Saa Jovanovi

14 TAJNI FRUKE GORE

Omne ignotum pro magnifico. Sve to je nepoznato izgleda velianstveno.

Sve postoji, sve je mogue, sve je tu oko nas...

Sigurno Vam se desilo da plovite na tankoj liniji sna i jave, kada se slike ta dva sveta prepliu, kada ste vi junak tuih snova a neko drugi junak vae jave za koju niste sigurni da li je to ipak moda samo san. Zaplovio sam tom linijom.

Jutro. Sunce je obasjavalo lea Petrovaradinske tvrave koja je pruala svoju senku na drugi kraj obale Dunava. Propinjalo se polako preko zidina obasjavajui mamuran grad. Sat na tvravi je zbunjivao neupuene svojm malom kazaljkom koja je jo uvek bila vea od velike. Otvorenih oiju spavam, gledam, pamtim...

Tamara se u polusnu prevrtala po krevetu uvijena u splet arava i ebadi. Telefon. Jednom, dva puta, tri, etiri... Ne prestaje. I pored elje da ne prelazi granicu, telefon ju je prevukao u svet budnih. Rui sve to joj murei dolazi pod ruku, virei na jedno oko jedva uspeva da dohvati slualicu. - Da... Zvala sam te. Jue sam ceo dan bila sa njim, ne znam ta da ti kaem... Da... Soba je bila u kreativnom neredu. Garderoba, knjige, asopisi, oljice, ae, flae, avioni, kamioni... - Da... Bilo bi dobro da doe to pre... 1

Zavrava razgovor, protee se, pokuava sa kreveta da dohvati muziku liniju... Ipak mora da ustane. Saplie se o papue, ali ipak uspeva da se probije. Puta CD, muzika... Iznad muzike linije, ikona sa likom mlade ali nepoznate devojke, svetice... Pogledala je u nju zurei nekoliko trenutaka kao da je hipnotisana. Muzika. kripa konica spolja ju je trgnula. Kakav dan je bio iza nje, kakva no je prola, kakav san, kakva java... Zujanje u glavi nije prestajalo. Tu-mix, red hladne vode, red vrue vode, pa red hladne... Prija kao atirana mesnata slanina tokom dijete, kao frizura Halida Belia svojevremeno, kao red vodke, pa red piva... Ali drugog leka nema...

Brojevi.Krenimo od broja 1. Datumi. Krenimo od 15. aprila 2004. Turban oko glave, ludilo u glavi, muzika sa CD-a, kafa na poretu, zvono na vratima... - Ui otvoreno je! Opet zvono. - Ulazi - vie jo glasnije. Ulazi mladi srednjeg doba, doba na putu od mladia ka oveku. Ulazi u hodnik, proviruje, trai je, gleda u kuhinju... - A tu si - ljubi Tamaru u obraz. - Kako si danas? - Igore...? Ti to ozbiljno? - to? - Vidi na ta liim. Umorna sam, neispavana, uplaena... Nego, idi sedi u sobu, stiem odmah... Hoe i ti jednu kafu? Igor odlazi u sobu, seda. - Moe, ali samo malo... Kako ti je otac? - Bila sam skoro celu no pored njega,... nee ni da uje za bolnicu - Tamara vie iz kuhinje. - Mora ga ubediti. Nemoj opet da mi sipa eer! - Nema teoretske anse... - Da ja razgovaram sa njim...? - Ne verujem da bi hteo da razgovara sa tobom o odlasku u bolnicu... - Koliko hoe eera? - Bez! - Celu no mi je priao udnu priu o Frukoj gori. - ta o Frukoj gori...? - Ne znam kako da ti kaem, ni meni nije ba najjasnije. To je neka njegova pria koju je esto spominjao, ali nikada nisam obraala panju na nju, ali sada je insistirao. Pria nije nepovezana ali mi nije jasna... Priao je o manastirima, dobru i zlu, o rimljanima, o turcima, Hitleru... Igor je spustio novine u krilo zbunjeno gledajui u Tamaru. - Ne razmem! Misli, bunca... - Ma ne bunca. Zna onu njegovu straaru u selu? Molio me je da odem tamo... - Zato... - srui kafu pitao je Igor - jaooo, izvini... Opekoh se. Brzo obrii ovaj krmaluk to sam napravio. - Nita, nita... Obrisau... A, i ti si se isflekao... - ta da mu radim sada. Nego, zato hoe da ide tamo. Tamo nisi ila jo od kada si bila klinka? - Zato, zato...? Nemam pojma... Mislim znam, ali mi nije jasno... Ne znam ta da radim... Sve je tako... Tamara je zagnjurila glavu u ake poevi drhtavim glasom...

Soba je mirisala na bosiljak.2

Ne znam kako sam to znao. San ili java. Kao u Balaevievoj prii kada su tri brodolomnika peivela brodolom. Jedan je kunjao, kunjao i umro. Ova dvojica nisu gubila nadu ali jedan od njih nije mogao vie izdrati i geknu. Poslednji brodolomnik nije dugo izdrao pa umre i on. A tada sledi pitanje - ko to onda sada nama sve pria...? Okruen policama prepunim knjiga na krevetu je leao gosn Marko, Tamarin otac. Pored kreveta je stajao starinski radni sto, ouvan i dobro restauriran. Na njemu je vladao red i poredak. Stolice nije bilo. Starinski nametaj pri priguenom svetlu uz kucanje sata zraio je nekom mistikom. Pored Marka na krevetu je sedela Tamara drei oca za ruku. - Tata mora u bolnicu... - Pusti ve jednom tu bolnicu, Tamara. Nema od nje neke vajde. Kome su lekari jo pomogli? To ti je samo preica do ilovae. Ako spasa ima spas je na drugoj strani - tihim glasom je priao Marko. - Tata, nemoj da se ponaa kao dete. Mora otii, pomoi e ti. Nije bilo mesta na odelenju ali sam ja sredila... Redovnim putem bi te primili za petnaest meseci, poto si hitan sluaj... - Hajde onda mi sredi nekako da mi donese vode... - pokuavajui da se naali, zatraio je Marko. Tamara ustade prekorevajui oca. - Vidi da ne moe ni vodu sebi da donese... - Mogu ja, ali mi je drae iz tvoje ruke... - To ti nee upaliti. Vie ne padam na tvoje rei. Bie -pravac bolnica - vikala je Tamara iz kuhinje. - Donesi mi onda pun bokal, da se ne muim kad ode - priznao je otac. Donela mu je samo au. - Izvoli. Samo aa, ostatak e ti posluiti u bolnici... Pijui vodu Marko je nastavio da pria. - Sluaj me dobro. Batali tu bolnicu. Od nje nema nita ako me ne poslua. Ovo to ti govorim zna vrlo malo ljudi - ree Marko kroz kaalj - i ranije sam ti poneto priao, ali bila si mala. Ne bi razumela. Stvar je ozbiljna - ne prestajui sa kaljom nastavio je Marko - mora pokuati da pomogne i sebi i meni i svima... Tamara je planula. - Tata nemoj opet! Naravno da je stvar ozbiljna, stvar je za bolnicu... Nema druge prie od prie o bolnici... - Dobro, dobro... Bolnica, bolnica, bolnica... Sluaj ti mene. Mora mi verovati, mora mi pomoi, moj rad ne sme propasti... Ko e nastaviti ako ne ti..., a onda emo i bolnicu... Naravno, nita bez bolnice. - Tata... - Tamara, molim te, samo sam se zagrcnuo. U mom stolu je klju od one nae stare kue na selu... Onaj veliki... jedva je priao kroz kaalj - onaj mali je od one male sobice, a onaj srednji od ormana u sobici... Tamo je sve, sve je zapisano... Molim te... Tamo su dva kofera... Pazi, prvo proitaj dnevnik... On je jako bitan... Daj mi opet vode... - pije vodu - tamo su trake, snimci, zapisi... Nemoj nikome govoriti, kofere nikad ne ostavljaj same... Ako ti neto nije jasno idi popu Vladimiru, on e ti pomoi... Ja stvarno nemam vie snage, blizu sam..., moramo ga nai... - Tata... Ne sme da se napree... Hajdemo u bolnicu... Molim te... - Vidi Tamara..., ja u ozdraviti..., ali za ovim tragam vie od etrdeset godina. Tvoj deda Vasilije je isto tragao ceo svoj ivotni vek i njegov otac isto... - priao je kroz kaalj - naa porodica ga mora nai i sauvati od nekrista i zla... On postoji, to je sigurno... moramo nai IZVOR MLADOSTI... Samo pazi se, i drugi ga trae... Kofere ne ostavljaj... Tamara je uvidela da je svako daljnje insistiranje uzaludno. - Dobro, dobro... Ali mora i o tebi neko da brine... Ne moe ostajati sam! Marko je nametao jastuk, smekajui se. - Ne sekiraj se, tu je tetka Desa... - Ali ne moe sve ona sama - rekla je Tamara zabrinuto. - Moe! Pomae joj ona njena starija erka... Kako se zove...? - pokuavao je da se seti. 3

- Sanja? - Jeste, Sanja... Sve ja njima lepo platim... Tamara ga je zabrinuto gledala nametajui ebe. - Ali tata...? Marko joj je okrenuo lea govorei tihim glasom. - Umorim se brzo. Moram malo da odremam, bie sve u redu. Samo ti nastavi pa emo posle zajedno... Soba je mirisala na bosiljak.

