VOLTER, KANDID ili OPTIMIZAM: kompozicija, sadržaj, smisao, moguća žanrovska opredeljenja, filozofske pozicije, likovi koji ih simbolično predstavljaju. Francuska 18. veka, Luj 15, vek prosvetiteljstva, u kome dominira filozofska misao; književnost je antifeudalna i antireligiozna; preovlađuju građanski motivi i kritika društva i politike, proza zamenjuje poeziju. U osnovi svih razmatranja prosvetitelja je pitanje o čoveku ili „o ljudskoj prirodi“. Francuski prosvetitelji su se borili protiv apsolutizma, sujeverja, predrasuda, protiv pritisaka na misli i savest, a za intelektualnu i političku slobodu. Velika uloga u tome Enciklopedija, pokrenuo je Deni Didro: obaveštenja o raznim naukama, i polemički članci protiv starih pogleda, poretka, verovanja, propagira nove filozofske nazore, duh nezavisnosti, poricanje autoriteta i tradicije vere, kao i poverenje u razum i napredak. Saradnik E. je bio i Fransoa Mari Arue, poznat kao Volter, koji u je prvi u Francuskoj dao pravac prosvetiteljskoj filozofiji. Probao se u raznim književnim vrstama: tragedija, stihovi epopeje do epigrama, istorijska dela; ismevao metafizičke sisteme Dekarta, Spinoze, Lajbnica, a prihvatao ideje modernog utemeljivača empirizma Džona Loka i engleskih deista. FILOZOFSKI ROMAN: Volter je bio odlučno protiv filozofskih sistema, ismevao sisteme Dekarta, Lajbnica, Spinoze i smatrao da je najprirodnije da se filozofija izlaže u književnim delima. Tako je postao prvi i najsvestraniji uzor filozofa prosvetitelja 18. veka koji u sebi sjedinjuje filozofiju i književnost, pretvarajući i jednu i drugu u borbenu i duhovitu prosvetiteljsku publicistiku koja ima kvalitete oba područja ljudskog duha. Roman i pripovetka su pravo Volterovo književno polje. Filozofski roman „Kandid ili Optimizam“; Osnovna vrednost romana je snažna i duhovita satira. Uticaji: bogati književni i filozofski: Rable, Sirano de Beržerak; Fenelon, a iz španske književnosti naročito Don Kihot, i engleske, Šekspira, Svift i Guliverova putovanja; pripovedanja u 1001 noći. Glavnog junaka Kandida, bezazlenog mladića vodi od rodne Nemačke preko Holandije i Francuske čak u Paragvaj i Eldorado, izmišljenu zemlju iluzija, vraća ga u Francusku, potom vodi u Englesku, zatim u Veneciju i Tursku, gde se putovanje završava. U njoj otkriva čitaocu stvarnost u kojoj ima neuporedivo više nakaznog nego lepog, u kojoj sve izgleda bedno i žalosno. Na putu ga prate najpre njegov učitelj Panglos, potom sluga Kakambo, i na kraju stari naučnik Martin. Filozofski roman: voleo da piše filozofske romane, i njih je kao rod u književnosti pretvorio u satiru naravi, za koju je najosobenije to da ličnosti samo personifikuju izvesna obleležja, naravi i pojmove. Kandid je pravi obrazac takve satire naravi, o čemu govori sam naslov, Kandid znači naivko. To je otelotvorenje naivnog optimizma koji se suočava sa brutalnom stvarnošću. I druga lica imaju imena koja nagoveštavaju njihov karakter: Tunder-ten-tronk je gromoglasni, glomazni i pretenciozni baron koji je surovo izbacio slugu Kandida iz svog zamka u svet jer se ovaj, iako sluga, zaljubio u njegovu kći Kunigundu (Volter koji je boravio u Nemačkoj, i smatrao je nemačku provinciju Vestfaliju zemljom bez lepota). Brbljivi učitelj filozofije je Panglos, Volterova kovanica od grčkog pan i glosa, sve i jezik, što je u prenosnom značenju „sveznalica“: