Живојин Павловић

Биланс совјетског термидора:

приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора

Написано: 1940. године Први пут издато : Живојин Павловић, Биланс совјетског термидора: приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора, Београд, 1940. годинеИзвор: Живојин Павловић, Биланс совјетског термидора: приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора, Народна књига - Алфа, Београд, 2003. година, ISBN 86-331-1057-1Интернет верзија: Марксистичка интернет архива (marxists.org), 2008. године OCR / HTML: Стеван Гостојић, 2008. године

УводЈош од првих процеса и стрељања у Москви, многима од нас било је јасно да је тамо почео коначни обрачун између стаљинске бирократије са једне, и старих бољшевичких кадрова који су остали верни старим партијским принципима и њеном програму са друге стране. Јасно је било и лаику да је у питању, не борба између револуције и "шпијуна и издајника", већ да је у питању борба око завођења личног режима коме се на челу налази Стаљин, а против стварних шефова бољшевичке партије, поборника демократије у истој и права аутокритике чланова партије. Ретки су били, такође, они који су веровали у истинитост вешто инсценираних процеса и немогућих оптужби и самооптужби. Напротив, сви они који су познавали унутрашње борбе у Бољшевичкој партији, као и до које су мере допрле заоштрености између појединих схватања, знали су да је у питању поче-так дефивитивне ликвидације опозиционих група и завођење личне диктатуре Стаљина и његове клике, а то је било могуће само на лешевима опо-зиционара разних нијанси, заправо свих оних који су били против диктатуре једне личности у партији, и који су памтили у истој друга времена. Јасно је било, такође, да су опозиционари поку-шали још једном, и последњи пут, да сачувају партији колико-толико лењински карактер и њене основне принципе, унутрашњу демократију и право критике, и да исправе грешке које је бирократија направила приликом насилне колективизације и индустријализације земље, али да је тај покушај утопљен у крви од стране кремаљских термидораца на челу са Стаљином.

Но, и поред тога што смо били убеђени у лажност оптужби и излишност оваквог начина ликвидације опозиције старих бољшевика (када је остало много човечнијих средстава на располагању стаљинској бирократији), "дисциплина" нас је спречавала да се ставимо на страну прогоњених, на страну жртава стаљинске клике, и да устанемо против овог излишног

и жалосног крвављења. Та "дисциплина", која у нашем речнику не значи ништа друто до слепа покорност, не партији, него клики која јој се моментално налази на челу, спречила нас је да устанемо у одбрану политичких затвореника и осуђеника и да за њих тражимо бар она права која тражимо за наше политичке једномишљенике од буржоаских режима, јер та права, нажалост, немају у бољшевичкој Русији ни комунисти неконформисти. Да смо то учинили првих дана клања у Москви, као што је мислио Рапопорт и остали, сачували би на тај начин безброј живота руских комуниста, чиме бисмо извршили нашу комунистичку дужност и скинули са себе одговорност моралних саучесника у овим ужасним покољима старих бољшевика.

Поред "дисциплине", разлог овог злочиначког ћутања лежао је још у томе, што смо веровали да ће саме руске масе и поред свег терора, а нарочито партијско чланство, моћи кроз партију, ако ништа друго, а оно бар зауставити масовни покољ најбољих партијских кадрова. У ово смо веровали, јер на жалост, нарочито ми који смо били изван Русије, имали смо још илузију о правима чланства са једне, и нисмо имали појма о ужасном терору који је ГПУ завео у СССР-у са друге стране. Најзад, ћутали смо и због тога што је међународна ситуација била врло тешка те смо сматрали да није требало учинити ништа што би могло убити поверење радничких маса изван Русије у Совјетску Унију, као и да је то унутрашња ствар Бољшевичке партије, чије ће чланство умети пребродити и ову кризу без великих последица по режим, и сачувати партију од расцепа. Веровали смо да ће руски пролетаријат, који је знао и умео срушити царизам, знати и умети, такође, обуздати и ову шаку бирократа и насилника, који су тамо завели режим, у коме једна бивша принцеза или принц, имају више права него један бољшевик, бивши председник Совјетске владе.

И збиља, да се овај стаљински терор није проширио и на остале стране комунистичке партије, чланице Коминтерне, па и на саму Коминтерну, као и да није дошло до савеза између Хитлера и Стаљина, прешли бисмо преко свега овога, увек у нади да ће се реакција партијског чланства осетити, а симптоми су се осећали скоро у целој Совјетској Унији. Али, када је извршен покољ и страних комуниста, и када је доцније дошло до отвореног савеза између Хитлеровске Немачке и Стаљинске Русије, када су се први пут, једна поред друге, залепршале заставе српа и чекића и кука-стог крста, пукло нам је пред очима да је тамо у питању почетак ликвидације бољшевизма, завођење личне диктатуре Стаљинове и проширење стаљинског терора и на стране партаје, које би на тај начин постале обичне агентуре московске полиције и њених шефова, а то даље значи ликвидирати у тим партијама демократију и право критике, те довршити клање свих комуниста неконформиста и на страни као и у Совјетској Унији. Завести и у њима режим слепе покорности неком пузавцу, који још има поверење стаљинске полиције.

Тек после свега овога што се одиграло, увидели смо у каквим смо злочинима индиректно учествовали у нашој кампањи за време првих процеса, и колику моралну одговорност носимо као саучесници у ликвидацији наших пријатеља, руских и страних. Тек пошто су се наше илузије разбиле о грубу стварност, схватили смо којим је путем кренуо кремаљски термидорац са његовом кликом окупљеном око породице Кагановића. Све илузије да се тамо ради искључиво за "човека" разбиле су се о стварност свакодневног уништавања најбољих људи Совјетске Уније, чије је људско достојанство срољано у блато и потом утопљено у њиховој сопственој крви. Када је дошло дотле, да у Русији уживају већа права помјешчици, који су пришли режиму, него стара бољшевичка гарда, онда то значи, да се у Русији нешто темељито изменило, и да то није она Русија, у коју смо ми млађи идеалисти веровали и били готови да поднесемо све жртве. Када смо после 20 година совјетске власти спали на то да констатујемо да је царистички режим био кудикамо хуманији за бољшевике као противнике, него стаљински бољшевици (ако се исти тако могу назвати) за чланове сопствене партије, онда обавезно морамо веровати да је то у ствари постепена ликвидација бољшевизма коју Стаљин спроводи узимањем у своје руке све државне власти и укупног партијског апарата. И најзад, када констатујемо, да је сгаљински терор уништио више бољшевика него што их је

уништио царистички режим, па можда и сви капиталистички режими заједно, онда са каквим правом и каквим образом комунисти траже од буржоаских режима хуманији поступак са њиховим противницима?

Када смо принуђени да констатујемо да комунисти имају много више права у једној "трулој" буржоаској демократији него комунисти у "совјетској демократији", која их уништава на десетине хиљада, онда збиља има нешто труло у том режиму, а ту трулеж не треба тражити на страни стрељаних и прогоњених.

И најзад, зар се морало прибећи масовном стрељању опозиционих елемената у партији, када су комунисти против смртне казне, и када је иста укинута и за криминалце? Зар у Совјетокој Унији нема довољно затвора и простора где би се могли "изоловати" опозиционари, ако се већ није могло или хтело са њима сарађивати; зар није било боље и човечније те заслужне борце совјетске револу ције послати у Сибир или још даље, на поларна острва, него их подавити у разним Љубјанкама? Каква иронија! Ми захтевамо од буржоаских режи-ма благе казне за комунисте, а нико од нас није се усудио да захтева од "комунистичке"' Русије блаже казне за комунисте из опозиције, који нису ни шпијуни ни издајници, већ смо напротив, запенушаних уста тражили у резолуцијама и у штампи за оне који су били наши учитељи и који су били стварни творци совјетске власти, да треба да умру "као пси", чиме смо стално куражили убице да продуже свој крвнички посао.

Затим, ми свакога дана говоримо о култури, и што је још најсмешније проповедамо да је совјетска власт носилац културе и бранилац исте од међународног фашизма, док се за то време та иста власт служи истим некултурним и варварским методама против својих сопствених чланова. Ми смо се ругали земљама које су спаљивале марксистичку, јеврејску и демократску литературу, док данас нема ни у једној руској библиотеци дела Троцког, Бухарина, Зиновјева, Безименског, Пастернака, Кољцова и других, која су свакако спаљена (као што смо ми по налогу Коминтерне спалили брошуре последњег секретара Ком. партије Југославије Милана Горкића у Паризу). Ниједна руска војна библиотека не располаже више делима стрељаних совјетских маршала, а нарочито Јегорова који је писац скоро свих војних уџбеника и великог броја чувених војних студија.

Никада ниједна људска заједница није могла да напредује ни да се развија без дисциплине. Али исто тако никада и ниједна заједница није могла опстати ако је она од својих чланова тражила само обавезе, а није им давала и права. А основно право члана једне заједнице, јесте право да може слободно бранити своје уверење пред члановима те заје-днице, слободно критиковати њене недостатке и злоупотребе које се могу десити приликом извођења њеног програма. То нарочито важи, за радничке заједнице, јер су радници први схватили значај слободе и демократије, јер су они били прве жртве насиља и безвлашћа. Једна радничка партија не може се замислити без унутрашње демократије и права њених чланова на критику. То су нас учили први пролетерски учитељи Маркс и Енгелс, то нас је учио и Лењин, па је то, као што ћемо видети касније, понављао и Стаљин. Принцип демократије и права аутокритике стављен је на чело статута кому нистичких партија. Тај принцип постоји и данас, али нажалост, само на хартији, те и поред тога, лете главе њених најбољих чланова, а остали, који су преживели ово катастрофално крвављење нису сигурни да ће замркнути и осванути.

Никада у једној заједници сви људи нису једнако мислили по свим питањима, ако већ нису пустили једног између њих да за њих мисли и дела, како сам нађе за сходно. Чак и верске заједнице, које су у име виших сила тражиле од своје пастве да се без размишљања и без резерве покоре догмама, и оне су имале својих чланова, који су те услове подвргавали разуму. Хришћанство се поделило на безброј секти и јереси, па да ипак није ништа изгубило од свога првобитнога. Па и у радничким партијама није могуће да сви имају исте погледе по свим проблемима и свим питањима. Отуда су се у свим партијама, па и у бољшевичкој, по разним проблемима и у разна времена јављале струје које нису делиле мишљење већине, или које су каткада имале чак и апсолутну већину у односу према вођству. Ипак, све то није ни најмање

нашкодило бољшевичком режиму, јер, како је некад говорио Стаљин, критика само учвршћава, а никако не разара.

Стаљин је хтео, међутим, да сви мисле као и он, па макар то било и по цену тоталног истребљења свих неконформиста, па макар то разорило и сам бољшевички режим. Стрељао је по групама. Стрељани су троцкисти, мјасниковци, зиновјевци, бухаринисти па чак и стаљиновци, који се нису слагали са оваквим начином ликвидације опозиције; и најзад, чак и они који су за рачун Стаљинов били извршиоци овог крвавог дела, као што је случај са Јежовим и др. Потом су стрељани у Коминтерни сви они који су делили мишљење шефова опозиционих група. Најзад, дошао је ред и на стране комунисте, који су макар кад и макар где изразили мишљење које се није слагало у оном моменту са партијском "линијом". Сви су стрељани само зато што су веровали да имају права да слободно говоре у својој партији и да бране своја гледишта пред партијским чланством, Јер им то дозвољавају и гарантују партијски статути. Ето, то је разлог стрељања. Све друго је фантазија.

Ко је извршио све ове злочине над страним комунистима? Совјетска полиција ГПУ по налогу Стаљиновом. ГПУ је полиција једне државе. Сада нам је први пут пало у очи да совјетска полиција има права на наше животе исто онако као и на животе совјетских грађана.

Ми из базе, имали смо пред очима партијске статуте и партију која је искључиво надлежна да примењује казне над својим члановима али само у оквиру тих статута. Највећа је казна искључење, против кога смо имали права да се жалимо партијском конгресу, па чак и Коминтерни. Међутим, видећемо, како су наши партијски представници у Москви и угледни партијци стрељани од стране ГПУ-а јер су некада били у опозицији исто онако као и чланови партије Совјетске Уније. То се све чини без знања партијског чланства и без његовог одобрења, а свакако и против воље тог чланства и партијских органа, надлежних за казне, али не и за стрељање. За стрељање страних комуниста, а међу њима и југословенских, не само да није тражено одобрење од партијских инстанци, него су и оне саме разорене или десетковане, без икаквог претходног обавештења партијског чланства, а нарочито без објашњења у чему се састоје њихове "издаје" и њихова "шпијунска" работа.

Из овога излази, да као чланови комунистичке партије, нисмо ништа до жртве и слуге једне стране полиције, једне стране државе, која више није оно у што смо раније веровали.

Стрељани страни комунисти (као и домаћи), то су махом били они који су били у опозицији пре 10 или 15 година, и који су још одавно капитулирали пред "стаљинском линијом" било из страха, било из бојазни да се не цепа партија. То је случај са већином руских комуниста и скоро са свим страним, па и југословенским комунистима. Али, како један незнатан број од њих није био положио оружје, и како су критике опозиције добијале овоје оправдање у самом Стаљиновом раду, почело се са стрељањем свих њих без обзира на њихово "покајање" и на њихову оданост стаљини зму. И др Сима Марковић, шеф србијанског пролетаријата дао је изјаву да је "грешио" у његовом националном питању, и да више не мисли као раније па је ипак пао, иако је сада и сам Стаљин прихватио Симино гледиште за Југославију по националном питању. Исти је случај са свим осталим групама Југословенске партије, мада су још одавно сви ликвидирали своје групе и фракције и одано сарађивали у партији уколико су им партијски послови поверавани.

Отуда и није никакво чудо, што су у овој општој хајци против неконформиста употребљена сва, па и најнедостојнијаа средства. Када су могле да се изнесу немогуће оптужбе против оптужених, онда каквим се све средствима није служило да се те оптужбе прикажу бар приближно као тачне. Што су "мртве душе", разни провокатори и истински шпијуни, а нарочито елементи туђи радничком покрету нашли погодан терен да се у новој ситуацији свете или да се попну у бирократској стаљинској хијерархији, то је нешто сасвим нормално у таквој ситуацији, јер ћемо видети касније, каквих је ове злоупотреба било у гоњењу и масакрирању старих бољшевика. Отуда и није чудо, што се та трагична ситуација пресадила и у стране партије, а нарочито у Југословенску. И код нас су сличне индивидуе одиграле своје

недостојне улоге провокатора и допринели да се отера скоро све партијско вођство у смрт или у Сибир. Сва су средства употребљена у терећењу људи који су имали ту несрећу да су се налазили у Совјетској Унији, када је отпочео стаљински терор. Пошто је извршен посао у Москви, што уосталом није било тако тешко, почела је стаљинска хајка против Југословеноких комуниста у Паризу, а потом и у Југославији. Моменат је био драгоцен, да се најуре из партије не само такозвани "горкићевци", већ и "марковићевци", "цвијићевци" итд. Сав посао ових неколико пузаваца који су се нашли захваљујући Горкићу на челу партије (јер је на крају крајева ипак некога требало оставити на челу партије) састојао се у томе да пронађу оне партијце, који би евентуално били кадри да ометају њихове полтронске работе, па да их "очисте" као "несигурне елементе". Ти људи, који су све до последњег дана важили као најватренији "горкићевци" задржани су на челу партије нарочито услед тога, јер збиља, осим њих није више никога остало, у које би Стаљин имао поверења. Можда до прве прилике, као и у Русији, док се не нађу гори.

Али они се нису задржали само на денунцијацијама совјетској полицији. Тамо где нису могли да се послуже ГПУ-ом, они су денунцијацијама призивали у помоћ буржоаске полиције. Сва су за њих средства дозвољена, као и за њихове московске колеге. Навешћу само један пример, који тако живо илуструје каквим су све средствима били у стању ови људи да се послуже.

У Јулу месецу 1938 године, париска полиција је отказала гостопримство др Лабуду Кусовцу, И. Марићу и њиховим женама, затим писцу ових редова и још неколицини наших интимних сарадника и пријатеља. Пало нам је у очи, да међу изгнаним нема ниједног од стаљиноваца. Ово изгнанстао је било врло загонетно, јер се знало да смо ми скинути са свих партијских послова још 1937 године, одмах после хапшења секретара партије Милана Горкића у Москви. Када смо се обратили француској Комунистичкој партији да преко својих органа интервенише код г Министра унутрашњих дела, њен представник, који води рачуна о овим пословима, изговорио се да не може одмах да интервенише, јер је потребно претходно да се поведе о нама анкета, да се види да ли смо чланови партије, итд. У ствари то је био само изговор, јер смо сви били код француске Комунистичке партије легализовани, а овај нас је скоро све и лично познавао. У то време наређено је у Центру веза и Црвеној помоћи да о нама ништа не предузимају. Тада сам се обратио Лиги за Право човека која је са доста муке успела да обустави мој изгон, те користим прилику да се и овим путем захвалим г. Виктору Башу и Емилу Кану на свесрдном заузимању. Тек после 4 месеца, пошто је Црвена помоћ сазнала да сам се извукао, известила ме је да је партија "одобрила" интервенцију.

У току те интервенције мојих пријатеља уверио сам се да наш изгон није тражило југословенско послансгво већ је денунцијација дошла са друге стране. Ови вајни представници партије послужили су се денунцијацијама код француске полиције, било преко француске партије, било преко агената ГПУ-а.

Други доказ директних денунцијација је, такође, интересантан. У једном париском листу ("Либертер" од 29. XII 1938), после једног увода против београдске полиције стоји и овај пасус:

"Са својом плејадом шпијуна, провокатора и дуплих агената камуфлираних у свим политичким партијама, а иарочито у комунистичкој партији, као што је случај са Павлом Бастајићем, Мустафом Голубићем, Осојцем (ваљда Кусовцем), Андријом или 'Ериестом', Рајком Јовановићем, а парочтпо бившим генералним секретаром КПЈ Горкићем, који је издао књигу 'Новим путевима', у којој пружа џелатима против радничких бораца оружје; са овом екипом, као и са другима, Аћимовић, министар полиције нове владе Стојадиновића, 'много обећава итд."

Утврдили смо да овај напис долази из парти-јског вођства из Париза, а и сама терминологија је довољан доказ ове нотице, јер је иста као и она која се употребљава против неконформиста у Москви, као и у партијској штампи у Паризу.

Све то, натерало ме је да изађем пред јавност са овом брошуром и да јој бар приближно представим биланс стаљинског терора од 1935. године па до данас, како у руској Комунистичкој партији, а тако исто и у осталим. Мој посао није био лак тим пре, што је скоро немогуће доћи до података о клању и затварању домаћих и страних комуниста, јер о њима не пише много ни сама совјетска штампа.

Отуда сам био присиљен да црпим податке из разних брошура, часописа, листова, француских и руских, као и из дела "дезертера", који су успели да умакну својим џелатима. Трудио сам се нарочито да не уврстим у листу покланих оне жртве чије је стрељање демантовано, мада је било таквих слу-чајева, да су московски листови по три пута дема-нтовали стрељање неког "шпијуна", па да га после извесног времена уврсте у списак стрељаних.

Да би читаоцима било што јасније ово термидорско лудило, дао сам биографије већине стрељаних да би се видело какве су све улоге играли пре револуције, за време, и по узимању власти у Совјетској Унији, а то ће бити, такође, довољан доказ о немогућности оптужби о такозваној "шпијунажи" и "издајству".

Трудио сам се да то "чишћење" представим по комесаријатима, одвојивши партијски апарат од државног, што је иначе доста тешко, када се зна да осим малог броја, скоро сви високи државни функционери су истовремено и чланови партијских инстанци.

И најзад, циљ је ове брошуре да прикаже право стање у Совјетској Унији, да прикаже и разголити овај режим крви и ниских клевета које је завео Стаљин у земљи са његовом полицијом, те да на тај начин подстакне радничке и напредне елементе да поведу енергичну акцију у корист жртава стаљинског терора, да тражи право излаза из Совјетске Уније свих ухапшених и искључених који још нису стрељани, и најзад да траже амнестију свих политичких затвореника, а нарочито странаца.

Будући да су масовна стрељања заузела такве размере, да се више не може ћутати, потребно је дићи глас протеста и учинити све да се још преостале жртве стаљинског термидора спасу из Совјетске Уније. која је Стаљиновом вољом погазила основно право страних политичких емиграната - право азила. Ако још нису стрељани Сима Марковић, Милан Горкић, Филип Филиповић, Хорватин, Новаковић, Цвијић и други. (што на жалост изгледа да је све свршено), света дужност радника и напредних елемената је да се тражи њихово пуштање на слободу и дозволи да могу слободно напустити стаљинску Совјетску Унију.

Потребно је затам наћи неки излаз, неки нови пут за радничко и напредно деловање. Потребно је учинити све да се отресемо полицијског стаљинског туторства, да станемо на наше ноге и да учинимо крај злочиначком истребљивању радничких бораца које Стаљин коље у разним Љубјанкама.

Али, пре свега, треба спасавати људе. Треба бранити част и истину од лажи и клевета.

Као један од блиских сарадника, свакако стрељаног, последњег секретара партије Милана Горкића, повлачећи се из партије, хтео сам, најзад, да са овом брошуром допринесем у прочишћавању ситуације и расветљавању истине.

IДемократија и право критике у партијиОвакав начин уништавања партијских кадрова у противречности је са основним правом човека и грађанина, правом која ми у свакој прилици тражимо од буржоаских режима, када су у питању гоњења напредних елемената. Са друге стране, овакво варварско истребљивање, не

политичких противника, него неконформиста је, такође, у апсолутној противности и са комунистичким доктринама, које као први принцип истичу: унутрашња демократија у партији и право критике партијских чланова.

Гоњење старих бољшевичких кадрова од стране Стаљина и његове клике, масовно стрељање свих неконформиста, чланова партије, је доказ да се о тој демократији као ни о правима чланова у Бољшевичкој партији не може говорити. Међутим, још и данас, не само у комунистичким партијама изван Совјетске Уније, већ и у статутима Бољшевичке партије налазе се на почасном месту ови основни принципи комунистичких партија које је Стаљин погазио, присиливши и остале партије да то исто учине. На овај начин укинуто је основно право партијског чланства, те у комунистичкој партији су сада задржане само дужности и слепа покорност вођству што у многоме личи на фашизам. То радници, окупљени око комунистичких партија свакако нису хтели.

Према комунистичким теоретичарима, пролетерска демократија треба да буде кудикамо шира од сваке буржоаске демократије. Лењин сам, приликом полемике са Кауцким, пише:

"Пролетерска демократцја је хиљаду пута демократскија од сваке буржоаске демократије. Совјетска власт је 1000 пута демократскија од сваке буржоаске републике."

Овај основни принцип унутрашње демократије пренет је у програме свих комунистичких партија. У свим, нарочито у легалним партијама може се на првом месту наћи став о унутрашњој демократији и слободи дискусије у партији. Француска Комунистичка партија у својим статутима овако објашњава принцип демократије и слободу критике:

"Структура партије се базира на припципу демократског ценшрализма, тј. дискусија је слободна у нашој партији; свак има право да изнесе своје мишљење и да га брани од ћелије па до Централпог Комитета."

Право критике проистиче из принципа демократије у партији. По њему се углавном и мери демократија у једној људској заједници. Лењин нас сам о томе учи:

"Бољшевички метод нас учи о неопходпости аутокритике, јер смо ми партија аутокритике, јер смо партија пролетаријата."

"Ми ие само да се не бојимо критике, вели даље Лељин, већ излазимо пред радничку класу голих груди излажући јој политику партије са њеним недостацима. Партија се челичи аутокритиком. "

У једној пролетерској заједници слобода критике треба не само да је право, већ и прва и најосновнија дужност једног члана те заједнице. Критика је начин да се укаже на грешке које се могу десити у спровођењу партијске политике и извођењу њеног програма. Исто тако и признати њене грешке и указати на њих искреном критиком и самокритиком, најбоља је гаранција да једна заједница, да једна партија не скрене са правог пута и не огреши се о статут и програм око кога је окупила своје чланове. Укинути то право, значи сигурно поћи странпутицом. Отуда Лењин вели:

"Признати отворено грешку, открити њене узроке, анализирати ситуацију која их је проузроковала, испитати плашво средства да се она исправи, то је зиак озбиљне партије. "

Али не само да је тако говорио творац бољшевизма Лењин, то је касније понављао и његов "заменик" Стаљин, као и Лазар Кагановић, један од најглавнијих помагача Стаљинових у истребљивању старих бољшевичких кадрова. У априлу 1934, на партијском конгресу, који је одржан непосредно пред почетак совјетског термидора Стаљин вели:

"Верификација партијске политике врши се не по њеним паролама и одлукама, већ по њеним делима, јер је само тако могуће освојити масе и задобити љихово поверење."

На седници Централног комитета Бољшевичке партије, која је одржана у априлу 1929. године после оштре критике опозиције потврђен је принцип "аутокритике" и демократије у партији.

"Аутокритика нам је, вели Стаљип тада, потребна као ваздух и вода. Чак и ако радничка критика ие садржи ни 50% истине, њепа је вредност позитивна."

Лазар Кагановић, други секретар партије, такође, вели на XVII партијском конгресу:

"Слободна и озбиљна критика проблема партије у разиим организацијама партије је за сваког члана Комунистичке партије осиовно право које произилази из унутрашње демократцје партцје. Само на бази унутрашње демократије у партији, може се у осиови развити бољшевичка критика."

То је само теорија, пракса је нажалост нешто сасвим друго.

Још за живота Лењиновог, а нарочито после његове смрти, почела је по етапама да ишчезава демократија у Бољшевичкој партији, а потом и у осталим комунистичким партијама, да би сада под Стаљином партија постала конформистичка. Последица тог крутог, скоро фашистичког конформизма, довела је до клања неконформиста у Совјетској Унији. Сви они који се нису слагали, па макар и на најнезнатнијим питањима са Стаљиновском "линијом", захваљујући факту да је Стаљин имао у рукама полицију и партијски апарат истовремено, били су још од првих дана прогоњени, затварани или депортовани. Они који су се усудили да критикују извесне радње или интриге Стаљинове које су имале за циљ завођења његове личне диктатуре називани су "леви", "десни", "центар" итд. Као такви марљиво су одстрањивани од партијских и државних функција, а на њихово место постављани су људи, без великих вредности, моралних ни интелектуалних, разни каријеристи, који су у свакој згодној прилици успевали да убеде Стаљина у своју лојалност и у слепу покорност "најбољем од најбољих" и "једино непогрешивом Стаљину".

Још на XI конгресу партије, један од првих опозиционара и неконформиста, Шљапников, горко се тужи:

"Друг Фрунзе је обећао да ће ме убедити помоћу митраљеза о исправности његовог гледишта."

На истом конгресу Косиор, потоњи секретар Украјинске Комунистичке партије и десна рука Стаљинова у Украјини (а који је данас само због тога ишчезао) износи тешке оптужбе против покушаја уништења демократиуе у Партији:

"Систем дирекције наше партије, вели у свом говору Косиор, постао је бирократски и императиван, и до извесне мере војиички, као за време ратног периода. Тврдим да је Централни комитет почео да обрађује борбу фракција То је режим песпице "

Услед оваквог стања у партији и услед таквог става партијског вођства напустио је партију велики број старих бољшевика.

Александра Колонтај, шеф "Радничке опозиције", критикујући НЕП, такође, оштро напада уништавање демократије у Партији:

"Нова политика умањује активност партије. Мисао је угушена. Узрок томе лежи у режиму партије. Он мора да се измени да би се радници осетили као у својој кући и да могу у њој да примењују политику класе."

Овим појединачним критикама против угушивања демократије у партији формирају се и придружују се и поједине групе и фракције које протестују против диктатуре у партији, било преко својих група, било чак и заједно све групе.

Позната група "46", стари бољшевици на челу са Пјатаковим, Мураловим и Серебријаковим, који су на време осетили сву опасност од Стаљинове политике у партаји оштро протестује против конформизма који Стаљин све више практикује у партији у свом меморандуму они између осталог веле

"Лоша дирекццја парализира и разара партију. Партија престаје у великој мери да буде жива

активност, да буде активна итд. Уместо тога видимо да је партија све више и више подељепа. Са једне стране хијерархија секташа, са друге маса чланова.

Има професионалних функионера партијских назначених одозго и солидна маса комуниста, са друге стране, који не узима никаквог учешћа у животу партије."

Ова група даље тражи примену статута у животу партије, тражи широке конференције чланова партије, где се слободно могу дискутовати сви проблеми који се постављају у партији и држави.

