www.dereta.rs

Urednik izdanjaAnja Marković

Na slov ori gi na la Anne Tyler

A SPOOL OF BLUE THREAD

Copyright © 2015 by Anne TylerCopyright © ovog izdanja Dereta

En Tajler

Kalem plavog konca

Pre vod s engleskog Milica Kecojević

Beograd 2017.

DERETA

prvi deo

Ne mogu da odem dok pas ne ugi ne

7

1

Jed ne kasne jul ske veče ri 1994, Reda i Abi Vit šenk izne na dio je tele fon ski poziv nji ho vog sina Deni ja. U to doba već su se spre ma li za spa va nje. Abi je sta ja la kraj toa let nog sto či ća, u kom bi ne zo nu, izvla če ći jed nu po jed nu uko sni cu iz svo je raš ču pa ne pun đe boje peska. Red – crno ma njast, koš čat muš ka rac u pru ga stom donjem delu piža me i beloj maji ci – sedeo je na ivi ci kre ve ta i ski dao čara pe, a kada je na nje go vom noć nom orma ri ću zazvo nio tele fon, prvi je poseg nuo za slu ša li com i rekao: „Vit šen ko vi.”

I odmah zatim: „Hej, pozdrav i tebi.”Ne spuš ta ju ći ruke, Abi se okre nu la od ogle da la.„Šta reče”, izgo vo rio je Red, ali to nije zvu ča lo kao pita nje.„A? Pobo gu, Deni!”Abi je spu sti la ruke.„Halo?”, nasta vi Red. „Čekaj. Halo? Halo?”Zaću tao je na tre nu tak, pa spu stio slu ša li cu.„Šta?”, upi ta Abi.„Kaže da je gej.”„Šta?”„Rekao je da mora neš to da mi kaže: on je gej.”„A ti si mu spu stio slu ša li cu!”

En Tajler

8

„Ne, Abi. On je meni spu stio slu ša li cu. Ja sam samo rekao ’pobogu’, a on je pre ki nuo vezu. Klik. Tek tako.”

„Bože, Rede, kako si mogao?”, zava pi la je Abi. Okre nu la se da dohva ti svoj bade man til – dro nja vi fro tir iz kog je pot pu no išči le la prvo bit na ruži ča sta boja. Obmo ta la ga je oko sebe i čvr sto ste gla pojas. „Šta ti bi da kažeš tako neš to?”

„To niš ta ne zna či! Kad te neko izne na di ko grom iz vedra neba, kažeš ’pobo gu’, šta bi dru go?”

Abi je poku pi la pra men koji joj je pao na čelo.„Mislio sam da kažem”, nasta vio je Red, „’Pobo gu, šta je sle de će,

Deni? Kakvu ćeš nam novu bri gu nato va ri ti na vrat?’ I on je znao šta ja mislim. Veruj mi, znao je. Ali sad će ispa sti da je sve ovo moja greš ka, da sam ja usko grud, zadrt, ili kako god on to nazi vao. Bilo mu je dra go što sam mu to rekao. Vide lo se po tome kako mi je brzo spu stio slu ša li cu, sve vre me se nadao da ću reći neš to pogreš no.”

„U redu”, pre o vla dao je Abin prak tič ni duh. „Oda kle je zvao?”„Otkud ja znam oda kle je zvao? On nema stal nu adre su, celog

leta se nijed nom nije javio, već je pro me nio dva posla za koja znamo i bog zna koli ko njih za koje ne zna mo... Mom ku je tek devetna est, a mi nema mo poj ma na kom kra ju zemlji ne kugle se nala zi! Sva ko bi se zapi tao šta tu ne valja. Eto!”

„Jel’ zvu ča lo kao da je među grad ska? Čuo si onaj karak te ri sti čan šum? Raz mi sli. Da nije možda zvao odav de, iz Bal ti mo ra?”

