gledaš: isti čovek koga znaš od rođenja,

isto se zove, isto govori, a opet drukčiji je, bespovratno drukčiji i '— bliži smrti. Ta bolna slutnja nije sjenjala ni pred dedinim prvim pokretom, pred njegovim iskošenim naginjanjem nad medni, curak, kad se 1evom rukom, osakaćenom još u timočkoj buni, oslonio o koleno, a desnom mahnuo nad teglom da rastera pčele, ispruživši zatim tvrdi i čvornovati kažiprst, čiji je vrh, s podbijenim noktom, podmetnuo pod lulu da bi se natopio medom, a istovremeno, sevajući zagasitim okom ispod nakostrešenih obrva, pogledom potražio koga će prvog počastiti, i, kako sam mu bio najbliži, osmehnuo mi se, mrdnuo obrvama i prst mi poturio pod nos brundajući hrapavim glasom da zinem, a kad sam to sa strepnjom učinio, ugurao mi je kažiprst međ vilice. Očekivao je da ću premreti od zadovoljstva, jer je med bio gust i mirišljav; međutim, njegov prst, sličan čeparu odvaljenom sa cera, kao i gorak ukus prljavštine iz pora i ispod nokta, ispunili su mi ždrelo gađenjem: zalud svečana lepota leta i predano prepuštanje Božjim darovima, zalud zahvalno primicanje seljaka sećiji s glinenim čankom punim meda i oljuskanim orasima u porculanskoj činiji iz koje su se, jedan za drugim, posluživali u potpunoj, sočnim brizganjem zasiće. noj tišini, koja se nije nadnosila samo nad Zjapinu i Sejmenski do već i nad čitavu uzavrelu Srbiju, i jatke zamakali u med, a onda ih jeli, i klimali glavama, gledajući dedu s divljenjem kako neoštećeno saće iz »centrifuge« vraća u košnicu, a nove ramove otvara pčelarskom češagijom, oblizuje je puštajući da mu se sa sedih brkova sok cedi na košulju, potom okvire ređa u »centrifugu«, okreće je i vrca, pobedonosno motreći ispod gustih i nakostrešenih obrva oticanje meda u staklenu posudu. No zalud rajsko zujanje pčelinjeg roja, šum lišća, žubor Zjapine, zalud dedina radost i smerno klimanje seljačkih glava — hrapav trag prsta i gorak ukus zemlje i gnojiva nikakva glad i nijedan miris za vjeki vjekov nisu mi uklonili s nepca. Evo, i sad prašina od eksplozija krcka pod zubima i okoštava u odvratnu zaptivenost usne duplje, gušeći me i terajući na povraćanje. Jedva se obuzdavam posrćući preko razorenih koloseka; raspitujem se kod inženjeraca gde se istovaruju engleske baterije, ali oni, zauzeti snovanjem između požarom zahvaćenih skladišta i teretnih vagona, na koje trećepozivci s mukom podižu stare, strunule pontone (trule koliko i njihove šajkače iz balkanskih ili turskih ratova, koliko i kožusi, gunjevi i opanci), pokazuju mi, u prolazu, niz koloseke, ka ložionici i tornju za utovar uglja u lokomotive. Još uvek osećajući u ustima mešavinu ukusa na katran, pepeo i prašinu sa ratnog zgarišta, u šta je neprijatelj artiljerijskim bombardovanjem pretvorio nam

prestonicu, i neumrlih tragova prljavštine s dedinog prsta čiju sam hrapavu kožu onog dana, kad je kupio »centrifugu«, morao oližati, oklevam da stupim na brisani prostor, koji je, kao rošavi dlan, pružen između stanične zgrade i crnih radionica za opravku lokomotiva u daljini, zahvaćenih požarom i umotanih u gusti dim slično paklenim ognjištima. Treba da pretrčim preko čistine otvorene prema Savi, i tako, izložen rafalima neprijateljskih mitraljeza, stavim život na kocku (što !je manje važno), i vojnički zadatak, zbog kojeg sam i došao na železničku stanicu, ne ostvarim (što je mnogo gore), to jest engleske baterije, tek prispele specijalnim vagonima, svojom smrću ostavim kraj istovarnih rampi dok god se ne pojavi drugi Gavrilovićev izaslanik i ne prebaci ih na Kalemegdan s ko zna kolikim kobnim zakašnjenjem. Zato stežem zube, i, ugledavši naš brzometni top 75 mm u dejstvu prema suprotnoj obali, čije granate za izvesno vreme ućutkuju paljbu austrijskog monitora, jurim preko izrovanih perona i pokidanih skretnica, poslednjom snagom hvatajući se za zadnji vagon putničke kompozicije u pokretu, koja me, ubrzavajući kretanje, dovozi do ložionice; skačem, i, jedva se održavši na nogama, zalazim među lokomotive nastavljajući da trčim pored koloseka i gomila šlipera pretvorenih u grudobrane, sve dok se ne obrem iza rezervoara s vodom za napajanje parnjača: tamo, s dugačkih četvoroosovinskih otvorenih vagona teška dizalica, uz pomoć engleske posade i naših robijaša, spušta s platformi haubice 120 mm — dragocenu pomoć u odbrani Dunavskog keja i kalemegdanskih utvrda. Pomoć je dragocena, ali, bojim se, slična neophodnom leku koji stiže kasno: bolesnik je na izdisaju — nikakve medicine, niti hirurški zahvati, ni nega, ni briga bolničkog osoblja, ili dobra, odgovarajuća ishrana nisu više u stanju da mu produže život; to ne zaključujem na osnovu šarolikosti naše odbrane, sazdane od starih, iskusnih, ali već istrošenih i umorom satrvenih trećepozivaca, i od sremskih dobrovoljaca, čiji je polet na visini, no ratničko umeće niti precizno niti štedljivo, pa su im žrtve velike i gotovo nepotrebne; pored njih mnoštvo građana rešenih da prestonicu (a to znači: domove, crkve, grobove, škole, nadleštva, radnje, fabrike, trgovine) brane ,do poslednje kapi krvi, kao i izvestan broj seljaka zatečenih u Beogradu u trenutku Makenzenove ofanzive, mahom staraca i bolesnih, što su, onemogućeni da se vrate u sela, poželeli da budu od koristi, pa sad, umesto da ugare njive, i ubiru letinu, prenose granate i kopaju zemunice — već zaključak stvaram (pre svega) na osnovu ponašanja majora Gavrilovića, mog pretpostavljenog: kršnog i staloženog, maltene dobroćudnog čoveka, do juče

mirnog i bistrog kao voda u bunaru, a danas nesređenog, živčanog, gotovo plahovitog komandanta, što — obraćajući se uglađenim francuskim mitraljescima, koji su, umesto proletos, kako je to Vlada Francuske obećala Pašiću, tek u ove mutne i žalobne jesenje dane pritekli u pomoć, poređavši po kalemegdanskoj terasi svoje »sentetjene« kao negovane pse na izložbi plemenitih pasmina — gubi takt, i, jedva se uzdržavajući da ne viče, šalje ih, kao kakve regrute s planinskih torova (a ne svetske, obrazovane i lepo vaspitane ljude), na kotu 136, u prve redove, ne zapitavši ih ni kako su putovali, ni gde su se smestili, ni da li su, od kada su stigli, išta u usta stavili, što sam ja, »osetljiv ko devojče« (kako je moj rano stradali otac često voleo da kaže), pokušao, vodeći ih na Dunavski kej, da svojom engleskom konverzacijom zagladim — na žalost bezuspešno, jer nijedan od prispele gospode nije, iz prezira prema Anglosaksoncima, znao ni jednu jedinu englesku reč. Engleski ne znaju ni žandarmi ni robijaši; ipak, oni s britanskim artiljercima nalaze zajednički jezik — verovatno je to iskonski nemušti jezik ratovanja — i ja, prilazeći, vidim kako mašu rukama, keze zube i nekako se sporazumevaju složno podmećući leđa pod glavčine a lance ispod lafeta; pritom, na moj užas, zaboravljaju da s vagona prvo stovare kare s municijom i sklone ih u bilo kakav zaklon, da ne budu meta austrijskim »merzerima« čiji bi jedan jedini pogodak digao u vazduh i voz i topove i ložionicu. Ali, ljudski razum uvek se povlači pred nagonom, pa i ovom prilikom svako bi da sačuva top, vođen logikom instinkta: izgubiš li top, granate ti nisu ni od kakve koristi, a ostaneš ili bez granata — dobićeš druge; lakše ti je da dođeš do granata no do topa; zato jednodušno zapinju oko lafeta, čučeći bezbrižno na brdu baruta. Pritrčavam i vičem da se manu haubica — nek najpre stovare kare s granatama, inače ćemo svakog časa svi izginuti; ali moji uzvici unose samo pometnju, jer me Englezi gledaju zbunjeno, ne znajući zapravo šta hoću, a naši me ne razumeju; stoga se kod najbližeg artiljerca raspitujem ko im komanduje, istovremeno naredivši žandarmerijskom naredniku da sa Mostara što je moguće pre dovede zaprege, govoreći mu prvo engleski, tek posle srpski, tako da mi duboki, smireni glas, koji mi se iza leđa obraća odmerenim, ali bespogovornim pitanjem ko sam i šta tražim na ovom mestu, glas sličan mome (ukoliko je iko u stanju da zvučnost i boju sopstvenog glasa uistinu oceni slušajući ga čitavog života iznutra, preko svog grla, svog nosa i svojih žila i kostiju, a ne spolja, kroz uvo, kao druge glasove i zvuke), najednom pričinjava odjekom iste rečenice koju ne stižem da do kraja prevedem na srpski, pa se,

iznenađen, osvrćem, suočivši se s omalenim, riđim i pegavim britanskim artiljerijskim poručnikom, kome bez ustezanja, shvativši, ni sam ne znam kako, da je on pretpostavljeni koji odlučuje o istovaru, raportujem poruku majora Dragutina Gavrilovića, koja se, s obzirom na situaciju, ne samo što može nego i mora smatrati naređenjem. Poručnik Kompson (Ričard Kompson, kako mi se predstavlja odsečno salutirajući i još odsečnije mi stežući šaku) istog se časa prema poruci tako i odnosi, zaključivši da sam, što se. tiče redosleda istovara, u pravu, pa, podižući glas kako bi nadjačao paljbu naših brzometnih topova 75 mm sa same obale čija vatra uspeva da odagna monitor čak do Zemuna, izdaje uputstva na koji način kare stovariti s voza i odvući sa stanice. Ne okleva da se uskim dlanovima prihvati žbica i da, naprežući se iz petnih žila, pri tom ne izgubivši nimalo od dostojanstva komandujućeg oficira, gura kare, potom i haubice, preko urvina i koloseka, rame uz rame sa svojim vojnicima i našim robijašima, dok god ih nismo izvukli u park iza stanične zgrade čije je levo krilo bilo srušeno do temelja; u desnom, kroz razbijene prozore, vide se kancelarije i čekaonice prepune ranjenih železničara i izluđenog građanstva u očekivanju putničkih kompozicija, kojima bi, izmičući kataklizmi, izbegli u palanke i sela na jugu Srbije, u dugom, beznadežnom sedenju na klupama i ležanju po podu između kofera, kotarica i bošči punih nužnih stvari i besmislenih sitnica — uspomena na minuli život (koje istovremeno potvrđuju i nadu da će se katastrofa izbeći i život nastaviti). I dok slušam poručnikovo škrto saopštenje o osobinama prispelog oružja i ratnoj obavezi njegove jedinice, ne mogu da ne čujem i plač dece, jauk ranjenih i muklo naricanje majki i supruga nad leševima svojih najdražih. Svud oko sebe vidim razaranja i smrt; i, stegnuta srca, zavidim svome sagovorniku, čija hladnokrvnost, već na granici ravnodušnosti, deluje uvredljivo. Nijednom rečju, nijednim trzajem obraza, ili treptajem oka, dok govori, dok se raspituje kako će se najkraćim putem i najbržim načinom baterija prebaciti na položaj, i gde će posada obitavati — da li u zemunicama ili u katakombama stare turske tvrđave (na to su ga upozorili još u Aleksandriji, odakle je ratnim brodom »Oliver Kromvel« zajedno sa svojim haubicama prebačen pravo u Solun, a iz Soluna, železnicom, u Beograd) — poručnik Kompson mi ne daje do znanja da opaža ono što i ja gledam, pa se pitam, mrzeći ga, da li bi bio tako stamen, i tvrd, da njemu ginu drugovi, prijatelji i rođaci, i da njegovoj porodici preti strašna neizvesnost koja se ne tiče samo jednog ljudskog stvora, jedne porodice, jednog naselja, već čitavog jednog naroda, što se, posle dugovekovnog

robovanja, tek se dokopavši slobode, ponovo strovaljuje u ambis pun leševa i krvi. Međutim, on sve vidi; njegove sitne, čeličnosive oči, duboko utisnute u očne duplje nad kojima su riđe obrve podignute do polovine čela, ali bez čuđenja, kruže, ne trepćući, po ruševinama, umornim vojnim jedinicama i buljucima seljaka i građana što bez ikakvog smišljenog razloga ili cilja utrčavaju u staničnu zgradu, da bi je, posle novih eksplozija, ponovo napuštali, u panici, u vrisci, kuknjavi i bezumnom proklinjanju, gušeći se prašinom i dimom, odmičući uzbrdo, uz Balkansku, ka Terazijama, sa decom u naručju i boščama na ramenima, opet se brzo vraćajući ka pristaništu i stanici, slični usplahirenim insektima u potrazi za spasom; ali se taj mirni, hladni pogled koji sve vidi ni na čemu ne zaustavlja, mada brzinom fotografskog aparata sve snima, i ništa ne prepušta ni slučajnosti, ni zaboravu. Tako pre mene opaža primicanje žandarmerijskog narednika što, u pratnji trojice konjovodaca, dovodi tri konjske zaprege od po šest konja, izdajući oštrim, kratkim rečenicama posadi naređenja na koji način da se topovi spoje s karama i konji upregnu, i te sažete reči (što se, poput povremenog praska prangija, propinju nad potmulim mumlanjem artiljerije kraj Ostružnice, i povrh puščanih plotuna s Ade Ciganlije) čudno odudaraju od zapevajućeg ženskog leleka i žestokih psovki, podstičući, čestim, jasnim i preciznim ponavljanjem, uhodan način prezanja i oblikovanja transportnog niza po ranije utvrđenom, dugo uvežbavanom redosledu, tako da bi pokret ka Kalemegdanu usledio brže no što sam mogao pretpostaviti; međutim, komanda za marš je ometena, bolje rečeno: preduhitrena povicima takođe oglašenim engleskim jezikom i lepršanjem dveju ženskih prilika što, trčeći, preko ulice, zadignutih sukanja, mašu nam maramicama, i viču, moleći za pomoć. Tako isto sam nekada, sa nepunih sedam godina, prvi put ugledao svoju buduću učiteljicu: pojavila se, u pratnji Donke Trlice, žene Vake bakalina, lelujajući se kao maslačkovo seme na promaji, i mašući visoko uzdignutim suncobranom — primetio sam ih kad su izronile iz jaruge što Bačijište deli od Popovih vinograda; tad mi se pričinilo da su iz zagasitih, na vlagu mirišućih senki stoletnih bukava nadnesenih nad bistro okce Vojinog kladenca dolelujale dve vile, tanke, visoke, svilasto plavih kosa u čijem je pramenju svetlucalo sunce, dva anđela prerušena u gospođe, s dugim suknjama što nad livadom lebde kao pena, sa malenim, papirnatim cvetićima i veštačkim voćem ukrašenim šeširima na glavama umesto nimbusa, i crnim, do lakata navučenim rukavicama, obavijenim oko drški šarenih suncobrana, koji su mi izgledali, sa svojim lakim

pečurkama i svilenim resama po rubu, nestvarniji i od samih gospođa. Bio je to trenutak kad sam prvi put u životu dečački radoznalim okom ugledao ženska stvorenja iz varoši — nežnija i lepša od bilo koje naše majke ili sestre; i u mojim zenicama nestvarna je slika ostala da iskri sve do danas, mada sam, pošavši u prvi razred osnovne škole, shvatio, gledajući u učiteljicu izbliza svaki dan, da prvi doživljaj, nepostojan koliko i san, ako je natopljen lepotom, ne umire u okrilju detinje duše ma koliko je svirepost zbilje pokušavala da satre razočarenjima, bolom i neprekidnim patnjama kakvim me je zlostavljala neizbežno, ukoliko bi bilo koje seljače kosu tanku i debelu uspravnu ispisalo križaljkom na tablici ne baš najčitkije: tad bi nedohvatna kraljica mojih snova naglo izranjala iz nekakve svoje paučinaste zanesenosti, iz dalekih ružičastih oblaka, iz nestvarne magle, i, nestrpljivom kretnjom upredajući iza uha pramen svilaste kose, ustajala s katedre, lebdeći se primicala starim, izgrebanim, mastilom umrljanim skamlijama, podižući iznad glave, umesto suncobrana, tanak vrbov prut, da bi nesrećniku udarila po dlanovima packe, ili, ako bi se dogodilo da joj kogod subotom ne donese u školu dar (korpu jaja, cvenku grožđa, par pilića, lonac sira, bisage pune pasulja ili pšeničnog brašna), u ponedeljak bi ispaštao svoju zaboravnost, ili roditeljsku nemaštinu, klečeći povazdan u uglu učionice povrh zrnevlja okrunjenog kukuruza. Nisam shvatao otkud tolika bezdušnost u nežnom, čarobnim zračenjem ovenčanom stvorenju, kao što su neshvatljiva i austrijska zverstva u Mačvi, kada su Bečlije u ispeglanim plavim uniformama, sa zveketavim sabljama, zlatnim širitima i epoletama, i blistavim kalpacima na svojim pokondirenim tikvama (pokondirenim od glupe samozaljubljenosti u svoje za vjeki vjekov uređeno carstvo, u vrhunsku kulturu, neuništivu soldatesku, precizno činovništvo, umilno pesništvo, veličanstveno građevinarstvo, zanosnu muziku), nemilosrdno klali i vešali nedužne seljanke i starce, valjda se sveteći zbog neposlušnosti sinova tih balkanskih divljaka, čak i drskosti da im se ispreče na Drini i ne dadu svoja brda, njive i ognjišta; kao što je i naša učiteljica, obučena lako i sa ukusom, okupana i očešljana, namirisana francuskim sapunima i mirisnim vodicama iz Kelna, nabavljanim u Vranovcu iz očeve parfimerije, s gnušanjem gledala u naše zagušljive kožuhe i blatnjave opanke, mrzeći Zjapinu, kišu, lapavicu, stoku, balegu, seljake i njihovu štrokavu i vašljivu decu, zbog kojih, evo — tako se njoj, uveren sam, pričinjavalo — posle maturiranja na Negotinskoj učiteljskoj školi, i prvog nameštenja u selu Zjapini, petnaest kilometara daleko od rodnog

mesta (ali, u njenoj svesti gladnoj Beograda, Venecije ili Pariza, udaljenijoj i od Severnog pola), upropašćuje svoju mladost. Pa ipak, ne bledi sećanje na sunčan prolećni dan kada sam, napasajući na Bačijištu ovce, prvi put ugledao učiteljicu, i nikakva kasnija rđava iskustva nisu u stanju da zanos i opčinjenost nestvarnom pojavom, koja mi je grudi ispunila osećanjem miline za sav život, zatamne, kao što ni patnje, kroz koje prolazim zajedno sa vojskom i narodom, ne umanjuju lepotu uzbuđenja doživljenog pre tri godine, u Beču, na mom prvom, i do sad jedinom, trgovačkom putovanju u Englesku. Tada sam, putujući za Liverpul zajedno sa mojim zetom, rudarskim inženjerom Milanom Bosmenzom, polu-Belgijancem polu-Srbinom, u Beču imao prvu dužu pauzu, te sam uz Bosmenzovu pomoć, upoznao taj velelepni grad, prvo šetajući bulevarima u potrazi za prikladnim odelom bez kojeg bi mi, osim u najneuglednija svratišta, pristup bilo gde bio nemoguć (tako sam video da postoje i raskošne radnje s gotovom odećom kako za dame tako i za gospodu), onda posećujući preko dana restorane, poslastičarnice, muzeje i katedrale, i gledajući, iz tramvaja ili fijakera, trgove, biblioteke i velelepna carska nadleštva, a uveče, bdijući do kasno u noć, na naučnim predavanjima, u pozorištima, na koncertima i u operi, ili boraveći u klubovima i na balovima na koje me je, kao pravi svetski čovek, Milan Bosmenz uvodio bez po muke, upoznavajući me s gospodom i gospođama finog ponašanja, pri čemu sam sa čežnjom gledao sjaj i neizmerno bogatstvo kojim je bio okružen sav taj lepi svet (poželevši da jednog dana i Beograd — u kome sam, po dolasku iz istočne Srbije, iz daleke i nepoznate zabiti, bio proveo nepunu godinu — bude blagostanjem i obiljem kulture preobraćen u pravi evropski velegrad, na čijim Terazijama kokoške neće čeprkati po slami i balezi, a kraj Dvora prolaziti seljanke s obramicama i bozadžije promuklim glasom pozivati na salep i bozu); i kao što mi je bilo nezamislivo da odande, iz tog Beča, iz te moćne austrougarske carevine, tog vekovnog života u radosti i izobilju, kreću na moju zemlju, na moj narod, i na mene, zadivljenog i očaranog, divizije krvožednih dželata, tako se nisam mogao pomiriti ni sa postupcima svoje učiteljice. U ovom bezumlju pojava dveju ženskih prilika kraj staničnih ruševina, grudobrana načinjenih od polomljenih stabala i izvaljene kaldrme, i nad kraterima eksplodiranih granata punih mulja i naduvenih konjskih lešina, podseća me na Vojin kladenac pod Bačijištem na obroncima Stare planine, i na neuhvatljivu čaroliju lebdećeg izrastanja dveju vitkih silueta usred idiličnog predela obasjanog zracima prolećnog sunca, a ne na mučiteljsko kričanje, fijuk

vrbovog pruta i plač pretučenih đačića, kao što me sećanje na Beč i Austriju, uprkos paklu u kome sam, uprkos zaglušujućim eksplozijama, praskanju pušaka i štektanju mitraljeza što ne sjenjavaju ni za tren, u mislima ne vode ka jendecima pokraj spaljenih domova mnogih mačvanskih sela u čijoj kaljuzi leže postreljana i bajonetima masakrirana tela stotina staraca, žena i dece, već pod dedinu plevnju, u pčelinjak, da još osluškujem bubnjanje meda o limeni zid »centrifuge«, proizvedene u nekoj salcburškoj fabrici poljoprivrednih alatki, a kupljenoj u Vranovcu, na vašaru, pre više od deset godina. Zato se jedva treznim, prepoznavši u sitnijoj, rastom nižoj i krhkijoj pojavi glumicu Saru Štern, kćerku moga poslovnog prijatelja i partnera gospodina Geršoma Šterna, trgovca rezanim drvetom, po čijem sam savetu učio engleski (nasuprot modi da se uči nemački ili francuski) i sa Bosmenzom putovao u Englesku, zarad trgovinskih poslova, i tom sam je prilikom, iznenađen isto kao i sad, ugledao, i upoznao se sa njom u Londonu, jedne noći, u nekom noćnom pabu kraj Palas teatra, naklonivši se, omađijan, devojci nešto starijoj od mene, koju sam, dotad, znao sa fotografija raspoređenih svukud po kancelariji gospodina Geršoma, dok me je, kao iz kakvih malih okana, gledala iz drvenih ili srebrnih ramova svojim otvorenim, i kao začuđenim, krupnim okom, čiju sam boju, tamnoplavu, tako reći zagasitu, sa žutim iskrama oko zenica, sličnim zrnevlju zlata na dnu Timoka, uspeo prvi put da odredim te noći na Oksford stritu, a sada se uverim, pri dnevnoj svetlosti, istina od eksplozija i dima svaki čas promenljive gustine, da su oči svetlije, i po rubu velikih, širom otvorenih dužica bleđe, maltene tirkiznih preliva, čiji zov mami poput pučine usnulog mora. Ali, ovo krvavo vreme, koje je jedina naša stvarnost što briše sve ono što je nekad bilo i što je sačinjavalo naš život, odvodeći nas u Večnost, ne dozvoljava nam da se prepustimo čežnji i sećanju, pa mi se, dok opet gledam Sarino kao alabaster belo i glatko lice oblog čela i širokih jagodica, čini da njene oči uistinu prvi put vidim, začuđen kako to da moje srce ne zahvata ludi drhtaj kao one noći, u Londonu, u nekom pabu kraj Palas teatra, već stojim, skamenjen, u izrovanom parku ispred železničke stanice, maltene u istoj meri ravnodušan prema njoj koliko i prema visokoj, sredovečnoj Amerikanki, na čiji je podsticaj i poletela ka engleskim baterijama s predlogom da troja američka sanitetska kola, puna lekova, hirurških instrumenata, vate i zavoja, iste zaprege, upregnute u baterije, odvuku na Kalemegdan, kao neposrednu pomoć američkog Crvenog krsta opsednutom Beogradu. Ne pogledavši me ni krajičkom oka, i nijednom se rečju

ne posavetovavši sa mnom, poručnik Kompson, valjda obradovan što, osim njega, i mene, visokog, grubo građenog, i za njegov odnegovan imperijalni ukus možda i prilično neotesanog srbijanskog potporučnika, još neko govori njegov maternji jezik, te bez dvoumljenja naređuje da se iz artiljerijske vuče ispregne po par konja, da se upregnu u sanitetske karuce i, zajedno s topovima, upute na borbeni položaj. U taj mah, obuzdan nedokučivom i nerazumnom voljom boga Marsa, ratni vihor kao da je izgubio snagu, i stišana pucnjava, i sve ređe eksplozije od Ade Huje i Višnjice, kao da su, otplovivši niz Dunav zajedno s oblacima, makle iznad naših glava i zamahnutu sablju, te se, opčinjeni Varkom da će trenutni predah postati trajan, a neizvesnost se preseliti, poput nepogode, u daleke zemlje i tuđe krajeve, naša hitro opuštena tela uspravljaju kao klasje posle minule oluje, pa svi (i engleski artiljerci i naši žandarmi s robijašima, i poručnik Kompson, i Sara Štern zajedno sa gospođicom Anabelom Benbou — žilavom i nervoznom apotekarkom, sestrom-usedelicom nekog vlasnika petrolejskih izvora, što je, iz samo njoj znanog razloga, posle upornog sakupljanja dobrovoljnih priloga širom cele Amerike, došla ovamo, na Balkan, da se, napustivši svoj dotadašnji lagodan i jalov način življenja, žrtvuje na strani malog, po pretpostavci svetski obrazovanih sredina poludivljeg i primitivnog Davida, a protiv uobraženog, sitog i moćnog Goli jata, prema kome oseća netrpeljivost veću no i prema sebi samoj — i ja, koji, živnuvši, pomažem gospođici Benbou posle tek obavljenog upoznavanja, obavljenog nespretno i na brzinu, da se, sučući dugim suknjama, uspne na bok sanitetskih karuca) hitamo da svak svoju dužnost najbrže obavi na najbolji način: britanski artiljerci i naši konjovoci Uzvicima i zamasima kamdžija pokreću konje i topove; žandarmi, salutirajući nam, vraćaju robijaše na perone i koloseke da nastave opravku razorene pruge, a Sara Štern, sa poručnikom Kompsonom, kao i ja, sa visokom, ukrućenom i sklopljenom kišobranu sličnom gospođicom Benbou, sedamo, u parovima, na po jedna sanitetska kola, uputivši se, odmah iza engleskih baterija, polukružno, preko Terazija, ka Dorćolu i Kalemegdanu. Istoj zabludi podleže i građanstvo, koje, koristeći zatišje, navire iz dvorišta, kuća i podruma, i, natovareno koferima, denjcima, vrećama, sa decom na leđima i u naručju, sa bolesnim i iznemoglim u zagrljaju ili na kolima, čezama i na dvokolicama kojima piljari u rane jutarnje sate dovlače povrće na pijacu, gamiže ulicama uputivši se izlasku iz varoši, pa, odatle, Šumadiji i Pomoravlju, a, ne izdržimo li na obalama Save i Dunava, otisnuće se i u Toplicu, južnu Srbiju i Maćedoniju, i

ko zna kuda još sve ne; a ja, dok gledam njihova pogurena tela obučena u izgužvanu i po podrumima, šupama, tavanima deranu i prašnjavu odeću, ali, ne retko, i u stajaće ruvo, kao za svečanosti (za slave, krštenja, svadbe i sudnji dan), i u neumivena, neobrijana, izmoždena i napaćena lica (napaćena gladovanjem i neizvesnošću koja isuviše dugo traje, s izgledom da se okonča na najgori mogući način), po kojima, kao kakav zastor (nec,ili zar), lêže, zatišjem i prigušenim romorom ulica, izmamljena nada da je možda život ipak moguć, i sam, mada svestan varljivosti nastale tišine, koju remeti samo huk koraka, zveket potkovica o kaldrmu i tresak teških točkova engleskih haubica, kara za municiju i sanitetskih kola, opijam se nestvarnom blagošću tek nahrupelog lažljivog mira, dok mi pogled svaki čas sleće na prve sanitetske karuce što se klate ispred ovih na kojima, zajedno sa gospođicom Benbou i ugojenim, masnim i razdrljenim kaplarem s dizginama u mesnatim šakama, čije crne, široko razmaknute prste svaki čas zavlači pod tesnu šajkaču češući se po kuštravoj kosi punoj vašiju, sedim i ja, dotičući se sićušnog i vitkog Sarinog stasa, tankog, belog vrata i riđe kose, visoko podignute na teme, i ukosnicama zdenute u punđu, kao i one noći, u Londonu, kada sam je, iznenađen, ugledao na službenom ulazu Palas teatra, zaglušen praskom potkovica i tutnjavom točkova s bezbrojnih kočija, fijakera, konjskih tramvaja, štajervagena i diližansi sa Pikadilija, zvukom sličnim sadašnjem bobonjanju točkova s topova i kara po razrovanim i izbeglicama zakrčenim beogradskim ulicama, a drukčijim, kao što su leđa, vrat, potiljak Sare Štern slični leđima i vratu glumice Sare Štern na ulazu u Palas teatar, a opet, po nečemu, a da ne znam po čemu, od nje, od te nekadašnje, drukčiji. Ne bih rekao da je to zbog razlike u odeći, niti zato što je pre godinu dana noć u Londonu odisala slatkom i zanosnom svakodnevnom prolaznošću, a dan u kome sam, uprkos trenutnom zatišju, poslednji dan sveukupnog našeg življenja; već zbog toga što se i sam razlikujem od onog pređašnjeg Živadina Jotića, neiskusnog devetnaestogodišnjeg trgovačkog zastupnika firme Bossmenz & Co, Odeljak Oblo drvo, koji je, za razliku od petnaestogodišnjaka s istim imenom i prezimenom, umesto divljenja i dugog besanog snatrenja u toku svoje prve posete Beogradu, a i kasnije, u Vranovcu, na maloj maturi, i tokom leta po zjapinskim šumama, i livadama, a najčešće u topoljaku, na peščanim sprudovima kraj reke, osetio, pet godina kasnije, u Londonu, sred noći, (u nekom pabu, a zatim na Flit stritu, usred uzbuđujućeg meteža, opojnu i izluđujuću mešavinu čulne želje i ropske privrženosti prema toj