Комуниста Штусов тражи, такође, на XI Конгресу да чланови партије могу слободно говорити и да им се не прети казном јер су се усудили да "говоре данас оно што је јуче рекао Лењин"

У овој борби за демократију у партији учествује и Троцки са Красином, Осинским и другим.

Ова правилна бољшевичка критика старих бољшевичких кадрова и твораца Бољшевичке партије имала је великог одјека у руским радничким масама, што је натерало Политбиро партије да усвоји, и још једном, резолуцију о унутрашњој демократији у партији, иако је иста фигурирала у партијским статутима. То је било 1923 године, дакле још за живота Лењиновог. Лењин умире, а са њим и сама резолуција, односно демократија у Бољшевичкој партији.

После смрти Лењинове, а нарочито пред доношење петогодишњег плана, опозицији се придружују скоро сви стари бољшевици. Познат је још и меморандум "83", чија је листа, заједно са листом пређашњих опозиционара, била листа за стрељање неколико година касније. 1928 настаје друга етапа учвршћивања личне диктатуре Стаљина и његове бирократске клике. У то доба спада оштра борба опозиције против Стаљина и скоро опште неслагаање свих старих бољшевика са његовом политиком. Тада Стаљин остаје у мањини. Против њега је чак и Ворошилов, који је одлучно устао против насилне колективизације села, одбивши да употреби војску против побуњених сељака.

Тада се већ јасно види неколико струја које су имале већину у партији, те су се могле досга лако отрести Стаљина и његове бирократске клике. Али њихова неодлучност их је коштала доцније живота. Не само да нису ујединили снаге у борби за демократију а против личне диктатуре Стаљинове, већ су један за другим почели да капитулирају, искључиво због тога да би избегли расцеп партије која им је била преча од свега. Покушај на XIV конгресу да се дође до измирења и да се све групе узму на рад у партији и да им се дозволи слободна активност под дирекцијом ЦК партије је пропала, јер је Стаљин одбио са њима сарадњу. Тада Лашевић тврди "да је партија присилила опозицију да иде у шуму".

Када је опозиција увидела да је направила катастрофалну грешку прибира се, уједињује се, јер су увидели да су њихове критике и њени погледи и по колекгивизацији и по стању у партији и држави били у великој мери исправни. У радничким масама, нарочито међу партијцима, симпатије према опозицији расту. Бирократски кремаљски режим почиње да се љуља из темеља. Да би се сачувала лична власт, потребно је било уништити опозицију. Отуда и долази масовно стрељање свих бољшевика из опозиције од 1920-1936. године. Стрељане су све групе, заправо сви њени представници: група "Радничка правда", "Радничка група", група Троцкога, група Преображенски-Смирнов итд.

Представници ових група и скоро све њихове познате присталице "неконформисти", уништени су огњем и мачем да би се сачувала власт групе бирократа и терориста, који су обојили Совјетску Унију крвљу њених твораца.

IIСтрељање државника, официра и виших чиновникаКрвава метла је нарочито прошла кроз државне институције. Према статистици коју сам водио још од првих дана совјетског термидора, стрељан је 1 председник Савета народних комесара, 4 потпредседника и око 30 народних комесара (министара) централне Совјетске владе, 24 амбасадора и посланика на страни. Што се тиче федералних република, стрељано је 4 председника република, 11 председника Савета народних комесара (председника владе), преко 40 народних комесара (министара) и безброј поткомесара и виших државних функционера. Од војника је стре-љано 3 маршала, 35 генерала и 19 адмирала. Овој импозантној групи стрељаних бољшевика треба додати стотине и хиљаде виших и нижих совјетских чиновника, десетине хиљада официра, који су сви приложили своје животе на Стаљинов жртвеник, не као хероји, какви су били за време грађанског рата, већ као "шпијуни" и "издајници", како би на њиховим лешевима Стаљин што боље учврстио своју личну диктатуру и спроводио своју сопствену политику.

1. Стрељање Лењиновог наследника РиковаПосле смрти Лењинове, на положају председника Савета народних комесара централне Совјетске владе заменио га је Риков. Рођен 1881, члан је партије од њеног стварања. Сељачки син, по свршетку права у Казану, сав се посвећује партијском илегалном раду, излажући се прогонима и осудама. Члан је Централног камитета Бољшевичке партије још од њеног стварања. После револуције заузимао је највеће положаје у совјетској државној администрацији: Председник Економског савета, потпредседник Савета рада и Одбране, члан Централног комитета и Политбироа, потпредседник Савета народних комесара, а по смрти Лењиновој долази на положај председника владе. Пошто се 1930 прикључује опозицији и води енергичну борбу за демократију у партији, а против личне диктатуре Стаљина и његове клике, суспендовао га је и поставио на његово место Молотова. Када се "покајао", Стаљин га је поставио за комесара пошта и телеграфа, на којем је положају и затворен. Осуђен је, као опозиционар у процесу са Јагодом и стрељан са још 15 "шпијуна" као "издајник".

2 Стрељање потпредседника Савета народних комесараОд потпредседника Савета народних комесара цетралне владе стрељани су Камењев, познати бољшевик, бивши директор "Правде", централног органа Бољшевичке партије, члан Централног комитета и Политбироа партије, совјетски амбасадор у Риму и Лондону Делегат на Брестлитовској конференцији мира, председник Совјета у Москви, председник Савета рада и Одбране, директор Лењиновог Института, директор издања Лењинових дела и комесар унутрашње трговине.

Камењев је члан опозиције још од 1928 године и после изгона Троцког из Совјетске Уније постаје њен стварни шеф. После убиства Кирова затворен је и осуђен заједно са Зиновјевим на 5 година робије, а потом за исто дело као опозиционар осуђен је на смрт у групи Зиновјева и стрељан.

Чубар, велики пријатељ Стаљинов, затворен је и ишчезао, по свој прилици стрељан. Чубар је био председник Савета народних комесара за Украјину, са кога је положаја заменио у комесаријату финансија ухапшеног Гринку, и најзад га Стаљин, као свог поверљивог човека поставља за потпредседника Савета народних комесара централне владе. Никада није био троцкиста, нити је припадао ма којој антистаљинској групи. Његово хапшење у Москви је изазвало право запрепашћење, пошто је сматран за једног од најоданиЈих стаљиноваца. Његово хапшење уопште није ничим мотивисано. Проносе се вести да је ухапшен јер се противио стрељању опозиционара.

Рудзутак је члан Политбироа партије још од 1926 године. После првог "чишћења" Стаљин му

је поверио положај потпредседника Савета народних комесара централне Совјетске владе. После једног личног напада партијског органа "Правде" смењен је и затворен као "неспособан" 17 марта 1938 године. Његова је судбина, такође, неизвесна. Никада није био у опозицији.

Мезлаук (Валеријан), бивши комесар за тешку индустрију, комесар за изградњу машина, пот-председник Госплана и посланик Уфе. Са положаја потпредседника Савета народних комесара затворен је заједно са Рудзутаком. Упорно су се проносиле вести да је и он стрељан. Мезлаук, такође, није припадао ниједној опозиционој групи.

Сулимов је стрељан са положаја председника Савета народних комесара Руске Републике, заједно са још неколико народних комесара.

3 Стрељање генералног секретара Совјетске УнијеПосле председника федералних република Калињина, највећа личност Совјетске Уније је њен генерални секретар. Овај положај заузимао је чувени ђурђијски бољшевик и лични пријатељ Стаљинов Јенукидзе још од 1918 године. За његово име је везано све совјетско законодавство и сви декрети. Он је са Калињином потписивао све реформе и наименовања народних комесара. Пуних 16 година Јенукидзе је био друга званична личност Совјетске Уније. Члан је партије од 1900 и скоро стални члан њене контролне комисије.

Са положаја генералног секретара Совјетске Уније скинут је 4 III1934 године због "неморала". Према званичном коминикеу скинут је јер је у његовој канцеларији била запослена нека бивша руска "принцеза". Уствари ово је био само непосредни повод. Главни разлог лежао је у неслагању са извесним мерама у партији, које је Стаљин преду зимао не консултујући надлежне партијске органе. Други разлог лежи у томе, што је Стаљин у својству секретара партије узео све државне послове у своје руке против чега је Јенукидзе отворено устао.

Скидање Јенукидзеа са послова требало је оправдати јавно, јер је он био једна од врло омиљених личности Совјетске Уније. Један од секретара партије, Хрушчов, рекао је на партијском конгресу, да је Јенукидзе скинут "пошто је изгубио квалитет правог бољшевика". Јенукидзе је уствари отворио еру стаљинског терора против свих оних који су покушали да се одупру његовој личној диктатури у партији и држави.

Али Стаљин се није задржао на овој казни против свог личног друга и пријатеља и против једног од својих најоданијих сарадника. Пошто је скинут са свог положаја, искључен је из партије 17 марта 1935 године, а потом је депортиран. Две године доцније 21 децембра 1937 Јенукидзе је осуђен на смрт и стрељан. Три казне за исто дело. Његова осуда на смрт доказала је да је историја "принцезе' била само изговор за скидање Јенукидзеа са положаја генералног секретара Совјетске Уније.

4 Стрељање народних комесара и њиховог помоћног особља

а) Комесаријат спољашњих послова

Од свих државних установа, највише је страдао Комесаријат спољних послова. За три године Стаљиновог терора у овом комесаријату стрељано је 4 помоћника комесара Литвинова и 24 амбасадора и посланика на страни. Једини који су спасли своје главе, бар за сада, су париски амбасадор Сурич, лондонски Мајски и први помоћник Литвинова Потемкин. Сви остали су или стрељани, депортирани или се налазе још увек по затворима чекајући моменат када ће се и они попети на гиљотину као "шпијуни". У овом општем клању совјетских дипломата комесар Литвинов је одиграо улогу црнца против својих најближих сарадника, па, пошто је отерао кога у Сибир а кога у смрт, дошао је ред и на њега да на сопственој грбачи осети сву

тежину немилости кремаљског диктатора.

Добија се утисак да је у овом клању совјетских дипломата следило своје шефове скоро све ниже особље. За илустрацију овога служи нам најбоље совјетско посланство у Варшави, где је само за три месеца све особље смењивано три пута.

Страна штампа је неколико пута доносила вести о паду и Литвинова, шефа совјетске спољне политике. Према вестима, пак, из Москве, његов комесаријат био је "центар шпијунаже против Совјетске Уније". Исто тако и према оптужницама против похапшених дипломата добија се утисак да су сви дипломати били у служби, било Троцкога, било разних светских полиција. Они су били ништа друго до обични "курири" Троцкога, па према томе и "шпијуни" страних држава. Па, ипак, и поред свих тих оптужби Литвинов се најдуже одржао на положају комесара. Отуда се веровало да је он преживео термидорску кризу. Међутим, пада и он као жртва стаљинског терора.

Непосредни повод паду Максима Литвинова били су преговори о склапању пакта са Енглеском. Њему су Стаљин и већина чланова Политбироа замерили да је хтео да закључи овај пакт са Енглеском по сваку цену. Сасвим је било разумљиво да је политика Совјетске Уније требало да се што тешње веже за демократске земље, будући да је она сама дала директиве разним комунистичким партијама да поведу у овом смислу оштру кампању. Као први резултат ове политике дошло је и до идеје народног фронта у појединим земљама. Будући да је оваква политика била у складу са интересима светског пролетаријата који је био угрожен од фашистичких земаља, пакт са Француском и преговори са Енглеском су били логична последица ове политике. Ово утолико више, што је Совјетска Унија, односно њена Украјина била угрожена на првоме месту, и што су фашистичке земље повеле неку врсту крсташког рата против Совјетске Уније под фирмом "Анти-коминтернског" блока.

Међутим, Стаљин и његова клика, с обзиром на њихове методе и на све ово крвављење совјетских грађана били су много ближи фашистичким државама него демократским, те су у најкритичнијем моменту напустили своје савезнике и тиме дали Хитлеру могућности да изазове светску катастрофу. "Русија као фактор мира" одједаред је постала саучесник потпаљивача рата, па чак и њен најбољи помагач. То је био непосредни повод пада Литвинова, који је хтео да продужи традиционалну мировну политику Совјетске Уније, која је одговара-ла, не само интересима светског пролетаријата, већ је била сагласна и са бољшевичким доктринама.

Поред тога, један од разлога пада Литвинова јесте тај, што је он оптужен као "морални кривац" за тобожњу ситуацију у његовом комесаријату, који је постао "центар" антистаљинске акције.

Тако је пао још један стари бољшевик "отац колективне безбедности", највећи совјетски дипломата и после Бријана, свакако, један од највећих поборника мира.

Максим Литвинов, или Валах Мајер, како му је било право име, рођен је у Бјелистоку, који се сада налази у Пољској, где и данас живи његова породица. Још у младим годинама он прилази бољ-шевицима, емигрира и постаје са Красином један од организатора за убацивање у Русију бољшевичке литературе и пропагандиста из иностранства. Литвинов је био тај који је мењао новац који је Стаљин "експроприсао" у Тифлису ради финансирања партије. Услед те његове активности, лон-донска полиција га прогони из Енглеске, да би га после неколико година примила као совјетског министра спољних послова са свим почастима.

По повратку из емиграције Литвинов постаје главни сарадник Троцког а потом Чичерина у комесаријату за спољне послове, да би касније, пуних 15 година, под најтежим околностима дири-говао са много успеха овим тако важним ресором, и најзад, да у њему покаже све способности одли-чног дипломате, а и највернијег извршиоца поли-тике Кремља. Никада није припадао ниједној од опозиционих група.

О његовој судбини се врло мало зна, као уосталом и о судбини великог броја угледних бољшевика. Зна се само толико, да, чим је смењен са положаја, његови су портрети ишчезли из свих установа совјетских. Као народни посланик присуствовао је само једној седници Совјета у јуну 1939, да би и он потом, свакако, пошао путем изгнанства. Као пре 30 година!

Са Литвиновим ишчезава један од најстаријих Лењинових сарадника, један од најугледнијих бољшевика, и један од највернијих линијаша у Бољшевичкој партији. Сматран је, све до пада, за једног од најинтимнијих сарадника и пријатеља Стаљинових.

Од његових непосредних сарадника, поткомесара стрељани су сви осим Потемкина. (Овај се одржао, свакако, зато што и није стари бољшевик. Пришао је партији за време револуције.) Све су то стари бољшевици који су за време револуције играли капиталну улогу.

Сокољников. Стари бољшевик, члан ЦК и Политбироа Бољшевичке партије. За време рево-луције командује трупама у Туркестану. На другој Брестлитовској конференцији мира председава совјетској делегацији, и у том својству је и потписник Брестлитовског уговора о миру. Потом је делегат у Хагу, амбасадор у Лондону, потпредседник државног плана, поткомесар шума, комесар финансија и најзад Литвиновљев помоћник у комесаријату спољних послова, на ком је положају ухапшен и осуђен као "издајник" у групи Радековој на 15 година робије. Само захваљујући његовој великој популарности, како у Русији, а тако исто и на страни, Стаљин се није усудио да смакне и његову главу. Поред Радека он је једини остао у животу из познате групе осуђених Радек-Пјатаков. Поред тога Сокољников је важио као један од најбољих совјетских финансијских стручњака.

Крестински. Са положаја поткомесара за спољне послове одведен је на губилиште и Кре-стински, један од најближих сарадника Лењино-вих. Син професора гимназије, по свршеном правном факултету сав се предаје бољшевичком раду. За време револуције он је генерални секретар Бољшевичке партије, пре него што се Стаљин дочепао овога положаја, са кога је ликвидирао скоро све старе бољшевике.

Крестински је члан партије од 1903. године. Од 1921-30. он је совјетски амбасадор у Берлину, а потом комесар правде, комесар финансија и најзад, поткомесар спољних послова са кога је положаја затворен и осуђен у групи Рикова на смрт и стрељан као "шпијун". Од 1928. припадао је опозицији.

Карахан је трећи помоћник Литвинова који је на том положају стрељан. Јерменин пореклом, рођен је 1889. године. Поред Литвинова он је дипломатску каријеру текао у комесаријату за спољне послове. Био је интимни пријатељ Лењинов, и овај га је много ценио услед његове изванредне културе и необичног познавања источних проблема. Секретар совјетске делегације у Брестлитовску а потом помоћник Чичерина: 1921. Совјетски је амбасадор у Варшави, а затим одлази у Кину где игра врло важну улогу у Куоминтангу. У Кини је био један од највернијих извршилаца Стаљинових наредби, па према томе противник Троцког по такозваном "кинеском питању". По повратку из Кине помоћник је Литвинова и амбасадор у Турској, одакле јс опозван у Москву и стрељан без суда 21. децембра 1937. године заједно са Јенукидзеом као "одвратни ппшјун у служби међународиог фашизма".

Никада није припадао ниједној опозиционој групи у Бољшевичкој партији.

Стомоњаков је четврти помоћник Литвинова који је ишчезао. Пореклом Бугарин, Стомоњаков је био совјетски трговачки представник у Берлину. Члан је колегијума за спољне послове од 1926. године. Скинут је са положаја поткомесара за спољне послове 7. септембра 1938. и према вестима стране штампе такође стрељан без суда.

Амбасадори и министри на страни. Осим већ поменуте тројице дипломата Мајског, Потемкина и Сурича, сви остали амбасадори и посланици на страни су, или стрељани, или затворени и депор-тирани, или пак одбили повратак у Москву, да не би следили трагичну судбину својих колега који су ло одласку у Москву затварани и стрељани. Ово су махом стари

бољшевици, које је Стаљин постављао за амбасадоре и посланике на страни да би их на тај начин одвојио од радничких маса и осујетио сваку акцију против његове личне диктатуре, јер су то већином стари бољшевици који су припадали разним опозиционим групама у партији.

Мало је дипломата који су суђени. Највећи број је стрељан без суда. Други се налазе још увек у депортацији, ако и они већ нису нечујно стрељани.

Према томе, стрељани су, или прогнани у Сибир: Дафтијан, совјетски амбасадор у Варшави; Јурењев, амбасадор у Берлину; његов заменик Меркулов, творац немачко-совјетског пакта, опозван је у Москву крајем августа 1939. и ишчезао; Богомолов, амбасадор у Кини; Тројановски, амбасадор у Вашингтону; Карски, амбасадор у Ангори; Розенберг, амбасадор у Шпанији; Азупас, совјетски посланик у Финској; Бродовски, посланик у Риги; Подолски, посланик у Каунасу; Устинов, посланик у Талину, извршио је самоубиство одбивши пов-ратак у Москву; Островски, посланик у Букуре-шту, и лични пријатељ Ворошилова; Јакубовић, посланик у Ослу; Раскољников, посланик у Софији, одбио је повратак у Москву и остао у емиграцији; Бескадијан, посланик у Пешти; Таиров, посланик у Монголској Народној Републици; Антопов-Овсјенко, генерални конзул у Барцелони итд. Александра Колонтај, амбасадор у Штокхолму, одбила је повратак у Москву, а потом одбила и да напусти амбасаду. Њена ситуација је за сада неизвесна. Верује се да ће из извесних разлога, ипак, остати на положају, јер се Стаљин много боји њене емиграције.

Према вестима извесних провинцијских совјетских листова, амбасадор Розенберг је "рехабилитован" јер је био "лажно оптужен". Међутим, до сада није добио никакву функцију у Совјетској Унији, те према томе још увек је његова судбина неизвесна.

Посланик у Атини Кобецки, опозван је у Москву и по прелазу совјетске границе, оглашен је за "народног непријатеља". Неколико дана касније умро је у болници у Москви пре него је осуђен или депортиран. Кобецки је био секретар Зиновјева.

Од отправника послова ишчезли су по опозивању у Москву: Штајн, отправник послова у Паризу; Виноградов, отправник послова у Варшави; Хиршфилд, саветник амбасаде у Паризу; као и његов колега Тепелов, такође, саветник у Паризу. Емигрирали су: Бутенко, отправник послова у Букурешту и Бармин, отправник послова у Атини. Никола Кузмин, генерални конзул у Паризу по опозивању у Москву је, такође, затворен.

Од виших чиновника комесаријата спољних послова ишчезли су: Цукерман, шеф одсека за Балкан; Фешнер, шеф одсека за Даљни исток; Вајберг, шеф западног одсека; Нојмап, директор романско-енглеског одсека, и Штерн, шеф немачког одсека итд.

Према извесним страним листовима, у коме-саријату за спољне послове смењено је око 95% целокупног особља.

Према томе само у овом комесаријату стрељано је или депортирано: 1 народни комесар, 4 народна поткомесара и 24 амбасадора и посла-ника на страни, поред великог броја чиновника, виших и нижих.

Понављамо да су то све у питању стари бољшевици. Отуда није на одмет донети неколико биографија стаљинских жртава, које ће још јаче подвући трагедију старих бољшевичких кадрова које данас Стаљин истребљује.

Антонов Овсејеико, био је у последње време совјетски генерални конзул у Барцелони. У том својству он је имао за дужност да припреми са агентима из ГПУ-а покољ шпанских троцкиста. Оштра кампања светског јавног мишљења спречила га је у овом подузећу. Међутим, ипак, успео Је да "ликвидира" шефа шпанских троцкиста (ПУМ) Нина. Истовремено анархисти оптужују Антонова да је припремио убиство шефа њиховог, Дурутија, на фронту. Будући да му је поверен овако деликатан посао, опште је било убеђење да је Антонов, најзад, задобио поверење стаљинске бирократске клике. Али под Стаљиновим режимом, никада Један бољшевик није сигуран за свој живот.

Како половином 1937. почиње у Совјетској Унији оштра кампања против комесара Правде Криљенка, у совјетским листовима је изашао коминике којим се Криљенко скида са положаја народног комесара, док се на његово место поставља Антонов-Овсејенко. Уствари, ово је био само мамац да се Антонов привуче у Москву. Већ у Одеси приликом искрцавања он је ухашпен и као многи други ишчезао. По свој прилици стрељан.

Историја бољшевичке револуције тесно је везана за име Антонова-Овсејенка. Стари бољшевик, још 1905. године он организује побуну у Севастопољу, због чега је осуђен на смрт. Ова му је казна замењена доживотном робијом. Од тада, па све до револуције, Антонов је у затвору и прогонству. 1917. године њему пада у дужност да заузме зимску палату и похапси чланове привремене владе. Од успеха ове акције зависила је, можда, и судбина револуције. У својству шефа војног савета Антонов извршава овај задатак са успехом. Потом је организатор Црвене војске у Украјини, а затим са фронта на фронт, свуда где је требала јака рука. Најпре је са Пјатаковим (стре-љан), па онда са Коцјубинским (ишчезао) и Евгенијем Боршом (убио се), где односи победе за победама. Командант петроградских трупа, а у 1921. угушује сељачку побуну на Волги.

У својству дипломате, представљао је Совјете у Прагу, Летонији, Варшави и најзад, у Барцелони.

Овсејенко је троцкиста још од првих дана. Пошто се и он "покајао" изгледало је да је најзад потпуно рехабилитован. Али, све те заслуге и слепо извршавање Стаљинових налога, нарочито у Шпанији, није могло спасити живот овог заслужног бољшевика и великог револуционара. Антонов-Овсејенко стрељан је као "шпијун" и "агент међународног фашизма".

Раскољников Федор, посланик совјетски у Софији, одбио је повратак у Совјетску Унију, будући да је и он стављен на листу "народних непријатеља". Рођен 1892. Раскољников је пришао Бољшевичкој партији 1910. године. Све до мобилизације сарађивао је у бољшевичком органу "Правди" и разним бољшевичким ревијама. За време револуције је потпредседник Совјета у Кронштату и директор листа "Глас правде", а потом је политички комесар морнарице и помоћник комесара ратне флоте; члан Војног револуционарног савета и командант флоте на Волги. Пошто је заузео Казан, постављен је за команданта каспијске флоте, а затим за команданта балтичке флоте.

По свршетку револуције морнар напушта флоту и постаје дипломата. Представља Совјете 1921. у Авганистану, а по повратку у Москву диригује ревијом "Краснаја нов". 1930. посланик је у Естонији, а касније први посланик у Бугарској.

Раскољников је одличан совјетски писац. Писао је под псеудонимом "Илин". Најбоље му је драмско дело "Робеспјер", које се сада са великим успехом даје у Паризу, а које је дуго година успешно држало совјетске позорнице. Драматизовао је Толстојево "Васкрсење", и дао неколико збирки приповедака из времена револуције.

Покољ старе бољшевичке гарде нашао га је на положају совјетског посланика у Софији. Као стари опозиционар Раскољников је, такође, сваког часа очекивао позив у Москву. Најзад, крајем марта 1938. године Литвинов га позива у Москву где ће бити "назначен за посланика у Вашингтону". Ово је био, уствари, мамац као и за Овсејенка и многе друге, само да би дошли у Москву. Из Софије је кренуо 1. априла исте године. Како му се није журило, тек после пет дана био је на совјетској граници, где му сасвим случајно дође до руку један совјетски лист у коме између осталих имена међу "народним непријате-љима" нађе и своје име. Тек ту се одлучи да емиг-рира. Дошао је у Француску где се крио од агената ГПУ и на сам дан потписа совјетско-немачког пакта полуди на француској Ривијери, од силног узбуђења услед овог незапамћеног издајства стаљинске бирократске клике.

Мешко, директор "Интуриста", стари бољшевик, једини је од 25 народних комесара из Бакуа, који је преживео масакрирање бољшевика од стране енглеских трупа. Осуђен је за "неморал"

на 10 годи-на робије, пошто Стаљин није могао да га оптужи за "шпијунажу" или "троцкизам", будући да никада није припадао ниједној од опозиционих група.

Тако, дакле, од свих амбасадора и посланика на страни једино су се одржали Мајски и Сурич. Докле, то није могуће рећи. У сваком случају једно је тачно, а то је, да су се они одржали не зато што уживају апсолутно поверење кремаљских бирократа, већ искључиво услед тога што су се у овој општој гужви нашли на положајима амбасадора у Паризу и Лондону, где су имали да вешто прикривају издаје које је Стаљин спремао са Хитлером.

Тако је стаљинска бирократија успела да лиши Совјетску Унију, не само најбољих њених дипломата, већ и највећих бољшевика, твораца партије и најближих Лењинових сарадника.

б) Комесаријаш рата

Нема сумње да је овај комесаријат дао бројно највише и најдрагоценијих жртава. Може се са правом рећи да је "чистка" скоро потпуно разорила виши, а добрим делом и нижи официрски кадар.

Према Ерику Воленбергу* (The Red Army -Лондон, прим Ж П ), бившем немачком и бившем совјетском официру и врло угледном члану Коминтерне, по одласку Јежова на положај шефа ГПУ-а, Црвена армија је бројала око 80000 официра. Од овог броја само је у 1937 години ухапшено и стрељано око 20000. Сви су били чланови партије. Према познатом француском војном писцу генералу Баратијеу, затворено је у периоду стаљинског терора око 30000 официра, и то нарочито виших. То су махом политички комесари, војни шефови из доба грађанског рата, а нарочито они, који су се формирали у војним школама за време док је био генералисим Црвене војске Лав Троцки.

На крају 1937 године, ситуација у Црвеној војсци била је више него тешка. Велики број војних школа, нарочито у Москви, Лењинграду и Украјини биле су распуштене. Јер су сви официри, наставници ових школа били похапшени или скинути са својих положаја. У командним јединицама, у многим гарнизонима, било је таквих случајева, да су новопроизведени млади официри, услед недостатка официрског десеткованог кадра, преузимали команду батаљона и пукова. Отуда и велика кампања у том времену за регрутацију војних питомаца, чији је ефектив био три пута већи него претходне године.

Напоменули смо да је нарочито страдао виши официрски кадар. Велики ратни савет који је изабран 1934 године састојао се од следећих личности Гамарник, помоћник Ворошилова, први политички комесар Црвене војске (стрељан), Тухачевски, маршал Совјетске Уније и први помоћник Ворошилова (стрељан), Орлов, адмирал, шеф штаба морнарице (стрељан), Калепски (ишчезао), Јакир, генерал, командант трупа у Украјини (стрељан), Камењев (умро), Сержо Орџоникидзе, комесар тешке индустрије (отрован), адмирал Муклевич (стрељан), генерал Алкснис, командант цивилне авијације (стрељан), остали у животу су још само Ворошилов и Буђони.

Од пет новопроизведених маршала Совјетске Уније остали су у животу још само два Ворошилов и Буђони Стрељани су Тухачевсш, Јегоров и Блихер.

Тешко је рећи колико је стрељано генерала и виших официра, јер од свих стрељања и хапшења најмање је совјетска штампа писала о хапшењу и стрељању официра. Према париском листу "Тану" (од 4 III 1939) који је добро пласиран да би могао сазнати шта се дешава иза кулиса у Совјетској Унији, овако стоји са стрељањем вишег официрског војног кадра.