„Ne znam, Abi.”Sela je pored nje ga. Madrac se uleg ao pod njom: Abi je bila krup

na, sna žna žena. „Mora mo da ga nađe mo”, zaklju či la je i odmah nasta vi la: „Tre ba lo bi da ima mo ono, kako se zove – iden ti fi ka ci ja pozi va.” Nag nu la se napred i netre mi ce zagle da la u tele fon. „O, moj bože, hoću iden ti fi ka ci ju pozi va ovog momen ta!”

„Čemu? Da bi mogla da ga pozo veš, a on da pusti tele fon da zvoni u bes kraj?”

kalem plavog konca

9

„Ne bi on to ura dio. Znao bi da sam to ja. Kad bi znao da sam ja, javio bi se.”

Sko či la je s kre ve ta i poče la da kora ča po sobi, naprednazad duž per sij ske sta ze, toli ko izli za ne od nje nih kora ka da je u sre di ni sasvim posi ve la. Soba je bila pri jat na, pro stra na i lepo ure đe na, ali je odi sa la ona kvom atmos fe rom udob ne poha ba no sti doma čiji su uku ća ni odav no pre sta li da pri me ću ju nje go vu lepo tu.

„Kako mu je zvu čao glas?”, nasta vi la je Abi. „Jel’ bio ner vo zan? Uzru jan?”

„Bio je dobro.”„To ti kažeš. Da nije možda pio, šta misliš?”„Nisam mogao da zaklju čim.”„Jel’ bilo još lju di s njim?”„Nisam mogao da zaklju čim, Abi.”„Ili možda... samo još jed na oso ba?”Oštro ju je pogle dao. „Ne misliš valj da da je on to ozbilj no re

kao?”„Narav no da je ozbilj no! Zaš to bi ina če rekao tako neš to?”„Deč ko nije gej, Abi.”„Kako ti to znaš?”„Pro sto nije. Zapam ti šta ti kažem. Kad pro đe vre me, ose ća ćeš

se glu po, pa će biti: ’Uh, malo sam pre te ra la.’”„Narav no, to je ono u šta bi ti želeo da veru ješ.”„Zar ti tvo ja žen ska intu i ci ja niš ta ne govo ri? Pri ča mo o mom ku

koji je uva lio devoj ku u nevo lju još pre nego što je matu ri rao!”„Pa? To niš ta ne zna či. Možda je to čak bio simp tom.”„Molim?”„Nikad ne može mo sa sigur noš ću zna ti kakav je sek su al ni život

dru gih lju di.”„Ne može mo i hva la bogu na tome”, zaklju čio je Red.Sagnuo se, zaste njav ši, i potra žio papu če ispod kre ve ta. Abi je

u među vre me nu pre sta la da se šet ka tamoamo i pono vo sela kraj

En Tajler

10

tele fo na. Spu sti la je ruku na slu ša li cu. Okle va la je. Zatim ju je naglo podi gla, za tre nu tak pri slo ni la na uvo i pono vo zalu pi la.

„Pro blem sa iden ti fi ka ci jom pozi va jeste u tome”, počeo je Red, manjeviše za sebe, „što mu to dođe poma lo kao vara nje. Tre ba lo bi da bude mo sprem ni na rizik kad se javlja mo na tele fon. To je u osno vi ide ja tele fo na, po mom miš lje nju.”

Pola ko je ustao i kre nuo ka kupa ti lu. Abi se ogla si la iza nje govih leđa: „Ovo bi moglo da obja sni mno go toga. Zar ne? Ako bi se ispo sta vi lo da je gej.”

Red je za sobom zatva rao vra ta kupa ti la, ali je na ove reči izvirio i popre ko je pogle dao. Nje go ve fine crne obr ve, obič no pra ve kao lenji rom iscr ta ne, sko ro da su se veza le u čvor. „Pone kad prokli njem dan kad sam se ože nio soci jal nom rad ni com”, izja vio je i povu kao se u kupa ti lo, čvr sto zatvo riv ši vra ta.

Kad se vra tio, Abi je sede la na kre ve tu, pot pu no usprav na, u čipka noj spa va ći ci, ruku pre krš te nih na gru di ma. „Da ti nije palo na pamet da za Deni je ve pro ble me okri viš moju pro fe si ju”, rekla mu je.