Priroda je sijala prolenom zelenom bojom. Najlepom zelenom bojom na svetu.Zelenom bojom koja je postojala samo poetkom ranog prolea i ve se sa mirisom lipe gubila. Krivudav put je vodio pored tek olistalog rastinja koje je kraj puta polako prualo svoje pipke preko asfalta. Stari ford je brektao po uzbrdici. Igor je za volanom kiljio borei se protiv napada sunevih zraka dok je Tamara murei naslonila glavu na staklo. Igor je pogledao u nju. - Znam da je tvoj otac uvek bio ozbiljan ovek, ne znam ta da ti kaem... - pokuao je da zapone razgovor. - Ne znam ni ja. Obeao mi je da e ii u bolnicu ako odemo u selo i pregledamo taj prokleti orman... Tako se oseam glupo... - sa nevericom je govorila Tamara i dalje murei. - Ize ga... ta mu je to tako bitno? ta on to trai? - pitao se Igor. - Ne znam da li e razumeti? - otvarajui polako oi pitala se Tamara. - Kada sam ja to pa bio nerazuman? - trgnuo se Igor. - Ovo je neto drugo? - pokuala je da objasni svoje pitanje Tamara. - ta je? Hoe da kae da ja razumem samo ono prvo... Kao slabo kapiram ili ta ve... - ve se ljutio Igor. - Nemoj odmah da se duri... - pokuala je da smiri situaciju Tamara. - Reci mi! - insistirao je. - Prvo obeaj da se nee smejati i da e shvatiti ozbiljno... - Sad treba i da se kunem. - Obeaj! - bila je uporna Tamara. - asna mi Titova pioniraska re! - Eto, kako da ti bilo ta priam. Zeza me. - rekla je Tamara i ponovo zamurila vraajui se u prvobitni poloaj. Igor je uvideo da je sad on zategao situaciju. - alim se. Obeavam da u sve to kae ozbiljno shvatiti - rekao je pokajnikim glasom. - Pa..., tata ve godinama trai.... Kako da kaem... - otezala je Tamara. - Razumljivo... Samo kai razumljivo... - bio je nestrpljiv Igor. - Tata trai... - I... i... - pourivao je - Trai... IZVOR MLADOSTI! - rekla je virei na jedno oko. - Sad ti mene zeza. Reci mi lepo... - bio je besan Igor. - Rekla sam ti! - ta si mi rekla? - ta tata trai! Igor je naglo zakoio i izleteo iz kola odmahujui rukama. - Ne mogu da verujem! - ta ne moe da veruje? - pitala je Tamara izlazei iz kola. - Da li me ti zeza ili...? - Ili...? - Ili i ti treba da legne pored svog tate... - Igore! ta to pria! - ta Igore!? Hoemo li da traimo i ma u kamenu, dobru vilu, arobno jaje preko sedam mora i sedam gora... Tamara je bila van sebe. 4

- Rekao si da e ozbiljno prihvatiti ono to ti kaem, ako mi ne veruje, ako misli da je moj otac lud, ja idem dalje sama... - vikala je Tamara i sama produila peke. - Jesam rekao, ali ovo... - potrao je za njom. - Jesi rekao a ovo je to... Automobili su ih obilazili. Po koji voza bi im svirnuo gledajui ta se dogaa i mislei da je u pitanju ljubavna razmirica. - Ti to ozbiljno... - uhvatio je za rame. - Najozbiljnije... - rekla je pokuavajui da se otrgne. - Igramo se Indijane Donsa... - probao je Igor opet da pokae svoje nepoverenje. - Igore... - Dobro, dobro... Ne ljuti se... Igor ju je zagrlio na putu prema kolima. - Sad idemo...? - proveravala je Tamara. Uli su u kola. Uz kripu konica kenuli su. - Samo da nas ne presretne zla vetica pre nego to dobri Merlin stigne... - smekao se Igor. - Igore...! Odakle ti snaga?! - gledala je u njega zaueno.

Sputali su se niz blage obronke Fruke gore prema selu. Prolee je stiglo iovde. Na ulici ljudi, traktori, kuii, uje se glasanje ivotinja... Prozor na kolima je bio otvoren: - Dobar dan... - Dobar dan... - Dobar dan... - 'Bar dan... - Dobar dan... - Bog vam pomogao... Igor je sa uenjem gledao u Tamaru: - Dokle... - Red je da se svakom javim. Ovde su svi kao rod, porodica... Polaku su pranjavim putem stigli pred jednu malu utu kuu. Obinu malu seosku neuglednu kuu sa kapijom u jo loijem stanju. Poto su jedva odmandalili kapiju ekao ih je nita manje lak posao da otkljuaju i kuu... U kui je sve na svom mestu... Pauina, praina, nered... Videlo se da niko skoro ovde nije ulazio. - ta sad - upita Igor. - Otvaraj onaj sobiak - naredi Tamara. - Otvoreno! - Ulazi. - Ueno! - Ne zezaj se, nego hajde sada otvori ovaj orman. - Nee. - Ima da hoe. - Ma nee... Ma... hoe, hoe... Otvoreno je! Tamara, ovde nema nita sem ova dva kofera... - Njih i traimo. Uzmi ih... Igor je uz kripu ormanski vrata, krckanje polica, pucketanje poda i oblake praine uspeo da izvue dva ogromna kofera. Pranjavi, kaljui izali su u dvorite. - Ala su teki! Kao da su unutra nakovnji... - Samo kuka. Seli su na klimavu klupu u dvoritu. - Auuuu, ala smo se napraili - primeti Igor briui oznojano elo. - Fuj, niko nije ovde dolazio od kako se tata razboleo... Vidi na ta liim... Igor je znatieljno gledao u kofere. - ta je u ovim koferinama? Zar to to traimo ne treba da je bar u flaama? - Igore... - Dobro, dobro, mala ala... Otvaraju kofere u kojima je gomila knjiga, sveski, audio i video kaseta, filmskih traka... 5

- Ko e se ovde snai...? Tata je rekao prvo dnevnik. Ni sama ne verujem da sam ovde i da ovo radim. Fuj, ala je pranjavo... Prvo treba sve oprati. Ovde ima svega i svaega... - Dobar dan - javi se glas odnekud. Osvru se i vide oveka kako virka preko plota. - Dobar dan - odgovaraju. - Di je gosn Marko? - Tata je bolestana! - Di je oo? - Boolestaan jee - viknu Tamara. - Rano moja, di kae da je... - nastavio je iica sa one strane plota. - Tata se razboleo - vikala je Tamara. - I ja sam volo ii kojekude... to ne doe ovdi...? Traili ga nekolika puta neki ljudi... - terao je ia svoje. - Ko ga je traio? - Nisam ga ja traio. - Pitam KO GA JE TRAIO? - Nita ja tebe ne razumem... Traili su ga neki ljudi. Pitali me di je? - ta su rekli? - Neki ludi ljudi... - Zato ludi, ika Stevo? - Nisam ja lud, oni su.... Kau da trae stotinama godina a Marko je io sa mnom u kolu... - Kad su bili? - Ne virim ja. Lepo pitam gde je Marko... A i ti ljudi su pitali... Poslednji put su jo onomad bili... - Kada! - Jesil gluva? Jo onomad! - Dobro ika Stevo, dobro... urimo. Hvala i do vienja... - Ma ne urim ja... Saekau ja vas... Samo vi doite... Nemam niskim divaniti... Nego ta da im kaem? - Recite da e tata doi... - A hou, doi u, doi... Kad budem mogao...

Krenuli su prema kolima... Tamara se osvre prema kui.- uje li ovo? - ta? - ta komija Steva kae. Traili su tatu neki ljudi i trae ga stotinama godina, ali sigurno njega ne... - Ne misli valjda... - upita Igor. - to me tako gleda? Ne bih elela da mislim! Ulaze u kola. Tamara nameta kofere. - Ko e sve ovo pregledati...? - Ne mora ba sve... - Ne moram, ne moram ja... Moe i ti malo... Nego, kada smo ve ovde moda je najbolje da svratimo kod tatinog starog prijatelja popa Vladimira, da posle ne moramo ponovo da dolazimo. Tata je rekao da e mi on razjasniti neke stvari... - Ti si ef - ree Igor i uz kripu konica i oblak praine pojuri seoskim drumom.

Stigli su pred manastir okruen umicom koji je bljetao na prolenom suncu. Oko njega je u nekom obredu iao pop sa nekoliko monahinja i pevao...Tamara i Igor su prili jednoj monahinji koja je stajala po strani i obratili se. Ona odmah odlazi do popa i apue mu na uvo... Tamara i Igor stoje, prilazi im monahinja: - Sada e pop Vladimir, poite sa mnom.

Brojevi. Broj 2. Datumi. 15. april 2004.6

Prostorija bela, sa vrlo malo nametaja. Sto i etiri stolice, Tamara i Igor sede, ulazi pop Vladimir. - edo moje, kojim dobrom? Ljube mu ruku... - Tata je mnogo bolestan pope Vladimire. Pop Vladimir se krsti. - Neka se aneli smiluju... - Nee u bolnicu. Samo pria o nekom izvoru mladosti... Rekao je da se vama obratim, vi ete mi sve rei... Pop Vladimir se malo uznemirio, osvre se, kao da se boji da se neko odjednom ne pojavi. - A ta jo pria edo moje? - Nije mi ba puno jasno. Rekao mi je da uzmem njegova dva kofera i da prvo moram proitati njegov dnevnik a za sve nejasno mogu da se samo vama obratim. Pop Vladimir se nervozno i uplaeno vrpolji se na stolici. - Dobro ti je rekao. Jesi li uzela kofere? Jesi li jo sa nekim priala? - Nisam priala a uzela sam njegove stvari i pravo dola kod vas, kada sam ve u ovom kraju? - Dobro, dobro... Za trenutak je nastala grobna tiina. Pop Vladimir je ustao i stao pred jedinom slikom-ikonom na zidu. Prekrstio se. Tamara se zagledala u sliku jer je na njoj bila ona ista devojka kao na slici-ikoni u njenom stanu. Pop Vlada je prekinuo neprijatnu tiinu. - Tvoj otac je dobar i poten ovek. Dugo se znamo, ti se jo nisi ni bila rodila... Vrlo je pametan, a i znatieljan... Jednom je tako on svratio do mene pre mnogo godina...