Од 19 виших команданата армије стрељано је 13, од 85 команданата армије (ефективна команда) остало је свега њих 15, од 195 команданата дивизије стрељано је 110, од 406 команданата бригада стрељано је 202.

Имена стрељаних виших официра није, такође, лако сазнати, јер од свих стрељаних официра

објављен је само један процес и то Тухачевског и још 6 генерала. Сви остали су стрељани без суда. Ипак према совјетским, а нарочито према провинцијским листовима сазнају се неколико имена стрељаних генерала, то су Ачкснис, Амелин Бјелое, Ђаконов, Дубовој, Дибенко, Ајдеман, Фелдман, Фшиман, Гамарник, Горбачев, Германович, Кошорин, Кујбишев, Корк, Левандовски, Муралов, Уборееич, Петровски, Примаков, Путна, Семенов, Венцов, Јакир, Гекер, Шмит, Савицки, Уншлихт, Федуо, Дајч, Качалов, Петерсон. Генерал Кривицки, шеф шпијунаже за Европу је остао у емиграцији.

У августу 1939. пронеле су се вести, такође, о хапшењу генерала Штерна, шефа штаба ишчезлог маршала Блихера, генерала Лапина, помоћника Блихеровог, генерала Рапопорта, политичког комесара војне академије "Фрунзе". Хапшење генерала Штерна је совјетска штампа демантовала, јер касније се налазио на листи одликованих виших официра и генерал Штерн.

Стрељани су или затворени од познатих совјетских адмирала следећи: Александар Гераис, Душенов, Дјезенов, Корошкин, Иванов, Кирејев, Кожапов, Левчеико, Лудри, Миклијевич, Орлов, Петров, Смирнов, Викторов, Јумашев, Шишков, Вадацки, Исаков, Арас, поморски аташе у Вашингтону итд.

Од познатијих политичких комесара у рангу генерала поред Гамарника, њиховог шефа, стрељани су или затворени: Антонов, Баторски, Баранов, Бите, Исајенко, Слуцки, Соломко, итд.

Ово је само приближна листа стрељаних или депортираних совјетских официра. Тешкоћа долази отуда што њихови процеси уопште нису објављивани, или их уопште није ни било. Према совјетској штампи одржан је само процес против Тухачевског и другова. Сви остали су стрељани без суда.

На овај начин уништена је читава плејада хероја грађанског рата, чијем јунаштву и органгоаторским војничким способностима Совјетска Унија дугује њено стварање. Остало је само још њих неколико око Ворошилова и Буђонија, који су кукавички повили грбачу пред кремаљским диктатором.

Као и у процесима такозваних "шпијуна и издајника", и овде се поставља питање: зашто оволико клање толиког броја црвених официра?

Велики број оних који су познавали ситуацију у Совјетској Унији после првих процеса, а који нису прихватили тезу о "шпијунима у служби међународног фашизма", само су нагађали разлоге стрељања скоро једне четвртине совјетских официра.

Званична теза састоји се у томе, да су совјетски официри "погазили заклетву" и "издали класном непријатељу тајне совјетске народне одбране". Ако се чак и претпостави да је ова теза тачна, онда нам остаје да верујемо да Црвена армија не представља никакву војну силу. Ако је у истој сваки други или трећи официр или војник шпијун или издајник, онда то и није војска већ банда шпијуна, који ће у првом окршају прећи на страну непријатеља.

Ако се Стаљиново тврђење узме као тачно, да је Црвена војска заражена шпијунажом, а нарочито официри, који су сви чланови партије, онда се Совјетска Унија и светски пролетаријат могу само стидети једне такве војске. Кад Совјетска влада није могла за 20 година свога постојања да изгради један сигуран официрски кадар од 170 милиона становника и од 2 милиона чланова партије, онда нам не остаје ништа друго до да изгубимо свако поверење у једну такву армију, коју смо до сада називали "армија светског пролетаријата".

Ако је таква војска, онда какав је остали државни апарат, у коме има мање партијаца и мање симпатизера совјетске власти? Колики тек тамо треба да је проценат "шпијуна и издајника"?

Па онда друго питање. Ако је тачно да је тамо све заражено шпијунажом, како је онда могао да се тај режим одржи пуних 20 година без великих потреса? Када су стрељани

најзаслужнији официри, највећи револуционари као шпијуни, онда колики је проценат међу онима који су мало или нимало узели учешћа у револуцији?

У ту тезу је немогуће веровати. Немогуће веровати, не само што се тиче официра, већ и осталих стрељаних бољшевика.

Сви совјетски официри, и сви они бољшевици, који су умакли преко границе, као генерал Кривицки и други, сагласни су да је и стрељање официра, имало исте узроке, као и стрељање осталих старих бољшевичких кадрова, јер су се и они противили личној диктатури Стаљиновој, јер они нису давали своје животе за време револуције за рачун Стаљина и његове клике, већ за један идеал који је на путу да буде изневерен од стране кремаљских бирократа. То је главни разлог, али не и непосредни повод. Они су пак тројаки.

Познато је да су официри и Црвена армија били одлучни противници насилне колективизације. Расељавање најмање 5 милиона сељака од којих је велики број стрељан или депортиран узбудио је Црвену армију у толикој мери, да су војници, нарочито сељаци отворено негодовали против такве политике. Огроман број писама свакодневно је стизао од црвених војника партији, у којима се протесговало против насилне колективизације и масакрирања сељака.

Сам Ворошилов, тумачећи ово расположење интервенисао је у Политбироу и код Стаљина, тражећи од њега да се успори колективизација, заправо онако како је Стаљин раније и сам предлагао. У то време избијале су и велике побуне сељачке које су угушиване крваво од стране ГПУ, јер је Ворошилов одбио да употреби војску.

Други непосредни разлог истребљивања црвених официра лежи у факту, да је скоро цео садашњи официрски виши кадар формиран у времену када је Троцки био генералисим Црвене војске. Његова је популарност у то доба била огромна, те и није чудо што је Троцки имао највише присталица међу официрима, који су са много симпатија пратили енергичну борбу Троцког против кремаљских бирократа. Ово негодовање против Стаљинове политике се такође манифестовало приликом првих процеса, те је Стаљин са нешто задоцњења почео масовна истребљивања и у војсци.

Поред тога, официри су изгледа, такође, са неповерењем гледали на Стаљинову политику према јапанским провокацијама. Официри су мислили да је требало повести на Даљњем Истоку енергичнију политику да би се сачувао престиж Совјетске Уније и част Црвене армије. Акције маршала Блихера, који је дао добру лекцију Јапанским милитаристима, а која је одушевљено поздрављена од стране виших и нижих официра, није се свиђала Стаљину, што је био један од непосредних разлога Блихеровог пада.

Најзад, важно је побити на овом месту једну клевету, а то је веза совјетских официра са Рајхофером. Главна званична оптужница против стрељаних генерала састојала се у томе, како су они били присталице савеза са Немачком, и да су према томе наравно издали интересе Совјетске Уније, па чак и њене одбрамбене планове. Требало је да се дође до кризе у августу 1939 године, када је Стаљин склопио савез са Хитлером па да се види сва перфидност кремаљског термидорца, као и сва лажност ондашњих оптужби против стрељаних совјетских официра.

То су били углавном непосредни поводи за стрељање великог броја генерала и виших официра. То су махом виши команданти сувоземних трупа. Међутим, посебно је извршено клање поморских официра и разарање совјетске авијације. Посебни су, такође, и непосредни разлози њихове ликвидације.

Што се тиче морнарице, наравно да је и овде разорен скоро сав виши официрски кадар. Званични разлози су исти који су коштали главе Тухачевског и другова, тј "шпијунажа" и "издаја војних тајни". Међутим, и овде су тражени непосредни разлози, којим ће се умирити домаће јавно мишљење и колико-толико и страно.

Према вестима из Москве, у морнарици је постојала такозвана "стара" и "нова школа". На челу старе школе стајали су сви виши поморски официри. Они су заступали гледиште да Совјетска Унија треба да изгради велику дефанзивну флоту, која би се састојала из лаких и брзих крсташа и торпиљера, а нарочито од огромног броја подморница.

Како Совјетска Унија нема агресивних намера против других држава, како нема никаквих територијалних захтева, то јој и није потребна велика флота по форми енглеске и американске. То утолико пре, што би та флота као таква захтевала огромне трошкове око изградње и издржавања, а то даље значи и велике терете за совјетски буџет, па према томе и велике жртве од стране радничке класе. Зар се не би тај новац могао боље употребити на подизање културног и материјалног нивоа радничке класе Совјетске Уније?

"Нова школа", према тим изговорима, представљена "млађим" официрима иза којих је стајала Совјетска влада, заступала је грандоманско гледиште да совјетска морнарица мора да буде "највећа на свету". Према томе, без обзира на материјалне жртве треба изградити велику морнарицу по угледу на американску и енглеску, која би се састојала из тешких крсташа, дреднота итд.

Ово просто разилажење у гледиштима (ако је збиља истог било) између официра и владе добро је дошло кремаљском диктатору, те је узео као изговор за стрељање скоро свих совјетских адмирала и осталих виших официра поморских. Кампања против њих је била необично жустра, јер они су, ништа мање него "хтели да продају Совјетску Унију светском капитализму, јер нису хтели њено наоружање".

Ако би се чак и претпостављало да је ова верзија тачна, она сама у ствари доказује негативне резултате по Кремљ. Пре свега, значи ли да је совјетска флота била држава у држави, те да Совјетска влада уопште нема ауторитета да изводи извесне реформе у наоружању и против својих адмирала, те да је то могла само извршити масовним стрељањем? Друго, ако је та стара школа и постојала, она је у очима свих и свакога имала савршено исправно гледиште, што је желела да се створи одлична дефанзивна флота, јер Совјети немају никаквих "освајачких намера".

И овде као и свуда, види се са колико је цинизма Стаљин користио прилике да се отресе свих оних који нису у совјетској држави хтели диктатуру једног човека ни једне клике.

Са авијацијом се десило отприлике исто што и са морнарицом. Стрељан је шеф војне авијације Алкснис, заједно са скоро целим својим штабом и творцима совјетске авијације, која је захваљујући њима, свакако, данас једна од најмногобројнијих на свету.

Алкснис и његов штаб према гепеуовским инсинуацијама, били су поборници изградње тешке авијације, заједно са лаким ловачким авионима. Кремљин је, право или криво, сматрао да је Совјетима потребна лака бомбардерска авијација. Прво гледиште заступао је и Тупољев, један од највећих совјетских конструктора авиона. Стаљин је и ово мимоилажење узео као изговор за стрељање целог штаба са Алкснисом и Тупољевим. Наравно, као и многе друге, без процеса.

Од свих ових масовних стрељања официра, совјетска штампа је објавила само један процес, и то против Тухачевског и другова 12. јуна 1937. године. Према генералу Кривицком, који је остао у емиграцији, до процеса уопште није ни дошло. Совјетска штампа је објавила истовремено и процес и стрељање. Свет је био запрепашћен не само овако драконском пресудом, већ и пред невероватним оптужним материјалом, тј. импровизираним оптужбама, које се своде углавном на следеће: оптужени су "издали страним силама план народие одбране", "нарушили војну заклетву", "радили на рестаураццји капитализма" итд. Дакле, као што се види, оптужбе колико циничке, толико и немогуће.

Према том малом званичном коминикеу совјетске штампе, судски колегијум сачињавали су маршали: Блихер, Буђони и Јегоров; генерали: Шапошников, Бјелов, Касинин и Горјачев.

Суђено је маршалу Тухачевском и генералима: Уборевичу, Јакиру, Корку, Примакову, Ајдеману и Фелдману.

Сви су осуђени на смрт и стрељани сутрадан.

А њихове судије? Ни они нису били боље среће. Сви су, такође, касније (само без процеса) стрељани осим Буђонија и Шапошникова.

Биографија стрељаних генерала је у ствари епопеја грађанског рата и његових успеха. Све су то стварни шефови, стварне војсковође из првих дана узимања власти од стране Совјета. Све су то били људи, било из народа или племства, који су сав свој таленат, сву своју кураж и најзад своје животе ставили у службу револуције, која ће их 20 година касније извести на губилиште, пошто их је за то време наградила свим могућим почастима. Као Дантона, као Робеспјера, као Сен Жиста и друге.

Михаил Тухачевски је, свакако, једна од најинтересантнијих фигура Црвене армије. Пореклом племић, ступа у војну академију непосредно пред рат и као потпоручник бива заробљен од стране немачких трупа. У ропству је био заједно са француским официрима који из тих тешких дана носе величанствене успомене на младог, куражног и изванредно интелигентног руског официра. Неколико пута Тухачевски покушава да побегне из ропства, да најзад, у јеку револуције, његови напори буду крунисани успехом. Доласком у Русију, Тухачевски се одмах ставља на располагање Револуционарном војном комитету, врло брзо задобија поверење шефова револуције, како својим војничким знањем, а тако исто и ванредном храброшћу и оданошћу револуцији. Где је требало употребити више војничког знања од револуционарног полета, слат је "Миша", који својим успесима брзо гори етапу од потпоручника до генерала. Освајање Украјине и први успеси у Пољској имају се највећим делом приписати стратегијским способностима Тухачевског.

После револуције Тухачевски заузима највеће положаје у војној хијерархији Совјетске Уније: управник свих војних школа, шеф Генералштаба, и најзад први помоћник комесара војске Ворошилова, на том положају наименован за "маршала Совјетске Уније", заједно са Ворошиловим, Буђо-нијем, Блихером и Јегоровим.

И после стрељања Тухачевског, још неколико дана у свим војним уцбеницима могла се наћи, пре повлачења, следећа биографија, овога "шпијуна и издајника":

"Када су му у Немачкој, где је био у ропству, допрле прве вести о фебруарској револуццји од 1917. године, иако племићког порекла, он је осетио да је бољшевизам од тада његова звезда водиља. Његово пето бекство успева, и он лети попут орла Црвеној армији, која је била у стварању, да би каспцје тукао Колчака Дењикииа (као Бонапарта у Италији). Он командује Црвеиом армијом против Пољске 1920. годиие, принудивши Пилсудског упркос његовој мрожсљи према Русији, да се поклони пред његовим војничким квалитетима и његавом темперамеиту војсковође. За време од 15 година, маршал је радио без одмора, не штедећи никакав напор, да би оспособио Црвену армију да победоносно брани своју земљу " итд.

Непосредно пред стрељање, и поред свих тих заслуга његови су џелати урлали: "пси морају умрети као пси!".

Тешка трагедија није стигла само несрећног маршала, већ и сву његову породицу. Када је ухапшен, власти су наредиле школској деци, где је посећивала предавања и његова дванаестогодишња кћерка, да је малтретирају, називајући је "кћерком издајника". Девојчица је била толико ганута, да је одмах напустила школу и обесила се у родитељској кући. Иста је скоро судбина снашла и његову жену и сестру. Агенти ГПУ-а присилили су жену Тухачевског да за свога мужа тражи смртну казну. Њен чланак је дубоко одјекнуо у срцима свих оних који су знали позадину процеса. Сутрадан, по извршењу смртне казне над њеним мужем, сирота жена је полудела, и одведена у лудницу. Његова сестра Марија Николаевна Тухачевска, такође, је присиљена да се одрекне имена свога брата, што је и јавно учинила. Неколико дана

касније ухапшена је и у затвору извршила самоубиство.

Ово је Стаљин учинио преко ГПУ-а, да би и на овај, цинички начин покушао да увери јавно мишљење, страно и домаће, о "истинитосги" оптужби против сгрељаног маршала.

Генерал Јакир је родом из Бесарабије. У почетку револуције био је суплент гимназије. Члан је партије од 1917. године. За време револуције био је најпре политички комесар, командант дивизије, и најзад, командант трупа у Украјини. Када је Тухачевски постављен за шефа Генералштаба, Јакир га замењује на положају команданта свих војних школа. Сматран је као један од најкултурнијих генерала Црвене војске. Он је тукао Врангела на Одеси. Члан је ЦК и Политбироа Комунистичке партије Украјине.

Генерал Уборевич је, такође, један од старе бољшевичке гарде. Узео је видног учешћа приликом узимања власти у Москви. Победник је са Јегоровим над Дењикином 1922. године, а потом чисти са црвеним трупама Даљњи исток. Он је са Тухачевским иницијатор моторизације Црвене армије. Док је Јакир пао заједно са члановима владе и политбироа у Украјини, дотле је Уборевич пао са истим у Белој Русији, који су оптужени као "буржоаски националисти".

Генерал Корк, стари бољшевик, најпре је био командант московског гарнизона, а потом шеф одсека за моторизацију Црвене Војске.

Генерал Примаков је затворен у вези са падом генерала Јакира, чији је био интимни пријатељ. Затворен је са положаја команданта трупа Кијевског војног округа.

Генерал Ајдемап је председник "ОСОАВИАКИМ"-а, организације која има око 15 милиона чланова и која има за циљ развитак авијације и организацију пасивне одбране. Под његовим руководством формирано је у Совјетској Унији око 80000 пилота.

До сада смо изнели биографије генерала који су стрељани у групи маршала Тухачевског. Поменимо још неколико најугледнијих официра, који су играли пресудну улогу у грађанском рату.

Маршал Јегоров. Совјетски листови донели су вест 1. фебруара 1938. године, да су на положај помоћника комесара војске постављени маршал Буђони и генерал Калик. Дакле на место маршала Јегорова и генерала Федка. Шта .е било са њима? О том знају, свакако, најбоље мрачни подруми московске Љубјанке. Позитивно се зна да су затворени ишчезли. Њихове слике су скинуте из војних клубова. Јегоров је био један од судија Тухачевског и другова, дошао је после његовог стрељања на његов положај, да би затим пошао за њим и у смрт.

Јегоров је рођен 1882. године. Официр од каријере, револуција га је затекла у чину пуковника. Још првих дана прилази револуцији. 1918. године командант је трупа у Петрограду а потом је шеф оперативног одсека против генерала Краснова. У грађанском рату рањен је два пута. Највећи део грађанског рата провео је са Стаљином. После револуције Јегоров заузима разне положаје у Црвеној армији. Десна је рука Фрунзеа, а потом Ворошилова у реорганизацији Црвене војске. Командант је трупа у Украјини, Лењинграду итд. Пошто је Тухачевски постављен за помоћника Ворошилова, Јегоров га замењује на положају шефа Генералштаба.

Јегоров је један од највећих војних стручњака Црвене армије. Писац је великог броја војних дела као "Мозак Армије" итд. која су сва повучена из војних библиотека.

Педесетогодишњица његовог рођења прослављена је од стране Црвене војске на врло свечан начин. Стаљин, који иначе ником не ласка, упутио му је том приликом следеће писмо:

"Поводом ваше педесетогодишњице, вама, еминентном војном шефу, једном од оргаиизатора победа на јужном и југозападном фронту и шефу Генералштаба исте, шаљем моје топле поздраве.

Сећајући се дана прошлих заједшчких борби на фронту, убеђен сам да ће ваше војно знаље, ваше организаторске способности послужити успешно и у будућиости на добру отаџбине."

Па, ипак, овај највећи стратег револуције стрељан је као "шпијун" и "одвратни фашистички гад".

Маршал Блихер, је, свакако, најзагонетнија фигура Црвене армије. Док неки мисле да је у питању неки бивши аустријски официр, совјетски листови тврде да је он, као и Ворошилов, радник са Волге, и један од вођа партије из тога краја. За време револуције био је најпре политички коме-сар, а потом командант армије, генерал и најзад, маршал од 21. новембра 1935. године.

За време кинеског покрета Блихер је главни саветник Чанг-Кај-Шека, који га после развода са Комунистичком партијом протерује заједно са фамозним Бородином. У својству одличног познаваоца источних питања постављен је за команданта Источне армије у Хабаровску. За време сукоба са Јапаном, Блихер лично командује совјетским трупама које су дале заслужену лекцију јапанским милитаристима. Његова је немилост најзагонетнија. Одмах после окршаја са Јапаном опозван је у Москву и затворен. Да ли је стрељан као и остали, то је бар за сада немогуће рећи. У сваком случају зна се да је затворен, да су му портрети скинути из војних клубова, а што свакако тамо значи сигурну смрт. Није никада био троцкиста. Сматран је за најближег сарадника Ворошилова. За време првог петогодишњег плана, заступао је гледиште Бухарина и Рикова, те нема сумње да је то био главни разлог за његову немилост.

Међутим, кружи више верзија о његовом нестанку. Познато је бекство чекисте Лушкова у Манџурију, који је издао план совјетских утврђења и одбране на Далеком истоку. Лушков је био шеф ГПУ-а на Крајњем истоку и као такав непосредни сарадник Блихеров. Неки провинцијски совјетски листови индиректно су правили алузије да је Блихер "морални кривац" бекства Лушкова. Ово свакако није разлог, али је могуће да је послужило као непосредни повод за хашење маршала Блихера.

Друга верзија, уосталом још мање вероватна, коју подржава извесна страна штампа, а коју су демантовали совјетски листови јесте та, да је маршал Блихер послат у специјалну мисију у Кину. Сам совјетски деманти потврђује бојазан да је маршал заиста стрељан, као и друге његове колеге.

У сваком случају, са поузданошћу се може тврдити да затварање Блихера долази отуда што је имао својевремено тесних веза са Бухарином и Риковим, нарочито по питању колективизације, када је (као и Ворошилов) тражио да се прекине са истребљивањем и расељавањем сељака, и успори темпо колективизације.

Генерал Дибенко је затворен 10. V 1938. у Лењинграду, где је био командант гарнизона. У доба револуције Дибенко је играо, поред Овсејенка, једну од најважнијих улога. Његова активност као бољшевика позната је још 1915. године, када је као обичан морнар организовао побуну на оклопњачи "Цар Павле I". Под његовом командом морнари пуцају на зимску палату, седиште привремене Керенскове владе, присиљава је на капитулацију, а потом са својим морнарима заузима Кронштат. На Гачини командује трупама против Керенског, где револуција односи одлучну битку.

После револуције Дибенко је комесар флоте, командант Лењинградског војног округа на ком је положају и стрељан.

Дибенко је муж Александре Колонтај, писца "Нове жене" и амбасадорке у Штокхолму, која је одбила повратак у Москву.

Генерал Гамарник је по писању совјетске штампе извршио самоубиство, када му је Ворошилов наговестио да ће бити ухапшен за "шпијунажу". Међутим, генерал Кривицки тврди да је Гамарник ухапшен и стрељан истог дана у Љубјанки, без суда, 1 Јуна 1937 године.

Гамарник је члан ЦК партије и политички комесар Црвене армиуе, тј "морални" њен шеф,

шеф војне полиције и представник партије у истој. То је после Ворошилова који је генералисим, највећа функција у војсци. Убијен је у 43 години живота. Важио је као најинтимнији пријатељ маршала Ворошилова. Члан је ЦК партије од 1929 године. Никада није био троцкиста нити је икада припадао ма којој опозиционој фракцији, те је утолико и загонетније његово стрељање.

Генерал Путна, редак познавалац међународних проблема, у последње време био је војни аташе у Лондону. Стрељан је без суда заједно са дипломатом Цукерманом.

Геиерал Венцов, војни аташе у Паризу, лични је пријатељ Тухачевског, и као такав је стрељан.

Геиерал Федко, помоћник Ворошилова у комесаријату војске, платио је главом, јер је био лични пријатељ Блихеров, итд итд.

Од виших поморских официра стрељани су адмирал Викторов, шеф генералштаба морнарице, на овај положај постављен је после првог стрељања официра, адмирал Муклијевич, шеф за изградњу ратних бродова, Муклијевич је стари бољшевик и бивши радник. Страдао је адмирал Кожанов, командант црноморске флоте, такође постављен 1937 године, адмирал Душенов, командант флоте у Арктику, адмирал Кодацки, коман дант флоте на реци Амуру. Поред тога, по два пута за последње три године смењивани су скоро сви команданти флоте на Балтику, Тихом океану, Црном мору итд.

Стрељан је, поред осталих, и чекиста, генерал Фриновски, који је недавно постављен за комесара флоте па да и он ишчезне у априлу 1938 године

На његово место постављен је адмирал Кузњецов, који има свега 36 година.

Адмирал Иванов, представник совјетски на погребу енглеског краља Ђорђа, такође, је стрељан. Био је шеф штаба морнарице.

Поред маршала, генерала и адмирала, долазе десетине хиљада најбољих совјетских, виших и нижих официра, које је крвава стаљинско-термидорска метла збрисала. Зна се позитивно да је само у Тифлису стрељано 40 црвених официра, преко 50% стрељано је у Украјини, међу којима преко 600 виших официра. У Лењинграду, "леглу троцкистичких хијена", уништен је услед велике популарности генерала Дибенка и Зиновјева, скоро цео официрски кадар.

Ако је тачно, да се "вредност једне војске састоји у њеним кадровима", онда нема сумње, да је Црвена војска, будући лишена својих најбољих кадрова, њених легендарних војсковођа, знатно ослабљена. Она је затим нарочито много изгубила од свог револуционарног карактера, јер су поштеђени само пузавци и "линијаши", а нарочито они који су приступили партији после револуције, и који нису изгутали ватру грађанског рата. Ретки су стари бољшевици, који се још налазе у активној служби у ЦрвеноЈ војсци.

Да ли ће Црвена војска пребродити брзо кризу својих кадрова, то је немогуће рећи. У сваком случају, њени десетковани кадрови не могу бар за сада бити попуњени, јер војни занат захтева, колико теоретске спреме, толико исто и искуства, а то су две ствари које се не стичу преко ноћи.

в) Комесаријат Унутрашљих дела ГПУ (Чека)

Свакако да нико жив није зажалио скоро потпуно истребљење гепеуовог апарата. Нико, нарочито, није зажалио њена два главна инквизитора Јагоду, а потом и његовог убицу Јежова. Овај је комесаријат и у самим комунистичким редовима у бази подношен само као "нужно зло". Зато када је смакнут Јагода, после стрељања осуђених из првог процеса и читавог низа стрељања у унутрашњости, веровало се да ће бар колико-толико арбитарни поступци и незаконито масакрирање бити ублажени, мада се знало ко стоји иза леђа ових извршилаца недела. У ствари, долазак Јежова представља нову епоху ове најкрвавије трагедије од како је памти Русија. Јежов као и Јагода, пошто су одиграли своје крваве улоге за рачун

термидорског диктатора, пао је и он у немилост и свакако заувек ишчезао са политичке позорнице, ако већ није и он следио судбину свог претходника.

Не само да је за овај крвави трогодишњи период страдало два шефа ГПУ-а, већ су стрељани и сви њихови главни сарадници. Једни су стрељани са Јагодом јер су "симпатисали опозицији", други су стрељани што су масакрирали прве. Стара Стаљинова тактика. Најпре нареди стрељање једних, па онда устукне и стреља ове друге, јер "су претерали" у извршавању његових наредби. Читав његов рад, читава његова "популарност" кована је на лешевима најбољих бољшевика.

Било је одсека у ГПУ, где су стрељане три екипе узастопце. На челу ове крваве листе треба на првом месту поменути Јагоду.

Јагода је полицајац од каријере. Овај мали летонски Јеврејин, који је био страх и трепет пуних 18 година и комуниста и некомуниста, ступио је у Чеку још 1920. године. После смрти Менжинског он долази за шефа совјетске полиције, која од Чеке постаје ГПУ, а од ГПУ Министарство уну-трашњих дела. Он је 1928. године главни помагач Стаљинов у гоњењу троцкиста и осталих опозиционара, а нарочито у депортирању сељака. Он је организатор концентрационих логора, да би се према оптужби и сам придружио опозицији, што изгледа невероватно.

Јагода је платио свој дуг џелата у групи Рикова, у којој је осуђен на смрт и стрељан.

Јежов долази на положај комесара Унутрашњих дела на место Јагоде, који је, између осталог, оптужен да је хтео да отрује Јежова, свога првога помоћника.

Јежов је обичан радник. Још као секретар ћелије негде тамо у Јужној Русији показао је изванредне способности полицајца, у откривању провокатора у радничком покрету. Отуда и тако рано улази у Чеку и са Јагодом извршава дословце све налоге Стаљинове. Он је важио као највећи стаљиновац, те и није чудо што је одмах заменио Јагоду на "послу". Међутим, пошто је извршио покољ старих бољшевика, пошто је црнац одиграо своју улогу, пао је и сам у немилост у априлу 1939. године.

Који је разлог овом паду?