veseloj, kao lasica sićušnoj a brzoj ženi što se iz meni neshvatljivih razloga bavila čudnim, i po svemu sudeći ponižavajućim (glumačkim) poslom, proisteklu iz iznenadno nabujale, i po mene zastrašujuće požude, koja me je zapljusnula u onom obeznanjujućem trenutku kada se Sara, neočekivano, slomivši potpeticu na izlokanom kamenom stepeništu, dohvatila rukama za moj lakat, i, da ne bi pala, čitavim telom oslonila mi se o grudi, izvinjavajući se, ali i gledajući me širom otvorenim tamnoplavim očima kao da od mene očekuje nešto sasvim drugo no džentlmensku ljubaznost, nešto od onoga čime odišu nezastrti stolovi, klupe, burad i niski čađavi zidovi neugledne londonske krčme osvetljene čkiljavom svetlošću lojanica pobodenih u grliće prašinom zasutih boca, pod čijom se tavanicom, skrivenom od pogleda klobučavom tminom kao gustom paučinom, znoje, galame i podriguju kočijaši, čistači ulica i glumci, i čemu ni santimetar njenog tela, njene istanjene bele kože, niti ijedna vlas mirisne kose (u koju, kao u kakav nedostižan san, u taj iznenadni tren, kad se njeno telo srušilo na moje kao snop zrele raži, uranja mi nespremno, neiskusno, zbunjeno lice) ne pripada, osim, možda, prljavim pijanstvom ispunjena joj duša što iz širom otvorenih zenica proviruje poput nemirnog mišjeg repa pružajući mi mogućan odgovor na pakleno pitanje zašto je, pored svega što ima, i mogućnosti da, blagodareći očevom bogatstvu u Srbiji, a verovatno i u čitavoj Evropi, dosegne sve što zaželi, jedne jeseni sa nekom češkom putujućom trupom napustila Beograd, da bi se, lutajući s tom i njoj sličnim čergarskim družinama po Nemačkoj, Francuskoj i Belgiji, zaustavila u Londonu, u Palas teatru na Oksford stritu, kao jedna od mnogobrojnih starleta u Šeridanovoj komediji »Škola skandala«, koju smo, na Bosmenzov predlog, te večeri, došli da vidimo, i ne sanjajući da ću je, dok sam, na ulazu, u reklamnom izlogu, gledao fotografije iz predstave, s nevericom prepoznati u grupi od dvadesetak mladih i raskalašnih devojaka, i to s uzbuđenjem saopštiti svome zetu i poslovnom prijatelju čim mi je Milan Bosmenz, kupivši na blagajni karte, prišao: upro sam prstom u Sarin profil što je, između drugih, nepoznatih obraza, provirivao zračeći otvorenim, gotovo čednim smeškom s kojim sam se svakodnevno sučeljavao u kancelariji njenog oca čim bih zatvorio za sobom vrata i zastao ispred šrajptiša na čijoj je lakovanoj ploči pokraj stone lampe, mastionice i poslovnih knjiga ležala i Sarina maturska fotografija u srebrnom ramu, a Bosmenz, gledajući pažljivo u snimak pozorišne predstave, podsmešljivo zavrteo glavom, pridržavši pri tom levom rukom u beloj rukavici cilindar da ne spadne s temena, predlažući mi, u stilu

podneblja pod kojim smo se nalazili, opkladu u 10 funti da to nije Sara Štern, što sam ja, ubeđen da sam u pravu, prihvatio, zverajući, za sve vreme predstave, u jato raskokodakanih cura, nadajući se da ću među tim živahnim telima što su trčala tamo-amo preko pozornice čim radnja sustane i katkad podizala suknje pokazujući za trenutak vitke noge, što je gledalištu, ispunjenom muškim svetom, presecalo dah, ugledati Saru Štern, ali, na svoju žalost, a na neskrivano Bosmenzovo zadovoljstvo, među nafrakanima, perikama i dugim volanima skrivanim ženskim telima ni za jednu od uspaljenih omica nisam mogao sa sigurnošću tvrditi da je osoba jo kojoj sam, kao u detinjstvu o svojoj učiteljici, sanjario kao o oličenju svega što na najuzvišeniji način otelovljuje pojam Žene. Na kraju predstave, kada je teška plišana zavesa, posle dugotrajnog pljeska i desetak uzastopnih podizanja i spuštanja, najzad odelila pozornicu i izvođače od oduševljene publike, ipak nisam bio sasvim ubeđen da sam se prevario, uporno navaljujući na Bosmenza da ne napustimo pozorište, već da kraj službenog prolaza u uzanoj bočnoj, jedva osvetljenoj uličici sačekamo glumce, ne prestajući da po ko zna koji put u toku te noći kraj nekih gvozdenih merdevina ponavljam svoje uverenje da je sićušno, čisto lice širokih jagodica, obasjano otvorenim osmehom i zračećim pogledom radoznalih, maltene detinjasto začuđenih očiju, veoma krupnih i zagasitoplavih dužica, isto lice sa reklamne fotografije na ulazu u Palas teatar, sve dok se iz poveće grupe glumaca i glumica jedna od njih, rastom najniža, pa stoga i neuočljiva u polumraku, nije, privučena stranim, i u ovoj sredini veoma retkim jezikom, koji joj se u magnovenju učinio istovetan s njenim maternjim jezikom, naglo osvrnula u pola koraka, suočivši se svojim začuđenim pogledom sa mojim očima, pretpostavljam usplamtelim, razrogačenim, i punim i trijumfa i straha: trijumfa zato što sam bio u pravu, a strana što se preda mnom, negde daleko, u belom svetu, zaista nalazi Sara Štern, za koju, ipak, u magnovenju, nisam bio siguran da je to uistinu ona. Na sličan način doživeo sam je prvi put, u Beogradu, u koji sam, u vreme uskršnjih praznika, došao s majkom, sav uzbuđen putujući vozom (jedan dan od Vranovca do Paraćina, i još polovinu dana od Paraćina do Beograda), da bismo obišli sestru mi Ljubicu, tek udatu za mladog Milana Bosmenza (koji, sad, prepustivši ženu i decu hirovima rata, nikako da se iz Londona vrati u Srbiju): dok smo, sedeći na kamenoj klupi, u bašti, čekali da se gazda Geršom Štern vrati sa stovarišta, kako bismo mu predali darove iz sela i pismenu poruku starog Karla Bosmenza, primetio sam je u dugoj zelenoj haljini i sa šeširićem na glavi s kojeg

se, za njenom ustalasalom rujnom kosom, lelujala ljubičasta ešarpa; spazio sam je u pratnji dvojice gizdavo obučenih momaka što su se s kalemegdanske padine bližili na velosipedima, neshvatljivim spravama koje sam u svom mlađanom životu prvi put tada video (kao što sam prvi put prethodnog dana putovao vozom), i kako je kroz kapiju uletela u dvorište, brzo zaustavila čudnu napravu, pa, sjahavši s nje (a da, na moje ogromno iznenađenje, nije ni posrnula, a nekmoli pala), pojurila ka vratnicama i kapiju zatvorila svojim pratiocima ispred nosa. Zasmejavši se izvonko i (činilo mi se) snažnije no što je to bilo potrebno, te joj je smeh izgledao koliko raskalašan toliko i neprirodan, ona se ponovo mašila velosipeda, pa, gurajući ga pokraj sebe kao da vodi malenog konja (takve ljupke, dobroćudne konjiće zvane pony-ponies viđao sam na Babjem visu u Bosmenzovoj ergeli, sagrađenoj za razonodu francuskih i engleskih inženjera najmljenih za Bosmenzove rudnike), prošla pored nas iskreći lukavim varnicama široko otvorenih plavih očiju sa žutim pegama oko zenica, pri tom ne obrativši pažnju ni na mene niti na moju zabrađenu, u crnu suknju i mrki kaput odenutu mater, čiji ju je strogi, optužujuć pogled pratio kao besni zamah metle sve do venjaka u dnu bašte, pod čijim je puzavicama Sara Štern iščezla zajedno sa velosipedom, slična nestvarnoj viziji iz sna. Ta vizija gorela mi je pred očima na povratku u istočnu Srbiju, i u Vranovcu, tokom sveg školovanja na Srednjoj trgovačkoj školi, u jutarnjim časovima, kada bih, posle snevanja, otvorio oči, i u kasne sate, pred bdenja nad knjigama i zagonetnim tvorevinama razbuktale mašte, a i nedeljom, kad bih čezama išao u Zjapinu, roditeljima, kao i preko vrelog leta, po livadama i kraj reke, u senkama usnulih vrba, da svoje plaminjanje nastavi i u Beogradu, kad god bih, gonjen poslom, kao zastupnik Bosmenzove firme, zalazio u Šternovu vilu, da bih se u njegovoj kancelariji, uprkos nadi da ću je jednog dana opet videti, suočavao samo s fotografijama; odnoseći nestvarnu viziju i na put po Evropi, prvo u Beč, čija me opojna šarolikost nije u tolikoj meri omamila da bi sećanje na Saru iščilelo, izbrisavši ga tek u Londonu novim prizorom u kome ona (putenija no pre pet godina i ovenčana zrelošću koja je nekadašnju šiparičku koketeriju preobrazila u smirenu, životnim iskustvom obuzdanu radost, i dalje sačuvavši čednu začuđenost širom otvorenih očiju zagasitoplavih dužica) posrče na kamenom stepeništu neuglednog londonskog podruma, i bez imalo zazora oslanja mi se o grudi (kao da je naviknuta da počiva na grudima mnogih muškaraca), hvatajući me zatim pod ruku i moleći da joj pomognem da othramlje natrag, do pozorišta,

kako bi u garderobi promenila cipele, pa, izvinivši se na engleskom svojim kolegama, i Bosmenzu, na predstojećem svom kratkotrajnom ali neizbežnom odsustvovanju zbog iznenadno nastale nezgode, vodi me, klecajući i pocupkujući, obešena o moj lakat, po Flit stritu, do tamne uličice i službenog ulaza u pozorište. Ali ta slika, za razliku od prethodne, izgubila je — zahvaljujući tom našem zajedničkom odmicanju Flit stritom i uranjanju u maglu istačkanu mlečnim mrljama plinskih svetiljki, tom teturanju u nemom zagrljaju do sporednog ulaza u Palas teatar — osobine trenutnog snimka s oštrim rubovima kakve je imalo sećanje na sunčan letnji dan, Kalemegdan, strmu senovitu ulicu i šiparicu na velosipedu, već je primila, vremenom, obeležja palacavog prizora sličnog drhtavoj svetlosti istih tih londonskih fenjera sred kojeg se nejasne slike prodiranja kroz mračne pozorišne koridore, ispunjene bajatim mirisom prašine, tutkala i neizvetrenih tkanina, prepliću s rujnim odsevima plamičaka stonih lampi u ogledalu iznad toaletnog stočića u Sarinoj garderobi ispunjenoj perikama, teglicama šminke i pomade, kutijama pudera, bočicama mirisa, kostimskim skicama po zidovima, vazama s uvelim cvećem, kineskim paravanom u uglu i širom otvorenim šifonjerom punim šarenih pozorišnih haljina, tim drhtavim, čas blistavo jasnim, čas neoštrim delićima nekakvog bunovnog bdenja, povezivanim lebdećim pokretima Sare Štern dok nečujno leluja po garderobi zadižući suknju da bi na uskom gležnju otkopčala dugmad kožne tamnocrvene cipele, s koje je slomljena potpetica visila poput isplaženog jezika, i izula je s malenog i uskog stopala zaštićenog sedefastim ljeskanjem satenske čarape, zatim, dugo preturajući po utrobi toaletnog stočića, tražila druge neke cipele neprestano se raspitujući o ocu, Beogradu i Srbiji, nagoneći me da joj pričam o najbeznačajnijim sitnicama što, pretpostavljao sam, u njenom srcu sjaje zlatnim iskrama sećanja (na primer: da li na Vrbicu deca, sa majkama ili bakama, još prolaze »njenom ulicom« čangrljajući zvoncima okačenim o vrat i mašući rascvalim vrbovim prućem; ili: da li je otac naredio da se popravi naprslo staklo ina tavanskom prozoru magaze u Topčideru; ili: da li pod čandijom, na venjaku u dnu »njihove« bašte, s proleća laste još uvek svijaju gnezdo), da bi, na kraju, zbog cipela čudnog oblika, sačinjenih od još čudnije išarane kože, tu, preda mnom, svlačeći se do korseta bez imalo ustezanja (pri čemu me je topli miris njenih pazuha gotovo onesvešćivao), zarad sklada odeće s obućom, iz šifonjera izvukla novu haljinu sa širokom, bogato nabranom suknjom (ispod koje se cipele ni u kom slučaju nisu mogle videti) i s tesnom

bluzom velikog, srcastog izreza na prsima, u kojoj je — dok sam, na njenu molbu, uzdrhtalim prstima jedva uspeo da na leđima zakopčam neizmerno dugačak niz sitne dugmadi (pri tom piljeći u ogledalu u njen dugi, izvijeni vrat i u čisto, glatko lice širokih jagodica, čas nagnuto u stranu kad bi me, takođe u ogledalu, s vremena na vreme, nasmešena, pogledala, a čas povijeno nad nabrekle grudi koje su, zasipane puderom s paperjaste pufne, u sve jačoj i prozirnijoj belini, gubile svojstva mesa i kože, pretvarajući se, tu, preda mnom, u mramorno tvrdu a nestvarnu materiju u čije bi tkivo moja ruka, samo da sam se usudio da je dotaknem, utonula, činilo mi se, kao u maglu) — postajala čas stvarna, stvarnija i od mene, a čas nestvarna i nedohvatna kao najudaljenija zvezda na bezdanom nebu, te se sve to, s mekim, poput crnog pliša razastrtim senkama, palucanjem plamenova u lampama i krvavim odsjajima po pretrpanoj garderobi sa Sarinim naglim okretom od ogledala ka meni i brzim, kratkim poljupcem u obraz preobraća u usmrćujući karusel što me je, lišivši me čvrstog tla pod nogama, prinudio da se dokopam njenog utegnutog struka, privijajući je, u magnovenju, na svoje grudi, ali bezuspešno, jer se ona istog časa izvukla iz zagrljaja i, kao da se ništa nije dogodilo, nastavila — gaseći lampe (osim jedne koju je ispruženom levicom držala ispred sebe, a desnom mene oko članka stegnute pesnice) — put kroz hodnik ka izlazu iz pozorišta, prisećajući se i dalje Košutnjaka, Tašmajdana i velikog groblja na njemu, i Save, Dunava, i Đačkog kupatila kod Nebojša kule, a ja sam joj, pometen svim tim iznenadnim, i kao od mašte i sna sazdanim događajima, odgovarao zamuckujući, sasvim nesvestan da smo već napustili pozorište, da je pospani čuvar na izlazu prihvatio svetiljku, i iza naših leđa zaključao gvozdena vrata, a ona me, obešena o moj lakat šakom koju je držala proturenu kroz prorez na pelerini, što joj se s ramena spuštala čak do pločnika, ponovo vodila kroz sve gušću maglu ka pabu u čijem su nas vrelom, smrdljivom trbuhu, sa zadahom na vruće pivo, na viski i davno neoprani znoj, čekali Milan Bosmenz i njeni prijatelji, da bi na pragu zastala i mene zaustavivši, i, gledajući me netremice odozdo (malena rastom, jedva da mi je doticala do ramena), prošaputala kao zaverenik zavereniku, ili ljubavnica ljubavniku, da bi bilo divno (da bi bila srećna) ako bih sutra uveče mogao da dođem u pozorište i vidim je u Šoovom »Pigmalionu«, u kome igra Lizu (glavnu žensku ulogu, naglasila je), ulogu koju je zapazila i kritika u »Tajmsu« (a ne koještariju kao u »Školi skandala«, koju sam, na njenu sramotu, video večeras), što sam sa zahvalnošću prihvatio. Samo što smo zakoračili niz izlizano kameno

stepenište, ona se po drugi put pokliznula i prasnula u smeh, a ja sam je, obujmivši je ponovo oko pasa, zadržao da ne padne, i sam se umalo ne stropoštavši, ne verujući da mi ona, opet zaverenički, iskazuje svoju želju, koja mi se učinila mnogo manje želja a više zahtev, čak pre naređenje, da sutra uveče u Palas teatar dođem sam, da me vidite, naglasila je, i da, po završetku predstave, ostanemo zajedno. Posle tih reči ostavila me je kraj Bosmenza, i, umešavši se u pripito i raskokodakano glumačko jato, nije me više nijednom pogledala, dok ja sa nje svu noć nisam spuštao pogled, a pred zoru, kada je na prvi krčmarov znak Bosmenz ustao rekavši mi da je vreme da krenemo u hotel, na spavanje, jedva sam se otrgao od bučne krčme, razuzdanog smeha glumaca, povike pijanaca, i od nje, ostajući u mislima uz nju do svanuća (jer od silnog uzbuđenja oka nisam mogao da sklopim), zatim, čitavo jutro, za doručkom, dok su Bosmenz i dvojica sredovečnih, besprekorno obučenih viših bankarskih činovnika pregovarali, uz čaj i pržena jaja, o novim, povoljnijim zajmovima za Bossmenz & Co, i o novim poslovima u Liverpulu, iz kojeg samo što smo se bili vratili, a ja, odsutan, i kao zamađijan, učestvovao u razgovoru samo povremeno, na Milanov zahtev, s mukom se otržući od snatrenja o Sari Štern i njenom predlogu da ono što sam u njenoj garderobi nagonski želeo da se zgodi, večeras među nama i desi, nastavljajući da sanjarim i u Britiš muzeumu, kuda su Bosmenza i mene bankari svojim automobilom odvezli, a i kasnije, sâm, kraj Temze, i u Hajd parku, na putu za hotel »Karington« u čijem sam baroknom restoranu tom prilikom ručao sam, nijednom ne pomislivši na Milana što je u to vreme u Banci kraljevskih kolonija potpisivao ugovor kojim bi se, da nije izbio rat, izmenila sudbina ne samo Bosmenzovih rudnika, drvara i pilana (što znači čitavog Vranovca, Sejmenskog dola, a možda i Srbije) već i moja, o čemu nisam bio u stanju da iole vodim računa, jer u tom času, sa odmicanjem svakog minuta i bliženjem večeri, moju je sudbinu divlja matica nosila ka neizvesnosti, beskrajno udaljenoj i od Vranovca, i od Bosmenzovih rudnika, i od Zjapine u kojoj sam rođen. Satrven umorom i prevelikim uzbuđenjem, posle ručka uputio sam se u svoju sobu da se odmorim, ali, i dalje u slatkim mukama od prisećanja na noć probdevenu uz Saru Štern, prepletenim sa sanjarenjem o našem predstojećem, drugom, sudbonosnom susretu, posle kojeg, u mislima, ja svojoj životnoj putanji nisam mogao nazreti ni pravac ni kraj, čitavo sam se to posle podne prevrtao u krevetu ne mogavši da zaspim, a onda, u suton, kad je trebalo da se obučem i uputim u pozorište, iznenadno sam pao u san kao kamen u jaz

Jankove vodenice, da me iz tog crnog, bezdanog, smrti sličnog, gustog i teškog gliba otrgne usplahireno Bosmenzovo drmusanje i prozukao glas kojim mi je u uvo neprestano ponavljao strašnu vest da su Srbi u Sarajevu ubili austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Ferdinanda. Progledao sam s osećanjem dvostrukog užasa: što sam prespavao noć, što neznano ni kako ni zašto nisam otišao na predstavu »Pigmaliona« u kojoj je Sara igrala Lizu i želela da je baš ja u toj ulozi vidim, niti sam je sačekao posle predstave, i ni na koji je način nisam, kad se sve ovo desilo, izvestio o svom zakašnjenju, ili iznenadnoj sprečenosti (poslom, bolešću — svejedno čime, zvonilo mi je u lobanji udarcima malja), i — što je najgore — niti se izvinio; a na ličnu sramotu (ne kaže se zalud u narodu da nesreća nikad ne dolazi sama — sećam se, dok se drmusam na sanitetskim karucama po bombardovanom Dorćolu, doživljavajući svaku jamu, svaki srušeni zid, prevrnuta kola i spaljenu gredu kao otelovljenje tegobnih svojih slutnji iz Londona), eto, poput odjeka, bruji nagoveštaj opšteg brodoloma. Umivajući se navrat-nanos ispod pozlaćenih slavina u ogromnom, faraonskoj grobnici sličnom mramornom kupatilu, oblačio sam se u paničnoj stisci, ošamućen činjenicama što su se u olovno teškoj glavi sudarale s uskomešanom potrebom, obavezom, nužnošću da se što je moguće pre dokopam Palas teatra, i tamo kako znam i umem doznam ulicu i broj stana Sare Štern, a zatim joj se lično izvinim bez obzira na kakva ću sve poniženja tom prilikom naleteti, i bez i najmanje nade da se užasna greška može ikako popraviti, da bih potom stravičnu vest o sarajevskom atentatu proverio i raspitao se šta bi, ukoliko je vest tačna, valjalo činiti. Tad, usred češljanja i vezivanja kravate oko visokog, tvrdog okovratnika od belog kaučuka, prekinula me je zvonjava telefona: zbunjen, mašio sam se slušalice i, još spetljaniji nego dok sam grčevito smišljao redosled svojih budućih postupaka, prepoznao sam uzdrhtali glas sekretara Poslanstva Kraljevine Srbije u Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije, koji me je opominjao na patriotsku dužnost prema otadžbini u opasnosti, što je u stvari značilo da iz istih stopa napustim London i zajedno s ostalim Srbima zatečenim u Engleskoj ukrcam se na brod »Pendžab«, koji će nas preko La Manša prevesti do Kalea u Francuskoj, a odatle najbržim vozom u Srbiju. Jer — rat je neizbežan. A sad je on naša jedina zbilja, što potvrđuju sve učestalije i sve bliže eksplozije, unoseći, posle kratkog i varljivog predaha, paniku među građanstvo, a u nas napetost i brigu hoćemo li uspeti, i kad, da baterije i sanitetski materijal dopremimo na Kalemegdan; zato ni moje nespokojno sećanje na londonske

događaje koji su se zbili i koji se nisu zbili, i grtka pomisao na to kako li Če izgledati budući susret sa Sarom Štern, šta li ću joj reći, kako se pred njom opravdati i hoće li me dočekati sa podsmehom i pogrdom kao na bajonet, usred neprikosnovene i preteče ove realnosti gube značaj, pa se ne čudim što njene oči, sad suzne od nesna i umora, gledaju u mene kao da me vide prvi put (kao da ja nisam isti onaj Živadin Jotić kojeg je jedne noći, u nekom bivšem, umrlom, u fikciju preobraćenom vremenu, ona, zaošijana olujom čežnje za detinjstvom i rodnim krajem, poželela, možda svim srcem a ne samo iz ćudi, možda u nekoj tajanstvenoj nadi da s njim, i uz njega, nastavi svoj život, možda i menjajući ga), jer ja ni sam sebi, za ovu minulu godinu ratovanja, više, čini mi se, ni po čemu ne ličim na sebe samog. Divljanje smrti nedokučljivije je od bilo kakve zle uobrazilje, te, ne birajući žrtve za svoju razularenu, beskrajnu igru, svakog od nas održava u neprekidnom očekivanju sopstvenog iščeznuća, sagarajući nam u duši i nadu i sećanja, a to znači — sav ljudski život; zato smo se, onesposobljeni, pod pritiskom gromadne realnosti što naša bića dovodi u dosluh sa vaseljenskom ravnodušnošću ništavila, našli zatečeni, iz trenutka u trenutak, u detinjoj potpunoj privrženosti deliću vremena sred kojeg još uvek jesmo, postojeći, poput trave, ili mrava, jedino u njemu, bez svega što je bilo, i bez očekivanja bilo čega što će biti — kao odojčad. Mislio sam: trajemo iz sekunde u sekundu, i umiremo, krvarimo i dotrajavamo daleko od bilo kakvih želja i nadanja, i jedino što nam preostaje jeste retka mreža sećanja, da se njome, ukoliko smo u stanju da, poput insekata, iz svojih trbuha ispredamo tanke, paučini slične niti, oplićemo kao larve, obmanjujući se da se sećanjima, kao kakvim oklopom, možemo zaštititi, ali svoju vrelu misao — uviđam — nemam kome da saopštim, a i da pokušam da se, recimo, okrenem nalevo i prošapućem je na engleskom gospođici Benbou u uho, pogledala bi me (uveren sam) podsmešljivo kao budalu koja njoj — osobi što dobrovoljno dolazi na kraj sveta da bi se žrtvovala za moju slobodu i slobodu moga naroda — iskazuje za nju sasvim neprilične i neshvatljive gluposti, ili da se obratim kaplaru što sedi s moje desne strane, odmerio bi me iskosa s nerazumevanjem koje će ga ostaviti bez reči, čak i sa strahom u zakrvavljenim očima, s neskrivenom drevnom strepnjom da se nalazi kraj nečastivog čijeg se prisustva može otarasiti jedino ukoliko uspe da se prekrsti krišom; stoga ćutim zagledan u Sarin potiljak, svestan da ni u njoj, da sam slučajno kraj nje na prednjim sanitetskim karucama, moje reči, iako nas za prošlost vezuju iste niti, ne bi našle odjeka, pogotovu što

su prepadi zbilje toliko strašni, te nas svaki nastupajući vremenski trenutak, ukoliko nas ne ukloni iz sveta živih, zasipa sveukupnim iznenađenjima, u čijem je kolopletu, kao u gustoj i neprozirnoj vejavici sred bespuća, nemoguće predvideti bilo čije postupke, kako svoje tako i onih kojima smo, sticajem okolnosti, u životu okruženi. To potvrđuje i ponašanje artiljerijskog poručnika Ričarda Kompsona, koji sedi na prednjim sanitetskim kolima uz bok Sari Štern, i čija kao vratnice široka leđa svedoče o nenarušivoj ravnodušnosti ne samo prema ratnim okolnostima u kojima se zatekao već i prema dami kraj sebe čije prisustvo uvažava, odnoseći se prema toj činjenici džentlmenski čim se to pokaže neizbežno, ali činjenici koja u njemu ne pobuđuje ni najmanju radoznalost, da bi iznenadno, nadomak Kalemegdanu, čim je kolona od devet haubica, na čijem se repu klackaju i troja američka sanitetska kola (i mi na njima), skrenula iz Vase Čarapića u Braće Jugovića ulicu, njegovo ponašanje, njegov ledeni mir — pri obilaženju oko srušene džamije i dugačkog, krivudavog niza niskih potleušica između kojih se u travnatom dvorištu, pod gelerima okresanim javorom, u magnovenju, kao u kakvoj bioskopskoj sceni, nazire mnogobrojna porodica u crnini naspram fotografskog aparata i fotografa ispod crne marame povrh sprave za snimanje, okupljena oko malog mrtvačkog sanduka sklepanog od žute nerendisane čamovine i uspravljenog uz kućni zid tako da se na dnu vidi mršavo telo nekog dečaka, ali sa potpuno smrskanom, u krvavu, kašastu lepinju pretvorenom lobanjom — najednom iščezava kao dim, i poručnikove se čeličnosive oči, sa odmicanjem kolone, okreću u stranu, zatim unazad, bez snage da se otmu ukočenom, večnosti namenjenom prizoru, te se on, bled kao krpa istačkana pegama kao muvoserinama, koga je u poslednjem trenutku pridržala Sara da se sa kola ne stropošta na zemlju, zanosi na bok, otvara usta i uz strahovite grčeve povraća, presamićen, bljujući žitku sadržinu svog želuca na točak i kaldrmu. Vičem, i na srpskom i na engleskom, da kolona borbenih oruđa stane, a zatim, čim smo sa sanitetskih karuca Sara Štern i ja svukli omlitavelo telo poručnika Kompsona, nameravajući da ga, do njegovog oporavka, za kraće vreme sklonimo u vilu Geršoma Šterna, pred čijom smo se izvaljenom kapijom (istom kapijom od kovana gvožđa sličnog čipki — sastavnim delom prvog mog viđenja šiparice Sare Štern na velosipedu s razvijorenom ljubičastom ešarpom iza slamnog šeširića svetlozelene boje) u taj čas zatekli, izdajem naređenje da oruđa nastave ka Kalemegdanu i Dunavskom keju, predloživši gospođici Benbou da i ona siđe sa sanitetskih kola kako bi

onesvešćenom britanskom poručniku ukazala pomoć. Pogođena s dvorišne strane projektilom teškog »merzera«, polovina kuće (deo s kuhinjom, ostavom i sobama za služinčad), vrt i venjak u dnu, sazdan pored fabrike špiritusa čiji je ciglani zid gustom mrežom puzavica zaklonjen od pogleda ukućana, više ne postoji: strahovita eksplozija posekla je drveće i skresala platan kraj kapije, preorala cvetne aleje (sada usahle), severni zid vile pretvorila u gomilu maltera i opeka nad koju se, sličan širitu ofucanog frenterskog kačketa, nadnosi nahereni krov; biber crep, poput riblje krljušti, kruni se po stazama oko zgrade i po podrumskom stepeništu, a tavanske grede i rogovi, popadali po jasminu i šimširu, preče prolaz do nužnika i razvaljenih šupa; jedino je bunar na čekrk ispod oraha s desne idvorišne strane nekim čudom ostao netaknut, i ja, znojeći se pod teretom, iznenađen težinom zdepastog tela što se, opušteno, vuče čizmama po kaldrmi viseći između Sare i mene kao džak, stupam kroz svečani, širom raskriljeni ulaz u vilu, očiju prikovanih za vreteno, vitao i drveni čabrić na santraču, kao da od njih — poslednjih čestica stamenog mirnodopskog življenja (od tog zdenca, a ne od Sare, čiji mi odsutan i umoran izraz lica ne govori ništa drugo do da se, raskrstivši beznadno sa svim očaravajućim iluzijama tek minule, poput oblaka nepostojane prošlosti, predaje nastupajućoj neizvesnosti) — mogu saznati šta je sa Sarinim roditeljima, da već pri prvom koraku po predvorju ugledam salon s ispreturanim nameštajem i velikim kristalnim lusterom na podu, a kraj njega smetenu gospodu Julijanu Štern, suprugu Geršoma Šterna i Sarinu mater, kako flanelskom krpom otire prašinu sa srebrnog pribora za slatko, kako to, gledajući nas očima izbečenim od bazedove bolesti, radi uporno, kao da će isterivanjem sjaja na inkrustiranim poslužavnicima, ležištima za kašičice i izuvijanim držačima za čaše odagnati ne samo tragove rata već i rat sam, priskočivši joj, čim smo poručnika Kompsona položili na kanabe, a gospođica Anabela Benbou, predvođena Sarom, potrčala u porušeni deo kuće po ubrus i vodu, da je, posle pauze od godinu dana, pozdravim i sa smežuranih joj i suvih usana razaznam pitanja šta je s mojim bratom i sestrom, da li se zet Milan Bosmenz vratio iz Engleske i da li mi je mati još živa; pri tom nijednom rečju ne osvrnuvši se na katastrofu koja nas je sve zadesila, niti rečju niti izrazom izbečenog, nepomičnog lica, osim upornim glačanjem servisa, escajga i čaša što ih iz staklenih vitrina vadi drhtavim rukama opletenim žilama kao gujama, otire ih, i ponovo vraća u vitrine zasute malterom i prašinom. Odgovarajući na pitanja, osvrćem se po prostranoj, dobro mi znanoj prostoriji što sad, razbijenih

