Никола Јеремић

СРПСКА ЗЕМЉА БОЈКА

Прво издање

Издаје:Издавачко прометна агенција „МИРОСЛАВ"

САДРЖАЈ

Увод Шта казују приче о краљу овчару Северноевропско порекло српског вукаВојник као национално име Шта казује чешка легенда о Лудмили Келтско-словенска веза Криво полазиште наших лингвиста Бојка и Бела Србија Нека размишљања о тексту DAI Српска Марка и правци досељавања Имена која много казују Претпоставке о сеобама Синонимна имена О Обилићима Поговор уместо закључкаБелешке и литература

УВОД

У својој студији „Постанак западнословенских језика из прасловенског и особености лужичкосрпског језичког развоја",1) X. Шевц (Heinz Schuster-Šewc) je jeдaн део својих разматрања поткрепио и фрагментом из познатог трактата византијског цара Константина Порфирогенита „De administrando imperio" (945-949): „Треба знати да Срби (имају се у виду балкански Срби) потичу од некрштених Срба, названих и Бели, настањених с оне стране Турске (има се у виду Мађарска), у земљи коју они сами називају Боики; њима је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска, она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле и ови Срби били од давнина настањени."

1

Пошто је навео овај део царевог извештаја, писац је закључио: „Спомен суседства Франачке и Беле Хрватске дозвољава предпоставку да су 'некрштени Срби', тј. древни, обимнији комплекс племена, којему су вероватно припадали како северни тако и јужни Срби, били смештени у бохемском басену. У раном средњевековљу доиста се спомиње" старочешко племе Хрвата које је живело на томе подручју и било сродно Србима. У том случају, назив Боики којег спомиње Порфирогенит, била би искривљена предаја древног дословенског назива земље Бохемије (Bohemia, Boichemum). Међутим" - наставља Шевц - „други истраживачи виде у томе називу име племена Боика, тј. оне западноу-крајинске групе становништва која је у 15. веку настањивала подручје источних Карпата."

Истакавши проблем земље Бојке око чијег положаја се споре историчари, Шевц је закључио, сасвим исправно, да је - „тешко дефинитивно решити то питање", али то му није сметало да се определи, јер каже: „Но по свим изгледима, општа прасловенска етничка група Серба / Сорба2) -као и Хрвата - распала се врло рано, још пре уласка на територију бохемског басена или непосредно после тога." Дакле, без обзира на још увек присутну неизвесност у историографији око положаја Порфирогенитове Бојке (Боики), Шевц не искључује могућност да су Срби, макар и на кратко, боравили у бохемском басену.

Спорним питањем Бојке бавили су се многи истраживачи, везујући постанак њеног имена најчешће за келтско племе Боја. Тако Ф. Моне каже: „Боји су били келтски народ који је касније германизован, али се његово име сачувало у називима Böhmen (Чешка) и Bajern (Баварска)." Исти писац изводи и етимологију за Boiari од имена народа Воi-и велшког -gwr, у множини -gwyr у значењу - људи, и закључује да је Boi(g)wyr, Boiwyr исто што и Boimäner.3) Међутим, П. Шафарик, који је први изнео мишљење да је Бојка - „отаџбина садашњих русинских Боика, настањених у источној Галицији", мада у то није уверио све историчаре, пружио је, ипак, прихватљив доказ да се о Бојима (или Бојцима, Бојићима), може говорити као о словенском народу.4)

О Бојима (у тексту- Бојскима) као о словенском народу говори у најновије време и Р. Новаковић, а у вези са Присковим описима догађаја у Панонији средином 5. века, где се помињу Амилзури, Итимари, Тоносурсу и Бојски и други подунавски народи. „Ако је тачно", каже Новаковић, „да је Псеудо-Цезарије своје „Дијалоге" писао почетком 5. века, а Приск горње народе спомиње поводом свог боравка у хунском табору 434. онда је јасно да су ти народи морали бити на својим подручјима и коју деценију раније, значи у време кад Псеудо-Цезарије говори о Склавинима и Фисонцима као о Подунавцима."5)

У словенској науци о језику готово да и нема сумње да је бои словенска реч. Совјетски лингвисти, на пример, изводе руску реч боец од бои у значењу - „воин, ратник, борац", а саму коренску реч од глагола бити (тући). Али Руси имају и придев бојкиј - „окретан, сналажљив, бистар, живахан", реч изведену од бој - „битка", на основу које је изведен закључак да је овај придев првобитно значио - „ратоборан, борбен, ратнички"6) Та реч се као квалификација могла дати једном од борбенијих словенских народа, а као замену (синоним) за своје национално име могли су је носити полапски Љутићи, а по некима и Бодрићи. У нашој даљој расправи показаћемо колико је ово мишљење тачно. Занимљиво је, међутим, да то бојкиј може бити замена и за Серб, према старијим етимологијама које ово име изводе од индоевропског serp - „оштар, убојит", или од староиндијског sarbh - „убијати", о чему ћемо још говорити.

Примери које наводимо илустрација су разних могућности, али је неоспорно да је основа бои изразито словенска. Она је исто што и вои у староруском епу „Слово о полку Игорову", а на терену о којем ће бити доста казивања у овој књизи и где је учвршћена замена B/V (Bethenici/Vetenici, Breslau/Wroclaw) готово да нисмо сигурни у то коју реч назвати првобитном. То вои (које чини основу и наше речи војно - „човек, ратник, муж") могло је прећи у бои, или обратно - бои у вои самом заменом почетног гласа.7)

Шевц говори о Бојки као о прелазној станици старосрпских племена јер је тако схватио цитирани фрагмент Порфирогенитовог извештаја. О истоме у историографији постоје различита мишљања. Ф. Дворник, на пример, каже:„О имену Боики стручњаци су много расправљали, али је П. Скок доказао да 'место звано Боики може бити једино Бохемија'. Али," наставља Дворник, „мада располажемо документованим подацима о постојању Хрвата у Бохемији, нема ниједног доказа који би указивао на то да су и Срби тамо живели. Бохемија је у ствари била други сусед Беле Србије."8)

2

Дотичући се у своме раду оваквих и сличних мишљења, М. Барада каже: „За чудо, овај податак (царев), који се директно тиче само Срба, многим писцима служи за директну убикацију Хрвата. Боики су lapis offensionis за тумачење царевог текста." А мало даље Барада каже и ово: „Утврдили смо да се сви цареви подаци о некрштеним Србима односе једино на Србе у Полабљу, па тако и овај у којем се помиње Боики. Зато решење смештаја Боики морамо тражити једино код полапских Срба."9)

Као што се из наведеног види, за разлику од X. Шевца, поменута два аутора указују на то да Бојку треба тражити изван бохемског басена. Међутим, .и поред опречних мишљења, сва три писца као да се слажу у томе да Бојка (Боики) може бити једино Бохемија. Како разрешити тај чвор?

У овој књизи настојаћемо да дамо прецизан одговор на питање: где је српска земља Бојка?

ШТА КАЗУЈУ ПРИЧЕ О КРАЉУ ОВЧАРУ

Према речима С. Ћирковића, - темеље солидном упознавању средњег века поставили су наши историчари тек пошто су се обрачунали са романтизмом, легендама и непоузданим изворима. Историја, дакле, не поклања веру легендама и народном предању. Ипак, постоји једна српска легенда којој морамо поклонити посебну пажњу и као поуздан извор препоручити је историчарима. То је казивање попа Дукљанина да рашка (српска) династија потиче од сина неког свештеника који је пасао стадо оваца некога кнеза.

Ово казивање, које личи на бајку, лужичкосрпски историчари не одбацују, већ га уносе у своје научне радове. У Stawizny Serbow (Историји Срба Лужичких)10) везано је оно за антифеудалне покрете у Лужици, или, одређеније - за годину 1528. и један догађај познат као Minckwitzowa zwada по Никелу од Минквица који је био господар Грожишћа (Sonnewalde) и загрижени присталица Лутера. Но сам догађај је везан за Хајнриха од Квисе11) (Queis). Његов човек, у историји познат као бложински овчар (по месту Bložyn, нем. Blossin), побунио се против господара и од њега утекао са стадом оваца у Бједрихојце (Friedersdorf) где је нашао скровиште и прихватио активну помоћ долгобродских (Dolgenbrodt) сељака.

Лужичкосрпски историчари сада наводе приче из народа које бложинског овчара идентификују са тајним српским краљем (tajny serbski kral), који је боравио на Ровјанској гори (Rauensche Berge) заједно са својим приврженицима. Историјска околност да су Хајнрих од Квисе и Никел од Минквица истовремено устали против побуњених сељака и лубушког (Lebus) свештеника (бискупа), као и против браниборског (Brandenburg) изборног кнеза, свештениковог заштитника, раширила се верзија поменутих прича о вези овчара и изборног кнеза. Наиме, на молбу свештеника ступа бложински овчар код кнеза у службу, а потом постаје чувен као српски краљ.

Познато нам је из књижевности да и легенде имају елемената бајки, али да се од бајки разликују по томе што се везују за неко место (топоним) или, пак, за одређену личност, па било да је та личност историјска или из предања. Али народ је приче дотеривао, мењајући им тако фабулу, па су стога легенде о личностима, по догађајима које приповедају, углавном неистините и историјски неаутентичне. То важи и за приче о бложинском овчару. Међутим, по неким појединостима оне се у свему поклапају са историјским догађајем, па су их зато лужичкосрпски истраживачи унели у историју свога народа углавном као још једну потврду веродостојности писаних извора.

Када ово узмемо у обзир и начинимо паралелу са казивањем попа Дукљанина, излази да Летопис или Барски родослов (тачнији назив за ово дело) није настао у 12. веку, већ много касније, у 16. веку, односно после 1528. године када се на северу Лужице одиграо догађај познат као Минковицова звада. Само је у то време аутор овог нашег књижевно-историјског списа могао сазнати за легенду о краљу овчару, на основу које је изнео тврђење да рашка (српска) династија потиче од сина неког свештеника који је напасао стадо оваца некога кнеза. То, разуме се, може да поремети многа наша схватања и сазнања о Летопису и да отвори путеве за нова истраживања. Већ сада је могуће поставити питање: да ли је поп Дукљанин аутор или настављач, или само преписивач Летописа? Такође, већ сада је могуће дати и одговор: ако је настављач или преписивач, онда је, судећи по свему реченом, у неко старо, недовршено дело уносио податке из свога времена, што је замумуљило ово, по историјским подацима веома значајно дело. Ако неко, попут Н. Банашевића,12) начини нову синтезу Летописа, може се догодити да нам открије и друге

3

Дукљанинове интервенције, а то би наметнуло потребу да се коригују дела рађена по овом извору. А таквих дела има. Само ће научници који су сумњали у дубоку старост Летописа одахнути и бацити копље у трње. Збиља, тешко је не прихватити наведене аргументе. Зар се може, на пример, пренебрегнути чињеница да једно предање које је везано и за верска трвења може кружити по католичким црквеним срединама и тако лако стићи и на балкански Југ. Као свештеник Дукљанин је могао чути за њега. Било је то време Лутерових реформи и антипапског расположења и свако ко се томе супротстављао могао је у католичким црквеним срединама постати чувен.Овим аргументима се, међутим, одупире сама легенда својом фабулом. Како је могуће довести у реалан однос служење кнезу да би се постало краљ? И како је могуће да краљ напаса овце, а да цео догађај није рођен у наредној машти? Нема сумње - у овој легенди преовлађују елементи бајке па је могуће дати и друкчију интерпретацију. Наиме, код Лубуша (Lebus), на истом терену где је историја забележила антифеудални покрет везан за бложинског овчара, постоји и место Овчари (Owčary) или, тачније у једнини -Овчар, што сазнајемо преко немачког облика Oetscher.13) Стога смо уверени даје у Историји Срба (Лужичких) забележена крива интерпретација народних прича, па можемо тврдити да је личност звана српски краљ у првобитној верзији легенде била везана за име овога места, а не за Бложин и бложинског овчара. Та легенда припада типу предања која објашњавају порекло назива појединих места. Личности које се у таквим легендама спомињу само изузетно су историјске. Ипак, и због једне мрвице историјске истине, морамо се запитати: није ли, можда, тајни српски краљ неки старосрпски владар, јер је познато да су и Лужички Срби имали своје краљеве?

Прилог 1 - Хинц Фелкел: Пресудна битка код Горе (данас Гера) између Срба и Франака 806. године и погибија српског краља Милидуха

Одговор је одречан. Српски краљ из прича није историјска личност, већ биће које припада српској митологији. По ономе како је описан и приказан у предању, српски краљ не личи на овчара већ на коњаника какав је и наш Краљевић Марко. То се лепо види на слици коју је израдио лужичко-српски сликар Мерћин Новак-Њехорњски.14) Један податак готово у потпуности изједначује ове две личности. Тајни српски краљ је боравио на Ровјанској гори, а Краљевић Марко је погинуо на Ровинама. Имена ових гора су етимолошки једно исто. Покушај новинара Илустроване политике да пронађу Ровине и место где је погинуо историјски краљ Марко остао је без резултата. Сасвим је извесно да се историјски краљ Марко не може идентификовати са Краљевићем Марком, нити побуњени бложински овчар са српским краљем.

Према свему реченом излази да је прича о краљу овчару могла кружити у српском народу и пре 12. века. Зато се за њу, као што смо на почетку овог поглавља нагласили, морају заинтересовати и историчари. Ово и зато што се податак грчког цара Константина Порфирогенита који Србе доводи у везу са Лужичким, односно Полапским Србима у нашој историографији различито тумачи: док

4

једни сматрају да је податак тачан, други га одбацују, или, једноставно, без икаквог коментара прелазе преко њега. А Порфирогенит је за српску историју најзначајнији извор.

Порфирогенита у најновије време одбацује и П. Ивић у својој студији Језик и његов развој до друге половине 12. века, која чини поглавље прве књиге Историје српског народа,15) јер каже: „Византијски цар је у 10. веку забележио предање о томе да су Срби и Хрвати дошли из закарпатских предела тек после 626. године, умећући се између других Словена нешто раније настањених ра Балкану. Језичке чињенице не дају сигурну потврду за овај податак." Своје казивање пропратио је и белешком: „Закључке који су били извлачени из далекосежних интерпретација Константинових саопштења уверљиво је побио В. Јагић."

П. Ивић није подлегао неоспореном научном ауторитету В. Јагића, просто зато што се и сам могао уверити да постоје знатне разлике између штокавских и лужичко-српских говора, а које ни ми не оспоравамо. Он зато и тврди:„У језику Срба и Хрвата нема севернословенских особина којима би се они издвајали међу својим јужнословенским суседима."16) Ову примедбу пропратио је и белешком: „Нема лингвистачких доказа ни за схватање, чији је најистакнутији поборник Реља Новаковић (видети његову књигу Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Београд 1977), о томе да су се Срби доселили из области Лужичких Срба. У кругу словенских језичких типова лужички и штокавски говори спадају у међусобно најудаљеније по особинама."

Такозвано „Smjertno kamjenje" - српско култно место у округу Zhorjelc (Gerlic).Из Stawizny Serbow.

Због стално присутне сумње у то да су се Срби могли доселити из области Лужичких Срба, због сталног негирања ове могућности морали смо нашу расправу започети легендом о краљу овчару која упућује на супротан закључак. Управо та легенда, та прича, за коју знају само два истоимена а просторно удаљена словенска народа, имала је свој архетип у заједничкој праотаџбини. Да ли је то била Бојка?

О томе нам Летопис не говори. Не говори нам ни наша народна књижевност, мада, како је то лепо запазио М. Кашанин, и Дукљанинова прича о свештениковом сину пастиру Тихомиру који се жени ћерком рашког бана и постаје рашки жупан, такође припада усменој књижевности и „све је то", каже Кашанин, „писац узео из епских песама и народних прича". По М. Кашанину „пропаст наше народне и дворске средњовековне епске поезије и љубавних песама један је од највећих наших културних губитака, коме је равна само опустошеност наших средњовековних градова".17)

Не треба ни наглашавати колико је Кашанин у праву. Остаје нам да жалимо. Да нам се сачувала прича о свештениковом сину овчару, можда бисмо нешто више сазнали и о проблему који

5

нас интересује. Преостаје нам једино да се окренемо оним бледим траговима који се ту и тамо још могу пронаћи. На један такав траг упућује нас Ђ. Сп. Радојичић својим написима: Стари наши текстови о вуку и Вук тотем старих Срба.18)

Старосрпска посуда (глинена лампа) са локалитета Smjertno kamjenjeу округу Zhorjelc (Gerlic). Из Stawizny Serbow.

СЕВЕРНОЕВРОПСКО ПОРЕКЛО СРПСКОГ ВУКА

У поменутим написима аутор је изнео и један средњовековни текст, којег бисмо могли назвати списком или пописом јер се у њему набрајају припадници појединих народа - Фруг, Аламанин, Саракин, Турчин, Арменин и други. Број је заиста импозантан. Али за нас је тај списак занимљив стога што се сваки наведени припадник народа везује и за неку животињу или птицу. То тексту даје историјску подлогу јер су животиње тотемске, а тотемизам је најстарије људско веровање да је одређена животиња родоначелник целог народа. А да се подацима које нам. пружа може веровати, потврду налазимо у помену Куманина, јер се за њега каже: „Куманин пардус (пантер) јест." Кумане, односно Половце, Печењеге, пардусима су називали и Стари Руси, јер у Слову о полку Игорову, јуначком спеву из 12. века, налазимо овај стих: „По Руској земљи распростреше се Половци као пардуже гнездо (пантерски накот)."

У овом случају, међутим, нас првенствено занима шта нам о проблему Бојке може рећи текст о припадницима појединих народа. О Бојки, разуме се, нема ни речи, а за Србина се каже да је вук: „Србин вук јест". Ђ. Сп. Радојичић објашњава да је вук био тотем и божанство старих Срба и наводи шта о томе каже В. Чајкановић у својим студијама: „Све до нашег времена сачували су се трагови вучјег култа код нас. Рођење мушког детета оглашавало се речима: 'Чуј, пуче и народе! Роди вучица вука, свему свијету на знање, а вучићу на здравље!' У успаванци се детету говорило: 'Ни-ни, сине, вуче и бауче! - Вучица те у гори родила, - с вучадима, сине, отхранила!' С вуком се Срби окумљују, да им не коље стоку; тада га они не 'бију'. Пред кућу испрошене девојке долазе весели младићи који се називају 'вукови'. 'Ићи у вукове' значи исто што и 'ићи на свадбу'." Међутим, иако цитира В. Чајкановића,19) Радојичић изоставља један веома важан податак. У својој студији о врховном богу у старој српској религији,20) а пошто је научном анализом утврдио да је вук одиста митски представник српског народа, В. Чајкановић је рекао и ово: „Вучји облик нашег врховног бога старији је, и његово порекло ваља тражити на европском северу; коњски облик млађи је, и његово порекло ваља тражити на азијском истоку. Ако нас, дакле, вучји облик српског врховног бога упућује на европски север, онда и Бојку морамо тражити на северу. Али, разуме се, не иза Карпата у такозваној старој словенској постојбини, већ у Полабљу, јер се морамо држати Порфирогенита који је Бојку споменуо и на неки начин јој одредио и положај.

Пошто је вук, како смо сазнали, био тотем старих Срба, онда су они, ако су живели у Полабљу, поред разних имена која су им надевали други (према крају, месту или реци), могли носити и вучје име према тотему кога су уздигли до врховног бога. Питамо се зато, има ли трага томе називу. Има.

6

Вучје име носили су Љутићи или Велети, то најратоборније словенско племе. Латински и други писци их обично зову Wiltzi, Wilzi, Vilti, Velzi, Vulsi, a ређе Velti, Veleti, Veletabe. Најчешћи облик - Вилци, односно Велци у ствари значи - вуци. То сазнајемо преко пољског wilk и лужичко-српског wjelk, welk у истом значењу - вук. Судећи по овоме, Љутићи би морали бити Срби. Да то није без основа показаће се у даљој расправи. (Исто важи и за Бодриће, Ободрите, који су настањивали северозападни део полапског простора и били суседи Љутићима).