„Samo kažem da lju di ume ju da poka žu pre vi še raz u me va nja. Pre vi še sao se ća nja i saža lje nja. Mogu se uvu ći dete tu u pod svest.”

„Ne možeš poka za ti pre vi še raz u me va nja, tako neš to nije mogu će.”„Mogao bih se kla di ti da sva ki soci jal ni rad nik tako misli.”Jet ko uzdah nuv ši, pono vo je baci la pogled na tele fon. Naža lost,

sta jao je s Redo ve stra ne kre ve ta, a ne s nje ne. Red je podi gao pre krivač i uvu kao se ispod nje ga, zakla nja ju ći joj pogled. Nag nuo se i ugasio lam pu na noć nom sto či ću. Soba je uto nu la u mrak, naru šen samo sla baš nom sve tloš ću koja je dopi ra la kroz dva viso ka, pro vid nim zave sa ma pre kri ve na pro zo ra, okre nu ta ka trav nja ku ispred kuće.

Red je sada ležao na leđi ma, ali je Abi osta la da sedi. „Hoće li nas pono vo pozva ti, šta misliš?”, pita la je.

„O, da. Kadtad.”„Morao je da pri ku pi svu svo ju hra brost za taj prvi poziv”, rekla

je Abi. „Možda je potro šio i posled nju trun či cu.”

kalem plavog konca

11

„Hra brost! Kakvu hra brost? Mi smo mu rodi te lji! Zaš to bi mu bila potreb na hra brost da pozo ve sop stve ne rodi te lje?”

„Zbog tebe.”„Buda laš ti ne. Nikad nisam digao ruku na nje ga.”„Nisi, ali ga osu đu ješ. Stal no mu nala ziš neke zamer ke. Pre ma

devoj ka ma si tako mekan, a Ste mov karak ter ti više odgo va ra. Ali zato Deni! S Denijem uvek postoji problem. Pone kad mislim da ga ne voliš.”

„Za boga milo ga, Abi. Znaš da to nije isti na.”„Ma u redu, voliš ti nje ga. Ali pri me ti la sam kako ga posma traš,

kao da se pitaš: ’Ko je ovaj čovek?’ Budi siguran da je i on to pri me tio.”„Ako je to tač no, kako si onda ti oso ba od koje on stal no poku

ša va da pobeg ne?”„Ne poku ša va on da pobeg ne od mene!”„Još od kad je imao petšest godi na, nije ti dozvo lja vao da uđeš

u nje go vu sobu. Radi je je sam menjao poste lji nu nego što je tebe puš tao unu tra da to ura diš! Sko ro nikad nije dovo dio dru go ve, nije hteo da kaže ni kako se zovu, niti smo zna li šta je radio u ško li ceo dan. ’Sklo ni se iz mog živo ta, mama’, govo rio je. ’Pre sta ni da se pet ljaš, da zaba daš nos, pre sta ni da mi dišeš za vra tom!’ Ona sli kov ni ca koju nika ko nije voleo – toli ko ju je mrzeo da je isce pao sve stra nice, sećaš se? – o nekom zeči ću koji želi da se pre tvo ri u ribu, oblak ili tako neš to, kako bi uma kao od mame zeči ce, a ona mu stal no pona vlja kako će se i ona pre tvo ri ti u isto to i poći za njim. Deni je isce pao sve stra ni ce, sve do jed ne!”

„To nije ima lo nika kve veze sa…”„Pitaš se zaš to je postao gej? Ne kažem da je to tač no, ali ako

jeste, ako mu je samo palo na pamet da nas time nase ki ra, hoćeš li da znaš zaš to? Reći ću ti zaš to: zbog maj ke. Uvek je zbog maj ke koja ga guši.”

„Uh!”, pobu ni la se Abi. „To je tako zasta re lo i zatu ca no i... po-greš no. Neću te čak ni udo sto ji ti odgo vo ra.”