prozora i naprsle drvenarije, podseća na davno napuštenu pozornicu, i kroz provaljena vrata što vode u Geršomovu kancelariju vidim da spoljni zid i službeni ulaz više ne postoje, no se, kroz ogromnu rupu, odavde, iz salona, iz središta Šternovog nekad bogatog porodičnog gnezda, otkriva svaljena ograda koja je vrt delila od susednih placeva, i voćnjak s onu stranu ograde sav u žutom lišću; sred voćnjaka velika, račvasta lipa nagnuta na jednu stranu sa ljuljaškom u senci, a kraj stabla, rukama obešen o konopce o kojima visi ljuljaška, čelom oslonjen o stisnute pesnice, odsutan, tanak, priviđenju sličan Aleksandar Trajković, moj školski drug iz Srednje trgovačke u Vranovcu, koga su lekari pre tri godine, posle iznenadnog krvoliptanja, uputili u Švajcarsku na lečenje, i potom svi zaboravili. Privučen utvarom kao žaba zmijskim očima, pitam gospođu Julijanu gde joj je suprug, strepeći da ne čujem neprijatan a moguć odgovor o ranjavanju, bolesti ili, u najboljem slučaju, o nedostatku vesti o vojniku s nekog od mnogobrojnih frontova (gubeći iz vida da čovek njegovih godina ne podleže vojnoj obavezi), upućujući se kroz Geršomovu porušenu kancelariju ka voćnjaku, ljuljašci i skeletu sličnoj silueti svog školskog druga, koja, ukočena, i zastrvena senkom, odudara od sećanja na živo, vretenasto telo nemirnog, radoznalog, brzim, nepredvidivim peckanjima sklonog odlikaša, koji se i svojoj pameti, sličnoj naoštrenoj britvi, podsmevao kao karikaturalnoj šali prirode, sada odsutna, prozirna i nestvarna, tako da jedva saslušavši šaputavo objašnjenje gospođe Štern o intendantskim poslovima njenog supruga u snabdevanju Odbrane Beograda najnužnijim namirnicama, ostavljam sred salona i Saru Štern i gospođicu Benbou da se brinu o poručniku Kompsonu, što, došavši svesti, zuri usahlim pogledom u tavanicu s koje su, od eksplozije, i gipsani venci, i lisnata rozeta, zajedno s lusterom, pali na pod, pa, uputivši se kroz razrušenu, malterom zasutu kancelariju Geršoma Šterna (čak se od suve, mlinskom paspalju slične prašine sred srebrnih ramova na maturskim fotografijama ne razaznaje ni Sarin veseli i kao začuđeni devojački lik), stupam preko letava i polomljene tarabe pravo u uveli voćnjak, zaustavivši se tek kad se Trajković prenuo iz svoje melanholične, mesečarski zanesene, meni nepoznate zamišljenosti, i britki pogled isukao iz zenica kao nož. Pitam ga kad je doputovao i je li ozdravio, ne verujući pri tom (dok pogledom dotičem ispupčeno mu, hladnim znojem orošeno čelo s obesnom kovrčom iznad tankih i poput pijavica izvijenih obrva, istim, dobro mi znanim čuperkom što ga je, ranije, kad je bio mlađi, zabacivao na teme odmahujući glavom kao da sa čela

otresa dosadnu mušicu, a sad mu počiva, prilepljen uz bledunjavu kožu, kao ugljenom iscrtana zapeta) da u pogurenom telu što liči na gudalo ima i onoliko narušenog zdravlja koliko ga je bilo pre tri godine, uoči putovanja u sanatorijum, jer on sad, dok mi piskavim glasom odgovara, podsmehnuvši se i meni i sebi, kako blista u zdravlju koliko i Srbija u vojničkoj moći, i keseći kao pas retke, šiljate, pod bledim desnima truležom načete zube, ne samo što kašljuca kao i onda, pre tri godine, pred put, već se i ishrakuje kao starac i lopte žućkastog, katkad sukrvičastog šlajma pljuje bezobzirno svukud oko sebe s nekim ljutim i pakosnim besom, podsetivši me na poludelog vojnika koji, u svom bezizlaznom očaju, podiže pušku i puca u bilo koga, ne birajući žrtve. Teško mi pada podsmeh domovini, jer, do pre tri dana, ja, istina, nisam bio u prvim redovima, već sam — do tog beznadežnog časa (do prošle srede, kad je zeman banuo i u Štab II timočke divizije zahtevajući da se svako ko je u stanju pušku nositi uputi na Dunavski kej i stavi pod komandu generala Mihaila Živkovića, komandanta Odbrane Beograda) — prevodio, u Štabu, čitavu godinu, s engleskog na srpski, ali sam, kao svedok neviđenih junaštava i neopisivih muka, kako vojske tako i naroda, čeznuo (iako se još štrecam i na najudaljeniji pucanj) da svoj život položim na oltar Otečestvu; a on je na sve to gledao iz nekih udaljenih švajcarskih gora, izvaljen na krevetu, ili u fotelji, sa novinama u rukama, iz čijih je sitno odštampanih stranica saznavao šta mu se u kuci zbiva, pa mu se suprotstavljam pitanjem zašto je, ako već krvarenje naše braće i naših očeva nema smisla, napustio bezbrižno plandovanje u svetu koji stotinama godina ne zna šta je to rat, zašto je prestao da se bavi osluškivanjem otkucaja svog srca i razvojem neizlečive bolesti (pitanjima kojima je jedino bio u stanju da se bavi) i, evo, došao ovamo: da li samo zato da bi prisustvovao agoniji svoga roda, za čije vrline nikad nije imao lepu reč, a za mane jedino podsmeh i pogrdu? — na šta on, i dalje se cereći kao seoska kuja, spremno odgovara da je ovde, a ne tamo, zbog toga što je svejedno gde će (da li na bojnom polju ili na perjanom jastuku) odlepršati Bogu na istinu (pod uslovom da vrhovnog presudioca ima), misleći, očigledno, da mi je svojom brzom pameću doskočio, ne predajući se ni posle moje napomene, zaglušene brujanjem nemačkog izviđačkog aeroplana, kada sam pokušao da ga, ne skrivajući netrpeljivost prema njegovom cinizmu, izbacim iz sedla pitajući ga čemu pomeranje s mesta na kome se nalazio ako je svejedno gde će mreti, što on — sad se kolenom jedne noge oslonivši o ljuljašku, a drugom odbacujući se s tla, tako da mi proleće, ljuljajući se, pored

samog nosa — objašnjava, i dalje mi se otvoreno podsmevajući, zasićenošću ogavnim nemačkim izgovorom u sanatorijumu (Di scheislahe Deutche Sprache, naglašava), na koji odavde sme da puca ne razmišljajući o posledicama. I u istom dahu pita me gde i kako može da se prijavi u dobrovoljce. Ne verujem mu; merim ga oprezno, pokušavajući da otkrijem gde li mi je postavio zamku, pa ćutim — oklevam da se na bilo koji način oglasim iščekujući neke njegove naknadne reči, ili gesta, na osnovu kojih bi se mogla dešifrovati njegova srkivena namera i smisliti odgovor. Međutim, osim zajedljivog smeška na uskom, isposnički bledom licu, nema ničeg više, i tajna, koja me uznemirava — jer govori da su osnove ljudskih postupaka mahom neobjašnjive (kao razlozi zašto moja mati nikada nije htela da čuva mačore no mačke, niti pse no kučke, a čim bi se mačka omacila, ili kučka oštenila, ona bi mlade davila u nužniku; ili zbog čega je moj otac, teški srčani bolesnik, ostavio i kuću i porodicu i imanje, da bi lutao po svetu sve do svoje smrti, s prstenom okačenim o konac u potrazi za podzemnim vodama) — ostaje nedokučiva: odjednom skočivši s ljuljaške, i izlećući ispod oraha na sunce, tako da mu lice, šiljat nos i upali obrazi pod blagom svetlošću postaju beli kao kreč, on podiže nagrčena ramena čak do ušiju, što zbog silne mršavosti čitave lobanje izgledaju klempave i prozirne poput opni na pačijim nogama, i, isklještivši očima na mene gotovo s mržnjom (kao da ga ja nagonim na ono što je sam odlučio), obraća mi se piskavim glasom, zahtevajući da ga vodim u najbližu dobrovoljačku postaju, pa, posrćući na dugačkim nogama kao na štulama, upućuje se ka ulici, zamičući među jabuke čiji ga zreli plodovi, dok slepo tetura od stabla do stabla, tuku po čelu i slepoočnicama. Zaustavljam ga napomenuvši mu da dobrovoljačka sabirna postaja nije na strani kojoj se usmerio, već na suprotnoj, u klaničkoj upravi preko puta fabrike špiritusa, i, okrenuvši mu leđa, krećem prvi u dno voćnjaka, provlačeći se kroz gledičje do Bosmenzovih drvara i Šternovih stovarišta, sada, posle meseci i meseci ratovanja, potpuno ispražnjenih, iza čijih se naherenih baraka proteže klanička pruga, preorana eksplozijama artiljerijskih granata: pod nasipom, zaklonjeni od mitraljeske vatre s Dunava, čuče građani, seljaci, deca — strpljivo očekuju da stignu pred vojnu komisiju u zgradi klaničke uprave, i, ukoliko budu svrstani u dobrovoljačke čete, prime oružje i odu na položaj, i u smrt. Ostavljam ga bez pozdrava, i s olakšanjem, a da ne znam zašto (kao što mi nije jasno ni zbog čega mi je odvajkada drugovanje s Trajkovićem teško padalo), okrećem mu leđa (svestan da mi nije neprijatelj, već vršnjak čija se sudbina kuva u istom

loncu kao i moja), uputivši se Liparskim sokakom uzbrdo, između opustelih ciganskih koliba, ka Dušanovoj, i kući Milana Bosmenza, u kojoj mi se nalaze majka i sestra Ljubica sa svojom decom, ali, posle nekoliko koraka, moram da zastanem, jer mi se pod noge, kao hicem pokošen, ruši Ciganin Jole Kljusa, frenter, lopov i konjokradica, česti neželjeni noćni posetilac Milanove i moje drvare; obuhvativši mi dugim džeparoškim prstima čizme, bogoradi da ga, kako znam i umem, uvrstim u dobrovoljce; leleče i njiše glavom nad prašnjavom zemljom, ne usuđujući se da me pogleda, svestan da bih mu u šarenim očima ugledao lukavu laž: pre bi da pogine na ratištu za Srbiju negoli da ga, zbog krađe vojničkog tajina, navodno učinjene zarad gladnih unučića, žandarmi strpaju u zatvor i pošalju na robiju u Požarevac. Oduvek su mi u Cigana uzbuđenja izgledala neiskrena a strah komično, pa, i ovom prilikom, u koprcanju, mlataranju udovima, moljakanju i metanisanju ne vidim ni zrnce istine, ali, ne mogavši sred ovog sumornog dana odoleti cirkuskim čarima večnog lutalačkog života čije se odrednice ponašanja i postupaka ni u čemu ne poklapaju s našim navikama na red, poštenje i samopoštovanje (te tako, uveseljavajući nas smešnim, gotovo besmislenim prevarama, istovremeno nas opominju da se može živeti, i trajati, vekovima, na način suprotan našem načinu življenja), dajem mu znak da ustane i sa mnom krene pravo na Kalemegdan, znak prihvaćen u poslednji čas, jer se u narednom trenutku, u deliću sekunde pošto smo, posle njegovog nepoverljivog razmišljanja, hodajući jedan kraj drugog načinili prvi korak, iza ugla pojavljuje zahuktala žandarmerijska patrola, koja zastaje ispod dudova s čijih grana, pri svakoj detonaciji, od potresa otpada požutelo lišće, i sumnjičavim nas pogledom prati dok god nismo zašli za zgradu javnog kupatila. Iz tog kupatila, u mirno doba, krao je odeću, sapun i ubruse, kao što je iz Bosmenzovih i mojih stovarišta odnosio orahova trupla, ali sećanje na te događaje, kad su ga, vezanog lancima, sprovodili u Glavnjaču, sada zrače blagom svetlošću nestvarnosti, slično sećanju na London i na Saru Štern, po koju se — odlučujem — neću vraćati, ne bih li što pre stigao na Kalemegdan, majoru Gavriloviću, i proverio jesu li britanski topovi i američki sanitet stigli na položaj; čim se poručnik Kompson oporavi, Sara Štern će, zajedno sa Anabelom Benbou, znati da sama nađe put do bolnice u turskim lagumima ispod temelja kalemegdanske tvrđave. Dom Milana Bosmenza, skladna zgrada zidana temeljito i obložena pločicama boje topaza, s visokim lučnim prozorima oivičenim modrim keramičkim grozdovima i tamnozelenim vinovim lišćem, i s

okruglom kupolom na krovu pokrivenom bakrom na samom uglu Dobračine i Jovanove, zdanje slično gnezdu međ dvema trospratnim sandučarama koje je stari Bosmenz sazidao uzgred, za rentu, od leve stazice odeljeno špalirima stonog grožđa, a od desne malim parkom punim borova, tuja i srebrnih jela s patuljcima podno svakog stabla, sad zatičem osamljeno, usred ulice sravnjene do temelja: obe zgrade za izdavanje u toku jutarnje kanonade pretvorene su u zgarište; užasnut, ne pitam se kako se dogodilo da je Bosmenzova kuća jedina ostala neoštećena, već da li je iko od siromašnog činovničkog sveta, nastanjenog u trospratnicama, ostao u životu. I tada — dok prilazim kući Milana Bosmenza, što mi se, sad jedina duž čitave desne strane ulice, pričinjava nepristojno razodevena, dok joj se (mučen strepnjom da li u njoj ima ikog živog) primičem sve sporije, praćen Ciganinom kao sopstvenom zamućenom senkom — najednom u dnu parka opažam sestru kako, držeći sinčića za ruku, a kćerčicu u naručju, netremice pilji u našu mater koja, pogurena, baulja po ruševini susedne zgrade, i iz gomile cigala i šuta pokušava da iščupa staricu priklještenu gredama iz čijih se bezubih usta iskrada piskutav zečji jauk, te ja (prisetivši se očeve smrti, u bunaru, usred vinograda, kada se, posle dugogodišnjeg frentovanja, uoči balkanskih ratova vratio kući, u Zjapinu, mršav, siv u licu, i, zbog oslabelog srca, sasvim iznemogao, da prvi posao kojeg se u selu poduhvatio — kopanje bunara na Bačijištu usred našeg vinograda — ne okonča, jer mu je taj posao, započet ritualnim geganjem po vinogradu između čokota, sa zlatnim prstenom okačenim o svileni konac čije je njihanje, i okretanje oko uspravne ose — zbog čega se konac upredao i raspredao — trebalo da označi skriveni tok podzemnih voda, pa nastavljen, čitavog dana, na očigled okupljenih seljaka, sve do uveče, kada se, na dubini od pet metara, i posle prve lopate raskvašene zemlje, što je govorilo da je bunar na domak vodi, ne privede kraju: peskuša mu se nad glavom najednom oburvala i zatrpala ga) osećam nesavladiv otpor da priđem majci, sestri i njenoj deci, zagrlim ih u znak oproštaja pred put u večnost, i posavetujem ih (naredim im, podviknem ili zabogoradim) da se manu kuće i domazluka, već da beže iz pakla glavom bezobzirce; vidim da za poslednji susret nemam snage, da se ne mogu opet suočiti s majčinim zboranim licem i opustošenim pogledom, s istim zjapom pomirenja sa sudbinom s kojim sam se, kao sa nagoveštajem sopstvenog bivšeg i budućeg nepostojanja, sučelio na Bačijištu, u vinogradu, pri svetlosti fenjera, kada se iz otkopane bunarske jame pomolila očeva ruka oko čijeg su se zglavka, kao oko kakve odlomljene, i

bujicom ponesene grane, skandžali hrapavi materini prsti. Upijam ih pogledom (majku, sestru, i njenu decu), mimoilazeći im dom a svoje boravište, predavši ih ćudima usuda kao i mnoge mile stvari po sobama u potkrovlju, malim, ututkanim odajama ispunjenim knjigama; u njima sam provodio duge noći sanjareći o trgovačkim poslovima, kojih je sve više bilo, o putovanjima čijim sam se čarima tek počeo prepuštati, i o ženskim zagrljajima kojih nikako nisam mogao da se domognem, mučen mladenačkim nestrpljenjem da raskorak između želja i mogućnosti, snova i zbilje, i htenja i ograničenosti sveta koji me okružuje, preobratim u sklad koji se u svakidašnjici obično naziva sreća, i ogorčen što se mašta i stvarnost opiru mešanju poput ulja i vode, sukobljeni do današnjeg dana, a ja ranjiv i — izranavljen. Ostavljam ih iza sebe, osetivši u isti mah grižu savesti zbog takve (i po sebe, i po njih) surove odluke, koja se ni po čemu ne razlikuje od begstva, i žurno, preskačući po izrovanoj ulici jendeke, mutne lokve, gomile cigala i obaljena stabla nekada gustog i senovitog drvoreda, hvatam se kalemegdanske kose što, sva u dimu eksplozija, čini se da je zahvaćena požarom. Na Kalemegdanu sve što je moglo da bude zapaljeno — gori: gori drveće, kao trule tinjaju stare crvotočne kapije okovane železom, bukte drveni lafeti zarđalih turskih topova, plamte mostovi između kula i utvrda, pucketaju u ognju živica, bele ograde od brezovih oblica, bodljikavo šiblje, žuta, uvela trava; kroz vatru i dim jure pognuti vojnici noseći u naručju granate za tek prispele britanske haubice, vuku sanduke s municijom za pešadiju razastrtu pod zidine duž Dunavskog keja, vuku dugačke, vijugave zmije mitraljeskih redenika za francuske mitraljesce utvrđene oko Kapije Karla Šestog i kraj Nebojša kule, a ja, oboren iznenadnim vazdušnim udarom od eksplozije granate nemačkog dalekometnog topa, padam kao da sam pijan, i tonem u zamagljena prostranstva slična sočnim livadama uz Zjapinu duž Sejmenskog dola, iz kojih — ne znam kad — izranjam uz pomoć preplašenog Joleta Kljuse: kukajući, i prenemažući se, on ili nariče ili me teši, ne skrivajući radost što me vidi živog, i, pridržavši me da se ponovo, ošamućen, ne stropoštam, raspituje se kod vojnika gde je komanda Drugog bataljona X kadrovskog puka i major Dragutin Gavrilović, naglašavajući da sam ja ordonans gospodina majora, a on dobrovoljac u mojoj četi. U podrumima Severne tvrđave, u kojima je smeštena Komanda, osim telegrafista, užurbanih ordonansa i vojnih činovnika što, očiju crvenih od umora, pogled ne dižu s nekakvih akata, a slušalice poljskih telefona ne spuštaju s ušiju, nema nijednog komandanta, pa ni majora Gavrilovića; jedva se obavestivši gde

je, upućujem se, zajedno s Joletom, duž rovova i tranšeja, na donji plato, obilazeći jarkove i razrušene kamene bedeme oko crkve Ružice, začudo još nepogođene nijednim projektilom, i pužući, i pretrčavajući proplanke s kojih, u magnovenju, opažam ušće Save u Dunav, i obalu zastrvenu dimom od neprekidne žestoke paljbe naših topova, a preko reke (guste i sive kao olovo) — Ratno ostrvo, i uznemireno komešanje nemačkih i austrijskih inženjerskih jedinica u uzaludnom pokušaju da, pod zaštitom artiljerijske paljbe svojih baterija iz Zemuna, i topova i mitraljeza s uštrkljalih, bubašvabama sličnih monitora, razapnu ponton do kalemegdanskog grebena; ali to moje sagledavanje vidokruga isuviše je kratko da bih mogao steći bilo kakvu predstavu o trenutnim prilikama na bojištu, pogotovu što na svakom koraku nalećem na jednog ili na dvojicu trećepozivaca kako, podižući puške, s gomile masne i crne zemlje pucaju na suprotnu obalu, i odmah, posle opaljenog metka, vuku leševe izginulih vojnika u kratere eksplodiranih granata, bacajući preko nepokretnih tela zemlju kundacima, umesto lopatama, kojih nemaju; ili se mimoilazim sa zadihanim bolničarima što na nosilima, kočevima, isprepletenom granju, ili u šatorskim krilima vuku ranjenike čiji se jauci, usred plotuna i guste kanonade, ne mogu čuti, opazivši u blizini Kapije Karla Šestog Paju Udickog, dobrovoljca iz Rume, kako, raznesene utrobe, leži opružen po izgaženoj paprati, prstiju zarivenih u iskidana creva, gledajući me zamagljenim pogledom ogromnih sivih očiju kao s neke druge planete. Vičem: šta se čeka? neka ga nose u previjalište, svestan, a i užasnut, da mu spasa nema, našavši se pri ruci dvojici drhtavih staraca u crnim svečanim odelima, što su, očigledno, s jutarnjeg bogosluženja u Sabornoj crkvi, došli ovamo, na klanicu, da, pomažući vojsci koliko mogu, i sami ostave svoje kosti pod kalemegdanskim zidinama (kao hiljade Srba pre njih, a, verovatno, i posle njih, i nas, i mene), da vojnika na samrti, kojeg sam juče, po prispeću na položaj i primanju dužnosti komandira II čete Drugog bataljona X kadrovskog puka, prvi put video kako mirno sedi u rovu čekajući da četu izvedeni iz zemunice u blindirani ponton; naređujem da ga podignu na vrata s islamskim šarama izvučenim iz ruševine turskog amama i ponesu ka katakombama u čijoj je utrobi smeštena pukovska bolnica; pratim ih do Kapije Karla Šestog, pod čijim lukovima, u senci, nalazim nečiju »manliherku« s opasačem i punim fišeklijama, te time, bez oklevanja, naoružavam Joleta Kljusu, pa, saznavši da ne zna da rukuje oružjem (da je, istina, vojsku služio, ali je sve što se ratovanja tiče poboravio), usput, dok se šunjamo ka Nebojša kuli, da ne bih mislio na Paju

Udickog, koji je sigurno već mrtav, pokazujem mu kako se puni puška, kako repetira, nišani, i puca, ne bih li ga, čim se dokopam svoje čete, u nju, kao dobrovoljca, i uvrstio. To i činim. Neobrijan, uniforme izgužvane, i nezakopčane, tako da vojna odeća sa krupnog tela visi aljkavo i ružno, major Gavrilović stoji kraj Nebojša kule iza mitraljeskih ukopa, i, usredsređen na unakrsnu vatru francuskih mitraljezaca, sluša moj raport, a zatim, nijednom me ne pogledavši, naređuje da se I četa, koju predvodi rezervni poručnik Stojan Čutuković, opštinski delovođa iz Arilja, drugopozivac, ćorav na jedno oko, izgubljeno trinaeste u klanju s Bugarima kod Ćustrudila, i II četa, kojom ja komandujem, prebace sa sadašnjih položaja na samu obalu i ukopaju u pesak na metar ili dva od Dunava, a mene, usred strahovite eksplozije »merzerske« granate od 305 mm, ispaljene s Bežanijske kose, koja nas zasipa busenjem i kamenicama (od čega se, preplašen, zaklanjam za zidine Nebojša kule izrovašene topovskim pogocima, a major ostaje na mestu, uspravan, ne pomerivši se ni za milimetar, čak ni zemlju ne otresavši sa šapke i epoleta), obaveštava da je u međuvremenu, dok sam se bavio na železničkoj stanici, blindirani ponton, na čijoj se palubi nalazila isturena osmatračnica, potopljen, izdajući mi pri tom poseban zadatak da neodložno, uporedo sa kopanjem rovova, po svaku cenu organizujem osmatranje neprijateljskih položaja s tornja bivšeg brodarskog vetrokaza što se sa savske obale propinje u nebo na krajnjem našem levom krilu, i da se, prema najnovijem naređenju Komande Odbrane Beograda, prestonica mora po svaku cenu odbraniti. Prilazim bedemu uz čiju su zadnju stranu priljubljeni ostaci II čete Drugog bataljona X kadrovskog puka i komandujem pokret, osluškujući svoj glas sred zaglušne kanonade engleskih haubica s Gornjeg grada kao detinju pisku (a Donka Trlica, jedina prijateljica moje učiteljke u selu, lepa Zaječarka udata za debelog i ćelavog Vaku bakalina, i smrtno zagledana u mog ujaka Pešu Marinkovića, zvanog Pupunjak, koji tek što beše mobilisan i odveden na jug Srbije, u rat s Turcima, jedne mi je noći, u jesen devetsto dvanaeste, pevajući mi po mesečini žalobnu pesmu Kade ima vino červeno:

Kade ima vino červeno, Tam di'a da sa napia, Kade ima momi ubavi, Tam di'a da se naliba,

Kade ima drvo visoko, Tam di'a da sa obesa.. .

— zahtevala, leđima oslonjena o stablo kruške lubeničarke sred našeg vinograda, da je pratim u pevanju, i, položivši uski i nežni dlan na moj obraz, prošaputala da mi je glas muževan kao u mog ujaka Peše, i uzbudljiv, i da, opijajući, mami poput pećine u Topliku iz koje izvire reka Zjapina), uputivši se prvi, na kolenima i laktovima, ka Dunavu, da bismo se, štićeni neprekidnom vatrom francuskih mitraljezaca i topovskim salvama što su suprotnim rečnim rubom, i duž celog Ratnog ostrva, podizale u nebo gejzire vode, zemlje i blata, na domak reci, ležeći, iz nemogućeg položaja, ukopali, za klečeći stav, u peščanu obalu. Taj tegobni posao, koji iz moje čete odnosi tri, a iz Čutukovićeve dva života, čini mi se da traje satima; no prispeće novih dobrovoljaca, upućenih iz regrutnog centra, blagodareći brizi kako da ih razmestim, čime da ih naoružam i na koji najkraći način obučim da rukuju oružjem — jer mnogi, kao Predrag i Nenad Vasiljevići, što su se osam dana posle pogibije matere i triju od svojih starijih udatih sestara, sa sedmoro nejači, u Klenku, od austrijskih »švarclozea«, zajedno sa obudovelim ocem, Grujom Vasiljevićem, probijali do Beograda, da bi, napustivši dom, od ubica svojih najmilijih branili prestonicu, prvi put u svom mlađanom životu sad u svoje ruke uzimali puške — odvraća mi misli od gorke, i sve jače sumnje da je cena po kojoj bi Srbija svoj Beli grad trebalo da sačuva na slobodi prevelika, a napor besmislen, pošto oružja nema, municije je sve manje, i pomoći niotkud. Bežim od tog stisnutog jauka u sebi, kao što sam davno, u detinjstvu, od prvog mrtvaca, viđenog čednim očima, uzmicao glavom bez obzira, u blagi suton, kraj Zjapine, ispod Popove kuće, kada su moj deda Jota Petkov, zvani Bugarin, gologlavi crkvenjak Vane i stric mi Ranđel Jotić iz vira izvukli tetka-Zlatu, maloumnu majčinu sestru, nadutu i belu kao sapun, čije sam telo, za života često bestidno izlagano pogledu bilo kod muškarca, pa i mom (pogledu dečaka od desetak godina), nosio u sećanju kao mogući, dohvatu ruke blizak izvor usmrćujućih slasti, mada se nisam usudio okušati im ni jednu jedinu kap; i dok sad, kriveći šiju, gledam, uz gvozdeni toranj brodarskog vetrokaza, tu buduću našu smrtonosnu osmatračnicu, smišljam način kako da spasem bar ova dva deteta, ako ne mogu čitavu četu da izvučem iz sigurne smrti, dosetivši se da jednog od njih (odmah se odlučujem za mlađeg) pošaljem u grad, domu moje sestre Ljubice, po veliki mesingani durbin Anrea

Bosmenza, belgijskog moreplovca, pokojnog dede moga zeta Milana Bosmenza, što odmah i činim, obraćajući se Nenadu da bez dvoumljenja izvrši naređenje. Dečak okleva gledajući me zbunjeno, i ja (setivši se svoje bespomoćnosti na polasku u prvi razred Srednje trgovačke škole u Vranovcu, kada sam se, osećajući se napušten posle odlaska ujaka i matere, koji su me, sveg spetljanog, doveli iz Zjapine u kuću čika-Bore Stavreva, abadžije vranovačkog, budio sa strepnjom, cepteći od neizvesnosti kojom me je svaki naredni dan dočekivao, i pratio, duž sokaka, stranih mi i neprijatnih, na putu do škole, i u učionici, među nepoznatim momcima čija je bahata samouverenost u meni samo rasplamsavala strah, a i u novom boravištu, među mnogobrojnim bučnim, svađi sklonim čika-Borinim ukućanima) shvatam da bi mu bilo lakše jurišati na austrijske mitraljeze no s Kalemegdana stići na Dorćol, i u spletu izrovanih ulica i porušenih kuća pronaći moju sestru Ljubicu i od nje uzeti durbin starog Bosmenza, pa se, iz ležećeg položaja, dok po laktu, kolenima i duž kuka osećam naviranje podzemne vode u plitki, na metar od Dunava iskopani rov, osvrćem ka svojoj desetkovanoj četi, nameravajući da s Nenadom pošaljem i Joleta, bar do Sahat kule, da mladiću pokaže put, te ga vidim kako se grči iza topolovog panja, dovaljanog ko zna kad nadošlim vodama i izbačenog na obalu, kako se, glave zarivene u pesak i u usahle žile, ne usuđuje ni da proviri ka Ratnom ostrvu, a nekmoli da isturi pušku i opali koji metak, no ne stižem ni da mu se obratim, jer iza leđa čujem Nenadov krik i, osvrnuvši se, opažam ga kako se, tek uspravivši sićušno, dečački krhko telo, da bi u stavu mirno, po vojnim pravilima, primio naređenje, najednom ruši pogođen gelerom u vrat, kako, smrtno ranjen, pada na zemlju, i ostaje da leži ničice lica zagnjurenog u uvelu pirevinu, trzajući nogama kao pašče kad mu, zatečenom u kokošarniku, kocem prebiju kičmu. Ukočen osećanjem bespomoćnosti (onim trpkim ukusom krvi na jeziku koji u mozgu rasplamsava panični strah od iščeznuća), ja u trenutku ne samo što ne znam šta bi trebalo učiniti (iako bih, usred beznađa — koje mi se prikazuje kao jedina životna istina svih nas pod beogradskim bedemima — hteo da spasem junošu) već sam daleko od uverenja u svrhu bilo kakvog truda koji bi nam samo produžavao agoniju, istovremeno osećajući napinjanje svih svojih mišića u pobuni tela protiv ulaska u nepostojanje, i sve zaglušniji i brži tutanj srca u grudima dok gledam sve sporije trzaje mladićevih udova, tako da korak ka tom smrskanom telu činim gotovo mimo sopstvene volje, saginjući se ka zemlji, i maloj, samrtnim grčenjem potresanoj hrpici mesa u poderanom šajačnom gunju

i vlažnim opancima od sirove kože, i pružajući ka njoj ruke kao mesečar, sasvim obnevideo od nemoći i beznađa, potpuno sluđen, raspet između kajanja što sam, ma i iz najbolje namere, tog dečaka slamene kose i sitnog, rumenog lika hteo da udaljim s bojišta, uputivši ga ravno u čeljusti smrti, i svesti da osmatračnicu moram što pre osposobiti, okrećem ga, laganog kao pero, na leđa, i jednom ga rukom hvatajući oko prsa a drugu mu poturajući pod potiljak, da mu glava ne bi visila, podižem sa zemlje, i sa ocem, Grujom Vasiljevićem, seljakom i zemljodelcem iz sela Klenak kod Šapca, koji, smrknut, a u licu posinjeo kao čivit, hvata ga za noge, i bratom Predragom, što se, uzverenog oka, maša Nenadovih ruku, nosim s prve borbene linije preko nasipa za Nebojša kulu, a odatle, obilazeći kratere od eksplodiranih granata, i srušene zemunice, sva se trojica, kao da je spasenje moguće, preko zaravni ispred ulaza u Kapiju Karla Šestog, upućujemo trkom ka pukovskom previjalištu smeštenom u katakombama podno Turske tvrđave, blizu ušća Save u Dunav. Na ledini, pod liticom ispred katakombi — iz čijeg ždrela dopire mukla jeka krikova i jauka što me, dok nepomično i poput krpe omlitavelo telo Nenada Vasiljevića polažemo na zemlju, podseća na huk vrela reke Zjapine u utrobi bezdane pećine sred Toplika nadomak mom rodnom selu — kao snoplje leže ranjeni i mrtvi, i niko od lekara, i bolničara, zauzetih stotinama osakaćenih vojnika, niti na nas niti na našeg ranjenika ne obraća pažnju; odlučujem se da, preskačući nemoćna tela, stupim u špilju, i tamo, u mračnim hodnicima, ponegde osvetljenim petrolejkama ili karbitnim lampama, pri čijoj zaslepljujuće srebrnastoj, šištavoj svetlosti hirurzi, umotani u bele kecelje isprskane krvlju, njišući se, i poigravajući poput utvara oko razgolićenih ranjenika, odrezuju im udove, potražim bilo kog poznatog, ne bi li se i mojem samrtniku ukazala pomoć. Duboko pod zemljom, u tmini, ispod niskih, iskošenih stena, pod kojima je vazduh zagušljiv od isparenja medikamenata, znoja i ljudske krvi, nazirem jedne od triju američkih sanitetskih karuca, i kraj njih, zagnjurenu u sređivanje i razvrstavanje zavoja i lekova — gospođicu Anabelu Benbou: pljosnata, dugačka i bela poput malterom ulepljene zidarske talpe, stoji leđima okrenuta pećinskoj utrobi, i ne osvrćući se, i ne progovarajući ni reč (možda zato što joj se niko ne obraća na njenom maternjem jeziku, a ona niti razume niti ume da bekne na srpskom), tačnim, nepogrešivim kretnjama čvornovatih, i u svojoj preciznosti polugama parnih mašina sličnih ruku dodaje bolničarima sanitetski materijal, ne pogledavši ni mene kad sam joj prišao, no se osvrnuvši tek pošto se oglašavam