Запреку наведеној етимологији намеће изгубљена словенска основа вил (исто што и бил), према којој Вилци не мора значити Вуци. Од ове основе изведена је наша реч обиље и старословенска извилије - „изобиље", Н. М. Шански је доводи у везу са вити од истог корена као и војин, војна.21) Ако томе додамо и Фасмерово тумачење речи обиље, за коју претпоставља да потиче од обито - „омлаћено", јер се обиље стиче млаћењем зрнасте хране, онда се ту као основајавља и глагол бити.22) Било би неразумно одбацити ове етимологије, а прихватити само једну, у овом случају - вук. Зато ћемо расправу о Бојки водити са две, па и више етимологија, под претпоставком да ће доћи до поклапања и да ће се на крају све свести на једно. Пажљивом читаоцу, вероватно, није промакло да смо речи вил, вити, бил, бити, војин, војна и друге које се јављају у горњем примеру, на неки начин већ обухватили етимологијом за Боји.

ВОЈНИК КАО НАЦИОНАЛНО ИМЕ

Наслов овог поглавља стајао би на корицама књиге да је наша расправа чисто филолошка. Ипак, можемо га прихватити као поднаслов, а да га не уписујемо. Војник или витез или борац као национално име, јесте и срж проблема. Коренске речи које смо навели на крају претходног поглавља недвосмислено указују на војску и војну, зато ће бити корисно да наведемо једно изванредно запажање Л. Ленарда.

Говорећи о војничкој организацији старих Срба и Хрвата, Ленард је изнео мишљење да се постојањем војничких организација још у праотаџбини може објаснити настанак посебних имена. „Тако се", каже Ленард, „Ободритима називао првобитно један одред војничке организације, који је нарочито храбар, те је продирао напред."23) То Ленардово4 „продирао напред" можемо и објаснити лужичкосрпском речи predenć - „ићи напред, ићи пред неким, имати предност, претходити, навалити", а која стоји у основи назива Преденеценти којим су јужни Ободрити (Абодрити) сами себе називали. Абодрите, односно Преденеценте помиње франачки летописац Ајнхард (770-840), а у науци се сматра да су то исти они Ободрити које налазимо на северу. Једина разлика између ових двеју скупина Ободрита у томе је, што су се Јужни називали Преденецентима, а Северни Бодрићима. Међутим, видећемо у даљем тексту да и ово друго име, такође, потиче из старе словенске војничке организације, а сада ћемо покушати да разјаснимо друга два, по значењу слична имена, у првом реду зато што поуздано знамо да су их носили Срби. Реч је о Ветеницима (Ветонцима) и Витезима, односно Wićazima у лужичкосрпском.

Витез је у српској епици - јунак, обично јунак на коњу - коњаник. Према речницима мање познатих речи и израза, који стоје уза свако издање наших јуначких песама, витез и јунак су синоними, две речи које исто значе и једна другу замењују. Иако не потичу од исте основе, корене свога постанка вуку из заједничког извора, по нашем мишљењу - из једног паганског обичаја везаног за солстициј.

Занимљиво је да се у делима неких историчара витези јављају као народност (већ смо њихова имена писали великим почетним словом). Тако Е. Стела каже: да су још од Тацита споменути Винтони исти они које у његово (Стелино) време зову Видензи (Widenses), чије име је, како он сматра, дошло од становника винтонског краја, или, пак, од реке Виде (Widda).24)

Е. Стела је лако открио да је Вид основа од које је начињено име Видензи, али по нашем мишљењу није у праву што порекло ове речи везује за реку Виду, уместо за српског бога Вида. Вид или Бели Вид (сетимо се стихова: „Ратовао Бели Виде") јесте српски бог рата и сунца, идентичан са Световидом, мада у обичајима више по имену него по божанским функцијама.25) Виду у част приређиване су ратничке свечаности, такозване Видовданске, о чему је опширније писао М. Поповић у својој књизи Видовдан и часни крст. Сличне свечаности приређивали су и Немци али, мада се зна за многе подударности у митологији оба народа (В. Чајкановић је то приписао заједничком индоевропском пореклу), очите су и велике разлике, па се може говорити о

7

међусобним утицајима. Стела није у праву и што Видензе, као народност, везује искључиво за винтонски крај, јер њихово име откривамо и на крајњем северу данашње Немачке, углавном у облику vitenze или Vitendzer, прво код Грајфсвалда, друго код Розтока (Rostock).

Ипак, морамо истаћи Стелину заслугу што данас поуздано знамо да је старији назив за Витезе гласио Видензи (једн. Виденз) и да је такав облик заиста постојао. Реч је претрпела промену назалног гласа е (ен), па она у нашем језику гласи витез, а у лужичкосрпском вићаз. Напоменимо овде да лужичкосрпски облик указује на промену која спада у разлике између штокавских и лужичких говора, на основу којих су линевисти, прво В. Јагић, а затим и П. Ивић градили своје мишљење о којем је било говора у претходном тексту).Пагански обичај око солстиција (тачке на еклитици у којој се Сунце налази око 22. јуна), то јест око летње прекретнице, дугодневице, био је, као што рекосмо, и Србима и Германима заједнички. У Песми о Нибелунзима, која је настала почетком 13. века на баварско-аустријском језичком подручју, описана су јуначка такмичења, која и нас морају занимати управо због Видовдана и косовског циклуса српских епских песама. Док наш народни певач само наговештава да су и Срби знали за ова такмичења, спомињући их у стиховима

Сјутра јесте лијеп Видов данак,виђећемо у пољу Косову —ко је вјера, ко ли је невјера,

певач песме о Нибелунзима описује нам и како су та такмичења изгледала:

Тада се Богу у част отпева велика служба;настаде потом, на месту где су у великом сјају,

по старом, витешком пропису, произведени у витезове,толика врева народа каква се ретко виђа.

Појурише тада витезови до многих оседланих коња;развише се оштре витешке игре на двору краља

Сигмунда,да су од њих одјекивали цео двор и палата;

ови раздрагани витезови дизали су велику грају.26)

Иван Пудић, чији превод стихова наводимо, у своме коментару каже: „Ова дворска свечаност одржавала се 'ze einen sunewenden'. И код Немаца се то време у народу обележава са Johanis(tag) (24. јуна), Ивањдан, Ивање. О дугодневици се пале кресови, Sonnenwendfeuer, и данас у Аустрији и Баварској, као и код нас."

Пудић ове свечаности доводи у везу са Ивањданом (24. јуна), који је ближи православном Видовдану него католичком Виту. Први пада 28. а друга 15. јуна. Међутим, од Вита до Ивањдана има тачно девет, односно десет дана, ако се рачуна и Вит. Исто је толико од Видовдана до Ивањдана (7. јула). Но то су (настојањем хришћанске цркве) померени датуми, али ових десет дана (с обзиром да су паганске свечаности трајале више дана) били су, изгледа, од велике важности за Старе Словене и Германе.

Лужички Срби су сачували изреку: „Од светога Вита па до Јана (Ивањдана) сељацима није добродошла влага (кишно време)." Она нам казује да је месец јун - месец зрења и сазревања. То је време јуноша - младића „дораслих до коња и до бојног копља" како каже српски народни певач. На дан бога Вида производе се они у витезе, (или, како би се то данас рекло - примају се у коњицу). Чеси, Пољаци, Русини и други Словени на северу Европе месец јун називају - црвен (червен), сматрајући га, такође, месецом зрења, јер црвенети, рудети значи и - зрети. Код Срба је латински назив јун (који наводно потиче од имена римске богиње Јуноне) добио придевски облик у значењу - млад, у смислу - стасао, зрео, према старословенском иунии, јуниј (упоредити јуне, јунац, јуноша), који одговара немачком jung, али и латинском junior, што све иде у прилог мишљењу да је управо то одредило име месецу јуну. Младићи који на дан бога Вида нису имали среће да стекну

8

коња витеза и да постану витези, добијали су, по месецу јуну, синонимно име - јунак. Оно је, иначе, новијег порекла.

Ветези су, дакле, одабраници бога Вида - његови ратници. А пошто је Вид српско божанство, можемо рећи да је и цео обичај у вези с њим био српски, па према томе и словенски. И Н. М. Шански не искључује могућност да је витез од искони словенска реч, јер каже:

Витязь. общепринятой этимологии не имеет. Обычно oбъясняется как общеслав. заимствование из герм. яз., передаыщее герм. viking (см. викинг). Не исключено, однако, что это слово является у славян исконным: общеслав. производным с помощью суф. -edzь (> -язь) либо от *вить - „добычай" (ср. вина, война), либо от *vita, калькирующего аналогичное производное герм. яз. (ср. англосакс. viking, др.- сакс. wіk - „местожительтво, жилище"), см. витать.

Као што видимо, прва основа је 'вит', а она је у вези са вина и војна. То потврђује тачност нашег тумачења, јер је српски Вид бог рата, а свечаности које су приређиване њему у част, биле су, у ствари, ратничке игре. Међутим, на другу основу Н. Шанског морамо ставити упитник. Од ње није изведена реч витез, али она стоји у имену Ветонаца, . односно Ветеника. У својој књизи Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Р. Новаковић је једном поглављу дао наслов: Да ли се иза Ветонаца Ане Комнине крију Срби? Већ се из самог наслова види да се Ветонци јављају као друго име за српски народ, односно као име племена које српском народу припада. За разлику од Ветеника који су остали у Полабљу да као коњаници (jezdni wojownicy) штите своје племенске заједнице, Ветонци су напустили стари крај, можда жупу Вета (Wetagau), или област око Ветина, или било којег места са овим именом (а као што ћемо видети - има их доста) и понели назив жупе или области као племенско име. Међутим, нема никакве разлике између Ветонаца и Ветеника, што ће се видети из даљег разматрања.

Ветеници сејављају на српском простору, или, у ширем смислу - на западнословенском терену у данашњој Немачкој. Као коњаници они су боравили у подграђима утврђених места и представљали месну, односно градску заштиту. Управо то објашњава и постанак њиховог имена. У основи назива Ветеници је *vita (у топономастици често- Věta, Veta, Vieta), а њено значење је - место. Реч потиче из словенско-балтичке језичке заједнице (упор. лит. vieta -„место"). Од исте основе изведен је и словенски глагол витати у првобитном значењу - боравити, становати, живети, као и српскохрватски обитавати (од об-витат') од које и именица обитељ (од об-вител'), првобитно - место становања, затим, у српскословенском - манастир, манастирска заједница и, у савременом - кућна заједница, кућа, породица.

Ветеници се као Wethenici у изворима јављају од друге половине 10. века, испрва као племенски борци и заштитници, а касније (у дворским свитама) као владарски пратиоци, или пратиоци тврђавских каштелана и господара двораца. У Лужици се сматра да су представљали одређену карику у владајућем слоју српског народа и да су играли значајну улогу у међуплеменском и племенском друштвеном животу. Гломачани су их звали vetenici (ca e), a Милчани, Лужичани и остала српска племена větenici (ca ě), али и vitenici (ca i), што сазнајемо из топонима Витеници, док се у историји јављају и облици са Б (почетно Б као замена за В) - Bethenici, Bitenici и други, али ови називи најчешће потичу од имена градова типа Byten или Bytin и у чијој основи је већ помињано Бои, о чему ћемо још говорити.38) Историчари нису увек сигурни да ли су ветеници племе или класа, па отуда упитник и на топографској мапи Хане Скалове. Племе са називом поменутог типа већ сусрећемо иза Северне (Старе) марке.

Места у којима су боравили ветеници као коњичка војна посада (организација), називана су често и њиховим именом. Једно од таквих места је и лужичкосрпско Wetenca (Beтеница), на немачком Dürrwicknitz. Немачки превод словенског назива места потврђује, такође, тачност наше етимологије, јер, као што видимо, Dürnwicknitz има у основи wik27) - „место", а то је исто што и *vita у тумачењу Н. Шанског. Немци су превели коренску реч а не назив српских коњаника, свакако аналогијом према словенским градовима са почетним Vit-, Vět-, Vet- или Viet-. P. Новаковић у својој књизи наводи следеће такве називе: Wettin, Wetha, Wettenberg, Wittenburge, Witenborn, Wittendorf, Wittenburg, Wittenförden, Wittensee, Witenweier, Wittinga, Wetin, Weita и друге, узимајући у обзир и облике са Б, а то је, вероватно, само део у низу таквих топонима на територији данашње Немачке.

Пошто су то све прастари називи, морамо претпоставити да су неки временом измењени, јер се и језик мењао, а миграциони процеси су размештали словенска племена са једног језичког подручја

9

на друго. Ако се тако измењен назив открије, може да нам пружи корисно обавештење. На срећу, Лужички Срби су назив места Wittishenau (тако су га Немци преузели од Словена) преиначили у Kulow. У горњосрпском језику придев kulowaty значи - округао, обао. Тако сазнајемо да су стари српски градови били и кружног облика, а потврду тога пружа нам већ поменута Историја Срба (Лужичких) (прилог 2). (Занимљиво је да је Kulow исто што и Кулин, а то је топоним којег налазимо и на нашем тлу.

Видели смо да су и витези и ветонци коњаници, што их на неки начин изједначује, па можемо тврдити да су ветеници у ствари витези који су само променили име кад су се као посада нашли у утврђеним градовима.

Прилог 2 - Српски град Торнов карактеристичног кружног облика

Но за разлику од ветонаца ветеника, за које се каже да су у српском народу представљали један повлашћени слој (класу) и да су искључиво настањивали утврђена места, витези се у време немачког феудализма налазе у вазалном односу као они који поседују коње и раде с коњима (јер лужичкосрпско wićaz - „витез" јесте нем. Lehensmann - „вазал који има лено, феудално имање"). Затим - они су у српском народу присутни и у касном феудализму, док ветеници ишчезавају са историјске позорнице; још се само године 1012. појављују, у предграђу Мишна (Мајсена). То у ствари значи да је ишчезла градска војна формација, а остала сеоска, односно она која је под именом вићаза (витеза) живела у српском народу изван утврђених места.

Прилог 3 - Пут од балвана и куће у низу у градишту српског града Мишна (данас Мајсен)

10

Овим подужим поглављем о витезима потврдили смо мишљења да се под именима која потичу из прастарих војничких организација могу крити поједини народи. Отуда је умесно питање Р. Новаковића, да ли се иза Ветонаца Ане Комнине крију Срби. Видели смо да се не само иза Ветонаца (Ветеника) крију Срби, већ и иза Витеза које Е. Стела назива Видензима и Винтонима, а већ смо пре тога објаснили да се и иза имена Вилци, односно Велци, које су носили Љутићи или Велети, такође могу скривати Срби, јер то име значи вуци, а вук је тотем српског народа и животињски облик његовог врховног бога, а по Другој етимологији, Вилци су као и Боји - војници, борци, па зато и њих смештамо у ово поглавље. Бојку, значи, морамо тражити и на љутичкој територији.

ШТА КАЗУЈЕ ЧЕШКА ЛЕГЕНДА О ЛУДМИЛИ

Према мишљењу савремених пољских научника, кретање Срба према југу текло је у два правца, али су оба, по свим изгледима, само дотакла границе Бохемија. Ни за X. Шевца нема дилеме: он наводи и доказе о такозваној прелазној станици старосрпских племена у бохемском басену. То су, по њему, поуздани подаци из старосрпске топонимије јужних огранака лужичких и севернобохемских планинских масива, појава у североисточним чешким дијалектима билабиалнога У, а такође и неких других црта сличних лужичкосрпским (морамо имати у виду да Шевц у поменутој студији говори о особеностима развитка лужичкосрпског језика). У вези са тим он даје и белешку: „Указивање на постојање лужичкосрпског елемента у етничком саставу становништва северне Бохемије садржано је и у Прологу Чешке легенде о Лудмили. Према њој (легенди), св. Лудмила је била српског порекла: она се јављала кћери Славибора, комиса града Пшов у северној Бохемији. Отуда је изведен закључак да је племе Пшована првобитно припадало Србима."

Како смо већ истакли, легенде нису поуздане. Тачно је да се легендама не може веровати, али тачно је и то да тамо где нема никаквих извора, оне могу да буду од велике користи. Зато ћемо овој чешкој легенди посветити потребну пажњу. Као и у првом случају када смо објашњавали предање о краљу овчару, ни овде нас неће занимати сиже приче, већ само податак да је догађај везан за град Пшов и за племе Пшована. Ако се запитамо како и где је настало име овог племена, до одговора можемо доћи једино путем језичке реконструкције. Мало је вероватно да основа Пшов- потиче од П'шов или од неке сличне речи са почетним П. С обзиром на то да су Пшовани припадали српској групацији, морамо узети као највероватније да је у наведеном облику дошлодо лужичкосрпске промене гласовне групе spr у рř, изговорено pś (pš): Pšov < Přov < Přev < Sprev. Исти пример где је почетно s изазвало промену, налазимо и у горњосрпској речи jatřob - „јастреб", која је изведена од astręb (*astrenb): jatřob < jatřeb < astręb (*astrenb). Коренску реч смо узели из етимолошког речника,28) а она, као што видимо, садржи гласовну групу str. Према К. Трофимовичу29) лужичкосрпско слово ř пише се само иза k, p, t, a изговара се као мекано š (ś). To значи да се ř образовало и у основи Sprev-. Није тешко закључити да она стоји и у називу реке Спреве, а то значи да се име Пшовани првобитно изговарало Спревани.

Историја Спреване лоцира северно од бохемског басена, око доње Спреве, по којој реци су и добили име, односно код језера Гојац (Schwielochsee), у крају којег Лужички Срби називају Delnja Dubja (Доња Дубља). Сасвим је извесно да су били Срби, јер је од исте основе образовано и име легендарног дива Спревника, који је, према предању, основао Будишин (прилог 4) и друге дорњосрпске градове.30)

Поред све неизвесности одакле су дошли Пшовани на подручје доње Спреве, ипак нас промена њиховог имена од Спревани у Пшовани упућује на пољски простор, па се усуђујемо рећи да су се покренули са севера. Идући уз Спреву стигли су и до Бохемије, где су се и настанили. То се коси са тезом коју заступа Шустер-Шевц. Зато се сада поставља питање времена доласка овог српског племена у Бохемију. X. Краузе, који се бавио проблематиком досељавања Словена у Чешку, убраја их у рана племена на њеном тлу, али их сматра чешким. Он, пак, долазак Чеха одређује крајем 5. века када су немачки Маркомани и Квади напустили ову земљу. Ако претпоставимо да име града Будишина, нем. Bautzen, не потиче од лужичкосрпског Budy-, нити од немачког Ваи- (уколико је то транскрипција по гласовној подударности), већ од келтског особног имена Boudisi, онда се

11

долазак Пшована и осталих српских племена мора одредити према овом податку. Значи, не 6. па ни 5. век, већ много дубља прошлост. (Boudisi je била краљица Исена, келтског племена на подручју Велике Британије, која је живела у 1. веку нове ере. Настанак имена града Будишина не мора се везивати за њено име, али се мора везати за Келте, поготову што историја помиње Будине и српски род (кућу) Будес). У Лужици сматрају да назив Будишина потиче од имена Будиша.

Прилог 4 - Стари Будишин (Горња Лужица) - главни град српских Милчана

Може се чинити да смо чешкој легенди о Лудмили, као и оној претходној, посветили више пажње него што заслужује. Међутим, поред онога шго смо већ навели, ми из ње сазнајемо и за две веома важне ствари: прво, да је Бохемију запљуснуо миграциони вал са севера, али не чешки него српски, па се зато име Боја, Бојаца, или, према немачком - Боемана, не мора везивати искључиво за Чехе, и, друго - да су словенска племена у Полабљу и Лужици добијала своја имена по називима места и крајева у којима су боравила, или, што је најчешћи случај, по називима река чије обале су настанила. Тако су већ поменути Спревани добили име по Спреви, Ободрити по Одри, или, што је вероватније, по Одори у килском крају (Об-Одорити, Ободрити), Докжани од Докзе, Полабинзи од Лабе (По-Лаби), Слупани од Слупе (Слуба), Плоњани од Плоне, Нишани од Нисе, и многи други, да даље не набрајамо.То нас наводи на помисао да је, исто тако, морала постојати нека река по којој су и Боји (или Бојићи, Бојци) добили своје име, па било да су келтског или словенског порекла. А Келта је било, како у Бохемији и Лужици ( о томе сведоче топоними), тако и северно од ових земаља. О некаквој келтско-словенској вези као да налазимо бледи траг у већ поменутом нашем Попису припадника појединих народа. Дозволићемо себи да још једном поверујемо Попису и да опет пођемо по трагу тотемске животиње.