En Tajler

12

„Ne znam zaš to toliko pričaš da bi mi to stavila do zna nja.”„A šta je sa ocem, ako ćemo već da se vra ti mo sred njo ve kov nim

teo ri ja ma? Šta je s tim ocem, mačo gra đe vin cem, koji sinu stal no popu je kako tre ba da se pokre ne, poka že malo bor be no sti, pre sta ne da se pre ne ma že, da se jed nom pop ne na taj pro kle ti krov i zaku ca cre po ve?”

„Cre po vi se ne zaku ca va ju, Abi.”„Šta je s njim?”„U redu, pri zna jem. Činio sam to. Bio sam naj go ri rodi telj na

sve tu. Šte ta je uči nje na.”Za tre nu tak je zavla da la tiši na. Jedi ni zvuk dola zio je spo lja, od

auto mo bi la u pro la zu.„Nisam rekla da si bio naj go ri.”„Dobro.”Tišina je vladala još koji trenutak.Zatim je Abi pita la: „Zar ne posto ji neki broj koji možeš da uku

caš, pa da tele fon okre ne oso bu koja je zva la posled nja?”„Zve zdi ca, šezde set devet”, odgo vo rio je Red kao iz topa. Pro či

stio je grlo. „Ali nećeš valj da to da ura diš?”„A što da ne ura dim?”„Zato što je Deni bio taj koji je odlu čio da pre ki ne raz go vor, ako

smem da te pod se tim.”„Bio je povre đen”, nije se pre da va la Abi.„Da je bio povre đen, ne bi odmah pre ki nuo vezu. Ne bi toli ko

požu rio da me otka či. Ali on je pre ki nuo kao da je samo čekao da pre ki ne. Tako re ći, trljao je ruke dok mi je saopšta vao novo sti. Nije oko li šao. ’Hoću neš to da ti kažem’, tako je rekao.”

„Malo pre je bilo: ’Moram neš to da ti kažem.’”„Pa, jed no ili dru go.”„Koje?”„Jel’ to ima neke veze?”„I te kako ima.”

kalem plavog konca

13

Na tre nu tak se zami slio. Zatim je, upo la gla sa, pono vio: „’Moram neš to da ti kažem...’ ’Hoću neš to da ti kažem’. ’Tata, hteo bih...’”, pre sli ša vao se. „Iskre no, ne sećam se.”

„Možeš li, molim te, da okre neš ’zve zdi ca, šezde set devet’?”„Ne mogu da shva tim nje gov način raz miš lja nja. On zna da ja

nemam niš ta pro tiv homo sek su a la ca. Za ime boga, pa moj glav ni gip sar je gej. I Deni to zna. Ne raz u mem zaš to je mislio da će me to nase ki ra ti. Hoću da kažem, narav no da ne bih bio odu še vljen. Svako želi da mu dete u živo tu pro đe što lak še. Ali...”

„Dodaj mi tele fon.”Tele fon je zazvo nio.Red je dogra bio slu ša li cu u istom tre nut ku kad se Abi baci la pre

ko nje ga kako bi je se prva doče pa la. Red je bio brži, ali neka ko je slu ša li ca ipak zavr ši la kod nje, nakon malo koš ka nja. Naglo se uspra vi la i rekla: „Deni?”

A zatim: „A, ti si Dži ni.”Red se pono vo ispru žio.„Ne, ne, nismo još legli”, govo ri la je. Pau za. „Sva ka ko. A šta je s

vašim?” Opet pau za. „A što bi mi sme ta lo? Vidi mo se sutra. Zdra vo.”Doda la je slu ša li cu Redu, a on se pro teg ao da je vra ti na tele fon.„Hoće da pozaj mi moja kola.” Abi je pono vo uto nu la u madrac

na svo joj stra ni kre ve ta.Zatim je tiho doda la, s pri zvu kom usa mlje no sti: „Pret po sta

vljam da više nema smi sla okre ta ti ’zve zdi ca, šezde set devet’, jel da?”„Ne, nema.”„Jao, Rede, šta ćemo da radi mo? Nikad nam se više neće javiti,

nikad! Neće nam pru ži ti još jed nu šan su!”„Ma haj de, dušo, narav no da će nam se javiti. Obe ća vam ti.”