Ispred manastira sede Pop Vladimir i Tamarin otac, Marko.- Vidi Marko, ne znam ta da ti kaem... Prijatelj si mi... Taj zapis to si naao ja sam ti preveo... Jeste pie on o toj vodi, pie, pie... Da ti kaem da ne pie, lagao bih... Ali to su neke svete stvari... Nije to od jue, ni od vremena zapisa... To ti je mnogo stara i velika stvar... Ne bi je trebalo dirati... Moe nevolje doneti... - Vlado, poznaje me dobro, elim da saznam istinu, postoji li ili ne postoji... - Nije to tako lako, evo ga sad tu je... Niko to ne zna... - Reci ti meni samo ta tu pie, ja u dalje gurati sam... - Marko, nemoj pogreno da me shvati, ali, nije to dobro, ima svakakvih ljudi, sila, zlih namera... Ulazi u neto..., ne zna u ta ulazi... - Ajde Vladimire, nemoj da te molim... Nismo mali... - Dobro, dobro... Evo... Od kako je sveta i veka, od kako je Bog stvorio oveka, od kako postoji Boje delo namenjeno oveku postoje i stvari koje nisu za njega... Od kako postoji dobro, postoji i zlo... Boje stvari Bogu, ovekove oveku... Veni cilj zla je da Boje stvari preko oveka uzme od Boga... Onaj ko sazna, ko nae, ne sme da uzme, nego mora da uva... Sile tame u obliku dobra ele da ine zlo... Ljudska znatielja nema kraja... Samo onaj ko poseduje ovaj zapis moe da spozna ali ne i da remeti Boji poredak...

- eri moja, bio je uporan, nije hteo da odustane...- Ne znam ta da radim pope Vladimire? - Pregledaj te njegove stvari pa sama vidi, sama odlui. Opasna je to stvar... Pazi se... Ne priaj nikome, ne veruj nikome. Pazi na te oeve stvari... One ivot znae. Ako ti ta bude trebalo tu sam. Ja sam njemu rekao da ne treba u to da ulazi... Rekao sam i njemu i tebi vie nego to sam smeo... Pazi njega, ali pazi i sebe! - Hou pope! - Ponavljam ti jo jednom jer elim da zapamti da nismo sami na ovome putu na koji je zakoraio tvoj otac! uvaj se! 7

Tamara i Igor su zamiljeni napustili manastir i u tipini krenuli voze kroz planinsko predveerje. Polako je poinjao da se osea miris Dunava. Reka, svetlaNovog Sada... Tamara je prekinula tiinu. - Hajdemo kod mene da pregledamo ta sve ima u koferima... - Ti si ef...

U Tamarinom stanu bio je, po obiaju, kreativni nered. Ona je zamiljeno pregledala kofere dok je Igor udobno zavaljen u fotelju gledao ta ona radi.- Evo ga dnevnik - ree ona uzevi jednu debelu svesku u ruke - ko e sve to iitati... Sreom mogu da itam tatin rukopis. Evo i neke trake... Mora da su za onaj stari tatin projektor koji mi je dao da mi slui kao ukras. Tu je negde u ormanu... Tamar ustaje, pretura po ormanu i nalazi projektor. - Evo ga. Doi, pomozi mi... Hajde mrdni se... - Evo, evo... - Zna li bar da rukuje sa ovim udom? - Znam, znam, iao sam u kino sekciju u osnovnoj koli... Tada jo nije bilo ni videa... Vade projektor iz ormana. - Gde da ga stavim? - Stavi ga ovde. Ne, ne, bolje je tamo... Ili moda... - Daj, pouri, nemoj da me parkira, nije lako... - Mislim da je ipak ovde najbolje. Dok Igor nameta projektor Tamari zvoni mobilni telefon, javlja se: - ao... Kui sam... Nisam gasila telefon....Bila sam na Frukoj gori u tatinom selu, sa Igorom... Ne mogu sada... Daj nemoj opet... Imam neto hitno, ne mogu sada... Hou. Zna da te volim... Javiu se... - Doi pomozi mi... Ko je zvao? - Boban. Nismo se videli par dana... Nervozan je... - Zato? - Slabo se viamo u poslednje vreme, a on misli da ga izbegavam. Ma pusti ga, sve e biti u redu... Nego, da li si ti sve namestio...? - Nego! Sve je spremno! Stigao je bioskop... Donesi grickalice, gasi svetlo! Projektor je krenuo.

Brojevi. Broj 3. Datumi, godine. 1959.Amaterski snimak kamerom nekog manastira, vide se zidine, ton je malo slabiji... Ispred manastira stoji monahinja. Kamera fokusira monahinju: - edo moje nekada je na ovoj naoj planini bilo 35 manastira, pa i vie, nije se sve zapisalo i zapamtilo. Kako knjige kau prvi je zabeleen manastir Privina glava, tamo kod Berkasova... Jeste, jeste... Ali, on je samo prvi zabeleen... Sigurno ih je bilo i pre i vie... Jeste... Nego, ima neto, ima neto... Jedni zidaju a drugi rue... Na svaki sruen zidana su dva, moda tri... Ali mnogo su ruili. Mora se ova naa planina sauvati od nehrista, od otpadnika i velikog zla koje nas stalno napada... Nita nije sluajno... Jeste, jeste... Nije ostalo puno manastira ali e ih biti jo vie... Rekli su nam da uvamo planinu i mi je uvamo, ona je naa svetinja... Tako su nam uvek govorili. Ne smemo je dati antikristima koji hoe da nam je otmu, ne damo... Oni dolaze i odlaze a mi ostajemo... Kraj trake... Igor i Tamara sede ispred platna. - Igore, ta kae? Ne znam... Sve je tako udno. Ne mogu da budem pametna... - Uh... 8

- Evo gledam i oev dnevnik, da probam neto da poveem, da potvrdim. Tata je na ovom radio godinama... Traio, beleio, snimao... Sve je sam radio, a sada, bup... Sve meni u krilo. Odakle da ponem, kuda da krenem?! Umesto odgovora Igor naglo ustade. - Tamara, izvini, ja moram sad da idem... Da li ti treba neto? - Ne treba... - Ako ti zatreba ta javi se... - Javiu se... Tamara ga prati do vrata. Igor odlazi, ona se vraa u sobu, seda i stavlja glavu u ake. Lista dnevnik, potom pretura po koferima. Nalazi u koferu magnetofonsku traku, prevre je po rukama. Uznemirane je, uplaena, zbunjena... Uzima telefon. - Halo, Bobane... Da li me uje...? Ne mogu doi... Otiao je... Daj... Ma, mi smo samo dobri prijatelji... Nemoj da si takav... Doi ti kod mene... Zna ono to sam ti priala za tatu...? Fudbal...? Pa, dobro... Ja u biti kui... ao. Ponovo uzima magnetofonsku traku. Dri je. Odjednom kao da se neeg setila. Izlazi iz sobe i vraa se sa magnetofonom. Pomalo nespretno puta magnetofonski snimak.

Brojevi. Dolazi broj 4. Prolaze datumi, godine... 1963.Snimak kri... - Ja se zovem Milan Pavasovi i uitelj sam... Jo moj deda Stevan je nama kao deci priao o velikoj tajni Fruke gore i izvoru mladosti koji sve ove godine sva sila i mo celog ovostranog i onostranog trai... Neki u elji da ga unite a neki da postanu dugoveni... itao sam neke zapise koji nagovetavaju tako neto... Nikad niko sem nekolicine ljudi nije znao celu tajnu. Ona se prenosila usmenim putem. Retko se kad beleilo jer postoji, kako mi je deda rekao, u svetu tajno udruenje, red ili tako neto koje hoe izvor za sebe da bi veno vladalo celim svetom. Ne znam, on je tako priao... Ima stranih pria...

Zidine u plamenu. Nekoliko konjanika nose baklje. oveka sa kapuljaom pali jednukolibu pored zidina. uju se krici. ovek sa kapuljaom zaurla: - Neko gori! Neka gori, sve dok voda venosti ne potee naim grlom, a onda... A onda e buknuti jo vei plamen... Ha, ha, ha... Vi obini mievi, jadnici... Neka gori! Iz kolibe istraava ovek u plamenu, pada, ostaje da lei...

Kranje, zavijanje trake... Tamara je zaspala nad magnetofonom... Zvonjava telefona jeizvue iy sveta snova... - Da? Halo... Halo, ko je to...? Sputa slualicu, a telefon opet zvoni. - Halo... Koga trebate...? Sputa slualicu, lee, telefon ponovo zvoni, ona se pokriva jastukom po glavi...

Jutro. Dok je Tamara kuvala kafu Igor je dovikivao iz sobe iz sobe:- Jesi li proitala ovo? ovek da ne poveruje... Tvoj tata je naao gomilu stvari koje govore o tome kako je Napoleon ovde stacionirao najvie vojske na svom putu za Rusiju, kako su stalno pretraivali Fruku goru, muei seljane, odvodei ih... Kae da je pohod na Moskvu bio samo maska... - Nisam do toga dela stigla! Bila sam umorna pa sam legla, ali dugo nisam mogla da zaspim. itaj mi, sluam!