blazirani venecijanski aristokrat Pokokurante (onaj koji malo brine), venecijanski plemić koji izražava izražava dosta stavova samog Voltera. Njemu se ogadilo sve što ima, naročito umetnička dela, antički majstori: Homerova Ilijada, Jelena koja je povod ratu je bez uloge, bogovi se mešaju u ljudske živote, ali nikad ništa ne završe, kao ni Ahejci opsadu Troje. Kritika Vergilija, Horacija, Ovidija, osim Seneke, kritika Miltonovog Izgubljenog raja.Kompozicija: Kandid je napisan u obliku avanturističkog romana, popularnog naročito posle Defoovog Robinzona Krusoa, i ima sve njegove odlike: plovidbe, gusare, brodolome, galije, hareme, otmice, potere, robove, daleke krajeve, ljudoždere, upornu trku po svetu za ljubljenom Kunigundom. Volter samo koristi i prilagođava oblik avanturističkog romana za potrebe analitičkog načina mišljenja i zaključivanja tipičnog za francuske prosvetitelje. Avanture Kandida i njegovi jadi na putešestvijima, raspoređene u 30 poglavlja trebalo bi da pruže čitaocu sliku sveta i čoveka. Stil: sažetost rečenice, ali joj Volter dodaje svoje obrte, paradoksalne zaključke, ironiju, kontraste, aluzije, senzualizam, a najličnija oznaka Volterove proze je ritam: rečenice se nižu brzim tempom bez zastoja. Odbacuje opširne opise, duga objašnjenja, unutrašnje monologe, jer ima sposobnost da brzo uoči i izdvoji ono što je značajno u ljudima i događajima i da to prenese u sažetom obliku. Sažetost rečenica, njihov ritam, tempo stalno drže budnom pažnju čitaoca, čemu doprinosi i kompozicija poglavlja: ona se završavaju u trenutku kad junak zapadne u neku iznenadnu, dramatičnu situaciju ili kad nagoveštava priču o svojim doživljajima.

Postupak pripovedanja i karakterizacije: Događaji u romanu se dešavaju iz trenutka u trenutak, i nemaju motivaciju kakvu ima realistički roman 19. veka, ali pisac to nije ni hteo. Volter je prisutan u celom romanu kao pripovedač. I lica i radnju čitalac upoznaje uglavnom posredstvom autorovih opisa i objašnjenja, nema introspekcije u predstavljanju junaka, a junaci, i kada govore o sebi, ne analiziraju svoja duševna stanja i namere. U središtu njihove priče su doživljaji i sopstveno ponašanje. Volter ne daje ni mnogo pojedinosti o njihovoj spoljašnjosti. Epizodna lica, ali odlučujuća za opis Kandida, kao što su baronica i baron Tunder-ten-tronk portretisani su isključivo sa jako naglašenim crtama, u skladu sa njihovom nasilnom prirodom: tako se ponašaju prema Kandidu i Kunigundi. Epizodna lica su nepromenljiva, svedena na nekoliko tipičnih crta, dok su glavna data u evoluciji. SMISAO KANDIDA – FILOZOFSKA PITANJA: Glavni predmet Volterove kritike u Kandidu je ideja nemačkog filozofa Lajbnica prema kome je „ovaj svet je najbolji od svih mogućih“. To ne znači da je ovaj svet dobar, jer je očigledno da ima puno zla. Ali, kaže Lajbnic, od svih uopšte mogućih svetova, u ovom svetu koji je Bog stvorio, zla ima najmanje. Da je stvorio neki drugi od tih mogućih svetova, u njemu bi svakako bilo više zla. Lajbnic u svojoj Teodiceji 1710. na ovaj način razmatra najstariji teološki problem, opravdanje Boga: otkud zlo u svetu, ako je svet delo savršenog tvorca. U razmatranju postojanja zla, Lajbnic smatra da se u ovom svetu sve dešava unapred postavljenim redom, i zato je najbolji od svih svetova – u njemu vlada „predodređena harmonija“, gde je čitav svet jednom zauvek