na engleskom, istovremeno iznoseći razloge svome glavinjanju kroz tamne, gomilama ljudskih telesa prekrivene, i jaucima ispunjene hodnike podzemnih turskih tajnih prolaza. Saslušavši me, udaljava se bez reči, i ja, već sviknut na tminu, nazirem njeno visoko i žilavo telo, i malenu glavu s kratko podšišanom kosom ovenčanom belom šamijom s crvenim krstom iznad čela, kako zamiče za šatorski zastor što, kao kakva pozorišna zavesa, deli špilju na gledalište u kome sam, i na pozornicu čija je inscenacija još skrivena od publike, da bi se uskoro vratila s visokim plavokosim lekarem, upozorivši nas (istog časa nastavljajući da razvrstava lekove nešto brže no u trenutku mog nailaska, očigledno se trudeći da vreme, izgubljeno u potrazi za medicinarom, što pre nadoknadi) da je moramo napustiti, što lekar i čini, poslušan kao dete: preskačući u mraku nepokretna tela, i saplićući se o ruke i noge mnogih ranjenika, on hita za mnom, ka izlazu, da bi mi napolju, na čistom oksfordskom, pre nego što je i zavirio u Nenadove ukočene zenice, saopštio da je lekarska pomoć izlišna, izjavio saučešće i ponovo iščezao u ždrelu bezdušne špilje. Zgromljen nepopravivim stanjem nepomičnosti koje će sićušno, dronjcima odenuto telo zauvek odneti iz postojanja, gledam u staklaste, širom otvorene a oslepele, u klikere pretvorene oči bez pokreta i bez pogleda, i u opuštenu uzanu, golobradu vilicu, osutu jedva vidljivim prvim paperjastim maljama, u sitne zube i ušiljen nos, i tek kad mi kroz zaglušnu ratnu buku i krike ranjenika do uha dopre i tiho, gotovo stidljivo šmrkanje, otržem pogled s leša, da bih se suočio s nemoćnim plačem starijeg brata, i sinjim očevim licem, koji, kao oduzet, pada na kolena kraj mrtvog sina, zatvorivši mu žuljevitim rukama, ogrubelim od oranja, kopanja, košenja i seče gorukovine, ugasle oči, istog časa (ne znajući kako) smogavši snage da mu kao starešina (iako od tog seljaka mlađi dvadesetak godina) naredim da se u rov ne vraća dok mladića ne sahrani, a zadatak, namenjen pokojniku, preneseni na brata, uputim ga kako da se (kad se zla sudbina već postarala da on preuzme posao koji njegov brat nije stigao da obavi) bez mnogog lutanja uzvere na Gornji grad, i s Velikog Kalemegdana domogne moje sestre, i pomorskog durbina starog Anrea Bosmenza, a onda, svestan nedozvoljivog svog odsustvovanja s bojišta, trkom se vraćam nizbrdo, ka Nebojša kuli, i rovovima, ne ispuštajući iz vida visoki toranj bivšeg brodarskog vetrokaza što iz dimova od eksplozija i požara, kojima je obala zastrvena kao maglom, proviruje vrhom kroz oblake kao Ajfelova kula sa pariskih cartes postales, kojima se Karlo Bosmenz javljao, s poslovnih putovanja, sinu Milanu, čestitajući mu rođenje sina (to jest svog unučeta, a mog

sestrića), pri tom se s nespokojstvom opominjući da još uvek na čeličnoj platformi pod šiljatim, piramidalnim vrhom, sazdanim od čeličnih šina, nema nijednog osmatrača. Nasred utrine, pred porušenim amamom, gledajući s brisanog prostora ka Dunavu i našoj prvoj borbenoj liniji, na sanduku puščane municije sedi major Dragutin Gavrilović, zavaljen, leđima oslonjen o stablo visokog osamljenog bora, s belim ubrusom preko grudi kao da je u restoranu za trpezom, obraza takođe belih od sapunice: to ga mali, pogureni brica u kaplarskoj uniformi i sa francuskim šlemom na glavi sapuna i brije — obojica ravnodušni prema rici topovskih eksplozija i pijukanju kuršuma oko ušiju; i ja, ne obuzdavajući svoj trk, shvatam da bi mi bilo lakše prodenuti se kroz kišu gelera i mitraljeskih zrna no kroz makazanje njihovih pogleda (kojima, kao kakvim nevidljivim pipcima, dotiču ispred sebe sve što se miče i što postoji: Gavrilović pogledom elefanta, oguglalog od borbi za život, već ravnodušnog i na pobede i na poraze, a brica-kaplarica žmirkanjem brzog lisičjeg oka što njuši svakog trenutka svaku situaciju da bi preživeo, kako u miru tako i sred ratnih razaranja, ne menjajući ni način življenja niti pogled na život, stican, i stečen, ko zna koliko stotina i hiljada godina ranije, kod predaka kojima ni traga ni korena nema), te shvatam da mi nije druge do izići na nišan svom komandantu, smerno isturiti čast plotunu njegove nemilosrdne grdnje, i pokušati, kasnije, ako sreća bude pokazivala i dalje dobru volju da me sred ovog pakla ostavlja u životu, iskupiti se požrtvovanim izvršenjem vojničkih zadataka. Ne pomerajući se, on mi se obraća uzdržanim, ali hladnim tonom svog, od neprestane vike promuklog glasa, upitavši zašto na tornju bivšeg brodarskog vetrokaza nema osmatrača, i kako to da ja nisam na položaju kad mi je tamo mesto, odmah ućutavši, očekujući odgovor, koji, u panici osećanja krivice, ja nikako da smislim, te mucam, i premeštam se s noge na nogu, pokušavajući da se opravdam detinjastom pričom o starom pomorskom durbinu, ne hajući da li ću, izložen vatri s Ratnog ostrva, biti pogođen, odahnuvši istog časa čim sam, maknuv pogled s Gavrilovića, opazio kako mu se, u pratnji štabskog ordonansa, bliže tri ruska inženjerska poručnika, preskačući porušene zidove turskog kupatila. I dok oni, klateći se na krivim, od umora i pijanstva nesigurnim nogama, raportuju majoru Gavriloviću na koji su način mrežom podvodnih mina u toku prošle noći baražirali priobalni potes od Čukarice do ušća Save u Dunav, obraćajući mu se na ruskom, a on, za trenut zaboravivši da se pred njim nalazi jedan od četnih komandira s levog krila dunavske odbrane, svoju pažnju usredsređuje na

ordonansa, koji sporo i nespretno, a, što je još gore, i neprecizno (rekao bih: netačno) prevodi operativni izveštaj ruskih inženjeraca, ja koristim priliku da mu se, propisno salutirajući, sklonim s očiju, i, skačući iz kratera u krater, i zaklanjajući se za stabla, za pružni nasip i za zidine oko Nebojša kule, uvučem u rovove na samoj obali. Iz nepoznatih razloga neprijateljska vatra jenjava, i ja koristim priliku da jednog od svojih vojnika — rošavog mladića visoka stasa i žilavih mišica, po imenu Vitomir Rapaić — pošaljem u osmatranje na bivši brodarski vetrokaz, svestan da ga ovim izborom osuđujem na smrt (valjda sam zato, bez ikakve svesne namere, odugovlačio izvršenje Gavrilovićevog naređenja), pridodavši mu četnog telefonistu, koji bi, iz zaklona pod osmatračnicom, Obaveštajnom odeljenju Odbrane Beograda prenosio osmatračeva zapažanja, što bi mu ih ovaj, dok god može, dovikivao s vrha gvozdenog tornja, i istovremeno iz Štaba primao borbena uputstva, namenjena I i II četi Drugog bataljona X kadrovskog puka, i njihovim komandirima: poručniku Stojanu Čutukoviću, i meni. Da bi se na osmatračnicu postavio bilo kakav zaklon, ja od najbližih vojnika zahtevam rančeve, vreće ili bisage u koje su, polazeći od kuća, ili iz kasarni, strpali presvlaku, brijače, sapune i ubruse, nemajući, u paklu bitaka, vremena ni da se okupaju, ni obriju, niti presvuku; naređujem da ih isprazne a zatim napune peskom, pa, bauljajući plitkim šančevima po blatu i barama, krećem ka tornju sa zarđalim vetrokazom na vrhu, i jednog po jednog upućujem iza Vitomira na toranj da mu, dodajući jedan drugom rančeve i vreće, omoguće da na metalnoj platformi načini sebi grudobran. Začudo, za sve vreme (dok su se vreće — putujući iz ruke u ruku kao opeke na mobi, kad se sve selo okupi da domaćinu, preko tog živog lanca, prebaci s banketa, na kome je cigla pečena, i složena u pravilne kupe, u avliju u kojoj su iskopani i od čvrstog kamena postavljeni temelji — uspinjale do samog vrha osmatračnice) s leve obale nijednom nije opalio top, niti se na Dunavu pojavio austrijski monitor »Ens«, da bi nas mitraljeskom vatrom iznenadno pokušao da omete, samo su u dva maha, s Ratnog ostrva, na kome se nalazi Hauštajnova landšturm brigada, zapucketali brzopleti puščani pucnji sasvim izvan puškometa, te smo, i ja i vojnici (osim Vitomira Rapajića na osmatračnici, i telefoniste, šćućurenog kraj aparata iza gomile šinskih pragova podno gvozdenog tornja), pohitali natrag, u rovove, na položaj II čete, mimoilazeći se s prispelim novim dobrovoljcima, koje je Komanda Odbrane Beograda uputila ovamo, na levo krilo, kao ojačanje prve borbene linije. Dok gledam posrtanje tih

staraca ubuđalih od duga tavorenja po vlažnim i sumračnim odajama, ili po kancelarijama mnogih nadleštava iz kojih su (reklo bi se) izglavinjali s crnim navlakama preko laktova i sa još vlažnim mrljama mastila po vrhovima drhtavih, užutelih prstiju, kojima sad nespretno premeću bajonete i duge puške, ili dečake od trinaest, četrnaest godina, ubledele od odvažnosti neprimerene njihovim godinama, pitam se, sav ojađen, kakve li hasne može od njih biti, pogotovu što je svaki drugi goloruk, jer nisu imali da svima dadu oružje, ali su ih, tako, u gradskoj odeći, bez cokula, opasača i pušaka, poslali da čuče u rovu, i čekaju smrt drugog, kako bi ispod leša izvukli oružje i s mrtvog tela otpasali fišeklije, i zauzeli tek upražnjeno mesto u rovu — da bi pucali na neprijatelja dok god i sami ne izginu do poslednjeg. A taj vakat nije dalek (mislim se), jer posle ove dece neće biti ikog da ih smeni, i, u rovovima, zauzme njihovo mesto, u šta me uverava i štektanje francuskog mitraljeskog odeljenja od Nebojša kule, kao odgovor na juriš nemačkih bojnih brodova »Maroš«, »Temeš« i »Kereš«, čiji nas karteč i mitraljeski rafali zasipaju poput kiše: vukući pontonske čamce svezane za bok i pune inženjeraca i pešadije, oni pokušavaju da se na prepad domognu naše obale, ne bi li u silovitom zamahu uspostavili mostobran, iskrcali vojsku, i, odbacujući nas ka Gornjem gradu, sastavili pontonski most, po kome bi se, kao i na Adi Ciganliji, i Kožari, glavnina sručila na čeonu brešu, razbila odbranu prestonice i zarila u srce Srbije. Komandujem paljbu, i, posle dva kratka seva okom, kojim se, kao svetlosnim signalima u mornarici, sporazumevam sa Čutukovićem, gledam ga, stegnuta srca, kako četu odvodi, puzajući, sasvim levo, van rovova, i kako se, zajedno s vojnicima, smešta iza gomile vrbovog snoplja kojim se, u mirno vreme, pojačava obala da je kovit, na utoci Save u Dunav, ne podlokava, sačekavši da se prvi ponton, otkačen od monitora, nasuče na pesak tačno ispred šiblja, a buljuk plavih uniformi sruči na obalu, pa da ih zaspe ručnim bombama, meljući ih, uz strahovite krike, u gomilu raskomadanog mesa; no zastoj u vatri na desnoj strani, posle iznenadne kratke, ali žestoke kanonade nemačkih »merzera« sa zemunske strane, i tišina među francuskim mitraljezima skreću mi pažnju s nemoćnog kruženja bojnog broda koji paljbom iz sveg raspoloživog oružja pokušava da se sveti, istovremeno se trudeći da otvori brešu drugom pontonu, te hitam ponovo ka kuli, da vidim zašto mitraljesci miruju, pomišljajući da prekoračim ovlašćenja, i naredim, iako to odeljenje nije pod mojom komandom, no pod neposrednom komandom majora Gavrilovića, da se »sentetjeni« prebace na levo krilo, u šiprag, između moje čete

i Čutukovićevog novog položaja, pa tako, automatskom paljbom, zatvore brešu i spreče novo iskrcavanje. Dok pužem kroz vlažni pesak i preko leševa izginulih vojnika, spremam se da to i učinim, ali, izbivši pod nasip kraj Nebojša kule, u istom trenu vidim da od pet mitraljeza postofe samo dva, a da su tri uništena pogotkom »merzera« iz Zemuna, te da preostala dva, zbog nedostatka municije, ne dejstvuju, već preživeli mitraljesci, blatnjavi, izbezumljeni, i pokriveni garom od tek eksplodirale granate, gamižu preko mrtvih tela svojih drugova, pokušavajući da lopaticama, lamdacima ili polomljenim koljem razgrnu s uništenih »sentetiena« gomile zemlje, ne bi li se dokopali metalnih kutija s redenicima; i ta me slika, ko zna po koji put u toku dana, truje beznađem čijem bi silovitom nadiranju i podlegao da kraj levog mitraljeza istovremeno ne opažam i Aleksandra Trajkovića, mog školskog druga, kako, šćućuren iza čeličnog štita, u somotskim pantalonama, u lakovanim cipelama i u šarenom švajcarskom džemperu, predviđenom za smučanje po planinama, svojim dugačkim mršavim prstima otkopava survanu zemlju, hvata se izuvijanog repa na redeniku zatrpanog mitraljeza, izvlači ga (uz prigušeno kašljucanje) kao kakvu pantljičaru od mesinga, da bi ga odmah prikopčao na ispravni mitraljez, i, dozivajući kreštavim i zasopljenim uzvicima Francuze, prinudio jednog od njih, ponavljajući poziv na francuskom kao papagaj, da se lati okidača, i da, uz njegovu pomoć, ospe paljbu po jednom od monitora koji se, sličan vodenoj nemani, iskoristivši zastoj na francuskom automatskom oružju, opasno primakao našoj obali. Obradovan a da ne znam zašto, čak u sebi spreman da se nasmejem uprkos našem bezizlaznom položaju, ja mu se prikradam šljapkajući po mutnoj bari, ali me on, zaglušen mitraljeskom bukom, ne čuje, i na dodir moje šake po vrelom i oznojenom potiljku trza se i stresa kao da ga je u snu dotakla zmija, pogledavši me britkim pogledom ispunjenim nervoznom netrpeljivošću, koja mi govori (kao nekad, u školi, na teškim časovima matematike i bankarskog knjigovodstva) da ga neprijatna situacija razdražuje, i da bi je rado napustio, ali iz častoljublja i prkosa ne odstupa ni po cenu najtežih posledica. Pitam ga, vičući mu pravo u krto, prozirno uvo, gde se i kojom prilikom obučio u rukovanju mitraljezom kada nije služio vojsku, no se izležavao po švajcarskim sanatorijumima, na šta mi on, izvijajući podsmešljive usne, saopštava da za ratničke veštine nikad nije potrebna pamet, već snaga, što dokazuje i ovaj rat. Jer rat, po njemu, vode budale. Ne mogu da istrpim ujed, te, savlađujući osećanje povređenosti zbog nasrtaja na najdublju moju veru u čast i slavu smoždene nam

otadžbine, nastavljam da ga zapitkujem tobož veselo: misli li da smo i mi, i naš kralj Petar, i prestolonaslednik Aleksandar, a i slavne nam vojskovođe — vojvoda Stepa, na primer, i vojvoda Putnik, ili vojvoda Živojin Mišić, recimo, glupaci i maloumnici? — što on potvrđuje brzinom ubitačnog mehanizma čiji ga zatvarač kljuka mecima nanizanim u beskrajni redenik, hitajući pri tom da mi svu budalaštinu naših vođa obrazloži glupošću samog, po njemu, nekultivisanog, varvarstvu sklonog naroda, koji je svoju divljačku prirodu dokazao kako samouništiteljskim krvarenjem u tek minulim balkanskim ratovima boreći se za slavu monarhije (umesto da je oružje upotrebio za uspostavljanje republike) tako i atentatom na nadvojvodu Ferdinanda, izazvavši novo krvoproliće, iz kojeg mu nema izlaza. On to izgovara piskutavim glasom, pijuckajući uvredljive reči kroz ugao stisnutih usana kao riblje kosti ili košpice brzo sažvakanih trešanja, ne dozvoljavajući pri tom da ga prekinem, a ni da ga tresak mitraljeskih rafala nadglasa; i ko zna dokle bi me balio otrovnom slinom evropskih slobodoumnih ideja (verovatno ih je pokupio u Švajcarskoj, iz knjiga i časopisa), da se francuski mitraljezac kraj njega nije srušio bez glasa, oduvan dahom trenutne smrti kao vetrom uveli list. Zapanjen (kao i uvek kada se na moje oči gasi život), ostajem bez daha, gledajući čas u leš što mi kraj čizama leži nauznak, ukočenih očiju i otvorenih usta, a čas u Aleksandra, čiji je glas umuknuo istovremeno kad i »sentetjen«, ali on je samo za trenutak zbunjen, čak ni zbunjen, no začuđen, tek koliko brzom pameću da shvati šta se dogodilo: ne oklevajući gura telo u stranu (tako da se Francuzu šlem na glavi ružno nakrivio poklopivši mu oči i nos), levom rukom hvata dršku i okidač, a desnom, sam, bez ičije pomoći, usmerava redenik u ležište na mitraljezu, nastavljajući neverovatnom vičnošću da gađa monitor i ponton, prinudivši ih da se povuku, istom zadivljujućom veštinom koju sam u njemu otkrio pre neko leto, upoznavši ga, u Zjapini, na ferijama. Doputovao je iz Zaječara u kome je završio nižu gimnaziju, sišao pred popovom kućom iz fijakera, obučen u belu svilenu košulju nabranih rukava, u kratkim pantalonama na smešno štrkljastim, koštunjavim nogama, u dokolenicama i u sandalama, izazvavši smeh među seljačićima, na šta se nije obazro, podsmešljivim okom ispod neukrotivog pramena retke i kao slame žute kose zagledan u brda, u nebo i u oblake. Da mu ne bi bilo dosadno, pop Živan, ujak mu, svaki dan je pozivao ponekog dečaka iz uglednijih seoskih kuća da Aleksandru (krštenom po mlađem Kraljevom sinu), u igri, pri kupanju u virovima, ili u skitanjima duž livada i kroz šume, pravi društvo; tako je po

nepisanom, ali nezaobilaznom pravilu jednog dana i na mene došao red, te sam se, majčinom rukom očešljan i presvučen u čistu košulju, uputio popovoj kući, i u gradini, kraj reke, naišao na dečaka mojih godina, ali nekako starmalog, i lomnog poput trsike, kako zuri u ogromnu bundevu, zapitavši me, iznenada i bez pozdrava, kako to da u ovom selu s ružnim imenom (selo se, kao i reka, zove Zjapina) uspevaju ovako veliki krastavci, govoreći mi to ozbiljnim glasom, netremice me gledajući, da bih (da nisam mu u uglu stisnutih usana spazio podrugljiv smešak) možda i poverovao da gradsko dete, gajeno u jastucima, nije do tada imalo priliku videti tikve, što mi se narednog dana — kad smo se on, ja i Sinđa Videnov, moj dalji rođak, šepav na levu nogu i dobar kao hleb, obreli na Bezdetu, pod zidinama srušene rimske tvrđave, i kraj jame zarasle u kupinovu vrzinu, u koju je pošto-poto hteo da uđe, jer je čuo da se lagumom stiže usred planine, a u njoj do podzemnog jezera, s čamcima, na čijem dnu leže očuvana hajdučka tela još iz turskog doba, koja se, obrasla pećinskim gljivama, nisu raspadala, a s onu stranu jezera, kamenim hodnicima, u samo vrelo Zjapine — učinilo običnom njegovom smicalicom, na kakve sam, ne jedanput, kasnije, nasedao u Vranovcu, kad god bih se, posle premeštaja gospodina Mite Trajkovića, sudije iz Zaječara, u Vranovac, za predsednika Okružnog suda, obreo u Aleksandrovom društvu. Nestrpljiv da zamisao i ostvari, dosetio se, osvrćući se uokolo, kako da pod zemljom osvetli put, sjurio se preko njiva do obližnje pojate, sekirom, pronađenom na drvljaniku, obio katanac, i vratio se s garavom petrolejkom i kutijom šibica, potvrdivši, svojom dovitljivošću, kojoj smo i ja i šepavi Sinđa bili svedoci, da mi se svojim prividno naivnim nerazlikovanjem tikve od krastavca samo ruga. Pa i sad, šta bi njegovo pljuvanje po mojoj odanosti zemlji i napaćenom narodu moglo biti drugo do ruganje na smrt bolesna mladića, čiji je život, zahvaljujući neizlečivoj bolesti, lišen i nade i iluzija, bolesti začetoj u spomenutoj pustolovini, kada smo, čitav dan tumarajući po utrobi planine, morali preplivati kao led hladno pećinsko jezero, kraj kojeg, naravno, čamcima ne beše ni traga, i tek posle podne iz pećine izašli u Toplik pokraj bučnog vrela na izvoru Zjapine, čije je bistro dno svetlucalo mnogim pastrmkama. Promrzli, mokri do kože, Sinđa i ja htedosmo kućama, međutim Aleksandar, iako sinj od hladnoće, nije mogao da se odvoji od vira, i, tek kad je, skinuv ogledalo s petrolejke (preneo ju je preko podzemnog jezera jednom je rukom držeći iznad vode), u staklo uhvatio sunčev zrak, zaslepljujući u reci njime ribu, istovremeno je hitro natičući na vrh rasklopljenog peroreza,

smilovao se da u suton, košulje pune ulovljenih pastrmki, krene za selo, kijajući i kašljucajući, i taj hrapav i suvi kašalj vukao je celo leto, da bi u jesen, kada smo se, u Srednjoj trgovačkoj, našli obojica u istom razredu, lekari utvrdili katar pluća. Bolovao je, svaki čas izostajući iz škole, sve mršaviji i sve bleđi, i u četvrtom razredu pljunuo krv, pa ubrzo otputovao u Švajcarsku, na lečenje, odakle se, neizlečen, vratio u Srbiju, koju ne voli, da je mitraljezom brani od Švaba, i iz meni nepoznatih razloga mrzi ih s dna svoje gorke i ponosite duše. Ostavljam ga samog za grudobranom, jer me major Gavrilović, hodajući uspravno kao da je na nedeljnoj promenadi a ne usred ratnog vihora, poziva da mu se pridružim u raportovanju generalu Mihailu Živkoviću u Komandi Odbrane, smeštenoj u palati »Belvedere« u Knez Mihailovoj, do koje ćemo ići s Gornjeg grada fijakerom; pri tom baca kratak pogled ka gvozdenom tornju, i osmatračnici na vrhu, ne upitavši me kad je naređenje izvršeno. Sledim ga, prethodno se obrativši naredniku Gavri Raduloviću da u mom odsustvu preuzme komandu nad II četom, pa hitam da sustignem komandanta, ali se iza pružnog nasipa, u blizini Kapije Karla Šestog, zaustavljam pred kazanima pukovske kuhinje: kraj njih vrije metež usplahirenih kuvara — vitlajući kutlačama, oni žestokim udarcima obaraju na zemlju nekog čoveka u dronjavoj odeći, i galameći iz sveg grla, psujući ga kao lopova, izroda i izdajnika svoje domovine, podižu i vezuju konopcima, da bi ga, uperenih kuhinjskih noževa, poterali natrag, u pravcu Beograda, zaboravljajući na vrelu kašu u kazanima i vojsku po rovovima duž Dunava, što već drugi dan, boreći se, i krvareći, nije zalogaj hrane stavila u usta. Žurim, ne bih li ih sustigao, i upozorio na njihovu osnovnu vojničku dužnost, koju, zaošijani ogorčenjem, očigledno zapostavljaju, ali, ugledavši okrvavljeno lice lopova, za kojeg alačući kazuju da je kod Kapije Eugenija Savojskog, pod čije svodove samo što je stigla komora s kazanima, bezočno krao salo i iznutricu, ja stajem usred glasa, razaznavši pod ranama i modricama uzveren, istovremeno i molećiv i lukav pogled iskolačenih očiju Joleta Kljuse, prisećajući se (sa smehom ali i sa gorkim jedom) da ga već duže vreme nema u mom vidokrugu, te se spremam da ga izgrdim i ispsujem, kopkan čudnom, za mene neobičnom, tako reći neshvatljivom đavolastom idejom, po kojoj bih ga mogao iščupati iz ruku kuvara i smesta poslati u osmatranje na brodarski vetrokaz umesto Vitomira Rapajića, i tako bar, u ovom slučaju, ispraviti večitu nepravdu da u životu obično nagraišu pošteni, a barabe se kroz nedaće provuku kao psi kroz rosu; no ne stižem da tek rođenu zamisao i

ostvarim, jer se major Gavrilović, opazivši da ga više ne sledim, vraća niz stepenice, pod crkvu Sv. Petke, i, raspitavši se šta se dešava, divljačkim glasom naređuje da se Jole Kljusa preda pukovskoj hapsani, obećavši mu, zaklinjući se krsnim imenom, da će ga prvom prilikom lično dati na Preki vojni sud, ne obuzdavši bes ni kad mi je s leđa prišao Predrag Vasiljević, i tiho mi saopštio da se vraća s Dorćola, ali bez pomorskog durbina, jer u kući moje sestre, srušenoj na njegove oči, nije našao ni nju, ni decu joj, a ni majku nam Ljubicu, što me istog časa baca u očaj, obuzimajući mi misli zlim slutnjama, od kojih jedva uspevam da Predraga uputim na položaj, napominjući da u rovovima pronađe oca, i od njega se ne udaljava, te, opsednut brigama o neizvesnoj sudbini najmilijih mi, izbijam, zajedno s majorom, na Gornji plato, i penjem se na fijaker, sedajući pored komandanta s njegove desne strane, slep za prizore razaranja, za gomile izvrnute zemlje i rupe u zidinama Sahat kule, a i za gluvilo među britanskim opsadnim topovima zbog kojeg major Gavrilović naređuje kočijašu da fijaker pritera uza sam komandni rov, na čijem dnu, pokraj praznih kara, i sanduka za topovsku municiju, vidimo, i on i ja, poručnika Kompsona, i Saru Štern, kako prisno razgovaraju, toliko prisno da mome oku ne izmiče ni laki pokret poručnikove ruke kojim je, u trenutku našeg nailaska, sa Sarinog čela uklanjao nestašni riđi pramen, kretnja jasnih namera kojoj se ona ničim ne suprotstavlja, ostajući pokraj poručnika oslonjena o prazne sanduke, smirena i odsutna tokom celog razgovora majora Gavrilovića s poručnikom Kompsonom, za sve vreme izmene majorovih pitanja i poručnikovih odgovora — koji se tiču pasivnosti britanske artiljerije, proistekle iz činjenice što je prva zaliha municije, dovezena u karama, zajedno s topovima, istrošena, a nova, utovarena u Solunu, u drugi voz, po svemu sudeći nedopremljena u Beograd, ili na železničkoj stanici izgubljena na istovaru — tog britkog varničenja reči, uz pomoć moga prevođenja s engleskog na srpski i obratno, a ne njenog, jer njen položaj tela, i pogled usmeren na vrh bele čizmice s kopčama duž gležnja kojom uporno kucka o ispaljenu topovsku čauru, osluškujući slatkast mesingani zvon, kazuje mi ne samo da je ravnodušna prema samom razgovoru, već i da ni mene ne opaža, kao da sam joj sasvim nepoznat čovek, trujući mi novom gorčinom srce, duboko izranjavljeno saznanjem da su mi mati, sestra i njena deca ostali bez ognjišta, a i neizvesnošću jesu li još živi, i to osećanje, što mi teskobnim grčem steže srce do neizdržljivog bola, baca me u stanje čudnog bunila što maglovitim kovitlanjem litice zgrada u Knez Mihailovoj ulici (koja je na svakoj raskrsnici hrpama

kamenja, kola, nameštaja pretvorena u barikade, tako da se komandantov fijaker kroz tesne propuste s mukom provlači) preobraća u slikovite, bučnim saobraćajem i ljudskom žurbom ustalasane londonske bulevare, kojima sam, takođe na fijakeru, jurio za opčinjavajućim prividima moguće sreće u zagrljaju Sare Štern, koja mi je sve više izmicala. Ali bolna čarolija kratkog je veka: kao da mi čita misli, kao da zaviruje u moju lobanju što se, pritisnuta oficirskom šapkom, znoji poput sunđera (kao da je leto a ne puna jesen, s kišama, vetrovima i maglom, i leđnim hujanjem oko srca), kao da ponire na samo dno mog uzavrelog mozga, major mi se obraća prodornim glasom, naredivši mi (i pri tom ne pogledavši me nijednom) da u Komandi pronađem obaveštajnog oficira Petra Klugea Agu, mog druga sa služenja vojnog roka, i stavim mu se na raspolaganje, a zatim, iz istih stopa, uputim se ponovo na železničku stanicu, otkrijem gde se zagubila britanska topovska municija, i kako znam i umem dopremim je na Kalemegdan, na položaj. Silazeći s fijakera, major me najednom zaustavlja opreznom, zavereničkom kretnjom; izvukav iz šinjela nekakav smotuljak uvezan svilenom vrpcom, prividno nehajnim, a u stvari nesigurnim glasom — čime me iznenađuje a i plaši (jer, u magnovenju, još zgrčen oko bolne neizvesnosti šta mi je s familijom, pomišljam da je i njega načela malodušnost, da mu stameni duh, čvršći od kršnog tela, obhrvava beznađe) — moli me da, čim izvršim povereni mi zadatak, svratim na trenutak u Ulicu Stevana Nemanje broj 35, i predam ovo, pa, ne objasnivši mi nijednom rečju kome da predam, niti da li da kažem od koga je pošiljka, okreće se, i, ne otpozdravljajući umornoj straži, udaljava se između mnogih automobila, uspinje stepeništem i ulazi u Komandu. Sekundu-dve kasnije, na samim vratnicama — teška, izrezbarena hrastovina otvara se s naporom i uz škripu kao dveri starostavne crkve — Peter (prozvan Pera) Kluge Aga, obaveštajni kapetan, Nemac iz Bečkereka (njegov je otac, oženjen prečankom našeg porekla, sa oba sina, koncem veka, prebegao u Srbiju, trgujući pšenicom i svinjama), raširenim rukama preči mi put; posle dugog i bučnog grljenja odvlači me, niz stepenice, u granatama iznakaženi park, i hodajući stazama iza vile, a uhvativši me pod mišku, pri tom sjakteći žutim očima — takve sam, u Beču, u zoološkom vrtu, kud me je vodio Milan Bosmenz, viđao, iza rešetaka, u afričkih zveri — nastavlja bezbrižno da šeta, kao da smo u kakvom engleskom koledžu, a ne usred ratnog pustošenja, i kao da Beograd, a sa njim i sva nam otadžbina, nisu u agoniji, već sred lepog, radosnog slavlja, šapućući mi neprestano poverljivim glasom (onim istim glasom kojim mi je