Brojevi. Broj 5. Godine. Davne, a bliske. 1820.9

ovek ispred manastira, vezan za drvo. Oko njega dva francusk vojnika i jedancivil, u pozadini ator, konji, mali logor... Vezani ovek oajniki se dere: - Ne znam, ne razumem Vas! Udaraju ga... Civil, pita na francuskom: - Govori, govori gde je... - Ne razumem, ne znam... Civil nastavlja: - Ubili smo ti celu familiju, govori! Vezani ovek je na kraju snage. - Ne razumem... Civil se obraa jednom vojniku: - Dolazi ovamo. Nagradi ga! Vojnik prilazi i urezuje mu krst na elo, ovek vriti... Civil je galamio i dalje: - Budalo, govori gde je izvor. Znamo da zna! Ne pravi se lud! Vezani muenik progovara na francuskom: - Nee te ga nikad nai! Muitelj je okiran. - Zapalite svinju! Pale ga...

Tamara stajala na vratima sobe i sluala Igora kad se zau zvono na vratima.Tamara otvori vrata kad u sobu kao vihor ulete Boban... - Za mene nema vremena...! Igor ustaje i prua mu ruku. - Zdravo Bobane. Boban ga ignorie. - A danima si sa ovim ovde... Tamara prilazi Bobanu pokuavajui da ga zagrli. - Bobane, kako moe... On je gura od sebe, iskeen od besa. - Kako JA mogu... a kako TI moe? - Bobane, pa zna za oca... - Znam za oca a sad znam i za ovog ovde... Tamarin strah prelazi u bes. - Nemam rei, stvarno nemam rei... - Tamara, ni ja nemam rei... Boban odgurnu Tamaru i izjuri iz sobe. Tamara potra za njim. - Bobane, Bobane... Vrata su se zalupila, Tamara je zaplakala bacivi se na kolena. - Ja u poludeti! Poludeu! Telefon zvoni. - Ja sam tata... Jesam... Mogu... Mogu... Hou... Evo me. Tamara obrisa suze i pogleda u Igora. - Uh, Igore... Probaj da me razume. Pravi se bar... - U redu... - Moe li me odvesti do tate? - ta mogu drugo... - Hvala ti. - Nema veze... - Ali, moramo poneti i kofere... 10

- Zato sad pa to? - Ne smemo ih ostavljati. - Kad je bal, nek' je maskenbal... Krenimo...

Broj za brojem. Broj 6. Godina za godinom. 1966.Igor je lagano vozio kola kroz grad dok je Tamara itala oev dnevnik. - Sluaj ovo... itau ti. Jedva sam pronaao tog oveka. Kao da se krio. Izvlaio sam mu rei kao kljetima. Nije hteo da ga snimim pa sam morao da pamtim njegove rei, a rekao mi je sledee: - Roen sam ovde na selu. Volim nau planinu. Za neke je to brdo a za mene je to mona planina. Magina. Retko ko je razume. Volim vodu. Fruka gora i njeno podnoje je uvek bilo bogato vodom. Uvek ima oko 14 jezera, jer im se broj kroz vekove menjao. U nekim zapisima kau da ih je bilo 13, u nekim 15, u selu stari ljudi kau da ih je bilo 17... Sada ih je valjda 14. udno je to... Kau da jezera na udan nain nestaju i nastaju, menjaju mesta... Voda je udo... Dobar sluga, zao gospodar... Priaju stari da ima na planini i lekovitih voda, svata priaju... Kau da su nepokretni prohodali, slepi progledali... Kau da ima avolova i boja voda. Ne bi ljudi tek tako priali. Ja znam samo ovolko... Pitajte nekog drugog... Tamara je ba zavravala itanje kad je ugor stao pred jednu zgradu. - Igore, saekaj me tu. Ja u valjda brzo. - Zna da moram...

U polutamnoj sobiTamara je sedela pored tate drei ga za ruku.- Da li ti je bolje? - Jeste... Puno bolje... - Nemoj ti meni, sav gori... Hajdemo u bolnicu... - Jesi li bila u selu? - Jesam, jesam... I kod popa Vladimira, i pregledam kofere... Sve radim... Hajde i ti posluaj mene... - I ta kae? - Kaem da ide u bolnicu. - Ma ne to. ta kae za beleke, filmove, trake... - Nisam jo sve pregledala... - Pregledaj molim te... I nastavi da trai... - Tata... - Nastavi... Molim te... Evo, uzmi ovo pismo... Ima tu adresa... Javi se.. - Tata, hajde u bolnicu... - Pusti mene... Uzmi pismo... Moramo nai izvor... Pre drugih, da ne bude kasno... Moramo znati gde je da bi ga branili... Nikome ne govori... - Tata, ne preteruj... - Moramo, moramo... Nisi li valjda ostavila kofere same...? - Nisam, nisam...

Izlazei iz zgrade Tamara je sa nevericom i uenjem gledala u Igorakoji je bio naslonjen na kola, iscepan, sa modricom, drao se za oko... - Igore, ta je bilo? - Auuu! - Govori! - Ne pitaj... - Jesi li dobro? - Spopala me dvojica... - Koja dvojica? Igor odgovara sarkastino: - Pera i Zoran! 11

- Koji Pera i Zoran? Igor, nervozno: - Odkud znam koja dvojica?! Sedeo sam u kolima kad odjednom neko otvori vrata i poe da me izvlai. Tako me je pljesnuo neim... Drugi poe za kljuevima od kola... - Hteli su kola da ukradu? - Stani! Tamara... Hoe li da me slua? - Izvini! - Dok sam se ja guao sa jednim, drugi je krenuo da otvara gepek... Ja se iskobeljah pa krenuh prema njemu... On vadi kofere... Taman ja... - Koferi!!! - Pomislih... - Sredio si ih? - Alo! Tamara...! - Izvini! - Taman ja pomislih, sve je gotovo kad se zau policajska sirena i njih dvojica u beg... - Ko je zvao policiju? - Niko! - Pa kako su doli? - Pa nisu doli! - Nego? - Proli su! - Ko je proao? Policajci? - Ne! Vatrogasci! Neto se upalilo u komiluku... Hvala Bogu! Mislim, hvala zbog mene a zbog paljevine mi je ao... - Aaaaa... Tako....

Otili su do oblinjeg parka i seli na klupu.- I ta kae, Igore? - Sve me boli... - Dobro to, nego mislim, na sve ovo... - Stvar postaje vrlo realistina... ree Igor drei se za oko. - Predlaem da idemo da pregledamo ta sve jo ima u koferu... - Moram li i ja? Tamara ljutito pogleda: - Ne mora, nisi morao nita ni do sada...

Igor je jedva dovezao kola pred njenu zgradu. Vukui kofere nekako su stigli do stana. Sa vrata su odmah videli da je stan sav ispreturan...- Igore! ta je ovo...? Ko je ovo napravio...? - Ne mogu da verujem! Strano! Tamara pregleda sobe, stvari... - Tamara gde si? Da li ti neto fali? - Ne znam! Nema ovde ta bi moglo da fali! Para nemam! - Neto vredno, moda nakit? - Nemam nita vredno... Ni ja, ni ja ni tata nemamo nita... Nita vredno..., sem kofera... Kofera! Otvaraj kofere! Tamara i Igor pregledaju sadrinu kofera. - Da li si naao neto? - Nita. Mislim, samo papiri, filmske i audio trake... Sve to je ve bilo. - Da ne postoji neka tajna pregrada u koferu? - Ja je ne vidim! Nego zna ta? - ta? - Sve je ovo neija podmetaina? - Kako to misli? 12

- Boban! - ta Boban? - Boban! Glavu u mu polupati! - ta ti je? - Sve je to delo tog ljubomornog skota! - Nije mogue! - Mogue! Vrlo mogue! Telefon zvoni, Tamara se javlja: - Halo... Ja sam... Da... Jeste, jeste... Sa Igorom... Igor nervozno prilazi Tamari koja jo uvek pria preko telefona. - Eto vidi, mogue je, mogue! - Kako hoe... Radi kako hoe... Zdravo! - Ko je? - Boban! - Vidi da je on to uradio! ta kae volina jedna mrljava? - Kae da e ti glavu otkinuti... - Vidi da je mogue... - Da rekao je da e ti to uraditi ali tek kad se vrati iz Londona odakle se javlja... - Ipak nije mogue... - Ne znam... Daj da pogledamo jo neku traku...

Brojevi. Broj 7. Godine. 1969.Projektor teke. Na klupi ispred seoske kue sedi baka, u jednoj ruci jabuka, u drugoj noi... Guli koru, baca je i jede oguljenu jabuku. Pria mljackajui: - Znam ti ja sine da su u kori vitamini ali baka nema zube - tvrda je kora... Nego to to me pita ja u ti rei a ti veruj ili ne veruj... Jo kao mala sluala sam te prie... A prie kau da se "javilo" Stevanu ureviu, zvanom Steva Pop, mada on nikada nije bio pravi pop, nego je njegov deda nekada davno hteo da se zamonai ali u to vreme njegov brat Jovan... Ovaj, ta sam ono htela... - Steva Pop... - podsea je glas savgovornika koji se ne vidi. - A, da, da... ta Steva Pop...? - Neto mu se "javilo"... - Da, da... "Javilo" mu se u snu gde je izvor mladosti. Napio se pa priao o tome uz rakiju... Priao je on o tome dan, dva i nestao... Nikad vie od njega ni traga ni glasa... Posle se prialo da se to desilo jo nekima ali su utali o tome sve dok za vreme onog rata sa Hitlerom opet nije poelo da se uka da seoski pop Jovan zna neto...