Nag nuo se ka njoj i pri gr lio je, sme stiv ši nje nu gla vu na svo je rame.Leža li su tako neko vre me, sve dok Abi nije poste pe no pre sta la

da se vrpo lji i poče la da diše spo ro i rav no mer no. Red je, međutim, nasta vio da zuri u pomr či nu. U jed nom tre nut ku izgo vo rio je

En Tajler

14

neko li ko reči, više bez gla sno miču ći usna ma nego šap ću ći, kao da neš to pro ve ra va: „... ’moram neš to da ti kažem.’” „... ’hoću neš to da ti kažem.’” Pa onda: „’Tata, hteo bih...’, ’Tata, moram da...’” Nestr plji vo je vrteo gla vom na jastu ku i izno va počeo da se pre sli ša va: „... ’neš to da ti kažem: ja sam gej.’ ... ’da ti kažem: mislim da sam gej.’ ’Ja sam gej.’ ’Mislim da sam gej.’ ’Mislim da bih mogao biti gej.’ ’Ja sam gej.’”

Ali poste pe no je utih nuo, konač no i sam uto nuv ši u san.

Naravno da im se pono vo javio. Vit šen ko vi nisu bili melo dra-ma tič na poro di ca. Čak ni Deni nije bio od onih koji nesta ju s lica zemlje, pre ki da ju sva ki kon takt ili pre sta ju da raz go va ra ju – barem ne zau vek. Isti na, te godi ne izbe gao je leto va nje na oba li, ali bi ga možda sva ka ko pre sko čio ‒ tre ba lo je da zara di dže pa rac za narednu škol sku godi nu. (Poha đao je koledž Sv. Eskil u Prong hor nu u Mine so ti.) Javio se u sep tem bru. Tre ba mu novac za udž be ni ke, tako je rekao. Na nesre ću, jedi no je Red bio kod kuće, tako da razgo vor nije otkrio bog zna šta. „O čemu ste pri ča li?”, nava lji va la je Abi, na šta je Red odgo vo rio: „Rekao sam mu da mora sam da zaradi za knji ge.”

„Misli la sam, da li ste raz go va ra li o nje go vom posled njem pozivu? Jesi li mu se izvi nio? Obja snio mu? Jesi li ga išta pitao?”

„Nismo baš zala zi li u to.”„Rede! Ovo je tako tipič no! Ovo je naj ti pič ni ja reak ci ja: mla di

čovek obja vi da je gej, a nje go va poro di ca se pre tva ra da se niš ta nije dogo di lo.”

„U redu. Zovi ti nje ga. Pozo vi stu dent ski dom.”Abi je delo va la nesi gur no. „Šta da im kažem, zaš to ga tra žim?”„Reci im da hoćeš malo da ga izri baš.”„Ipak ću sače ka ti da on pono vo pozo ve.”Ali kad je nakon nekih mesec dana pono vo pozvao, javi la mu

se Abi i raz go va ra li su o rezer va ci ji avi on skih kara ta za božić ne pra zni ke. Hteo je da pome ri dola zak, jer će naj pre oti ći da pose ti

kalem plavog konca

15

svo ju devoj ku u Hibin gu. Devoj ku! „Šta sam mogla da kažem?”, pita la je kasni je Reda. „’Dobro, u redu’, šta dru go?”

„Pa jeste, šta si dru go mogla da kažeš”, slo žio se Red.On više nije pomi njao tu temu, ali je zato Abi pro sto klju ča la

tokom tih neko li ko nede lja pred Božić. Lepo se vide lo da se neće smi ri ti dok ne iste ra stva ri na čistac. Osta li čla no vi poro di ce oprezno su je zao bi la zi li. Niko od njih nije znao niš ta o Deni je voj objavi. Barem oko toga su se Red i Abi slo ži li – da im niš ta ne kažu bez nje go vog odo bre nja – ali svi su mogli da ose te da se neš to spre ma.