КЕЛТСКО-СЛОВЕНСКА ВЕЗА

У својој књизи Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Р. Новаковић се определио за теорију о полапском пореклу Срба. Али, за потврду ове теорије преко је потребно доказати да су Словени у Средњој Европи били, ако не аутохтони, оно бар веома стари становници. Аутор указује на један извор који наговештава постојање Словена у Средњој Европи не само у 6. и 5. веку нове ере, већ и у 1. веку пре нове ере. То је казивање Корнелија Непота о некаквим Индима који су ради трговине пловили морем и услед буре избачени на обалу Германије. Према речима Р. Новаковића, највећи број историчара овај извор не узима као доказ да су у питању словенски Венди, мада је код нас још историчар Николајевић доказивао да имена Инди, Антес, Винди, Венди, Венеди и друга, представљају само различите облике једне исте речи.

Да ли су Инди Словени? Због недостатка извора ни Новаковић није могао наћи уверљиву потврду да су Непотови Инди у ствари словенски Венди. Ту драгоцену потврду, изгледа, пружа нам управо текст Пописа. У њему се јављају Инди као Индијани. Да није реч о Индусима (Индијанима), већ о словенским Индима (Вендима, Виндима), види се по томе што их српски

12

преписивачи замењују са Леђанима. Сматра се да су Леђани - Леси, то јест - Пољаци, за које као да зна и наше епска поезија. Сетимо се стихова:

Кад се жени српски цар Стјепане,надалеко запроси ђевојку,

у Леђану, граду латинскоме...

Сетимо се и расправе: Леђан град и Пољаци у српској народној поезији. Како је још Стојан Новаковић доказивао, Леђан би требало да је пољски град Лођ, према којем би Латини били Пољаци, односно Леси. Али, не само народна, већ нам и стара српска књижевност пружа изванредне историјске доказе, без обзира на то што Леђан може бити и неки друга град изван пољског националног простора.31) А ево шта о Леђанима (Лесима) из средњовековног Пописа припадника појединих народа казује Ђ. Сп. Радојичић: „На четвртом месту Списка (Пописа) су Леђане. И други рукописи имају тај списак. Уместо Леђана они помињу Индијане. Тако је и у Матичином рукопису и овде иста замена Индијана Леђанима као и у чланку о поменутим животињама."

Према овоме, извесно је да су наши стари писци знали за Инде (Венде). Замењујући Индијане (Инде, Венде) Леђанима, а не неким другим народом, показали су да знају и где је вендска територија. И овај податак говори о старости Словена на територији данашње Немачке. Али, изоставимо за сада закључке и кренимо даље по трагу тотемске животиње.

Археолошки налази лужичке културе били су излагани и у Београду. Многи Београђани су посетили изложбу с предубеђењем да изложени предмети представљају археолошке остатке најстаријег словенског етникума. Међутим, мишљење да је лужичка култура словенска још није потврђено јачим, уверљивијим доказима. Ево шта о томе каже Л. Нидерле: „Теорија да је лужичко-шлеска култуpa словенска исто је толико вероватна колико илирска или трачка теорија и не би се могло рећи да је вероватнија."

Сумња у словенски карактер ове културе присутна је науци и данас. Наиме, познато је да о најстаријем словенском етникуму нема довољно података да би се извео поуздан закључак. Чак и они докази који су досад навођени, према речима Л. Нидерлеа, нису довољни да бисмо поменуту теорију могли сматрати за истину на којој би се могло даље градити. Зато Нидерле закључује: „Већу вредност имали би историјски извештаји, из којих произилази да су Словени пребивали на западу од Висле већ пре почетка нове ере. Али за велико тајанствено племе Лугија није могуће, на жалост, доказати да је стварно било словенско (очекивали бисмо другу форму имена)."

Можемо само претпоставити да је Нидерле, као и В. Кетшински, био мишљења да име Лугија (Lugii)32) потиче од коренске речи луг или луга - „подводно земљиште, мочварна шума, каљуга", али да су Словени, по мишљењу Нидерлеа, изведенице од луг или луга друкчије изговарали. Међутим „погрешна форма" овог имена није сметала В. Кетшинском да донесе смео закључак: „Племе Лугија је словеско". Пошто је у својој изврсној студији о овом проблему навео неколико облика под којима се име Лугија појављује - Lygii, Lugi, Longi, Luti (искварено Lugi), Lupiones (уместо Lugiones), Lingae i Logiones (код Касија Диона, Птоломеја, Страбона, Зосима и на Појтингеровој карти), Кетшински је извео закључак да је у основи ових имена словенско луг, које се у пољском језику јавља у значењима: мочварна ливада обрасла жбуњем, дрвеће на мочварном тлу, шума, пасиште, ораница. А управо на таквом земљишту боравили су Словени западно од Висле. Кетшински их сматра прецима данашњих Пољака, тврдећи да је домаћи назив Lech(Лех) постепено, код Словена, потиснуо ранији синоним Lug.

Дакле, према Кетшинском стари Лугији су Леси, а Леси су данашњи Пољаци, али он греши што име Лугија и Леха везује за словенско луг у већ поменутим значењима (мочварна шума, ливада итд.), јер се за основу луг у томе значењу не везује пољска него српска групација, у ствари само једно племе, познато под именом Лужичани, чији потомци и данас настањују Доњу Лужицу.

За име Леси зна и стара српска књижевност, што иде у прилог мишљењу да је ово племе пољске групације у територијалном смислу било блиско Србима. Али ова књижевност нам о Лесима даје и више података, преко којих се може објаснити и значење етнонима Лугији, што ћемо управо изнети у следећем пасусу.

13

У већ помињаном Попису налазимо податак да је тотемска животиња Старих Пољака или Леха био - рис: „Лех рис јест". Пошто је, како смо у поглављу о српском вуку навели, да је, према најстаријем људском веровању тотемска животиња била родоначелник целог народа, Леси су се (у то не треба сумњати) називали Рисима (Рисовима), а тако су се називали и стари Лугији, али не према словенској основи, већ према келтској (данас ирској) lug - „рис", а то значи да су Леси, односно Пољаци, како тврди и В. Кетшински, заиста потомци овог великог и тајанственог племена. Да је и у овом случају могло доћи до замене Луг са Лес, Лех, потврђује се готово идентичним именима у следећој етимологији:

Rys' - у летонском lusis, литванском lúšis, старопруском luysus и старовисоконемачком luhs.33) Све форме су готово идентичне са именом Лес, Лех, односно са Лесис, како је највероватније и стајало у првобитној верзији Пописа. Наиме, у своме коментару о Попису, Ђ. Сп. Радојичић је приметио: „Управо, у тексту је била множина Леси, што је изузетно и што се не слаже са обликом јест ('Леси рис јест')." Нема сумње да је ту стајало Лесис уместо множинског облика Леси, дакле - Лесис (Лех) рис јест.

Овим поглављем потврдили смо келтско-словенску везу, па на основу тога можемо говорити о дубљој старости Словена на тлу данашње Немачке него што се то сматра у савременој историографији.

КРИВО ПОЛАЗИШТЕ НАШИХ ЛИНГВИСТА

Већ смо говорили о томе да су словенска па и српска племена у Полабљу добијала имена и по рекама чије обале су настањивала. Где наћи реку по којој су и Боји (Бојићи, Бојци) добили своје име, па било да су келтског или словенског порекла? У Бохемији је нема, а то указује на могућност да су Бохеми, односно Чеси, своје име добили на неком другом месту и крају, и да су га, селећи се, носили са собом и пренели у Бохемију. Али... одакле су дошли Чеси? А можда Бохеми и нису били Чеси, јер из примера племена Пшована видимо да је Бохемију запљуснуо словенски вал са севера, али не чешки него српски (лужички). Нису ли онда и Боји Срби? Ако су Срби дошли из земље Бојке (Боики), где су били од давнина настањени како каже грчки цар Порфирогенит, онда се то име може једино приписати Србима. А Срби и данас живе на једном делу те земље на коју нас је упутио Порфирогенит. Међутим, упоређујући говоре Јужних Срба са лужичкосрским говорима, наши научници су дошли до сазнања да се Јужни Срби нису могли доселити из области Лужичких Срба. В. Јагић је на основу резултата својих лингвистичких истраживања изјавио да је Порфирогенитова Бела Србија, као и Бела Хрватска, царева земља фантазије. У најновије време је и Павле Ивић изнео слично мишљење. Питамо се зато: може ли се то оспорити? Нису ли оба ова научника пошла са кривог полазишта. Покушаћемо да проверимо то.

Као критеријум за обележавање граница између старосрпских, лехијских и чешких дијалеката, односно за обележавање терена старосрпског (лужичког), X. Шустер-Шевц је користио резултате поређења рефлекса старословенских звуковних појава. Сравнићемо то са нашим штокавским, под претпоставком да се и овај говор, као дијалекат, развио на истом севернословенском, односно западнословенском терену. А ево шта каже Шевц:34)

Прасловенско *ТоlТ, ТоrТ (слово Т стоји ту као симбол за сваки консонант) прешло је:у лужичкосрпском у TloT, TroT: Blota (од *bolto ), Grodk (од *gord);у пољском исто: Plock, Wroclaw;у чешком у Tlat, TraT: BIatná, Hradec;у полапском у TarT: Stargard.

Горњи пример показује да су лужичкосрпски и пољски развили једну, а чешки и наш штокавски другу заједничку особину, а да се полапски издваја својом посебношћу. Међутим, овде морамо истаћи да Шевц није узео у обзир полапски топоним Blato, који се поклапа са нашим и чешким обликом. О овоме морамо водити рачуна у даљем трагању за Бојком, јер под појмом „полапски" обухваћен је терен са различитим језичким особинама.

Из наведеног закључујемо да су Лужички Срби у време кад је ова промена захватила део словенских говора били у заједници са Пољацима, што иде у прилог нашем мишљењу да су

14

Пшовани, односно Спревани дошли у Бохемију са подручја Пољске. Али то се не може рећи и за Чехе и њихов језик, мада се и Чешка граничи са Лужицом и Пољском. Ма колико то чудно изгледало, промена *То1Т, ТоrТ у TlaT, TraT: Blatná, Hradec, карактеристична и за наш штокавски: Блато, Градац, ипак није настала у додиру Чеха са Србима у Лужици, а ни са Пољацима, већ са Јужним Србима. Питамо се: како, где и када? Има више претпоставки:или су Срби живели у Бохемији заједно са Чесима, или су Чеси заједно са Србима дошла са неке друге територије уметнувши се између Лужичких Срба и Пољака, или су и сами Чеси једно од српских племена. Разуме се да само овај један пример није довољан да би се било шта потврдило. Зато ћемо погледати шта даље казује Шевц.

„Губљење односно задржавање прасловенских назала * Q*ę горњо- и доњосрпском: dub (од *dQb); у старосрпском: Dub'no / Deuben; у горњосрпском: wjaz, у доњосрпском: wěz (од *vęz); у старосрпском: Vazovica/Wasewitz, Vězovnica/Wesenitz; али у пољском: dąb, wiąz; у полапском:dob; у чешком: dub, vazat."

Морамо одмах закључити да нас губљење или задржавање прасловенских назала не доводи ни до каквог открића, јер је потврђено (то тврди и П. Ивић) да су Срби дошли на Балкан са сачуваним носним гласовима. Ако ипак зачетак ових промена лоцирамо на западнословенском терену, онда видимо да је штокавски најближи полапском, али према топонима Вез, Везина, Дубич и др. које Шевц није узео у обзир, али их налазимо на мапи Хане Скалове. У трагању за Бојком морамо и о овоме водити рачуна. Међутим, за утврђивање правца или праваца српских сеоба, веома је важна промена која следи:

Цепање прасловенских сонатских ликвида *r, *ŕ, *l, *ľ, на вокале и консонанте извршено је у лужичкосрпском и пољском, односно према Шевцу, у лехијским дијалектима. Међутим, у чешком је, као и у штокавском, у великој мери задржано првобитно стање:

„Упор. старосрпско (лужичко) Torgawa / Torgau, горњосрпско torhošćo, доњосрпско tergovišćo, старије terg; горњосрпско wjerba, старосрпско Werbini (од *Vŕbьno);горњосрпско stolp, stolpno, доњосрпско slup; горњо- и доњосрпско wjelk, Maly Wjelkow, али чешки - trh, vrba, sloup, vlk."

Видно је поклапање чешког и штокавског. На основу горње ситуације и других промена И. Поповић је наглашавао да су у једном историјском раздобљу чешки и штокавски говори морали бити веома блиски.35) Ово тврђење, као што и сами видимо, није далеко од истине. Међутим, ми такође видимо да постоје велике разлике између чешког и лужичкосрпског,36) иако су та два језика међусобно блиска, како у територијалном смислу, тако и по неким особинама (на пример - грлено h уместо g). Ha другој страни, опет, видимо да постоје и знатне разлике између јужносрпских и лужичкосрпских говора, без обзира на то што их повезује заједничко име, па се може рећи да су В. Јагић и П. Ивић у праву, а такође и они историчари који су прихватили Јагићево мишљење. Али... нешто се ту не уклапа у токове нашег досадашњег истраживања, па се морамо запитати: шта је посреди? А посреди је криво полазиште нашег Јагића и осталих лингвиста који деле његово мишљење. Шта подразумевамо под „кривим полазиштем"?

Да бисмо то објаснили, поћи ћемо од Чеха који нису одувек живели на земљи коју данас настањују. Они су у њој (Чешкој, Бохемији) такође дошљаци, што савремена историографија не оспорава. Како је проблем сеоба Чеха веома важан и за решење проблема Бојке, почећемо од Полабља где је српско име историјски потврђено. Већ смо видели да се такозвани полапски издваја својом посебношћу. Међутим, у њему има и чешких елемената, али и елемената нашег штокавског, као у примерима - Blato, Glava, Vrbik, Trnica, Zlatava, Svetla Strana, Vrškoviti, Vršnica, Dubič, Crvno итд. a тo значи да је у појму полапски садржано више различитих дијалеката чије особине откривам у топономастици, или их наслућујемо, јер је мало писаних извора. И управо ту, на терену полапског, налазимо називе места начињене, како према српском, тако и према чешком националном имену. Чешке називе носе места Чехов, Чехин, Чехолин (Čechov, Čechyn, Čecholin), затим Чешин, и једна пустара - Чехов гола (Čechov gola) (у л. ср. hola - „пустара, шума"). Укупно је десет таквих назива а размештени су на мапи јужно и северно од Хавелберга, углавном на десној обали Лабе. Да су управо на тој линији могли боравити Чеси, показаће се у даљем тексту када будемо говорили о истоветним називима места у Полабљу и Бохемији (данашњој Чешкој).

15

БОЈКА И БЕЛА СРБИЈА

Пронашли смо Бојку и Порфирогенитову Белу Србију. Али пре него што о томе кажемо нешто више, потребно је да сада, при помену Чеха, начинимо мали резиме, тојест - да доста неповезане материјале из претходног текста доведемо у међусобан однос који је омогућио да дођемо до циља.

Познато је да Чеси носе име Бохеми, по којем се и данашња Чешка зове Бохемија. За највећи број историчара Бохемија је Порфирогенитова Бојка, мада, како смо то већ у самом уводу објаснили, има и оних који Бојку, ту најстарију српску земљу траже изван граница Чешке, углавном на територији Лужичких Срба (Дворник), или и даље, према западу, на територији Љутића (Барада). Пре него што нас је студија X. Шевца подстакла на расправу, интимно смо веровали истраживачима који су лингистичким путем дошли до сазнања да је Бојка Бохемија (Скок и други). Штавише, били смо убеђени да је и болани Дојчин, јунак нашег епа, своје име добио у Бохемији, јер Дојчин, односно Доичин (са двогласом ои) може бити Дечин, а то је чешки град на граници према Лужици којег су подигли Дечани, припадници једног од раних племена на чешком тлу. Ово према тумачењу наших лингвиста да је „јат (ě) настао у једним ријечима од двогласника ои - пјесма: пој, а у другим дужењем е" (Језик, Панорама, Загреб 1965). Нисмо се могли отети утиску да је наша песма прастара и да се наш Дојчин није борио у Солуну, већ у чешком месту Слано (од Солано, С'лано), а да му љути противник није био Усо Арапин, већ неки Устин (скраћено - Усо), у ствари житељ једног од двају чешких градова, који се данас, ради разликовања, зову Ústí nad Labem и Ústí nad Orlici.

Разуме се да се интимним веровањем не може ништа разјаснити ни потврдити. Пошто то што смо навели нема никакву историјску подлогу, па према томе ни научне вредности, морали смо, да бисмо открили где је Бојка, узети у обзир научне резултате, у првом реду тумачења етимолога М. Фасмера, Н. Шанског, В. Иванова, Т. Шанске и других. Тако смо открили да Боји, као етноним, не мора бити келтског порекла, мада смо утврдили везу Словена и Келта, у чему нам је помогла стара српска књижевност.

Према словенском значењу речи Боји - „војници, ратници, борци", истакли смо у први план мишљење Л. Ленарда да се постојањем прастарих војничких организација може објаснити настанак посебних имена. Убрзо смо открили да таква имена, поред Боја, носе још и Видензи (Витези), Ветонци (Ветеници) и Вилци (Љутићи), па и Бодрићи (Ободрити), како Јужни тако и Северни, о чему ћемо још говорити, и да су сви они или Срби, или српског порекла, или Србима сродна племена у непосредном суседству. Једини простор на који нас имена ових народа упућују, јесте Лужица и Полабље, дакле исти онај простор на који нас је упутио и Порфирогенит споменувши Бојку и Србе зване Бели.

Међутим, није мали број историчара који и за Чехе кажу да су српског порекла, или да су бар у некаквој вези са Србима. Они ово своје мишљење најчешће заснивају на Далимиловој римованој хроници (Хроника Далимила) непознатог писца из 1310. године, састављеној, свакако, и према неким старијим изворима. Из ње, углавном, издвајају следеће стихове:

V serbskem gazyku gest zeměGjyž Chorovati gest gmě

који казују да су Срби имали и земљу по имену Хорвати (или Корвати) из које састављач ове хронике изводи и своје Чехе. Историчари су одмах схватили да земља Хорвати не може бити Хрватска на Балкану, већ неко подручје источно, западно или северно од Чешке. Неки претпостављају да је земља Корвати (Хорвати) у ствари Корбета код Вајсенфелца (Weisenfels), на територији Лужичких Срба, што се неможе одбацити, али ни коначно прихватити, а неки, пак, сматрају да Хоровати потиче од западнословенског хора -„гора", односно од хоровата зем - „горје, брдовита земља"|али се то не би могло односити на народ Хрвата чије име није топономастичког порекла. Међутим, чешко име би се лако могло довести у везу са именом старог српског града Козице, али у његовом немачком облику Kesigesburch, од којег Чезиги, Чесиги, па Чеси, или са другим обликом Cösitz, од којег Чезици, па Чеси. Етноним Чеси могао би се, исто тако, и још лакше довести у везу са топонимима које смо у претходном поглављу споменули, да међу њима

16

није и један у облику Češin, изведен од лужичкосрпског Češa - „Чеси", што казује да је место добило име по народу, а не народ по називу места. То се слаже са научним мишљењем. На пример, Н. Жупанић, који је у својој студији37) навео готово сва мишљења о пореклу српског имена, и који Србе доводи са Кубана и од Азовског мора, са исте територије доводи и Чехе. У самој Чешкој сматра се да име Чех потиче од чедо. Нема сумње да се Чеси, као и Хрвати, не могу уврстити у она племена која су своје име добила по крају, граду или реци. Али... за решење проблема Бојке нас не занима име Чеси, већ име Бохеми. Да ли је поред Бохемије (Чешке) постојала и нека друга? Ако јесте, где је треба тражити?

На почетку овог поглавља већ смо рекли да смо пронашли Бојку. А пронашли смо је управо преко назива Бохемија, односно преко немачког хидронима Böhme, од којег су изведени називи Böhmen (за земљу) и Boemanen (за народ). То је немачка транскрипција а словенски облик овог хидронима откривамо у имену града на обали који носи три назива - Beucina, Byčina, Boiken, а то је - Bojičina, Byčina/ Bojka. Biihme je река, а већ смо у претходном тексту претпостављали и

Бохемија на реци Böhme,y тексту Бојка друга. Три синонимна назива за Бојку: Beucina, Byčina, Boiken обележена су кругом. Из Топографске мапе Хане Скалове.

наговестили постoјање неке реке по којој су Боји (Boemanen) добили своје име, па било да су келтског или словенског порекла. На мапи Хане Скалове са које преносимо ове податке38) она је на крајњем словенском Западу, видети мапу (прилог 5).