noćima, u Kragujevcu, u kasarni, gde smo služili vojsku, sa zanosom pričao o Apisu, i njegovoj tajnoj patriotskoj organizaciji Ujedinjenje ili smrt, kojoj je, preko nekih mladih oficira, i pristupio, ne odolevši magnetnoj moći pukovnika Dragutina Dimitrijevića, najvećeg srpskog obaveštajca, rušioca mrske nam dinastije Obrenovića, a, kako izgleda, i organizatora atentata na habsburškog Prestolonaslednika u Sarajevu, u čiju je pripremu i Aga bio upleten, jer, za razliku od mene, koji sam, odsluživ vojni rok, u civilu krenuo putem trgovine i napretka, on je, opčinjen Apisom i njegovim hrabrim crnorukcima, ostao u vojsci, putujući, povremeno, po tajnim zadacima, čas u Austriju, čas u Bosnu, a čas u Albaniju, Bugarsku ili Grčku) da sam, na predlog majora Gavrilovića, određen da sa najboljim svojim vojnicima, najviše desetoricom, koje bih sam trebalo da odaberem, čamcima se u toku noći, pod njegovom komandom, prebacim na levu obalu Save, i sa ušća, iz najbližeg austrijskog logora, u kome su stacionirane tri bunjevačke čete i jedna hrvatska regimenta, otmemo iz oficirske kantine »jezik«, i do svitanja se neopaženo vratimo na našu stranu: navodno, od zarobljenika će se, u Štabu, doznati tačni podaci o austrijskom i nemačkom potencijalu, kao i vreme (dan i čas) odsudnog napada na Beograd. Ne dospeva da dovrši (mada mu zenice iskre kao zlatnici, a prigušeni glas podrhtava od strasti — reklo bi se: kuje plan kako da se prodre u internat finih beogradskih gospođica, a ne da se krene u tešku neizvesnost, a možda i u smrt), jer nas majorov kočijaš, neki Piroćanac, kratkog, zatupastog nosa i dlakavih nozdrva kroz koje šiče kao vo, batrgajući krivim nogama sa kojih lepršaju razvezani uvijači, poziva, u ime majora Gavrilovića, da se smesta vratimo iz parka, napominjući, zadihan, da je gos'in komandant već u fijakeru, i da nestrpljivo čeka gos'in kapetana, pa da krenu. Otprativši ih, hitam ka stanici, jedva prepoznajući, sred ruševina, dobro mi znane kvartove Beograda: moram, zbog gomile cigalja preprečenih između bombardovanih zgrada, i zbog dubokih kratera punih vode, da se probijam kroz pusta dvorišta, katkad i hodnicima zamrlih škola, nadleštava i stambenih zgrada, kako bih se (iščekujući, priljubljen uz ogaravljene zidove, ili iza stabala ogolelog drveća, predah u kanonadama) domogao Karađorđeve ulice, sa nje pristaništa i železničkih magacina, i, posle tegobnog posrtanja preko razbijenih perona i preoranih koloseka, ušao u sablasno praznu staničnu zgradu, na kojoj su svi prozori razbijeni, a vrata izvaljena detonacijama, i u čijim kancelarijama (telefona, telegrafa i signalnih uređaja prekrivenih garežom i šutom) nema nikog. Na putu ka istovaru susrećem

uštrkljane oficire, ali oni, odmahujući papirima kao belim zastavama, daju mi na znanje ne samo da im ništa nije poznato o municiji za britanske haubice, no ne znaju ni gde im je glava, napuštajući me pre nego što i pokušam da im objasnim zbog čega sam na ovom mestu (na kome, usred porušenih skladišta i izuvijanih šina, i brda tucanika pomešanog, silinom eksplozija, sa vagonskim točkovima, železničkim šliperima i kamenim ugljem za loženje lokomotiva, kao da sam prvi put). U daljini, pod najedenim zidinama porušene ložionice, nazirem stotine šćućurenih izbeglica, a oni, nepomični i strpljivi, kao da su pobegli u zaklon od silne nepogode; jedino na čistini, između ložionice i sagorelih baraka, kraj čijih temelja prolazim kao pored razbuktale peći (jer me jara žari po desnom uhu i obrazu, smudeći mi zulufe ispod oficirske šapke), robijaši, koje čuva šačica žandarma, sporo ali postojano zamahuju ćuskijama, uporni u nameri da bar jedan kolosek osposobe za saobraćaj, i, ravnodušni prema vodoskocima eksplozija i pisci i zujanju kuršuma, kao da im nije do života. Ošišani do kože, oborena pogleda i glava pognutih zemlji, tako da im se ogaravljena temena cakle od znoja, oni mirno slušaju šta ih pitam, osluškuju mi glas na uporan, ali fatalistički način, na koji istovetnim mehaničkim kretnjama podižu trnokope spuštajući ih, uz mukli jek, između pragova i šina, ali mi ne odgovaraju, i po tome bi se reklo da ne razumeju šta ih pitam (kao da im se obraćam stranim jezikom), iako mi se čini, na osnovu trenutnog bleska divljih im, u masne, crvene kapke, i u duboke kožne nabore skrivenih zenica, da im je poznato ono što meni nije, i da znaju mnogo više i od onog što se samo može naslutiti, već, sviknuti na ćud Usuda, čekaju da na pitanja odgovore stražari, takođe nepoverljivi prema svakom ko je na slobodi (makar ta sloboda, sad, sred ratnog haosa, izgledala gora no sužanjstvo među tamničkim zidovima), i ravnodušni prema smrti. I zaista, oni mi saopštavaju da su, daleko iza ložionice, tako reći na samim skretnicama (iz nepoznatih razloga pošteđenih bombardovanja), s neke teretne kompozicije stovarivane kare pune artiljerijskih zrna, ali kakvih, i za koje topove — to im nije, naglašavaju, poznato. Napuštam ih trkom, uputivši se ka skretnicama, no me iz gomile izbeglica, kraj kojih, u žurbi, promičem ne gledajući ih (a i svog nekakvog grtkog osećanja bolne neprijatnosti slične krivici), naglo, kao što lanac vezan za drvo cimne pomamljenog psa, zaustavlja tanak detinji glas kojim me neko doziva po imenu, i ja, ukopan u tucanik između koloseka (po jednom leže cigle i gvožđurija, po drugom, tek raščišćenom, manevarka sopćući gura niz teretnih i stočnih vagona), kroz škripu vagonskih

kočnica shvatam da me to doziva moja sestričina. Trzam se kao ošinut, opazivši je kako se otima iz majčinog krila i trči ka meni nagnavši mi svojim kretanjem što oličava život krv u glavu, sa krvlju i suze na oči od radosti što se slutnje nisu obistinile, te je raširenim rukama lovim kao pile, podižući je uvis, istovremeno potrčav ka sestri, u čijem zagrljaju vidim i dvogodišnjeg muškarčića; međutim, približavajući se ostarelom licu i prestrašenim zenicama kojim sestra netremice motri i najmanji moj pokret, pomamna radost preobraća se u zebnju što se sa sve sporijim mojim korakom okamenjava u granitno crnu zbilju, jer sred klonulog jata staraca, žena i ispaćene dece vidim da nema naše majke. A sestra kao da naslućuje šta mi se u duši zbiva, grčevitom kretnjom oba deteta privija uza se (preplašena što joj se kćerkica otrgla iz ruku i poletela mi u susret, kao da posle svega što joj se dogodilo zazire od svakog, nemajući ni u mene poverenja, te bi, poput ptice, svoj porod što bolje krilima da zaštiti), i, rasplakavši se, kroz jecanje mi kazuje da su iz kuće izašli trenutak pre no što ju je granata pogodila, ali da se mati nam Ljubica, posle dva-tri koraka, naglo okrenula, i vratila u kuću po slavsku ikonu i venčani prsten (ležao je, zaboravljen, na noćnom stočiću, kraj uzglavlja), stupivši kroz nezaključana vrata u času kad se čitava zgrada, uz strahovit tresak, rasprsla poput kartonske kutije. I bez predaha, kao da se, najzad, dokopala najvećeg krivca i vinovnika njenih patnji, pita: zašto sve vreme nisam k njima navraćao (a to sve vreme u sebi ne sadrži ni četrdeset osam časova, ali, ispunjeno divljanjem smrti, ne samo za nju no i za mene — a verovatno i za bilo kojeg živog stvora što se u trenutku kataklizme zatekao u prestonici — već je, što se kaže: dugo koliko i večnost, predstavljajući za svakog, ko je još u životu, čist ćar), prinudivši me da se pravdam vojničkim mojim novim obavezama, potkrepljujući razloge ne samo napomenom da sam se jutros, prilikom sprovođenja britanske baterije, nalazio nadomak kući, ali nisam mogao da svratim, već sam, u potrazi za durbinom starog Anrea Bosmenza, slao dobrovoljca Predraga Vasiljevića u Dobračinu broj 37, no kasno: kuća već beše srušena, te se momak vratio na položaj sa neželjenom vešću što me je dovela do očajanja; no cimnut za rukav malenom šakom sestričine mi Koviljke, i prekinut u pravdanju tanušnim glasićem da je baka (majka mi Ljubica) durbin spakovala, a oni ga poneli, i da je tu, u koferu od vrbova pruća, ja ne samo što odustajem od pravdanja no se — dok mislim na mrtvu, nesahranjenu i neopojanu mater — mašam kofera, i otvaram ga kako bih, zavirujući u okular, i od sestre i od sestričine (a ponajviše od sebe sama) sakrio suzne oči, pred kojima sve što me

okružuje prestaje da postoji, rastočeno majčinim brižnim pogledom, kakav je, za mene, oduvek bio, od najranijih mojih sećanja, kada nisam znao ni za šta do za njene grudi pune mleka, i za te sitne, poput kupina crne oči; nikad, ni u porođajima, ni na svadbama, ni u berićetnim berbama mreškane veseljem ili smehom, budne oči što, usredsređene na posao kojim je bivala zaokupljena od jutra do mraka, nisu znale za bludnju maštanja, ni za lepotu želja, ne samo što joj je takva bila priroda, no, pre svega, zbog toga što, opterećena vođenjem domaćinstva i staranjem o mužu i njegovoj skitačkoj nestalnosti, bratu lenčugi i večitom ljubavniku, slugama koje je prezirala ali ih i nagrađivala, napoličarima od čijih je krađa zazirala, i o deci (o kćerki Ruži, najstarijem svom detetu, i o njenom porodu: unuci Koviljki i unuku Vojislavu, o srednjem sinu Simi, njegovom školovanju u Negotinskoj učiteljskoj školi, prvom ratovanju po južnoj Srbiji i Maćedoniji, drugom pod Jedrenom, i trećem vojevanju na Ceru i Kolubari, i meni, mom tankom zdravlju u detinjim godinama, kojim sam se, kao i likom, metnuo na oca, a onda o mučnom mi sticanju stručnog obrazovanja u Trgovačkoj školi u Vranovcu, koje me je odvojilo od kuće i Zjapine, što joj je teško palo, jer se, posle očeve smrti, nadala da ću, ako se već nisam hteo pridružiti Vaki bakalinu u njegovom seoskom dućanu, bar u Vranovcu otvoriti tekstilnu radnju, ili drvaru, a ne skladišta rudničke građe u Beogradu i po belom svetu), nije ni imala kad da se posvećuje svojim osećanjima, te je, u očekivanju neprijatnosti i nepredvidivih nesreća, motrila druge, ne vodeći o sebi brigu. Imala je jednostavne životne nazore kojih se držala ne razmišljajući o njima (kao što se ne misli o disanju, o vršenju nužde ili o povremenom nepostojanju u snu), i njene oči, kao i usko, zborano lice, šiljat nos pod četvrtastim čelom, nad kojim se uvek nadnosila marama tako da joj se kosa retko kad mogla videti, govorile su mnogo više o onome šta se zbiva oko nje, a mnogo manje o burama i vedrinama u njoj; bile su mnogo više ogledalo duše, no prozor u dušu. Sad su njene oči zgasle, oči što su ispod lučnih čeonih kostiju piljile u mene kao iz pećina zatisnutih strepnjom i brigama, i ja ne mogu da je zamislim pod srušenim zidovima, provaljenog grudnog koša i slomljene kičme — moja majka Ljubica je tu, preda mnom, dok okolo prašte puške, a vagoni, koje je gurala znojava manevarka, klepeću i škripe po jedinom prohodnom koloseku, zaklanjajući mi pogled na drveće kod Šest topola, i na obalu, tako da i ne obraćam pažnju na ustumarane žandarme što, natičući bajonete na puščane cevi, jure levo-desno uzvikujući nerazgovetne reči, i na nemir među izbeglicama pokraj ložionice;

usred uvećanih, neizoštrenih grančica i žutih vrbovih liski kao da je praminjao majčin duh, te mi se i kljun desantnog čamca, što se poput prepotopske nemani zabija u šiblje, a potom žute čizme i, iznad njih, peševi plavih šinjela, tesaci u kanijama, šake stisnute uz vratove austrijskih »manliherki« — sve u maglovitom promicanju, presecanom crnim vagonskim plohama čiji se miris na katran meša sa smradom baruta i paljevina, čine nestvarni, da me u sledećem trenu, kad su vagoni prestali da promiču i vidokrug se izbistrio, prizor uhvaćen u dogled (juriš austrijske soldateske: kuljanje pešaka i inženjeraca iz čamca; prasak pušaka; uzvici; eksplozije ručnih bombi; beg razbijenog žandarmerijskog voda iz zaklona kraj skretničarske kućice) strmekne u strašnu, neizmenljivu zbilju kao mače u hladnu reku, i ja se treznim. Na poslednjem vagonu, što se zaustavio na dva metra od mene, vrata su otvorena — u utrobi mu vidim gomilu pušaka, nabacanih na pod kao granje na drvljanik u seoskoj avliji; istog trenutka najbržim se trkom usmeravam ka grupici robijaša, koji (napušteni od stražara, što su, repetiravši puške, odjurili ka Savi, u okršaj) sad stoje kraj koloseka oslonjeni o pijuke i ćuskije, i vičem im, izvlačeći, u hodu, revolver iz futrole, da bace alat i krenu za mnom. Kraj vagona s puškama (dovezenih na stanicu ko zna odakle i ko zna kad) oni, ne pitajući, odmah shvataju šta se od njih očekuje, grabe oružje, i, tresnuvši s vagona municijski sanduk o šine, razbijaju ga kao orahovu ljusku i grabe metke; zatim, zagledani u mene kao u hajdučkog buljubašu, očekuju šta ću im reči. Ne oklevajući, jurim kroz ložionicu pored mrtvih lokomotiva, i izbijam na peščani čistac kraj same vode: ispred nas, uranjajući u šiblje, zadnji delovi izvidnice udaljavaju se kroz provaljenu odbranu; oni koji su se prvi iskrcali, povijeni u pasu, bliže se stambenim zgradama. Shvativši u trenu da su neprijatelju iza leđa, robijaši zaležu za pružni nasip, nišane čekajući komandu, te i ja, osloniv se kolenom o železnički prag, podižem »gaser« i okidam prvi metak koji obara najbližeg austrijskog podoficira; istog časa plotun robijaških pušaka, ispaljen iz neposredne blizine, izaziva paniku među preživelima, i oni, ustumarani kao mravi sred mravinjaka u čije se središte zariva volujski papak, beže levo i desno ne znajući kud bi, jer im je odstupnica presečena. Pobivši i poslednjeg, čekamo da se žandarmi vrate, zatim se svi (ja napred, s durbinom u levoj i »gaserom« u desnoj ruci, stražari iza robijaša) upućujemo ka stanici umornim hodom, da bi se robijaši, odloživši puške uza zid, opet prihvatili pijuka, a ja krenuo magacinima, da sestru i decu joj nekud sklonim; no ne nalazim ih, ni njih, ni teretne vagone, i od ranjenog

železničara, što sam sebi, kraj lule za napajanje lokomotiva, manevarskom zastavicom previja nogu, čujem da su, dok je trajao obračun s izvidnicom, izbeglice ukrcane u voz i otpremljene u unutrašnjost Srbije, možda za Niš. S osećanjem olakšanja što su preživeli od najmilijih mi sad van opasnosti, ali i gorke pustoši u grudima zbog činjenice da sam, pucajući, ubio (nišanio sam kratko i povukao obarač, a cev je, uz trzaj i cepteći prasak, bljunula smrt u gibajuća pleća pod širokim i teškim šinjelom bledoplave boje), i da u blizini neću više imati nikog od rodbine, pomažem ranjeniku da, skakućući na zdravoj nozi, napusti stanični krug, od njega sasvim slučajno saznavši da su granate za britanske topove stovarene pre dva sata, i da su kare, uz pomoć pivarskih štajeraca, s utovarnih rampi odvezene sa stanice nekuda u grad, kuda — nije znao da mi kaže. Sad bobonjanje bitke jenjava (neznano zašto) kao tuča kad je vetrovi odagnaju niz polje, i ja, ukrcavši ranjenika na poklopac praznog kazana pokretne pešadijske kuhinje, koju, kako mi kuvari kažu, evakuišu u pravcu Kragujevca, u poslednji čas se prisećam smotuljka majora Dragutina Gavrilovića, pa, umesto Balkanskom, ka Terazijama i Kalemegdanu, krećem na suprotnu stranu, Ulicom Stevana Nemanje, gledajući zgrade, i ulaze, u potrazi za brojem 35. Ta ulica gotovo da je netaknuta, ali iz očuvanih zgrada ne dopire ni najmanji znak života: vrata su zaključana, kapci na prozorima zamandaljeni, dvorišta, u koja zavirujem preko taraba i niskih ograda, miruju, pusta. Jedino se iz malene, ljupke kuće, do koje se dolazi popločanom stazom što krivuda između rundela s uvelim krizantemama, na ulicu prosipaju bogati, raskošno uskovitlani klavirski zvuci. I prozori i vrata su otvoreni, nije teško stupiti u uzano predvorje zidova prekrivenih tamnim drvetom, a iz predvorja, kroz rasklopljena dvokrilna vrata, u salon s politiranim nameštajem: u dnu, zastrvena tamnim senkama, za klavirom sedi nepoznata mi gospođa u beloj prozirnoj haljini pod čijim se naborima nazire zmijuljasto telo bujnih grudi i tanka struka; njeno telo, posmatrano s leđa, maltene je nepomično, jedino ruke, sa sitnim, čvorastim člancima i uzanim šakama, s kojih palacaju grabežljivi prsti, u sumanutom mlataranju, i proletanju kroz gustu polutminu, ruše se na klavijaturu grebući, milujući, ili, u nastupu oklevajuće pospanosti, jedva dotičući dirke, dok glava na dugom vratu (čiji pravilan niz pršljenova zastire pramenje kao zift crne kose, lenjo plazeći pored usnih školjki ukrašenih bisernim minđušama, sve do obnaženih, šećerno-belih ramena) čas klonulo pada čelom ničice i miruje, a čas besnim zamasima vitla kosom kao kamdžijom. Kucam o dovratak iskašljujući

se, ali ni kašalj, a ni znak da je neko došao, nisu u stanju da se probiju kroz zvučni kovitlac, pa se, u dvoumici, neodlučno upućujem kroz salon, nečujno hodajući po debelim persijskim tepisima, salutiravši ispred prozora kroz čije se zavese dnevna svetlost cedi kao kroz sirište; tek sad, lepetom moje senke iščupana iz zvučne omame, gospođa podiže glavu i, pogledavši me ogromnim, neprijatno sjaktećim zenicama, skršta ruke kopajući šiljatim noktom zgrčenog kažiprsta po zanokticama na palcu, očekujući, sred nahrupele tišine, u kojoj kao da smo iznenadno jedno drugo zatekli gole, da saopštim razlog svojoj poseti. Saslušavši me, i ničim ne otkrivši da joj ime majora Gavrilovića išta znači, gospođa razvija smotuljak s zašećerenim voćem, svežnjem božičnih čestitki i starom, izlizanom istočnjačkom tabakerom: podigavši poklopac ukrašen ugraviranim crtežom mnogih visokih, kao koplja zašiljenih minareta, pilji ludačkim pogledom u pregršt običnih rečnih školjki na dnu tabakere; zatim, uzimajući prstima kandiranu šljivu (na domalom prstu vidim zlatni prsten ukrašen brilijantima), ona prilazi prozoru; hodajući zaneseno poput mesečara, zaustavlja se pokraj mene žvaćući poslasticu, i, dišući duboko i burno, nudi me zašećerenim voćem, zagledana u samo njoj dostupne tajanstvene predele čije obrise otkriva na hrapavom zidu nekakvog obližnjeg nadleštva, s kojim se, sledeći njen pogled, sudaraju i moje oči. Pogled mi se odbija udesno, i ja slučajno opažam otškrinutu gvozdenu kapijicu kroz koju se nazire tesan sokak, i, na kaldrmi, mrtav konj napeta trbuha pokraj topovske kare. Kao ošinut, krećem ka vratima, ali me gospođa hvata za podlakticu; isprečivši se preda me, prinosi mi, sklopljenih očiju, nabrekle, do krvi izgrizene usne; sva sreća što u isti čas potmula detonacija potresa kuću iz temelja, te me ona, u životinjskom strahu, pušta iz stiska pokrivši glavu rukama, i taj njen odbrambeni, nekontrolisani trzaj omogućava mi da se, naklonivši joj se, hitro povučem i što je moguće brže izjurim n? ulicu, a odatle, zavivši za ugao, utrčim u uzani sokak na čijoj kaldrmi, u lokvama već usirene krvi, leže tri štajerske zaprege, a kraj konjskih trupla, i ispod točkova artiljerijskih kara — izginuli konjovoci. Ne znajući šta ću, stojim nemoćan gledajući niz sokak, a onda jurim od kuće do kuće, lupajući na vrata i prozore, pri tom ne uspevajući da se otrgnem od preneraženosti zbog iznenadnog i neobjašnjivog postupka žene očigledno bliske mom komandantu (možda mu je supruga, možda rođaka, možda prijateljica), postupka koji u prirodi, kakvoj ja, što se ljubavi tiče, pripadam (ako se uzme u obzir da život takvih bića prati s jedne strane neiskustvo, a sa druge samo plodovi mašte), pre

će izazvati strah i odbojnost, a ne pristanak na avanturu; međutim, ne uspevam da se domognem bilo kakve pomoći, pa preskačem konjska trupla, pokušavajući da lešine ispregnem iz kara; i ko zna koliko bih se dugo baktao s amovima i užadima, i sa zamršenim spletom štrangi, oputa i lanaca, da mi kroz gvozdenu kapijicu gospođa u belom, na dnevnoj svetlosti slična aveti, ne prilazi stiskajući u mršavoj i nežnoj ruci nož: njime uspevam (dok me ona, gledajući netremice šta radim, prati u stopu, ne brinući što joj se prozirna haljina vuče po prašini i krvi) da brzim zamasima presečem štrange istovremeno kad je Nemanjinom naišla pogrebna povorka. Čujem kako se približava po jeci crkvenih zvona, i po posmrtnom maršu što ga uz podrhtavanje muklog zvuka svira vojni duvački orkestar; malo kasnije, sprovod se pojavljuje na uglu Ulice Vladike Danila i Nemanjine, i ja, zastavši sa nožem i prerezanom uzdom u rukama, vidim kako promiču venci, krstovi i dvadesetak muzičara u prašnjavim artiljerijskim uniformama; za njima onemoćali sveštenik s epitrahiljem o vratu i kadionicom u drhtavoj šaci; iza njega krckaju volovska kola bez kanata, natovarena mrtvačkim kovčezima sklepanim od čamovine (brojim: sedam ih je); na kraju, kao kakav crni rep, vuče se povorka ucveljenih žena, starica, dece, i pokoji gologlavi ranjenik, i invalid praznog rukava ili nogavice, pribadačom prikačenih za izgužvanu uniformu. U stisci šta da radim sa svoje dve nemoćne ruke među izginulim konjima i teškim karama, pod čijim glavčinama leže mrtvi konjovoci, istovremeno potresen muklim zvukom bubnjeva i truba, krstim se ne ispuštajući nož, u sebi vapeći za božjom pomoći (ako već ljudske nema), ne bih li i ovu vojničku dužnost ispunio; i tad, kao da mi je molba uslišena, jedan krupni, neobrijani pešadijski kapetan s crnom trakom o rukavu zastaje gledajući u mene i nadute konjske trbuhe, pa, zaustavivši povorku, ishrakujući se, i kolutajući sitnim očima otečenim od suza, hrapavim se glasom obraća sprovodu predloživši da samo sveštenik i najrođeniji otprate izginule do groblja, a da ostali priskoče karama kako bi se municija prebacila na položaj, te tako Svevišnji nađe puta i načina da svoju volju, uz zalaganje svih što su se tu zatekli (ranjenika, nemoćnih starica, uplakanih žena i čitavog orkestra, čak i nepoznate gospođe u belom), pretvori u delo. Izmoždeni, prašnjave i iskaljane odeće i ruku ulepljenih od kolomaza, uspevamo da sve tri kare dopremimo, neoštećene, na Kalemegdan, i da ih predamo britanskom naredniku, od kojeg saznajem da je, ima već sat vremena (otkad je poručnik Kompson ranjen), on postavljen za komandira baterije. To tvrdi velšanskim narečjem, s ponosom se osmehujući

tako da mu vidim zlatne kutnjake, i širokim pokretom upućuje me da pogledam ka grudobranu kraj čije puškarnice opažam majora Gavrilovića što, u pratnji ruskih inženjeraca, kroz dvokraki artiljerijski periskop osmatra neprijateljske položaje; prisetih se pomorskog durbina starog Anrea Bosmenza koji leži u mojoj torbici, u koju sam ga, tokom baktanja oko municije, sklonio da mi ne smeta, a durbin me podseti na osmatračnicu na vrhu bivšeg brodarskog vetrokaza, i na II četu Drugog bataljona X kadrovskog puka u rovovima na samoj obali Dunava; te bih da svom komandantu odmah podnesem izveštaj i što pre se vratim u jedinicu, kako bih video u kakvom je stanju vojska. Spremam se da to i učinim, ali me major preduhitruje — čuvši poziv jednog oficira, naglo se otrže od periskopa, i zaurla: ako je granata pogodila kazan, ne znači da se hrana ne može nabaviti; no najednom prekida viku, pa, zagledan u one što su, napustivši sprovod, gurali kare, a sad, poređani u lanac, municiju prenose u ukope kraj topova, u dva duga skoka, nespojiva s njegovim mesnatim telom, zariva se među njih, udarivši pesnicom, iz sve snage, pred svima, gospođu posred lica. Okrvavljena nosa i izbečenih očiju, ona, posrnuvši, ispušta granatu i pada, niz ukop, meni pod noge, dok se iz pojasa njene dugačke, po rubu iskaljane i okrvavljene haljine prosipaju čestitke i razglednice. Shvativši šta je učinio, komandant stoji u mestu kao ukopan, a lice mu se, sekundu ranije unakaženo grimasom divljačkog besa, odjednom smekšava kao da je od voska, te se on, s klonućem ramena što podrhtavaju od gorkog plača, sagiba ka zemlji, ne samo da bi teškim šakama pokupio kartončiće s poštanskim markama stranih zemalja i nizovima sitnog rukopisa na zadnjim stranicama dopisnica, već da bi, u provali silnog stida, od prisutnih sakrio svoje suze. Preneražen, ne usuđujem se da mu pogledam u oči, već se i sam saginjem po granatu, a zatim, odvaživši se da ispod oka bacim pogled na sav onaj svet što je, napustivši pogreb, došao da nam pomogne gurajući topovske kare, i na postiđene vojne svirače koji, raskopčanih šinjela, a truba stisnutih pod pazuhe, stoje kraj britanskih topova i zure u zemlju ne znajući šta da rade, ja vidim da majora Gavrilovića nema više na artiljerijskom položaju, i da je otišao (iščezao s trojicom ruskih inženjerijskih oficira), pa se odlučujem da gospođi u belom pomognem da se digne; pri tom, nadnesen nad bledo lice i neprirodno krupne dužice, otkrivam, u opuštenosti izgrizenih usana, u zasenčenim ulegnućima na vilici i ispod jagodica, i u suvoj somotastoj crnini njenih zenica, tragove bezmernog, nedokučivog, samo njoj znanog olakšanja, čak i nekakve slasti kakvom je, na moje oči, Donka Trlica,

