систем органа за циркулацију

1Б И О Л О Г И Ј А

Виолета ЂурићV eкономска школа ‘’Раковица’’

Економска школа ‘’Нада Димић’’

2 3

телесне течности

крвне ћелијекрвне групе

4срце

5крвни судови

Циркулисање телесних течности, крви или лимфе, омогућује транспорт кисеоника, хранљивих молекула, витамина, хормона и антитела до сваке ћелије у организму, као и одстрањивање ћелијског ‘’отпада’’ угљен-диоксида и производа метаболизма. Осим тога, систем за циркулацију преноси и топлоту са места стварања на површину тела и тиме учествује и у одржавању температуре тела.

Крв је телесна течност одређеног састава која се креће кроз систем крвних судова. Крв се састоји од течног дела – крвне плазме, у којем је растворен читав низ неорганских и органских материја и крвних елемената – црвена и бела крвна зрнца и крвне плочице.

Лимфа има улогу посредника између ткива и крви и протиче кроз засебан систем судова – лимфоток. Лимфа је безбојна течност сличног хемијског састава као крвна плазма. Садржи бела крвна зрнца и односи протеине који ‘’цуре’’ из крвних капилара у ткива. У јетри, плућима, бубрезима, цревима, али и у врату, пазуху и препонама лимфа пролази кроз лимфне чворове који имају важну улогу у одбрани организма. Слезина такође спада у лимфне органе и у њој се стварају лимфоцити.

Леукоцита, белих крвних зрнаца, има знатно мање него црвених. Њихова основна улога је одбрана организма од страних материја. Међу њима разликујемо неколико подгрупа. У зависности од карактеристика појединих група можемо да кажемо да неке од њих настају у коштаној сржи пљоснатих костију, док друге настају у јетри и слезини. Бела крвна зрнца могу да се активно крећу (амебоидно) кретање пролазе кроз зидове крвних судова и стижу до најудаљенијих делова тела који су угрожени. Поред тога они поседују механизме којима разлажу страна тела након тога што их увуку у своју ћелију.

Тромбоцити, крвне плочице су високо диференцирани делови цитоплазме. Имају важну улогу у процесу заустављања крварења. Знатно их је мање него еритроцита, а више него леукоцита. Приликом повреде крвног суда ослобађају материје које активирају процес коагулације крви, а такође се лепе на месту повреде и затварају је.

У крви се налазе и две групе крвних ћелија: црвена крвна зрнца (еритроцити) и бела крвна зрнца (леукоцити). Поред њих, у групу крвних елемената улазе и крвне плочице (тромбоцити), високо диференцирани делови цитоплазме. Еритроцити, црвена крвна зрнца настају у коштаној сржи пљоснатих костију (грудна кост). Век трајања еритроцита код човека је око 120 дана. У састав еритроцита улази хемоглобин, сложена материја која захваљујући томе што садржи гвожђе, може да веже кисеоник и транспортује га кроз организам. Пошто се гвожђе не ствара у организму мора да се уноси путем хране. Црвена боја крви потиче од хемоглобина, а нијансе јој се мењају у зависности од тога да ли је за хемоглобин везан кисеоник или не. Артеријска крв је богата кисеоником и има светлоцрвену боју (оксигенисана) крв, а венска је сиромашнија кисеоником и има тамноцрвену боју (дезоксигенисана крв).

Црвена крвна зрнца поседују специфичне антигене на основу којих и одређујемо крвне групе. Еритроцити поседују неколико група антигена, али је најважнији АБО систем. Постојање одређеног антигена одређује крвну групу, па тако особа која поседује антиген А има крвну групу А, особа која има антиген Б има крвну групу Б, особа која има оба антигена има крвну групу АБ, а особа која нема ниједан од два антигена има крвну групу О.Имунски систем толерише сопствене антигене крвне групе те особа, на пример, са антигеном А не ствара анти-А антитело, а ствара антитело Б. Поменути феномен важи за све крвне групе, дакле у крви крвне групе Б стварају се анти-А антитела, у крвној групи О обе групе антитела, анти-А и анти-Б, док крвна група АБ не ствара ниједну категорију одговарајућих антитела. Ако се о овоме не води рачуна и особи крвне групе А трансфузијом да крв крвне групе Б, долази до слепљивања еритроцита са антителима – аглутинације, што ствара угрушке и може да изазове смртоносне последице.

На површини еритроцита постоји и друга група антигена која је прво откривена код Резус мајмуна и према томе је названа резус фактор (Rh-фактор). Особе које имају овај антиген означене су као Rh-позитивне, а особе које га немају као Rh-негативне.