Ту је, дакле, Бојка- земља, коју су словенски Срби (тако их назива Порфирогенит) рано напустили, што се може закључити по малом броју словенских топонима. Открили смо другу Бохемију - у даљем тексту зваћемо је Бојка друга, (за разлику од данашње Чешке - Бојке прве), на коју историчари нису обратили пажњу, или зато што нису знали за њу, или зато што нису могли да је поставе између суседних земаља Франачке и Велике или Беле Хрватске. Што се тиче Хрватске, на истом терену постоји град Bergen, што је словенско Гора, или Horа (са грленим Н), од које речи би се могло извести име Хрватска, да не постоје сметње о којима смо говорили. Па ипак, може се поставити питање: да ли је Порфирогенит називом Хрватска означио земљу Хрвата, или брдску

17

област - хоровату зем? Познато је да се називом Гора означава брдовит крај, па закључујемо да је и шира околина Бергена носила исто име. У немачкој транскрипцији Гора се често јавља и као Horka (горица).

Ниједна студија ове врсте, (истраживање на граници историје и књижевне археологије), не може дати одговоре на сва питања. Ми ипак мислимо да Гора Bergen није исто што и Бела или Велика Хрватска. Тешко да се она може везати и за Далимилову земљу Chorvati. Међутим, могло је доћи до забуне. Што се пак тиче Франачке, одговор на то питање открива нам уједно и где је Бела Србија. На мапи (прилог 6) Бела Србија је означена као Bílá zemé lutická, то јест - Бела земља љутићка, односно Belozem, немачки Ве1chesheim или Ве1ха. Чињеница да је Бела земља припадала Љутићима, поткрепљује наше уверење да су Љутићи, односно Вилци или Велци у ствари Срби. Све више смо сигурни и у нашу поставку да име Вилци или Велци значи - вуци, јер и данас налазимо ту немачки топоним Wolfsburg, у чијој основи је немачко Wulf - „вук".

Детаљ горње карте

Хана Скалова је, ради боље оријентације, унела и немачке називе (видети прилог 6), па тако у Бојки другој налазимо Soltau, а у Белој Србији - Stendal. Ho треба знати да се Српска земља није простирала у правоугаонику између ова два града. Већ од Северне марке (тако се звала до1304. а потом - Стара марка), па према југу почињала је историјска Српска земља, односно Regio Surbi Географа Баварског, а према истоку, до иза Франкоброда (Франкфурта на Одри) пружао се северни део земље оних Срба које данас називамо Лужичким. О северном делу Бојке друге, којег

18

ћемо у даљем тексту назвати Бојком трећом или Северном Србијом, говорићемо у наредним поглављима.

Прилог 6 - Српска Бела земља (Порфирогенитова Бела Србија).Средиште Беле земље означено кругом. (Према Хани Скаловој)

НЕКА РАЗМИШЉАЊА О ТЕКСТУ DAI

Kао што смо рекли, Бојка, или ако хоћете Бела Србија, представља крајњи словенски Запад, са границама према Саксонцима, Тиринжанима, па и према Францима.Међутим, Тириншка, или Дуринска, (или Земља на вратима, према немачком Tür - „врата" и лужичкосрпском durje -(„двери, врата") није Бојки била западни, већ јужни сусед, а то намеће претпоставку да је Порфирогенит име Дуринска, могао заменити са Турска, па би, ако се ово покаже тачним, његов извештај гласио: „Треба знати да Срби потичу од некрштених Срба, названих и Бели, настањених с оне стране Дуринске, то јест Тириншке, немачки Thüringen." Такав извештај био би сасвим тачан, јер се Бојка, гледано из царевог престоног града, простирала иза Тириншке. Још један упитник стоји на Тириншкој, а наметнуо га је Сулимирски, који каже: „На западу од Сале, у Тирингији, у саставу хунског гарнизона улазили су германски Торинги, који никада нису били посебан народ ни посебно племе. Био је то састав оформљен од јединки различитог порекла, којему је дат назив Торинги. На Сали су они остали од Атиле и од њих потиче име земље која се у историји први пут јавља тек пошто је била запоседнута од Хуна. Торинги су несумњиво дошли са истока, потиснути Хунима

19

Уколико се мишљење Сулимирског покаже тачним, може значити само једно - да у време када су Стари Срби настањивали Бојку другу, Тиринжани нису могли бити њихови суседи. Надамо се да смо поглављем о Непотовим Индима, Лесима (Леђанима) и Келтима потврдили да су Срби древни становници Германије, односно данашње Немачке. У предању о диву Спревнику стоји да народ који је населио Горњу Лужицу - „није имао ни копаља, ни лукова, ни оштрих мачева". То значи (видети белешку 30) да су били наоружани најпримитивнијим оружјем - палицама, а то је могло бити само у време пре доласка Хуна у Европу, па и много раније. Да су Срби носили палицу, потврђује нам грчка средњовековна песма, која у српскословенском преводу носи наслов 0 будуштих премудраго Лава (видети белешку 18), јер се Србин у њој назива „паличником", то јест - ратником који носи палицу (прилог 7). Али у време кад је настала та песма, дакле по досељењу Словена на Балканско полуострво, Срби су, поред палице, носили и „аламанско копље", што већ говори о јачој вези са Немцима и може да послужи за хронологију доласка и насељавања. Међутим, у време најезде Хуна и Торинга (Тиринжана) у подручје Сале, Срби су већ били тамо.

Ова наша сумња у податак грчкога цара (не Турска-Мађарска како он каже, већ Турска-Тириншка према положају Бојке друге) подстакла нас је да се позабавимо текстом DAI (De administrando imperio, Порфирогенит). Како су већ савремени приређивачи старојеврејске Соломонове Песме над песмама приметили, сви су стихови ту, али су испреметани, па се ова песма умногоме удаљила од првобитног облика. Сличну ситуацију претпостављамо и за DAI, мада је ово дело кудикамо млађе. Не морамо сумњати у цареве податке, али можемо сумњати у њихов распоред у коначној композицији списа. Зато неће бити наодмет да мало „прочешљамо" текст DAI, да то некако уклопимо у нашу тему. Одлучили смо да се мало вратимо на наше витезе и ветенике, јер... ако је податак Ане Комнине да су Ветонци (Ветеници), које она назива варварима још у њено време боравили на нашем приморју тачан, онда за њих мора да зна и Порфирогенит. Важно је да то откријемо, јер бисмо добили још једну потврду да су Срби на Балкан дошли из Полабља. Може се догодити да откријемо и правце којима су се кретала српска племена.

Прилог 7 - Оружје и опрема западних Словена у време постојања Самове(Самонове), такозване Заједнице западних Словена.

Као што смо рекли, и витези и ветеници, ветонци су ратници коњаници. Међутим, историја их јасно раздваја, а постоје и гласовне разлике у самим речима. Навођењем етимологија руских аутора доказали смо да су у питању две различите језичке јединице и две посебне историјске категорије. С обзиром на то да се реч витез раширила готово по целом словенском језичком простору, закључујемо да је по пореклу старија и да своје корене вуче из верско-родовских односа, за разлику од ветеници која реч потиче из оружано-формацијских односа у време када су Срби и остали Словени почели да подижу утврђене градове. Једино што спаја витезе и ветенике јесте чињеница да су били коњаници, па су временом и њихова имена постала синонимна. Зато и нисмо сигурни, док читамо историју, да ли под лужичкосрпским wićazima који раде с коњима треба распознати витезе или пак ветенике. У сваком случају, чини нам се да је тај старосрпски повлашћени слој претрпео деградацију. А то је управо питање због којег се поново враћамо на стару тему.

Да ли су витези и ветонци (овде их изједначујемо) били искључиво ратници, или се у историји јављају као коњаници у ширем смислу, то јест - они који и ратују и раде с коњима? Наш народни

20

певач назива витешког коња - коњем витезом: „Да прескочи три коња витеза." П.П. Његош у своме Горском вијенцу каже: „По три коња загона прескочи." Подударност ових стихова је очита, као да су у питању такозване стајаће речи наше епике - „бело лице", „руса глава" и друге; чини нам се да су коњ витез и коњ загон једно исто. Међутим, Његошев стих се објашњава тиме да је због слоговања (једнаког броја слогова) изостављено „из": „По три коња из загона прескочи, јер загон значи -залет (упор. загоначке - „изатрке"). То је тачно, али не значи да је тако било и у прошлости.

Наиме, загон не значи само залет, већ и - навала, јуриш, па се са наведеним тумачењем не морамо сложити. Народни певач (а Његош је прихватио манир народног певача), често употребљава именицу уместо придева (упор. лепота девојка, уместо лепа девојка). Према томе би и коњ загон могао бити (а верујемо да јесте) - навални, односно јуришни коњ, што га у потпуности изједначује с коњем витезом. Ако овоме додамо то, да zagon или zahon у словенским језицима има различита значења - тор, обор, корал; део поља, парцела, леја; хајка, гоњење, лов, и тако даље, можемо претпоставити да се стара епска, ткаозвана стајаћа реч, временом променила и да ју је Његош прихватио у новом значењу. Али, нас занима старо значење, јер верујемо да је постојало.

У основи речи загон је - гон (у западнословенском -hon) у значењу - трчање, јурење, срљање; хајка, лов; гоњење, терање (стоке). Према трећем значењу, тачније од глагола гонити (у западнословенском honit') изведене су именице гонич и погонич (у западнословенском pohon'č) у значењу - онај који тера стоку, коње, кола. Ако су витези и ветеници били коњаници, морали су, поред осталог, терати и кола.

Ако смо у праву, онда су витези или ветеници (Ветонци) заиста населили један део јадранског приморја, јер грчки цар у DAI каже: „Конавље на језику Словена значи товарна кола, будући да је тај крај раван они све своје послове обављају колима." Ову етимологију Порфирогенит није измислио, јер, као што ћемо видети, сасвим је тачна и прецизна.

Подвукли смо речи „Конавље", „товарна кола" и „своје послове обављају колима". У називу Конавље не стоји основица коњ, већ гон, односно западнословенско - hon, o чему смо већ говорили, али и - hona - „поље" и глагол honit' - „гонити, терати стоку, коње, кола, дивљач". У лужичкосрпском језику hona и honić (honit') имају управо то значење. Кад ово знамо, одмах нам бива јасно зашто цар помиње раван крај и товарна кола (запреге).

Ако се у овом светлу запитамо, који су то „они" што на јадранском приморју све своје послове обављају колима, одговор нам даје Ана Комнина: Ветонци. Дакле, старосрпски витези и ветеници, што значи да они нису били искључиво ратници, већ коњаници у ширем смислу. А да су ови одабраници бога Вида дошли са северозапада, са територије садашње обе Немачке, потврду нам пружа и назив Конавља који се првобитно изговарао Хонавље, са западнословенским грленим X. (Таква промена почетног гласа могућа је јер за то има примера). Али остаје једно спорно питање. Наиме, ако су конавли били натоварена кола, како су се онда звали гоничи, или, како бисмо то данас рекли - кочијаши? Свакако да то нису конављани. За гониче Словени имају другу реч, која у лужичкосрпском гласи - pohonči (погоници, тј. гоничи кола и коња, кочијаши). То онда значи да ни Порфирогенитови Пагани нису незнабошци како их он назива према словенском - погани, већ они који терају коње и кола - погоници. Покаже ли се да смо у праву, то би било још једно синонимно име за витез.

Можемо дозволити себи да прихватимо и Другу етимологију за Конављане (можда од - коњ), али остаје чињеница да их цар везује за појмове „раван крај" и „товарна кола", а при том још каже да они - „све своје послове обављају колима", а знамо из нашег претходног казивања да су у немачком феудализму послове с коњима и колима обављали искључиво вићази (витези), који се, опет, пре него што су полапски Срби изгубили слободу, нису ни по чему разликовали од ветеника. Из списа DAI јасно се види да долази до збрке баш код помена Пагана, јер, иако их назива паганима (поганима, незнабошцима, односно - некрштеним Србима), Порфирогенит на једном месту каже: „кад су покрштени сви Срби", а то значи да није ни било некрштених Срба на нашем приморју, а да царево Пагани има Друго значење. Нису ли то погоници, које је цар лепо описао, али им је погрешно протумачио име? Зато је нужно видети где је и како је поремећен ред приликом компоновања података у спису DAI.

21

Поремећај почиње са главом 29. која се односи на једно старије стање, а управо је баш та глава послужила као увод. Ново стање (на терену и уопште) није се слагало са старим, јер су у међувремену извршена разна померања, а писци (сматра се да цар није једини аутор), хтели су да по сваку цену своје писање ускладе са овом главом. Тако је дошло до тога да се о Дукљи и Дукљанима, о земљи и људима које је грчки цар морао познавати боље од осталих, напише један шкрт текст и још са извештајем о великим градовима за које се уопште не зна, да се Каштели код Сплита назову каштелима Драча, а да се и не помене којој народности припадају Дукљани. А ево како се, по нашем мишљењу, стварала збрка.

У глави 29. Порфирогенит набраја народе и племена овим редом: Хробатои, Серблои, Захлумои, Тербуниотаи и тиме обухвата загорје, залеђе приморја. Набрајање племена у приморју почиње са Каналићанима - Каналитаи. Назив потиче од канали - „жљебови, мореузи". Топоним Жлијеби у Конавлима казује да се назив Каналитаи може односити на Конављане. Међутим, назив је општи, па су га могли носити и житељи острвља и копна од Мљета до Сплита, а исто тако и становници Котара и Пага које раздваја Велебитски канал. Већ смо рекли да се за Конавле каже да су раван крај, али равнији су Котари, који се у нашим епским песмама јављају као Котари равни. Још се каже да реч Конавље значи натоварена кола. Ако и прихватимо другу етимологију за Конавле, рецимо од коњ, опет не можемо порећи да топоним Колан на Пагу, макар да и не потиче од основе кола, може својом гласовном сличношћу да асоцира на натоварена кола. На натоварена кола са рудом подсећа и облик самог острва Пага. Нису ли, према овоме, Пагани житељи Пага? '

Порфирогенит је прво набројао племена у загорју смером северозапад-југоисток.Под упитником остаје којим смером је набрајао племена у приморју.

Међутим, оба смера показују да се под Диоклетианоима подразумевајуСплићани, а не Дукљани (Зећани).

Ово наводимо зато што је писац главе 29. приликом набрајања племена у приморју могао поћи са његове југоисточне, али исто тако са његове северозападне стране. Но било са које стране да је пошао, његови Диоклетианои су увек између Каналићана и Арентаноа, а овим последњима

22

цар означава Неретљане, односно Пагане. То значи да се не мисли на Дукљу (Зету) и да цареви Диоклетианои нису Дукљани (Зећани), већ становници Сплита и околине. То се потврђује и тиме што писац главу 29. започиње са Диоклецијаном.

Ако према DAI пођемо са северозападне стране, добијамо становнике Котара и Пага као Каналићаие, Канлитае, за њима Сплићане као Диоклетианое, па Неретљане, односно Пагане као Арентаное; ови последњи остају на истом месту где их смешта и цар у даљем тексту DAI. Али Пагани не морају бити Неретљани; они могу бити и житељи острва Пага и равних Котара. (Тиме би

се потврдило мишљење Р. Новаковића о националној припадности житеља Лике, Крбаве и Гацка; то стање се, уосталом, задржало до данас). Зато ако пођемо са југоисточне стране, добијамо Конављане и Неретљане као Каналићане, Каналитае, за њима Сплићане као Диоклетианое, па становнике Котара и Пага као Арентаное. (Да је ово могуће, објаснићемо овако: Котар значи -земља, подручје, срез, Паг од pagus значи - жупа, пољопривредни крај, село, а Арентанои од arenda значи - земљиште,/ закуп земљишта. Дакле, према овоме, Арентанои су жупљани, јер жупа је пољопривредни крај, али и подручје, што се слаже са наведеним значењима). Из свега овог можемо извући закључак: реч Арантанои се гласовно састала са Неретљани, али прва потиче од арнда,40) а друга од имена реке Неретве. Пагани могу бити становници Пага и жупљани, што опет не значи да међу Неретљанима није било некрштених, то јест - пагана, погана, па су се и ове две речи могле гласовно додирнути, тим пре што су и Неретљани жупљани (помињу се жупе Мокро, Растоца и Дален). Отуда збрка која чини да не знамо ко су у ствари Пагани. Једино је у DAI сигурно да цар у своме набрајању не иде даље од Конављана, ни даље од Котарана и Пажана ако се узме супротан смер, а да су Диоклетианои у ствари Сплићани, а не Дукљани (Зећани).

Прилог 8 - Запис писан угљеном нађен на, рушевинама манастира у Чечеву испод Коњухе. Објавио С. Бојовић.

СРПСКА МАРКА И ПРАВЦИ ДОСЕЉАВАЊА

Иако не знамо на кога мисли када говори о „равном крају", „натовареним колима" и „пословима који се обављају колима", Порфирогенит оваквим својим описом ипак казује да мисли на оне Србе које Ана Комнина назива Ветонцима (Ветеницима).

Збрка у DAI, изазвана компоновањем старих и нових извештаја, само је још једна потврда мишљењима да су се Срби са северозапада пребацили на југоисток, као да су ишли у стопу за Грцима који су се повлачили са овог терена и коначно повукли. Изостављањем Дукље (Зете) у глави 29. DAI можда значи да су словенски дошљаци у њу продрли тек после Ираклијеве смрти године 641. о чему говори Василијев запис,41) нађен на рушевинама манастира у Чечеву испод Коњухе, (видети прилог 8). Ако су Каналићани житељи острва и копна око Велебитског канала (а по свим изгледима јесу), онда су Срби дошли на јадранску обалу са северозападне стране.

23

Василијев запис потврђује ово наше мишљење, а такође и историја која говори о кретању Срба према источним крајевима и у новије време.

Запис помиње три словенска племена која су 641. године дошла у Дебрец (област од Плава до села Будимље под Комовима). Њих је владика Радослав (на другом месту војвода) године 835. ујединио у једно племе, а 874. су примили хришћанство (гречески образ). У другом пасусу овог записа, под годином 641. стоји: „Родитеља наши доидон из древес и дрезг и с'дејиме древел дом и племен в' д'бр'це" а то, по нашем мишљењу значи, да су та три племена дошла из Древеса (по К. Јиречеку - Дријева, данашња Габела) и Дрензге, Дрезге, (то јест, из Дрежнице код Мостара).

Дошљаци у Дебрец, а то су преци Васојевића, основали су ново насеље које су, такође, према основи дрво назвали Древел. Према истој основи и себе су називали Древљанима, што се види на крају првог реда у трећем пасусу, под годином 835. где стоји - Древ'л'не. По свим изгледима, они су и целом крају дали име Дебрец, што такође значи - дрва, шума.

Међутим, пре него што су дошли у Дебрец правцем северозапад-југоисток, та три племена су морала однекуд доћи и у неретљанску област, односно Захумље. Није тешко закључити да судошли истим правцем из полапске Древине, која чини источно подручје Бојке друге (видети прилог 5), јер су се називали Древљанима као и житељи Древине. Скалова их лоцира и у Белој Србији (видети прилог 6) - Drevene. На древљанској територији, нешто источније од Бојке друге, налазимо градове Dreźdzani и Drežnicu, чија имена су изведена од дрезга, коренске речи која се помиње и у поменутом запису.

Прилог 9 - Српска марка (Limes sorabikus).Подручје Лужичких Срба је тамније.

Било нам је важно да утврдимо овај правац досељавања Срба из следећих разлога: Порфирогенит је могао од самих Срба чути где су они раније живели па је поменуо Бојку. Али, ако је Бојка Бохемија, то јест данашња Чешка, како тврде неки и историчари, онда су на Балкан морали доћи са севера, из Чешке. Међутим, ако нису дошли са севера (или бар не сви), већ са северозапада, онда су могли доћи из Бојке друге и Беле Србије. Као што видимо, много тога иде нашем мишљењу

24

у прилог. Пошто се Бојка друга простирала на крајњем словенском Западу, то је, по природи ствари, талас миграције њених становника морао заобићи Чешку. На то је утицала природна граница коју чине Рудне и Лужичке горе, а такође и сродна племена која су већ насељавала загорје или су се кретала левом страном. Занимљиво је да су и Лужички Срби, у својој закаснелој експанзији према југу, испољили тенденцију заобилажења Бохемије. Покрајине Орлу код Pösneck-a, Добну код Плавна (Plauen) и Швикаву (Zwickau) стекли су 1002. 1128. и 1121. године запоседањем новина,42) тако да су њихова насеља стечена запоседањем досезала до дубоко у Тирингију и североисточну Баварску.