Према полузваничним вестима из Москве, Јежов је пао јер је "претерао" у клању бољшевика као да је он био тај који је имао у рукама животе старих бољшевика. Овај маневар Стаљинов је класичан. То је онај познати његов принцип "устукнути да још боље нападне". У почетку колективизације, коју је Стаљин хтео да заведе путем најгрубље силе, дошло је до отворених побуна у народу и до великог негодовања у војсци. Стаљин, по свом старом обичају долази "да спаси ситуацију", похапсивши све оне који су били највернији извршиоци његових наредби, бацивши сву кривицу на њих, оптуживши их да нису извршили или нису правилно схватили "партијске директиве". Пошто изврши овај посао, он насрне са још више безочности. Исти је скоро био случај и са Јежовим. Када се у радничким масама, а нарочито у партијским организацијама појавила реакција против масовних клања, Стаљин устукне, али за то свали највећи део кривице са себе на Јежова, и наравно и њега скине и пошаље, свакако, у смрт, па да касније са његовим наследником Беријом, са још више бруталности и још више дивљаштва истреби и остатак старих бољшевика и свих оних који су против његове личне диктатуре.

Стаљин је овде ишао још даље. По свом обичају, после оштрих критика на последњем партијском конгресу, обећао је да је "чишћење завршено". Наравно, да га та обећања ни најмање нису везивала да одмах после конгреса отпочне са стрељањем великог броја похапшених опозиционара, који су до сада били поштеђени од стране стаљинске клике.

Каква ли је судбина Јежова? Она је исто тако неизвесна као и судбина многих других. По обичају дат му је мањи комесаријат (водени транспорт), али се од тада више нигде није појавио на свечаностима. Није учествовао ни на конгресу Совјета као посланик, нити на

партијском конгресу мада је био трећи секретар партије и члан Политбироа. На листи новог Централног комитета и Политбироа уопште не фигурира. Отуда су се упорно проносиле у страној штампи вести да је стрељан у августу 1939 године.

Варош Јежовчеркнаск престала је, по налогу из Москве, да носи његово име, узевши своје првобитно Баталпашинск. Ово је трећи пут да ова варош мења своје име за последње три године. Пре него што је постала Јежовчеркнаск, звала се Сулимовск, по имену познатог комунисте Сулимова, председника Савета народних комесара Руске федеративне републике који је стрељан.

Интересантно је забележити како је Стаљин постављао своје људе на челу ГПУ-а. Најпре је на челу ове полицијско-терористичке установе стајао Пољак, кога је Стаљин туткао против Руса. Затим долази Јеврејин Јагода, да ликвидира један део опозиције, а потом доводи Руса Јежова да заврши овај крвави посао. Пошто и у њега губи поверење он доводи са Кавказа Ђурђиданца Берију, свога личног пријатеља. И у остале важне центре шаље такође Ђурђијанце тако је у Лењинграду на челу ГПУ постављен Ђурђијанац Гоглидзе. Сва кремаљска стража, лична Стаљинова гарда смењена је и данас се она састоји искључиво из Ђурђијанаца, што најбоље сведочи да се "отац народа" и "сунце са Истока" не осећа тако сигурним у Кремљу.

Од осталих шефова ГПУ-а ишчезли су на првом месту поткомесари - помоћници Јагоде и Јежова Жаковски, Барон, Штајгер, Ларин, Метелев, Буланов и Фриновски, који је са положаја поткомесара ГПУ-а постављен за комесара морнарице и потом стрељан са осталим члановима ГПУ-а. Стрељан је такође стари чекиста Агранов, који је за време револуције стрељао познатог руског писца Гумиљова, Прокофијев, бивши помоћник Ћержинског и Јагоде 27 марта 1938 године стрељани су још Лури, директор за изградњу касарни ГПУ-а, Фелдман, шеф секције за дисциплину, Островски, директор финансијске дирекције. У Лењинграду је стрељан шеф ГПУ-а Медведев и његови помоћници Запорожец и Фомии са још 9 чекиста. Крајем 1938 ишчезао је и чувени чекист белоруски Петерс, члан колегија Чеке од њеног постанка. Лушков, шеф ГПУ-а за Даљни исток, пребегао је у Манџурију. Цео његов штаб на челу са Западним, такође, је стрељан.

Од осталих чекиста у унутрашњости стрељани су шефови полиције у Калињину, Кујбишеву, Курску, и скоро у свим већим местима у Украјини и Белој Русији, и многам федералним републикама.

Што се тиче агената совјетске полиције на страни, према генералу Кривицком, који је био шеф шпијунаже за Европу, стрељани су сви они који су имали ту несрећу да се врате у Совјетску Унију, а нарочито из Француске и Шпаније. Кривицки је остао у емиграцији.

Али, ако су стрељани они који су до сада са много ревности стрељали по налогу Стаљина, на њихово место дошли су још ревноснији и још послушнији, да би продужили започето дело клања свих оних који су се усудили да се супротставе Стаљиновој личној диктатури у партији и држави. Ако су измењени људи, систем није измењен. Последња клања нам то најбоље сведоче. Напротив, нова стрељања и стално тражење "нових" људи, сигурних и оданих Стаљину и његовој клики се продужује. То је и најбољи доказ да се према обећању на партијском конгресу, не само што неће обуставити клање старе бољшевичке гарде, већ да ће се њихово истребљивање, напротив, појачати до тоталног истребљивања свих оних који поред дужности траже и права у партији и држави, јер је то партија и држава њихова, јер су је они створили и они за њу крвавили.

г) Комесаријат просвете, књижевници, научници и уметници

Ни интелектуалци разних занимања, било истакнути политичари или не, нису омашени кремаљском "чистком". Читава плејада највећих и најбољих људи од пера, "инжењера душа", научника, уметника итд, пали су као жртве Стаљиновог конформизма, као жртве апсолутне

покорности кремаљском термидорцу и његовој клики.

"Чистка" је почела са комесаром просвете Бубновим.

Бубнов је заменио Луначарског на положају народног комесара (министра) за просвету. Стари бољшевик, члан партије од 1903. године, члан ЦК и члан првог Политбироа партије који је изабран 25. октобра 1917, а који је, уствари, био "штаб руске револуције". За време револуције политички је комесар на разним фронтовима, и најзад, члан Великог војног савета.

С обзиром на то, да је Бубнов важио као један од најоданијих стаљиноваца, његово хапшење је изазвало запрепашћење у Совјетској Унији и изван ње. Како смо ми у Паризу спремали споменицу: "СССР има 20 година", у тој споменици била је и једна слика Бубнова међу совјетском школском децом. Представник Коминтерне за штампу добије из Москве телеграм да се та слика скине са албума. Одмах нам је било јасно да је и Бубнов завршио своју каријеру и да је затворен. Тек после 15 дана совјетски листови донели су вест да је Бубнов скинут са положаја народног комесара за просвету "услед задоцњења изградње школа". Разлог наиван на први поглед, али то је, уствари, био само изговор да се Стаљин курталише једног старог бољшевика, чија је популарност била огромна, а у чију је лојалност Стаљин са правом или без права посумњао.

Бубнова су следили велики број књижевника, научника, уметника и других.

Књижевници

Као и свуда, и овде су страдали најбољи књижевници и најбољи бољшевици, јер и међу њима се појавио јак покрет противу личног Стаљиновог режима, који је, у сваком случају фаталан по руску револуцију. Листа стрељаних, прогнаних и затворених и овде је предугачка, али нажалост, не можемо је дати у потпуности, јер су они ишчезавали тихо и нечујно, како би се избегла "забуна" међу интелектуалцима и књижевницима на страни, који су имали прилике да се увере у велике таленте својих руских колега, који су творци и носиоци комунистичке литературе у Совјетској Унији.

Колико је њих стрељано? Немогуће је рећи. Совјетски лисгови су објавили само стрељање Штетског, чувеног совјетског књижевног критичара "диктатора литературе", шефа одсека за литературу и уметност при Централном комитету Бољшевичке партије.

Штетски је после Луначарског важио као највећи књижевни совјетски критичар. На конгресу књижевника 1932. године представља партију, а исте године председава 40-годишњици књижевног рада Максима Горког. Том приликом одржао је предавање о делима Горког које је објављено у свој совјетској штампи. И поред свих ранијих троцкистичких грехова, важио је као одан стаљиновац.

Стрељан је и Авербах, познати књижевник и секретар "Удружења Пролетерских писаца", које је ГПУ растурио 1932. године само зато што је на његовом челу био троцкиста Авербах. Авербах је уживао неподељене симпатије свих совјетских писаца. Он је шеф групе књижевника из првих дана револуције који се са успехом боре против антамарксистичке критике професора Первезева, као и против заблуда Воронскове школе.

Међу стрељаним или депортираним налазе се и највећи совјетски песници и књижевници: Безименски, Пастернак, Пиљњак, Јасенски, Кољцов итд.

Безименски се сматра, поред Пастернака, највећим живим совјетским песником. Рођен је 1898, члан партијеод 1916. године. У грађанском рату узима врло великог учешћа. Као члан бољшевичке омладине, важио је као један од најпопуларнијих књижевника у совјетској омладини.

Безименски као песник, мање је оригиналан од Мајаковског, али бољи као песник "бољшевизма", бољи "агитатор кроз поезију". Сматра се творцем совјетске реалистичке

поезије и апостолом сарадње писаца на остварењу петогодишњих планова, које он назива "инжењерима душа", или боље "сапут-ницима". Совјетска антологија је испуњена највећим делом песмама Безименског, док су знатно мање заступљени песници као Мајаковски, Пастернак, Дамјан Бједниј и други. Његове су песме, махом објављене у партијској штампи, као "Правди", "Комсомолској правди" итд. Совјетска критика назива његове песме са правом "политичким говорима у стиховима". Оне су упућене широким народним масама, којима он, углавном. искључиво пева. Лауреат је свих конкурса совјетске поезије. Безименски захтева од једног пролетерског песника "да треба знати наћи иза сваке стварчице светску револуцију"(?!)

Главна су му дела: "Трагична ноћ", поема која описује перипетије изградње Дњепостроја. "Другарица жетва", "Комсомолија", "Владимир Уљанов", "Револверски пуцањ", "Стихови су мобилисани" и "Поезија топи челик".

Последња му је песма изашла у "Правди" од 12. јуна 1937. са пуно погрда против "шпијуна Тухачевског" и другова, тражећи за њих смртну казну. Својевремено је био троцкиста, и у том својству посветио је једну од својих песама Троцком. Касније је сматран као ватрени стаљиновац али то га није спасило од пада. Оптужен је да се "удаљио од широких маса", он, Безименски, који им, скоро искључиво, пева пуних 20 година.

Сва његова дела повучена су из совјетских библиотека.

Пастернак. Док је Безименски најпопуларнији совјетски песник, дотле је Пастернак најталентованији песник. Француска и совјетска критика га називају руским Пол Валеријем. Познати совјетски књижевни критичар Селивановски назива га "најеминентнијим представником совјетске поезије". Он је једини совјетски писац код кога се осећа снажан утицај запада. Писац је поеме "1905", "Поручник Смит" итд.

Ухапшен је као "народни непријатељ", и његово хапшење објављено је само у два реда. И његова дела су сва повучена из библиотека.

Док су се у страној штампи појавиле вести да је стрељан, у току 1939. изашли су у совјетској штампи неки његови ранији преводи, мада су његове песме ишчезле још пре три године. Да ли је ово знак да је пуштен на слободу, или је само трик да се обману масе као да је он још у животу? Тешко је рећи, али у сваком случају, тамо је све могуће.

Борис Пиљњак је писац кога је највише ценио Максим Горки, због његовог изванредног стила и одличног познавања књижевног језика. Аутор је "7 република", где говори о изградњи социјализма у Таџикстану, и "Гола година" итд.

Његов злочин? Никада није био троцкиста, ни опозиционар, али је био дубоко потресен стрељањем старих бољшевика, и ужасном судбином њихових породица, које су формално скапавале од глади, ако већ нису биле уништене као и њихови шефови. Када је затворен Карл Радек, његова је жена умирала од глади. Пиљњак ју је помогао новчано, да би могла да се прехрани, чекајући исход процеса њеног мужа. Тај хумани гест Бориса Пиљњака је једини злочин који је он починио према Совјетској Унији. То је био разлог хапшења његовог, а можда и стрељања, ко зна.

Бруно Јасенски је чувени пољски песник, који је прогнан из Пољске 1925. године. У Француској је боравио до 1929. године, а потом одлази у Москву, где је са своје високе културе и изванредног талента уврштен у ред најбољих совјетских писаца. Писац је романа "Горим Париз", који је одговор на књигу познатог француског писца Пол Морана, која носи наслов: "Горим Москву".

После хапшења и стрељања чланова Централног комитета пољске партије, иста судбина стигла је и Бруна Јасенског.

Михаил Кољцов. Највећу је сензацију изазвало хапшење Михаила Кољцова, једног од најватре-нијих стаљиноваца, услед чега га је Троцки назвао "највећим непријатељем

троцкизма". Син малог занатлије, рођен је 1898. године. Чланје партије од 1917. За време револуције био је на фронтовима политички комесар, и већ тада својим дописима показује велики таленат новинара и писца. Недавно је био дописник бољшевичког листа "Правда" из Шпаније, а потом и директор истог листа. Постављањем за директора највећег бољшевичког листа и главног органа партије, изгледало је да је Кољцов преживео термидорску кризу, и да је његова ситуација чвршћа него икада, тим пре што је он кроз "Правду" водио дуго времена најоштрију кампању против троцкиста и опозиционара.

Међутим, крајем јануара 1939. одједаред није више било свакодневних чланака у "Правди" њеног директора Кољцова. Тек после неколико дана сазнало се да је Кољцов ухапшен и вероватно стрељан. Зашто? На то је питање тешко одговорити. Зна се једино, да никада није био троцкиста ни бухариниста, нити је припадао ма којој опозиционој групи. Напротив, важио је као идеолог "стаљинизма". Међутим, проносе се вести да је Кољцов ухапшен зато што је имао за жену неку Немицу, која је била такође партијка. Ово је званична теза. Уствари, изгледа да су сасвим други разлози његовом хапшењу. Открило се да је Кољцов за време грађанског рата био један од најинтимнијих пријатеља стрељаног генерала Дибенка. Како се у Совјетској Унији не опраштају ни грехови стари 20 година, вероватно је зато и пао Михаил Кољцов.

Поред тога Стаљин му је изгледа замерио што је у "Правди" од 17-19. јануара 1939. пустио неколико чланака о злоупотребама ГПУ у "чишћењу", подвукавши неколико типичних случајева, који најбоље доказују како невино падају главе и највернијих диктаторових сарадника, ако се посумња у њихову лојалност.

Заједно са њим ухапшена је и његова жена као и његов брат, највећи совјетски карикатуриста "Јефимов", чије су карикатуре нарочито излазиле у "Журнал де Моску".

Кољцов је писац великог броја запажених дела, међу којима је нарочито похваљен од совјетске критике роман "19 градова".

Пао је и Арозев, председник друштва за културно зближење са иностранством (ВОКС), чији су таленат и изванредну културу могли да оцене француски и енглески интелектуалци приликом његове посете Лондону и Паризу, и приликом званичних посета Москви.

Стари бољшевик, члан партије од 1907, за време револуције био је политички комесар и командант трупа у московском округу. 1921. је саветник посланства у Риги, 1929. аташе за штампу у Паризу и први посланик у Прагу, са кога је положаја постављен за председника ВОКС-а. Писац је неколико одличних романа као и успомена Лењина, чији је био интимни пријатељ и сарадник.

Давид Шшерн, чувени совјетски писац, немачки емигрант, шеф немачког одсека у комесаријату спољних послова, пао је, такође. Писао је под псеудонимом "Георг Борн". Стрељан је као "немачки шпијун".

Сутрадан по његовом хапшењу избачена су из стана на улицу његова жена и деца. Њихова је судбина неизвесна.

Мделадзе, познати туцихстански писац, који је писао, такође, под псеудонимом "Илија Вардин", депортиран је 1935. године, а стрељан 1937.

Тер-Ваганијан, чувени јерменски писац и један од шефова Јерменске комунистичке партије стрељан је заједно са Централним комитетом Јерменске партије. У немилости су још, затворени, стрељани или депортирани следећи познати совјетски писци: Лебедински, један од главних осни-вача комунистичке литературе; А. Александрович, белоруски писац и песник, аутор запажене књиге "Шофери"; Серебријаков, критичар Селивановски, Мазурин, Трошченко, Чернијак, Лелевић, Горбачов, Афиногенов, Корнев, Пикељ, Сергије Третјаков, Тарасов-Радионов, Галина Серебријакова, итд.

Ово је листа само ових совјетских књижевника чија су имена "као народних непријатеља"

објав-љена у совјетској штампи. Колико ли их је још страдало по разним Љубјанкама који нису имали ни ту част да се њихова имена објаве у совјетској штампи, то је немогуће рећи. У сваком случају ми смо навели само оне писце, чија су имена одавно прешла границе Совјетске Уније, и који су стекли глас великих писаца захваљујући својим изванредним талентима и бесмртним делима, које је Кремљин повукао из библиотека, лишивши совјетску читалачку публику, а нарочито омладину, најбољих литерарних творевина.

Уметници

"Чистка" је прохујала и кроз биоскопе и позоришта. После хапшења и стрељања директора драмског репертоара и познатог совјетског писца Киршона, само зато што је био у сродству са стрељаним Јагодом, пао је и чувени, а свакако и један од највећих живих редитеља Мејерхолд.

Једним указом од 10. јануара 1938. године затворено је позориште Мејерхолдово јер је "пало дефинитиено на позиццју страну совјетској уметно-сти и постало страно совјетским гледаоцима'. У совјетској штампи налази се још и ова оптужба: иНцје успео да се опрости буржоаског формализма, клеветнички је деформирао совјетску стварност, и приказивао извесие комаде чисто антисовјетског карактера." (?!) Које комаде, и на који је начин "деформирао", шта је "саботирао", о том ни речи. Ово је још утолико чудније, када се зна да ниједна позорница у Совјетској Унији не може да прикаже ниједан позоришни комад који не одобри партијска или државна цензура.

Мејерхолд је рођен 1879. године. Он је важио као највећи руски редитељ. Творац је чувене теорије о "уметности сценских остварења". Он је био тај који је са Луначарским организовао совјетско позориште на "бази социјалног васпитања". У његовом позоришту, које је било најбоље и најпосећеније он је трансформирао Гогољевог "Ревизора", "Несрећа је имати много духа" од Грибоједова итд. Ставио је на сцену "Маскараду" (историја једног Отела) и "Тешко духу", такође од Грибоједова.

Совјетска и страна критика су једнодушне у оцени изванредног талента Мејерхолдова, услед чсга је и добио титулу "народног уметника" и сва висока совјетска одличја. Све то није сметало да Мејерхолд буде у јуну 1939. депортиран, а два месеца (према страној штампи) касније и стрељан, тј. непосредно после обећања Стаљинова да је чистка "завршена".

Ухапшени су још као "народни непријатељи": Рафалски, директор јеврејског позоришта у Минску, "јер није успео да се упозна са руском културом"?! Затим је страдао познати редитељ Англобели; Лиадов, директор "Малог позоришта" као "саботер".

Поред тога ухапшен је велики број глумаца и режисера јеврејског позоришта, кијевског позоришта и др.

Биоскоп је, такође, дао свој трибут у крви својих твораца и најбољих реализатора. Ухапшен је и стрељан Борис Шумјацки, директор биоскопског труста, са неколико својих сарадника. Према "Совјетском искуству" од јануара 1938, он је затворен као "народни непријатељ". Шумјацки је стари бољшевик, био је министар у Персији а затим ректор Стаљиновог Универзитета и најзад од 1930. директор совјетског биоскопа.

Под његовом дирекцијом реализовани су највећи совјетски филмови који су имали огромног успеха на страни као: "Младост Максимова", "Чапајев", "Петар Велики" итд.

"Совјетско искуство", такође, је оштро напало у истом броју председника комитета уметности Кержепцева, који је "олакшавао злочиначке радње", што значи да је и његова судбина запечаћена. Одузето му је совјетско држављанство у јулу 1939, што значи даље да је свакако стрељан.

Поред тога ухапшен је шеф радиографије Шостакович; оператор Нисеп, који је снимио све важније догађаје у Москви, и једини оператор совјетски који је имао дозволу да снима

Стаљина са околином његовом, и скупове у којима је он узимао учешћа. Он је оптужен да је "нацистички терориста", мада његова камера није прогутала ниједног стаљиновца.

Ухапшен је, најзад, и директор репертоара Аркадијев.

Научници

На први поглед, изгледа да су научници у овој општој гужви остали у заветрини. Бар судећи по совјетској штампи која није обиловала вестима о "скидању" са послова, хапшењу и искључењу из партије совјетских научника. Па, ипак, с времена на време нађе се у штампи међу "саботерима" и "шпијунима" по које име са којим су се Совјети до сада поносили, јер су она била универзално позната у научном свету.

Поменимо на првом месту професора Самојловича, познатог истраживача поларних предела и писца великог броја радова из тих области. Његове конференције у Лондону и Паризу биле су права сензација у научним круговима. Ишчезао је, односно "скинут" са посла као "саботер", не прецизирајући у чему се састоји саботажа овог вредног научног радника, који је био изван свих политичких смицалица у Бољшевичкој партији.41

Поред Самојловича, стављен је на црну листу академичар Волгин, који је "сумњив".

Преображенски је познати научник и један од највећих совјетских економиста. Преображенски је стари бољшевик и један од оснивача Бољшевичке партије. Члан је ЦК. Заузимао је врло високе положаје у совјетској државној администрацији. Стрељан је као "шпијун".

Рјазанов је један од највећих совјетских историчара. Оснивач је Комунистичке Академије и Института Маркс-Енгелс-Лењин, и његов први директор. Аутор је запаженог дела "Маркс-Енгелс" и великог броја разних историјских бољшевичких дела. Никада није припадао опозицији, ни с лева, ни с десна, па ипак је затворен, а можда и стрељан. Одузето му је држављанство 2. октобра 1938. године, мада уопште није напустио Совјетску Унију. Ово је дакле једина земља у свету која кажњава своје грађане одузимањем држављанства па их онда сгреља или депортује у Сибир.

Затворен је, а свакако, и стрељан ректор Тифлиског Универзитета Орагвелидзе. Ухапшен је академичар Лазарев, директор физичког института и творац "теорије о утицају висине на ступањ цивилизације народа". Његову судбину поделио је и Алексијев, историчар кинеске литературе, и преводилац јапанских дела. Истеран је из академије као "сумњив".

Крижанов, стари бољшевик, затворен је, такође. Недавно је прославио шездесетогодишњицу свог живота, којом га је приликом совјетска штампа назвала "највећим марксологом нашег времена".

Осиски-Оболенски, шеф совјетске статистике и познати научник, стрељан је, јер "статистика није обављена како треба". Неколико цифара су оповргавале званична тврђења о животном нивоу совјетских радника.

Пригожин, зет познатог Георга Лансбурија, познати марксистички научник и директор Института историје и филозофије, депортован је.

И овде смо цитирали само она имена која смо нашли у совјетској или страној штампи

Штампа

Није никакво чудо што је у овој термидорској "чистки" штампа била, такође, на удару. У питању је наравно партијска штампа, јер друге у совјетској "демократији" и нема. Судећи по стрељањима и скидањима са положаја директора, уредника и сарадника совјетских листова, добија се утисак да су сви ти листови били у рукама "шпијуна" и "агената фашизма", што је просто фантастично, када се узме у обзир да је партија на те положаје увек давала најбоље са

којима је располагала, а нарочито најповерљивије стаљиновце.

"Журнал де Моску" (Московске новине) су највише страдале у овом термидорском периоду Ово је лист, који је излазио једном недељно на француском језику у Москви, као орган комесаријата спољних послова. Лист је био искључиво намењен иностранству и имао је за задатак да популарише изградњу социјализма у СССР-у и третира међународне проблеме са гледишта московске политике.

Први директор овог листа (почео је излазити 1934 године) био је познати бољшевик, и један од најбољих совјетских новинара Лукијанов. Пошто је био у опозицији у периоду од 1923-28, стрељан је, мада се "покајао" и важио од тада као лојалан стаљиновац.

На положају директора листа замењује га Рајевски, бивши пољски племић из околине Лођа, коме је право име Сплавнојман. За време царизма био је депортиран као бољшевик. После револуције радио је у разним совјетским листовима. Био је члан редакције "Извјестија", одакле је дошао на положај директора Московских новина. Неколико месеци касније смењен је и стрељан заједно са члановима Централног комитета пољске Комунистичке партије.

После Рајевског на ово фатално место дошао је Виктор Кин. Кин је млади руски писац од талента. Дуго време провео је у Паризу као директор совјетске агенције "ТАСС". Одличан познавалац француских прилика и француске књижевности. Већ у јануару 1938 пада и он. "Нови мир" оптужује га да је био пре 18 година члан "Литфронта", а како је у тој литерарној дружини било "троцкиста" и "страних агената" и "бухариниста", то значи да је и Виктор Кин пошао путем својих претходника.

Напоменимо да је иста потера била и за осталим члановима редакције, који су, свакако, следили своје шефове, као што је био случај и у осталим совјетским институцијама.

"Извјестија", званични дневник Совјетске владе је такође десеткован. И овде су стрељани најбољи новинари и најбољи бољшевици.

Међу првима стрељан је директор овога листа, стари бољшевик и идеолог бољшевизма, Бухарин. Теоретичар бољшевички, аутор је добро познате књиге "АБЦ бољшевизма", "Историјског материјализма" и великог броја расправа и чланака из исте области. Бивши члан ЦК и Политбироа, најближи је сарадник Лењинов. Главни помагач Стаљинов у борби против Троцког, али се и сам касније придружио опозицији са Томским и Риковим, увидевши куда води Стаљинова лична политика.

Председник је Коминтерне до 1928 године, председник Академије наука, бивши директор

"Правде", "Бољшевика" и најзад директор "Известија" са кога је положаја изведен на губилиште.

Бухарин је сматран за најкултурнијег грађанина Совјетске Уније. "Бухарин је, вели Лењин, наш најдрагоценији и најеминентнији теоретичар. Он се може сматрати најомиљенијим чланом партије". Стрељан је у групи Рикова.

На положају директора "Известија" замењује га Тхал, директор одсека за штампу при Централном комитету партије. Његова је судбина, такође, неизвесна јер је и он ишчезао из редакције.

Карло Радек је поред Бухарина био директор "Известија" за спољну политику. Захваљујући његовој доста сумњивој улози у процесу Пјатакова, сачувао је главу. Осуђен је на 10 година робије. Он је са Раковским једини који је спасао живот у том процесу, ако већ и они, како се проносе гласови, нису касније стрељани.

Радек је сматран за једног од највећих свет-ских новинара. Дуто година његово је перо било најбољи тумач спољне политике Совјетске Уније. Човек изванредне културе, сарађује скоро у свим совјетским листовима. Најпре је био политички директор "Правде", а потом "Извјестија" и ректор Универзитета Источних народа, на коме су се спремали бољшевички

агитатори за источне земље.

Стари опозиционар, али се веровало да је потпуно задобио поверење кремаљског диктатора. Отуда се и верује да је улога коју је одиграо у процесу и сумњичењу безброј угледних бољшевика доста сумњива.

Радек је родом из Галиције. Узео је видног учешћа у социјалдемократском покрету пре рата. Члан је Цимервалдске и Кијенталске конференције. 1918. био је против Брестлитовског мира. Искључен је као троцкист 1927. године и прогнан у Туркестан. 1929. тражи помиловање и поново постаје једна од првих личности Совјетске Уније.

Поред Радека и Бухарина, смењено је све особље у редакцији. Било је случајева да су уредници појединих хроника смењивани неколико пута.

"Правда". Иако је "Правда" била централни орган Комунистичке партије, ипак је и она била заражена "шпијунима троцкистичким".

Пошто је отерано у смрт њених неколико најважнијих сарадника и уредника пао је и сам директор Михаил Кољцов, о коме је већ било речи.

Стрељани су или депортирани још: Созновски, познати новинар, који је био необично цењен од Лењина. Стрељан је без суда заједно са генералом Путном. Мелентијев, директор "Вичурског радника", стрељан је само зато што је "био сарадник Кисељева, реонског секретара партије, који је стрељан као "шпијун".

8. јула 1937. ухапшен је директор агенције "ТАСС" Добецки и његов помоћник Шоле, јер су преко агенције из Москве "протурали лажне вести против Совјетске Уније" (?!)

Ухапшен је, и свакако, стрељан познати стари бољшевик и интимни пријатељ Лењинов Михалски, који је сарађивао у разним совјетским листовима под псеудонимом "Лапински". Истог дана са њим је ухапшено и 10 чланова редакције "Известија".

Затворен је, и свакако, стрељан Лечинер, директор издавачког предузећа "Млада гарда", јер је био "шпијун Хитлеровог Тухачевског .