žena Vake bakalina, u dva maha bivala u Zjapini ophrvana. Prvi put sam to video u Topliku, kraj zjapinskog vrela, kada smo Aleksandar Trajković, šepavi Sinđa Videnov i ja izašli iz pećine, pa njih dvojica krenuli u lov na pastrmke, a ja se uputio u gradine, po suvo granje na kome je trebalo da ispečemo ribu, ali, ugledavši ih (Donku Trlicu, u varoškoj haljini sa čipkastim kragnicama i plisiranom suknjom, i Pešu Pupunjaka, mog ujaka, u žutom žirado šeširu, prugastim pantalonama i tregerima preko bele košulje, sa čijih su manšetni bljeskala jajasta kujundžijska pućad izrađena od srme) kako se, zaklonjeni za đeram, prepiru u gustoj senci ispod stoletnog oraha što se nadnosi nad baštenski bunar, pa kako u jednom trenutku ujak vadi iz ustiju cigaretu i, bacivši je u stranu, grabi Donkinu bluzu pokidavši joj na grudima dugmad, i kako ona skiči otimajući se, ali je on, podnoseći udarce, privija uza se, stiskajući je, sav znojav i modar od bubotaka, dok god joj iz raskopčane bluze nisu dojke izletele kao zrna iz raspukle mahune; istog časa umirila se, u iskolačenim očima, umesto zenica, razjapila se šupljina, a po licu, kao kakva paučina, u trenutku kad je poput posečenog drveta počela da se ruši među pritke uzrelog pasulja, popala mreža bezgraničnog olakšanja, koje sam video u jesen po drugi put, kad mi je, posle ujakovog odlaska u rat za oslobođenje južne Srbije, jedne noći, kraj vrzine, u dnu našeg vinograda, pevala, iz čežnje za njim, žalobnu pesmu Kade ima vino červeno, i, pevajući, leđima se oslanjala o stablo kruške lubeničarke, tako da joj je mesečina, prodevena kroz granje, premrežila lice, u čijim su bezdanim očima opet zjapili nekakva slast i nerazumljivo olakšanje, od kojih sam, tad dečak od petnaest-šesnaest godina, pobegao (umesto da sam joj — znao sam, slutio sam okom, uhom, nozdrvama zagušenim toplim mirisima pirevine i obranih čokota — ruku zavukao u nedra, i domogao se onoga do čega kasnije, mučen strahom jačim od želje, nikad nisam uspeo da dospem, i, evo, kao kakav anđeo, sad se nađem, raspet na verigama najveće životne tajne, pred čeljustima neizbežnog a preranog nepostojanja), kao što bih, ponovo nadnesen nad ambis šupljeg, bezdanog pogleda gospođe u belom, radije da opet stuknem, no da, u klobučanju prokletog ratnog haosa, otkrivam tajanstvo nepoznatog (kad me sa svih strana, kao i nju, i sve beznadežne oko nas, pohlepno vreba tajanstvo smrti), i ja je, kao i major Gavrilović, ostavljam, napustivši britanski artiljerijski položaj, ošamućen nepredvidivim događajima jače nego eksplozijama nemačkih teških granata, koje opet zasipaju Kalemegdan, slep za vatromet sve češćih i ubitačnijih detonacija, i gluv za paralizujuće krike ranjenika. Na obali, u

rovovima, od telefoniste ispod osmatračnice saznajem da je Vitomir Rapajić poginuo silazeći s tornja, da su još četvorica vojnika ranjena, a da za poslednjeg osmatrača, nekog četnika, koji se na toranj popeo pre petnaest minuta, ne zna da li je živ ili nije, jer se nijednom nije oglasio. Ne dvoumeći se, gvozdenim lestvama penjem se na osmatračnicu, i zatičem komitu Petka Serbezoskog u nesvesti: pogođen kroz ukrštene redenike u desnu grud, leži zatvorenih očiju, i krklja; nemam kad ni jedan jedini pogled da bacim kroz durbin ka Ratnom ostrvu, već silazim obuhvativši komitu oko pasa načičkanog kamom i ručnim bombama, da bih ga po starim dobrovoljcima poslao u previjalište, ali tad mi telefonist, kraj kojeg, zgrčen sred zaklona u podnožju osmatračnice, dahćem od umora, dade telefonsku slušalicu, i ja, zaglušen puščanom paljbom i povremenim kanonadama engleskih haubica, jedva razaznajem glas obaveštajnog kapetana Petra Klugea Age, koji me radosno poziva da napustim položaj i pridružim mu se na blindiranom pontonu (bivšoj pukovskoj osmatračnici) što, pogođen nemačkim torpedom, leži u plićaku, na ušću Save u Dunav, sličan kakvom krepanom kitu, da o budućem noćnom izviđanju sklopimo precizan plan; ne preostaje mi ništa drugo do da komandu nad četom opet prepustim naredniku Raduloviću, a jednom suvonjavom dobrovoljcu, učeniku Karlovačke preparandije, dam u ruke pomorski durbin poslavši ga na osmatračnicu, i sa Petkom Serbezoskim na ramenu vratolomnom brzinom stignem u pukovsko previjalište. Kratak jesenji dan već se gasi, sa njim jenjava i artiljerijska vatra; u sumraku, stotine ranjenika na ulazu u katakombe dočekuju me ječanjem i bunovnim prizivanjem matera ili smrti, i ja, po drugi put u toku dana, stupam u kasapnicu srljajući preko nemoćnih tela ne bih li našao koga od lekara, ili bolničkog osoblja, predao im ranjenika i glavom bez obzira uputio ka ušću i bivšoj osmatračnici na potopljenom našem blindiranom pontonu. Ušav u zjap kraj desnog kamenog zida, sa čije se neravne površine cedi vlaga, a u curcima ljeskaju odsjaji sveća i karbitnih svetiljki, zatičem Saru Štern na kolenima: sagnuta iznad poručnika Kompsona, ona, pažljivo dotičući artiljerčev razgolićeni grudni koš sav u šrapnelskim ranama, gazom prekriva, a zavojem prevezuje bela pegava prsa, podvlačeći mu vitke ruke pod pazuhe; pri tom niti išta čuje niti koga vidi, te joj, samo čučnuvši kraj poručnika (njegove me hladne oči dočekuju jedva primetnim bolnim smeškom — znakom da me je prepoznao), ostavljam onesvešćenog komitu ne izgovorivši ni reč, a onda, preskačući preko ranjenih i mrtvih, hitam ka izlazu, da bih se na strmeni ispod tvrđave susreo sa

majorom Gavrilovićem, koji, umoran, raspojasan i, rekao bih, pripit, tetura, okružen ruskim inženjercima, a oni ga, posrćući na krivim, u plitke čizme obuvenim nogama, i svaki čas iz buklije potežući rakiju, prate stazicom. Staza krivuda ispod borova, vodi na ušće. Teško mi je da ih gledam; i grtko mi je, a i mučno: ne govori samo razvoj događaja, sa svom svojom krvavom bezizlaznošću, da je u vojno-strateškom smislu kompas izgubljen, već i nedolično ponašanje uglednih i poštovanja dostojnih naših junaka potvrđuje istinu da životni ćorsokak i najodvažnije može da obezglavi. Puštam ih da odmaknu, da me sve gušći suton odeli od Gavrilovića i Rusa, kako me ne bi opazili (što je, s obzirom na jadno stanje njihove trezvenosti, gotovo nemoguće), a i ja, ne gledajući njihovo batrganje, da ih se ne gnušam (ne bih li se zaštitio od sve većeg i sve pogubnijeg nadiranja malodušnosti u dušu i u srce). U pontonu, čija utroba bazdi na zagađenu ustajalu vodu i crknutu ribu, Petar Kluge Aga dočekuje nas šireći ruke i grleći se sa svima, a najduže sa Rusima, kao da smo mu došli na slavu; njegove široke vilice i žućkaste oči blistaju od želje za dejstvovanjem, i on, čim nas, u utrobi pontona, rasporedi po galerijama, uz nahereni bok, da kroz puškarnice, prorezane kroz čelične oplate, gledamo, preko Save, ka suprotnoj obali (na kojoj, obrasloj gustim šibljem, ne možemo, osim vrba i topola, ništa videti), poletnim nam glasom, uz slikovite opise, i pominjanje tranšeja, zemunica i »merzerskih« ukopa kraj kanala za vodu kojim su Zemunci zalivali gradine, izlaže svoj plan, sazdan od pripremnih radnji, prepada, zarobljavanja »jezika« i povlačenja. Govori da bi, čim se smrači, reflektori sa severnih kalemegdanskih zidina osvetlili levu obalu, da, u tmini, ispod zidina, omoguće ruskim inženjercima da nesmetano otvore prolaz kroz minsku brešu u koju bi isplovila naša dva čamca, s njim u jednom i sa mnome u drugom, sa po pet dobrovoljaca presvučenih u austrougarske uniforme; tiho, bez i najmanjeg šuma ili reči, čamci bi se prebacili preko Save, a onda jednim od kanala nečujno uplovili stotinu metara u gradine, i pristali uz dolap za navodnjavanje bašti: iza dolapa, u brezovom čestaru, razapeti su šatori, a kraj šatora podignuta baraka sa oficirskom kantinom; njegovi bi ljudi uklonili straže, i iz kantine, sa večere, zajedno bismo oteli »jezik«; ostale oficire, svezanih ruku i zapušenih usta (ukoliko ne pruže otpor), ostavili bismo u cestaru, da ih, u svanuće, nađe smena straže, dok bismo se mi vratili na našu stranu, zatvorivši za sobom minsko polje. Pitam da li uzima u obzir blizinu Ratnog ostrva, na kome su koncentrisane nemačke trupe, čiji nam je razmeštaj nepoznat, a tačan položaj

straža nepredvidiv, i šta je sa noćnim patroliranjem patrolbota B — najveće moguće opasnosti po naš poduhvat, koji bi, desi li se da čamci budu otkriveni, skončao u katastrofi, ali odgovor na moja pitanja (opravdana jer ne proističu iz urođene mi opreznosti, već iz boljeg poznavanja prilika) neprecizan je i proizvoljan. Napominjem da u ratu slučaj često odlučuje o ishodu okršaja, i u planiranju operacija na njega se ne može oslanjati, usprotivivši se, sav znojav od zagušljivog vazduha u nagnutom brodskom koritu, predloženom poduhvatu, potkrepljujući stav zaključkom da se veliki rizik, s obzirom na nedostatak ljudstva na ključnim tačkama Odbrane Beograda, ne isplati, završavajući svoje izlaganje pitanjem: šta gospodin major o svemu ovome misli? Major ćuti zadrto, a onda, natmuren, i nabrekao od naviruće tvrdoglavosti (kakvu sam, kao dete, viđao kod deda Jote Bugarina, kada je, vitlajući sakatom rukom, čupao kolac iz čokota, da, poput razjarenog bika, jurne na susedovu kozu što, propevši se uz vrzinu, brsti lišće s kruške lubeničarke nadnesene nad put, da urlikne, i, jednim udarcem, kocem kozi slomi vrat, pa je zgrabi istom tom sakatom rukom, i, kao vreću, preko plota zavrljači u komšijsku avliju), svađalačkim glasom izjavljuje da će operaciju hvatanja »jezika« predvoditi on, što se i meni, i Agi, i Rusima čini najvećom glupošću (jer se preuzimanje od strane komandanta vođstva jedne, po značaju skromne, a po riziku pogubne izviđačke avanture, u trenutku kad glavni sektor odbrambenog fronta na kapijama opsednute nam prestonice, koji, pod pritiskom neuporedivo većih neprijateljskih snaga, samo što ne prsne, i za laika, a ne samo za soldata od zanata, graniči sa bezumljem), i ja, birajući reči, to i izjavljujem, ali Dragutin Gavrilović, iz nekakvog muklog očaja, a i inata, obrecuje se da on zna šta mu je činiti, da je Agin predlog raščlanio, moje primedbe saslušao, i svoju odluku (koju ne misli menjati, i koju smatra konačnom, što i od nas očekuje) doneo, istog časa me s otvorenom netrpeljivošću šalje u komandu puka, da s kapetanom Arlaupovićem, komandantom reflektorskog odeljenja Trećeg bataljona X kadrovskog puka, uskladim, pomoću utvrđene signalizacije, način osvetljavanja suprotne obale, i dejstvo ruskih inženjeraca u minskom baražu pokraj naše obale, što mi se čini osvetničkom besmislicom moćnika koji, ne podnoseći svedoke sopstvenih slabosti (arogancije i tiranskog ponašanja smenjivanog suzama pijanstva i malodušnosti), pronalazi bilo kakav razlog da bi ga makao iz svoje blizine (jer bi razumnije bilo poslati kapetanu Arlaupoviću jednog od ruskih oficira, da on, u skladu s prirodom svog posla, uskladi saradnju inženjeraca i reflektordžija, a ne

ja); ali major, ne sačekavši da napustim ponton, maša se buklije, da bi povukao dobar gutljaj, i podrignuo, pa, zagrcnut, hripajući kroz alkoholom ožeženo grlo, nazdravio našem Kralju, onda ruskom Caru, i, na kraju, bratstvu i ljubavi između Srba i Rusa. Ogorčen, izlazim kroz rupu na pramcu blindiranog pontona načinjenu eksplozijom torpeda s nemačkog monitora, i, sapet osećanjem bespomoćnosti, zaustavljam se sred šiblja, ne znajući šta da činim: u predahu bitke, naspram potamnelog neba, nazirem kretanje premorenih vojnika, osluškujem zvek trrnokopa i lopata kojim kopaju grobove, vidim kako, u tišini, polažu u jame tela svojih sapatnika, zatim, smakavši šajkače sa glava, stoje pogruženo nad rakom slušajući molitvu pukovskog sveštenika, i krsteći se; pod železničkim nasipom vidim konja kako pase uvelu travu; i, do suza ožalošćen melanholijom jesenje večeri sred čije crvenkaste, rđi slične sveobuhvatnosti, nadnesene nad sav ratni besmisao (koji mi se čini ništavnim koliko i moj jad), podižem oči nebu u daljini, u čije je bezmerje zarivena gvozdena osmatračnica, upitavši se, najednom uznemiren onespokojavajućim pitanjem: da li bivši karlovački preparandist, prepušten, na vrhu železnog tornja, na milost i nemilost slučaju (radosti življenja ili obesti smrti), zureći kroz okular pomorskog durbina, oseća, kao i ja, bezmerje vremena, kojem sam, mimo svoje volje, priveden, kao i u postojanje, ili sve, što nas baca u osamljenost, za njega već ne postoji, jer je, možda, i sam, probušene lobanje, ili raznesenog grudnog koša, već nepostojeći; ali moje oči ne uspevaju da na osmatračkoj platformi uoče ni najmanji pokret, ne samo zato što sam daleko od osmatračnice, čiji se vrh, u večernjoj tmini, gubi kao pero umočeno u mastilo, već i zbog toga što mi se straga, prepavši me, na lice spuštaju nečije šake, zaklanjajući mi vid. Uz trzaj, mašam se tih ruku, već pri prvom doticaju shvativši da su to uzane i nežne ženske šake, i, dok, otimajući se, pokušavam da ih maknem s očiju, ja, dotakavši na jednom od prstiju veliki prsten sa brilijantom na vrhu krunice, zaključujem, osetiv jezu duž kičme, da mi za leđima stoji nepoznata žena u belom. Osvrćem se, ne ispuštajući joj ruke, ali, sučeljen s neprijatnim sjaktenjem ogromnih zena, obaram pogled olabavivši stisak oko njenih članaka, i, tihom napetošću doveden na rub urlikanja, odlučujem se da joj se obratim prvi, upitavši je šta traži ovde, na stratištu. Sklanjajući pogled (valjda zato što me želi, ili se plaši čistote mojih očiju, kakve je mogla susretati u svetu kome ona verovatno nikad nije pripadala, svetu koji rano leže i rano ustaje satirući se poslom na njivama, i čiji život, ne poznajući lenjost i dangubu, protiče u rađanju i odgajanju potomstva, i u ginjenju za rodnu

grudu), gospođa odgovara zadihanim glasom (kao da je od nekog bežala čitav dan) da joj je život razoren, da rat seje smrt, a da ona, užasavajući se smrti, ne sme biti daleko od rata; no njene reči, kazivane suludim zanosom, izgledaju mi nesuvisle, istovremeno i opasne poput pucketanja brzog niskog plamena kroz strnjiku u podmuklom bliženju krstinama na tek požnjevenom polju kraj železničke pruge, i ja bih da je se ratosiljam, i krenem, pogotovu što se na pedesetak metara ispod obale, u plićaku, crni torpedovani ponton, a u njemu je moj komandant, kome ova žena (a ne znam šta mu je: sestra, supruga, rođaka, ljubavnica?) verovatno mnogo znači, i on bi (video sam) da je se otrese, jer ga truje, opija ili zlostavlja obavezama i neprestanim, sve većim, i sve nezasitijim prohtevima, istovremeno mučen potmulom, neumirućom željom da bude uz njega, i to baš sada kad mu smrt lebdi nad glavom; no ne uspevam da je se otarasim, jer ona, posrćući, i saplićući se o već sasvim prljavu i poderanu suknju svoje prozirne haljine, prati me ukorak, istovremeno mi se kandžajući o peševe oficirske dolame, tako da u trenutku kad se iz pontona zaori pijana kozačka poskočica, za njom u noć uglavinjaju ruski oficiri s buklijom u rukama, iza njih major Dragutin Gavrilović, crn i natušten kao gromom pogođeni hrast, i, na kraju, kapetan Petar Kluge, zvani Aga, zadovoljno naceren zbog toga što mu je avanturistički plan komandant usvojio, a možda i zato što ga rusko pijano batrganje zabavlja, ja nemam drugi način da im se sklonim s puta sem da ščepam gospođu, i, zajedno s njom, svalim se u šiblje, primirivši se, stiskajući je grčevito uza se, dok su kraj bujaka promicali Gavrilović, Aga i Rusi, što ona koristi da me dugim i lepljivim poljupcem ostavi bez daha. Cimajući se iz sve snage, rvem se sa njom kao s neprijateljem u borbi prsa u prsa, zbacivši je svom silinom sa sebe u trnje, ali ona, iako izbodena, ne samo što ne pušta od sebe glasa, gledajući me, onako svaljena, netremice, onim suvim, bezdanim provalijama sred plavičastih, kao badem izduženih beonjača, već brzim, veštim pokretima tankih prstiju raskopčava na prsima dugmad, izbacivši u noć svoje bujne grudi, što me belim bljeskom zaslepljuju kao što su mi, pre nekoliko godina, u Topliku, sred gradina pokraj pećine iz koje izvire Zjapina, dojke Donke Trlice, padajući, pod divljim nasrtajem mog ujaka Peše Marinkovića, zvanog Pupunjak, ožarile vid, te skačem (kao i one jesenje noći, kad me je Donkino bolno, prizivajuće pevanje stare timočanske pesme Kade ima vino červeno nagnalo u beg) i udaljavam se ne osvrćući se, znajući da me sledi kao bela sen, da posrče saplićući se o poderanu suknju, i (kao i nad klavirom) maše

uzanom glavom šibajući levo-desno kurjucima crne kose, i da glasom očajnika mrmlja nešto o svom životu, o udaji (ne govoreći za koga), o putovanjima, o nužnosti suprotstavljanja ratu životom i ljubavlju, a ja srljam kroz tranšeje kojih sam se dokopao kao davljenik obala, odgovarajući joj preko epoleta da rat ne trpi izdaju, pa ni izdaju tuđeg poverenja, na šta mi ona, zastavši na grudobranu (vidim je po belasanju duge haljine), odgovara da nema veće izdaje no što je život može načiniti nad ljubavlju, ali ja ne stižem da joj odgovorim, jer u rovu nalećem na mitraljesko gnezdo, i, kraj »sentetjena«, na Aleksandra Trajkovića, koji, nalakćen na čelični mitraljeski štit, gleda u mene i začuđeno i podsmešljivo, upitavši me, uz tiho kašljucanje, šta se to u prvoj borbenoj liniji dešava, a zatim, izvijajući tankim obrvama, maše glavom ka nestvarnoj silueti na vrhu grudobrana. Pokušavam da mu objasnim, no on, ne skrivajući radoznalost, prestaje da me sluša, i, ne sklanjajući pogled sa bele prilike na grudobranu (koja, naslutivši komešanje u rovu, naglo iščezava), budi zaspalog Francuza da dežura kraj oružja, a sam, pužući, onako dugačak i mršav kao zmija, upućuje se uz nasip, osvetljavan povremenim ledenim bljeskom šištećih raketa, ispaljenih s Ratnog ostrva. Hvatam ga za nogavice, pitajući ga s besom kuda će, i da nije, možda, poludeo, na šta mi on s cinizmom odgovara da život jedino kroz igru ima smisla, a zadovoljenje radoznalosti, po njemu, jedna je od najzanimljivijih igara. Zar i u ratu, kažem, ne dozvoljavajući mu da se udalji, sad, kad se gine, kada se brani otadžbina, kad narod krvari i grca u agoniji poslednjeg nadljudskog napora da se očuva sloboda i samosvojnost Srpstva, na šta on strasno odgovara da je rat ponajpre igra, jer je isto što i kocka, ali kocka u život a ne u novac i u imanje, igra više od svega drugog što je čovek izmislio; jedino ljubavna igra opojnija je od ratničkih igara, dodaje, i, otevši se, najednom tone u tamu i iščezava. Krećem za njim, ali preda me izranja obaveštajni oficir Petar Kluge Aga u pratnji dvojice vojnika, koji nose svežnjeve plavih austrijskih uniformi, zahtevajući da smesta odredim petoricu najspretnijih vojnika i sa njima se spustim na ušće, gde bismo se prerušili u Austrijance, posedali u čamce, i, čim Rusi kroz minski baraž otvore put, zaveslali ka levoj obali Save. Ne određuje mi se tuđa sudbina (pogotovu ako je u pitanju život ili smrt), te kažem, ne bih li gorku obavezu odložio (radije: otklonio), da moram kapetanu Arlaupoviću, u štab, zarad signalizacije; ali Aga, naslućujući moju nameru, saopštava da je on to pitanje već rešio, i tako me stavlja u bezizlazan položaj, iz kojeg se spasavam u poslednjem trenutku na taj način što, poguren, trčim kroz

rovove, saplićući se o udove pospalih vojnika (koristeći predah, pribiraju ostatke snage da bi se ponovo kuršumima, bombama, noževima i golim grudima suprotstavili germanskom napadaču, i borili se do poslednje kapi krvi, dok god se ovi rovovi, ukopani u pesak i raskaljanu zemlju, ne pretvore u večnu nam postelju) i, obraćajući se tiho, tražim dobrovoljce za noćno izviđanje neprijateljskih položaja. Javljaju se. Prvi ustaje Paun Vitošević, potkivač iz Loznice, i prilazi mi bez reči, kao što je i do sad bez reči kopao rovove, nosio potporne grede, i jakim šakama stezao pušku uz obraz, pažljivo nišaneći, pre no što bi, temeljit majstor i štedljiv domaćin, povukao obarač, da metak ne ode uludo. Istog časa, prsima oslonjen o grudobran, narednik Gavra Radulović podiže ruku u kojoj drži dva barena krompira, i, žvaćući ogromnim, konjastim vilicama tu jedinu hranu, koja je, u hladnim kazanima, ove večeri dopremljena na položaj, ide k meni, istovremeno podižući »kokinku« sa grudobrana, ali ja ga vraćam, još jednom ga naimenovavši za svog zamenika, što on prima mirno, gotovo ravnodušno (i bez roptanja i bez radosti, kao što je bez veselja primio vest da mu je kći rodila unuka, a bez gneva sinovljevo pismo ispisano sakatim rukopisom, te je morao mene moliti da mu ga rastumačim, u kojem mu naslednik saopštava da bi se odelio od oca, i da su vuci u toru poklali ovce). Posle njega, ni trenutka se ne dvoumeći, Gruja Vasiljević, zemljoradnik iz Klenka, privodi mi starijeg sina Predraga (iako je jutros, na dvadesetak metara odavde, izgubio Nenada), i sam se prijavljujući u dobrovoljce. Potresen, grcajući, predlažem mu da u izviđanje krene sam, a sina neka ostavi u rovovima, ali obojica predlog odbijaju, istovremeno mi se približavajući s puškama okačenim o ramena; njihova odlučnost podstiče još dvadesetoricu da, zagrajavši, podignu ruke, te sam se opet obreo u položaju da iz veće grupe izaberem dvojicu. Pitam: ko zna da pliva? — i od prijavljenih opredeljujem se za Bogdana Cvijića, konjušara iz Ljubičeva, nervoznog, žilavog mladića od dvadesetak godina, i za kršnog Dalmatinca Stipa Omčikusa, iz Vela Luke, s ostrva Korčule, begunca iz XX austrijske mornaričke regimente, inače ribara, povevši ih zajedno s Agom, niz strmen, do ušća blizu torpedovanog pontona, da se presvuku u austrijske uniforme, i, sa Aginim dobrovoljcima, mahom oficirima fanatičnog sjaja u očima, ukrcaju u čamce, koje, gazeći do kolena kroz plićak, odnekud, iz guste tmine, sve ređe parane šištećim raketama, guraju ruski inženjerci, a i četvorica dezertera, koje sprovode dvojica do zuba naoružana komita; među uhapšenima opažam i Joleta Kljusu. Brzo, a tiho, skidamo svoje, i navlačimo

austrijske uniforme (gadan osećaj zateže mi kožu od pomisli da je ova izgužvana, prljava odeća svučena s mrtvih tela), dok se stazicom, niz obalu, ka nama spušta major Gavrilović — vidim kako se približava njegova visoka, mesnata figura, da bih, sve vreme, dok, sagnut, šniram uzice na cokulama, koje su tesne, i ubijaju me, osluškivao njegovo brzo i šumno disanje, a zatim ga čuo, i, osvrnuvši se, video kako, upirući prstom u stasitog Pauna Vitoševića, prerušenog u artiljerijskog feldvebla, zahteva da se svuče i ustupi mu uniformu, u koju bi jedino mogao da uđe. Gledajući ga kako se tu, pred svima, počinje da razodeva (ostavši, za trenutak, samo u košulji i u dugim gaćama), i ja i Petar Kluge Aga prilazimo mu, nameravajući da ga odvratimo od bezumne odluke da napusti komandu središnjeg odseka Odbrane grada i krene u neizvesnost, ali on, sinj u licu, turoban, i namrgođen, tvrdoglavo nastavlja da oblači austrijsku uniformu, obrativši se, pre no što će ući u čamac, Paunu Vitoševiću naređenjem da svu odeću i oružje sakupi na jedno mesto, i da kraj torpedovanog blindiranog pontona sačeka naš povratak, a komitama — da dezertere vrate u zatvor, što među uhapšenike unosi nemir, a u Joleta Kljusu, sklonom podvalama i zabušavanju, neočekivanu smelost da se majoru oglasi molbom da bi oni, pridružujući se našem zadatku, želeli da iskupe svoje grehe, ne bi li im, zauzvrat, kazna bila oproštena; međutim, odgovora nema (niti s majorove, nit sa bilo čije strane), jer uz iznenadne prigušene krike i komešanje, straže, posrćući kroz šikaru, i šuljajući se ka reci, vode Aleksandra Trajkovića: zgrabljen za ruke, ustiju začepljenih snažnim šakama, on, otimajući se, pokušava da dođe do vazduha. Spazivši ga, priskačem komandantu, i objašnjavam ko je ulovljeni civil, a Trajković, došavši do reči, i odahnuvši (iskašljujući se suvo s dna bolesnih grudi), kaže da se, napustivši mitraljesko gnezdo, uputio ovamo, s predlogom da, kao zaštitnicu, u slučaju da budemo otkriveni, na jedan od čamaca postavi »sentetjen«, što major odmah prihvata; zatim naređuje ukrcavanje i komitama daje znak da se sa dezerterima udalje, a Aga baterijskom lampom, uperenom ka zidinama Stare tvrđave na severnoj strani Kalemegdana, signalizuje kapetanu Arlaupoviću paljenje reflektora. U tmini, gustoj kao smola, pod zracima reflektora, što se, poput kose tavanice, spuštaju s vrha kalemegdanske tvrđave do vrbaka na levoj savskoj obali, odakle, slično razdraženim rojevima zolja, prašte pucnji i zunzore zrna iznad naših pognutih tela, ruski inženjerci, ploveći ustranu po olovnim talasima nabujale Save, razmiču plute i žičane niti o kojima, potopljene, vise protivbrodne mine; za to

vreme Aleksandar Trajković, u šarenom smučarskom džemperu s visokim okovratnikom priljubljenim uz vrat, u gospodskim pantalonama s manšetnama, u plitkim lakovanim cipelama, i francuski pomagač mitraljesca pod šlemom, uz pomoć straže (koja mi je školskog druga malo pre hapsila), u čamac, u kome sam ja sa četvoricom svojih dobrovoljaca, ukrcavaju mitraljesko postolje, cev sa vodom za hladnjak, štit i magacin pun metaka; Trajković i Francuz uskaču u čamac, a major, prekrstivši se, sa pramca Agine šiklje, ispruženom rukom naređuje da se krene. Svi se krstimo i Bogu molimo da nam poduhvat uspe, zatim, bez i najmanjeg šuma, složno potežemo vesla, dok ja u pauzama, između rafala i haotičnih, neusklađenih pucnjeva, što u crno nebo, presecano nemirnim reflektorskim zracima (svetlosni vrhovi, kao hladni pipci, preleću preko sablasnih krošnji ogolelih topola i vrba), šalju rojeve olovnih kuršuma, čujem pljusak kapljica s vesala, i, kraj sebe, ujednačeno disanje prerušenih ljudi, prisetivši se Zjapine, Vranovca, i davnih školskih dana, kada sam se, zajedno sa unucima gazda Bore Stavreva, abadžije vranovačkog (s njima sam spavao u istoj sobi, išao, svako jutro, do pijace, rastajući se ispred hotela »Marselj« — oni se Ulicom Timočke bune udaljavali ka gimnaziji, a ja ka pivari i Srednjoj trgovačkoj), šunjao, noću, čamcem, po ušću Zjapine u Timok, zagaćujući, u mraku, i tišini prosecanoj s vremena na vreme kricima vodenbika, mrežom reku — tada loveći ribu, ili, sa stricem Ranđelom, po Sejmenskom dolu, prepelice ili šljuke, a sada u potrazi za »jezikom«. Bile su to mirne i tople noći pune tajni, te mi se činilo da u virovima, pod vrbovim žilama, vidim ribe, a u granju čujem kako raste svaki list, kad su psi iz daleka javljali da na Zmijancu, ili u Vrbovači, još se nisu razišla sela, da se momci šunjaju za devojkama kao tenci po ukletim brvnima podno Ciganskog groblja, i kada sam, zbunjen svojim telom, što mi se otimalo u želji da sazna skriveno i dosegne nedokučivo, mislio, sav u grču od hiljada htenja i nemira, da na svetu belom ne postoji ništa čega se ne mogu domoći (a, evo, do današnjeg dana, Savaot se postarao da ne dotaknem žensko telo, kao što, milostiv, sprečava smrt da se mene takne), i ja, osluškujući mljackanje vesala, iako svestan, po pomeranju svetlosnih snopova sa severne kalemegdanske utvrde ulevo, ka srušenom železničkom mostu (što dalje od mesta kome smo, izašav iz minskog polja, usmereni pramcima naših šiklji), da se bližimo suprotnoj obali i usecima kroz koje se voda izliva iz Save u kanale, ne osećam da se krećem napred, gazeći u sve dublju noć, već nazad, kroz svoj, ne bogzna koliko dugi, niti previše uzbudljivi, ali mio mi, voljeni, i grčevito