uspostavljen kao skladan i gde za svaku stvar postoji princip dovoljnog razloga zašto je nešto tako, a ne drugačije. Lajbnic stoga smatra da je najveći greh u težnji čoveka ka prevazilaženju svojih mogućniosti, koje su jednom zauvek date, ograničene, greh je da teži Bogu. Lik u Kandidu koji zastupa ovu Lajbnicovu teoriju zove se Panglos, a njegovo ime simbolizuje sveznalicu. On je učitelj glavnog junaka. (Volter, međutim, pretpostavlja da nijedan pametan čovek ne veruje u predodređenost među događajima. Očekivati pomoć od Proviđenja, prihvatiti sudbinu kao od Boga datu, kao što smatra Lajbnic, znači obmanjivati se iluzijama, a to je upravo ono što čine sve religije i crkve, i ono što Voltera pokreće na borbu. Volter smatra dokazanim da svakog čoveka može snaći svaka sudbina koja je u skladu sa prirodnim zakonima, bez obzira što je moguća veza između sudbine i karaktera.Volter je deista, a deista dopušta postojanje Boga samo kao prauzrok sveta, a negira postojanje Boga kao ličnosti i njegovo mešanje u život prirode i u društvo. Bog deista nije antropomorfan, i ako postoji, uopšte se ne zanima za ljudske probleme i patnje: kako očekivati da će neko ko se bavio stvaranjem univerzuma, brinuti zbog ličnog trpljenja pojedinca i zbog zla koje ga je snašlo?) Osim Panglosa koji zastupa Lajbnica, pojavljuju se još dva junaka, i svaki je zastupnik po jedne filozofske teorije, tj. stava, tako da ima 4 filozofska stava, uključujući i Volterov. Drugi filozof, derviš koji se nakratko pojavljuje pred kraj romana, zastupa Spinozinu etiku. Baruh de Spinoza je jevrejski filozof racionalista iz 17. veka. Posthumno je objavljena njegova Etika, u kojoj kaže da je problem o kome Volter hoće da raspravlja, otkud zlo u svetu, bespredmetan. Dobro i zlo su samo modusi mišljenja, ne pripadaju samim stvarima. Ono što u svetu postoji, to je ono što Spinoza zove Bog ili Priroda, materija sama, a priroda ili materija ne znaju ni za dobro ni za zlo. Tu vladaju surovi zakoni nužnosti koje kao dobre ili zle može oceniti samo čovek sa svog ličnog stanovišta, sudeći prema rezultatima njihovog delovanja, npr. kao Jov. Kada Panglos i Kandid nateraju derviša da da svoje mišljenje o poreklu zla na svetu, koga ima užasno mnogo, derviš odgovori: „Šta mari ako ima zla ili dobra? Kad njegova visost pošlje lađu u Egipat, brine li se da li je miševima na brodu dobro ili ne?“ Na pitanje Panglosa, šta da radimo onda, derviš ga savetuje: „Da ćutiš“. Gospodar je Bog, priroda, materija, a miševi na lađi koja tone su ljudi. Sa njihovog stanovišta potapanje na lađi je nesreća, ali ne i sa stanovišta gospodara. Voltera ne zanimaju načelna metafizička razmatranja, nego moralni aspekti ideja, pa ga u Spinozinoj teoriji zbunjuje praktična posledica koja kaže: ako je do čoveka da li nešto razume kao dobro ili zlo, onda bi čovek imao puno pravo da živi prema sopstvenom nagonu. A čovekov nagon nije uvek dobar, on je i zao. Dakle, ako se prihvati Spinozina teorija, onda se unapred daje legitimitet i svim moralno problematičnim stanovištima i oblicima ponašanja čoveka. Zato Volter ovu teoriju ne može da prihvati. Treći filozof Pjer Bejl prisutan je preko trećeg Kandidovog pratioca Martina, i njemu pripada druga polovina romana. Pošto Panglos na neko vreme nestane iz romana, u Surinamu Kandid proklinje svog učitelja da nije predviđao grozote kakvih ima u svetu, i tada se odriče optimizma. Kada ga sluga Kakambo pita šta je optimizam,