Abin (ne i Redov) plan bio je da Deni ja, čim stig ne, posa di ispred sebe i oba vi s njim smi ren, otvo ren raz go vor. Među tim, baš na dan nje go vog dola ska, uju tru im je sti glo pismo od kole dža Sv. Eskil u kojem ih pod se ća ju na odred be ugo vo ra: Vit šen ko vi su dužni da pla te ško la ri nu i za sle de ći seme star, bez obzi ra na to što je Deni napu stio koledž.

„Napu stio?”, pono vi la je Abi. Ona je bila ta koja je otvorila pismo i čita la ga naglas, pola ko i raz go vet no, kao da je time žele la da poka že kakve je sve posle di ce ta reč povla či la. Deni je napu stio koledž; bio je napuš ten; napu stio je poro di cu još pre mno go godina. Ko je još video da ame rič ki tinej džer iz sred nje kla se živi na taj način – lan da ra s kra ja na kraj drža ve kao neka skit ni ca, pot pu no van rodi telj ske kon tro le, javlja se kad mu pad ne na pamet, izbe gava ju ći, kad god je to mogu će, da im osta vi bilo kakvu moguć nost da oni stu pe u kon takt s njim? Kako su zapa li u ova kav ćor so kak? Osta loj deci sva ka ko nisu dozvo lja va li da se tako pona ša ju. Red i Abi su raz me ni li dug, tugaljiv pogled.

Razu mlji vo je, dakle, što je glav na tema tog Boži ća bila Deni jeva odlu ka da napu sti koledž. (Zaklju čio je da je ško la baca nje para, samo to je rekao, budu ći da nije imao ni najmanju ide ju o tome šta želi da radi u živo tu. Možda za godi nudve, tako je kazao.) U toj pomet nji, nje go va homo sek su al nost – ili neho mo sek su al nost – neka ko je ostala u dru gom planu.

En Tajler

16

„Sad mi je jasno zaš to se neke poro di ce pra ve da nisu oba veš tene”, pri me ti la je Abi posle pra zni ka.

„Mhm, mmm”, pro cedio je Red, zago net nog izra za.

Od četvo ro Redo ve i Abi ne dece, Deni je uvek naj bo lje izgledao. (Šte ta što malo više te lepo te nije otiš lo na devoj či ce.) Imao je rav nu crnu kosu na Vit šen ko ve, uza ne, pro dor ne pla ve oči i oštre crte lica, ali mu je koža bila za nijan su tam ni ja od sne žnobelog tena osta le dece i nije delo vao tako raš ra flje no kao oni, već neka ko čvršće. Ipak, bilo je neče ga na nje go vom licu – izve sne neu jed na če no sti, nepra vil no sti ili asi me tri je – što je spre ča va lo da Deni bude izi stinski zgo dan. Kad bi neko komen ta ri sao nje gov izgled, činio je to s veli kom zadrš kom, s pri zvu kom izne na đe nja, kao da sam sebi čestita na moći zapa ža nja.

Deni je bio tre će dete po redu. Aman da je ima la devet godi na kad se rodio, Dži ni pet. Da li je deča ku bilo teš ko s dve sta ri je sestre? Zastra šu ju će? Poni ža va ju će? Njih dve su ume le da budu jezivo samo u ve re ne – pogo to vo Aman da, koja je u svom karak te ru ima la izra že nu zapo ved nič ku crtu. No, Deni je manjeviše umeo da se otre se Aman de, a pre ma maloj, muš ko ba nja stoj Dži ni bio je čak done kle nežan. Dakle, tu niš ta nije zvo ni lo na uzbu nu. Ali zato Stem! Stem je sti gao kad je Deni ju bilo četi ri godi ne. E, to bi već moglo da ima uti ca ja. Stem je bio po pri ro di dobar. Ima takve dece. Poslu šan, bla ge nara vi i nežan, nije čak morao ni da se tru di.