Podrum, vlaan, mraan, na stolici sedi pop izmuen, iscepan, iza njega stoji gestapovac u razdrljenoj uniformi a ispred njega uglaeni oficir.Oficir se obraa popu: - uti pope, uti... A zna... Zna i ti da ja znam da ti zna... A uti... Hvata ga za revere: - Sluaj me dobro pope... Neu vie ponavljati... Poivee jo samo toliko da vidi kako ti crkva gori ako ne progovori... Pop, jedva govori: - Oprosti boe onima koji ne znaju ta ine, nisu oni krivi, budi milostiv prema njima kao i prema nama sledbenicima tvojim... - Pope, sam si traio... 13

Baka ustaje, brie ruke o pripasanu kecelju:- Ubie popa i jo mnoge druge... Zapalie manastir kao i mnoge druge... A svi su utali... Sinko moj... Od kako se zna da ova planina postoji, ovde je neprestana borba dobra i zla. Stalno nekrsti i otpadnici od vere dolaze ovde i trae, trae a manastiri su tu kao bedemi dok jezera zavaravaju tragove... Eh, svi trae taj izvor... Nego da vam pokaem... Izvadi baka odnegde neku zamotanu maramu pa poe da je domotava: - Evo, imam i sliku. Vadi iz marame izguvanu ispucalu sliku. - To je slika koju su nemci slikirali pre nego to su ubili popa... Kamera zumira fotografiju u bakinoj ruci. Iznad popa se vidi freska sa devojkom identina onoj na ikoni u Tamarinoj sobi.

Tamara i Igor zamiljeni pue okrueni gomilom papira.- Igore, ta da radim? ta da radim? - Smiri se! Smiri... Hoe da ti skuvam kafu? - Ni kafe nema vie... - Ne budi na kraj srca. Idem da kupim... Igor hitro ustaje iz udobne fotelje, obuva patike i izlazi. Odmah zatim zau se zvonjava telefona. Tamara se hitro javlja: - Halo... Ko je? Veza se odmah prekide i zau se pulsirajui signal. Tamaru je nervoza obuzimala. Zvono telefona ponovo... Ovoga puta jo bre podie slualicu: - Sluaj ti budalo jedna, nema hrabrosti da razgovara... O, Bobane ti si... Ovaj... Nisam znala da si ti... Ma ne... Neko zove... Ne... Ne Igor... Ne razume... Loe mi je... Nemoj tako, nemoj.... Opet signal prekinute veze... Tamara besno utnu papire na podu, baci se licem na krevet i poe da plae... Posle nekoliko trenutaka Igor utrava u sobu: - Obili su mi kola! - Zovi policiju! - Nita ne fali, ni kasetofon... - Zato nas ne ostave na miru? Zato? I ko su uopte oni, ko su oni!!! - Stvarno nemam predstavu! - Poludeu! Igor zagrli Tamaru: - Ne boj se, ne moe vie od ovoga... - Nije vreme za alu! Ovo je izvor ludila a ne mladosti... Tamara plae, Igor je dri za ruku, gledaju se... Ljube se na kratko. Tamara se odjednom tre, skoi i poe da skuplja papire, stvari, slaui ih. - Tamara, izvini, bilo je jae od mene! - Izvini ti, nisam trebala ja... Igor joj pomae da skupi papire. - Ne ja sam, Tamara... - Nisi ti, ja sam... Hvata je za ruku prilikom skupljanja... - Dobro, onda, oboje smo... Ljube se. Tamara prekide ljubavnu scennu: - Nema nam nazad. Moramo neto uiniti. Boban me ne razme, tata me ne razume, ja ne razmem ta se sve ovo deava. - Tu sam ja da ti pomognem... Zagrli je... Spolja se ula lagana muzika...

Za stolom sede Tamara i Igor.Tamara ita: 14

- Prema svim do sada proverenim zapisima, dokumentima i podacima turska vojska je u svojim osvajanjima najdalje dolazila do Fruke gore. Za vreme svih petsto godina Fruka gora je predstavljala izraziti predmet njihovog interesovanja. Brojni logori su preplavljali celu planinu...

Beskonani niz brojeva. Broj 8. Veiti kalendar. 1545.U prostoriji na zemljanom podu sede tri turina i pue. Kroz oblak dima u prostoriju ulazi ulazi turski vojnik i prilazi jednom od trojice na podu i prua mu uturu; - Evo, evo... - Gde si ti do sada? - Gazda, evo ovo smo jedva nali kod onoga seljaka, zakopano u njivi... Gazda gleda uturu sa svih strana, muka je. - Ima li ta unutra? - Ima neto! - ta ima, uje li ti mene... - Ne znam gazda, nismo smeli da diramo. Gazda dri uturu u ruci i zamiljeno je gleda, Potom se naginje na uho prvo jednom pa drugom turinu na podu koji mu takoe neto govore. - Nosi odmah sultanu, tamo e oni znati da li je to to... A gde je seljak? Da li ree gde je izvor? - Ne ree! - Dovedite mi ga odmah ovde! - Nije ovde! - Ma govori onda gde je? - Umro! - Kako umro majku li vam vau...? Kako umro? - Nabili smo ga na kolac!

A onda pri povratku..., nema vie - prekinula je itanje Tamara.- to si stala - upita je Igor. - Nema vie - ponovila je Tamara. - To si ve proitala, hajde dalje... - nestrpljivo e Igor. - Nema vie teksta, nema stranica... - objanjavala mu je. - Pa ta emo sad...? - pitao je. - Hajdemo u selo... - odluila je Tamara iznenada, - Zato? - Ne znam! - Pa to onda...? - bunio se Igor - Idemo! - nije poputala. - Dobro, ti si ef, a ta emo sa koferima? - I oni idu sa nama. Nema nam druge... - Jaooo! Ko e ih vukljati...? - Valjda si dentlmen i nee dozvoliti da jedna dama... - Nemoj sada jo da me aka! Spremaj se!

Brojevi. Broj 9. Godine. 1984.Kola su krivudala kroz umu. Tamara je preturala po svojoj tani: - Evo je, ovu kasetu jo nismo uli... - Kakva kaseta, kome je do bune muzike u ovoj prirodi. - Nije muzika. U pitanju je kaseta iz tatinog kofera... Ukljuila je kasetofon iz koga se zauo glas njenog oca. - I tako bez puno buke i istraivanja naredie da se stari rudnik u Vrdniku ponovo otvori. Kau, Nemci ulaze u posao... Ali donesoe neke udne maine, nisu za ugalj... Dovedoe neke specijalne strunjake... Ma, reko, ovi ko da trae vodu, boe me oprosti, a ne rudu... Vodu 15

toplu, lekovitu, smo ve nali i banju napravili... Nisam razumeo, taj rudnik nikad nije nikome ni valjao... Objanjenja nije bilo... ta li je cilj bio i koji interes je neko imao da rudnik radi...? Zatvoren je iznenada kao to je i otvoren... Glavni je bio inenjer Vasi... Traka je poela da zavija, nita se nije razumelo... Tamara je potapala Igora po ramenu: - To je tata. - Prepoznao sam gos'n Marka. - E, onda ide promena plana. - Nisam ni znao da smo imali plan. - Ba se pravi... - Govori gde idemo... - Vozi za Vrdnik... Nastavili su vonju kroz prelepu i mistinu planinu koja je u sebi skrivala nedokuive tajne koje su iznenada promenile tokove njihovih ivota. Vonja nije trajala jo dugo. Vrdnik, mesto na obroncima Fruke gore, se pojavljivao pred njihovim oima. Sunce je pripeklo kao usred leta. Ulaze u mesto. Nigde nikog. Ulice su puste. - Stani Igore. - Stajem. Tamara izlazi iz kola. - I ta sad? to smo ovde doli mlada damo? Tamara se nije osvrtala na njegove rei. U tom trenutku je ugledala oveka na biciklu. Potrala mu je u susret. - Izvinite... Da vas neto pitam... ovek je stao i upitno je gledao. - Molim vas, da li znate gde je kua inenjera Vasia? - Vasia? Ima tu napred porodica Vasi, ona kapija, ali da li je neko tu ininjer ne znam... Ona zelena... - Ima dve zelene... - Ona druga, sa klupom ispred... - Hvala. Hvala vam puno. - Nita, nita.. - ree ovek i ponovo uzjaha svoje prevozno sredstvo. Tamara se trkom vraala prema kolima. - Pali! Idemo dalje. Zadihana je uletela u auto. - Gde sada - pitao je Igor. - Prema onoj kapiji, zelenoj - rekla je zadihano. Kola su uz kripu krenula. - ta to radi, zna da ne volim tvoje vozake ludosti - zamerila mu je. - Malo. Nije to loe - odgovorio je Igor ne dajui previe znaaja njenoj primedbi. Stigli su pred zelenu kapiju. Tamara istra iz kola dok se Igor mrzovoljno izvlaio iz kola. Vrata su bila zakljuana pa su morali da lupanjem probaju da obaveste domaine da su gosti pred kapijom. - Gazde! Gazde! Niko se nije javljao, ali oni nisu odustajali. - Gazde! Ima li koga? Igor je pokuavao da pogleda preko kapije. - Vidim neko dete. Ej, mali! Deko! Halo...! Ne zarezuje me pet posto... Mali! Da, ti...! Otvori nam. Ubrzo im je musavi deki otvorio vrata. - Mali, da li je ovo kua porodice Vasi? - To je moja kua! - A kako se ti preziva? - Buca! - A prezime? - Buca - ree deko i potra nazad u dvorite viui 16