Све указује на то да су се преци Јужних Срба кретали линијом Српске марке, утврђене границе, коју су Немци изградили ради заштите од српских упада, а и као одскочну даску за своје упаде на српску територију. Та граница, позната и као Limes sorabikus, повезивала је градове Magdeburg (Dewin), Hale (Solawa), Erfurt (Jarobrod), Bamberg, Nürnberg (Norimberk) и Regensburg (Rezno). Код Нирнберга или код Регенсбурга избили су Срби на познати пут, који их је одвео на територију данашње Аустрије. (Прилог 9) Тај пут, којим се кретао и Атила према западу, лепо је описан у старонемачкој песми о Нибелунзима. Идући од Вормса (Worms), Бургунђани су тим путем, прешавши само једном велику реку скелом, такође стигли на територију данашње Аустрије.43) Српска марка или Limes sorabikus (видети прилог 9), у време српске сеобе није ни постојала као утврђена граница, али је постојала као миграциони појас.

Прилог 10 - Вуčnо (облик од Бојичина) - северни део Бојке друге или Бојка трећа коју можемо назвати Северном Србијом (из топографске мапе Хане Скалове)

За Бојку другу рекли смо да се од Северне или Старе марке па преко историјске Србије (Регио Сурби Географа Баварског) протезала далеко према југу о чему сведочи и јужни део поменуте Српске марке, али нисмо говорили о њеном северном делу. А на том северном делу Бојке

25

друге историја налази Битенике и њихов град Bytin (етимолошки од Boitin, односно од коренске речи Boi), a то значи опет -Боје, односно - Србе. Bytin је подигнут на територији коју можемо назвати Бојком трећом или Северном Србијом (видети мапу пр. 11). Ово зато што и на њој налазимо исте одреднице - реку Боичину (етимолошки од Боики, односно од коренске речи Бои) и два велика града - Boizenburg, словенски Boičin, Вуčin, Byčno, и Boitzenburg, такође Боичин или Боичина. Занимљиво је да управо ту налазимо неизмењен облик Порфирогенитове Боики у имену града Bojky (видети прилог 10), а такође и Sorby, Srbky, Srbin, и на острву Рујани (Rugen) - Srpčeviti. (Скалова је убележила још два облика - Sarbin и Serbino, у чијој основи је такође српско национално име). Пошто већ говоримо о Бојки трећој, овде морамо нагласити да су Бојка друга и Бојка трећа јединствено подручје под једним именом - Бојка. Ми смо то подручје поделили на два дела ради лакшег сналажења, а и сам ток истраживања нас је упутио на то.На мапи овог простора (видети пр. 11) налазимо и један податак необично важан за решење проблема Порфирогенитове Бојке. То је место Charvati (изговара се Харвати и Карвати). Оно се може, али и не мора везати за национално име Хрвата, јер може да представља само територијалну ознаку становништва полапских места Chary и Charov (= Charovati, Charvati). Вероватно да је по називу овога места добио име и цео крај, исто као што је крај Боитин добио име по граду Боитину. Готово је правило у Полабљу да град и шира околина носе исто име. Да ли се на ове Хрвате односи царев податак преузет из српске традиције? Није ли ту и Далимилова земља Chorvati?

Прилог 10а - Приморски или северозападни део Бојке треће. Из топографске мапеХане Скалове. Топоними Bojky i Sorby обележени су кругом).

Мапа (прилог 11) могла би нам пружити потврду да Далимилову Хронику можемо узети као поуздан извор кад би садржала име Хрвати за цео крај, јер би онда та земља, како каже Далимил, заиста била у српском народу. (Разлика Харвати/Хорвати на овоме терену је, вероватно,

26

последица немачког преузимања словенских назива, упоредити Bošecy са немачким Baschütz, или Bozankecy ca немачким Basankwitz, где је O замењено вокалом А). Мапа, међутим, не садржи више ниједан податак о Хрватима, па се морамо у нашем разматрању ослонити на све оно што би могло бити некакав путоказ. Традиција на нашем тлу чува многе податке, а нека имена нам и данас одзвањају у ушима. Шта можемо рећи о традицији и народном предању?

ИМЕНА КОЈА МНОГО КАЗУЈУ

Летопис попа Дукљанина (Барски родослов) највећи је наш извор имена и народног предања. Али, ако изузмемо Барски родослов, који припада писаној књижевности, онда су од усмених предања најзанимљивија она која тврде да нека албанска и црногорска племена воде порекло од истога претка. По једном таквом родослову, боље рећи предању, албански Гашани и црногорски Бјелопавлићи воде порекло од Гаврила, Гаша и Бијелог Павла, који су били рођена браћа. По другом предању, исто тако - од рођене браће Васа, Пипа, Озра, Хота и Краса, настала су црногорска ) племена Васојевићи, Пипери и Озринићи, и албански Хоти и Краснићи.

Може ли се све то примити здраво за готово? Има научника који не сумњају у истинитост појединих легенди. Једна од таквих легенди је казивање да је син Нишин, сестрић Немањин и први човек који се населио у Ровцима био неки Гојак; имао је четири сина: Булата, Шћепа, Влаха и Среза. У своме напису Ко смо, одакле смо, др Милица Грковић је веома садржајно говорила о постанку презимена Булатовић, помињући при том и ово предање. Према њеном мишљењу доста је вероватно да оно има историјске основе и да је презиме Булатовић настало од личног имена Булат.

Прилог 11

То може, али и не мора бити тако како каже М. Грковић. На пример, ако узмемо топоним Боуле (изговорно Буле), лоциран у Полабљу на мапи X. Скалове, можемо претпоставити да су се становници тога града називали Булетима, а касније, променом једног слова - Булатима. Ако су Булати дошли на Балкан, и ако је један од њих основао насеље, оно би могло добити име Булатово. Становници Булатова су - Булатовићи. Место под тим именом постоји (помиње га и М. Грковић). То је Булатово село, споменуто у оснивачкој повељи манастира Дечана.

27

Разуме се, то не мора бити тако и овај пример треба схватити само као указивање на другу могућност, супротну од оне на коју је указала М. Грковић, а у вези са Булатовићима, то јест да презимена не морају увек потицати од особних имена, већ могу потицати и од топонима, (као, рецимо косовски Спужићи који су добили своје име од топонима Спуж у Црној Гори).

Видели смо да у народу круже многе легенде крцате именима и презименима. Једну такву легенду чуо је у своје време и грчки цар Порфирогенит и унео је у свој спис DAI. То је прича да су Хрвати у нови крај дошли под вођством петорице браће - Клукаса, Лобелоса, Косенцеса, Мухла и Хробатоса, као и две сестре - Туге и Буге. О овој причи постоје различита мишљења. По једнима то је само етиолошки мит, јер су имена петорице браће и две сестре (што чини мистични број седам) измишљена према неким словенским и локалним именима у Лици, па је и колевка легенде, како каже Ћ. Петешић, управо Лика. По другима то су носиоци седам или осам племена која су дошла у Далмацију. Име Хробатоса неки историчари везују за хрватско национално име, његовог брата Лобелоса за племиће Ловинчиће, Клукаса за село Кукљић, Косенцеса за место Косињ, док су од Мухла потекли Мохлићи, а од сестара Туге и Буге племићи Тугомерићи и Бужани. Међутим, Н. Нодило сматра да имена поменута у овој легенди означавају хрватска божанства прерушена у људе.

Ако упоредимо ову легенду са легендама-родословима споменутим на почетку овог поглавља, одмах пада у очи необичан облик готово сваког наведеног имена и презимена, како у овој, тако и у оним претходним легендама. У највећем броју та имена нису словенска. То наводи на закључак: или народ није словенски или људи носе имена места у којима живе или из којих долазе. Биће да је посреди ово друго. То закључујемо по томе што у Полабљу можемо наћи не само исте називе места, река и крајева као и код нас, него велик број српских и хрватских презимена готово у неизмењеном облику.

Да су српска и хрватска презимена (и не само српска и хрватска) у највећем броју настала на овај начин - од топонима, има толико примера, да би њихово набрајање само оптеретило наше казивање о Бојки. Ипак, изнећемо она која се као топоними налазе на топографској мапи X. Скалове. То су: Блажевићи, Бобићи, Бојановићи, Болановићи, Будиславићи, Бушићи, Дадовићи, Даловићи, Десниковићи, Дешићи, Ђедићи, Девићи, Доманићи, Гњевићи, Грубетићи, Гостирадићи, Хвалићи, Јарковићи, Каленићи, Кованићи, Кушићи, Лисовићи, Љубановићи, Љубићи, Љутошевићи, Мировићи, Милчићи, Мојковићи, Мушовићи, Миљевићи, Начевићи, Обилићи, Пековићи, Пљешановићи, Поповићи, Прхотићи, Радимићи, Радковићи (Ратковићи) Радонићи (Радоњићи), Радошевићи, Ранковићи, Славковићи, Вељовићи, Витовићи, Војковићи, Бенчићи, Башовићи и друга.

Ако ови топономи могу да изазову неверицу, јер се ради о научној реконструкцији словенских имена места на данашњем немачком простору, потражимо оригинал. У својој књизи Где се налазила Србија од 7. до 12. века, Р. Новаковић је у једној белешци споменуо Петријеву карту и навео како су на њој забележена нека места која су се налазила на тлу Немачке и Чешке (део који Скалова није обухватила својом топографском мапом).44)

„Било би свакако корисно", каже Новаковић, „кад бисмо ова имена, и стотине других, а можда и хиљаде, пажљиво проучили и сазнали њихову старост и порекло." Новаковић још напомиње: „Драгоцено је што су у овим називима готово у потпуности сачувани облици који се налазе и на нашем тлу, било као називи места или као породична имена." Следи дуг списак, али за обим овог поглавља довољно је навести само неколико топонима забележених у Чешкој. То су: Milowitz (Миловић), Dutschitz (Дучић), Ratschitz (Рачић), Miletitz (Милетић), Lukowitz (Луковић), Mikowitz (Миковић), Minitz (Минић), Jelenitz (Јеленић), Mirowitz (Мировић), Popowitz (Поповић), Babitz (Бабић), Raschowitz (Рашовић), Kneschewitz (Кнежевић) и друга.45)

Није тешко закључити да ови називи још нису презимена у данашњем смислу те речи. То ће тек постати на Балкану, када се становништво ових места иселило. Али ако Popowitzy нису наши Поповићи чије име је потекло од неког попа (свештеника),46) шта онда значи овај назив? Значи да су ти Popowitzy дошли из града Popowa и да су, према томе, и у самој Чешкој били дошљаци, досељени из краја који се на словенском звао Belozem (Бела Земља). Ови Поповићи, у првобитном значењу - они који настањују град Попов, обележили су свој пут сеобе и топонимом Popovici (Поповићи), који налазимо нешто јужније код Магдебурга (Dewina), на северном крају такозване Српске марке. Готово исто то можемо рећи и за остале називе: Миловићи су дошли из Милова,

28

Милетићи из Милетија, Рашовићи из Рашова, Мировићи из Мирова, Луковићи из Лукова, и тако даље. Ниједно од ових места није на нашем тлу, већ се налазе на територији обе Немачке, а делимично и у западној Пољској.47) А то значи и у Бојки.

Обележили смо две Бојке. Ако су Срби живели и у једној и у другој (а рекли смо да је то јединствено подручје), онда су и Хрвати, како нас учи историја, као најсроднији Србима морали бити уз њих. Међутим, у Алфредовом опису Германије потврђује се и северни положај Срба,48) али се Хрвати не помињу. Питамо се, није ли можда англосаксонски краљ начинио превид.49)По свим изгледима јесте, јер ево - недалеко од српског топонима Sorby (prilog 11) nalazimo i ime Charvati. И не само то име. Ту су и топоними Kuklici (од којег Кукљићи), Lovin (од којег Ловинчићи) и Tugomer (од којег Тугомерићи).50) Нешто јужније од ових места налазимо немачко Muhlingen и словенско Mohov и Muholy (од којих Мохлићи), па Kosino (од којег Косињ), а сасвим на југу где и данас живе Лужички Срби, откривамо готово непромењено име легендарног Клукаса у топониму Klukš, немачки Кliх. Затим немачке Löbejün, Lobeda, Tucha, Körbitz, Bad Kösen и друга, из којих би се такође могла извести имена јунака легенде о Хрватима.

Легенде се, дакле, могу тумачити и на други начин. Ако имена легендарних личности схватимо као топониме и потражимо их у топономастици, може се догодити да откријемо истину. Чини нам се да се то управо догодило са легендом о сеоби Хрвата. Међутим, ово наше поглавље о именима која много казују има и другу сврху: желимо доказати да је Бела Хрватска на овом простору могла бити сусед Беле Србије, без обзира на то што име Charvati носи само један град.

Распоред српских племена јужно од Бојке средином IX века.(Шематски приказ према извору такозваног Географа Баварског)

Што се тиче Чеха, ситуација је друкчија, јер је према свему досад реченом, сасвим извесно да су, као и Срби, боравили у Бојки другој и из ње понели име Бохеми, које потиче од имена реке Böhme (Бојке). Исто тако је извесно да, за разлику од Срба, нису боравили и у Бојки трећој (Северној Србији), јер их налазимо нешто јужније. Међутим, према Далимилу који Чехе изводи из земље зване Chorvati, а која је, опет, „у српском народу" („v serbskem gazyke"), претпостављамо да је њихов положај на мапи X. Скалове новије стање, настало, вероватно, пошто су напустили

29

првобитна станишта. Зато и Чехе морамо сместити у обе Бојке, па и њихово ново подручје обухватити појмом Бојка, јер не смемо сметнути с ума да друга и трећа Бојка представљају, у ствари, јединствено подручје.Доказ да су Чеси из Бојке кренули према југу и населили Бохемију, односно Бојку коју смо назвали „првом" (а то је данашња Чешка), налазимо у истоветној топономастици, нарочито што се тиче већих градова. Тако се на источној (десној) обали доње и средње Лабе, с једне стране, и у Бохемији (Чешкој), с друге стране, јављају следећи топоними: Chomotov/Chomutov, Luny/Louny, Ječin/Jičin, Litov'1/Litovel, BIansko/Blansko, Rokyte/Rokycany, Kadov/Kadan, Praga/Praha, Trutava/Trutnov, Trebov/Trebon, B'rnim/Brno, Bille/Bilina, Slanava/Slany, Sušice/Sušice, Turna/Turnov, Karvy/Karvina, Vyšky/Vyškov, Telčkov/Telč, Jeglev/Jihlava, Krnan/Krnov, Melnik/Melnik, Slavikov/Slavkov, Teplice/Teplice, Varnova/Varnsdorf, Sternberg/Sternberk, Friedland/Frydlant и други. (Видети прилог 12).

С обзиром на то да је највећи број чешких градова основан око 13. века, може се говорити о једној закаснелој чешкој миграцији, тако да је састављач Далимилове Хронике имао пред собом готово потпуно очувану традицију. Нема сумње, бар према овоме, да су Чеси после Срба дошли у Бохемију (Чешку). Према томе, назив Böhmen (којег иначе нема у Чешкој) првобитно се односио на Србе, и то како у старом крају (Бојка друга и трећа), тако и у новом (Бојка прва).

Прилог 12 - Чешки градови чија се истоветна или делимично гласовно измењенаимена налазе и у српској Бојки.

ПРЕТПОСТАВКЕ O СЕОБАМА

Бојку смо пронашли на крајњем словенском западу и на североистоку све до Рујане (Rügen). Од овог североисточног дела Бојке, кад се пређе на територију данашње Пољске, јавља се велик број српских топонима. То нас приморава да се дотакнемо и праваца сеоба, мада смо, с обзиром на постављену тему, постигли циљ. Разуме се, о сеобама можемо изнети само претпоставке, али и таква расправа може бацити више светла на проблем Бојке.

Према првој претпоставци, а о томе смо већ говорили, Срби су ишли западном страном и обишли бохемски басен, што значи да су на Балканско полуострво стигли преко данашње Аустрије. Друга претпоставка би била да су ишли северном страном Бојке према истоку у односу на данашњу пољску територију, а то би значило да су на Балкан стигли са севера, тачно онако како то

30

претпостављају и савремени пољски научници (видети прилог 3). Према трећој претпоставци, Срби су, идући појасом око Спреве, стигли у Бохемију (Чешку) и одатле кренули на Балкан. О нашој четвртој претпоставци морамо нешто више рећи, јер нам се чини најприхватљивијом.

Затамњени део на овој савременој мапи Немачке означава земљу Бодрића и Љутића, али и земљу Херула према њеном омеђењу: „између Харца и Лабе", „између Лабе и Везера" и „између Лабе Одре и Балтичког мора". Земља Херула је исто што и Бојка.

31

У Бохемији - Бојки првој, морало је бити Срба и пре познатих сеоба. У вези с тим биће занимљиво да сазнамо шта каже X. Шустер-Шевц: Особито значење имају нова достигнућа у области археологије, помоћу којих се може доказати да су постојале тешње везе међу доисторијским културама на разним територијама: међу Лабом и Салом, с једне стране, и бохемског басена, с друге стране. Реч је, пре свега, о доказу померања керамике прашкога типа дуж Лабе на север у подручје Сале и средњег тока Лабе. Очигледно, ту је први пут археолозима успело да утврде трагове миграционе реке староседелачких племена из југоисточне Европе.

Према овоме мишљењу, а оно није усамљено, штавише заузима доминантно место у савременој историографији, Срби су морали веома рано бити у данашњој Чешкој и из ње кренути, али не на југ, него на запад.

За разлику од многих мишљења, па и тезе коју заступа Шевц - да су се Срби, (односно по њему - „општа прасловенска етничка група Серба/Сорба") разишли у бохемском басену, тако што су једни кренули на југ, а други на запад, ми сматрамо да су Срби напустили Бохемију, али идући само у једном правцу - према западу. Као што смо у овој нашој расправи показали, на западу су боравили и преци Јужних Срба, неизвесно колико дуго пре него што су се поново покренули и вратили у стари крај, то јест - у Бохемију (Чешку). То је повратни миграциони вал који је имао за последицу данашње језичке разлике између иначе блиских Лужичких Срба и Чеха, а веће језичко јединство између Чеха и Јужних Срба, остварено заједничким животом у Бојки, оној на западу и изван бохемског басена.Сада можемо одговорити на питање шта подразумевамо под „кривим полазиштем". В. Јагић је пошао од земље на којој данас живе Срби, познати као Лужички, а не из Бојке на крајњем словенском северозападу где се говорило другачије. Није узета у обзир чак ни чињеница да лужичко-српски језик није јединствен, већ је подељен на горњо- и доњосрпски, а то казује да је језичких разлика било и између других српских племена. Ми данас не знамо како су говорили српски Гломачани (Далеминци), а још мање можемо знати како су говорили Срби настањени у Бојки. Словене који су настањивали данашњу Немачку покорили су Немци, односно немачки феудалци и у највећем делу они су изгубили свој језик, изузев Лужичких Срба који и данас живе на подручју које можемо облежити линијом Берлин - Франкфурт на Одри (Франкоброд) - Житава - Дрезеден. Тачније од свих српских племена одржали су се само Милчани и Лужичани, први у Горњој, а други у Доњој Лужици, а одржале су се и њихове језичке разлике. На балтичкој обали словенски језик је умукао негде у 12. веку, а око Берлина, Липског (Лајпцига) и на Лаби у 14. или 15. веку. Нешто више знамо о језику Древљана, јер постоје записи. В. Јагић је превидео чињеницу да су Срби на томе простору били велики народ, а да су Лужички Срби само један мали део тога народа.

По нашем мишљењу, развој догађаја текао је (или боље - могао је тећи) овако: Срби су из Бохемије - Бојке прве, идући левом обалом Лабе, запосели нова подручја на Западу. Један део Срба који је у походу предњачио населио је крај око реке Бојке (Böhme). Ту се први пут јавља име Böhmen за земљу око Бојке и Boemanen за људе који су живели на обалама Бојке. На истом подручју дошло је потом до раздвајања племена, па је једна групација кренула на југ, а друга на запад. Но ова друга је после краћег пута скренула према северу. На основу ове претпоставке поделили смо Бојку на „другу" и „трећу". А можда и није било тако. Можда није одмах дошло до раздвајања племена, већ прво до проширења према југу и северу услед унутарње експанзије, чиме је створена велика земља, чији смо северни део назвали Бојком трећом или Северном Србијом. Ово смо, поред већ поменутих разлога, учинили и из разлога каснијих проучавања, јер као што смо рекли, и у овом северном делу постоји река Boičina од коренске речи Boiki, односно Boi (Боји): Boi, Boiki, Boiči, Вуč.38) Отуда облици - Boičina, Boiken, Вуčnо, Вуčа, Byčerici и други.