Поред осталих ишчезао је и директор за штампу при комесаријату спољних послова Гњедин, заједно са својим помоћником Шмитом.

Долази затим читав низ директора и уредника већине листова совјетских у федералним републикама. У Украјини су смењени и похапшени скоро сви уредници и директори листова после пада и стрељања чланова Централног комитета партије и чланова Украјинске владе. Исти је случај са листовима у Белој Русији, немачкој републици, која је укинута "јер је била заражена немачким шпијунима". И најзад, иста је судбина затекла и директоре великог броја листова азијских република.

Другим речима, Стаљин је успео да уништи најбоља пера Совјетске Уније, јер или нису хтели да служе његовој личној диктатури, или су јој служили неискрено и нелојално, или се само посумњало у њихову лојалност према кремаљском инквизитору.

д) Остали шродни комесаријати централне владе

Агрикултура. У овом скоро најважнијем комесаријату пао је "отац колективизације" Јаковљев, народни комесар за агрикултуру од 1929. године. Сматран је као један од најближих сарадника Стаљинових. Под његовом дирекцијом извршена је колективизација села и сломљен отпор сељака насилној колективизацији депортирањем преко 5 милиона сељака, и расељавањем свакако још толиког броја. Његова је судбина неизвесна. Главни разлог његовог хапшења су свакако стари греси. Јаковљев је, мада не активно, припадао левој опозицији. Кремљин то никада не опрашта.

На место Јаковљева дошао је за комесара агрикултуре Чернов, стари бољшевик и велики

стручњак по аграрним питањима. Стрељан је у групи са Бухарином и Риковом, јер је и он некада припадао опозицији.

Чернова замењује на фаталном месту Ејке, специјалиста за аграрна питања при Централном комитету партије, па да и он ишчезне у току 1938. године. Његов заменик Елијава је, такође, "скинут" са посла.

Дакле, четири комесара у овом комесаријату ишчезли су за непуне две године.

Правда. Овај комесаријат губи на првом месгу свога шефа Криљенка, који је недавно стрељан без суда.

Криљенко је један од најмаркантнијих фигура грађанског рата. Члан је партије од 1905. године. Као први делегат на првом конгресу совјета 1917. године, ухапшен је од стране привремене владе. По ослобођењу постаје генералисим Црвене војске на место генерала Духовина, који је одбио да извршава наредбе Лењинове. Дуго година је главни прокуратор Совјетских Република и у том својству творац свих политичких процеса у СССР-у. Потом је народни комесар Правде, са кога је положаја смењен 17. септембра 1937. године. 2. окто-бра исте године одузето му је, са још 416 комуни-ста, држављанство, а касније стрељан без суда.

Никада није био троцкиста нити присталица ма које од опозиционих група. Совјетски листови му замерају да је био "претерани шахиста" и да је правио много "екскурзија" те тако "занемарио свој комесаријат". Злочин за стрељање!

На његово је место постављен Антонов-Овсејенко, који није ни ступио на дужност већ стрељан одмах по доласку из Шпаније.

Своје шефове следио је у овој крвавој трагедији и поткомесар Пашуканис, први помоћник Криљенков, јер је "изопачио судску политику СССР-а". Други помоћник Муралов, чувени јунак из грађанског рата, бивши комакдант московског гарнизона и први носилац ордена "Црвене звезде", стрељан је у групи Пјатакова као "шпијун".

Ишчезао је и председник Великог суда, стари бољшевик Винокуров, који је овај положај заузимао од 1924. године. На његово место долази Иван Голијаков, познати стаљиновац.

Из "Социјалистичке законитости" сазнаје се да су демаскирани као "народни непријатељи": Сегал, генерални прокуратор транспорта; Драгунски, прокуратор Азовске области; Лајман, прокуратор из Свердловска; Заславски, прокуратор из Транскавказије.

Поред тога само у Руској федералној републици ухашпено је око 500 прокуратора, јер су одбили да шаљу у смрт невине људе, које је хтео да уништи ђурђијански термидорац.

Народно здравље губи, такође, свога шефа, симпатичног Семашка, једног од најинтимнијих пријатеља Лењинових. Семашко је оптужен за "проневеру државног новца". Његов заменик, стари бољшевик Камински, бивши члан Московског совјета скинут је са тог положаја 17. III 1937. године.

Први помоћник комесара Народног здравља Раковски, осуђен је као "шпијун" на 20 година заједно са Радеком. Пореклом Бугарин из Бесарабије, Раковски је играо врло видну улогу у Совјетској Русији. Био је члан ЦК партије, председник Савета народних комесара за Украјину, делегат са Чичерином у Ћенови, амбасадор у Паризу и Лондону и помоћник комесара за спољне послове. Троцкиста из првих дана, депортиран је 1929, а по "покајању" 1934. године, постављен је за поткомесара Народног здравља.

Трговина. Комесар за спољну трговину и потписник свих трговачких уговора између Совјетске Уније и страних држава Розенхолц, стрељан је у групи Рикова. Стари бољшевик. Отправник послова у Лондону 1927. године, а од тада шеф за спољну трговину до стрељања. Био је у опозицији од 1923-1928. године. То му је једини грех према Стаљину и његовој клики.

Његов помоћник Судин скинут је и затворен 17. III 1938. године. Други помоћник Елијава, чувени бољшевик, лични пријатељ Јенукидзеа, такође, је стрељан због веза са својим пријатељем, пошто је претходно посгављен за народног комесара за агрикултуру, на који положај уопште није ни дошао.

Заједно са својим колегама затворен је и трећи поткомесар за трговину, Логановски..

Иваи Межљаук, комесар совјетског павиљона за време међународне изложбе у Паризу 1937. године, поделио је судбину свога брата Валеријана, потпредседника Савета народних комесара централне владе, који је ишчезао као "народни непријатељ".

Финансије. Ранији комесари овога важног комесаријата о којима је већ било речи, Сокољников, Крестински и Туманов, ишчезли су или стрељани. Њихов наследник Гринко, финансијер петогодишњих планова и заслужни стари бољшевик следио је своје претходнике у овој крвавој трагедији. Гринко је важио као највећи совјетски финансијер. Он је у два маха спасио совјетске финансије од банкротства.

Његов помоћник Мирјазин поделио је судбину свога шефа. Затворени су још и ишчезли: Марадијан, директор совјетске банке у Паризу; Аркус и Фатијанов, потпредседници Совјетске Народне банке.

Индустрија. Тешка индустрија жртвовала је свог реализатора Сержа Орџоникидзеа, најближег и најинтимнијег сарадника и пријатеља Стаљиновог. Стари бољшевик и сарадник Стаљинов још од стварања Бољшевичке партије на Кавказу, Сержо је од револуције играо видну улогу у совјетској држави. После једне врло бурне седнице Политбироа, на којој је енергично протестовао против истребљивања старих бољшевика, отрован је исте ноћи, јер се Стаљин није усудио да и њега оптужи за "шпијунажу" и "издајство". Да би цинизам био што већи, сахрањен је са свим почастима, пошто је претходно штампа објавила да је "умро напрасно од кардијака". Професор Плетњев стрељан је јер је одбио да потпише записник да је Сержо умро од "природне смрти". Др Левин, као једини живи сведок тровања Орџоникидзеа стрељан је, такође.

Али, још пре те фаталне седнице на којој је решена Сержова судбина, Стаљин је посумњао у његову оданост (мада Сержо никада није био опозиционар, већ напротив, важио поред Лазара Кагановића за највернијег Стаљиновог пријатеља). Судбина породица стрељаних бољшевика дубоко је дирнула Сержа Орџоникидзеа. Да би колико-толико ублажио несрећу породице стрељаног Пјатакова, његовог првог помоћника, он је узео к себи његову жену и децу. То је био други разлог тровања Орџоникидзеа, јер је и тиме отворено манифестовао неслагање таквог начина уништавања старих бољшевика.

Сержов помоћник, поткомесар Рухимович, пошто је постављен за комесара ратне индустрије, затворен је, стрељан. Рухимович је стари опозиционар. Члан је партије од 1908. године. За време револуције био је председник Совјета у Харкову. На његово место постављен је у ратну индустрију брат Лазара Кагановића, Михаил Кагановић, шурак Стаљинов, који је трећи народни комесар из породице Кагановића.

Пјатаков, други помоћник комесара тешке индустрије. Стрељан је као главни оптужени у процесу од 1. фебруара 1937. године. Стари бољшевик, бивши председник Савета народних комесара за Украјину, и председник Совјета у Кијеву. Бивши члан ЦК и Политбироа, председник Државне банке и потпредседник Великог економског савета. Искључен је из партије као опозиционар 1929. године, а потом се "покајао". Био је лични пријатељ Лењинов. Фигурира у Лењиновом тестаменту на листи Лењинових наследника. Овај тестамент, као што је познато, Стаљин је сакрио да би сву власт задржао за себе.

Муклцјевич, поткомесар ратне индустрије, скинут је са свог положаја и затворен.

Гвахарија, директор металургијских фабрика у Макејевки, одликован 1937. године као "сјајан организатор производње", а 6 месеци касније стрељан као "саботер". У ствари је стрељан, јер

је био зет Сержа Орџоникидзеа.

Ишчезао је и његов помоћник и велики број инжењера из Макејевке. 10. јула 1937. године ухапшен је велики број директора фабрика, међу којима и познати Глинка и др. 20. јула исте године ухапшен је директор фабрике Но 22. Нарголии; 14. новембра осуђен је на смрт директор угљарског труста у Донбасу Володарски, његов први помоћник, неколико инжењера и 2 механичара.

Као круна овог нечувеног покоља платио је главом и чувени инжењер Тупољев, творац совјетске авијације.

Ћак првог руског авијатичког конструктора, Тупољев је убрзо својим изумилачким талентом надмашио свога професора. Сви најбољи авиони, војни и цивилни дело су Тупољева. Његови прототипи прославили су совјетска крила безбројним светским рекордима. Познат је лет авиона АНТ-25 у Америку, који је тукао светски рекорд у правој линији. Чувени авион "Максим

Горки", "највећи авион на свету", који је страдао несмотреношћу једног пилота, такође, је дело Тупољева. Авион који је замеиио "Максим Горки" је, такође, конструисан по цртежима Тупољева, али више не носи његово име. Тупољев је, такође, творац ТБ-6 од 22 тоне, који може да пређе за сат 450 километара, и да се са пуним теретом попне на 8000 метара.

Тупољев је сматран личним пријатељем Стаљина и Ворошилова. За своја истраживања имао је неограничен кредит, који му је био отворен у Народној банци. За личну употребу имао је две виле, једну у Москви а другу на селу, као и два аутомобила, што нема ниједан виши совјетски чиновник. Одликован је свим совјетским орденима: "Црвеном заставом", "Лењиновим орденом" и "Црвеном звездом". Ретки су совјетски државници који имају сва три одличја.

Никада није био троцкиста ни опозиционар, нити се уопште мешао у политику. Поред свега тога ухапшен је и стрељан под изговором да је "сметао каријери млађих инжењера". Под Стаљи-новим режимом и то је злочин који се кажњава смрћу, ако то није био само непосредни повод.

Заједно са Тупољевим ухапшени су и инжењери Григорович, Пољаков н Поликарпов, његови сарадници.

Поште и телеграфи. Овај је комесаријат био најфаталнији за његове шефове. Од оснивања па до данас, стрељани су сви комесари пошта (осим последњег). То је био положај на коме су комесари чекали да буду одатле изведени на губилиште. Тај је комесаријат био нека врста "предсобља смрти", како вели Бармин.

Смирнов, један од ранијих комесара пошта, стрељан је у групи Зиновјева. Његов заменик Глебов Авилов ишчезао је. Следећи комесар Риков, стрељан је у групи Бухариновој. Пошто је Јагода смењен са положаја комесара Унутрашњих дела, постављен је за комесара пошта, одакле је изведен на губилиште. Јагоду је заменио Калепски, који ишчезава 17. августа исте године, па да на његово место дође Берман, помоћник комесара Унутрашњих дела, па да и он ишчезне. Јежов га у својству комесара Унутрашњих дела замењује, да би и он ишчезао. Дакле 6 комесара за неколико година стрељао је Стаљин у комесаријату пошта у Москви.

Јухов, поткомесар пошта је, такође, ишчезао са великим бројем виших чиновника.

Од осталих народних комесара споменимо још Калмановића, комесара совхоза, који је, такође ухапшен, а можда и стрељан. Иванов, комесар шума, стари бољшевик, и опозиционар, стрељан је у процесу Пјатакова. Његов наследник Лобов, стрељан је неколико месеци касније, па да их на овом крвавом путу следи и трећи комесар совхоза Ризов. Комесар лаке индустрије Љубимов је затворен, а свакако и стрељан. Комесар рада Угланов, стари бољшевик и члан ЦК и помоћни члан Политбироа, затворен је као "неспособан". Серебријаков, помоћник комесара транспорта, један од секретара партије, члан Московског

совјета и ЦК, стрељан је у групи Пјатакова.

Изнели смо само листу народних комесара (министара) и њихових помоћника централне владе, чија је немилост, затварање или стрељање објав-љено у совјетској штампи. Народне комесаре, уствари, следила је читава плејада старих бољшевика, виших чиновника појединих комесаријата, а нарочито личних пријатеља шефова комесаријата, јер бити пријатељ стрељаног старог бољшевика је, такође, велики грех.

5. СТРЕЉАЊЕ ЧЛАНОВА ВЛАДЕ ФЕДЕРАЛНИХ ЈЕДИНИЦА"Чишћење" Стаљинових противника, и непријатеља кремаљског конвента, није се зауставило само на војсци и централној влади. Трагично чишћење расуло је драгоцену крв старих бољшевика у свим федералним републикама, јер нигде није била популарна диктатура стаљинске клике. То клање у извссним републикама ишло је до безумља, тако да су у извесним федеративним републикама стрељани сви чланови владе на челу са председником републике и првим министром.

Од 7 главних република само су до сада три задржале своје председнике. Стрељана су 4 и то: Чевриаков, председник Белоруске републике; Кођајев, председник Узбекистана; Анезоглијап, председник Јерменске републике. Петровски, пред-седник Украјинске републике је скинут и ишчезао.

Од председника мањих република стрељани су или затворени: Лорђикинанџе (Аџаристан), Архивов (Карелија), Ајтаков (Туркменистан), и други.

Према Волембергу (Етид од 20. XII 1938), стрељано је 2/3 чланова руске владе, 5/6 чланова украјинске и белоруске владе, и 9/10 чланова влада закавкаских република. Највећи део стре-љаних је пао зато што су се противили насилној колективизацији.

Руска Република. Највећи део чланова владе руске републике су истовремено и чланови централне владе. Отуда ћемо поменути само оне о којима нисмо говорили до сада. На првом месту пао је председник Савета народних комесара Сулимов, познати стари бољшевик, и стари опозиционар. Поред њега пала је и Варвара Јаковљева, комесар финансија и врло популарни бољшевик, итд.

Украјина. Украјина је после руске, највећа федерална република. Будући да је још и погранична, совјетски режим је посвећивао велику пажњу у избору чланова владе и секретара партије, који су обично регрутовани међу најоданијим стаљиновцима. Ово пажљиво одабирање лежало је још и у факту, што је у иностранству националиста Конаваљец водио врло живу акцију за аутономију Украјине. Отуда је нагло и масовно чишћење чланова украјинске владе и њихових помоћника а исто тако и партијских функционера, наишло, како у Совјетској Унији, а тако исто и у иностранству, на опште запрепашћење.

Међу палим у немилост треба прво поменути чувеног бољшевика Петровског, личног пријатеља Стаљиновог. Петровски је бивши радник и једини живи посланик, бољшевик у руској Думи од пре револуције. У почетку је био десничар, али се брзо прибрао и прилагодио Стаљиновој политици, те од тада важио као његов непосредни сарадник и представник у Украјини. Скинут је са положаја председника републике 27. јула 1938. године, пошто је узео активног учешћа у клању чланова украјинске владе. Његова је судбина неизвесна. У сваком случају није изабран на последњим конгресима, ни у Украјини, ни у Москви ни на какав положај, ни у партији, ни у држави. На положају га је заменио Корниц, посланик из Дњепопетровска.

Председник Савета народних комесара Љубченко "извршио је самоубиство". Према званичној штампи, он је то учинио јер се "бојао да поднесе украјинском народу рачун о свом издајству". Међутим, Љубченко је убијен у затвору истог дана када је ухапшен од стране ГПУ. (1. септембра 1936. године)

Његов заменик, Бондаренко, не фигурира више на листи чланова украјинске владе приликом конгреса од 16. новембра 1937. Нема сумње да је и он у најмању руку депортиран.

Потпредседник Савета народних комесара Селекис и други потпредседник Сухомлин затворени су као "неспособни". Наследник првога, Тиањидеда, ишчезао је два месеца касније.

Од народних комесара поменимо: Бутаренко, затворен 24. III1937. године. Истог дана затворен је и комесар финансија Рекис и његов први помоћник Косило, и скоро сви виши чиновници овог комесаријата. Косило је стрељан јер је био љубавник жене Пјатакова, чиме се "доказује" да је он био на овај начин у вези са стрељаним Пјатаковим, па према томе и у опозицији.

Леилевски, комесар Унутрашњих дела, стрељан је у вези са стрељањем Јагоде.

Још су затворени, а можда и стрељани комесари совхоза, здравља и агрикултуре.

Бела Русија је као и Украјина приложила на Стаљинов жртвеник своје најбоље. Пао је најпре председник републике Чевриаков. Лични пријатељ Лењинов, бивши учитељ, члан партије од 1917. године, члан је ЦК партије. Председник је републике од 1924. године. И он је извршио самоубистао "из поро-дичних разлога". Уствари, убијен је у затвору без суда.

Председник Савета народних комесара Голодед стрељан је 16. VI 1938. Он је пре тога одржао оштар говор на конгресу Совјета у Минску против Троцког и троцкизма, али му то није помогло. Оптужен је да је био у "вези" са стрељаним генералом Уборовичем и да су хтели да "рестаурирају капитализам у Белој Русији".

Од народних комесара стрељани су: Диаков, комесар правде; Банек, комесар агрикултуре; Гуревич, комесар трговине и још три народна комесара. Сви су, такође, стрељани у вези са стрељањем генерала Уборевича као "национални буржуји".

Према листу "Рабочиј" од 13. септембра 1937. смењен је и затворен и заменик Голодеда на положају председника Савета народних комесара М. Волковић, који је остао на том положају свега два месеца. Оглашен је као "народни непријатељ". Заменик Гуревића на положају комесара трговине смењен је и затворен одмах по постављењу. (Рабочиј, од 16. августа 1938)

Кавказ. У Тифлису је стрељан чувени бољшевик, председник Савета народних комесара Буду Мдивани. Приликом његовог хапшења изјавио је полицајцима:

"Реците Стаљину да Тифлис није Москва, и да ја нисам ни Зиновјев ни Камењев да би могао и мене оптужити. Он данас стреља своје старе сапутнике у борби, али пека добро упамти, да је после Дантона дошао ред на Робеспјера."

Стрељан је 16. јула 1937. године са још 6 угледних ђурђијанских комуниста.

Други председник Савета народних комесара Малогаштли, скинут је са положаја и затворен 24. VI 1937. године. Такође, бивши председник Савета народних комесара Гогобериџе и његов помоћник Агниашвили, стрељани су са следећим народним комесарима: Окуђава, Квириквелија, Кикнадзе, Моделаџе, Торошелиџе, Чиклаџе и Ђикија, све стари пријатељи и сапутници Џугашвилија-Стаљина. Са њима је стрељано још 40 угледних старих бољшевика, помоћника народних комесара, виших чиновника, јер су хтели да "продају земљу енглеским империјалистима". Овај процес је према совјетским листовима одржан 31. августа 1937. године.

Ову групу ђурђијанских комуниста следио је и најстарији кавкавски бољшевик Орехелашвили, такође, бивши председник Савета народних комесара Ћурђијанске републике, као и Боикваџе, председник Врховног суда.

У Ађаристану стрељан је председник републике Лорђикипанаџе, вицепредседник Рамишвили; комесар агрикултуре Мегрилиџе и други.

У Јерменској републици стрељан је 2. I 1938. године, председник Савета народних комесара и још неколико комесара: директор Народне банке Мамиконијан; ректор Универзитета Епгибријан; поткомесари агрикултуре Сакнаразијан и Калаптаријан, са неколико виших чиновника овог комесаријата.

Узбекистан. У овој републици стрељан је Коџајев, председник републике од 1922-27. године. Коџајев је "признао" да је хтео да "прода земљу Енглезима". Његова два брата Хата и Турин, народни комесари стрељани су, такође.

Абказија. Стрељан је Михаил Лакобе, председник Савета народних комесара; Зантарцја, комесар просвете; Васили Лакобе, директор петролејских извора у Бакуу; Чалмар, комесар агрикултуре; Ладари, секретар партије; и Нестор

Лакобе, шеф полиције. Сви су стрељани јер су "спремали атентат против Стаљина".

У Азербејџану скинути су (колико се зна) са по-ложаја следећи народни комесари: Исламов, коме-сар правде; Нодијев, комесар унутрашњих дела.

У Карелцји затворен је 17. септембра 1937. године председник републике Архивов; претходно су такође затворени Бузнев, председник Савета народних комесара; Фолин, комесар правде, и Ирклис, секретар партије, са великим бројем комуниста.

У Киргизији затворен је 15. септембра 1937. године Исакајев, председник Савета народних комесара; Ајчамов, секретар Егзекутивног комитета републике, као и комесари: Ајземанов, Ћамбејев и комесар агрикултуре. У Немачкој републици ухапшен је Тропман, шеф за васпитање; Хенберг и Петерс, председници колхоза, као и велики број комуниста, међу којима и учитељ Зенгланд. Сви су оптужени као "Хитлерови шпијуни". Најзад, укинута је и сама република.

У Таџикистану ухапшен је 7. августа 1937. године председник републике Шотемор; секретар републике Иманов; потпредседник Савета народних комесара Кактин и комесар правде Сиринов. Први је "шпијун", други је "троцкиста". Оба су "фаворизирали националну буржоазију". Заједно са њима затворена су још 4 народна комесара.

Туркменистан. 16. августа 1937. затворен је, а потом стрељан председник републике Ајтахов, бивши рибарски радник. Заједно са њим страдао је и потпредседник републике и још 8 чланова владе.

У Татарској републици стрељани су: пред-седник републике, секретари, шеф ГПУ, и неколико чланова владе.

Неразумљива је, такође, потера за Летонцима, совјетским грађанима. Скоро сви генерали Летонци су стрељани, међу којима: Алкснис, Ајдеман, Корк, Бокис, Осолин, Апсе, Мезис и други. Од угледних комуниста Летонаца ликвидирани су: Рудзутак, и чекисте Петерс и Ластис итд.

IIIСтрељање партијских функционера

ПроцесиУ овом делу, изнећемо само листу стрељаних партијских функционера, који у моменту хапшења нису заузимали извесне положаје у држави. Исто тако изнећемо хронолошким

редом разне процесе и масовна стрељања без процеса, изневши биографије само оних старих бољшевика које нам недостају у првом делу.

Стрељање партијских функционера који су у партији, нарочито у унутрашњости, заузимали видне положаје, било је махом обављено без икаквих публикација. Махом стрељања нису вршена у месту, већ су појединачно одвођени на губилиште у Москву или су стрељани изван места у којима су радили и уживали извесну популарност. Отуда је и врло тешко представити праву слику истребљивања партијских кадрова.

Познато је да после искључења троцкиста и десне опозиције, нико од бивших опозиционара није могао више заузимати никакав положај у партији. Наравно, реч је о особљу које диригује партијском политиком, нарочито у федералним републикама и у руским провинцијама. Ту су постављани, а не и бирани, само они, који су важили као одушевљени стаљиновци. Отуда је истребљивање баш тих партијаца дубоко одјекнуло у партијским организацијама, што се нарочито запазило на последњем партијском конгресу, где је Стаљин принуђен да изјави, да је "чишћење завршено". Па, ипак, та га изјава није спречила да пошаље у смрт Мејерхолда.

Масовно истребљивање ограничило се првих дана скоро искључиво на оне старе бољшевике, који су некада, па макар то било и првих дана револуције, припадали опозиционим групама. Стаљин је веровао да је после последње капитулације опозиције њихова акција потпуно ликвидирана, и да су сви повили грбаче пред кремаљском бирократском кликом. Уствари, рушењем и последњих заоставштина демократије у партији, убијањем сваке критике и узимањем све власти у партији и држави од стране Стаљина и неколико Кагановића, запостављањем и малтретирањем опозиционара у сваком погледу и у свакој згодној прилици, све је ово револтирало прве сараднике Лењинове и творце револуције, те су били принуђени да поведу оштру борбу против Стаљинове диктатуре. То утолико више, што су извесна предвиђања опозиције добијала већ своје потврде, а нарочито што се тиче колективизације.

Стаљин је увидео да му лично прети са ове стране велика опасност те је и донео одлуку да се једним потезом курталише целе опозиције, не де-портирањем и хапшењем, већ масовним стрељањем, представивши их као "шпијуне" и људе који су "хтели да продају совјетску државу страном капиталу". Како је за ту тако страшну оптужбу требало и доказа, Стаљин је помоћу ГПУ-а извршио одвратне фалсификате, па да после и творце тих фалсификата истреби, како би једини сведоци ових нискости ишчезли. Оптужене је присилио или убедио да у "интересу револуције и партије" понесу на својим леђима шпијунски крст. Тамо где му нису помогла ова два средства, агенти провокатори су ушли на сцену да одиграју своје одвратне улоге.

Уклањање старих бољшевика са партијских послова почело је још смрћу Лењиновом. Ово нарочито важи за партијски апарат - Централни комитет и Политбиро. "Социјалистички гласник" од 11. фебруара 1937. године доноси јединствен преглед политике одстрањивања старих бољшевика из партијских инстанци. Тако, Шести конгрес партије, који је одржан у јулу и августу 1917. године, изабрао је Централни комитет у који су ушли: Лењин, Стаљин, Свердлов, Бухарин, Риков, Ђержински, Артем, Камењев, Троцки, Зиновјев, Ногин, Урицки, Ломов, Миљутин, Јофе, Крестински, Колонтај, Стасова, Бубнов, Сокољников и Смилга. Од овог броја 7 су умрли још одавно, 6 су напустили сваки партијски рад услед ситуацијс у партији, а од осталих 7 су "контрареволуционари": Бухарин, Зиновјев, Риков, Камењев, Смилга, Сокољников и Троцки. Остао је још само Стаљин.

Ово је уствари био "штаб револуције".

На VII конгресу партије од 1918. године од 15 чланова ЦК, колико их је онда изабрано, 6 су умрли, 2 прекинули сваки политички рад; од 7 осталих, 6 су "контрареволуционари": Бухарин, Зиновјев, Смилга, Сокољников, Троцки и Шмит. Јошје остао само Стаљин.

У марту 1919. године, на VIII партијском конгресу, изабран је ЦК који се састојао од 19 чланова. 3 су умрли, 3 напустили политику, 11 су "контрареволуционари": Бухарин,

Бјелобрадов, Јевдокимов, Зиновјев, Камењев, Радек, Раковски, Серебријаков, Смилга, Томски и Троцки. Остали су још само Стаљин и Калиљин.

Марта 1920. IX конгрес изабрао је ЦК, такође, од 19 чланова, 3 су умрли, 2 напустили политику, 11 су "контрареволуционари": Бухарин, Зиновјев, Камењев, Преображенски, Радек, Раковски, Риков, Серебријаков, Смирнов, Томски и Троцки. Остали су још тројица у Партији: Стаљин, Калињин и Андрејев.

Седми конгрес изабрао је комисију за изградњу новог партијскот програма. Поред Лењина било је још 6 чланова: Стаљин и још 5 "шпијуна": Бухарин, Зиновјев, Камењев, Риков, Троцки и Томски.

После Лењинове смрти, XIII конгрес, који је одржан у мају 1924. године, изабрао је ЦК од 53 члана. Овај ЦК изабрао је и свој Политбиро од 7 чланова у који су ушли Стаљин, и још 6 "шпијуна и издајника": Бухарин, Зиновјев, Камењев, Риков, Троцки и Томски.

Од шесторице, које је Лењин назначио као своје наследнике, у фамозном тестаменту, који је Стаљин уништио, остао је у животу још само Стаљин. Троцки је у емиграцији, остала четво-рица су стрељани као "контрареволуционари".

Од оснивања Коминтерне 1919, па до 1929. године, сви главни рапорти поднети су на конгресима од стране Лењина и још 4 "народна непријатеља": Бухарин, Троцки, Радек и Зиновјев.