Što ne zna či da je Deni bio loš. Na pri mer, bio je mno go dare žljivi ji od svih osta lih zajed no. (Kad je ugi nu la Dži ni na omi lje na mačka, dao je svoj bicikl u zame nu za mače.) Nije mal tre ti rao dru gu decu, niti je imao napa de histe ri je. Ali je bio straš no ćutljiv. Imao je nastu pe tvr do gla vo sti, kad bi mu se lice iskri vi lo i posta lo tako steg nu to da niko nije mogao da dopre do nje ga. Delo va lo je kao da pro ži vlja va neki unu traš nji napad, kao da se nje go va ljut nja povukla unu tra, očvr snu la ga ili zale di la. Red bi u takvim slu ča je vi ma

kalem plavog konca

17

odu stao i rezig ni ra no odmar ši rao, ali Abi nije mogla da ga osta vi na miru. Mora la je da ga izvu če iz tog sta nja. Nje ni mili i dra gi mora ju biti sreć ni po sva ku cenu!

Jed nom pri li kom Deni je u piljar ni ci iz nekog raz lo ga bio sav kiseo, a sa zvuč ni ka se ori la pesma „Good vibra ti ons”1 – Abi na omilje na. Često je ume la da kaže kako želi da baš nju puste na nje nom spro vo du. I tako je Abi zai gra la. Savi ja la se u kole ni ma, vrc ka la i ska ku ta la u rit mu oko Deni ja kao da je šip ka za maj ski ples2, dok je on samo kora čao kraj gon do le sa instantsupa ma, oči ju upr tih pravo napred, s ruka ma u dže po vi ma jak ne, čvr sto sti snu tim u pesni ce. Izgle da la je kao posled nja buda la, poža li la se Redu kad se vra ti la kući. (Žele la je da to ispad ne smeš no.) Nijed nom je nije pogle dao! Izgle da la je kao neka kva luda ča. A to se sve doga đa lo kad je Deni ju bilo devet ili deset godi na – ni bli zu onog doba kad deča ci počinju da se sti de svo jih maj ki. Ali on se, oči gled no, sti deo Abi još od naj ra ni jeg detinj stva. Pona šao se kao da mu je dode lje na pogreš na maj ka, rekla je, i ona jed no stav no nije bila dovolj no dobra.

E, to je već pre te ri va nje, kazao joj je Red.A Abi je rekla da zna. Nije žele la da zvu či tako.Nastav ni ci su je stal no pozi va li: „Može te li da dođe te da poraz

go va ra mo o Deni ju? Što pre, molim vas.” Pro blem je bio u nje go voj nepa žnji, lenjo sti ili nemar no sti, nikad u nedo stat ku spo sob no sti. Šta vi še, na kra ju tre ćeg raz re da pre ba ci li su ga u viši, pod izgo vorom da mu možda tre ba veći iza zov. Ali to je vero vat no bila greš ka. Tamo je bio još veći aut saj der. Ono malo pri ja te lja što je imao bili su sum nji vi – mahom deča ci koji nisu išli u ško lu. U ret kim pri li ka ma kad bi doš li kod nje ga, sve mrmlja ju ći, vuku ći noge i kri ju ći poglede, iza zi va li su nela go du kod osta lih čla no va poro di ce.1 Good vibra ti ons (engl.) – Dobre vibra ci je. Veli ki hit ame rič ke rok gru pe The

Beach Boys iz šezde se tih godi na. (Sve napo me ne u tek stu su redak cij ske.)2 Maypole (engl.) – Drve na prit ka oko koje se tokom pro leć nog festi va la izvo di

ples u nekim evrop skim zemlja ma.