- Mama! Mama! Neki ljudi pitaju ija je ovo kua! Iz dna dvorita se pojavi mlaa ena pozamanog obima, to bi se u Sremu reklu, lepa i debela. Hitrim korakom, neprimerenim njenoj teini je dola do nas. - Izvolite? Koga traite? - obratila se Tamari. - Da li ovde ivi Petar Vasi? Buckasta snajka ju je zaueno pogledala. - Ne ivi. Ne ivi od 1984. godine. - A gde se preselio? - nastavila je Tamara. - Na groblje devojko. Umro je. Tamo emo svi mi jednog dana. Valjda u se tada odmoriti. Mogu li vam ja neto pomoi. Ja sam njegova snaja. Tamara se trecnula. - Izvinite nisam znala. Htela sam neto da ga pitam o rudniku? Snajka kao da je jedva doekala ovu temu. - On mu je i glave doao. Posle zatvaranja ili su u neku kontrolu pa se poruile neke grede... Nita nismo dobili. Samo neku bednu svotu za sahranu, sram ih bilo... - Da li mi neko drugi ovde moe da mi pomogne? - Niko. Kad se rudnik zatvorio svi koji su imali bilo kakve veze su se odselili ili poumirali... Nego, jedino moda moj mu, a njegov sin, Nikola, moda Vam moe neto rei... - Gde je on sad? - nije se predavala Tamara. - Ko to zna... Ode on u planinu, eta se po umi, lovac je... Idite ovim putem kolima pa kod prve velike krivine stanite i krenite uz brdo, moda ga naete... Viite ga. Tako ga i ja traim... Iz dvorita se zaula neka cika. Snajka se okrenu... - Buco, koliko puta da ti govorim! Ne diraj kokoke... Izvinite... Moram... - Nita. Hvala vama... - nije uspela da zavri reenicu Tamara a snajka je ve grebala po pranjavom dvoritu u pravcu malog Buce kome se nije dobro pisalo. Tamara se okrenula prema Igoru. - Da li si uo? - Kod prve velike krivine... - Ljubim te - prekinula ga je Tamara. - Ulazi, poleemo... Ubrzo su stigli do mesta koje im je Vasieva snaja pokazala. Izali su iz kola i Igor je krenuo od kola. - Gde e? - upita ga Tamara. - Pa da traimo Nikolu... - A koferi...? - Koferi su tu u kolima. - Do sada, a sada idu dalje sa nama. - Neemo valjda? - protestvovao je Igor. - Moramo. Ne smemo ih ostavljati. - Jaooo! - kukao je Igor. - Nema jao, nego kofere u ruke i uz brdo - neumoljiva je bila Tamara. Zajedno sa koferima u rukama probijali su se kroz umu, istovremeno se branei od poprilinog broja razjarenih komarica. Za trenutak je Tamara zastala. - ta je sad? - zadihano je upitao Igor - da nije pauza? - Ne boj se, nije. Nego, kao da sam neto ula! - Neto? Ja ujem svata, i komarce, i ukanje lie, i neko krckanje, i .... - nabrajao je oznojani Igor. - Meni se uinilo kao da neko ide za nama... - Ja idem za nama. Toliko sam se umorio da ne mogu vie da idem ni sa tobom, ni sa nama, nego idem za nama... - Ne zezaj se, krei dalje i ako moe bre. Nemamo vremena za bacanje. - Ti e mi doi glave - vapio je Igor - hajde da odmorimo. - Nema odmora... Nego bolje hajde da viemo tog Nikolu. - Nikolaaaa! Nikolaaa! - vikali su u duetu. - Nikoooolaaaa! 17

Iznenada pred njih izae neki ovek u lovakom odelu. Kao da se spustio sa neba: - Ko me to zove? Tamara, sad ve i ona zadihana, uz to i uplaena, probala je da odgovori: - Mi smo... Tvoja ena... Uh... Moja tata... Igor je pokuao da pomogne: - Njen tata... Rudnik... Tvoj tata... Nikola se nasmejao: - Polako, polako, 'Ajmo tamo na proplanak, ima panjeva, sedite, oduvajte.... Stigavi do proplanka Tamara i Igor su bukvalno popadali na travu. - Hvala... Uf... Ala sam se umorila... Uf... I uplaila... - dolazila je do daha Tamara. - Da li ste za rakijicu... - ponudio ih je Nikola. - Nismo... - odgovorio je Igor. - Govori u svoje ime. Ja hou. - ree Tamara uzevi staklenu politarsku flau, dopola napunjenu sa utom tenou, momaki je potegla ne mrtei se ba previe. - Vidite moj otac je novinar, istraiva... - poela je Tamara.

Brojevi, brojevi... Broj 10. Godine, godine... 2004.Nikola je paljivo sasluao celu priu. - Ne mogu vam puno pomoi oko rudnika, ali to se tie planine, ljubav prema njoj sam nasledio od oca. Ova planina je udesna, nema takve nigde na svetu... Nije ti ovo neka velika planina, ali da je planina, planina je... Mislim nije visoka planina, ali da je planina, jeste planina je... Nije planinuga, ali ima mesta gde ljudska noga nije kroila, niti e kroiti... Ima tu nizbrdica, uzbrdica, kanjonia, rupica i rupetina, kojima se ni kraj ne zna... A ivotinja ima, ima sve to ti srce ite... Ja ovu puku eto tako nosam, nikad ni na jednu ivotinju nisam pucao a kamoli ubio. A ni ne planiram... - Da li vam je otac priao o neemu udnom... - prekinula ga je Tamara. - Priao je o udnim ivotinjama... Volim da gledam ivotinje... Evo... - gleda na sat - sada e jo malo ovde proleteti dva orla... Dve prelepe ptice... Priao mi je jo moj otac kako je njemu priao njegov da su njemu priali o dva frukogorska orla, uvek dva, nikad jedan ili tri... Ne znam, evo ja ih godinama pratim, nikad jedan, nikad tri, samo dva... Niti se raaju niti umiru... Ma, trebali bi ve da se pojave uskoro. Obino su tani... U tom trenutku zaulo se jako utanje grana i mahanje krila, ali nigde se nita nije videlo. - To su oni - ponosno e Nikola. Eto, jesam li rekao? Tani su... Nekad se samo uju a nekad ih i vidim. Stalno nadleu pojedine delove planine kao straari. Brzo pogledajte tamo iznad onog drvee... Dve velike ptice su samo na trenutak bljesnule na paretu plavog nema koje je virilo kroz kronju drvea. Bljesnue i nestadoa. - Prelepe su te ptice. Niko ne zna ni gde im je gnezdo, samo ih ponekad ovako vidimo... Interesantne ivotinje su i akali... udne ivotinje. I one dolaze i nestaju sa planine iznenada i neujno. Nema ih dugo pa se pojave i nestaju u planini. Oni su poznati po tome da im ovek ne moe prii na kilometar. Dobri bi bili uvari, osete sve... NIta ne znamo o njima. Viamo samo tragove da su bili a gde idu, gde borave na planini...? To niko ivi ne zna. Vole da se kriju po rupama a Fruka gora ima puno neistraenih peina... Pretpostavljam da oni borave tamo. Tamara ga je paljivo sluala: - A da li znate neto o nekom izvoru ovde? - Ima ih posvuda. Kau da je frukogorska voda najbolja i najzdravija. Stalno ljudi kopaju i bunare. Ne doekaju ni da stari presue... Jeste li za rakijicu? - Nismo hvala. Idemo. - ovoga puta je Tamara odbila gutljaj "muenice". Nikola je za razliku od svojih "gostiju" debelo potegao i preko gutljaja nastavio da pria: - Ne znam da li vam je interesantno, tata se puno druio sa ika Milanom, arheologom iz Sremske Mitrovice. Kad su radili rudnik i on je bio ovde... I kad su ga zatvarali... Moda bi on imao neto interesantno da vam kae. Ne znam. - A gde je taj gospodina sada? - pitala je Tamara. 18

- U Mitrovici. Nema ti on ni telefon, samo ga knjige zanimaju. Mogu vam dati adresu pa ako hoete da ga posetite...

Brojevi. Broj 11. Godine. 2004.Tamara i Igor sa koferima. Iskopine Sirmiuma, jedne od etiri prestonice Rimskog carstva. Pored njih stariji ovek, arheolog Milan. - Jo niko nije dao taan odgovor o tome zato je ba Sirmium izabran za jednu od etiri prestonice Rimskog carstva. Neki zapisi kau da je Sirmium trebao da bude glavni umesto Rima. Zato je ba u njenu roeno toliko rimskih careva? Zato je rimski car Prob kopao kanale od Fruke gore do Sirmiuma, pravei prve sisteme navodnjavanja? Da li je to bio pravi cilj? Zato su amerikanci posle drugog svetskog rata eleli da izmeste grad na dugo mesto a da ovaj prostor pretrae? ta ih je zanimalo? Kau da su traili Zlatnu kapiju Sirmiuma! Ima pria koje nude odgovore... Tako je prema starim zapisima jednom...

Velelepna palata. U velikoj dvorani Car se izleava ogruen mnogobrojnom svitom. Hladega, slue... Pored njega stoji savetnik, dok do uiju dopire lagana muzika, a igraice se njiu u istom ritmu.... - ta kae na sve to moj dragi Aurelio...? - Ne znam Care, ta da kaem... Kopamo, traimo, ali samo obina blatnjava voda... Koristimo mi posle to za navodnjavanje, pravimo akvadukte... Ali one vode jo nema? - A ta je sa ZLATNOM KAPIJOM? - besno e Car. - Ona je gotova! Kovali su je pedeset kovaa tristo dana... Teka je pet tona zlata... Uskoro emo je postaviti... - Kada? Kada, dragi i mili moj Aurelio? Pitam kada! - Za, za..., sedam dana... - A zna li ti zato je pravimo? - ve siktei od besa, Car se unosio u lice Aureliju. - Znam... Da se boanska voda kroz nju proveze u carskim koijama... - Onda ti je jasno, hou da naete izvor mladosti za sedam dana... Dosta mi je ekanja!