Према томе од 20 бољшевичких вођа о којима је било речи, само су још двојица (ко зна докле) толерирани од стране Стаљина: Андрејев и Калињин, 17 осталих су стрељани, помрли, или су осуђени на робију.

Од 71 члана ЦК изабраних на XVII конгресу партије 1934. задржано је у ЦК изабраном 1939. године свега 16 чланова. Сви остали су стрељани, затворени или депортирани. Иста је пропорција и са помоћним члановима ЦК. Од 11 чланова Политбироа, који су уствари заједно са Стаљином дириговали стрељање старих бољшевика пали су у немилост, а можда и стрељани 6 и то: Косиор, Чубар, Петровски, Постишев, Рудзутак и Јежов који је био трећи секретар партије (после Стаљина и Кагановића).

Од 71 члана Контролне комисије, само је један изабран 1939. године (7. VI) и то Шкирјатов. Сви су остали сматрани недостојним да заузму положаје "чистача" партије, па чак и сам Андрејев, председник комисије.

Овим масовним стрељањем старе бољшевичке гарде, проценат старих бољшевика је знатно опао. Према извештају једног од секретара Бољшевичке партије, Маљенкова (бившег Стаљиновог писара), после XVIII конгреса партије, проценат старих бољшевика од пре 1917. године износи свега 0,3%, свега 1% бољшевика из 1917. године, и 7% из доба од 1917-20. Значи да у партији има више од 90% партијаца од после револуције.

Такође је врло интересантно "чишћење" партије од смрти Лењинове па до данас. Познато је да постоји при ЦК Контролна комисија, која је под непосредном контролом Стаљиновом, и у коју улазе само најсигурнији његови пријатељи. Она има за циљ да сваке године "прочисти" партијско чланство, а нарочито да га очисти од опозиционих елемената. Међутим, велики број чланова, нарочито минирањем демократије, напустио је партију и без чистке. Тако на X конгресу партије 1921. године констатовало се да је од 659000 чланова, напустило добровољно партију, или искључено само у тој години око 200000 чланова. Дакле, скоро једна трећина. Наравно овде су скоро искључиво у питању стари бољшевици из доба револуције или од пре револуције.

Напоменимо, такође, да је 1928. године затворено преко 200000 чланова партије који су припадали опозицији или је симпатисали. 1929. искључено је 5000 троцкиста.

Према Виктору Сержу, који је као француски писац и опозиционар провео у Русији неколико

година у затвору, само од децембра 1934. па до краја 1935. године, искључено је из партије од 15-20%. Колико ли их је још страдало за време клања и депортирања од 1936-39. године?

На XVII конгресу који је одржан 1934. године партија је имала 1874488 чланова. На XVIII, пак, конгресу, који је одржан 1939. из извештаја секретаријата види се да сада има "око 1600000" чланова. Дакле, мање за скоро 300000 него пре 5 година. Када се узме у обзир да је за тај период ушло у партију, било из омладине или приправних чланова, такође, око 300000 чланова, значи да је у термидорском периоду искључено преко 600000 чланова партије, од којих је, свакако, највећи део стрељан или ухапшен.

У Совјетској, комунистичкој Унији, само је сваки стоти грађанин члан комунистачке партије.

Процеси у Совјетској УнијиСамо за последње три године Совјетска Унија имала је више политичких процеса него све ауторитарне државе заједно у целом свету. Сви ови политички процеси доносили су скоро искључиво смртне казне. Међутим, зна се, такође, позитивно, да је стрељан велики број старих бољшевика без икаквог процеса. То су махом партијски функционери.

Позабавимо се најпре тим политичким процесима.

Масовни политички процеси почели су убиством Кирова у децембру 1934. године. Највећи број тих процеса углавном био је објављен у совјетској штампи. Али, било је и таквих случајева, да су извесни "процеси" објављени у совјетској штампи неколико дана после стрељања, дакле уопште нису ни одржани. Таквих је нотица нарочито било много у провинцијским листовима.

Одмах по убиству Кирова, стрељано је 22. децембра у Лењинграду 105 "терориста", а 8 дана касније још 14 на челу са убицом Кирова, Николовим.

1935. године стаљински терор је скоро искључиво локализован у Лењинграду, центру опозиције. Јануара те године стрељано је у Лењинграду још 39 "шпијуна", а 31. јануара још 29. У априлу ове године депортирано је око 100000 радника из Лењинграда, под сумњом да су припадали опозицији. Совјетски листови су признали депортацију само 500 "народних непријатеља". Зна се позитивно, да су многе фабрике у Лењинграду обуставиле рад за неколико дана услед недостатка стручног особља, које је депортирано.

После стрељања и депортирања радника из Лењинграда, а нарочито после првог процеса против Зиновјева у коме је исти осуђен на 5 година робије, изгледало је да ће се истребљивања задржати на овоме. Уствари, то је било само затишје пред буру.

Пре него што је Стаљин почео истребљивање старих бољшевика, ударио је најпре на њихова удружења.

Познато је да је у Совјетској Унији постојало "Удружење старих бољшевика". То је удружење обухватало све старе бољшевике од пре револуције. Али, Стаљин је знао да су у том удружењу били ретки стари бољшевици који су одобравали његово неодговорно вршљање у партији и држави. Убиство Кирова је било непосредни повод за растурање овог удружења, које је најзад једним декретом од 27. маја 1935. године растурено.

Месец дана доцније, 29. јуна, растурено је и друго удружење старих бољшевика: "Удружење бивших политичких осуђеника". Ничим није мотивисано растурање ових двају удружења старих бољшевика. Па, ипак, сви стари сапутници Лењинови, познавајући Стаљина, предосећали су да се он неће на овоме задржати, и да ће потом почети са обимнијим прогонима свих оних који нису погнули главе пред кремаљским инквизитором.

После растурања ових бољшевичких организација све до краја ове године, није било важнијих политичких процеса. У очекивању крупнијих догађаја, стрељано је у Новосибирску 9 "издајника".

И у почетку 1936. затишје се продужује. У ствари кремаљски диктатор не седи скрштених руку, већ кроји планове о дефинитивном истребљивању старе бољшевичке гарде.

У овој години пада хапшење тифлиских комуниста. Укида се, такође, и Комунистичка Академија. Од важнијих процеса било је свега два и то: други процес у Камерову у коме су осуђени на смрт и стрељани следећи троцкисти: Шубин, Куров, Лиашенко, Андрејев, Робаленко и Пешконов.

Први велики процес против опозиције одржан је 19-24. августа 1936. године против Зиновјева и другова.

Према оптужници у питању су "завереници" из "троцкистичког центра" који су "убили" Кирова и припремали атентате на Стаљина и његове сараднике као: Кагановића, Ворошилова, Косиора, Постишева итд. (Ову двојицу последњих Стаљин је, такође, касније оптужио да су учествовали у сличним акцијама.) Од оптужених, 16 их је осуђено на смрт и то: Зиновјев, Камењев, Јевдокимов, Бакајев, Мрачковски, Тер-Ваганијан, И. Н. Смирнов, Драјцер, Рајнхолд, Пикељ, Голцман, Давид, Олберг, Берман, М. Лурцје и Н. Јурцје.

Осим неколико последњих, који су по свој прилици играли улоге лажних сведока и провокатора све су то стари бољшевици, који су играли најважније улоге у партији и Совјетској Унији за време и после револуције.

Зиповјев је члан свих ЦК од револуције до 1928. године, члан Политбироа. Председник је Коминтерне и као такав био једна од најомраженијих личности Совјетске Уније на страни. Зиновјев је главни рапортер на свим конгресима Коминтерне. Био је председник Совјета у Петрограду, где је уживао велику популарност. Уочи револуције, заједно са Камењевим, није веровао да је пролетаријат спреман да узме власт у своје руке и да је сачува.

У последње време није заузимао, као ни остали истакнути опозиционари, никакве функције ни у партији ни у држави.

Јевдокимов, је један од најстаријих радника бољшевика. Дириговао је Совјетом и партијском организацијом у Петрограду. Бивши члан ЦК и познати Зиновјевист. Напустио је опозицију 1928. године. Био је члан тајног троцкистичко-зиновјевског центра у Лењинграду.

Бакајев је, такође, један од најстаријих радника бољшевика. Члан је Централне контролне комисије, диригент Чеке у Петрограду, и политички комесар за време револуције. Зиновјевист, оделио се од опозиције 1928. године.

Мрачковски, радник са Урала, потиче из чувене револуционарне породице (и сам се родио у затвору), је стари бољшевик и познати јунак из доба грађанског рата. После револуције са службом је у војсци. Једно време командант војног округа на Волги. Леви опозиционар из 1923. године. Напустио је опозицију 1928. године.

Тер-Ваганијан је стари бољшевик и познати марксистички писац. Оснивач је ревије "Под заставом марксизма". Аутор великог броја радова, а нарочито су запажене његове студије о Плеханову, Лењину итд. Припадао је левици од 1923. године.

Голцман, стари бољшевик и признати економист. Симпатисао је опозицију од 1926-1927. године, али никада у њој није активно радио.

Пикељ, члан партије од револуције и шеф кабинета Зиновјева. Пикељ је познати писац, и велики зиновјевист.

Драјцер, такође члан партије од револуције. Узео је врло активног учешћа у грађанском рату. Припадао је левој опозицији из 1923. године.

Рајнголд, члан партије од револуције. Извесно време био је поткомесар за финансије и члан колегијума овог комесаријата. Никада није био активан опозиционар.

Берман-Јурин, никада није припадао ниједној опозиционој групи. За све време, па и

непосредно пред хапшење радио је у поверљивом апарату Стаљиновом, како у Русији, а тако исто и у Немачкој. Његова улога у процесу је доста загонетна а и сумњива.

Фриц Давид, такође није никада припадао ниједној опозиционој групи. Радио је у Стаљиновом апарату у синдикалној секцији. Давид је бивши теоретичар немачке комунистичке партије по синдикалним питањима и уредник синдикалног органа, преко кога је, нарочито, водио оштру кампању против троцкизма. Био је сарадник "Роте Фане", "Правде"' и "Известија" све до хапшења. Уствари, он је припадао групи немачког комунисгачког шефа Ханца Нојмана, који је стрељан. Са њим је радио још и М. Лурије и Н. Лурије.

Лурије М. И. (Емил) је члан немачке комунистичке партије зиновјевог крила а у последње време велики обожавалац Стаљинов, и његове партијске "линије". Пошто се одрекао Зиновјева и опозиције, његови чланци су запажени због изванредне оштрине против Троцког и опозиције у коминтернском листу "Интернационална коре-спонденција" који је излазио у Паризу.

Фриц Давид и двојица Лурија искључени су из партије три месеца пошто су стрељани.

Олберг је, такође, Немац. 1930. године покушава да се увуче у лево крило немачке партије, али га као сумњивог одбијају. Одбијен је и од стране социјалиста. Ото Бауер о њему пише: "Декларација Олберга којом је тражио повратак у организацију је одбијена писмом које сам мојом руком писао." Пришао је затим групи Ландау, а после уједињења ове групе са левичарима, Олберг се нуди Троцком за секретара, по свој прилици по налогу ГПУ-а.

Пошто је касније искључена левица из Комунистичке партије, Олберг одржава везе са Седовим, сином Троцког, али су те везе биле искључиво приватног карактера.

Опште је мишљење да је Олберг одиграо улогу провокатора у циљу компромитовања, не само опозиције немачке партије, како би имали разлога за њихово стрељање, већ и самог Троцког, чији је он био, по његовом причању "емисар" у Совјетској Унији. Исто тако тешке оптужбе падају на Олберга због његових честих путовања у СССР, што је само могао чинити као члан ГПУ-а. Проносе се вести да уопште није стрељан заједно са осталим осуђеним на смрт.

Камењев је председник Совјета у Москви, члан ЦК и Политбироа. Члан Брестлитовске делегације, председник Савета рада и одбране; директор "Правде", директор издања целокупних Лењинових дела итд. Са Стаљином и Зиновјевом склапа триумвират против Троцког, да би касније и сами прешли у опозицију, пошто су вешто искоришћени и злоупотребљени у борби против Троцког.

Смирнов је стари бољшевик и један од првих троцкиста. Члан је револуционарног ратног Комитета, комесар V армије, члан вишег војног савета, комесар пошта. Једини међу оптуженима, који се куражно држао на суду, јер се није дао наговорити да својим држањем падне толико ниско као и остали оптужени. Дуго година био је члан ЦК и Политбироа.

Година 1937. је свакако најкрвавија година од грађанског рата у Совјетској Унији. Читав низ процеса отерао је у смрт безброј старих бољшевика који су одбили да падну на колена пред кремаљском кликом. Крваво коло отворио је процес Пјатакова, са још 16 "шпијуна": Серебријаков, Муралов, Дробнис, Лившич, Богуславски, Књажев, Норкин, Шестов, Ратајчак, Турок, Пушин и Храше; Радек, Сокољников, Арнолд, Стоилов осуђени су на робију.

Биографије главних оптужених углавном донели смо у првом делу. Све су ово, такође, стари бољшевици, осим "сведока" и провокатора из ГПУ-а.

7. маја исте године осуђено је на смрт у Свободнаја (Сибир) 44 "јапанска шпијуна"; 26. истог месеца стрељано је 7; 1. јуна убијен је у Љубјанки политички комесар Црвене армије Гамарник; 12. јуна осуђен је на смрт Тухачевски са још 6 генерала; 16. јуна стрељано је на Даљњем истоку 85 "шпијуна"; истог дана у Сибиру 64 троцкисте и чувени ђурђијански

комуниста Буда Мдивани са још 6 другова у Тифлису.

22. јула стрељано је поново у Хабаровску 24 особе из "троцкистичко-јапанске организације".

7. августа осуђено је на смрт и стрељано у Островском срезу 13 "издајника". Истог дана осуђено је на смрт у Красногвардејску 11 особа.

10. септембра у Ворошилову је стрељано 20 "троцкистичких агената"; 15. септембра у Владивостоку осуђено је на смрт 27 троцкиста; 19. септембра у Волохину (близу Ростова на Дону) стрељано је 6 "троцкиста". 2. септембра у Тифлису стрељано је 4 особе, а истог дана у Красногвардији осуђено је на смрт и стрељано још 8 "шпијуна". 1. септембра стрељано је у Москви 10 радника фабрике "Краснајазарја"; истог дана убијен је Љубченко, председник Савета народних комесара за Украјину.

5. октобра стрељано је у Лењинграду још 6 троцкиста; 12. истог месеца осуђено је у Минску 6 "саботера"; 14. октобра у Чити стрељано је са секретаром партије Федоровим још 10 "саботера"; 15. у Иркутску смакнуто је 45 "шпијуна троцкистичко-јапанских", 17. у Ростову на Дону 11 "контрареволуционара"; 17. октобра у Белану 5; 20. у Свободном, и истог дана у Улану-Уде (Монголија) 54 "шпијуна".

2. новембра у Гомелу (Бела Русија) осуђено је на смрт и стрељано 8 "издајника".

21. децембра стрељани су чувени бољшевици: Јенукидзе, генерални секретар Совјетских Република; Оркелашвили, народни комесар, Чебољдајев, Ларип, Метелев, Цукерман, Штајгер и Карахан. Ови су стрељани без суда. 24. децембра на Двини стрељано је 8 особа, а истог дана у Тифлису још 25 виших совјетских чиновника; и најзад у Москви 25. децембра 14 "народних непријатеља".

У 1938. години стрељани су: На Дону у феб-руару (троцкисти) Семенов, Ворошенко, Прујински и Боркин; 2. фебруара стрељан је у Тифлису инжењер Гарчиавели због "саботаже"; 23. истог месеца стрељано је у Осетији 11 ветеринара "због тровања стоке". Најзад у овоме месецу пада и трећи велики процес чувених бољшевика. Осуђени су на смрт: Бухарии, директор "Известија"; Јагода, шеф ГПУ, Риков, бивши председник Совјетске владе; Крестински, помоћник комесара спољних послова; Розенхолц, комесар спољне трговине; Иванов, комесар шума; Чернов, комесар агрикултуре; Гринко, комесар финансија; затим стари бољшевици: Икрамов, Кођајев, Шарангович, Субрев, Левин, Максимов, Корако и Кријуков.

У првој половини 1939. године: 5. јануара осуђено је на смрт 5 виших чиновника из ГПУ; 22. јануара још двојица у Лењинско-Кузњецку.

Укупно, дакле, 55 објављених процеса, у којима је осуђено на смрт 1014 "саботера", "шпијуна" и "издајника", који су као такви објављени, било у московској или локалној штампи. У ове цифре не улазе они који су нечујно били жртве разних парабелума у потиљак у мрачним јазбинама разних Љубјанки широм целе Совјетске Уније. Тако су страдале десетине хиљада официра, црвених војника а можда и више других опозиционара, старих бољшевика.

За то време осуђен је само један бивши руски племић, Принц Волковски на 5 година робије "за клевету совјетског режима". Стварни непријатељи Совјетске Русије као што се види уживају већа права и више благонаклоности у стаљинском режиму него Лењинови сапутници, творци партије и совјетске власти. Стварни саботер Вознесенски, који је "свесно и из мржње према совјетском режиму" саботирао тражење авијатичара Леваневског у поларним пределима приликом лета у Америку, осуђен је на 20 година робије, док је "саботер" Пјатаков осуђен на смрт, мада нико и ничим није доказао да је ма што саботирао.

Поред великог броја стрељаних опозиционара, наведимо још неколико случајева партијских функционора, који нису до сада цитирани, а који су уживали велико поверење Кремљина.

Стрељан је Копдратијев, председник Совјета у Лењинграду, и скоро сви угледни комунисти и комунистички шефови у овом месту.

Од 10 секретара партије у федералним републикама изабраних у априлу 1937. године, дакле после првог вала терора, данас су у животу само Берија, секретар партије на Кавказу (сада комесар унутрашњих дела) и Багиров, секретар партије у Азербејџану.

У Украјини, од 13 чланова Политбироа, изабраних 1937. године, за кратко време сви су скинути са послова, а свакако похапшени, ако не и стрељани. Нарочито је праву панику изазвало стрељање секретара Партије Косиора, који је, иако бивши опозиционар, важио као велики пријатељ Стаљинов. На његово је место постављен Постишев, познати стаљиновац, па да и он падне исте године. На његово место долази из Москве Хрушчов, такође велики стаљиновац, који се још држи. Ваљда до прве прилике. Поред тога позатварани су или депортирани и стрељани скоро сви покрајински партијски секретари у Украјини.

У Белој Русији "чишћење" је било такође потпуно. Према извештају секретара партије Шаранговича (који је, такође, пао крајем 1938. године), од 21. јуна 1937. године, искључен је у Белој Русији из партије 421 члан; 367 је демаскирано као "народни непријатељи" (дакле стрељани). "Демаскирано" је, такође, 150 директора разних предузећа. Стрељани су или похапшени сви покрајински секретари на челу са генералним секретаром партије и скоро свим члановима владе, заједно са председником владе и председником републике.

Секретар партије за Абказију стрељан је под оптужбом да је "спремао атентат на Стаљина" и остале чланове централне владе. Мирзојан, секретар партије у Казахстану, смењен је као "народни непријатељ" 2. јуна 1938. године.

Од важнијих покрајинских секретара стрељани су Васиљев, секретар партије у Красногвардејску; са њим је стрељано још 11 партијских функционера. 24. августа 1937. године скинут је и затворен председник Московског совјета Филатов. У Владивостоку су искључени и затворени председник, секретар, и још два реонска секретара партије. У Чити је осуђен на смрт реонски секретар партије Федоров, као "шпијун", заједно са председницима реонских комитета Толкашевим и Сретенским. 23. октобра скинут је и затворен секретар партије за Далеки исток Вареикис, постављен пре три месеца, када је стрељан његов претходник. Стрељан је зато што је "спречавао чишћење троцкистичких шпијуна". 12. јуна исте године скинут је и затворен први секретар партије у Новосибирску Алексијев са целом управом.

Од осталих угледних комуниста стрељани су или затворени у Москви: Ајзмонт и Томашев, као и Ајзмонтов сип. У Јарославу стрељани су као "народни непријатељи" бивши шефови из "Радничке опозиције" из 1920. године Шљапников и Медведев, где су били још одавно интернирани. Зосја, кћерка стрељаног генерала Уншлихта умрла је у затвору штрајкујући глађу у знак протеста за бесправно и безразложно хапшење. 24. августа 1936. убија се шеф Совјетских синдиката Томски, чувени бољшевик, члан ЦК и Политбироа у првом ЦК за време револуције. Његови сарадници Миљутин, Лариков и Антушков, ишчезли су одмах после његовог самоубиства.

Комуниста Драјцер, познати бољшевик из доба револуције и носилац ордена "Црвене заставе", умро је у затвору од глади, где је штрајковао са још 63-ицом комуниста неконформиста. Бутов, бивши секретар Троцког, убија се јер није хтео да потпише лажне оптужбе против Троцког унапред припремљене од стране Стаљина и његових органа.

Сензација је, такође, била огромна када се сазнало да је ухапшена и чувена комунисткиња Јелена Стасова, члан ЦК партије још од револуције и генерални секретар Међународне Црвене помоћи. Земљачка Розалцја, писац књиге "Парк културе и одмора", и потпредседница Контролне комисије затворена је, такође, као "народни непријатељ".

Шеф кремаљске страже и велики број стражара ухапшени су као "несигурни", а на њихово

место Стаљин је довео стражаре са Кавказа, који уопште нису партијци. Стаљинови анђели чувари Паукер и Воловић, који су годинама чували Стаљина и пратили га на сваком кораку, стрељани су под оптужбом да су "припремали" атентат на Стаљина, као да нису свакодневно имали безброј прилика да га ликвидирају, да су се заиста припремали на једну овакву акцију. Уствари, изгледа да су ликвидирани, јер су били упућени у извесне Стаљинове работе, те су као једини сведоци због тога и смакнути.

Од осталих познатих бољшевика стрељани су или затворени: Анишев, осуђен у првом процесу против Зиновјева на 8 година робије и доцније стрељан; Аркус, стари бољшевик, члан финансијског савета у комесаријату финансија; Богдан, познати бољшевик и секретар Зиновјева, извршио је "самоубиство"; Шаров, стари бољшевик, радник, зиновјевист, осуђен у првом процесу против Зиновјева на 8 година а затим стрељан; Шашкин, други секретар Омладинске Интернационале, и један од шефова групе "Ломинаџе", стрељан је; Штикголд, секретар Шкрифјанског, помоћника Троцког за време грађанског рата; Фридланд, млади бољшевички теоретичар; Фуртишев, стари бољшевик; Гајевски, стари бољшевик и јунак грађанског рата, и Грунштајп, стари бољшевик који је дуго време пре рата провео у затворима као политички осуђеник.

Долази затим: Куклин, радник, стари бољшевик и један од диригената партије у Лењинграду, бивши члан ЦК, осуђен је на 10 година робије у првом процесу против Зиновјева. Ломинаџе, бивши секретар Комунистичке омладинске интернационале и члан ЦК партије убио се када је дознао да је оптужен као "шпијун". Окуђава, стари бољшевик и један од шефова партије на Кавказу. Угланов, секретар партије у Москви и један од шефова десне опозиције, депортиран је. Скинуто му је држављанство у августу 1939. године; Рјутин, бивши члан ЦК и један од диригената партије у московском комитету; Слепков, познати новинар "бухаринске школе" и теоретичар десничара; Смилга И. Т. један од диригената устанка из 1917. године, члан ЦК; Стен, један од диригената групе "Ломинаџе" (левичари), стари члан партије и бивши члан контролне комисије.

Овој листи треба додати још следеће старе бољшевике: Федотов, Фридман, Јачек, Јелин, Јудин, Курт, Липшич, Мукин, Зајдел, Саков, Горсенин, Чарков, Хесен, Тарасов, Перимов, Башкиров, Браво, Залуцки, Вардин и други.

Ови последњи су махом зиновјевисти из првих дана, који су напустили опозицију заједно са Зиновјевим. Већина од њих је била у интернацији од првог процеса против Зиновјева, а потом су, како изгледа, стрељани са осталима.

ОмладинаУ овом општем клању, комунистичка омладина је дуго времена у заветрини, па да и она као и остале бољшевичке организације даде свој трибут. И она је дала све што је било најбоље. Сензација није била мала, када су совјетски листови донели вест о искључењу из партије и омладине Косарева, генералног секретара совјетске омладине, који је сматран као десна рука Стаљина у гоњењу "троцкиста" и "шпијуна".

Косарев је пуних 10 година секретар омладине. Његово је име носило безброј фабрика, бродова, колхоза, совхоза итд. Из партије је искључен 25. новембра 1938. Затим, 5. јануара 1939. осуђен је на 10 година робије. Његов грех? Понашао се "деспотски" у централном комитету омладине, а на ово има право искључиво Стаљин. Њему није могло да се пришије да је био "троцкиста" или што друго, јер је млад и био сувише одан Стаљину, да би могао "скренути са линије".

Косарев је претходно послао у Сибир као "несигурне" чланове ЦК омладине: Шолтанова, Куријанова, Фајнберга, Бубекина и Андрејева, па да и он ускоро пође за њима.

Од секретара федералних република, ретки су они који су успели да сачувају поверење Кремљина.

Украјински омладинци, чланови Централног комитета Андрејев, Клинков, Татарников, Зелепи и Геро скинути су са посла и искључени, па према томе и затворени. Њен генерални секретар стрељан је заједно са свим члановима Политбироа као "одвратна клика издајника отаџбине, бедни дегенерисани фашисти, троцкистичко-бухарински и буржоаски националисти. Банда терористичких саботера".

10. августа 1937. године пада у затвор секретар омладине у Новосибирску са целим месним комитетом и великим бројем ћелијских секретара. На Даљњем истоку стрељан је секретар омладине Исајев, а у Таџикстану Герасимов.

IVКОМИНТЕРНА И СТРАНЕ ПАРТИЈЕ

1. КоминтернаТермидорско лудило је прешло, такође, и на Коминтерну, а затим и на све стране партије, њене чланице. Јавно мишљење на страни осуђивало је Димитрова, секретара Коминтерне као "иницијатора" стрељања великог броја њених угледних чланова. Уствари, Димитров, као формални шеф Коминтерне, у својству њеног генералног секретара, био је противник оваквом начину уништења старих бољшевичких кадрова, јер је био добро пласиран да се увери у лажност оптужби којима се Стаљин послужио да би отерао у смрт своје старе сапутнике. Поред Димитрова, у Коминтерни је устао против оваквог "чишћења" Пјатницки, а нарочито немачки представник Вили Мунценберг. Први је услед те опозиције стрељан, док је Мунценберг остао у Паризу, а што се тиче Димитрова, он је у два маха добијао "одсуство" по 6 месеци, што иначе тамо значи привремено интернирање.

Због тога су се у неколико махова проносиле вести да је Димитров у немилости или да је стрељан. За сада изгледа да су ове вести произвољне, јер нема изгледа да ће се Стаљин усудити да диквидира и Димитрова, чија је популарност у Русији огромна, и што би у самој Коминтерни довело до још већих трзавица, па евентуално и до распада, јер се још чувају осетљивости извесних легалних партија, у којима се може говорити понекад о демократији у истим. Са друге стране Димитров је нека врста симбола антифашистичке борбе, не само у Русији, него и у целом свету, јер је познат фамозни процес у Берлину и јуначко држање Димитрова на истом.

Међутим, све те верзије, у другој половини 1939. године изгледа да добијају потврду. Димитров се више уопште не виђа на совјетским свечаностима и конгресима, где је увек заузимао место поред Стаљина и осталих шефова бољшевичких и чланова владе на главној трибини. Затим, совјетско-немачки пакт може такође да одитра пресудну улогу у судбини Димитрова, када се зна позитивно да онај који је провео толико времена у немачким затворима, није у стању да се помири са овим наглим одустајањем Стаљина од своје досадашње антифашистичке политике.

Али, ако можда, ипак, Димитров није дефинитивно пао у немилост, страдали су најеминентнији чланови Коминтерне, како представници руске партије, а тако исто и осталих партија. Највећи број је стрељан без суда, док су остали депортирани, или се још налазе по затворима. Запрепашћење је утолико било веће, што су делегати руске Бољшевичке партије били назначени од стране самог Стаљина, што значи, да је он тамо делегирао искључиво људе у које он лично има поверење, и преко којих може спроводити своју политику и на међународном терену.

Међу првима ликвидиран је први помоћник Димитрова, познати руски бољшевик Пјатницки, стварни шеф Коминтерне, њен организациони секретар и благајник, а после одстрањења Бухарина 1928. године и њен идеолог и теоретичар.