Kandid mu odgovara: „To je kad neko ima strast da uvek tvrdi kako je sve dobro, iako mu je loše“. Od tada Kandida na povratku u Evropu prati Martin, stari naučnik, manihejac, koji veruje suprotno od Panglosa, da je čovek još od isterivanja Adama iz Raja obuzet zlom. (U Veneciji Martin i Kandid susreću prostitutku Paketu, koju Kandid poznaje još od kuće, i redovnika Žiroflea, i Martin mu daje dokaz više protiv optimizma: dok se oni Kandidu na prvi pogled čine veoma srećni, Martin dobija opkladu pošto Paketa ispriča da je njeno stradanje i isterivanje iz baronovog zamka, iz koga je isteran i Kandid, počelo kada ju je zaveo jedan franjevac, njen ispovednik, i od tada je njen život avantura prostitutke koja shvata da joj je život bez ikakve budućnosti, a kraj grozna starost i smetlište. A Žiroflea je porodica oterala u manastir sa 15 godina kako bi brat nasledio celo imanje, i on mrzi mantiju koju nosi, manastir bi najradije zapalio i otišao da se poturči, a tvrdi da tako misle i ostala manastirska braća). Pjer Bejl je skeptik, a u metafizici teološki dualista. On kaže da je svet u vlasti dve sile, dva metafizička načela dobra i zla. Pošto je praktično objašnjenje svih posledica u Kandidu uvek nekakav brod koji se potapa, i Martin koristi istu sliku i kaže: kako ćemo objasniti ako, na primer, nekakav putnički brod otmu gusari, pa taj brod potone? I kaže da je to vrlo jednostavno: putnike je podavio Đavo, a gusare je kaznio Bog. Načela dobra i zla su uvek delatna, a ponekad, kao ovde, snose odgovornost za različite aspekte jednog te istog događaja. Volter ni ovu teoriju ne može da prihvati, jer ne prihvata metafizička opravdanja zla, nego praktiče posledice, i zanima ga kako se praktično može izaći na kraj sa zlom. Tu je VOLTEROV RELIGIOZNI STAV, i on predstavlja četvrtu filozofsku teoriju u romanu. ELDORADO: U Kandidu se čitaocu otkriva i prikazuje stvarnost u kojoj ima mnogo više nakaznog nego lepog, u kojoj sve izgleda bedno i žalosno. Izuzetak je Eldorado. Sa Kokombom Kandid stiže u tu zemlju, Volterovu Utopiju u gde su ljudi jednaki, besplatno ih goste, a kralj srdačan, grli ih i ljubi. Tu nema suda, zatvora ni Skupštine, ali ima Palate nauke. Tu vlada deizam. Volter je deista, a taj stav u Kandidu se može nazreti u odeljku o Eldoradu. Volter favorizuje deizam kada Kandid razgovara sa starcem u Eldoradu. Starac kaže da slave samo jednog boga, ali ne tako što mu se mole: „Nemamo šta da tražimo od njega, dao nam je sve što nam treba. Mi mu stalno zahvaljujemo... Mi smo svi sveštenici. Kralj i sve glave porodice svako jutro pevaju svečane pesme zahvalnice, a prati ih pet do šest hiljada muzičara“. Kandid se čudi: „Zar vi nemate kaluđera koji propovedaju, raspravljaju, vladaju, kuju spletke i spaljuju ljude kad nisu njihova mišljenja“, a starac će: „Trebalo bi da smo poludeli. Mi smo ovde svi istog mišljenja“. Eldorado pokazuje bezgranične mogućnosti ljudskog duha. Tada Kandid prvi put posumnja u učenje Panglosa, tj. Lajbnica o „najboljem od svih svetova“. Deizam je učenje koje dopušta postojanje Boga samo kao prauzrok sveta, a negira postojanje Boga kao ličnosti i njegovo mešanje u život prirode i u društvo. (Volter nije ateista, mada nije bio ni hrišćanski vernik. Bio je strastveni protivnik Crkve kao institucije, i celog veka