До раздвајању племена је ипак дошло, и до сеобе, али сада у југоисточном правцу. Јужносрпска и чешка традиција знају за овај догађај. У јужносрпској: „Пошто су два брата наследила власт од оца над Србијом, један од њих, преузевши половину народа, пребегне..." У чешкој: „Починивши у својој земљи убиство и осећајући се тамо несигурним, Чех је са шесторо браће и свим својим људима отишао из земље..." И у једној и у другој цитираној причи, може се за истину узети само једно: српска племена су се раздвојила у Бојки, али не у оној на којој лежи данашња Чешка, већ у оној коју смо поделили на другу и трећу. Обе покренуте групације ипак нису заобишле Бохемију - Бојку прву, но једна је тамо стигла раније, а друга касније. Прва је у међувремену већ отишла на

32

Балканско полуострво. А могуће је да су обе групације у Бохемији провеле извесно време у заједници, једна, разуме се, дуже, а друга краће у односу на време коначног раздвајања. То би се онда поклопило са Порфирогенитовим извештајем о суседству Беле Србије, Франачке и Велике или Беле Хрватске, мада, како смо видели, све је слично и у Бојки на крајњем словенском Западу.

Овакав развој догађаја био би логичан наставак Шевцове врло добре студије (нарочито што се тиче филолошке стране проблема), која нас је и подстакла да напишемо ову књигу. На жалост, нема извора који би нам помогли да се по питању словенских сеоба извучемо из круга претпоставки.

Јужни део Бојке и северни део српске Лужице са уцртаним топонимима и хидронимимакоје налазимо и у данашњој Црној Гори и ближој околини.

(Из књиге Р. Новаковића „Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво")

СИНОНИМНА ИМЕНА

Oставили смо за крај наше расправе једно друго објашњењe назива Боики, али које се у крајњој линији не коси са претходним казивањем. Рекли смо да су Боји (или - Бојићи, Бојци) добили име по реди Böhme. Друга етимологија говори супротно: да је река добила име по Бојима (Бојићима). Али, ко су Боји или Бојићи? Бојићи су Ободрити, који су сами себе називали Бодрићима. А Бодрићи, или са малим почетним словом - бодрићи, јесу само један посебан ратнички слој српског народа, као што су то били витези и ветеници. Земља на којој смо пронашли Бојку својим највећим делом припадала је Ободритима, па смо се морали запитати: како је могуће да Срби дођу из ободритске Бојке, а не из своје Беле, Беле Земље, Беле Србије? Одговор нам је дало само име Бодрићи. А ево како!

Лужички Срби имају реч bědz'er у значењу - борац. Изведена је од основе běd- коју налазимо у следећој етимологији: бес - образована помоћу суфикса -с- од основе *běd-(*běd- < "boid < 'bhoid); (сравнити с лит. baisus - „ужасан", лат. foedus - „гадан, одвратан", лет. biedet - „плашити, застрашивати"), све у вези са бојати (се) са суфиксом -д-. (Т. Шанска - белешка 6).

То – бојати (се) јавља се у смислу -бити страшан другоме. Дакле, од основе "běd изведене су две исте речи: лужичкосрпска bědźer (од beder) и ободритска Bodrić (од bed'r, bedr). У другој

33

речи замењен је јат (ě) гласом е, а глас е вокалом о: Bědrić/Bedrić - Bodrić. Али промена је могла , настати и пре образовања јата (ě), јер се јат образује од двогласа ОИ, али и дужењем Е, о чему смо већ говорили. «

Међутим, највеће откриће у свему реченом јесте - да је Бодрић исто што и Бојић, а то значи да је земља Ободрита (Бодрића) исто што и Бојка. (По овоме видимо да горе поменути глас јат (ě) није настао дужењем е, већ од двогласа ОИ). Наведимо уз овај пример изванредно запажање др Д. С. Поповића:51)

„И заиста" - каже Поповић, - кад узмемо прави изговор, а не грчки, који наше слово Ћ уопште не позна, видећемо, поготово кад се у средини речи слово „И" нарочито наглашава, да Боики неће друго бити него српско Бојићи, према оној народној 'Бојићу, бојиш ли се кога', где Бојић није друго него Небојша, или код Вука бојац, бојџија, бојник, тј. ратник."

Поповић, на жалост, и поред овог изванредног запажања, није веровао да је икад постојала земља Бојка, јер каже: „Није потребно ради тога изражаја трагати по крајевима северних Срба. Бојић, тј. онај који се не боји а од кога се боје, означава вероватно само смелог човека."

Српска Бојка је према својој основи „боји" регистрована на простору од реке Алер и Девина (Магдебурга) до Шлезвига и Мекленбуршког залива. На овој мапи коју је по Јастребову израдио Б. Крејчик то је подручје Бодрића и Саксонаца (у тексту означено као Бојка друга и Бојка трећа са својим приморјем видети мапе Хане Скалове).

Да је Бојка ипак постојала, потврду налазимо и у томе, што се основа речи, поред осталог, везује и за бес, а бес је митолошка личност за коју знају и остали Словени. Отуда лужичкосрпско bójstwo, немачки Gottheit, у значењу божанство, изведено, такође, од основе boi-, a, у вези са глаголом - бојати (се). Другу потврду налазимо у топониму Bójswecy (Kleinpostwitz), која је, заправо, сложеница од Вој, Boi и sweca - „светлост": Боји светли или свети, односно светла или света божанства.

Као што смо рекли, пратили смо више етимологија, а на крају се све, према нашем предвиђању, свело на једно -на војнике ратнике и војну организацију. Бодрићи (Ободрити) су такође борци. Ако погледамо мапу (пр. 13), видећемо да на Балканско полуострво пристижу Срби,

34

Хрвати, и Ободрити, (Преденеценти). Откуд Ободрити са Србима? Зато што су и сами Срби и зато што су са масом Срба напустили стару отаџбину Бојку. Осим Ајнхарда, који их назива Абодритима, нико више Ободрите не помиње под тим именом, мада насељавају исти простор као и Срби, о чему говори и најновије дело Р. Новаковића.52) Тамо где би требало да су се настанили Ободрити, помињу се само Срби, што убедљиво говори о њиховој националној припадности.

Међутим, то исто не можемо рећи и за Чехе, јер не поседујемо овакав, ни сличан доказ, осим она два стиха из Хронике Далимила. Али ако не можемо за Чехе тврдити да су Срби, или бар српског порекла, то можемо тврдити за Вилке (Љутиће). Рекли смо за Вилке да им име потиче из тотемизма и да значи вуци. Сада видимо да та реч нема баш никакве везе са бои, односно са бојима - војницима, борцима. Ипак, постоји једна етимологија која се у овој расправи не може заобићи. Према мишљење Н. Шанског, реч вук може потицати од основе uel - кидати, чупати, черупа- ти, цепати", а то је исто што и латинско vellere - „кидати, чупати, цепати" и готско wilwan - „кидати, тргати, чупати". То у крајњој анализи значи - убијати, али на вучји начин, и поклапа се са староиндијском sarbh - и словенском бој, убој, а споменули смо да неки етимолози етноним Серб изводе од основе sarbh -. Поред осталих, спомиње је и Ђ. Даничић у значењу бранитељ.

Прилог 13 - Правац досељавања Срба, Хрвата и Ободрита са подручја Пољске према савременим пољским научницима. Са Србима и Хрватима дошли су и Ободрити (Ајнхардови Абодрити). Порфирогенит је и од Ободрита могао чути за Бојку.

У наведеној етимологији видимо да се почетно vel у латинском vellere поклапа са лужичкосрпском wel(k), wjel(k), а почетно wil у готском wilwan са пољским wil(k). Овде се друга основа гласовно састала са раније помињаном коренском речи +vil',21,22,6) па је етноним Вилци добио два значења, од којих се прво - вук, изгубило са старим веровањем - тотемизмом. Гласовно подударање основа са различитим значењем мењало је и значење националног имена, односно у овом случају синонима - замене за национално име. Видимо да се то догодило са називом Вилци, а пре тога смо видели да је и име Боја, Бојаца претрпело промену, а свакако и остала која спомињемо у овој расправи. Некад се ново и старо значење не искључују али најчешће старо уступа

35

место новоме. Тако су првобитни Вуци постали Борци и изједначили се са Бојима и Бодрићима. Али, мада се ова имена јављају као национална, у ствари су само замена за Срби, па их зато називамо синонимним. У синонимна имена спадају и Стелини Видензи и Анини Ветонци (Ветеници).

На крају ове студије рецимо још и то да су исто име носили и немачки Херусци, односно Херули, јер овај етноним потиче од старонемачке основе Herri - „војска" (што је словенско боји или воји). Историчар Драјхаупт Херусце налази на простору између Харца и Лабе, а то је наша Бојка друга, а Марескалкус Херуле између река Лабе и Одре и Сарматског океана (Балтичког мора), а то је наша Бојка трећа. То су они Херули који су после сукоба са Лангобардима „прошли сва племена Словена на своме пут до Варна". Умесно је зато запитати се: па ко су ти Терули кад су тако слободно могли превалити не тако кратак пут преко словенске територије? На ову загонетку историје може се одговорити само преко словенских, односно у овом случају српских синонимних имена. Вредно је овде споменути и то, да је Т. Сегерус,53 кад је споменуо станишта Херуска између Лабе и Везера (Бела Србија), додао и то - да се на томе простору и данас могу видети словенски трагови из времена вендске доминације.Тражили смо одговор на питање „где је српска земља Бојка". Чини нам се да смо у томе успели. Бојка је исто што и Земља Херуска, односно Херула, јер се омеђење њихове земље - „између Харца и Лабе", „између Лабе и Везера", „између Лабе, Одре и Балтичког мора" односи на Бојку. Можда је зато правилније рећи: Земља Херуска, односно Херула је исто што и Бојка.

О ОБИЛИЋИМА

У историјским делима можемо прочитати да Боји нису Срби него Келти, па чак да нису ни Келти него „један француски народ", мада ни Келти ни тај „француски народ" нису дошли из Бојке. Из Бојке су дошли Срби. О томе постоји поуздан изворник у извештају грчкога цара Константина Порфирогенита, коме су сами Срби саопштили име земље из које су дошли. Па ипак се ова чињеница у историографији пренебрегава. А то Боји као синонимно име за Срби исувише је словенско да бисмо га приписали неком несловенском народу.

Данас се њиме не називају Срби (ни Јужни ни Лужички), али се у нашој епској поезији, и у народу, сачувало једно име које је, по нашем мишљењу, могло постати синонимно, исто као Боји, Вилци, Бодрићи и друга. То су Обилићи, множински облик од Обилић, који и данас служи као ознака за храбре људе, углавном војнике.

На загонетку презимена српског јунака Милоша Обилића указивали су многи истраживачи, али је опширније о томе писао Миодраг Поповић у својој занимљивој студији о косовском миту54) Он тврди да српски писани извори 16. и 17. века не знају име Муратовог убице и у вези с тим наводи: „У раним хроникама и косовским бугарштицама било је колебања око имена витеза који је убио Мурата. Најпре се срећу атрибути - неки каурин, проклети реверник, веома благородан, а затим имена - Билиш Кобила, Милоин, Милош Кобила, Милош Кабле, Милош Коболи, Милон, Милош Кобиловић, Милош Омиљевић, итд. До повратка витешке легенде са запада и њене митизације у новој средини у 18. веку, косовско предање није знало за име Милош Обилић. Тек тада, упоредо са претварањем феудалног витеза у митско биће, Милош Кобилић или Милош Кобиловић постао је Милош Обилић."

Ово што тврди Поповић не мора бити тачно. Ако се пође другим, лингвистичким путем до истине, може се добити обрнута ситуација, наиме, да је српско предање знало за име Обилић, а да је претварањем феудалног витеза у митско биће, у ствари Обилић постао Кобилић. Ово зато што је друго презиме, много више него прво, везано за митску основу. У овом случају то је - коб у значењу судбина, удес, несрећа. У народним песмама коб је сусрет са срећом или несрећом, односно судбидна која долази у сукобу. „Коб ' га коби", каже народни певач, или: „Добра коб ти, незнани јуначе", итд. Од исте основе је и реч кобила, а према тврђењу наших и руских научника, не само кобила, него и коњ, јер се та реч првобитно изговарала - кобањ. Коњ и кобила су, дакле, митске животиње, па отуда и митско значење презимена Кобилић које је, највероватније, настало од придевског облика кобил' у значењу - који доноси судбину, судбоносан.

Одјек значења „судбоносан" налазимо у турским изворима. „Већ негде почетком 15. века", каже Поповић, „у сваком случају пре 1410. године, турски песник Ахмеди у спеву 'Искендер-нама',

36

опевајући по турском предању, Муратову смрт на Косову, говори и о царевом убици." Тај део спева у преводу гласи:

Кад приступи горе одређена судбина, онуста одједном из лежећег положаја

и, прискочивши, удари шаха ханцаром!

Иако наводи Ахмедијеве стихове, Поповић прелази преко речи судбина која је ту присутна исто колико и српски косовски јунак. У свом опису Милошевог чина и Муратове погибије, судбину помиње и хроничар Уруџ-бен Алил: „Кад долази рок, нико га не може уклонити." То исто понавља и историчар Шукрулах: „Та сигурно је, кад дође суђени рок, да постаје тесан сав земаљски простор!"

Нису само Срби веровали у судбину. Истина је да се судбина помиње и у књижевности других народа, али у овим примерима то није ни верски детаљ, ни књижевни манир, већ дослован превод Милошевог презимена Кобилић,у чијој основи је, као што рекосмо, наше коб у значењу - судбина. Наиме, турски хроничари не помињу српског косовског јунака по имену, али наводе митско значење његовог презимена. Милош је ту отеловљена судбина и Мурат се није могао извући.

Поповић не верује у то. Штавише, он каже да се не заснива ни на чему конкретном мишљење, од којег полази и немачки славист Максимилијан Браун, да су у турским и грчким хроникама тога времена сачувани трагови српске косовске поезије из 15. века. Пратећи Поповићеву линију излагања, могло би се рећи да су Срби према турском помињању судбине начинили име своме јунаку, да није једног податка који то оповргава: Ашик-паша Заде помиње и Милошево име у облику - Билиш Кобила.

У вези с тим, вратимо се Поповићевој књизи. На страници 23 аутор је навео белешку која гласи: „Позивајући се на турско-француски речник (Bianchi et Kieffer, 'Dictionnaire turc-francais', Paris 1850), Олесницки пише да Ашик-паша Заде прави од Милошевог имена каламбур - Biliš Kub-ila, што значи 'онај који зна задати ударац',"

Поповић, зачудо, овом занимљивом податку не придаје никакву важност. Међутим, овај податак нам открива да Билиш није Милош, већ име изведено од исте основе од које и српскохрватско било у значењу ударало, то јест, од глагола бити - „ударати, тући" Особна имена са крајњим Ш, Ч, или Ћ нису никаква реткост у словенским језицима, па и у нашем. Старословенско Шт је Ћ, а крајње Ћ се осећа као Ш, па и замењује са Ш. Разлику између српских говора Горње и Доње Лужице чини .управо таква замена: бић је биш у значењу - бити. Према томе, Билиш је исто што и Билић, односно Обилић, од обити, којем глаголу је веома блиско данашње пољско обић (обити) у значењу - избити, истући. Губљење почетног самогласника у страним текстовима могуће је, исто као што је могуће и његово уметање (упоредити: Ромуни-Аромуни, Цигани-Ацигани).

Али, без обзира на све то, нас у првом реду интересује, да ли су уопште постојала презимена Кобилић и Обилић. За прво можемо одмах дати потврдан одговор, док са другог морамо постепено скидати упитник. Сматрајући да је презиме Обилић митског порекла, Поповић каже: „Нови митски јунак добио је и митско презиме Обилић, изведено од речи обил, што по народном предању значи див, јунак натприродне снаге. Он је рођен од митске обиле мајке, чије му млеко и као одраслом, даје дивовску снагу."

Можда је и тако како каже Поповић, јер не знамо шта заправо значи обил у обила мајка, јер нам се та реч није сачувала. Можда је то, ако прихватимо Поповићемо мишљење, старији облик од обал, обао у значењу - округао, пун, па према томе и - јак, снажан, дивовски, а можда је посреди коренска реч за коју научници још нису нашли објашњење. Али ми верујемо да је то старословенски придев обил' у значењу - обилан, издашан, изобилан. Према овом значењу „обила мајка" из легенде коју је забележио Вук Караџић, била би мајка у чијим грудима има млека у изобиљу.

Али и овај придев, који је у току свог развоја променио садржину, такође потиче од глагола бити - „ударати, тући". То потврђује следећа етимологија коју већ знамо из примера Вилци: обил' од обвил', у старословенском извилије - „изобиље", може потицати од глагола бити преко значења обито - „омлаћено", јер се млаћењем, ударањем, добија обиље зрнасте хране. То казује М.

37

Фасмер,22) а Н. Шански на ову етимологију додаје: „По свим изгледима обил од несачуваног вил, од истог је корена као и војин, војна.21) А ми можемо допунити: као и бој, бојна. Зар нам презиме Обилић не пружа најбољу потврду ове етимологије? Зар Ашик-паша Заде није тачно провео Милошево презиме: „Онај који зна задати ударац"? Зар „обила мајка" није, према томе, отхранила „обила јунака", то јест - јунака вичног бици и ратовању, тачније речено - убојитог?Нас интересује још и то, да ли је презиме Обилић постојало или је настало као плод митизације епског јунака. Из мапе Хане Скалове сазнајемо да се Обилићи у облику Obyliti јављају на полапском простору где су некада живели Вилци (Љутићи, Велети) и где је лоциран топоним Srbin. Разуме се да је назив Obilići или Obyliti (ако је то иста реч) морао имати и своје одређено значење. Легенда о Обилићу и његовој мајци сасвим сигурно указује на то да смо некада у језику имали и придев обили од обил' у значењу - убојит. То значи да „обили јунак" из легенде није био див како каже М. Поповић, нити је био јунак натприродне снаге, већ напросто - војник вичан бици и ратовању, или - борац изузетних ратничких врлина, дакле - бојић, бодрић, вилк. Такав један борац је на Косову убио Мурата, али, пошто му се није знало име, назван је напросто обилићем. Као што знамо, та.реч је прешла у презиме Обилић, то јест - почела се односити на одређену личност, а да при том није изгубила старо значење55)

ПОГОВОР УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Овај поговор је, по договору са аутором, требало да напише књижевник и истакнути научник др Радивоје Пешић, али прерана смрт га је у томе омела. Остале су само три његове реченице унете у каталог издавача, од којих прве две гласе: „СРПСКА ЗЕМЉА БОЈКА представља изузетно узбудљиву реконструкцију једне од прапостојбина Срба; писац је аргуметновано трагао за коренима и земљама српским широм европског континента." Због Пешићевог мишљења исказаног речима „узбудљива реконструкција", али и због његове треће реченице која гласи -да пишчеви „истраживачки резултати коренито мењају представу о генези и развоју нашег народа", аутор је одлучио да уместо уобичајеног закључка напише поговор и тиме, макар и у уводном тексту, истакне и сачува Пешићево мишљење.

Писац је пошао од помена српске земље Бојке (Боики) у познатом трактату византијског цара Константина Порфирогенита „De administrando imperio" (945-949): „Треба знати да Срби воде порекло од некрштених Срба названих и Бели, насељених с оне стране Турске (Мађарске), у крају који се код њих назива Бојки (Боики); њима је у суседству и Франачка, исто као и Велика Хрватска, она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле и ови Срби били од давнина настањени." Зачудо, и поред овако јасних и прецизних оријентира, тачан положај те старе српске земље још није утврђен. Више по њеном имену него по царевим одредницама највећи број историчара је дошао до закључка да је Бојка исто што и данашња Чешка, чије древно име је Бохемија (Boichemum). Трагање по имену морао је прихватити и писац, из разлога што је, бар према досадашњим сазнањима, тешко пронаћи Бојку иза Турске (Мађарске) у суседству Франачке и Велике или Беле Хрватске, кад се не зна ни где је била ни да ли је уопште постојала једна таква Хрватска. Такође се не зна сасвим поуздано да ли је грчки цар, помињући Турску, мислио на Мађарску или на неку другу земљу. Бохемија (Boichemum) je, бар језички, исто што и Бојка и ништа природније него потврдити то и за српском прапостојбином не трагати изван бохемског басена. Међутим...