Пјатницки никада није био троцкиста, нити је припадао ма којој опозиционој групи. Напротив, с обзиром на сам положај који је заузимао, изгледало је да је непосредни сарадник Стаљинов у Коминтерни, те је отуда и било загонетније његово стрељање. Уствари, Пјатницки је стрељан јер је устао отворено и енергично против оваквог начина ликвидације партијских кадрова, када је већ остало много хуманијих. Тај његов став, као и Сержа Орџоникидзеа, коштао гаје живота.

Пјатницког на положају организационог секретара и благајника замењује чекиста Јежов у својству комесара полиције, како би могао непосредно да контролише све акције чланова Коминтерне. Међутим, и он касније, пошто је стрељао две трећине чланова Коминтерне, пада у немилост. На овом послу замењује га други делегат бољшевичке партије Мануиљски, који се неким пуким случајем до сада одржао у Коминтерни. Он је једини бољшевички делегат, који је преживео термидорско истребљивање.

Поред Пјатницког, проносе се вести да је стрељан и Бела Кун, један од најеминентнијих и најслушанијих страних чланова Коминтерне. Бела Кун је пореклом Јеврејин. За време мађарске комуне председник је Совјета у Пешти, а од тада је све време на раду у Коминтерни, дакле пуних 17 година. Важио је као "човек јаке руке" те је слат увек тамо где су биле потребне изванредне организаторске способности. Од свих емиграната у Москви он је био најпопуларнија личност. Вест о његовом стрељању је излазила у страној штампи неколико пута и никада није демантована од стране совјетске штампе, те у оваквим случајевима ћутање значи потврда.

Пад Беле Куна је у тесној вези са падом Пјатницког, јер се и он противио политици клања и утврђивања личне Стаљинове диктатуре.

Валецки, угледни члан Коминтерне и лични пријатељ Розе Луксембург, стрељан је, како изгледа, са осталим члановима Коминтерне из истих разлога.

Абрамски, делегат руске Бољшевичке партије у Коминтерни, био је шеф балканског одсека, а потом шеф ОМС-а (Одсек за међународне везе). Стрељан је као шпијун. Он је био лични пријатељ Бети Глан, директорке московског парка културе "Максим Горки", и жене Милана Горкића, последњег секретара Комунистичке партије Југославије.

У вези са стрељањем Абрамског, стрељан је и Гргур Вујовић, шеф техничког одсека ОМС-а.

Поред ових, ухапшени су још или стрељани Волф Киш, Јулцје Н... пољски делегат у Коминтерни и бивши секретар пољске партије, Прухњак, Кошћева, Ремеле итд.

Према исказима извесних коминтерноваца, који су успели да умакну својим џелатима, стрељано је у Коминтерни 2/3 њених чланова, нарочито Руса. Исто је тако ухапшен велики број представника и помоћних чланова Коминтерне из разних страних партија, који су се налазили у Москви као политички емигранти.

2. СТРАНЕ ПАРТИЈЕКомунистичка партија Југославије. После руске и пољске партије, свакако је Комунистичка партија Југославије највише приложила жртава московској Љубјанки. Може се рећи да је тамо уништен скоро сав стари партијски кадар, скоро сви стварни шефови КПЈ, који су имали ту несрећу, да су се у доба термидора налазили у Москви као емигранти. Мада су вести, које су нам долазиле из Москве биле доста ретке, а чак каткада и контрадикторне, ипак, углавном, зна се бар приближан број ухапшених угледних југословенских комуниста. Углавном, листу похапшених у Москви дао нам је орган КПЈ "Пролетер" од маја 1939. То је листа искључених из партије, али се зна да је то и листа ухапшених, или чак и стрељаних у Москви, јер од како

је почела хајка на старе партијске кадрове, сви они који су искључени из партије били су у најмању руку депортирани.

Према томе, ухапшено је или стрељано 3 бивша генерална секретара партије, и два секретара омладине, и велики број чланова ЦК и Политбироа.

Међу првима је ухапшен Милап Горкић, после-дњи секретар КПЈ. За време опште хајке на комунисте, стране и домаће у Москви, Горкић је боравио са својим сарадницима у Паризу. (Писац ових редова био је, такође, један од његових ближих сарадника у својству секретара партије за целу емиграцију; уредника и издавача листа "Против Главњаче" и секретара Патроната Црвене помоћи код међународних органа у Паризу; издавача и администратора партијског органа "Пролетер", Радничке библиотеке и власник и администратор партијске књижаре.) Крајем јула 1937, баш у највећој нашој кампањи против "троцкистичких и бухаринских хијена", Коминтерна позива у Москву Милана Горкића. Не сумњајући шта га тамо чека, а и сувише рачунајући на своје велике везе у Коминтерни, отпутовао је у Москву без одлагања и на самој станици ухапшен.

Неколико дана касније партија је добила налог из Москве да ми се одузму сви партијски и остали послови као "горкићевцу". Тада нам је било јасно шта се с њим тамо одиграло. У партији је настала права паника. Суспендован је цео Политбиро, а у партији постављени "комесар" почео је одмах, по налогу из Москве хајку на "горкићевце", "бухаринисте", "троцкисте" и остале "народне непријатеље". Повучена је претходно из продаје књига Милана Горкића "Новим путевима", која је садржавала "провокаторских" испада. Уствари, у овој књизи је указано на грешке у раду у прошлости и истакнуте нове методе за рад у будућности. Повучена је и последња "Класна борба", партијски часопис, јер су чланци били написани од стране нас неколико "горкићеваца" и Милана Горкића. Најзад, повучена је и "Почетница лењинизма" од П. Вуковића као "плагијат". Све су ове књиге спаљене по налогу Коминтерне.

Хапшење Милана Горкића и остале недаће у партији вешто се крило од партијског чланства, па чак и од чланова ЦК који су се налазили у Паризу. Када се пак сазнало, онда су "нови" шефови почели са објашњењима, која су уствари била тешке оптужбе против Милана Горкића. Међутим, ово су били само непосредни поводи, а не и главни разлог његовог хапшења. Ево тих разлога: Позната је афера са Француском лађом у Котору, на којој је ухапшен Адолф Мук, а која је требало да узме у Котору 400 добровољаца и да их превезе у Барцелону. По налогу Коминтерне, наша партија требало је да сакупи најмање 3000 добровољаца за Шпанију из емиграције и Југославије. У највећој "тајности" изнајмљен је у Марсељу француски брод "Корзика" који је кренуо 2 маја 1937 године за Далмацију. За ову одлуку знао је само Политбиро и нико више. Специјални партијски функционери послати су у Југославију да спреме, бар 400 добровољаца Међутим, још у почетку априла добио сам из Београда, од једног мог пријатеља, следеће писмо:

Сазнајемо овамо да спремате неку лађу која ће да узме све добровољце у Котору. Могу ти јавити да београдска полиција све зна. Не знамо на који начин али те упозоравамо да предузмеш одмах све да се људи не упропашћују и да се та авантуристичка акција обустави Одмах сам ставио до знања текст писма које сам добио из Београда На седници истог нико није хтео да схвати сву озбиљност ове опомене.

Напротив, један од чланова изјавио је да сам ја "паничар" и да без обзира на све то треба продужити ову акцију. То није био ни Горкић, ни Мук, већ један од оних који данас оптужује Горкића као јединог кривца.

Знамо да је лађа отишла, и да се ова афера завршила хапшењем Адолфа Мука и стотине добровољаца. Коминтерну је коштала преко 500000 француских франака. У вези са овим тражено је од мене писмено изјашњење да сам оно београдско писмо саопштио Милану Горкићу. Тоје, уствари, био маневар осталих сукриваца по овој афери, да се баци сва кривица

на Горкића. То сам одбио, јер нисам хтео да будем један од саучесника у лажним оптужбама против једног, а у чупању осталих криваца.

Друга, и још опаснија оптужба против Милана Горкића (која је, уствари, отишла тек пошто се сазнало да је он ухапшен), јесте да је он био, ништа мање него "провокатор". Из ове оптужбе излази, да је Горкић просто "издавао" полицији извесне чланове ЦК или Политбироа који му нису били по вољи. Тако је према тој оптужби Горкић "денунцирао" преко својих агената из "Централне технике" (који су "сви били троцкисти") словеначког комунисту Ловру Кухара, који је ухапшен заједно са добрим делом партијске архиве. Истих дана ухапшен је и скоро цео ЦК са И Марићем на челу. Горкић их је "денунцирао" јер су критиковали његов рад.

Међутим, тај исти Политбиро је раније за ову ствар оптуживао Николу Црвенчића, агента ГПУ-а који је ухапшен у стану Марића у Бечу. Због овога је Црвенчић требало да буде "ликвидиран". На њега је извршен атентат у Паризу, којом је приликом тешко рањен.

Шта је истина у овој афери?

Истина је једино, да ничим није доказано ни да је "провокатор" Горкић, ни Никола Црвенчић. По причању адвоката који је бранио оптужене у Бечу, до хапшења је дошло услед исувише неконспиративног рада похапшених, који су читаве сате проводили по бечким кафанама и на тај начин скренули на себе пажњу бечке полиције.

Најзад, и трећа оптужба против Милана Горкића јесте афера његове жене у Москви, познате комунисткиње Бети Глан, директорке парка културе и одмора у Москви "Максим Горки".

То је било (ако се не варам) у месецу јуну 1937 године. У московској "Правди" изашла је нотица да је Бети Глан ухапшена као "шпијун гестапа и интелижанс сервиса". Денунцијација је долазила од стране Радека, који је био њен добар пријатељ. Приликом претреса њеног стана нађен је један део архиве КПЈ коју је тамо оставио Горкић у својој соби. Наравно да је ГПУ одмах "претпоставио" да је та архива предата страним шпијунима. Уствари, то су били документи без икакве актуелне вредности, јер је реч само о старим партијским одлукама на пленумима, а које нису имале никакав тајни карактер.

Ово је била довољна оптужба, односно непосредни повод за хапшење и Бети Глан и Милана Горкића као "шпијуна". Уствари, хапшење Бети Глан лежи другде. Она је сестра друге жене отрованог Сержа Орџоникидзеа, која је ухапшена и стрељана сутрадан по тровању њеног мужа. Бети Глан је била упозната на који је начин Сержо ликвидиран, као и њена друга сестра Розинели, која је удова бившег комесара просвете Луначарског. Све три су ухапшене и стрељане, како би ишчезли заједно са лекаром Плетњевим, једини изван Стаљинове клике који су упознати са злочином кремаљских терориста.

Исто тако и за Милана Горкића ово је био само непосредни повод хапшења. Главни разлог лежи у томе, што је он био 1926. најинтимнији пријатељ и сарадник стрељаног Бухарина, када је исти био председник Коминтерне. Како је сада у очима московских бирократа највећи злочин бити, чак и пре 20 година лични пријатељ некога од стрељаних "шпијуна", то је био довољан, а и једини разлог за хапшење и евентуално стрељање Милана Горкића.

Са хапшењем Милана Горкића ухапшено је и цело партијско представништво КПЈ у Коминтерни. Ухапшен је, на првом месту, први представник "Флајшер", а затим и остали његови сарадници. Проносе се вести да су и они сви стрељани.

Нешто доцније, после хапшења Милана Горкића, ухапшен је и др Сима Марковић, бивши генерални секретар КПЈ, бивши народни посланик и шеф србијанског пролетаријата.

Сима је емигрирао у Совјетску Унију пре неколико година по налогу Коминтерне, како би онемогућила сваки додир са радницима у Србији. Извесно време био је професор у Москви, а потом у Одеси, што је већ претпостављало немилост. Није у Москви уопште био на партијском послу због својих старих "грехова", те према томе није ни сарађивао са Миланом Горкићем ни дотадашњим партијским вођством, који су водили оштру борбу против њега.

Сима је ухапшен само зато, што је некада друкчије гледао на фамозно "национално питање" него Стаљин и Коминтерна. Он је заступао гледиште, да се национално питање може донекле решити и у оквиру буржоаске државе, путем уставних реформи, давањем широких националних слобода, које могу ићи до аутономије у оквиру садашњих граница. Тада је Коминтерна и КПЈ тражила по сваку цену "самоопредељење до отцепљења". За те старе "грехове", као и остали стари бољшевици у Русији, ухапшен је и Сима Марковић, иако Стаљин и Коминтерна имају данас исти став по националном питању у Југославији као некада Сима Марковић.

Његова је судбина неизвесна. Међутам, упорно се проносе вести да је стрељан заједно са осталима.

Поред Симе ухапшен је и Филип Филиповић "стари", бивши народни посланик и бивши председник београдске општине. Филип је рано емигрирао у Совјетску Унију. Није био на партијском раду последњих десетину година. Радио је у Аграрном Институту, тамо где се обично бацају у "архиву" они који се више никада неће вратити на активан партијски посао. У издању овог Института, Филиповић је објавио неколико запажених дела по разним аграрним питањима.

Тешко је разумети хапшење Филипа Филипо-вића, утолико пре што он никада није био троцкиста, нити опозиционар са лева ни десна. Никада није припадао ниједној фракцији у КПЈ, те је важио као један од најсавеснијих "линијаша". Њему су се млађи комунисти ругали у Москви што приликом сваке дискусије он почиње уводом: "Ја, другови мислим као и Коминтерна." Само данас је велики злочин мислити као Коминтерна Зиновјева, Бухарина и Пјатницког. По свој прилици да је Филип изразио негодовање приликом стрељања руских бољшевика, да је денунциран од стране агената провокатора у служби ГПУ-а, те је због тога и затворен.

Хапшење Ђуке Цвијића, бившег секретара партије и једног од најбољих комунистичких новинара, такође, је изазвало сензацију у југословенској колонији у Москви. Ђука је био један од највећих Горкићевих ривала и његов огорчени противник. Када је Горкић пао, пронела се вест да ће га на послу заменити Ђука Цвијић. Уместо тога, он је ухапшен. Разлог? Јер је његова критика против Милана Горкића почивала на "нездравој бази". То је био само изговор. Главни разлог хапшења његовог лежи у томе што је он у своје време био "левичар". И о њему се проносе вести да је стрељан.

Заједно са Ђуком Цвијићем ухапшен је и његов брат Стјепан, бивши секретар Комунистичке омладине Југославије, који се такође налазио у Москви у емиграцији.

Искључени су још из партије, а свакако похапшени у Москви: Сима Миљуш и Никола Ковачевић, бивши народни посланици; Камило Хорватин и његова жена Јованка, Коста Новаковић, такође бивши народни посланик, итд.

Стрељан је, према сигурним вестима, и Воја Вујовић, бивши секретар Комунистичке омладинске нтернационале, познати зановјевист, који је био депортиран а пошто се покајао, поново је затворен 1934. године. Његов брат Гргур, такође, је као што смо напоменули стрељан заједно са Абрамским. Он је бивши секретар К.О.Ј.

Неизвесна је судбина "Мартиновића", који је био у Шпанији за све време грађанског рата један од главних чланова ГПУ-а.

Павле Бастајић, опозван у Москву, радије је пристао на београдску "Главњачу" него на Московску "Љубјанку".

Од бивших троцкиста, који су у депортацији још од 1939. године чује се да су стрељани: Станко Драгић, бивши члан ЦК из Загреба; Мустафа Дедић, секретар синдиката за Херцеговину; Стефан Еберлинг, родом из Војводине. Они су заједно са др Антом Цилигом, представником Коминтерне у Бечу, били осуђени на 3 године робије а потом депортирани. У

депортацији су ради својих троцкистичких убеђења по свој прилици стрељани. Др Цилига је у последњем моменту по издржаној робији и депортацији, непосредно пред совјетски термидор успео да се помоћу талијанског пасоша (чији је поданик) ишчупа из Совјетске Уније.

Пошто су стрељања и хапшења извршена у Москви, годину дана касније сви похапшени или стрељани су искључени из партије. "Пролетер", партијски орган од маја 1939, доноси следећу листу искључених југословенских комуниста:

"Због разорног и антипартијског деловања, покушаја обнављања фракцијских борби у КПЈ, уношења забуна у партијске редове у земљи и ширења лажних гласина из иностранства, због веза са троцкистичким и другим сумљивим елементима итд. искључеии су из редова партије И. Марић и М. Марић, Лабуд Кусовац и његова жеиа. Као туђи и антипартијски елеменат искључен је Бобо (Божић). Због групашког и антипартијског рада, због тесних веза са троцкистима и обавештења истих о партијским тајнама, као на пр. Дарсулу у Француској, искључен је из партцје И. Б...с (Жак). Због недисциплине, групаштва и непокоравања партијским одлукама искључен је из партије ВЈ (Стари). Као туђ и сумњив елеменат искључен је из партије Л. Ћ... .ћ.и Као елементи који су нашој партији и радничкој класи нанијели големе штете у току низа година својим фракцијама и групашким борбама, везама са класним непрцјатељима, варалиш КИ, својим деструктивнимрадом кочили развитак партије и па тај начин обезглављивали покрет радиичке класе Југославије, и тако помагали класном непријатељу, искључени су из редова партије: Милан Горкић, Флајшер, С. Марковић, С. Миљуш, Крешић, Андреј, Маврак, Петровски, Сењко, Мартиновић, Шварцман, Драгачевац, Бергер, Лихт, Граберица, Дреновски, Гргур В. и 3. Миљуш.

Због покушаја сшварања фракција у партији, због недисциплине и непокоравања партијским одлукама, уношања смушње у партијске редове и неискрености према Централном комитету и издајничког држања пред класним непријатељем, због чега је довео у блудњу не само партију него и читаву радничку класу, искључен је из редова КПЈ Петко Милетић. Због фракцијашења, недисциплине и антипартијског рада, искључени су Војноловић и Корски."

Ово је једино објашњење о искључењу партијских функционера, које је упућено партијском чланству и самим искљученим.

Али, неопходно је потребно неколико коментара и објашњења.

Марић и Кусовац су били све до 1938. у Паризу. Док је Кусовац био секретар Шпанског комитета, дотле је Марић радио у емиграцијским организацијама. Када су позвани у Москву, уопште им није објашњено зашто их зову, како би их што лакше одвукли на губилиште. Никада у Паризу нису позивани на одговорност да се изјасне у чему се састоје "ширење лажних гласина из иностранства" и какве су њихове "везе" са троцкистима, и са којима. То, утолико пре, што ни у Паризу, ни другде није било троцкиста са којима би они могли бити у вези. Друго, они уопште нису одржавали везе са земљом, осим са својим породицама. Исто тако и њихове жене. Оне су искључене само зато што су им искључени мужеви.

Исто тако искључење Ивана Баљкаса због "тешких веза са троцкистима и обавештења истих о партијским тајнама као нпр. Дарсулу у Француској". Када је Баљкас боравио у Паризу, партија му је наложила да сусретне др Анту Цилигу, који се тих дана вратио из Совјетске Уније. Он је то и учинио. Дискусија коју су они водили преко "Слободне ријечи" и "Нове Европе" ни најмање не иде у корист тезе оних који су Баљкаса искључили. Даље, Баљкас је дошао у Париз из Јужне Америке и у Паризу затекао Дарсулу на партијском послу у Емиграционом комитету, тако да је Дарсула знао много више "партијских тајни" него Баљкас који је одавно изван покрета. Уствари, и он је жртва старих "грехова". Баљкас је, такође, својевремено сарађивао са Цилигом у Загребу. То је главни разлог, остало су само цинични изговори.

Др Сима Марковић је искључен као и Горкић због "групашких борби" и "веза са класним

непријатељем" (?!) Зна се међутим да је др Сима Марковић ван сваког партијског рада од пре 12 година и да је у Москви од пре неколико година. Поставља се питање, како је он могао водити тамо групашке борбе кад је био скоро потпуно изолован од осталих. Како је могао бити у "вези са класним непријатељем" када је за све време у Русији био на оку ГПУ-а? Значи, ипак, по овој нотици, др Марковић је био, у најмању руку, "шпијун". Да човеку памет стане!

Па онда у "вези са класним непријатељем" Коста Новаковић, Влада Ћопић, Цвијић, Хорватин, Филиповић, и др. (који се налазе као искључени под псеудонимом)?!

Па онда, искључење Петка Милетића. У свим страним илегалним партијама Петко Милетић је узиман као пример јунаштва у држању пред "класним непријатељем". Као такав узиман је нарочито за пример у нашој партији. Петко Милетић је сада искључен "због издајничког држања пред класним непријатељем".

Писац ових редова напустио је партију по хапшењу Милана Горкића и осталих, спорећи право ГПУ и Совјетској држави да хапси и стреља, не само стране, већ и домаће комунисте, само зато што су хтели да користе права која им дају статути. Услед тога и нарочито услед стања у партији које је настало после хапшења Горкића упутио сам ЦК КПЈ следеће писмо:

"Извесни моји другови, исељеници, известили су ме да им је речено да сам ја искључен из партије и да треба да прекину са мном све везе. Не улазећи у то да ли су ове вести истините или не, досадашњи став партијског вођства према меии јасно ми је доказао да сам у ствари искључен, иако можда све формалности нису испуњене. Мада спорим право КПЈ да може да ме искључи, јер сам формално члан КП Француске, ипак сматрам да ме такав став КПЈ присиљава да се повучем из редова КПФ, што сам ових дана и учинио.

Разлози који су ме руководили да се повучем из редова партије којој сам служио скоро 20 година су следећи:

1. Хапшење Милана Горкића у Москви. Дубоко сам увереи да Милан Горкић, као ни остали који су ухапшени у Москви нису шпијуни. Њихово хапшеље сматрам нелегалним. Према статутима партије само партијске инстанце оне партцје на чијем су се челу они налазили, надлежне су да ислеђују кривице својих функционера и да их за исте кажгшва. Истовремено сматрам да само партцјске инстанце могу бирати своје функциоиере и скидати их са послова.

2. Неповерење Партије према мени. Новоименовани секретар изјавио ми је, не поткрепивши разлозима, да "Партија" у мене иема поверења. Када за 20 годииа мога рада нисам успео да задобијем повереш партије, сматрам да мије немогуће осгпати у њеним редовима све дотле, док се не престане са арбитрарним поступцима њених функционера са члаиовима партије.

3. Мој "троцкизам". Јавно су ме извесни члаиови ЦК оптужили да сам "троцкиста ", мада никада и нико није био у стању да поткрепи доказима да је било ичега троцкистичког, било у мом раду, чланцима или разговору са друговима.

4. "Шпијунажа". На једној од седница, већ скинутог партијског вођства, услед мојих односа са професором на Сорбони пок. Доминоом, изражена је сумња у моју исправност као партијца, јер је пок. Доминоа био "агент другог бироа". Међутим, моји односи са проф. Доминоом нису ишли даље од услуга које нам је он чинио, а које је партцја преко мене од њега тражила. Остали пак партијци, који су са њим имали веза, нису услед тога уопште узнемиривани.

5. "Проневера новца". Исти људи, а нарочито њихове жене, раструбили су да сам проневерио партцјски новац (књижара, патронат, администрација итд.), мада је коитролна комисцја оверила све моје рачуне као исправие. На моје протесте, партијско представништво у Паризу ништа није учинило да се ове клевете сузбију, потхрањујући тиме бајку о "проневери".

6. Сарадња у "Слободној Мисли". Партцјско представништво у Паризу наложило је

редакцији "Слободне Мисли" у Торонту да ми откаже сарадњу (мада исту не држим од партије, и мада "Сл. М." није орган партије), у циљу да ме лиши и последњих средстава за живот, а сарадњу предало човеку који је располагао довољним средствима за живот.

Сви ови разлози, поред скандала око интервенццје услед мог изгона из Француске навели су ме да се из редова партије повучем све дотле, док ми се не пруокм могућиост да могу да се браним пред њеним инстанцама од оптужби, за које се уопште не осећам кривим". Доста касније, на захтев КПЈ, КПФ ме је искључила из својих редова, мада сам исте напустио неколико месеци раније.

То су углавном искључени и "скинути" са послова на страни и у земљи, а чије је искључење објављено у "Пролетеру". Међутим, велики број чланова партије у Југославији скинуто је по налогу из Париза или одстрањено са партијских послова, и из партијског чланства. Партијске организације добиле су налог да удаље са послова све "горкићевце", "цвијићевце", "симиновце"; све бивше "групаше", секташе и "фракционаше". Дакле, отприлике сав партијски кадар, јер су ретки они партијци који се не могу стрпати у једну од ових категорија.

То су дакле искључени. Али многи, који су још одавно требало да излете из партије, остали су у истој. Неколико примера:

Један човек, који је и данас партијац извршио је у Бечу са неким сумњивим индивидуама "експропријацију" новца и ствари од вредности неке балерине, услед чега га је тражила бечка полиција. Партија, односно баш они, који се данас налазе на њеном челу, послала га је у Париз на "поправку". На исказу који ми је дао по налогу партије, рекао је да је то дозвољено, јер је то и сам Стаљин чинио.

Други пример. Један од бивших чланова Политбироа, кога је Горкић скинуо са партијског посла, а који је данас баш због тога што је био антигоркићевац, персона грата партије, био је узрок једне тешке провале, у којој је пропао сав партијски материјал који је био упућен у земљу. Пре неколико година, требало је упутити у Словенију известан важан материјал. Зато је требало сигурно лице. Међутим, он је наредио партијској организацији да му пошаље његову љубавницу за тај материјал. Она је изгледа, или била у вези са полицијом, или се избрбљала да иде у Беч да пренесе материјал. Полиција је за ово дознала, пратила је до Беча и у Бечу, сазнала за многе адресе, и при прелазу преко границе узаптила је све што је она носила.

Није искључен, такође, ни "Јанковић", који је био познати горкићевац све до пада Горкића, и који је захваљујући њему уживао специјалне новчане повластице из касе партије и Црвене помоћи, на које други нису имали права. Ово све у циљу шеговог "лечења", мада уопште није болестан. Није скинут, јер је из захвалности за ове работе био главни тужилац против Милана Горкића.

Обмањивао је партију Сима Марковић, Петко Милетић, мада нико, па ни они који су искључивали, не знају у чему се састоји то обмањивање. Међутим, један од неискључених, обмануо је партију приликом емиграције из земље, да нема уопште новаца, те је примао помоћ од Црвене помоћи. Касније се утврдило да је имао "ћемерче" које му је ГПУ нашао и због тога, мада интелектуалац, послала га партија на физички рад, по казни.

*

Напоменули смо да се партијско чланство уопште не обавештава о свим тим смицалицама које се по наредби из Москве практикују код нас. Исто се тако вешто крију све вести о хапшењу и стрељању југословенских комуниста у Москви. Напротив, на питање појединих чланова, да ли те вести одговарају истини, одговара им се, да све то "није тачно", те да искључења не значе хапшење и стрељање. Међутим, знамо једно, да су сви они, који су у Москви оптужени, као "шпијуни" или да су "држали везе са класним непријатељем", да су стрељани. То је било, не само са Русима, већ и са Пољацима, Немцима итд.

Најзад, није на одмет да напоменемо, такође, како се и код нас водила "антитроцкистичка" кампања, чак и за време самог Горкића. Лажне оптужбе, подметања и клевете били су главни, ако не и једини аргументи којим су се партијски шефови служили.

Ова кампања је почела по налогу из Москве још у почетку термидора. Поведена је претходно кампања против "троцкиста" у Југославији. У очима ових људи сви они који су напустили партију или за ма што искључени, били су "троцкисти", наравно као такви и "агенти полиције". Редовно је потрзано неколико имена међу којима је било људи који никада нису радили у радничком покрету, или се још одавно налазе чак и у владиним партијама. Ово је чињено из разлога, што код нас уопште није постојао троцкистички покрет, па је требало да се "троцкистичка опасност" по сваку цену надува, те да докажемо како и ми знамо да гонимо те "троцкистичке хијене". Отуда су измишљана имена, измишљане акције.

Случај са др Цилигом је, такође, интересантан. Др Цилига је покушао да уђе у Југославију са талијанским пасошем. На граници је затворен и спроведен у Београдски затвор, јер је био раније истеран из земље као талијански грађанин због комунистичке пропаганде. У једном чланку у партијском органу "Пролетеру" се вели, како се др Цилига слободно шетка по Југославији, са благонаклоним ставом полиције, и како је он отишао у Југославију ради "троцкистичке пропаганде". Уствари, Цилига је у овом моменту био у затвору и после два месеца прогнан из Југославије. Када се за ово сазнало требало се чупати. У другом чланку исти чланкописац пише како полиција жели да од "издајника" прави "мученике" да би их популарисала како би могли да и даље "заводе" радничке масе.

Уствари, др Цилига још одавно није троцкист, што је уосталом објаснио и зашто, у својој књизи "У земљи великих лажи", која је изашла на француском језику у Паризу.