je odjekivao njegov radikalni poklič "Uništite bestidnicu!", ali, u svom nedoslednom deizmu smatrao je da su Bog i religija potrebni: "Kad Bog ne bi postojao, valjalo bi ga izmisliti". Religija pomaže unošenju reda u društvo, i ona je ta koja na čoveka može snažnije uticati od bilo kakvog ovozemaljskog suda pa je zato potrebno njeno postojanje. Ali, bog deista je daleko, on nije antropomorfan, i ako postoji, uopšte se ne zanima za ljudske probleme i patnje: kako očekivati da će neko ko se bavio stvaranjem univerzuma, brinuti zbog ličnog trpljenja pojedinca i zbog zla koje ga je snašlo? Očekivati pomoć od Proviđenja, prihvatiti sudbinu kao od Boga datu, kao što smatra Lajbnic, znači obmanjivati se iluzijama, a to je upravo ono što čine sve religije i crkve, i ono što Voltera pokreće na borbu.+++++++++++Dakle, glavni razlog zbog koga Volter odbija dualističko stanovište oličeno u Martinu, o principu dobra i zla, o Bogu i demonu koji su na delu u svetu, je stoga što su praktične moralne posledice tog stanovišta katastrofalne. Francuska književnost je već imala dela markiza De Sada, gde on u 120 dana Sodome, demonstrira ljudski nagon da se čini zlo, traženje zadovoljstva u patnjama i mrcvarenju drugih. Voltera najviše plašilo to da ljudski nagoni nemaju branu. Ako im se prepustimo i dozvolimo ih tako što ćemo reći da je to što je u čoveku zlo, zapravo deo onog drugog konstitutivnog principa sveta, ili je bar jednako vredno kao ono što dolazi od Boga, tj. ono što je dobro, na koji način ćemo onda to praktično kontrolisati? I, što je važno, kako onda možemo sebe ubediti da je naše postojanje u njemu nešto što ima smisla?

I Bejlov i Spinozin filozofski stav o opravdanju boga su ozbiljnije teodiceje, i nijedna nije za podsmeh. Volter se ne podsmeva njima, ali se zato PODSMEVA LAJBNICU. Volter je neko vreme živeo na pruskom dvoru kod Fridriha II, i posmatrao je nemačke filozofe koji dalje od Lajbnica i Volfa nisu hteli ni znali da misle. Oličenje takve filozofije je doktor Panglos, koji je marljivo dokazivao da „nema nikad posledice bez uzroka“ i da je „u ovom najboljem svetu od svih mogućih svetova zamak Gospodina Barona najlepši od svih zamkova, a Gospođa najbolja od svih mogućih baronica“. Komika romana Kandid zasnovana je najvećim delom upravo na ideji da Lajbnicova teodiceja o „najboljem od svih svetova“ toliko smešna da treba da bude ismejana, i to dotle da se o njoj ne može više ozbiljno misliti. Iako je Lajbncova teorija metafizička, Volterovi argumenti protiv te teorije nisu metafizički, nego su prosvetiteljski. Usmereni su na moralno ponašanje, praktične posledice, i pokušavaju da daju odgovor na pitanje kako da živimo u svetu ovakvom kakav jeste, i kako da ga sebi osmislimo, ako je to uopšte moguće. Volter je učestvovao u jednoj velikoj i dugotrajnoj polemici koju je „pokrenuo“ katastrofalni zemljotres u Lisabonu 1755, kada je usmrtio tri četvrtine stanovništva, što se pominje i u romanu. Rasprava, zašto se dogodila lisabonska katastrofa? prenela se i na filozofsku ravan, otkud zlo u svetu. Odgovori u dugotrajnoj raspravi davali su se iz različitih uglova posmatraja, ali Kandid nije samo ilustracija te rasprave, nego sadrži i Volterov odgovor na čitavo pitanje, otkud zlo u svetu.VOLTEROV ODGOVOR na zlo u svetu: Sva metafizika je bolest i breme. Metafizički odgovori na pitanja koje u