Писац је убрзо схватио да су историчари који тако мисле у своме истраживању начинили превид: занемарили су чињеницу да се назив Боики као коренска реч, као основица, не јавља у топонимији Бохемије (Чешке), већ на простору западно и северозападно од бохемског басена. Изведенице од Боики писац налази у топонимима и хидронимима типа Боичина. На топографској мапи земље Бодрића и Љутића коју је израдила Хана Скалова, то име носе два града и једна река. На истом простору, а то је северни део данашње Немачке, налазе се и топоними Boiken, Boichov, Boitin, Boicenborg и други који потичу од основе Boi, затим Bojky, Bojtovo који потичу од Boi = Вој и Вуčе, Byčerici, Byčin, Вуčnо и други који потичу од Boi = Ву.

Ако је, дакле, име Бохемије Бојке географског порекла, оно није могло настати у Чешкој, већ тамо где су топоними и хидроними са основом Бои- тако бројни и, може се слободно рећи - груписани. Међутим, ако потиче од имена народа, могло је настати и у самој Чешкој. Но, невоља је у томе што се историчари нису претерано бавили етимологијом, већ су, једноставно, прихватили

38

најуверљивије решење. Оно припада Ф. Монеу и гласи: „Боји су били келтски народ који је касније германизован, али се његово име сачувало у називима Böhmen (Чешка) и Вајеrn (Баварска)." Писац се не слаже са мишљењем Ф. Монеа, то јест – не сматра га једино могућим, па зато каже: „Руски лингвисти, на пример, изводе руску реч боец од бои у значењу војник, ратник, борац, а саму коренску реч од глагола бити (тући). Руси имају и придев бојкиј (окретан, сналажљив, бистар, живахан), изведен од бој (битка), по чему научници изводе закључак да је та реч првобитно значила ратоборан, борбен, ратнички. Овај придев се, као квалификација, могао дати једном од борбенијих словенских народа, а као замену (синоним) за своје национално имe могли су га носити полапски Љутићи, а по некима и Бодрићи. Занимљиво је, међутим," - закључује писац - „да то бојкиј може бити замена и за Серб, према старијим, оспораваним етимологијама, које ово име изводе од индоевропског серп (оштар, убојит), или од староиндијског sarbh - (бити, сећи, убијати)." За разлику од Монеа, писац је основи бои дао словенски печат, а када се, истражујући даље, удаљио од бохемског басена према западу и открио да је у топонимији на широком простору данашње Немачке утврђена (зафиксирана) замена гласова В/Б (пример: Wetenici/Bethenici и др.), закључио је да је то бои исто што и вои у староруском епу Слово о полку Игорову. „То вои" - каже он, - „које чини основу и наше речи војно (човек, ратник, муж) могло је прећи у бои, или обратно - бои у вои, самом заменом почетног гласа."

Уверен да назив Бојка (Боики) није настао у Бохемији, данашњој Чешкој, већ да је однекуд пренесен у Бохемију (Чешку), писац је усмерио своје трагање према западу и северозападу, односно према оном делу Немачке где и данас живе Срби, названи по својој земљи Лужичким. Још пре него што су се спојиле обе Немачке, Лужички Срби су из пера својих историчара и других научника добили обимну историју свога народа - Stawizny Serbow. Али, зачудо, у њој се земља Бојка не помиње. Игнорисан је у потпуности и цео извештај грчкога цара Порфирогенита. Међутим, познати лужичкосрпски лингист X. Ш. Шевц објавио је у Москви једну студију о Порфигогенитовом извештају. Шевц говори о Бојки, али је изједначује са Бохемијом (Чешком). „Спомен суседства Франачке и Беле Хрватске" - каже он -„дозвољава претпоставку да су 'некрштени Срби', тј. древни обимнији комплекс племена, којему су вероватно припадали како северни тако и јужни Срби, били смештени у бохемском басену." Шевц је, иначе, и један од аутора Stawizny Serbow (Историје Срба - Лужичких) и мало је чудно да у њу није унео и овај свој рад, сем ако га није написао касније. Међутим, ако је тако одлучио колектив аутора заједно са уредништвом, може се претпоставити да је и у лужичко-српској историографији превладало мишљење које је у своје време изнео В. Јагић, да је Бојка, односно Бела Србија, само плод фантазије грчкога цара.

Јагић је своје мишљење засновао на језичким разликама између Јужних и Западних Словена. Исто тако, на знатним језичким разликама између балканских и Лужичких Срба, засновао је у новије време своје мишљење и Павле Ивић. Он тврди да „нема лингвистичких доказа за схватање о томе да су се Срби доселили из области Лужичких Срба, јер у кругу словенских језичких типова лужички и штокавски говори спадају у међусобно најудаљеније по особинама.

Због сумње да су се Срби могли доселити из области Лужичких Срба, због готово сталног негирања ове могућности, писац је морао потражити доказ да је између ова два огранка једног народа у далекој прошлости постојало како племенско, тако и територијално заједништво. Доказ је нашао у Stawizny Serbow. Аутори ове историје који су, као што рекосмо, занемарили један значајан писани извор (Порфирогенит), унели су у своје дело приче из народа о такозваном тајном српском краљу. Додуше, они су то урадили да би, макар и тиме, потврдили веродостојност писаних извора који говоре о једном догађају везаном за антифеудална гибања у средишњем и источном, углавном српском делу Немачке. Тај догађај у којем су главни актери један свештеник, један кнез и један овчар који је служио код кнеза, да би касније постао краљ, у свему се поклапа са казивањем попа Дукљанина, да рашка (српска) династија потиче од сина неког свештеника који је пасао стадо оваца некога кнеза.

Мада историчари не поклањају нарочиту веру легендама, за писца је прича о српском краљу веома значајна, али не по својој фабули, већ зато што за њу знају оба народа. Бавећи се превођењем лужичкосрпске народне књижевности, он је још од раније знао да српски краљ није историјска личност, већ да припада митолошком слоју те књижевности. Постоји паралела између лужичкосрпског такозваног српског краља и јужносрпског Краљевића Марка, поготову

39

што се обе личности везују за истоимену гору - Ровјанску на северу, Ровине на југу, у чијем имену је основица ров у значењу гроб, које значење та реч и данас има у лужичко - српском језику. Писац је схватио да је посреди једна иста, само просторно и временски испреметана легенда, односно прича из предања месијанског типа са кореном у давнини када се српски народ још није разделио у два огранка. Управо чињеница да се исти мотив јавља и на северу и на југу даје причи историјску подлогу прихватљиву као поуздан извор. Но, без обзира на овај пишчев доказ, питање Бојке остало је отворено, зато што су Срби који данас живе у Лижици, у области која се географски може сместити у правоугаоник обележен граничном линијом Дрезден-Берлин-Франкфурт на Одри-Житава-Дрезден, живели у прошлости на много ширем терену, углавном према западном и јужном делу данашње Немачке, док су северни део настањивали Бодрићи (Ободрити) и Љутићи (Велци, Велети). Размишљајући о томе, писац је дошао до закључка да Бојку треба тражити или на томе ширем простору, или, пак, изван њега. У пишчевом разматрању превагнуло је ово друго. Готово да је извесно да су постојале две племенске групације, територијално раздељене, од којих је једна своју земљу називала Бојком. Било је зато нужно да се потраже и други докази, да се писац окрене оним бледим траговима који се ту и тамо још могу пронаћи.

Један такав траг, а који би могао да открије постојање и друге групације Срба, писац је нашао у текстовима Ђ. Сп. Радојичића. Има једна песма у старој српској књижевности која заправо није песма у класичном смислу, већ једно старо пророчанство што се види и из наслова који гласи:О будућем премудрога Лава. Но, за разлику од боље познатог такозваног Пандеховог пророчанства, чије су поруке јасне и разумљиве, песма О будућем је закукуљена и замумуљена у толикој мери да би и најуспешнији тумачи, рецимо Нострадамуса, дигли руке од ње. Па ипак, један од преписивача је у такозваном Хоповском рукопису покушао да је протумачи на тај начин што је животиње које се у песми помињу заменио народима, па је тако, по њему, ждребац - Турчин, а јастреб - Москов (Рус). Писац је одмах схватио да је овај преписивач нашао кључ за одгонетање, али је погрешио што се није држао једног другог старосрпског текста, а који се у виду списка (пописа) појединих народа находи у више средњовековних преписа. Пописани народи се у томе тексту изједначују са животињама. Списак има историјску подлогу, јер су животиње које се у њему спомињу тотемске, а тотемизам је настарије људско веровање да је одређена животиња у сродству са одређеним народом. За Србе се у томе списку каже: „Србин вук јест". Прихвативши овај податак као путоказ, писац је пошао по трагу тотемске животиње. У обиљу извештаја које пружа историјска литература, поред многих националних имена помиње се и име Вилци, односно Велци. Оно је начињено према пољском wilk и лужичкосрпском wjekl, welk, у значењу - вук. Преведено на наш језик, Вилци, односно Велци су -вуци. Они су боравили северно од Лужичких Срба и, управо на основу податка о тотему као свом националном имену, припадали истој, српској, или, по немачком - вендској групацији. Овај податак, а такође и један други којег је нашао код В. Чајкановића, усмерили су пишчево трагање за Бојком према северу. Наиме, Чајкановић је, упоређујући вучји лик српског бога Дабога са коњским ликом германског Водана, рекао: „Вучји облик нашег врховног бога старији је, и његово порекло ваља тражити на европском северу".

Не одступајући од основне нити која се провлачи кроз целу књигу, заснованој на бои, бој, бити, битка, односно на вои, воин, војна, војска, писац за име Вилци износи и Другу етимологију која се, према руском лингивсти Н. М. Шанском, такође доводи у везу са основом воин, војна. Зато одлучује да расправу води са две, па и три етимологије, под претпоставком, како каже, да ће се на крају све свести на једно. У вези с тим напомиње да пажљивом читаоцу вероватно није промакло да су многе изведенице од бои и вои већ изнете у претходном тексту. Настављајући излагање у овом правцу, писац износи и једно, по његовом мишљењу изванредно запажање Л. Ленарда. Наиме, говорећи о војничкој организацији старих Срба и Хрвата, Ленард је изнео тврђење да се постојањем војничких организација још у праотаџбини може објаснити настанак посебних имена. „Тако се" - каже он, - „Ободритима назвао првобитно један одред војничке организације, који је нарочито храбар, те је продирао напред." Видеће се касније, кад писац усмери своје истраживање ка земљи Ободрита (Бодрића), колико је ово Ленардово тврђење умесно.

Држећи се и даље основне линије, писац прелази на витезе, на тај коњички ратнички слој, који се у делима неких историчара јављају и као народност. Тако Е. Стела каже да су још од Тацита споменути Винтони исти они које у његово (Стелино) време зову Видензи, чије име је, како он

40

сматра, дошло од становника винтонског краја, или, пак, од реке Виде. Писац потврђује да је старији облик за витезе гласио видензи, али, за разлику од Стеле етимологију речи виденз (витез) не изводи од реке Виде, већ од имена српског бога рата Вида (Вид-виденз-витез). Топониме типа Виденз, али већ у измењеном облику, писац налази управо тамо где су живели Вилци (Љутићи) и Ободрити (Бодрићи), што поткрепљује његово мишљење да Бојка није у Лужици. Међутим, на широј територији и углавном тамо где су у прошлости боравили Словени, односно Венди, он налази и топониме изведене од основе Вит, односно Вет. Они су у вези са ветеницима - српским коњаницима који су боравили у предграђима утврђених градова. Ту се они испрва јављају као племенски борци и заштитници, а касније (у дворским свитама) као владарски пратиоци, или као пратиоци тврђавских каштелана и господара двораца. Представљали су одређену карику у владајућем слоју српског народа и играли значајну улогу у међуплеменском и племенском друштвеном животу. Ветеници, у ствари, нису ништа друго него витези. До замене имена је дошло у време када су и Срби почели да подижу утврђене градове. Зато име ветеника потиче од вита (у топонимији често veta, vieta, veta) у значењу - место. Од ове основе је, каже писац, изведен и словенски глагол витати у првобитном значењу -боравити, становати, живети као и наше обитавати (од об-витат'), од којег и именица обитељ, првобитно - место становања, затим, у српскословенском - манастирска заједница, манастир и, у савременом - кућна заједница, кућа, породица. На крају овог објашњења писац каже да су се ветеници задржали у утврђеним градовима, за разлику од витеза који су остали у жупама све до своје деградације у немачком феудализму где се јављају као - они који поседују коње и раде с коњима (јер лужичкосрпско wićaz -„витез" је немачко Lehensmann - „вазал који има лено, феудално имање"). Напоменимо да су и ветеници коњаници.

Пишчево казивање о витезима је, тако рећи, једна мини студија, али све детаље не уносимо у поговор, изузев пишчевог закључка да Бојку треба тражити и у областима где историја помиње витезе и ветенике. И ови други се јављају као народност, па тако налазимо Битенике на територији Ободрита између Смолинаца и Глињана.

У даљем излагању писац претпоставља да су и нека чешка и лужкосрпска племена могла доћи у Бохемију и Лужицу са севера или северозапада. Он наводи пример чешког племена Пшована чије име изједначује са Спревани, изведеницом од назива реке Спреве, сматрајући да је X. Шевц у праву кад Пшованима, на основу легенде о Лудмили, утврђује српско порекло. Но, за писца је важнија чињеница да је највећи број назива словенских племена у Полабљу изведен од имена река: Нишани од Нисе, Плоњани од Плоне, Слупани од Слупе (Слуба), Докжани од Докзе, Полабинзи од Лабе (По-Лаби), Ободрити од Одре, или, што је вероватније, од Одоре у килском крају, и многи други. Ова чињеница је навела писца на помисао да је, исто тако, морала постојати и нека река по којој су и Бои, Боји или Бојићи добили своје име. Трагајући даље за Бојком, он ту реку и налази на крајњем западу словенског Полабља. То је Böhme, чије словенско име је Хана Скалова обележила са три назива: Beucina, Byčina, Boiken, а то je - Boičina, Byčina, Bojka.

Нема, дакле, сумње да је земља на реци Беме Порфирогенитова Бојка. У њој је настао и немачки назив Böhmen (за земљу) и Boemanen (за народ) који је, само одавде, могао бити пренет на територију данашње Чешке. У вези с тим, писац каже: „Открили смо другу Бојку (у тексту ћемо је тако звати) на коју историчари нису обратили пажњу, или зато што нису знали за њу, или зато што нису могли да је поставе између суседних земаља Франачке и Велике или Беле Хрватске." Да је писац заиста открио Бојку, он потврду за то налази у чињеници да се на истом простору, у самој Бојки налази и Порфирогенитова Бела Србија. На мапи она је обележена као Bělozem (Бела земља) и немачким Belchesheim и Вelха, уз напомену X. Скалове да је то Вílа zeme lutická, дакле земља која је припадала Љутићима (Вилцима), што је за писца још један доказ да су Љутићи Срби. Но, Срби су и Бодрићи (Ободрити), јер је област око реке i Беме, Бојке, припадала Ободритима. У Белој земљи љутичкој потврђује се и пишчева поставка да су Вилци у ствари Вуци (име по српском тотему), јер се управо у њој налазе градови Wolfsburg и Wolfenbüttel, у чијој основи је немачко Wolf (вук). Ради боље оријентације мора се рећи да је у Бојки другој веће место Soltau, a у Белој земљи Stendal, али треба знати да се српска земља није простирала само између и око ових места. Већ од Северне марке (тако се звала до 1304. а потом Стара марка) па према југу почињала је историјска Српска земља, односно Regio Surbi Географа Баварског, а према истоку до иза Франкфурта на Одри), пружала се северна страна земље оних Срба које данас називамо Лужичким.

41

Али то није српска Бојка. Према пишчевом истраживању земља Бојка обухвата област од реке Беме, Бојке, на којој је и настало њено име, па према северу све до мора и острва Рујане (Rügen), а тај део су у прошлости настањивали Ободрити и Љутићи. Писац је то закључио на основу тога што је највећи број топонима и хидронима са основом Бои, па чак и један који гласи Bojky смештен на томе простору, али и зато што има доказа да су ту боравили и преци Чеха. Не само да је на овом простору учвршћено чешко национално име, већ се и називи неких места поклапају са називима у данашњој Чешкој. То даје писцу основу за тврђење да је постојао и један повратни словенски миграциони вал који није мимоишао ни Србе.

Бојка, или ако хоћете - Бела Србија представља крајњи словенски запад, са границама према Саксоницима, Тиринжанима, па и према Францима. Овакав територијални распоред довео је писца до још једног открића. Гледано из престонице у којој је боравио Порфирогенит, Бојка није иза Турске (Мађарске), већ иза Тирингије (Türingen), a то упућује на претпоставку да је грчки цар, помињући Турску, мислио на Тириншку, па би његов извештај правилно гласио: „Треба знати да Срби потичу од некрштених Срба, названих и Бели, настањених с оне стране Тириншке". Тешко да се ова исправка Порфирогенитовог извештаја може оспорити, с обзиром на то да се у Бојки, односно на истом простору налази и Бела земља, по којој су, највероватније, стари Срби названи Белим.

Има историчара који Чесима приписују српско порекло. Писац то не тврди, али и не оспорава, с обзиром да су и Чеси боравили у Бојки. И не само то. На основу поређења рефлекса старословенских звуковних појава које је извео и изнео X. Шевц, писац истиче блискост чешког и штокавског говора до које је могло доћи једино на словенском западу, у Бојки. Такође, писац не потврђује нека мишљења о правцима словенских сеоба, али их и не оспорава. Сматрајући да се о томе могу изнети само претпоставке, он износи своју претпоставку о сеобама, али је не уноси у закључак, па зато она изостаје и у овом поговору. Међутим, остаје за завршницу део књиге са поентом. Ту писац поставља себи питање како је настао назив Бојка; да ли је народ који је настањивао обале реке добио име по реци, или је река добила име по томе народу? Не одступајући од основне линије свога разматрања, писац прихвата ово друго. По њему, река је названа по српским Бојима, односно Бојићима. А ко су Бојићи?

„Бојићи су Ободрити" - каже писац, - који су саме себе називали Бодрићима, а Бодрићи, односно са малим словом - бодрићи су само један посебан ратнички слој српског народа, као што су то били витези и ветеници, односно витеници." Настављајући своје излагање о Бодрићима, писац износи следећу етимологију:

Лужички Срби имају реч bědźer у значењу - борац. Изведена је од основе bed- коју налазимо у следећој етимоло-гији: бес - образована помоћу суфикса -с- од основе běd-(*běd- < *boid < *bhoid); (сравнити са с лит. baisus -„ужасан", лат. foedus - „гадан, одвратан", лет. biedet -„плашити, застрашивати"), све у вези са бојати (се) са су-фиксом -д-. (Т. Шанска)."

То бојати (се), наставља писац, јавља се у смислу -бити страшан другоме (видети наведено летонско „плашити, застрашивати"). Дакле, од основе běd изведене су две исте речи, лужичкосрпска bědzer и ободритска bodrič, bodrić, обе у значењу - борац. Разуме се, дошло је до гласовних промена које писац такође објашњава. Највеће откриће у свему овоме је то - да је Бодрић исто што и Бојић, а то значи, закључује писац, да је земља Бодрића (Ободрита) исто што и Бојка. У вези с тим он наводи и једно, по њему изванредно запажање Д. С. Поповића, који каже: „Бојка неће ништа друго бити него српско Бојићи, према оној народној „Бојићу, бојиш ли се кога", где Боjић није ништа друго, него Небојша, или код Вука - бојац, бојџија, бојник, тј. ратник."Писац и даље, на исти начин - лингвистичким методом, открива везу између речи вук и основе вил- о којој је већ говорио на почетку књиге. Та веза, и гласовна и суштинска, довела је до замене значења етнонима Вилци (Вуци) у воји, војници, ратници, борци углавном у време кад је старо веровање - тотемизам, изгубило своје значење. Да би то боље објаснио, писац уноси у дело и поглавље о обилићима, уобичајеном називу за јунаке, а према презимену Милоша Обилића. Овде морамо напоменути да су у текст о Милошу унета само два његова презимена, Кобилић и Обилић, а да је треће - Копилић, изостављено. Ово зато што је писац уверен да је Милош могао носити само једно од прва два презимена. Неће бити на одмет да овде изнесемо шта је о томе написао у једном свом чланку: „Треће име, Милош Копилић, које се јавља у Бајазитовом ферману, настало је или заменом Б/П, или намерним преиначењем према турској речи у значењу - пас. Има једна турска

42

пословица која гласи: „Бели пас, црни пас - обадва су пси", а почиње речима: „Ак ћопек, караћопек". То „ћопек" у значењу пас потиче од основе коп-, односно коб- од које су изведене руска реч кобел' (пас мужјак, кер) и осетска K'äbula (штене). Мењајући Милошево презиме Кобилић у Копилић, Бајазит, или тачније - његов тумач, преводилац, послужио се оновременом терминологијом за противнике, назвао је српског витеза штенетом, односно кучкиним окотом, исто као што је српски деспот Стефан Лазаревић назвао Бајазита гујиним породом у запису на Косовском стубу."