čuvani jedini život. Tako se, ploveći kroz noć, dotičem pop Živana, koji, na Svetog Aranđela, očevoj slavi, širokim pokretom seče kolač, preliva ga crnim vinom, i, zajedno s ocem, lomi i celiva, mrmljajući molitvu sebi u bradu, kao i moje detinje žalosti što na stolu, pored sveće i slavskog kolača, nema i koljiva (jer je svetac živ), a rado sam ga u slast kusao na Svetog Jovana (tada sam, s majkom, ocem, bratom Simom i sestrom Ljubicom, dolazio ujaku Peši, na njegovo krsno ime, prteći stazicu kroz zavejani vinograd, i osluškujući, pri tom, škripu snega pod opancima); u ušima mi rokću vlaške bande sred naše avlije na svadbi sestre mi Ljubice, dok se pred očima vije kolo koje je, na moje zaprepašćenje, povela mati (uhvativši se do Milana Bosmenza, mladoženje, obučenog u karirani sako, za čiji je rever zadenut ruzmarin, i u pumperice svezane ispod kolena), igrajući, ozbiljna lica, i opreznih očiju, čiji je pogled, u taktu pocupkivanja, u ritmu tupana, i povremene njene cike i vriskanja iz stegnuta grla, što je, prema običaju, trebalo da iskazuje veliku radost, netremice motrio na svatove i poslugu; kao što me jablanovi duž savske obale podsećaju na isto vito drveće kraj zjapinskog groblja, u čijem sam treperavom hladu čekao, ganut, da sanduk s očevim telom polože u grob, iskopan pored deda-Jotinog nadgrobnog spomenika sa zlatnim slovima i velikim kamenim krstom na vrhu, a kraj sanduka, u raku, pre no što je zatrpaju, stric Ranđel spusti bocu vina i bardak pun rakije (dok se po brdima razlegao majčin lelek i otegnuto zavijanje narikača); za razliku od tišine u kojoj, sem osipanja kapljica sa vesala, nema duž leve obale Save (niz nju se spuštamo poput seni) nijednog drugog zvuka — sećam se jedne slične mirne i tihe noći kada se rađao moj brat Sima, koja je bila proburažena cikom tek rođenog deteta (novog stvora), radoznalo ali i sa zazorom osmatranog mojim trogodišnjim okom dok sam kružio oko kolevke, željan majčinog mleka, koje, kao i velike, tople i meke dojke, više nisu pripadale meni, već uljezu, što je, svojim neotklonjivim prisustvom, poremetio slatki sklad ranog mi detinjstva. Ali kako je životni sklad trenutno stanje koje se rastače kao magla, tako se i sećanja raščinjavaju na tanka povesma čije niti strepnja piri među vrbe kroz koje se nečujno zavlačimo neprijatelju u pozadinu: ne vidim ga, pa ipak, katkad, začujem udaljeni glas na nemačkom, oštar zveket gvožđa o gvožđe, zvižduk; iz daljine dopire sporo kloparanje železničkih vagona; rzanje konja; poneki pucanj. Kraj dolapa prestajemo veslati, a iz prve šiklje Petar Kluge Aga i njegovi oficiri, slični hitrim senkama, iskaču na obalu, odšunjavši se, s noževima među zubima, kroz kukuruzovinu, ka austrijskim šatorima, jedva

primetnim u obližnjem voćnjaku, dok nas major Gavrilović, ogroman i crn na obali naspram niskog, oblacima zaptivenog noćnog neba, sačekuje, licem okrenut obližnjoj baraci, čiji su prozori jarko obasjani, ali ne kreće, dok god se iz voćnjaka ne začuje krkljanje preklanih straža. Svi do jednog (osim Aleksandra Trajkovića, i njegovog pomoćnika Francuza, šćućurenih iza spremnog »sentetjena«) šunjamo se ka baraci i opkoljavamo je, osluškujući, kroz tanke zidove, žamor pripitih oficira, da bismo, čim su iz žbunja izronili Aga i njegovi crnorukci (otirući krvave noževe o travu), uz tresak slomljenih vrata provalili u kantinu, s naperenim puškama, i, upozoriv lajtnante, i feldveble (među kojima su dva majora i jedan potpukovnik) da odlože oružje, izmakli se u stranu, da Aga i crnorukci izvedu potpukovnika i majore, a mi, svezavši ostalima ruke, noge i usta (a kuvaru zapretivši da ćemo ih, pisne li, pobiti do poslednjeg), izlećemo u noć, i trkom, što je moguće brže, hitamo dolapu, i našim čamcima. Udaljili bismo se neopaženo (kao što smo se, poput duhova, i obreli među neprijateljem), ali, neobjašnjivo kako, u kantini, koju smo tek napustili, rasplamsava se požar, i iz barake izleću, zapomažući, upaljeni kuvar i još neki podoficiri, izazvavši, u obližnjem logoru, uzbunu i haos. S vremena na vreme, kad nam šiklje, ubrzano se vraćajući Savi, prominu pored mesta na kojima je obala niska a rastinje proređeno, uspevam, zverajući kroz granje, da primetim ustumarane vojnike kako pokušavaju da, iznoseći osmuđene ili dimom podavljene oficire, istovremeno ugase vatru, a zatim, smireni, i u red dovedeni reskim uzvicima svojih starešina, trče po puške, da bi, u pravilnim nizovima, krenuli na razne strane. Već smo na sredini Save kad izbijaju na obalu, i verovatno bi se naš poduhvat okončao bez žrtava (iako, naspram užarenog beogradskog neba, sigurno opažaju šiklje, osuvši na nas rasutu i nepreciznu paljbu) da Trajković, izazvan praskanjem varnica s leve obale, nije, bez ičije komande, otvorio mitraljesku vatru, i tako otkrio položaj naših čamaca. Slutim opasnost, i dajem znak da se vesla brže; na nesreću, istovremeno iz skrivenog rukavca, izroniv, iz tmine, kao vodena neman, na nas se usmerava nemački monitor »Ens«, šarajući reflektorom po talasima, te naše čamce dohvata matica, noseći ih, velikom brzinom, pravo na ratni brod. Bez oklevanja, Trajković cev mitraljeza okreće ka monitoru, razbivši mu kratkim rafalom reflektor, i to nam, za trenutak, omogućava da se, besno veslajući, iščupamo iz matice, i da, uz snažne zaveslaje, uđemo, promakav pored ruskih čamaca, u minsko polje, istovremeno propustivši šiklju sa majorom Gavrilovićem, kapetanom Agom i

ulovljenim »jezicima«. Tad sa monitora otvaraju paljbu iz svih mitraljeza pogađajući, iz topa, kartečom, u naš čamac. Tonemo. Voda kulja u šiklju; na dnu, obliven krvlju, leži Stipe Omčikus — ne znam da li je ranjen ili mrtav; pored njega, raznesene glave, trza se stari Gruja Vasiljević, zemljodelac iz Klenka. Bogdan Cvijić iskače iz čamca zajedno sa Trajkovićem; Francuz se ruši i tone kao sekira — njegov šlem, okrenut naopako, talasi, kao kakav tanjir, odnose ka Dunavu. Vičem Predragu da napusti čamac, ali seljače, ne slušajući me, unezvereno pilji u umirućeg oca, i, dok god sa kalemegdanske tvrđave ne sinu reflektori kapetana Arlaupovića i osvetle monitor na koji se istovremeno sručuju granate 120 milimetara, ispaljene, s Gornjeg grada, iz britanskih opsadnih topova, on se ne miče, a onda, zabljesnut svetlom, nogu do kolena u vodi, uspravlja se nasred čamca kao da se budi iz dubokog sna, pa, gledajući me, shvata da nam je jedini spas u plivanju, ali, u trenutku kad podiže ruke da bi se bacio u reku, njegovo se telo, na moje oči, uvija, izrešetano, duž leđa, mitraljeskim zrnima, i on, kao klonula sveća, pada, presamićen, u talase. Hvatam ga za kosu, no veslo s ruskog čamca što, zatvorivši brešu, pokušava da se domogne obale, udara me po šaci, i ja puštam Predraga, ne oklevajući da se bacim, za njim, u vodu, no, avaj, kasno je za bilo šta, jer sa monitora, što, oštećen britanskom kanonadom, uzmiče ka Ratnom ostrvu, spuštaju u Savu motorni čamac, i ja, plivajući ka obali, vidim kako, gađajući iz pušaka, nemački marinci ubijaju svakoga ko se zatiče u reci. Plivam iz petnih žila, ali, natopljene odeće, i cokula punih vode, na ivici sam snage, paralisan sve bližim i sve zastrašujućijim obrisima motornog čamca, i on bi me sigurno sustigao da na dvadesetak metara od mene nije naleteo na minu, i, poput svetlosnog buketa, sagoreo u strahovitoj tutnjavi. Ova eksplozija kao da je znak za dejstvo neprijateljskog topovlja: sa svih strana, poput orgulja u katedrali, kroz noć sve žešće tutnji kanonada nemačke i austrijske artiljerije zasipajući granatama Beograd, Kalemegdan i Savu, uništivši oba čamca s ruskim inženjercima. Ne znajući šta je s ostalima (s majorom Gavrilovićem, s Petrom Klugeom Agom, i s njegovim crnorukcima), isplivavam, polumrtav, na obalu u blizini torpedovanog blindiranog pontona, te vidim, u bljesku eksplozija, da talasi, na nepunih stotinu metara ispred mene, izbacuju, na peščani žal, telo Aleksandra Trajkovića. Bauljam, na laktovima i kolenima, ka školskom drugu, ne bih li saznao šta mu je, da li je živ, ili se, možda ranjen, utopio; no ne stižem, jer iz šiblja, podno tranšeja prve borbene linije Odbrane Dunavskog keja, izranja, slična sablasti,

žena u belom: nagnuvši se nad Trajkovićem, ona ga grli. I pre no što je granata teškog »merzera« od 405 milimetara eksplodirala na pet koraka od njih, ja, kao u magnovenju, vidim da moj školski drug podiže ruke, da je obuhvata oko pleća i privija uza se, ali, istog časa, strahovita eksplozija baca u nebo hiljade kilograma zemlje i blata, i zatrpava ih. Ne verujući da su iščezli, priskačem humci (nastala u magnovenju, čini mi se veća od planine), ali moja namera da ih, ukoliko su pod zemljom još u životu, otkopam, istog časa se, pred izrovanom obalom, gomilama peska i izmenjenim izgledom čitavog našeg odbrambenog položaja, pretvara u iluziju; svestan zablude, ja, ipak, uskačem u tranšeje, i jurim (prolećući pored vojnika što, uraganskim eksplozijama otrgnuti iz dubokog, kratkovekog, grobnog sna, prihvataju se, bledi i mamurni, svojih oružja) u nameri da delove II čete pozovem u pomoć, ne bi li smo, zajedno (ašovima, kundacima, daskama, letvama, patrljcima polomljenog granja, golim prstima), razgrnuli zemlju i otkopali bolesnog mladića i ludu ženu, za koje me, kao i za sve druge, za svakog živog stvora — životinju, bubicu ili travku — vezuju zamršene niti Usuda i slučajnosti. Međutim, bezumna moja namera ometena je iznenadnom pojavom Pauna Vitoševića: izranjajući iz uskovitlane tame, on, natovaren srpskim uniformama i oružjem, pruža ka meni moju potporučničku odeću, čizme i revolver u kožnoj futroli, saopštivši, u stavu mirno, koga nema a ko je preživeo. Presvlačeći se, saznajem da su major Gavrilović, obaveštajni kapetan Petar Kluge Aga, dva oficira (od kojih je jedan ranjen u ruku), i zarobljeni »jezici« već u Komandi X kadrovskog puka, i, dok mi kroz svest, crnu poput mastila, prosijavaju, slično eksplozijama, delići Vitoševićevog raportovanja (te tako shvatam da se od trinaest ljudi, koliko je brojalo Agino izviđačko odeljenje, vratilo svega pet), pa zato, zverajući umornim okom po ukopima i grudobranu posednutom jadnim ostacima još umornije, beznađem satrvene i sa smrću pomirene vojske, pogledom tragam za narednikom Gavrom Radulovićem, da bih ga obavestio o neizbežnom mom odlasku u Komandu puka, opazivši pri tom, u noći, najedenoj prvim surutkastim sivilom jesenjeg praskozorja, železni skelet naše osmatračnice, i tako, na svoj užas, shvatam da ne znam ima li ikoga na njoj ili nema (to jest: da li Komanda zna šta se na Ratnom ostrvu, među neprijateljskim jedinicama, zbiva, ili ne zna); stoga Paunu Vitoševiću naređujem, prekinuvši ga u njegovom raportovanju, da me sledi, što on smireno i u skladu sa svojom temeljitom naravi, i čini, doprativši me do podnožja bivšeg brodarskog vetrokaza oštećenog ponoćnom kanonadom, tako

da u zaklonu, sada pretvorenom u crno, blatom zatrpano grotlo, ne nalazim ni telefonistu ni telefon, već dvojicu komita i četvoricu preplašenih dezertera, među kojima — vidim — nema Joleta Kljuse. Pitam šta se zbilo i otkud oni tu, shvativši, sporo se svojim zatamnjenim, i kao kolomaz gustim mislima probijajući kroz kazivanje komita, da su se, usred uraganske paljbe neprijateljske artiljerije, na pukovskom zatvoru, u zidinama kalemegdanske tvrđave, vratnice polomile, da je Jole Kljusa pobegao, a oni, ne znajući kuda će, uputili se na položaj, među svoje, i tu, u ovom krateru, zaklonjeni od noćnog bombardovanja, i ostali. Ne mogu ih ostaviti na mestu na kome su se zatekli (ne znam zašto, ali, i usred ratnog pakla, kada je svaki naredni trenutak istovremeno i nečiji kraj, ne mirim se s napuštanjem utvrđenih životnih, što znači: i vojničkih pravila, jer verujem da se, samo uz njihovu pomoć, može opstati); zato se, potpuno uredivši uniformu, obraćam Vitoševiću s naređenjem da, prvo, pronađe narednika Radulovića, i saopšti mu da, do mog povratka iz Štaba, kuda se upućujem zarad nabavke novog telefona (ukoliko se do te skupocene sprave sad uopšte može doći), i dalje drži komandu nad četom, i, drugo, da se, čim izvrši prvi deo naređenja, uspne na osmatračnicu, s tim da odozgo, do svanuća, ne silazi, već pažljivo motri na neprijatelja i osmatra svaki njegov pokret, da bi mi, vratim li se iz Štaba, sve to saopštio, a onda, dajući glavom komitama znak da me slede, krećem ka Nebojša kuli, u preskocima, između eksplozija, dok se rano jutro sasvim ne izbistri. Ali, s jutrom, kanonada je sve žešća, i eksplozije jače no prethodnog dana (iz oficirskih čakšira vadim težak očev sat s poklopcem na čijem je srebrnom ovalu ugravirana lokomotiva: doneo ga je sa svog poslednjeg frentovanja; navodno, dobio ga je na poklon od jednog železničara, daleko, u Hercegovini, na nekoj postaji kod Bileće, kada je, u kamenitoj uvali kraj kuće, u kojoj nikad, od kad se zna, nije bilo ni kapi vode, iskopao, ćuskijom, uz pomoć prstena i konca, bunar na dubini od osam metara; a posle očeve smrti, mati mi ga, uoči prvog mog putovanja u Beograd, dala, da ne bismo zakasnili, ona i ja, na voz); u sedam nas sati bacaju pod bedem pre nego što stižemo na Gornji plato, sa koga, uskoro, dejstvo britanskih haubica biva sve ređe, a detonacije neprijateljskih projektila zaglušujuće kao tutanj gromova u najraspomamljenijem letnjem nevremenu: zemlja ključa, požari proždiru drveće, gusti dim, kuljajući kao iz kakvog vulkanskog grotla, zastire vidokrug. Žurim, i trzam se, ponovo ulovljen u mišolovku ružnog strahovanja za goli život, samo častoljubljem sprečavan da ne napustim pakao naše ratničke agonije i ne

pobegnem s Kalemegdana, i iz Beograda, glavom bez obzira, kao što su to ova četvorica bednika imali snage (u nedostatku hrabrosti) da učine. Sramota me je da me vide u grču i drhtavici, te s ogromnim naporom rasklapam očne kapke, koji bi najradije ostali sklopljeni za navek, i, trepćući (treptanjem, i stiskanjem zakrvavljenih očiju, branim se od ujeda ljutih dimova što smrde na barut i eksploziv, koji mi kolju beonjače ranama bolnijim i od posekotina naoštrenog brijača), gledam njihova kajanjem i beznađem unakažena lica, pitajući se: u kojim prilikama im je petlja popustila te se dali u beg, i kakvi su ih razlozi na prokleti izdajnički korak nagnali da pod noge bace obraz i čast? — pa pitanje i postavljam, saznavši, uz muku, i otezanje (kao kad se čupa bolesni zub), da je jedan od njih (gledam ga: mršav, crn, niska čela i nosa iskrivljena u stranu, a mlad — mlađi od mene; nema više od osamnaest godina), marširajući kroz Obrenovac, na okuci, pod izgovorom da mu se mokri, svratio u nečije dvorište, i odatle, čim se vojska udaljila gromajući, po kaldrmi, cokulama, konjskim kopitama i točkovima komordžijskih kola, zaždio, preko vrzina, ka Ubu, u svoje selo, da bi video mladu s kojom se beše uzeo dan pred mobilizaciju; našavši je samu, na pojati, kraj nje — opojne i slasne do izbezumljenja — i ostao, dok god ga patrola, jedne noći, kad se tome najmanje nadao, nije digla s toplog loga, proglasivši ga beguncem. Nasuprot Ubnjaninu (sav u grču, on govori sporo, i nazor), drugi, visok, plav, u godinama, rođen u Kladovu, kazuje brzo, i gutajući reči, da je ciglanu, kraj Đerdapa, u koju, s Miroča, dovode mobilisane, hteo napustiti za manje od dva sata — samo da obiđe bolesnog sina: kupao se u hladnoj reci, pa dobio zapaljenje pluća; ali ga (tvrdi, vičući piskavo, kao da bi da nadjača riku eksplozija, i mlatarajući rukama) žena zamolila da, umesto nje, zamajane oko rakijskih obloga, izvadi, iz plićaka, potopljenu konoplju, što je, znajući da vojni transport neće krenuti pre zore, i učinio, uveren da će se neopaženo vratiti na ciglanu kao što se neopaženo iz nje i iskrao; međutim (kune se i gleda u mene molećivo, mada zna da ja ne mogu, kako za ostale tako ni za njega, ništa učiniti), nije mu jasno kako je usnio kraj reke, spavajući dok god ga, sutradan, nisu nečiji volovi, što su pošli na pojilo, onjušili po licu, te se trgao i, manuvši se konoplje, odjurio kući, u kojoj je, na ivici očaja, našao sina kako se guši; ne razmišljajući, upregao je kola, i samrtnika odvezao u bolnicu, no, saznavši da detetu nema spasa, svratio je u obližnju mehanu, te su ga, u njoj, pijanog, našli posle tri dana, i, proglasivši ga vojnim beguncem, uhapsili. Treći, sav u dronjcima, glave sićušne i žute kao orah, dugo ćuti češući uvo, da bi, tek

na domak britanskih topova (njihove cevi — kojima, prikradajući se odozdo, uz greben, vidim gladna i gluva grotla — zure u jesenje nebo kao slepačke zenice), promrmljao, ne stideći se, da je odavde, iz Beograda, pobegao, s majkom, u Toplicu, na selo, čim su, prošle godine, Austrijanci prvi put napali prestonicu. A o četvrtom, Pomoravcu iz okoline Jagodine, čujem, od komite (a ne od njega, jer me gleda hladno, s mržnjom, ostajući stisnutih usana kao da je bez jezika), da je u Azanji, u kojoj se, na maršu prema Drini, zatekla njegova četa, uhapšen zbog krađe svetih relikvija iz varoške crkve, no ne saznajem ni zašto je krao, ni na koji način, jer izbivši na plato, nalećem na klanicu: u ukopima, pod hrpama zemlje i kamena oburvanog sa starih bedema, na lafetima, i ispod municijskih kara, leže mrtvi ili teško ranjeni Englezi; samo jedan od njih, desnice otkinute eksplozijom, pa podvezane, ispod lakta, zarđalom žicom, sedi na gomili ispaljenih čaura, i levicom, nespretno držeći nož, odseca, s ranjene noge, nogavicu, ne bi li zaustavio krvarenje i iz butine, i ja, rasporedivši komite i dezertere, svakog na po jedan top (a i sam se namestivši iza poslednje haubice), naređujem da se u cevi ubaci po jedno zrno, i da se zaklope zatvarači, pa, proverivši, na engleskom, kod ranjenog, elemente za nišansko gađanje, trčim, od haubice do haubice, ispravljajući balističku putanju, i komandujem: paljba! — te oni potežu uzice, a plotun, snažniji od zemljotresa, zaglušuje mi uši; ne čujem ni detonacije neprijateljskih granata, ni jauke engleskih ranjenika, a ni svoj glas kojim naređujem novo punjenje, i novi plotun, pre no što ću ih ostaviti, da, ustumarani oko teških oruđa, nastave paljbu bez mojih komandi, jer mi u sećanje, kao iz zaboravljenog sna, navire zov ratničkih obaveza: Živadine Jotiću, rezervni pešadijski potporučniče prvog poziva vojske Kraljevine Srbije, komandiru II čete Drugog bataljona X kadrovskog puka, pod komandom majora Dragutina Gavrilovića, pohitaj u Štab po telefon, i odmah se vrati na Dunav, u rovove, pod Nebojša kulu, na svoj borbeni položaj — to je tvoja dužnost. Što i činim. Ali, u Štabu saslušavanje »jezika« je završeno, i nikog više u hladnim i vlažnim kalemegdanskim lagumima nema — ni majora Gavrilovića; samo Aga sedi u uglu, na sanduku s municijom, tiho razgovarajući sa svoja dva preživela oficira-crnorukca; tako, od njega, saznajem da je major, uzjahavši konja, odgalopirao u Beograd, u Komandu Odbrane, i da ono zbog čega sam došao zasad (a možda i zanavek) nema ko da mi da, te izlazim zaglušen novom salvom nemačkih granata 305 mm, koje me bacaju u jendek pod podzidu. Uspravljam se, i vidim, ne mogući očima verovati: teturajući kroz dimove, bliži se britanski

poručnik Ričard Kompson, go do pasa, prevezan, od grla do pojasa, debelim naslagama zavoja (kao letorast rafijom, na kalemu kruške ili trešnje usred našeg vinograda, u Zjapini); posrće, ogrnut, povrh obnaženog grudnog koša, dolamom prebačenom preko ramena, i, držeći, s mukom, u ruci revolver šestougaone cevi marke »wimbley«, gura, ispred sebe, upirući mu ga u leđa — Joleta Kljusu. Jedva govoreći (od iscrpljenosti, ali i od zaprepašćenja da je tako nešto moguće), saopštava mi, oslonjen o zid s kojeg, pri svakoj detonaciji, po kosi mu, kao paspalj u mlinu, veju malter i prašina, da je Ciganin (gipsy), sakriven u previjalištu među ranjenicima, svu noć, i sa živih i sa mrtvih, krao sve što mu je dolazilo pod ruku: tajin, sir, slaninu, srebrne tabakere, ikonice, dukate, prstenje, dok ga jedan bolničar nije primetio, a Jole, prepadnut, dao se u beg, ali mu je poručnik Kompson revolverom preprečio put. Gubim glavu, ne samo zato što je bezočnost čoveka (kojeg sam ja, spasavajući ga hapšenja, doveo, na njegovo preklinjanje, ovamo, na bojište) uvredljiva za zemlju u kojoj živi i za narod koji gine za slobodu svih, pa i njega, no i za mene, obmanutog i sve vreme vučenog za nos, te, dograbivši ga za ofucani gunj, prvo ga, obnevideo od besa, šamaram dok god mu iz kljunastog nosa ne line krv, a onda mu glavom tučem o zid ne slušajući njegova preklinjanja, i naglo — prestavši da ga udaram čim mi se pogled, sasvim slučajno, dotakne s ukočenim, neskrivenim gnušanjem ispunjenim Kompsonovim očima, u kojima je nerazumevanje mog očajničkog gneva poistovećeno s nerazumevanjem Joletovih postupaka, shvaćenih (i jednih i drugih) kao ispoljavanje različitih vidova varvarstva — ja mu se, zagrcnut osećanjem nemoći i stida, obraćam drhtavim glasom, pokušavši (dok Joleta, pokunjenog kao pas, guram, držeći ga za okovratnik, u tesnu, zasvedenu nišu u bedemu iznad crkve Svete Petke, malo dalje od male drvene cvećarnice — u niši su, u mirno doba, čistači parka držali limene đubrovnike i brezove metle) da se opravdam, obaveštavajući ga o prilikama pod kojima se Jole Kljusa obreo na ratištu, no, vidim, trezneći se, da me poručnik više ne sluša, ne samo zato što mi dugi niz strahovitih detonacija, od kojih zemlja pod nogama drhti kao da je zemljotres, zaglušuje reči (a ni zato što nam se, s jedne strane, posrćući od vazdušnih udara, bliže, lebdeći usred dima kao u kakvom tegobnom snu, Sara Štern i gospođica Anabela Benbou, sa sanitetskim torbicama u rukama, a sa druge, jašući kroz požar, onako ogroman, zakrvavljenih beonjača, namrgođen i ljut poput Kraljevića Marka — komandant mog bataljona, major Dragutin Gavrilović) već zbog toga što neprijateljske granate velikog kalibra od

postojećih devet britanskih opsadnih topova preciznim pogocima uništavaju pet, pobivši, eksplodirajući, engleske ranjenike, svu četvoricu naših dezertera i oba četnika-čuvara, te poručnik, napustivši me (i mene i Joleta Kljusu), juri na preorani plato, pa, vičući (Sari i gospođici Benbou) nek pokušaju spasti one koji su možda još živi, prileće preostalim haubicama, puni ih, jednu za drugom, i, pomahnitalim a nemoćnim trzajima čitavog izranjavljenog tela, povlači uzice na okidačima. Gledajući preko ramena šta poručnik Kompson radi, opažam — dok, petljajući prstima oko zarđalog ključa, jedva uspevam da Joleta strpam u nišu iza rešetaka — da mi leva epoleta, odvaljena ko zna kad, s ramena visi o koncu, ali, trgavši se, ne stižem da oznaku svog oficirskog čina i otkinem, jer mi iznenadni piskavi krik gospođice Benbou (ona mi se, ne prestajući da ispod gomile zemlje i kamenja čupa čereke raskomadanih tela britanskih artiljeraca, obraća pitanjem: šta radim s ovim nesretnikom?) parališe svaki pokret, i ja, mucajući, hvatam predahe između pucnjeva haubica i eksplozija neprijateljskih granata, nameravajući da joj (kao što sam malopre pokušao to isto da objasnim poručniku Ričardu Kompsonu) rastumačim kako nema žita bez kukolja, nit naroda bez nitkova, i da zlo ne samo što ne može no i ne sme ostati nekažnjeno; međutim, ona — padajući, sva okrvavljena, na kolena, pored izduženog i mršavog tela jednog od poginulih komita, sa čijih grudi, neznano zašto, čvornovatim prstima raskopčava ukrštene fišeklije s šaržerima od po pet sjajnih mesinganih puščanih metaka (kao da će leš, oslobode li mu se grudi odeće i oružja, doći do daha, i oživeti), a zatim, iz spleta polomljenih mu rebara, čupa njegovo srce i podiže ga sebi iznad glave — prekida me još većom, zasopljenijom i suvljom piskom, govoreći da je ludilo ušlo u ovaj divlji narod na Balkanu, jer pogibija u ime nekih, njoj neshvatljivih načela podseća je na nerazumno dostojanstvo Crvenokožaca u njenoj zemlji, čiji su ih postupci doveli na prag nepostojanja, kao što će i nas satrti besmislene žrtve u ime časti, slave i veličanstvenih, sveobuhvaćujućih vizija, koje, u budućnosti, treba da baš mi, što stradamo, i iščezavamo, pretvorimo, već iskopnili, i iščezli, u rajsku zbilju prepunu lepote sa kojom se nikakav drugi, tuđi sklad meriti neće moći; ali i njen glas nadjačava majorova rika, koja, dolazeći kao s neba, od Božjeg glasnika, upućuje se meni s pitanjem: šta ja to radim? — te sam, napustivši grčevito rvanje s mahnitim razlozima gospođice Benbou, prinuđen, usred kataklizmičnog haosa, da svom komandantu (što, olovno siv u licu, neobrijan, narogušen i sličan spaljenom hrastu, na svaki tresak cima dizgine ne bi li preplašenog konja

obuzdao pod sobom) ponovim priču o odvratnom prestupu Joleta Kljuse, koju on, ne sačekavši da završim, zasipa stravičnim pretnjama što, sa sve ređim oglašavanjem britanskih haubica (jer Ričard Kompson, gubeći iz mnogih rana krv što se kroz debele zavoje izliva kao kroz cediljku, sa sve većom malaksalošću podiže granate, poslednjom ih snagom udevajući u cev) postaju sve zaglušnije, da, posle komandantovog hitrog sjahivanja, i otimanja zarđalog turskog ključa iz mojih ruku, budu, kroz rešetke, bacane prestrašenom Ciganinu pravo u lice, prerastajući (uporedo s njegovim jurišanjem na haubice i otimanjem granata iz Kompsonovog klonulog naručja, koje sad komandant sa sumanutom razmahanutošću ubacuje u cevi, i, ne nišaneći, uz besan trzaj, ispaljuje a da ne kontroliše razloge svojih sve bržih, i bešnjih, hitaca) u naređenja, meni upućena, prema kojima, iz istih stopa, treba da odem generalštabnom potpukovniku gospodinu Milutinu Lazareviću, načelniku Štaba Odbrane Beograda, po dozvolu da se sazove Preki vojni sud, a potom, u skladu s naređenjem, i dobijenom dozvolom, članove suda (gospodina majora Arsena Tufegdžića, komandira Prvog konjičkog diviziona III armije; kapetana Bogdana Arlaupovića, komandanta reflektorskog odeljenja Trećeg bataljona X kadrovskog puka I moravske divizije; i sanitetskog potpukovnika, gospodina doktora Viktora Kovickog, šefa pukovskog previjališta) pronađem na položaju, sazovem ih, i dovedem, ovamo, pod Gornji grad, u Štab, na neodložno vanredno zasedanje. Poslušno, bez ikakvog prigovora, napuštam ukope britanskih haubica, uputivši se u Komandu Odbrane Beograda, slep za besomučnim artiljerijskim razaranjem unakaženi lik prestonice, jer mi, u glavi, neprestano zvoni majorovo naređenje koje se sudara s vizijama strahotne budućnosti moga naroda, dočarane proročanskim piskom gospođice Anabele Benbou, koji, ni po povratku iz Komande u kalemegdanski pakao, dok kao kontuzovan lutam po ukopima i saobraćajnicama tragajući za članovima Vojnog suda, nikako da iščeznu. Odmah iza Strugare Prometne banke, na prilazima Kapiji Eugena Savojskog, kraj zemunice iz koje viri naša uništena radio-stanica, susrećem se, iznenadno, sa Geršomom i Julijanom Štern, čiji se skut duge, crne haljine s volanima, pri tumaranju bojištem u potrazi (kako sami kažu) za kćerkom, zakačio za bodljikavu žicu kraj nekih tek iskopanih rovova, pa se sad ona, izluđena neprekidnim tutnjanjem eksplozija, trza u stranu poput kokoši svezane za tarabu, bogoradeći, zajedno s gojaznim gazda Geršomom, lica bledog i ulepljenog u garež i u znoj, da ih vodim kćerki Sari, ne bi li jedinicu (ukoliko se, omirisavši

barut, otreznila od patriotskog zanosa i tvrdoglave volje da pomaže ranjenicima) odvukli sa stratišta, a i iz Beograda, i tako joj sačuvali glavu, pri tom plačući, i kandžajući mi se o oficirsku bluzu, te mi nije teško, onako sićušne, i stare, uvući ih u zemunicu, i zakloniti od kiše gelera, uverivši ih, uz povremene povike kojima se trudim da nadjačam prasak pušaka i tutnjavu neprekidnih artiljerijskih eksplozija, kako je najbolje da se tu, u ovoj rupi što zaudara na raskvašenu zemlju i buđ, pritaje, dok ja ne pronađem Saru, i ne dovedem je u zemunicu, hitajući (čim su, primireni, i priljubljeni jedno uz drugo kao deca, posedali, ispod nadstrešnice, na rudu naherene radio-stanice, očima, osenčenim tugom i nadom, netremice zagledani u mene) da se, zagrcnut barutnim dimom i vlažnom jesenjom maglom, dokopam Gornjeg grada, s čijih razorenih bedema, desno od crkve Ružice, s platoa, ba čijim su nekadašnjim sočnim travnjacima sad ukopane britanske haubice, opet čujem njihove skladne plotune, što mi po ko zna koji put razgara veru da ćemo odoleti, te, skačući preko brda izrovane zemlje, u kratkim predasima između novih neprijateljskih salvi iz stotine topova, i sklanjajući se, usred zaglušnih detonacija, u duboka grotla tek eksplodiralih projektila, ne samo da svog komandanta, majora Gavrilovića, obavestim da sam naređenje izvršio, od generalštabnog potpukovnika Milutina Lazarevića dobio saglasnost za hitni saziv Prekog suda, a članove Suda o tome obavestio, no i da pronađem Saru Štern, i uputim je njenim roditeljima. U ukopima, na mestu na kome sam je ostavio zajedno sa izbezumljenom gospođicom Anabelom Benbou, sad je ne vidim (kao što ne vidim ni gospođicu Benbou, ni poručnika Kompsona, a ni majora Gavrilovića), radosno iznenađen skladnom paljbom preostalih britanskih haubica, koje, kako primećujem, pune, i aktiviraju, članovi artiljerijskog duvačkog orkestra (uz njihovu sam pomoć, juče, municiju za ovo topovlje prebacivao iz grada na Kalemegdan); i već se spremam da im pritrčim, i zagrlim ih, jer mi svojim prisustvom, i tobdžijskom veštinom, jačaju veru da je srpski narod neuništiv, i da, kada je najteže, sinovi mu iz pepela vaskrsavaju kao legendarna ptica Feniks, dokazujući, nasuprot zloslutnom graktanju neudate Amerikanke, da na Balkanu prometejska uloga pripada Srbiji; međutim, na po puta ka topovima zastajem, ugledavši, ispod jedne municijske kare, na čiji su krov trubači položili svoje instrumente, Saru Štern, kako, nadnesena nad nepomično telo poručnika Ričarda Kompsona (grudi su mu, vidim, oblivene krvlju), grli, plačući, bledu glavu koja ne pokazuje ni najmanje znake života. U prvi mah sam zbunjen, i ne znam šta da radim: da li da priđem Sari i utešim je,