svakodnevnom životu sebi postavljamo nisu nikakvo olakšanje. Metafizika služi samo da zamuti stvari toliko da se u njima više ne može prepoznati nikakvo racionalno zrno. Raditi, biti praktičan, a ostaviti se metafizike koja je udaljena od stvarnosti, prvi je deo Volterovog odgovora. Kandid, ili naivko, glavni junak romana, evoluira: na početku romana se pojavljuje kao bezazleni mladić koji tek treba da uđe u svet i sazna šta se u njemu dešava; od samog početka je podložan sugestiji (Volter napominje da je Kandid je u početku naivko, bio je vaspitavan da ni o čemu nema mišljenje ni ocenu a na kraju romana postaje skeptik, onaj koji sumnja u sve odgovore koji mu se daju, i agnostik, onaj koji smatra da se metafizičkim pitanjima ništa pouzdano ne može utvrditi. Kandid tek kada je uzbuđen i ogorčen, kada prestane da filozofira, izgovara sopstvene rečenice i logički rezonuje. Najviše se otkriva u postupcima. On je plemenit, odlučan, preduzimljiv, emotivan, impulsivan. Na primer, u ratu dezertira iz bugarske vojske otkrivši nedela nad ženama, starcima, decom, na kraju putovanja spasava i otkupljuje nevoljnike skupljene širom sveta i pruža im utočište. Tu Volter prenosi na svog junaka neke crte sopstvenog karaktera, jer je i sam bio prijatelj i branilac ljudskog roda. Evoluciju doživljavaju i filozofi Panglos i Martin. Iako se pojavljuju kao već gotovi ljudi, oni takođe, pod uticajem svih zala koje im se zajedno dogode, dolaze do istih zaključaka. Metafizičar Martin na kraju kaže „Da radimo a ne da razglabamo“, radimo bez mudrovanja ili bez raspravljanja, jedino tako će nam život biti snošljiv, tu je mudrovanje metafizike koju treba napustiti. Delajmo, to je sfera praktičnog, a za Voltera je sfera praktične filozofije jedino o čemu vredi raspravljati, i jedino o čemu se raspravljati može. I metafizičar Panglos, zastupnik Lajbnicov, saglašava se da treba ostaviti metafiziku i da treba delati, jer je to jedini način da se nešto u svetu promeni. Poslednja rečenica koju izgovara Kandid, da treba obrađivati svoj vrt, jeste sam Volterov odgovor na zlo u svetu. Prvo je da treba raditi, delati, ostaviti se metafizičkog mudrovanja. Drugo, život ne može da postane dobar, zlo se iz života ne može iskoreniti. Prvi razlog je čovekova priroda, a ona nije dobra, čovek je sklon zlu. Drugi razlog zbog kojeg je zlo nemoguće iskoreniti jesu čovekove ograničene saznajne mogućnosti. Čovek o mnogo čemu pokušava da misli, ali malo toga može da shvati, nesavršeno je biće. Priroda će uvek biti nadmoćnija, kao što je bila u lisabonskom zemljotresu. Zbog toga nas snalaze zla koja dolaze bilo spolja, iz prirode, bilo iznutra, od nas samih, a onda opredmećene u društvene organizacije, koje takođe pružaju mogućnost za razna zla delanja. U Kandidu su besmisleni, glupi ili slučajni vojni pohodi, regrutovanja, verski progoni, gledišta plemstva ili sveštenstva. Volter pretpostavlja da nijedan pametan čovek ne veruje u predodređenost među događajima. Očekivati pomoć od Proviđenja, prihvatiti sudbinu kao od Boga datu, kao što smatra Lajbnic, znači obmanjivati se iluzijama, a to je upravo ono što čine sve religije i crkve, i što Voltera pokreće na borbu. Volter smatra dokazanim da svakog čoveka može snaći svaka sudbina koja je u skladu sa prirodnim zakonima, bez obzira što je moguća veza između sudbine i karaktera. Iskušenja Kandida su brojna.