Други пример. Сцена се одиграва на седници Политбироа. "Чишћење троцкиста" је на дневном реду. Јест, али нема код нас троцкиста у Француској, а они "троцкисти" у Југославији још одавно су "приковани на стуб срама". Један од њих, са најбољим памћењем сети се да је у Москви, некад, звани "Дарсула" био нека врста левичара, као и сви уосталом који су тада били у Москви. Дарсула је у Шпанији на фронту. Свеједно, потребна је бар једна жртва, а за сада се зна само за Дарсулу. И Дарсула се искључује као "троцкиста", мада није узет на одговорност, и мада нико жив није знао у чему се састоји његов "троцкизам". Да би цинизам био још већи, поред партијских разних имена под којим је илегално радио у земљи, стављено је и његово право име. И то није била у њиховим очима никаква "провокација".

Случај осуђеника Ивића је такође интересантан. Та психоза гоњења партијских кадрова пренета је из Москве на стране партије, на њене организације у земљи, па је чак допрла и на робију у Митровици. Одговорни за партијски рад у затвору искључили су Ивића као "троцкисту". Неколико пута су га тукли, искључили га из "колектива", и малтретирању није било краја. Касније се утврдило да Ивић није био троцкиста, и зато су искључени они који су га искључили, али он није враћен поново у партију.

Тако су скоро сви постали "троцкисти", мада уопште међу њима нема троцкиста.

Немачка партија. Најугледнији немачки шефови партије ухапшени су или стрељани у Москви заједно са својим партијским представништвом (осим Виљема Пика) при Коминтерни. Једини од њих, Вили Мунценберг спасао је своју главу јер је одбио повратак у Москву.

Ухапшен је на првом месту Хуго Еберлајн, један од твораца Коминтерне и најугледнијих шефова немачке комунистичке партије. За њим је пао Волф, главни саветник Телманов, интимни пријатељ и најближи сарадник Розе Луксембург.

Ухапшен је, а по свој прилици и стрељан Ханц Нојман, шеф немачке партије од 1929. до 1932. године. Нојман је пре две године успео да побегне из једног немачког концентрационог логора и да се пребаци у Швајцарску. Ухапшен у Цириху на захтев немачке владе, по одбијању екстрадиције протеран је у Француску а из Француске у Совјетску Унију, пошто му

је француска влада одбила право боравка у Француској. Тамо је уместо да искористи "право азила" стрељан као "шпијун гестапа".

Ухапшен је и свакако стрељан Ремеле, бивши комунистички посланик у Рајхстагу и један од најугледнијих шефова Коминтерне, где је представљао немачку партију. Вили Леов, председник немачке комунистичке омладине, ухапшен је у "Немачкој народној републици" на Волги где се налазио на специјалној мисији. Осуђен је на 6 година робије као "шпијун гестапа". Затворени су још Херман Шуберт, бивши посланик у Рајхстагу, а који је живео у Совјетској Унији под псеудонимом "Рихтер". Са њим заједно је ухапшен и познати немачки комунистички новинар Фриц Штарнбергер."

Угледни члан Коминтерне Вили Мунценберг и стварни шеф немачке партије одбио је одлазак у Москву јер је и њему, свакако, била резервисана судбина која је задесила његове другове. Мунценберг је био у Немачкој секретар Међународне радничке помоћи. У Паризу издаје свој лист "Cuknuft". У последње време води живу акцију за демократију у партији, коју је уосталом напустио да би имао са те стране одрешене руке. Мада је пре неколико месеци напустио партију, на конгресу немачке партије који је одржан у фебруару 1939. искључен је због "недисциплине". Чудо да није искључен као "агент гестапоа". Његова акција против клања у Москви одушевила је немачку емиграцију коjа га свесрдно помаже у његовој акцији.

Напоменимо да је Мунценберг био један од најинтимнијих Лењинових сарадника у емиграцији и био од њега врло цењен. По занимању је радник.

Најзад, ставимо на ову, свакако, незавршену листу и мога интимног пријатеља Вилија Н...., члана ЦК немачке партије, са којим сам радио у комисији за легализацију политичких емиграната. Он је опозван у Москву и затворен. Када је у затвору сазнао да је оптужен као "Хитлеров шпијун", исте ноћи се обесио у својој ћелији.

Остале партцjе. Пољска је партија највише од свих страних партиjа настрадала. Ухапшен је и стрељан цео Централни комитет на челу са генералним секретаром и партиjским представништвом при Коминтерни. Познати пољски комуниста (у служби ГПУ) Игњат Рајс, пошто је одбио повратак у Москву, убијен је у Лозани од стране агената ГПУ-а. Сви Пољаци су стрељани као "шпијуни". Уствари, до њиховог стрељања дошло је услед одбијања обуставе комунистичке пропаганде у Пољској, што је од њих тражио Стаљин, јер је то био услов Пољске за сарадњу са Совјетском Унијом.

Скоро је исти случај и са Мађарском партцјом. Пошто је ликвидиран Бела Кун, стрељан је или затворен велики број угледних мађарских комуниста емиграната. Наравно, као "шпијуни". У вези са стрељањем мађарских и пољских комуниста стрељани су и сви сарадници познатог економисте Варге, пошто су, такође, били "шпијуни". Врло је мало требало да и сам Варга буде жртва ове незапамћене хајке на стране комунисте, који су мање изложени опасностима у Хортијевој Мађарској него у Стаљиновој Совјетској Унији.

Од Француза ухапшен је Марсел Кордије, бивши секретар француске Црвене помоћи, одакле је отишао у Москву и био други секретар Међународне Црвене помоћи, помоћник Стасове. Кордије је затворен у вези са хапшењем Стасове.

Недавно су дали и Чеси свој трибут. Пошто је Стаљин склопио пакт са Хитлером, дошло је до правог револта међу чешким емигрантима у Москви. Сви су похапшени. Пре овога ухапшено је око 70 Чеха емиграната због неслагања "са партијском линијом".

Према страним листовима ухапшено је још у Москви око 500 Немаца, 100 Аустријанаца, 60 Мађара, 120 Пољака, и 60 Грка. У вези са хапшењем великог броја угледних грчких комуниста неконформиста ухапшено је и депортирано око 3000 Грка из Одесе и околине који су још одавно натурализовани.

VИстина о процесимаСудећи по великом броју дела разних писаца и разних политичких погледа, добија се утисак да су ретки они који су схватили у чему се састоји, где је разлог масовног истребљивања старих бољшевика. Званична оправдања кремаљских диктатора своде се, углавном, на једно: сви стрељани или похапшени су "шпијуни" или "издајници" и "троцкисти". А како је стрељано или похапшено око 500000-600000 само партијаца, значи да је само у Бољшевичкој партији било толико шпијуна. Дакле, једна трећина од укупног партијског чланства су шпијуни и провокатори?! Иста је пропорција и у војсци. Према томе свак се тада питао, а и данас се пита: па када је само у партији толико шпијуна, колики је њихов проценат изван партијских редова, у народу, где несумњиво има велики број противника бољшевизма? Ако је то тачно, тј. ако се званична теза узме као тачна, онда значи да совјетски режим није тако солидан како су нам га до сада представљале бољшевичке вође, а и ми сами у нашим говорима и нашој штампи. Ако је збиља тачно да је тако велики проценат "шпијуна" само у бољшевичким редовима, онда не може бити ни речи о његовој солидности. Јер, када бољшевизам није, ни за 20 година своје владавине, успео да макар путем диктатуре пролетаријата и путем терора задобије, чак ни поверење својих сопствених чланова, какво ли тек влада расположење у народу који је добрим делом био против бољшевизма.

Али, данас, и непријатељи Совјета и бољшевизма, далеко су од тога да верују у апсолутне немогућности, у немогуће лажи кремаљских бирократа, на чијем се челу налази Стаљин са својом тазбином. Истина о овом незапамћеном крвављењу твораца руске револуције, свакако лежи другде: у питању је дефинитивно и отворено завођење личнe диктатуре Стаљинове, а то је било могуће само на лешевима старих бољшевика, који нису ни по коју цену хтели да се одрекну првобитних принципа бољшевизма - принципа демократије у партији и држави, права критике, без које се не може замислити једна пролетерска партија, ни заједница.

Лаж је да су се стари бољшевици продали међународном фашизму. Напротив, истина је да се Стаљин пактом са Хитлером продао немачком фашизму и на тај начин издао, не само интересе руског, већ и свеукупног светског пролетаријата. Лаж је да су руски генерали и маршали били у служби Хитлера јер то није ничим доказано, док, напротив, цео свет је био сведок осмејака и тапкања по рамену Стаљина и Рибентропа, као и фашистичког поздрава немачких дипломата на Лењиновом гробу. Најзад, лаж је да су стари бољшевици хтели да рестаурирају у Совјетској Унији капитализам против кога су се целог свог живота борили, а који су били први да укажу на опасност кулака и непмана у Совјетској Унији.

Све је то само био изговор, само средство да се баци прашина у очи руском и светском јавном мишљењу, јер читав рад Стаљинов од смрти Лењина своди се на постепено одстрањивање са функција у партији и држави најближих и најбољих Лењинових сарадника у циљу приграбљивања свеукупне власти у своје руке, и у руке своје клике.

Још за време Лењина, Стаљин је чинио све могуће да и самог Лењина компромитује и да га потисне. Што није успео са својим закулисаним интригама има се захвалити само огромној Лењиновој популарности, и што су његови најближи сарадници још у то време запазили каква опасност прети партији и старим бољшевицима од овог ђурђијанског инквизитора.

И сам Лењин, познавајући добро Стаљина, предвидео је 1921. године ову трагичну еволуцију Бољшевичке партије. Уочи 10-ог конгреса Лењин говори за Стаљина: "Овај кувар спрема само папрене порције." За све време његове болести он интригира и када се Лењин придиже, налази се још онда пред фаталном тројком Стаљин-Зиновјев-Камењев који су бирократизирали партијски и државни апарат дотле, да се Лењин горко жали Троцком:

"Да, наш је бирократизам монструозан. Згрануо сам се кад сам се поново вратио на рад."

У свом фамозном тестаменту, који је Стаљин сакрио, Лењин вели за Стаљина:

"Стаљин је бруталан, нелојалап, склон у сваком моменту да злоупотреби власт коју му даје партијски апарат. Стаљиnа треба елиминисати, да би се избегао расцеп у партији."

Лењинова удовица, Крупскаја пише у то време Лаву Троцком:

"Владимир Илич је издиктирао једно писмо за Стаљина у ком изјављује да кида са њим све везе." Истовремено и Глазер прича у то доба:

"Илич спрема праву бомбу против Стаљина."

На жалост и на несрећу старих бољшевика и партије, Лењин умире, и Стаљин помоћу Зиновјева и Камењева дочепава се партијског апарата, па кад их је искористио у борби против Троцког, шаље и њих са њиховим пријатељима на губилиште. Да би задржао сву власт за себе, он је припремио "праву бомбу" против, не само опозиционара, већ и против својих најближих сарадника, јер су се чак и они дигли против самовоље ђурђијанског диктатора. Сада он сам, у име принципа да "спашава партију од расцепа", стреља њене творце, да би "спасио" бољшевизам, стреља бољшевике, а да би "спасио револуцију", стреља њене вође и њене војсковође,

Као некада цар, и он је почео са политичким процесима само са том разликом што је цар гонио противнике царизма и капиталистичког поретка у Русији, док он гони, не противнике бољшевизма, него његове најоданије поборнике, његове творце. И најзад, са том разликом, што је цар стрељао неколико десетина, док је Стаљин отерао у смрт десетине хиљада организатора совјетске власти да би је сву задржао за себе и своју клику, а против воље партије и њеног чланства, у најмању руку против њене већине.

Ово крвављење после Лењина предвидео је и Бухарин. У пуном јеку унутрашње борбе опозиције (1928) против Стаљиновог безвлашћа, Бухарин говораше:

"Ако га нападнемо, подавиће нас, присиливши нас на расцеп. Ако га не нападнемо, ипак ће нас подавити једног дана оптулсивши нас као одговорне ако не буде хлеба у октобру. "

То је било у оно доба када је Стаљин писао брошуру "О опозицији" 1928. године, када се свакако у њему појавила идеја истребљивања старих бољшевика. Пошто су га извесни опозиционари оптуживали да им се спремају тамнице и стрељање, он у тој фамозној брошури пише:

"Метода крвављења (у партији) је опасна и заразна. Ако се смакне данас један, сутра други а прекосутра трећи, шта ће онда остати од партије? "

Све то, ипак, није сметало да истреби скоро све старе бољшевике, те се данас свако пита шта је збиља све остало у партији.

Остао је Стаљин са својом бирократском кликом окупљеном око породице Кагановића. Остао је диктатор, који је путем најужаснијег терора, путем масовних стрељања противника личне диктатуре, узео сву власт у своје руке па да постане страх и трепет, не "класним непријатељима" већ бољшевицима и члановима партије, чији животи нису били у већој опасности ни под царизмом. Најзад, остала је још са њим читава банда полтрона, пузаваца, ласкаваца који свакодневно узносе његову личност до божанства, што је, ако се не варам, у опреци са бољшевичким доктринама. Остала је још, такође, читава банда провокатора који су се "такмичили" у "откривању шпијуна и народних непријатеља" и на тај начин стицали поверење диктатора и пели се полако у бирократској стаљинској хијерархији.

У доколици, сабирао сам из совјетских листова епитете којим су га полтрони и совјетска штампа свакодневно обасипали и још данас обасипају. Према овим ласкавцима Стаљин је: "доброчинитељ", "отац и шеф народа". Он је "легендарни шеф", "легендарна фигура", "љубљени шеф". Онда је "генијални мислилац", "шеф светског пролетаријата", и "фелдмаршал револуционарног пролетаријата" и најзад, "колос од челика", "сунце са истока",

"мали отац народа" и тако даље.

Потом је "велики": "велики пилот", "велики инжењер", "велики учитељ", и "велики следбеник великог учитеља".

Он је "највећи": "највећи теоретичар", "највећи техничар", "највећи лењинист", "највећи шеф свих времена и свих народа" и "најбољи од најбољих".

Овакви епитети, упућени једном бољшевику, који нам сам говори о скромности "која је врлина једног бољшевика" су, колико смешни, толико исто и одвратни. Ниједан фашистички шеф није пожњео толико ласкања.

Све оптужнице у процесима, а нарочито у три главна, само су производ фантазије и не почивају ни на каквој здравој бази. Цитирати их и побијати је смешно, јер је излишно побијати флагрантне лажи које падају саме по себи. Ипак, напомињемо само неколико тих неистина, које су утврђене фактима, које се могу доказати документима. Оптужени Голцман у процесу Пјатакова причао је да је сусрео 1932. године Седова, сина Троцког у Копенхагену у хотел "Бристолу". Утврђено је да Седов те године уопште није напуштао Немачку. То су утврдили суседи, и власници стана у коме је седео... Даље, чак ни сам хотел "Бристол" не постоји у Копенхагену. Када је ГПУ кројио оптужницу и измишљао "злочине", имао је при руци адресар из 1917. године, када је још фигурирао у њему хотел "Бристол", а који је разорен исте године. Доказано је, такође, да је Голцман агент ГПУ и да је ове лажне исказе давао по њиховом налогу.

Исти је случај и са фамозним путем Пјатакова у Осло. Према признању Пјатакова, он је био у Ослу у децембру ради састанка са Троцким, од кога је добио "директиве" о "терористичкој" акцији у Совјетској Русији. Пјатаков је изјавио да је путовао авионом. Међутим, према званичном извештају аеродрома у Ослу, у месецу децембру није атерирао ниједан страни авион, из простог разлога, што је услед елементарних непогода овај аеродром затворен од септембра до месеца маја. Социјалдемократски народни посланик Кунде тврди да Лав Троцки није уопште никога примио у децембру. Када се пријавио московском суду да ово посведочи, виза му је одбијена.

Сведок Ром (такође провокатор из ГПУ) тврдио је да је као делегат Радека сусрео Троцког у јулу 1936. године у Булоњској шуми код Париза ради "директива". Утврђено је да је тада Троцки био на француској ривијери у Ксвеу, да га је чувала полиција и да су му све посете биле ускраћене.

Ове лажи разголићене су јер је било лако у иностранству извршити непристрасну анкету. Када се буде за то указала прилика, биће разголићене и лажи које су сковане у Москви, а њени творци једном заувек бити приковани на стуб срама. Али, неко ће рећи: па, свеукупне оптужбе базирају се на исказима и признањима самих оптужених. Признао је Радек, Пјатаков, Риков и сви остали. Признање оптужених је довољан елеменат за оптужбу.

Заиста ова чуда од признања и самооптужби запрепастила су цео свет. Она су ишла у прилог званичне тезе, и творци процеса су били унеколико покривени. Ови, који нису веровали ни оптуженим ни оптужбама и самооптужбама трудили су се да објасне мистерије свих тих процеса. Једни су говорили о ужасним тортурама, други су тражили самооптужбе у "словенском мистицизму". Шеф француских социјалиста г. Леон Блум верује у "ментално распадање". У свом органу "Попилеру" он вели:

"Предност признања се окреће. Не доказује се и не могу се доказати чињенице које су лажне. Она доказују да је моралној перверзији стаљински терор надовезао неку врсту менталног распадања."

Оваква објашњења доказују да нико није познавао менталитет руских бољшевика, њихову високу оданост према партији и радничкој ствари, за коју су се деценијама борили, и да има само једно једино објашњење које се може дати тим оптужбама: стари бољшевици су хтели

да умру за совјетску револуцију, исто онако како су за њу живели и борили се. Пре умрети и понети крст "шпијунски" него цепати партију и рушити совјетски режим. То је и теза познатог писца Плизнија, коју заступа у својој књизи "Лажни пасоши", која је награђена Академијом Гонкур. Он у тој књизи, која је уосталом роман, третира и објашњава оптужбе и самооптужбе стрељаних бољшевика на овај начин:

У добу дефинитивног расцепа, заправо изгона троцкиста из партије, као делегат Коминтерне на конгресу белгијске партије у Бриселу, био је један од стрељаних у московском процесу. Он није био троцкиста. Касније је пришао опозицији. На конгресу је пледирао гледиште Коминтерне на својствен начин: Партија је изнад нас, ми њој служимо, и како иста треба жртава у борби за остварење свога програма, она на првом месту рачуна на жртве својих чланова. У моменту, када си већ једном ушао у партију, ти губиш потпуно своју индивидуалност. Само постоје интереси партије, који су и изнад нашег људског достојанства. Када партија тражи извесне жртве, њени чланови су дужни да јој их дају без икакве резерве.

То је отприлике случај Плизнијевог јунака, о коме му је причао овај коминтерновац. Прича је проста и кратка и она је по мом мишљењу најправилније објашњење самооптужби и добровољног одласка у смрт, само да би се спасила револуција и партија, да би се избегли потреси који би могли бити фатални по Совјетску Унију, и да би се сачувало јединство партије.

За време револуције, прича Књазин, налазио се у његовом одреду комуниста и десна рука политичког комесара који се звао Стјепан Корошенко. Једне вечери Корошенко се изгуби са једним својим другом. Командант сумња да је Корошенко издао и прешао непријатељу, те нареди војницима, ако га нађу, да га одмах стрељају. Комесар пита војнике зашто га нису већ стрељали. Међутим, те ноћи Корошенко је добровољно и без знања ишао у извидницу и донео интересантне податке о кретању непријатељских трупа, и обраћа се комесару:

- Не, ви не знате о чему се ради, друже комесаре...

- Стјепан Корошенко, одврати комесар, је члан партије и мора да буде пример. За све нас ти си побегао. Уствари, ти ниси побегао и ја ти верујем. Али ако те оставим у животу, то ће изазвати расуло. Шта ја могу.

- Умрети, то ми је свеједно, одговори Стјепан, али овако?!

- Стјепане, партији се може дати нешто више од живота.

- У реду, одврати он.

- Смлатите га: један куршум је довољан. Од сада ако неко учини исто, проћи ће као и он.

Сви стрељани комунисти су нека врста Стјепана Корошенка, јер су и они дали партији нешто више од живота: част једног борца, њихово људско достојанство. Стари бољшевици су видели да од њиховог става у овим тешким моментимазависи, не само судбина партије, већ и револуције и Совјетске Уније. Још једном жртвовати се, то за њих није било тешко, јер су умирали у нади да ће ипак револуција победити, исто онако као што је Сен Жист, идући на гиљотину узвикнуо:

"Умрети, то није ништа, само нека револуција трцјумфује!"

Оптужени су добро знали да није дошао моменат да се каже сва истина о личном Стаљиновом режиму јер би то у многоме убило код светског пролетаријата сваку веру, а можда и последњу наду у своје класне организације, које су им обећавале ослобођење од капиталистичког режима. Сматрали су да један бољшевик у интересу партије треба да понесе на својим леђима и шпијунски крст у нади да ће партија преживети термидорску кризу и макар у последњем моменту курталисати се својих тирана и довршити изградњу социјализма, једног новог друштва у коме неће бити ни "мартира ни тирана".

Они су били свесни да Стаљин не може никога убедити да су творци бољшевизма

истовремено и његови гробари. У то је најмање убеђен и светски пролетаријат, а још мање руске бољшевичке масе, у чијим се редовима већ осетила реакција против овог клања, што се видело на последњем конгресу партије. И док су руске радничке масе, и најсвеснији део светског пролетаријата, који се није дао убедити у сервиране лажи, гледали са запрепашћењем ово крвављење, дотле су непријатељи социјализма и радничке класе гледали у свему овоме почетак ликвидације револуције. Према томе, Стаљин се нашао на истом терену са белим Русима и свим оним који желе да и даље задрже радничку класу под режимом експлоатације.

На XVIII конгресу партије, који је одржан у марту 1939. године, јасно се манифестовало незадовољство партијског чланства против политике уништавања старих бољшевичких кадрова. Ово незадовољство се нарочито изразило у критикама, од стране делегата, великог броја злоупотреба локалних власти, из којих излази да је клање вршено на најобичнију денунцијацију, не партијских кадрова, већ кулака и непријатеља совјетског режима. Велики број угледних бољшевика стрељан је у унутрашњости на обичну денунцијацију кулака, непмана, и осталих антисовјетских и антирадничких елемената.

Примери најодвратнијих злоупотреба изнети су од стране делегата на овом конгресу. То нису ни "троцкисти" ни "опозиционари" већ бољшевички кадрови из базе, који су против метода кремаљских бирократа у борби против опозиције.

Ево неколико тих примера, које је неким пуким случајем пустила совјетска цензура:

У Молдавској републици ухапшено је неколико чекиста стаљиноваца, јер су без икаквог разлога лишили слободе известан број учитеља и принудили их да признају да су "шпијуни", због чега су стрељани. Доказано је касније да су стрељани невини, услед чега су чекисти похапшени и осуђени на незнатне казне, како би се колико-толико удовољило протестима партијског чланства у тој покрајини, које је тражило строге казне за кривце.

Други делегат испричао је на Конгресу, такође, занимљиву историју једног комунисте, који је члан ћелије од 20 чланова. Тај стаљиновац је денунцирао као "шпијуне" свих 19 својих другова, који су сви искључени из партије, а можда и стрељани. Али то није све. Најзад, једног дана овај савесни стаљиновац денунцирао је и себе самога да је сродник са једним контрареволуционаром и тражио овоје хапшење. Анкета је утврдила да је тај његов сродник, заправо његов ујак, био врло угледан комуниста и да је преминуо пре дужег времена.

У Лењинску-Кузњецку ухапшен је прокуратор и три чекисте који су похапсили 160 ученика једне школе од 10-12 година, под оптужбом, "да су припадали тајној терористичкој организацији", и "припремали устанак против совјетског режима". Један од њих стар свега 10 година изјавио је да припада тим "организацијама" још од 1935. године. Дакле, пришао им је у 7-ој години. Не зна се да ли су и колико осуђени ови савесни стаљиновци у "чишћењу" Совјетске Уније од "конспиратора".

Централни орган Бољшевичке партије "Правда" од 19. јануара 1939. године тражи паузу у овом покољу. Михаил Кољцов, њен директор, који је одмах скинут са тог положаја и затворен, износи, такође, неколико случајева, који тако јасно доказују све неозбиљности оптужби против чланова партије изван опозиције.

На Универзитету у Уфи, искључен је један од најбољих студената по имену Каматов, јер је некада посетио једног свог професора који је касније искључен из партије јер је био "буржоаски националиста". Какав злочин! Али то није све. Месне власти тражиле су од његове жене да га напусти или ће и она бити искључена из партије. Супружници, после дужег саветовања решили су да устану у одбрану својих права па било што било. Кољцов не наводи резултат ове њихове борбе.

12. јуна осуђен је у Кијеву учитељ Спичкак на свега 15 година робије, што је лажно денунцирао неколико стотина комуниста као "народне непријатеље", од којих је велики број и

стрељан. Само на 15 година?! Живот овог одвратног провокатора био је скупљи од живота невино стрељаних партијаца које је он лажно оптужио. Да, али овај провокатор је познати стаљиновац.

Учитељица Јурка, која у основној школи у Змијеву, на опште задовољство претпостављених и родитеља, обучава децу, истерана је из државне службе те тиме заувек лишена могућности да заради парче хлеба у Совјетској Унији, јер је оптужена код локалних власти да је сестра неког "буржоаског националисте" који је оглашен "народним непријатељем". Тај "националиста" уопште не живи у истом месту, па ипак учитељица Јурка је крива што има таквог брата.

Један млади инжењер истеран је из фабрике у Свердловску, јер је купио грамофонску плочу од неког бившег партијца који је оглашен "саботером". Само због тога је избачен на улицу и на тај начин лишен могућности да се ма где запосли у Совјетској Унији. Тај млади инжењер био је један од најбољих у фабрици и уопште није знао да је дотично лице "саботер".

У провинцији Кујбишев, искључено је из партије много комуниста као "народни непријатељи". Касније је утврђено да су оптужбе против њих биле лажне, да су продукт маште локалних власти, које нису знале други начин да се покажу ревносни да и они гоне и да знају да гоне "народне непријатеље".

У једном другом селу исте провинције, агенти ГПУ ухапсили су једног учитеља као "шпијуна", само да би се докопали његовог аутомобила.

Колико је тек још било сличних оптужби које није хтела од бруке да пусти совјетска штампа? Ипак само ових неколико примера доказују под каквим се све околностима људи уништавају на најобичније провокације, како је психоза денунцијација и лажних оптужби по угледу на Москву допрла и до најудаљенијих села.

Познати гепеуовски генерал Кривицки, шеф шпијунаже за Европу, по одбијању повратка у Совјетску Унију, где га је чекала сигурна смрт пише:

"Остајем у иностранству. Надам се да ће ми се дати могућност да допринесем све што могу да се рехабилитују десетипе хиљада такозваних "шпијуна". Знам, и имам доказе да је и моја глава уцењена. Али мислим да је моја дужност, дужност револуционарног борца, да све то ставим на располагање светском револуционарном јавном мишљењу."

Најзад, на завршетку, није на одмет да у изводу цитирамо писмо које је познати бољшевик Раскољников, министар у Софији, оставши у емиграцији, упутио Стаљину.

"Помоћу ниских фалсификата ви сте инсценирали судске процесе који са својом апсурдиошћу превазилазе ваше оптужбе, мађијске средњевековне процесе које ви познајете из ваших богословских уџбеиика.

Ви сше оклевешали, обешчасшили, стрељали Лењинове сапутнике: Камењева, Зиновјева, Бухарина, Рикова и др. чија вам је невиност била позната. Пред смрћу, ви сте их присилши да се покају за злочине које нису никада починши и да их покрцјете блатом од главе до пете.

Где су хероји Октобарске револуције? Где је Бубнов? Где је Криљенко? Где је Антонов-Овсејенко? Где је Дибенко?

Ви сте их, Стаљине, похапсили.

Где је стара гарда? Она није више од овога света. Ви сте је стрељали.

Ви сте корумпирали и срозали у блато душе ваших сапутника. Ви сте присилили оне који вас следе са зебњом и одвратношћу да газе по локвама крви, крви ваших дојучерашњих другова. Уочи самог рата ви сте разорили Црвену армију, понос земље, тврђаве њене силе. Ви сте десетковали Црвену армију, Црвену флоту. Ви сте побили наше најоданије официре... са дичним маршалом Тухачевским на челу. Где је маршал Блихер, маршал Јегоров? Ви сте их,

Стаљине, похапсили.

Ако је то социјализам, онда зашто смо се ми борили, другови?

Где је Борис Пиљњак? Где је Сергеј Третјаков? Где је Михаил Кољцов? Где је Тарасов-Родионов? Где је Галина Серебријакова? Ви сше их похапсили, Стаљине!

Као Хитлер, ви сте попалили њихове књиге. Где је највећи конструктор совјетских авиона, Тупољев? Ви ни њега нисте поштедели. Ви сте, Стаљине, ухапсили Тупољева."