ili da joj samo saopštim na kom je mestu čekaju roditelji (opet se, i u ovim okolnostima, kad, u trci sa smrću, nema mesta oklevanju, već se bitka za život dobija odvažnošću i hitrinom, ja, suočen sa ženom, premišljam, i ustežem, uvek spreman, strahujući od poraza, da sebe pre obuzdam no da se, podstrekavši hrabrost, prepustim želji, nagonu ili požudi); ali, posle dva-tri neodlučna koraka — dok joj (kao i juče, sa municijskih kara) piljim u potiljak, i u vrat, prekriven repićima prljave, raščupane, u slamu umeljane kose, na osnovu čega nikad ne bih smeo tvrditi da je sićušna osoba, nadnesena, u ratnoj pustoši, nad mrtvim britanskim oficirom, ista elegantna lady s londonskog Oksford strita, još manje lepršava kaćiperka na velosipedu s beogradskog Dorćola — ona sama, osetivši da joj se neko bliži (naslutiv kožom, i živcima, i svojim potiljkom, ili kičmom, da sam to baš ja!), osvrće se, unazad, ka meni, gledajući me zagasitoplavim, širom otvorenim očima, čije su beonjače sad zamućene, i ja, dok joj prilazim, iz njih čitam da zna ko sam, ali da od mene, skamenjena od bola, ništa ne očekuje. Uhvativši je za ramena, podižem je, laku kao pero, i, ne ispuštajući je iz ruku, ja joj, dok se ona osvrće ka nepomičnom telu Ričarda Kompsona, govorim da je na Donjem platou, iza Kapije Eugena Savojskog, u jednoj zemunici očekuju roditelji, te ona, koračajući krotko kao kakva poslušna devojčica, kreće niz kalemegdansku kosu, svaki čas se spotičući, omotana maglom i sve gušćim dimom, kroz koji, slični utvarama, promiču komite Sremskog dobrovoljačkog odreda povlačeći se, za njima trećepozivci u šubarama i poderanim šajkačama pronoseći ranjenike, ili ordonansi, u trku, sa depešama u rukama, upadajući u kratere, kao i Sara, što se, posle šuljanja po vlažnoj ilovači, uspinje uz grudobrane, niz čije se oburvane spoljne strane potom kliže i posrće, oslonivši se, konačno, o moja prsa, kao nekada, na ojedenim kamenim stepenicama neuglednog londonskog paba. I ja bih joj, isto kao nekad, hteo da govorim o trenutku u kom sam je, razdraganu, u zelenoj haljini, i sa ljubičastom ešarpom omotanom oko slamenog šeširića, ugledao kako, vozeći velosiped vratolomnom brzinom, uleće, kroz gvozdenu kapiju, u vrt vile Geršoma Šterna, zatvorivši vratnice pred nosevima svojih udvarača, i tu sliku u srcu godinama nosio kroz istočnu Srbiju, Beograd i Evropu, da bi je jarki kaleidoskop s Oksford strita smenio novim bljeskom, koji je, do današnjeg dana, samo podjarivao rane od propuštene prilike da mi život kruniše sreća, a podsticao nadu da će, možda, jednog dana, san ipak postati zbilja; međutim, sve što želim da joj kažem, ja govorim u sebi, nemoćan da provalim opnu od zaglušujućih smrtonosnih

zvukova kojima je ispunjeno nebo nad nama, istovremeno osećajući da me Sara u predsmrtni čas ipak čuje, da preko mojih damara usplahirenost ranjive duše naseljava i njen krvotok sjedinjujućim osećanjima što je, sklupčanu, i sve manju, gone da se sasvim privije uza me, kao da bi da se i telom, a ne samo dušom, sa mnom i spoji. Možda bi se to, u narednom času — koji, ispunjen umiranjem, prestaje da biva određena vremenska čast, već bezgranično more, u čijim nedrima Sara Štern i ja plivamo kao ribe — i dogodilo, jer bat moje krvi, pomešan s drhtavim bilom njenog bića, sve snažnije me zaglušuje, te se topovska paljba, eksplozije ručnih bombi i urlici austrijskih jedinica u napadu posle uspelog iskrcavanja sa splavova kod Perionice i Finansijske straže, i nemoćno Ura! desetkovanih nam žandarma u neprekidnim, ali bezuspešnim kontranapadima na Jaliji i ispod Vetrenjače, stapaju sa bubnjanjem srca u jedinstveni zvuk, a on, nadjačavajući reč opreza i savesti, vodi pravo u ponor izbezumljujućeg sjedinjenja; možda bih se baš sad, omamljen orgijom razornih sila, konačno i domogao nedostižnog svog sna, ali opoj traje isuviše kratko da bi iznedrio plod ljubavi, sasečen oštricom nemilosrdne zbilje kao lastar nabrušenim kosirom, ne samo zato što stigav na domak Kapiji Eugena Savojskog, umesto zemunice s radio-stanicom i rovovima opletenim bodljikavom žicom, nalazim jedino brda preorane zemlje, levkove slične kraterima na Mesecu, po kojima se povlače delovi Drugog bataljona X kadrovskog pešadijskog puka bauljajući kraj izvaljenog drveća čije su krošnje zatrpane crnicom a panjevi i žile upereni u nebo, što me, umesto u ljubavni zanos, baca u očajanje zbog nesmotrene odluke da gazda Geršoma i njegovu Julijanu smeštam u ratnički zaklon (umesto da sam ih, po svaku cenu, udaljio s bojišta), a Saru, zbog gubitka roditelja, u plač i somnambulno tumaranje po stratištu sred čije me nakazne bezgraničnosti (znam!) ne očekuje ništa drugo do ponovni, za vjeki vjekov nenarušivi zaborav. Da me takva propast satre što pre stara se i major Gavrilović, moj komandant: odslikan prema požaru i gustim dimovima ponad Gornjeg grada, poigrava na alatu po oburvanom grudobranu britanskih haubica, i, opkoljen članovima Prekog suda (oni samo što su okončali zasedanje), izvikuje, arlaučući, moje ime, jer vidim, osvrnuvši se, da me je, kao Demijurg, ulovio u svoj dvogled; maše rukom, pa, zaklonivši šakama usta i brkove, poziva me da se smesta popnem na Gornji plato, što i činim, ostavljajući sićušnu, poput kristalne čaše krhku priliku Sare Štern da baulja po razvalinama, i da, slična priviđenju, tone u čađavi dim tek planulih eksplozija kroz koji promiču vojnici Gavrilovićevog bataljona

jurišajući, po ko zna koji put, u pokušaju da slome mostobran i Švabe kod Robijaške bašte bace u Dunav, da bih je, zadihan, i znojav, odozgo, sa britanskih ukopa, izgubio iz vida (čini mi se — zauvek). Ogluveo od takve slutnje, gotovo i ne čujem majora Gavrilovića kako mi, pritežući dizgine, naređuje da sa jednom desetinom svoje čete (II čete Drugog bataljona X kadrovskog puka, već prepolovljene, i, krvavim odupiranjem stostruko brojnijem neprijatelju, svedene na vod) izvršim presudu, uguravši mi, pri tom, u ruku nekakav papir iskucan pisaćom mašinom, te ja, salutiravši, i okrenuvši se na potpeticama nalevo krug (njima sam, prethodno, kucnuo, po propisu, jednom o drugu), krećem da naređenje izvršim iz istih stopa, zaglušen zastrašujućim pitanjem (kao najubitačnijom detonacijom granate 500 mm, ispaljene, sa »debele Berte«, s rastojanja od dvadeset i više kilometara, iz Batajnice, ili Stare Pazove, iz koje, sedeći u svom štabu, ovim paklom komanduje maršal Fon Makenzen): zašto on, major Dragutin Gavrilović (sad, kad su se Nemci i Austrijanci iskrcali na našu obalu, potisnuvši nas s prve borbene linije), od mene zahteva i ovu strahotu, ne mogavši — dok se suljam niz kalemegdansku kosu, uniforme poderane, i ulepljene od blata, i dok, skačući, između neprekidnih eksplozija teških granata što vulkanskom silinom preoravaju utvrde branilaca Beograda pretvarajući ih u neobeleženo grobište, dospevam do rovova iza Kapije Eugena Savojskog, naredivši Gavri Raduloviću da sam odabere deset vojnika, sa kojima se, pužući, i šunjajući se, i pretrčavajući preko brisanih čistina, uz skokove bližim crkvi Ružici, a zatim, oštećenim, kamenjem zatrpanim stepeništem izbijam, u pratnji naoružane desetine i narednika Gavre Radulovića, na Gornji plato, pod britanske ukope, kraj kojih ne zatičem ni majora Gavrilovića, niti članove Prekog suda (jedino trubači, iscepanih uniformi, i lica crnih od barutnog dima, jedan za drugim, pune cevi usijanih haubica, sklapaju zatvarače, izmiču se, i, garavim šakama zatiskujući uši, trzajem čitavog tela potežu okidače), a onda, ukočenih udova, svoje vojnike (koji ne znaju kud su upućeni i šta ih čeka) privodim niši u kamenim zidinama, za čijim zaključanim rešetkama, šćućuren u plitkom uglu, počiva, nevino snevajući, Ciganin Jole Kljusa — da na pitanje, bolno kao živa rana, pronađem odgovor. Nemam ga. Nemam čime ni nišu da otključam, jer je turski ključ major Gavrilović odneo sa sobom; znam samo da se bližim nečem strašnom, ali, za razliku od pucnja iz Ranđelove jednocevke, kojim sam, na Košučjem vrhu, kao dečak od dvanaest godina, oborio sovu, shvativši tad — nadnesen nad okrvavljeno perje, i ogromne oči zastrvene do polovine zenica

klonulim kapcima (pod njima je strogi slepi pogled mudre ptice tonuo u sneni umor, čiji me je smrad na večnost oprljio tek pošto sam mlitavo ptičije telo podigao iz kupinjaka, u čije se trnje, posle puščanog hica, stropoštalo kao kamen) — šta je to nasilna smrt, sada mi je — dok desetini ranjavih i izmoždenih ratnika komandujem mirno, da bih im (njima, a ne usnulom Joletu Kljusi, konjokradici i vojnom beguncu), s papira, iskucanog pisaćom mašinom, i ukrašenog pukovskim pečatom, i potpisima članova Prekog suda, pročitao presudu, a zatim, na prečac, kao u žurbi, zaglušen neprekidnim artiljerijskim salvama, komandovao: Puške na gotovs! Nišani! i Pali! (pre no što je plotun, kao pod dejstvom kakve više sile, usmrtivši, iza rešetaka, usnulo telo Joleta Kljuse, istovremeno presekao i kanonadu) — unapred poznato čemu besmislena osveta uvređene discipline i narušenog reda vodi, te me provala tišine, posle pucnjeva što su bednom lopovu oduzeli život, nimalo ne iznenađuje, odzvanjajući kao jeka stravom sleđenog srca, čiji mi zvonki otkucaji, delujući kao podsmeh nad činjenicom da u skljokanom i nepomičnom Ciganinu, zahvaljujući izvršenju moje naredbe, nikad više neće odzvanjati takav zvuk, čengelama bola raspinju grudi (što podređene mi vojnike budi iz opčinjenosti nepopravivom posledicom izvršenog naređenja otržući ih od užasa). No sva ta ekstatična ukočenost sred nemerljivog gluvila pod teškim, olovnom saču sličnim nebom ne traje dugo: drhtavo platno do prskanja napete tišine dere, kao zamah noža, visok, grlom stisnut jekavi glas majora Dragutina Gavrilovića, komandanta Drugog bataljona X kadrovskog puka, kojim se, onako ogroman, visok, i mesnatog tela, sada ogrnut šinjelom ispod čijih skuta svetluca sablja, obraća ostacima svoje jedinice: TAČNO U 3 ČASA NEPRIJATELJ SE IMA RAZBITI VAŠIM SILNIM JURIŠEM, RAZNETI VAŠIM BOMBAMA I BAJONETIMA. OBRAZ BEOGRADA, NAŠE PRESTONICE, IMA DA BUDE SVETAO... VOJNICI! treperi njegov glas kao ševa iznad glava podignutih ka grudobranu s kojeg se on oglašava u prostranstvo pod kalemegdanskom kosom: JUNACI! uzvikuje i nastavlja: VRHOVNA KOMANDA IZBRISALA JE NAŠ PUK IZ SVOG BROJNOG STANJA, NAŠ PUK JE ŽRTVOVAN ZA ČAST OTADŽBINE I BEOGRADA. Napinjući žile na vratu, major jače viče, odagnavši teskobu iz naših srca izazvanu izvršenjem smrtne kazne, i nateruje nam suze na oči a srsi uz kičmu. VI NEMATE VIŠE DA BRINETE ZA SVOJE ŽIVOTE, KOJI NE POSTOJE, kriči on, i ja, zajedno sa svojom do grla okrvavljenom desetinom, znam da je to istina, i da mi, sa

umorom u očima i s bolnim grčom u kažiprstu na puščanom obaraču, odavno nismo ništa drugo do utvare. ZATO U SLAVU, uzvikuje naš komandant, danas, 24. septembra 1915. godine, dodajući: ZA KRALJA I OTADŽBINU... ŽIVEO KRALJ! ŽIVEO BEOGRAD! ... I usred ogromne bačve nahrupelog mira, što, posle strašnog krika majora Gavrilovića, nastavlja, ne narušavan više nijednim ljudskim glasom, niti pucnjem, ili eksplozijom, da podrhtava kao jareća koža nategnuta na doboš, ja stojim kao ukopan, a onda u meni nešto se lomi i prska, te se odlučujem da koraknem prvi, usmerivši hod niz kosu ka drugoj odbrambenoj liniji, koja se prostire (vidim, sad, kroz proređeni dim) od Stare tvrđave ponad ušća Save u Dunav do sa zemljom sravnjenog turskog amama, i od Kapije Eugena Savojskog, preko Jalije, do ruševina Strugare Prometne banke, ali, prolazeći pored crkve Ružice, pogled mi zapinje za malenu, od bukovih talpi sklepanu cvećaru, u čijem izlogu, sličnom lepom sećanju na detinjstvo, opažam, u limenim kantama, bukete belih zumbula, i ja, privučen opčinjavajućom, za ovo godišnje doba neuobičajenom nevestinskom belinom, prilazim cvećari izvukavši iz futrole »gaser«, koji će mi, u nastupajućem poslednjem jurišu, inače biti potreban, te na izlogu kijaškom razbijani već ispucalo staklo, pa, ne zaustavljajući korak, dohvatam cvet, i zadevam ga za oficirsku šapku, kao kakav znamen iskupljenja. Odmičući, osvrćem se ka vojnicima, opazivši da oni, sledeći me, s anđeoskim mirom na izmučenim, silnim borbama osmuđenim obrazima, ukrašavaju šajkače belim zumbulom, naslućujući, kao i ja, da će u znaku prolećnog cveta, koji, neznano kako, u ove sumorne jesenje dane prostire pred nas svoje zvonaste krunice, iskoračiti pred Svevišnjeg očišćeni od zla ovog sveta. Taj smireni zanos osećaju i ratnici, kraj kojih, u koloni jedan po jedan, promičemo na putu za novi položaj Drugog bataljona X kadrovskog puka, čije levo krilo, na potesu između Kapije Karla Šestog i Kapije Eugena Savojskog, drže ostaci I i II čete, i ja, šunjajući se, i bauljajući, na prstima (da napetu tišinu bar ja ne narušim), prikradam se kroz tranšeje podno rovovskih grudobrana, uz koje — pušaka položenih na zemlju, s cevima uperenim ka Nebojša kuli i pružnom nasipu, duž čije spoljne strane sad leže stotine austrijskih i nemačkih vojnika što neprestano nadiru splavovima i pontonskim mostom pripremajući se za odlučni juriš — vojnici Prvog bataljona VII pešadijskog puka drugog poziva, i komite Sremskog dobrovoljačkog odreda, omađijani svečanim a zastrašujućim mirom, briju se, češljaju i uređuju za izlazak pred Gospoda. Sve miruje, ukočeno iščekivanjem — i ljudi, i oružje, i

patrljci polomljenih stabala, i metalni prosjaj obeju reka kroz tromu, vlažnu maglu, i talasi crne zemlje sve u ranama; jedino vrane, grakćući, kruže nad bojištem, gladne mesa. U 2 sata i 55 minuta sve je spremno: vojnici izbrijani, utegnuti i zakopčani, bajoneti nataknuti na puščane cevi, strašne »kragujevke«, odvrnutih zatvarača, poređane na grudobranu pokraj pušaka, revolveri napunjeni, sablje izvučene iz kanija, i mitraljezi (dva-tri, još ispravna), raspoređeni na čuke, da vatrom, u sudnji čas, ne ometaju juriš. U 2 sata i 59 minuta svi, kao jedan, i oficiri, skidaju sa glava šapke i šajkače; krstimo se, pa svak u sebi Boga moli za spas Otadžbine i pokoj naših duša, da bismo tačno u 3 sata uspravili svoja, od života, od borbi i patnji umorna tela, i, zagledani, kroz maglu, ka nasipu i Nebojša kuli, i obali iza nje, iskoračili iz rovova. Trčim. Stiskajući desnom šakom »gaser« (na okidaču počiva svinuti kažiprst, spreman na munjeviti trzaj), levom, kojom mašem kao vetrenjača krilom, bacajući je što dalje od tela, grabim hladni i vlažni vazduh, sličan plivaču što poslednjom snagom hrli obali, ali svestan sam da nisam u Sejmenskom dolu no pod Kalemegdanom, na Donjem platou, nadomak dunavske obale, i da se ne kupam u zajaženoj Zjapini, niti se, zaveslajima sopstvenih šaka, bližim ustavi i badnju ponad Jankove vodenice, već (stegnut u sebi, stisnut, smanjen) primičem se, nezaustavivo (kao svi ovi ratnici oko mene), železničkom nasipu, i Nebojša kuli, očekujući da odande — kad se, nadirući, kroz maglu, nađemo na petnaest ili deset koraka pred bedemom — plane ubistvena vatra, koja će, većinu nas, izbezumljenih, od života već oproštenih očajnika, poslati u smrt. Zgrčen u sebi, smanjen, stisnut, nemam više, u grudima, srce, niti ijednu misao u olovno teškoj glavi, što me, kao đule, nasađeno na okamenjeno telo, vuče u prostor koji kao da je izgubio granice; ne postoji ni radost, ni bol, niti strepnja, čak ni čuđenje što s nasipa ne seva nijedna puška, što nas ni jedan jedini revolverski hitac ne sprečava da se zarijemo u urvine i u grotla pod samim bedemom, iz kojih, složno (kao po komandi), srpski vojnici tuku kapislama ručnih granata o kundake i o kamen, zavrljačivši ih, takođe složno, s onu stranu pružnog nasipa, da bismo, posle muklih eksplozija, i samrtničkih krikova, i prvog haotičnog plotuna neprijateljskih pušaka, jurnuli uz tucanik, preleteli šine, i bacili se u borbu prsa u prsa, koljući, zarivajući bajonete u tuđinske grudi, i ginući. Pucam, izbliza (ne nišaneći), Nemcima u glavu, i u srce, ne stigavši, udaren, odnekud, mučki, kundakom po potiljku, da iz »gasera« ispalim i poslednji metak, već, padajući pod temelj Nebojša kule, opažam, u omaglici (dok gubim svest), da naš

divlji, očajnički, ali, očigledno, neočekivani napad prisiljava Nemce i Austrijance da se povuku na samu obalu, a, odande, gušajući se, raspršte, uz haotični otpor (u kome, nasrćući, život gube i poručnik Stojan Čutuković, komandir I čete Drugog bataljona X kadrovskog puka, i moj zamenik, narednik Gavra Radulović), levo, u pravcu srušenog železničkog mosta, i desno, ka Jaliji, i Strugari Prometne banke, i da na našoj osmatračnici (bivšem brodarskom vetrokazu) nema nikoga. Poslednja misao, koja mi paničnom upornošću zvoni u pomućenoj svesti, vezuje se za činjenicu da Čutukovićevom i Radulovićevom smrću (Čutuković je proburažen bajonetom, Radulović izrešetan mitraljezom sa jednog od pet neprijateljskih monitora), I i II četa ostaju, ukoliko ne smognem snage da se iščupam iz klonuća, potpuno obezglavljene; zato, pribravši poslednje ostatke borbom, brigama i nespavanjem satrvene životne energije, uspevam da izronim iz bezdanog vira mirisne i slatke tame, i da — ugledavši, provirujući iza kule, obe čete, zajedno sa delovima Sremskog dobrovoljačkog odreda, ušančene, na samoj obali, u rovovima za klečeći stav, kako, brzom paljbom, pokušavaju da, gađajući u pontonski most, u neprijateljskim redovima, što se ubrzano, posle našeg iznenadnog i drskog napada, grupišu za kontranapad, unesu pometnju — pohitam na toranj bivšeg brodarskog vetrokaza, ne bih li, s platforme, osmotrio na kakvom je prostoru razasuta švapska invaziona sila, i koliki je ratni potencijal prebačen na našu obalu. Što i činim. Možda bih i uspeo, da me posle prvih koraka uz pokidane traverze kuršum ne pogađa u desnu mišicu. Kriknuvši, i ispustivši »gaser«, s ogromnim naporom nastavljam da se penjem bližeći se vrhu sve sporije i sve teže, te mi se, pod samom platformom — dok odozgo, kroz znoj (što mi se, kao u štedrom prolećnom pljusku, preko povija sliva u oči), opažam, pod sobom, u rečnim talasima, na obali prekrivenoj leševima, i na razbijenim, mnogobrojnim čizmama, cokulama i opancima ugaženim grudobranima neljudsku vrisku, urlike i komešanje, detonacije ručnih bombi, pucnjeve i pozive na juriš (na nemačkom, i na srpskom), a u daljini, pod porušenim železničkim mostom, hiljade već iskrcanih austrijskih vojnika, kako, plaveći se, poput galice, u modrim uniformama, trče plićakom niz savsku obalu u pomoć pionirskim i desantnim jedinicama na koje je usmerena naša vatra, a zdesna, kako, spustivši se, niz Dunav, od Zemuna i Kožare, pod Jalijom pristaju, uz Dunavski kej, splavovi prepuni nemačke soldateske, ne hajući za nasrtaje komita Sremskog dobrovoljačkog odreda i malobrojnih žandarma — u levu čizmu zariva šrapnel, tako da (stupivši na platformu među rančeve i torbe

ispunjene peskom) padam na kolena, jednom rukom podižući s gvozdene ploče ulubljeni pomorski durbin starog Anrea Bosmenza (kroz čiji okular pogled usmeravam na Ratno ostrvo, i na Zemun, prepadnut pripremama mnogih austrijskih baterija za forsiranje Save, i drvenih pontona, natovarenih konjima, komorom, municijskim karama, poljskim kuhinjama i sanitetom), a drugom, okrvavljenom rukom, hvatajući se za grudi, jer, najednom pogođen pod ključnu kost, i zanesen strahovitim udarcem, gubim ravnotežu, pa, kao vetrom oduvani list, stropoštavam se bez daha (u sebi smanjen, stegnut, zgrčen), gledajući, u padu, proboj naše odbrane, kroz čiji tanki, iskidani zid bujice plavih i zelenih uniformi nadiru ka Kalemegdanu poput zapaljenog petroleja, ostavljajući za sobom oganj i smrt. Tumbam se; ne dišem. Kroz žuto-ljubičasto-sivomrki vatromet, kao bljeskovi munja, probijaju se zaošijani prizori strahotnog kasapljenja; u njemu živih junaka sve je manje, ustreljenih, nožem preklanih, ili bajonetom proburaženih Srba sve više, a tuđinaca bezbroj, i oni, kao insekti, prekrivaju svaki pedalj rodne nam grude. Ali, iako ih je na hiljade, ja, padajući, ne vidim njihovo napredovanje, dokučivši, u okretanju, i prevrtanju, da, odnekud (odasvud!), iz oburvanih rovova i zatrpanih zemunica, iz neobeleženih grobova, iz sravnjenih podruma i uništenih zgrada, ustaju izginuli ratnici, streljani starci, iskasapljeni žene i deca, zajedno sa pobijenim seljacima, povešanim varošanima i tek izdahnulim ranjenicima. Poda mnom — koji, satrven bolom, ne mogu da dišem, jer mi se iz probušenog grudnog koša, u pluća, i u dušnik, sliva krv — lete, kao na ringišpilu (u bečkom Prateru, što, blistajući raznobojnim sijalicama, i šareneći se od nepreglednog, u najrazličitiju odeću obučenog sveta, i sad, u poslednjim trenucima mog života, ispunjava mi sećanje radosnim zaprepašćenjem), Kalemegdan, Beograd i Srbija, a nad njom, lebdeći kao u kakvom snu, bliže mi se, naoružani, obrijani, začešljani, ali povijeni u pasu, i opasnog, sjaktećeg bljeska u očima, ratnici i dobrovoljci II čete Drugog bataljona X kadrovskog pešadijskog puka; sa njima i dečak smrskane glave, s malenim mrtvačkim sandukom ispod miške; prati ga starica provaljenog grudnog koša i prebijene kičme što, od silnih bolova, cvili bezubim ustima kao zec, držeći se za ruke sa gojaznim Geršomom Šternom i njegovom suprugom Julijanom, čije su oči izbečene od bazedove bolesti; tu je Paja Udicki, prstiju zarivenih u razneseni drob — nose ga, u svom poslednjem jurišanju, rezervni poručnik Stojan Čutuković, opštinski delovođa iz Arilja, drugopozivac, ćorav na jedno oko, i narednik Gavra Radulović; kraj njih trče, batrgajući

nezgrapnim zemljodelačkim udovima, Predrag, Nenad i otac im Gruja Vasiljević, iz Klenka; slede ih Vitomir Rapajić s pomorskim durbinom starog Anrea Bosmenza na desnom oku, i stasiti Paun Vitošević, potkivač iz Loznice, kojeg, padajući u kovit kao da sam u centrifugi za ceđenje meda, jedva nazirem sred olovnih oblaka; začuđen sam što je i on među mrtvima, nisam video da je poginuo; malo dalje, Bogdan Cvijić, konjušar iz Ljubičeva, i Stipe Omčikus, ribar iz Vele Luke sa ostrva Korčula, plove nebom kao da ih nekud odnosi matica divlje reke; svi su oni u neprekidnom, napetom jurišu; a iza njih, izlećući iz grobnica i rasprslih raka, evo ih i moj otac i moja mati: on bled i loman, sa prstenom okačenim o konac, i sa teškim železničkim časovnikom za pasom; ona zabrađena, u gunju i prestiljci, brižna pogleda sitnih crnih očiju kojim ne da neprijatelju, sabijenom u gustu bujicu, da načini ijedan korak; a u dalekoj magli, što se dolinom reke Zjapine vuče kroz čitav Sejmenski do, u stopu ih slede pokojna tetka Zlata, nagog, belog, naduvenog tela, još vlažnog, i ulepljenog u podvodne travke; s njome je i deda Jota Bugarin, što sakatom rukom jarosno vitla iznad dušmanskih šapki i šlemova mlatarajući razmeketanom kozom, dok iznad šuma i čestara zuje rojevi pčela ispredajući topli bruj kroz prozračan prolećni vazduh, mirišljav na bagrem i lipu, taj kristalno bistri zrak kroz koji, kao kroz kakav ogromni akvarijum, promiču moja učiteljica, sa suncobranom u rukama, i Donka Trlica, zamagljenog pogleda a razgolićenih grudi; a na nebu, iza Bačijišta, jedva se nazire obris strica Ranđela, s dugačkom jednocevkom u rukama, i ustreljenim jarebicama o lovačkom pojasu; iza njega, poput belih oblaka, nebom lebde prikaze mog pradede Videna Joninog, vodeničara, čija su grbava pleća posuta paspaljem kao perutom iz prosede kose, i njegovog oca, Velka Manankala, moga čukundede, kojeg je, čim je Velko zanemoćao, praded Viden, po drevnom običaju, ubio, motkom, na dnu aluge, stavivši mu pogaču na teme; kruže pčele pojačavajući zuku do sveopšteg, crkvenoj zvonjavi sličnog zvuka, nadnesenog nad Timok i Moravu, nad Ibar, Kolubaru, Tamnavu, Drinu, Savu i Dunav, i taj zvuk — što moje već ukočeno telo, koje, prevrćući se, i tumbajući, pada sve okrvavljeno, i polomljeno, kroz vazduh, munjevitom se brzinom bližeći zemlji, obavija kao topli, gusto tkani, nevidljivi ogrtač — sa mojim neizbežnim primicanjem tlu, preobražava se u opojnu muziku, koja se poput baldahina širi iznad rovova, urvina i eksplozijama preoranih grobova, izmećući se u svirku vojne muzike, čiji ječeći a zanosan ton podstiče francuske mitraljesce pod šlemovima, vesele ruske inženjerijske oficire, mirnog i

pribranog britanskog artiljerijskog poručnika Ričarda Kompsona, kojeg prati posada njegovih opsadnih baterija, zatim visoku, prakljači sličnu sredovečnu gospođicu Anabelu Benbou s komitskim srcem u rukama, i bolničarima i lekarima iza njenih, do zemlje dugih, uštirkanih skuta (koji, trčeći za apotekarkom Benbou, lepršaju keceljama i mantilima isprskanim krvlju srpskih ranjenika), i oni, svi do jednog jurišaju u smrt; takođe opažam i tuberkuloznog bolesnika Aleksandra Trajkovića, školskog druga iz Vranovca, što, obnevideo od poslednjeg grčevitog zagrljaja sa gospođom u belom, tetura na mršavim nogama, ljubeći se sa njom, kašljući, i pljujući šlajm rumen od sukrvice, i klati se pokraj dugačkog niza dubokih, blatnjavih raka; i svi oni (osim artiljerijskog duvačkog orkestra, sa čijih truba, kao sa gomile dukata, sevaju zlatne iskre) poleću, iznad spaljenog Kalemegdana, u nebo, vinuvši se ka nepostojanju. Pri sudaru sa zemljom (sa peskom, iverjem, kamenom, ilovačom), srce mi prska u grudima, a kičma se lomi kao štap; ali, od silnog udara, glava, za tren, odskače od tla, i ja opažam magle nad kalemegdanskom kosom, niz koju, jašući, s isukanom sabljom iznad konjske grive, major Dragutin Gavrilović, praćen dvanaestoricom konjanika, galopom uleće u neprijateljske redove, što zemlju, izranavljenu eksplozijama, i unakaženu požarima, od obale pa do vrha Kalemegdana, zastrvenog dimovima i maglom, prekrivaju kao najezda skakavaca, prodirući u Beograd, po kome prašte ulične borbe; i vidim kako Petar Kluge Aga, sa petoricom mladih crnorukaca, juriša, sledeći majora i konjanike, isturivši preda se snažnim šakama stisnute teške »štajere« i automatske »mauzere«, pogodne za atentate. Iza njih, ispršeni, i dostojanstveni, u svečanim uniformama, ukrašeni lentama i ordenjem, nastupaju, kao na kakvoj vojnoj paradi, članovi Prekog vojnog suda, predvodeći, bez mane i straha, robijaše, i dezertere, u poslednji juriš. Jedino nema Joleta Kljuse. Poslednjom snagom pokušavam da se dignem na kolena ne bih li ga možda ugledao, ali, odnekud, preda me izranja nasmejana, lepršava, Sara Štern: obučena u dugu belu suknju sličnu zumbulovom cvetu, i u tesnu bluzu s velikim srcastim izrezom na prsima, zaustavlja se preda mnom, i svlači do gola, zaklanjajući mi vidik. Izvijam glavu ne bih li, osim opojne beline njenih udova, video još štogod, ali uzalud: zajapurenih obraza, ona pada preko mene prekrivši me čitavim svojim telom — i ja tonem u mrak.

SMRT ŽIVADINU JOTIĆU, trgovačkom zastupniku firme Bossmenz &

Co, Odeljak Oblo drvo, iz Vranovca, rezervnom pešadijskom potporučniku, komandiru II čete Drugog bataljona X kadrovskog puka, oči zastire slepačkom skramom. U njegovim zenicama više se ne ogleda jesenje nebo leglo na Kalemegdan. Ali nebo, zajedno s Kalemegdanom — uz čije strmeni gamižu hiljade austrijskih i nemačkih vojnika, mimoilazeći se sa staricama u crnini što, naričući, obigravaju oko mrtvih muževa, sinova ili braće — kao da je potonulo (s olovnim oblacima, jatima gladnih ptica, i silnim vremenom, dužim, i trajnijim od sećanja) na samo dno našeg vida. Grakću ptice, leleču starice majke; no od vojne muzike s nasipa kraj Nebojša kule (stoji artiljerijski duvački orkestar zasipan belim prahom mnogih eksplozija; pobeleo, sasvim je nalik na spomenik u kamenu) ne čuju se ni ptičji krici, ni ženski jauci, a ni šapat Živadina Jotića sličan molitvi: ječe trube, nadjačavaju poslednje reči iskazane pred smrt. Nad preoranim, unakaženim Kalemegdanom, i Beogradom sravnjenim sa zemljom, ori se pesma:

Marširala, marširala kralja Petra garda; korak ide za korakom, a ja, junak, za barjakom. Boj se bije, bije, krvca nek se lije za slobodu Srbije. Boj se bije, bije, zastava se vije za slobodu Srbije ...

Pesma leti nad dolovima, brdima, rekama; leprša iznad planinskih

visoravni. Domašuje Timok i Staru planinu, sve do Bezdeta nad Zjapinom.