Arheolog je brisao znoj sa ela:- Tako pria kae. Car je smakao Aurelija... To je pria... Moda istinita. Ima ih jo. Mnogi trae izvor... Evo imamo sauvanu sliku Aurelija, nali smo je, neete verovati u muzeju. Htedosmo neto da renoviramo muzej, da neto dodamo i tokom kopanja usred muzeja naosmo rimski mozaik. ta emo drugo nego ogradismo ga i tako dobismo jo jedan lep i veliki eksponat usred muzeja. Gde god ovde kopa nailazi na prie, istoriju, tajne... Nego gde sam ono stao... - Aurelijeva slika... - A da... Evo pogledajte ovu fotografiju ove ogromne vaze. Vaza je naravno jo uvek zdrava i itava u muzeju. Ovaj ovek ovde vam je Aurelio... Tamara se zagledala u fotografiju izbeivi oi. - A ova devojka, ko je ova devojke...? - okirano je pokazivala na lik devojke koji je bio istovetan liku devojke sa ikone u njenom stanu, kao i liku devojke koji je videla na fotografiji freske - ko je ona? - Ne zna se tano. Smatra se da je to rimska boginja mladosti, Marea. Vrlo retko se spominje i mislim da je ovo jedan od retkih ako ne i jedini njen crte... - Neverovatno - jo uvek je zurila u fotografiju Tamara. - Nema tu nita neverovatno. U ovom svetu sve je istinito, mata ne postoji, jer sve to mozak misli da izmilja i da mata - istina je. - Gos'n Marko, a ta je sa rudnikom? - pitala je Tamara jo uvek gledajui u fotografiju. - Nita, zatvorili su ga... Odjednom se arheolog neto uzmuva i uznemireno ree: - Izvinite, urim, imam posla.... 19

- Stanite malo. A ininjer Vasi? Da li ste ga dugo znali? - Kratko, ali smo dobroo saraivali. - ta ste vi traili u rudniku uglja? Arheolog se ve vidno uzbudio: - Vasi je tamo neto naao pa je hteo da ja to proverim? - Da li ste proverili? - Rudnik je zatvoren a Vasi je poginuo! Izvinite urim... Moram da idem. Nisam popio lekove. - Hoete li da vas povezemo? - Ne, ni sluajno. Sam u. Moram da idem - nezaustavljivo je arheolog prekidao komunikaciju. - Da li moemo opet doi da priamo sa vama? - pitala je Tamara. - Kada? Ne znam da li sam tu. Videemo. Sada urim, izvinite... - rastrzano je arheolog priao dok je izlazio iz iskopina i ubrzanim korakom odlazio povremeno se okreui prema Igoru i Tamari. - Pazite se... - doviknuo im je, nestajui iz ugla. Tamara je pogledala Igora i slegla ramenima: - Hajdemo pravac kui da ispraznimo ove koferine i da ih pregledamo do kraja...

Kola su se lagano kretala po Frukoj gori.- I Tamara, reci mi ta oekuje da nae u tim koferima? - pitao je Igor. - Odgovor! - Na ega? - Na pitanja! - Koja? - Tvoja! Igor se poeo okretati prema zadnjem delu kola. - ta ti je? - upita ga Tamara. - Ma neka budala iza se zalepila kao taksena marka za naa kola pa gledam koji mu je? - Pusti ga da nas obie - predloila je Tamara. - To i pokuavam. Nee. Kad ja usporim i on uspori... - ree Igor i iznenada dade pun gas. Kola pojurie krivudavim putem. Auto za njima takoe dade gas. Poela je jurnjava... - Igore ta ovi hoe? - pomalo uplaeno pitala je Tamara. - Neto hoe, ali nee im uspeti - grmnuo je Igor. Auto iza Tamare i Igora nije odustajao, tavie uspevao je polako da im prilazi sve blie. - ta emo sad - brinula je Tamara. - Eno spasa. Policijska kontrola na putu, nikada im se nisam radovao... - ree Igor dajui migavac i polako usporavajui brzinu. Polako je stajao pored policijske patrole dok su ga kola iza njega preticala nastavljajui u pravcu Novog Sada. - Izvolite, da li ima nekih problema? - prilazio im je policajac. - Nema nikakvih problema, samo mi se uinilo da mi se prednja leva guma izduvala - ree Igor izlazei iz kola.

- Ovo je prava stvar, ni lift ti ne radi... - zvrndao je Igor penjui se uz stepenice sa dve koferine u rukama. Stigavi pred vrata umalo se nije stropotaopred njima: - Mrtav sam umoran! - Gde ti je mladost? - imala je snage Tamara. - Mladost? Batine, jurnjava, Boban... - Izdraemo! - Dobra ti je! Izdraemo batine koje sam ja dobio... - Idemo dalje... - ree Tamara otkljuavajui vrata. Igor se nekako ugegao sa koferima u stan i sruio svom svojom teinom u fotelju. Tamara je odmah uzela da pretura po koferima. - Evo jo jedne kasete... - ree glasno, ali nije je imao ko da uje. Igor je plovio carstvom snova. 20

- ta sad...? - ree poluglasno, slegnu ramenima i ubaci kasetu u video.

Brojevi. Broj 12. Godine. 1994.Ribar stoji u amcu na sredini Dunava. U pozadini se vidi i Novi Sad i Petrovaradinska tvrava: - Jes, u ovoj velikoj vodi ima ribe. Kau da tu ispod tvrave ima somova i preko 200 kila... Bio je tu onaj Kusto, uveni istraiva, ronio i video ovek... A ja sam ti panonski mornar bez mora. Nekada je tu bilo Panonsko more a sada je tu Dunav... Jeste, postoji legenda da ispod Dunava, kod Petrovaradinske tvrave, postoje podzemni tuneli koji vode ak do Pete. Legenda..., mada je mislim da je to zbilja. Zidani su po naredbi petanskoga dvora, kau da je trebao da slui za transportovanje vode a da to niko ne zna... Kakva li je to voda? Pria se da na ovoj naoj planini ima puno udne vode... Ja je nisam video - a da sam uo, uo sam...

- Dobre prie! Kako se tebi ine? - ree Tamara gurkajui Igora koji ne reaguje.- Alo majstore, ba mi puno pomae! - nije odustajala Tamara. - Aaaa! ta je bilo? - mekoljio se Igor. - Zaspao si! - Ko? Ja? Taman posla! Nisam! - Jesi, jesi... Nego, bolje ti je da se ti istuira a ja u pripremiti novu kasetu. Mislim da je ovo poslednji video zapis. Igor odlazi tromo iz sobe a Tamara eprka dalje po koferu. uje se tu i Igorov pokuaj da peva... - Ej, ovo je voda mladosti! Uf, uf... Ala prija, zdrave lei! uje me! Napravi mi sendvi! Nedugo zatim Igor izlazi iz kupatila, brie kosu, uje se lagana muzika... - Jesi li mi napravila sendvi? - glasno je pitao. Tiina, uje se utanje TV-a... - Gde si? Ulazi u mranu sobu, na TV-u umesto programa samo sneg. Tamara je spavala sedei na podu i glavom naslonjena na fotelju. Igor pazei da je ne probudi seda polako pored nje i puta video.

Brojevi, jo brojeva, puno brojeva... Broj 13. Godine. 1998.Ravnica. Njiva. Pogled puca u beskraj. Seljanin stoji u njivi, aka uvo, mekolji se i poinje: - Evo ovde su pre desetak godina Stevini unuci nali neki pojas. Bio je taki lep, zlatan, sa dragim kamenjem... 'Teli oni da ga prodaju jerbo su zidali kuu... Dobijali su dobre pare za pojas... Nudio im ovek iz Zrenjanina 100.000 'iljada marki... Velike pare... Taman da ga prodaju kad doe ovek iz Beograda i ponudi 500 'iljada! Ajooj! Brzo prodavaj njemu... U zlo doba kod trgovine pojavie se policajci i sve po'vatae... Posle je u novinama pisalo da je to pojas onoga... Zapamtio sam dobro... Atile - Bia Boijog, hunskog voe koji je ak iz Azije do'o podno Fruke gore u svojim osvajanjima, vrag ga odn'o. ta je on ovde traio mater mu njegovu... Novine su pisale da si za pojas mogao dobiti, ma ta 'o... Nego, ta li je taj Atila traio ak ovdi? Pria se da ovdi od davnih dana trau udesnu vodu. Svi je trau. Ja im kaem ta e vam voda pored dobre rakije... alim se ja malo. Kau da ima ta neka voda od koje ti kosa ponovo raste, bore nestaju i ta ti ja sve znam... I taj Atila je to uo... Ali neto mu se nije dalo, kao ni nikom do sade... Ne znam da je neko na'o... A pojas, on je naen eno tamo malo dalje, e tamo, ba tamo...

Jutro. Tamara spava snom pravednika. uje se Igorov glas:- Od 24. marta 1999. godine NATO alijansa je od ukupnog broja letova nad Jugoslavijom vie od 50 odsto obavila nad Vojvodinom, tanije Frukom gorom... Igor sedi pored nje u krevetu, ona se budi, protee i polako viri na jedno oko. Igor dalje ita: 21

- Prognoza je bilo da e kopneni ulazak biti sa Hrvatske teritorije, mostovi koji su Fruku goru povezivali sa severom su srueni, u pripremi je bila konana invazija na planinu... NATO letovi su noima uznemiravali planinu. Napadi, paljba iz svih moguih orua...