Срце човека је четворокоморно, преградама издељено на две преткоморе и две коморе. Лева и десна страна срца функционишу као две пумпе: лева страна пумпа искључиво оксигенисану крв у тело, док десна страна пумпа дезоксигенисану крв у плућа. У питању је снажна пумпа која се згрчи и опусти скоро три милијарде пута током живота човека и том приликом испумпа чак 190 000 тона крви. Зидови преткомора су тањи од зидова комора, што је логично будући да имају ‘’мање посла’’ јер пумпају крв само до комора. Зидови комора су дебљи, и то нарочито леве коморе, која пумпа крв на велику дистанцу, односно у сва ткива, до малог прста на нози.

Између преткомора и комора налазе се залисци, тролисни са десне стране срца, а дволисни са леве, који усмеравају крв из преткомора у коморе не дозвољавајући враћање крви у супротном смеру.Отвори између десне коморе и плућне артерије, као и леве коморе и аорте, снабдевени су полумесечастим залисцима који не дозвољавају да се крв врати у срце кад је опуштено.

Систем органа за циркулацију између осталог, разноси кисеоник. Организам се кисеоником снабдева преко плућа. Из ваздуха који удишемо кисеоник прелази у плућне капиларе, где се везује за хемоглобин. Овако кисеоником обогаћена крв се сакупља у ситне, а затим све веће вене и напушта плућа преко четири плућне вене, које се уливају у леву преткомору. То су једине вене у организму кроз које протиче оксигенисана крв.Аорта одводи крв богату кисеоником из леве коморе, а затим се, што више одмиче од срца, грана на све мање судове – артерије, које у ткивима прелазе у густу мрежу капилара. Спор проток крви кроз капиларе омогућује размену гасова и материја. Ћелијама се предају кисеоник и хранљиве материје, а узимају угљен-диоксид и производи метаболизма. Ткивни капилари прелазе у ситне вене, а затим у све веће вене на путу ка десној преткомори. Из десне коморе се крв плућном артеријом односи у плућа, где се обогаћује кисеоником, а ослобађа угљен-диоксида.

Ток крви од десне коморе, преко плућа до леве преткоморе назива се мали крвоток, док велики крвоток почиње од леве коморе, иде преко ткива и завршава се у десној преткомори.

Срце се грчи аутоматски и наставља да се грчи још неко време и када се изолује из организма. Ту особину има захваљујући измењеним мишићним ћелијама, које називамо предводничким, а које су груписане у СА чвор (синоатријални чвор) у зиду десне преткоморе. Ове ћелије имају способност самосталног стварања импулса који се шире на мишићне ћелије преткомора и дају ритам за грчење преткомора. Истовремено се импулси преносе и у други, АВ чвор (атриовентрикуларни чвор) који се налази између преткоморе и комора. Задатак АВ чвора је успоравање ритма што омогућује да се прво згрче преткоморе и убаце крв у коморе, а тек за њима коморе. Из АВ чвора импулси се брзо преносе специјализованим спроводним влакнима Хисовог снопа.Међутим, иако ради аутоматски, срце је под контролом нервног система, и то оног дела који ради независно од наше воље – аутономног нервног система. На предводничким ћелијама завршавају се крајеви симпатичких и парасимпатичких влакана. Већ смо рекли да ова два система раде антагонистички: када један ради, другом је смањена активност и обрнуто.Центар који регулише рад срца налази се у продуженој мождини. Нервне ћелије овог центра спонтано шаљу импулсе нервом до СА чвора срца диктирајући миран тонус од око 75 откуцаја у минути.Поред нервног система, на рад срца утиче и ендокрини систем, и то хормон сржи надбубрежне жлезде – адреналин и хормон штитне жлезде – тироксин који повећавају снагу и учесталост грчења срчаног мишића.

На основу грађе, крвне судове можемо сврстати у три категорије: артерије, вене и капилари. Артерије одводе крв из срца, и то под великим притиском и зато имају веома дебеле и еластичне зидове који се истегну сваки пут кад приме ‘’порцију’’ крви коју срце истискује током сваког грчења. Пошто су зидови артерија еластични, они теже да се врате у свој првобитни промер када се коморе опусте, и на тај начин потискују сваку истиснуту запремину крви од срца ка ткивима.Вене доводе крв у срце и имају мање еластичне и тање зидове. Ширећи се, могу да приме већу количину крви, па кажемо да су резервоари крви. У зидовима вена постоје залисци, који су грађени тако да усмеравају крв ка срцу и не дозвољавају да се она враћа у супротном смеру.

Капилари повезују артеријски и венски систем, представљају судове ‘’размењиваче’’ јер се у њима врши размена материја и гасова, како у ткивима, тако и у плућима. Размена је ефикасна захваљујући чињеници да је проток крви у капиларима веома спор, а површина капиларне мреже, код човека, величине фудбалског терена.