Завршавајући део о Обилићу, писац каже и ово: „Преко Хане Скалове сазнајемо да се Обилићи у старијем облику Obyliti јављају као топоним тамо где су данас Franzburg и Bad Sülze, али где је некада постојао и град Srbin, a то је на љутичкој територији. Ако су Љутићи (Вилци) заједно са Ободритима (Бодрићима) дошли на Балканско полуострво, (а то је више него извесно), ако су и ови Срби из Србина кренули са њима, онда је то име могло бити пренето на југ. Међутим" - наставља писац - „легенда о Обилићу и његовој мајци („Обила мајка роди обила јунака") казује да смо некада имали и придев обили (убитачан, убилачки). Али обили јунак - Обилић није био див, како каже М. Поповић, нити је био јунак натприродне снаге, већ војник вичан бици и ратовању, тачније - борац изузетних ратничких врлина, дакле - БОЈИЋ, БОДРИЋ, ВИЛК."

Као што је од +бил настало обили, па обилић и Обилић, тако је и од +вил настало вилци па Вилци. Њихово име, као и име Бодрића, значи - бојићи, то јест - изузетно добри ратници, страшни своме непријатељу. Зато, када говоримо о Бојима (Бојићима), Бодрићима и Вилцима (Љутићима) морамо нагласити да су то синонимна имена.

Писац даље каже да су име Бојића, али према старонемачком Неrri - „војска", носили и Херули. Драјхаупт Херуле налази на простору између Харца и Лабе, а то је пишчева Бојка коју назива другом, а Марескалкус између Лабе, Одре и Сарматског океана (Балтичког мора), а то је пишчева Бојка коју назива трећом. (Ознаке друга и трећа писац је унео у текст ради бољег праћења његовог разматрања, а у ствари је то једна Бојка која се простирала на истој територији означеној и као земља Херула). Овде се, без сумње, ради о преузимању имена српских Бојића и превођењу тог имена на немачки. „То су они Херули" - каже писац - „који су после сукоба са Лангобардима 'прошли сва племена Словена на своме путу до Варна'. Умесно је зато запитати се: па ко су ти Херули кад су тако слободно могли превалити не тако кратак пут преко словенске територије? На ову загонетку историје може се одговорити само преко словенских, односно у овом случају - српских синонимних имена. Вредно је овде споменути и то, да је Т. Сегерус, кад је споменуо станишта Херула између Лабе и Везера (Бела Србија), додао и то - да се на томе простору и данас могу видети словенски трагови из времена вендске доминације."

То би, дакле, било све. Потврдила се пишчева опаска да је наслов поглавља: „Војник као национално име" могао стајати на корицама књиге. Међутим, иако је пишчево дело крцато подацима, остало је још понешто да се каже, макар и у поговору. Ово највише зато што је писац споменуо староиндијску основу сарбх-, али није био изричит у томе да је треба и прихватити као основицу српског националног имена. Па ипак, цео његов рад указује на то да се пишчево „војник као национално име" мора односити и на Србе. Занимљиво је да и М. Фасмер, на кога се најчешће позивају и други истраживачи, иако основу сарбх- сматра сумњивом, својом етимологијом са етноним Серб на неки начин , потврђује пишчево мишљење. Наиме, он каже да је Серб првобитно значило савезник и да је у сродству са пасерб -' „пасторак", украјинско присербитисја - „придружити се". То Фасмерово „придружити се" значи - прићи дружини, а дружина је првобитно означавала војску, то јест - прву посебну заједницу коју данас називамо организацијом. Отуда у староруском епу Слово о полку Игорову: „Дружину твоју, кнеже, птице (лешинари) крилима оденуше, а звери крв полизаше", где реч дружина означава војску, ону коју је тај кнез водио. Ако овоме додамо да је словенско друг у сродству са готским driugan - „војевати, ратовати", од које и gadraúhts - „војник", онда је лако утврдити шта значи Серб према Фасмеровој етимологији. У војнички организованим племенима човек, муж је исто што и војник, а војник је исто што и човек, муж (упоредите наше војно). Отуда у песми о косовским борцима, урезаној на Косовском стубу, ови стихови: „Мужије добри, мужије храбри, мужије в истину в слове и в деле". Ови стихови се слободно могу превести са: „Војници добри, ратници храбри", а да то не буде погрешно.

У својој књизи Још о пореклу Срба Реља Новаковић је споменуо и један војнички слој под именом Маријани. У вези са тим Маријанима навео је и мишљење М. Будимира, који је за

43

Маријане рекао: „У најстаријој историји словенских освајача спомињу се као господари неретљанског приморја Mariani. Њихов се заповедник зове dux Marianorum, а целу област зове Тома Архиђакон Maronia." М. Будимир, каже Новаковић, верује да је овде реч о остацима словенске војничке аристократије. Ево, дакле, још једног страног израза за словенско Боји, Бојићи. Према истраживачким резултатима аутора Српске земље Бојке, ово би се, сасвим слободно, могло заменити са - српска војничка аристократија. Реч Mariani која је, несумњиво, у сродству са италијанском marziale, француском martial и шпанском marcial у значењу бојни, ратни, ратнички, само је страни израз за српско боји, што казује да су Романи на јадранској обали српску војничку аристократију назвали својим изразом. Но, и та реч, у чијој основи је mar-, морала је, као и српско боји и воји, да потекне од глагола у значењу бити, тући. Да је то тачно, потврду налазимо у ромском изразу marav - „бити, ударати", која је код нас ушла и у шатровачки арго као марисати у истом значењу - бити, тући. Разуме се, Роми нису могли пренети ту реч у романске језике, већ је она постојала у индоевропском прајезику, а Роми су је само сачували у првобитном значењу као и многе друге речи које су понели из своје отаџбине Индије.Са овим Будимировим мишљењем (а М. Будимир је, да и то кажемо, у целости прихватио Фасмерову етимологију) завршавамо овај поговор. Читаоци ће и сами закључити колико је писац у праву.

БЕЛЕШКЕ И ЛИТЕРАТУРА

1. Voprosy jazykoznanija, Akademija nauk SSSR, Moskva 1983, No 2.2. Heinz Schuster-Šewc, Zur Geschichte und etnischen Namens Serb/Sorb/Sarb/Srb, Letopis, Jahresschrift des Instituts für sorbische Volksforschung, reihe A, Nr. 30/2, Budyšin/Bautzen 1983.3. F. J. Monen, Die Gallische Sprache und ihre Brauchbarkeit für die Geschichte, Karlsruhe 1851.4. П. Јосиф Шафарик, У земљи Бојки, Пешта 1837.5. Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Народна књига и Историјски институт у Београду, Београд 1977.6. N. М. Šanskij, V. V. Ivanov, T. V. Šanskaja, Kratkij etimologičeski slovar' russkogo jazyka, Prosveščenie, Moskva 1971.7. M. Панић-Суреп, Слово о полку Игорову, Нолит, Београд.8. Francis Dvornik, The Making of Central and Eastern Europe, London 1949.9. Miho Barada, Seoba Hrvata i Srba, Zagreb 1934. 10 Stawizny Serbow, Zwjazk I, Ludowe nakladnistwo Domowina, Budyšin/Bautzen 1977.11. Топонимија је дата у горњосрпском изговору.12. Никола Банашевић, Летопис попа Дукљанина и народна предања, Српска књижевна задруга, Београд.13. Hana Skalova, Topografická mapa územi Obodricú a Veletú-Luticú ve svetle místních jmen, nakl. Československé akademie ved, Praha 1965.14. У својим написима „Wo duchach dušnych a njedušnych" и „Slowjanske duchi" објављеним у часопису „Plomjo", M. Новак Њехорњски је, поред осталих митских бића, описао и српског краља. Али, поред легенди, постоји и бајка „Hadzacy kral" у којој се српски краљ изједначује са змијским краљем. Она почиње овако: „У дубоким Блатима Доње Лужице владао је негда последњи српски краљ. Тамо се уздизао његов двор усред великог градишта. На све четири стране пружали су се кожни мостови, преко којих је он на свом ватреном белцу јахао. Кожни мостови су се пред њим одвијали а за њим завијали."15. Историја српског народа, Српска књижевна задруга, Београд 1981.16. П. Ивић је то своје мишљење поткрепио речима чија је област распрострањености ограничена на словенски југ: божур, веђа, газити, гуска (са суфиксом -ка), десни (придев), додијати, дрпати, јарам (а не јармо), кућа, лош, лубеница, лутати, млак, опанак, охол, пазити, пипати, стуба (степеница), топао (а не тепао), шупаљ. Од речи које на југу имају друкчије значење, Ивић је навео бистар, брати и јак. ако пођемо од последње речи, видећемо да лужичко-српска основа jak са суфиксом -ny - jaknу има исто значење као у штокавском -јак, чврст, придев ćорlу одговара нашем топао, а од придева 1ózy - „рђав, зао", односно од његовог облика lózyši настао је наш придев лош

44

lózyši, loz'ši, loši, loš), и тако даље, јер има још примера који лужичкосрпски приближавају нашем језику.17. Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Просвета, Београд 1975.18. Ђорђе Сп. Радојичић, Развојни лук старе српске књижевности, Матица српска, Нови Сад 1962.19. Веселин Чајкановић, Неколике примедбе уз српски Бадњи дан и Божић, Годишњица Николе Чупића XXXIV, Београд 1921.; Студије из религије и фолклора, Српски етнографски зборник XXXI, Бео-град 1924.; O српском врховном богу, Посебна издања српске академије наука СХХХ11, Београд 1941.; Неколике опште појаве у старој српској религији, Годишњица Н. Чупића XLI, Београд 1932.20. Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Српска књижевна задруга, Београд.21. N. М. Šanskij (videti belešku 6): obil'nyj. Obšćeslav. Obrazovano s pomošč'ju vtoričnogo suf. prilagatel'nosti -'n- ot obil' - „obi-l'nyj", fiksal'nogo proizvodnogo ot utračennogo vil' (st. st. sl. izvilie„izobilie"), javqajuščegosja proizvodnym s pomošč'ju suf. -1- ot ne-sohranivšegosja viti - „presledovat', želat', ohotit'sja" (sr. st. sl. v'zvit' - „pribyl", lit. vyti - „ohotit'sja", presledovat", lat. vis -„hoćeš"' i t. d.), po vsej verojatnosti s tem že kornem, čto voin, vojna (sm.). Етимологија Н. Шанског за реч војна гласи: Obšćeslav. Obrazovano s pomošč'ju suf. -'na (-na) ot voi - „voin". Rodstvenno slovu vina (sm.), lit. vyti - „gnat'sja, presledovat", lat. venari - „ohoti-t'sja", dr. v. nem. weida - „ohota", v slovoobrazovatel'nom otnošenii analogično sušč. boj (sm., sr. boj – bit', voi - lit. vyti ).22. Maks Fasmer: V slove obilie možno videt' proizvodnoe ot bit' pri verojatnom razvitii znač. „obitoe, obmoločennoe" = „ izobilie, množestvo". (Etimologifeskih slovar' russkogo jazyka, Progress, Moskva 1971).23. Л. Ленард, Стари Срби и српска праотаџбина, Београд 1927.24. Видети белешку 5. Е. Стела описује и објашњава земљу и народ између Лабе и Сале, одакле и сам води порекло. То је, у ствари, српска земља - Регио Сурби Географа Баварског.25. У својој књизи „О усменом песништву" Владан Недић каже: „По једној од најбољих коледарских песама, приспео је с војне 'бели Виде'. Није тешко разабрати да се иза ратника који је ратовао против црне војске крије старо божанство светлости."26. Песма о Нибелунзима, превод И. Пудића, Српска књижевна задруга, Београд.27. Да wik значи место потврђује се лужичкосрпском речи wičnišćo -„место".28. V. V. Ivanov (видети белешку 6): Jastreb. Obščeslav. Voshodit k *astreb)...29. K. K. Trofimovič, Hornjoserbsko-ruski slownik, Domowina, Budyšin, Ruska reč, Moskwa 1974.30. Прича O диву Спревнику занимљива је и због сачуваног предања да је народ којега је овај див предводио и који је населио Горњу Лужицу - „ишао према западу по трагу Сунца". То није накнадно унето у легенду као интервенција записивача, није измишљен податак, јер се истим речима и у предању Баска објашњава путовање баскијског народа до Француске и Шпаније. Лужички Срби кажу: „Slónčko w boži domčk dze", што значи - сунце залази, а то казује да је за Старе Србе на западу био божји дом, којем су они, а вероватно и други стари народи тежили. Спревников народ - а то су Спревани, односно Срби - није у то време имао „ни копаља, ни лукова, ни оштрих мачева", што значи да је био наоружан палицама. У једној грчкој средњовековној песми (Радојичић - белешка 18) Јужни Србин се назива паличником, то јест - ратником који носи палицу. Према таквом наоружању може се извести закључак да су Срби морали бити у Лужици много пре него што су Хуни продрли у Европу.31. Име града Леђана, по своме облику, више одговара имену полапског града Lęnđana (Lędzane) него пољском Лођу. Ledzane X. Скалова лоцира на северу данашње Савезне Републике Немачке између Кила и Либека (Скалова - белешка 13). То је на истој територији где су регистровани српски топоними Sorby и Bojky (мапа, пр. 11). Остаје отворено питање ко су били Леђани, а које наш народни певач назива Латинима. По свим изгледима нису били Леси (Пољаци).32. Лугији (Lugii) - народ непознатог порекла између Одре и Висле. Међусобне борбе германских племена Маркомана са Квадима (које Тацит назива и Свебима) и Хермундура изазвале су покретање и других суседних племена, између осталих и Лугија. Гудеман и Гали их убрајају међу Словене (Тацит, Анали, Српска књижеана задруга, Београд.33. Russisches etymologisches Wörterbuch, von Мах Vasmer, Heidelberg 1950-1958. (Нидерле, Кетшински, према Р. Новаковићу - белешка

45

34. Н. Schuster-Šewc, Teren staroserbskih dialektow a jeho mestno mjez zapadoslowjanskimi rečemi. (Stawizny Serbow, zwjazk I, Domowina, Budyšin 1977.).35. И. Поповић, Историја српскохрватског језика, Матица српска, Нови Сад 1955.36. Под лужичкосрпским подразумевамо два језика - горњосрпски и доњосрпски. Првим језиком говоре потомци племена Милчана, а другим потомци племена Лужичана. Језичке разлике су племенске, али су, највероватније, настале и утицајем чешког на горњосрпски и пољског на доњосрпски. Готово су нам сасвим непознате дијалекатске разлике између језика ова два племена којег називамо Лужичкосрским и осталих српских племена која су у средњем веку понемчена. Зато се ослањамо на топономастику, јер нам једино она пружа о томе извесне податке.37. Др Нико Зупанић, Срби Плинија и Птоломеја, Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу, Београд 1924.38. На мапи Хане Скалове (белешка 13) може се лепо видети да двогласник ОИ у Полабљу најчешће прелази у Y: Boiki = Bojki или Boiki = Boiči = Boičin = Вуčnо. Неизвесно је да ли је овоме гласу претходио јат (ě). Уколико Běčicy (Pietschwitz) потиче од Boičicy, онда имамо и замену OI са јатом (ě).39. Сулимирски каже: „Toringowie przyjeli takže szereg zwyczajów slepowców wschodnioeuropejskich, poza deformacia czaszek takźe chowanie męźezyzn wyźazych warstw wraz z jednym, a czasem dwu końmi. Konie ich, jak zazanaczaja kronikarze, byly typu 'huńskiego'," то јест: „Торинги су такође примили низ обичаја житеља источноевропских степа, поред деформовања лобања, још и сахрањивање мушкараца из вишег слоја заједно са једним, а често и са два коња. Коњи су им, како наглашавају хроничари, били 'хунскога' типа," уколико смо то добро провели са нашим познавањем пољског.40. Може потицати и од арена, у ком случају би Арентанои били Пуљани у ширем смислу, што не мења ништа на ствари, само проширује опсег њихове територије.41. Политика, LXXVIII, 24397, б. септембар 1981. стр. 12 (Писмо С. Бојовића).42. Новина. немачки Neu-land - „крчевина". Задржали смо ову реч јер се јавља и у нашем језику, поред осталог и у значењу - крчевина.43. И. Пудић - Белешка 26.44. Реља Новаковић је са Петријеве карте пренео 37 топонима забележених у Немачкој и 45 у Чешкој. Занимљиво је да се међу топонимима забележеним у Немачкој налазе и ови: Калић, Радевић, Папић, Станковић, Крестић, Коњевић, Добрић. Но за разлику од топонима у Чешкој који су временом ишчезли или замењени другима, што је последица миграционих процеса (једни Словени су отишли а други дошли), топоними у Немачкој могу се и данас прочитати на мапи обе Немачке. Пример: Delitzsch (Делић), Dobritz (Добрић) Krostitz (Крестић) и други.45. Реља Новаковић, Где се налазила Србија од 7. до 12. века, Народна књига, Београд 1981.46. Лужички Срби имају реч рор - „свештеник", али назив града Попова највероватније потиче од глагола popować - „слагати снопље у крстину".47. Пољска презимена на -ич, типа Сјенкјевич, Мицкјевич, такође потичу од топонима, од којих су неки изведени и од особних имена, као Јарошевич од Јарошов, а Јарошов од особног имена Јарош. (На мапи X. Скалове убележен је и топоним Jarošov-Kovali, од којег су начињена два пољска презимена - Јарошович и Ковалски). Од јужносрпских имена која се појављују као топоними у Полабљу, можемо навести: Бодин, Добрица, Мирослав, Радомир, Радослав, Роган, Славомир, и др.48. Англосаксонски краљ Алфред (871-901), помињући по други пут Србе у своме опису Германије, каже: „Источно од Шведа јесу Сармати, а јужно од њих су Срби." На овом простору Хрвате не помиње ни грчки цар Порфирогенит.49. Старе Хрвате обично налазе око Кракова у данашњој Пољској.50. Парњака имену сестре Туге можда налазимо у имену лужичко-српског владара Tungla (Tunglo), ако је у основи глас N, као у древљанском punt = put. Необичан облик имена л. ср. владара представља, у ствари, сажето Tun'gelo (данас би се изговарало Тugelo), а то је чист топоним типа Jagjelo, од којег и пољско презиме Јагјелски. То место је свакако постојало.51. Др Душан С. Поповић, Прилози читању и разумевању разних старина, ауторово издање, Београд 1957.52. Реља Новаковић, Балтички Словени у Београду и Србији, Народна књига, Београд 1985.

46

53. Подаци (Драјхаупт, Марескалкус, Сегерус) из књиге Р. Новаковића, белешка 5.54. Миодраг Поповић, Видовдан и часни крст, Слово љубве, Београд.55. У ствари, сачувано је истицање војничких особина и храбрости незнаног јунака који је убио Мурата, а не самог чина убиства. Народ цени отворен витешки мегдан под једнаким околностима за оба противника.

Адреса издавача:Гоце Делчева 9, 11080 ЗЕМУНТелефон / факс 011 / 693 – 805

П. фах 108 ЗЕМУНЈУГОСЛАВИЈА

Главни уредник Мирослава Петровић

Рецензија:др Реља Новаковић

Дизајн:Мирослава Петровић

Коректура:Аутор

Тираж: 2000 Штампање завршено априла 1993.

Штампа:„Космос" - Београд, Светог Саве 16-18

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

949.711ЈЕРЕМИЋ, НиколаСрпска земл>а Бојка / Никола Јеремић. - [1. изд.]. - Земун :Издавачко прометна организација „Мирослав", 1993. (Београд : Космос). - 111 стр.: илустр.; 20 cm - (Библиотека Словенски источиици)

Тираж 2000. - Библиографија; стр. 97-101.

ISBN 86-901351-7-0

808.1-3а) Срби - Порекло 6) Словенски језици - Етимологија16158220

47