Brojevi. Broj 14. Godine. Godina 1999.Borbeni letovi su preorali planinu, svaki kvadratni kilometar je pogoen... Igor zaklapa dnevnik, grli i ljubi Tamaru... U tom trenutku se zau zvono na ulaznim vratima. Tamara nevoljno ustaje i odlazi do vrata, otvara - potar. - Vi ste Tamara? - Da, ja sam! - Imam telegram za vas. Potpiite ovde! - Hvala! - Nita, ovo je moj posao... Tamara ulazi u sobu itajui telegram: - Strano... Igore, ta se ovde ovo deava... - uzrujano e Tamara. - ta je bilo? Daj mi da vidim. - priao joj je Igor. Uzima papir ita ga i baca na pod. U telegramu je pisalo: "NE IGRAJ SE SA SILAMA KOJE NE RAZUME!" - Najvie ne volim ove neslane ale! - Igor bojim se da nije ala! ta emo da radimo... - Mora da je to Boban! Kad ga ja dohvatim, ima da mu sve po spisku... - razjario se Igor. - Mislim da to nije on. Neto je to drugo... Hajdemo odmah kod popa Vladimira... - to? - Hajdemo, neto mi govori da je to sve povezano. I napad na tebe, i provala stana, telefonski pozivi, jurnjava kolima... Suvie je dogaaja da bi svi bili sluajni. - ve pomalo smireno je rezonovala Tamara. - Pakujmo se i kreimo, - odluno e Igor.

Ubrzo su bili ispred manastirskih vrata. Kucaju. Tiina. Ponovo sad lupaju malojae. uje se neko kretanje sa druge strane vrata. Posle kraeg vremena otvara im monahinja: - Izvolite deco? - ljubazno je upitala monahinja prijatnog izgleda. - Treba nam Pop Vladimir. - Ko ste vi? - Tamara, Markova erka, bili smo ovde sa popom... - Aha, priao mi je... Bili ste sad skoro... - Jeste, jeste... Moemo li da ga vidimo? - Ne moe... Tamara se trgnula i pogledala u Igora: - Ali moramo... Monahinja se prekrsti: - Bog da mu duu prosti... Tamara je bila okirana. - Ali kako... - Nali smo ga prole veeri... Otiao je u podnevnu etnju i nije se vraao... Pao je nezgodno na kamen... Tamara je vrtela glavom. - Nije istina... To ne moe biti istina... Monahinja ju je zagrlila: - Jeste, jeste... Pre nego to je otiao u etnju ostavio je koverat za Vas... Ako budete nailazili dok je on odsutan... Evo ga, jo je kod mene. Izvoli. Tamari su suze stizale jedna drugu. - Pa kako je...? 22

- Toliko dete moje, ne moemo mu pomoi, sem da se molimo za spas njegove i naih dua... Izvinite imam posla. Laku no... Tamara pade na kolena glasno jecajui... - Zato! Zato...!

Kola su jurila krivudavim putem dok je Tamara drala popovo pismo u ruci.- Hej, pa i tata mi je dao ovakvu istu kovertu... Poe da pretura po torbi i posle nekoliko trenutaka vadi istu kovertu. - Evo i tatinog pisma. ...Draga Tamara, ako neto pone udno da se deava a mene ne moe da nae ili mi se neto dogodilo odmah to reci popu Vladimiru, a ako ni on ne bude tu potrai Mariju... A evo i pop Vladinog! ...Draga Tamara, ako neto pone udno da se deava a mene ne moe da nae odmah to reci ocu, a ako ni on ne bude tu potrai Mariju...

Tamara zvoni na vratima. Niko ne otvara. Jo jedan, uporniji pokuaj. Otvara tetkaDesa. Tamara i Igor urno ulaze u tatinu sobu sa koferima, prazan krevet... - Gde je tata? - Upravo ga je odvezla hitna pomo! Kuku meni... - plaui e tetka Desa. - Je li iv...? - Jeste, imao je napad... Kuku meni...

Uz kripu konica stiu pred bolnicu. Tamara izlee kao metak a za njom i Igor jedva nosei kofere.Tamara dolazi do tate koji je u polusvesnom stanju... - Tata, da li me uje? - Koferi... - jeao je otac. - Kod mene su... Tata, pop Vladimir je poginuo! - Koferi... - Tata, ta da radim? - Marija... - Tata, ko je Marija... - Marija... - Ko? - Dnevnik... - Kod mene je... - Marija... - Ne razumem! - Dnevnik.... Korice... - Tu je sve... - Odmah... - ta odmah - zbunjena je Tamara. - Odmah... Korice... Dnevnik... Tamara i Igor otvaraju kofer, vade dnevnik, i dodaju ga Tamarinom ocu koji poslednjim atomima snage cepa korice... Ispada papir na kome pie Marija i telefonski brojevi... - Marija, Tamara... Marija... Zovi... Tamara uze mobilni da uslii oevu elju. Telefonira... - Halo, mogu li razgovarati sa Marijom? Vi ste...Vi ste tatina kolska drugarica... Ja sam Markova erka... Jeste, u bolnici je... Da... Da... Pop... Jeste. Pop Vladimir je mrtav... Kako...? Znam... Gde da doem... Evo odmah... Koferi... Kod Mene su.. Sama... Odmah... - Idi - uporan je bio Marko - Idi... Tamara gleda umorne oeve oi. Ostala bi ali on eli drugo. Ljubi ga. - Tata, idem. Gospoa Marija me eka... 23

No. Tamara kolima juri pustim ulicama Novog Sada. Krenula je na Tvravu. Vetar je praviovrtloge praine. Stigla je skoro letei. urno izlee iz kola i otra pred jednu od zgrada. Kuca na vrata. - Slobodno! Ulazi. Jedna enska osoba je okrenuta leima. - Molim Vas, treba mi tatina kolska drugarica...? Devojka se okree i pred Tamarom bljesnu lik mlade devojke koja je na ikoni u njenoj sobi... Devojka iji se lik provlai kroz celu priu, ne menjajui se godinama, ne starei... Sada je stajala pred njom. - Izvolite? - ljubazno se obratila Tamari. - Treba mi Marija, ule smo se... Znate ona je sa mojim ocem... - zbunjeno e Tamara. Gledala je u devojku i nita joj nije bilo jasno. - Da znam... Ja sam Marija... - prekinu je devojka. Tamara je bila okirana. iroko otvorenih oiju je gledala u Mariju... - Ona je... Ona je sa mojim ocem traila izvor mladosti... - DA, TO SAM JA... Tamara je jo uvek nemo gledala u devojku i bilo joj je jasno...

Brojevi. Kraj i poetak svega. Sutina. Broj 15. Datumi. Pratioci brojeva. Datumi. Bilo koji...

OPET POETAKDA LI JE TAJNA OTKRIVENA... Od kako je sveta i veka oveku je pripadalo ovekovo a bogu boije. Od kako je sveta i veka postoji dobro i zlo koje je neprestano u sukobu. Od kako je sveta i veka postojali su ljudi koji su eleli da pruzmu Boje i da ga zloupotrebe. Fruka Gora kao vekovno poprite te borbe je takva i danas...

Da li je sluajno jedna od etiri prestonice rimskog carstva sazidana u podnoju Fruke Gore i da li su sluajno tu raani rimski carevi? Da li je sluajno Napoleon prilikom pohoda na Mosku ostavio znaajne trupe na Frukoj Gori? Zato su Turci prilikom pohoda na Austrougarsku ostavili znaajne snage na podruju Fruke Gore? Zato je Hitler tako nemilosrdno unitavao manastire?

24

Zato je NATO posipao tepihe bombi po Frukoj Gori? Ko je i zato otvorio rudnik u Vrdniku a ko ga je i zato zatvorio?

Da li je sluajno da na Frukoj Gori i u podnoju postoji preko 15 jezera, nebrojeno izvora i potoka? Da li su sluajno Avari sa svojim vojskovoom sluajno doli ak do Fruke Gore?

Da li sluajno postoji puno izvora lekovite vode na Frukoj Gori?

Da li postoji izvor mladosti?Od kako je sveta i veka borba izmeu dobra i zla se odvija na svim prostorima koja se deava pod okriljem raznih dogaaja i povoda. Da li su pohodi svih silnih armija koje su protutnjale ovim prostorom bili samo izgovor? Da li je Fruka Gora ona kljuna, nulta taka ovog sveta, ovog prostora, ove dimenzije?

Da li je najdalje stigao Avarski voa iji je pojas naen 1992. na jednoj njivi u frukogorskom selu Divo? Da li je sluajno prvi okot vinove loze rimski car Prob zasadio ba u Divou?

Da li znamo ta je sve tamo otkriveno? Da li su svi izvori otkriveni?

Da li ih uopte treba otkrivati?25

Zato je na Frukoj Gori bilo vie 35 manastira? Da li su frukogorski manastiri odbrambeni bedem koji titi neto? Prihvatimo li sve ovo kao lepu priu ili legendu, neemo spreiti tokove borbe. Prihvatimo li sve ovo kao istinu, neemo spreiti tokove borbe. Tamara jo uvek trai odgovore...! A vi...?

MANASTIRSKI ODBRAMBENI BEDEM FRUKE GOREManastiri Fruke Gore su jedinstvena grupa od preko 35 sakralnih objekata od kojih je do danas sauvano 19 i kao kulturne i istorijske vrednosti nalaze se pod zatitom UNESCO-a. Svi manastiri su locirani na podruju od 50 kilometara duine i 10 kilometara irine. Oni su bili kima duhovnog i politikog ivota Srba.

26