Volter ima bogatu maštu, oštar kritički duh i mnogo sarkazma i ironije, pa omogućuje svom glavnom junaku da dozna da „čovek ne može ni krv pustiti, ni klistirati se, a da ne plati“, da u ratu, „kad se trideset hiljada ljudi bore protiv trupa iste jačina, ima oko dvadeset hiljada sifilističara sa svake strane“, itd. I sama mudrost u ličnosti učenog doktora Panglosa strada od sifilisa. Panglos raspravlja o poreklu svog oboljenja pa nabraja lanac uzroka: dobio ju je od Pakete, „lepe pratilje naše uzvišene baronice“, u čijem je „rajskom zagrljaju poznao paklene muke što me sada proždiru“, a Paketi je taj poklon dao neki „vrlo učeni franjevac“ koji ga je dobio od neke stare grofice, a ova od nekog konjičkog kapetana, ovaj od neke markize, koja ga je zaradila sa nekim pažem, a paž od jezuite, koji ga je nasledio od nekog saputnika Kolumba.Volter kaže da smo sa obe strane, i od spoljne i od ljudske prirode, zlom pritisnuti, i sa tim se treba pomiriti. Ali, ako je nešto moguće, to je da se pokuša da se život učini podnošljivijim, ako već ne može biti dobar. A to će se činiti time što će čovek širiti i negovati čovečnost, plemenitost i težnji ka boljem. U čoveku je i prvi izvor zla, i protivotrov. To pokazuju pozitivne ličnosti romana: Kandid, anabaptista Žak, verni Kakambo. Dakle, u svom praktičnom delovanju, u životu sa drugim ljudima, čovek će pokušavati da bude što bolji, i uzdržavaće se od zla. A što se tiče zla koje dolazi od prirode, i od koga se ne možemo odbraniti jer su nam saznajne mogućnosti ograničene, pobedićemo, ukoliko je to uopšte moguće, time što ćemo praktičnim razumom, kojim smo obdareni, pokušavati da ne određujemo uslove svog života. Volter kaže da je to sve, i da se više od toga ne može očekivati, niti zamisliti. Volter je u osnovi moralista. Zdrav, praktičan prosvetiteljski um, kakav je pod njegovim uticajem počeo da se obrazuje, postaje jedino merilo prosuđivanja. Istorijske i duhovne preduslove on prezire i zanemaruje. To je aktivno i hrabro shvatanje koje je ispunjavalo prosvećenost: ljudsko društvo trebalo je osloboditi svih tereta koji su se suprotstavljali razumnom napretku. Takve terete predstavljale su očigledno religiozne, političke i privredne činjenice. Volter konstituiše stvarnost tako to je prilagođava svojim ciljevima. ++++++++++++++++++Kritika Crkve: Volter je pre svega skeptik i ironičar, u Kandidu se narugao mnogima koje je uzeo za predmet svoje kritike. Masa lica u Kandidu je šarolika: svrgnuti vladari, guverneri tirani, naduveni plemići, potkupljive sudije, lekari neznalice, dobri urođenici, poštene zanatlije, nepošteni trgovci, bludnice, kockari, lopovi, vojnici, gusari. Među njima se ističe šaroliki kler, katolički, od pape i velikog inkvizitora, do raznih redovnika, pastora, derviša. Zajednička crta im je da ne žive u skladu sa svojim propovedima. Neki čak krše osnovne zakone ljudskosti. Crkvu Volter predstavlja kao jednu od najiskvarenijih i najnasilijih institucija na svetu. Epizode sa jezuitima u Paragvaju, „koji ovde sa španskim i portugalskim kraljem ratuju, a u Evropi te kraljeve ispovedaju, koji ovde ubijaju Špance, a u Evropi im ukazuju put na nebo”, ili lisabonskim zemljotresom, kada ironično prikazuje kako Crkva, koristeći sujeverje naroda kao odgovor na jedan zemljotres i prevenciju novog, priređuje „za narod jedna lep auto-da-fe“, kaznu spaljivanja na lomači kojom se inkvizicija surovo obračunavala sa protivnicima. Kritiku crkvenih institucija i sveštenstva Volter naglašava i uporedivši, jednog za drugim, lik protestantskog pastora i lik jednog anabaptiste Žaka (sektaši koji su tražili krštenje u zrelim godinama). Nasuprot pastoru, “koji je dotle govorio sam, pun čas bez prestanka, o milosrđu na nekom velikom skupu”, a zatim grubo odbio Kandidovu molbu da mu da hleba, stoji “nekakav čovek, koji nije bio kršten, neka dobričina anabaptist po imenu Žak”, iz čiste samilosti prema jednom od svojih bljižnjih “povede ga sa sobom kući, očisti ga, dade mu hleba i piva, pokloni mu dve forinte i naumi, štaviše, da ga nauči da radi u njegovim tvornicama“, a zatim, na Kandidovu molbu “ovaj dobroćudni čovek bez predomišljanja uze u svoju kuću doktora Panglosa”. Predstavnike crkve Volter opisuje kao licemere koji ne postupaju u skladu s verom koju propovedaju. Oličenje takvog crkvenog velikodostojnika je veliki inkvizitor. On, iako mu dužnost nalaže da lično predstavlja primer hrišćanskih vrlina, čini težak greh: zloupotrebljava svoja ovlašćenja i pod pretnjom lomače prisiljava trgovca Isahara da sa njim “podeli” Kunigundu. Ovaj stav Voltera, nekadašnjeg pitomca jezuitskog reda, nije zagriženi antiklerikalni. Znao je on dobro zlo fanatizma u prošlosti Francuske, a u njegovom vremenu to se događalo javnim žigosanjem Enciklopedije i filozofa (vlasti su ih smatrale opasnom sektom koja ruši temelje države). Volter zna i za skrivene akcije crkve, a posebno njenih jurišnika jezuita koji su organizovano kontrolisali privatni život pojedinca i javnog mišljenja i uplitali se u državne poslove. Njima Volter upućuje sarkastične i ironične strele u Kandidu, ali je i svestan da verski fanatizam nije jedino što pokreće ljude da priđu crkvi. Neki to čine iz interesa, pa i nužde. Zato on obaveštava i o jadnoj sudbini redovnika kroz njihove ispovesti, gde oni iznose

razloge svog prisilnog poziva (brat Žirofle, koji takođe evoluira, u poturčenjaka i dobrog stolara). U tim ispovestima nema ironije. Kritika nauke: Tu je i nauka koja ne želi da zna za progres, pa u delu uzgred, ali sa nenadmašnim sarkazmom govori o Akademiji nauka u Bordou, kojoj je Kandid po povratku iz Eldorada poklonio čudesnu ovcu, a Akademija na to raspisa kao temu za nagradu da se nađe zašto je vuna te ovce crvena i nagradu dobi neki naučnik sa severa koji matematičkom formulom dokazao da je ta ovca morala biti crvena i da ugine od ovčijih boginja.