En Tajler

18

Ali je povremeno bilo mome na ta koji su budi li nadu. Jed nom je dobio nagra du na tak mi če nju u nauč nim pro jek ti ma, za dizajn pako va nja u kojem će jaje osta ti čita vo koli ko god ga tum ba li. Ali to je bilo posled nje tak mi če nje na kojem je uče stvo vao. A jed nog leta se zain te re so vao za fran cu sku hor nu, poš to je u osnov noj ško li oti šao na neko li ko časo va, i tu je poka zao više upor no sti nego ikad rani je. Tokom neko li ko nede lja, pisku ta va, neu jed na če na, jedva pre po zna tlji va ver zi ja Mocar to vog Kon cer ta za hor nu br. 1 pro bi ja la se kroz zatvo re na vra ta nje go ve sobe, iz sata u sat, zapi nju ći, nemilo srd no, dok Red ne bi počeo da pro kli nje upo la gla sa, pa bi ga Abi samo potap ša la po ruci i rekla: „Haj de, haj de, moglo je biti i gore. Mogli su da budu But tho le Sur fers3”, bend za kojim je Dži ni ludo vala u to doba. „Mislim da je div no što je našao zani ma ci ju”, zaklju či la je, i sva ki put kad bi Deni pau zi rao onih neko li ko tak to va za orkestar, ona bi taj deo otpe vu ši la. (Dotad je cela poro di ca kom po zi ci ju zna la napa met – kad god Deni nije svi rao, treš ta la je s poja ča la.) Ali kad je konač no uspeo da odsvi ra prvi stav a da nije morao da se vra ća na poče tak, Deni je digao ruke. Izja vio je da je fran cu ska horna dosad na. „Dosad no” mu je, izgle da, bila omi lje na reč. Fud bal ski kamp je tako đe bio dosa dan, pa ga je napu stio posle tri dana. Isto je bilo s teni som, potom i s pli va njem. „Možda bi tre ba lo malo da spu sti mo lop tu”, Red pred lo žio je Abi. „Da ne pada mo u nesvest od odu še vlje nja sva ki put kad se on zain te re su je za neš to.”

Među tim, Abi se nije slo ži la: „Mi smo mu rodi te lji! Od rodi te lja se oče ku je da pada ju u nesvest od odu še vlje nja!”

Iako je svo ju pri vat nost opse siv no šti tio – pona šao se kao da, u naj ma nju ruku, čuva držav ne taj ne – sam Deni je bio nepo pra vljivo njuš ka lo. Od nje ga se niš ta nije moglo sakri ti. Čitao je dnev ni ke sesta ra i dosi jee maj či nih šti će ni ka. Fio ke sto la bi osta vljao sum njivo sre đe ne na vrhu, a ispre tu ra ne ispod.3 But tho le Sur fers – Ame rič ki bend poznat po uzne mi ru ju ćim nastu pi ma

uži vo.

kalem plavog konca

19

A u tinejdžerskim godinama na red su doš li opi ja nje, puše nje, neo prav da ni izo stan ci, mari hu a na, a možda i neš to gore – nepo znati voza či u koje ka kvim krn ti ja ma par ki ra li bi se ispred kuće, tru bi li i urla li: „Ej, Šitvenk!” Dva put je imao pro ble ma s poli ci jom. (Vožnja bez dozvo le i lažna lič na kar ta.) Mod ni stil mu je dale ko pre va zila zio uobi ča jen ado le scent ski bunt: sta rač ki kapu ti s buvlja ka, krute, vre ća ste pan ta lo ne od tvi da, pati ke skr plje ne leplji vom tra kom. Kosa mu je bila neo pra na, ufron cla na od masno će i smr de la je na pla kar sa sta rom ode ćom. Mogao je lako da pro đe kao bes kuć nik. Što je pra va iro ni ja, rekla je Abi Redu. Jedan od Vit šen ko vih, tako bli skih i slo žnih, i tako... poseb nih, Deni je uvek bio neka ko skrajnut od poro di ce, kao soci jal ni slu čaj.

Do tog doba su već oba deča ka poče la hono rar no da rade za Vit šen ko vo gra đe vin sko pred u ze će. Deni se poka zao spo sob nim, ali je odnos s muš te ri ja ma škri pao. (Jed noj gospo đi, koja mu se koketno poža li la: „Bojim se da ću pre sta ti da vam se dopa dam ako vam kažem da sam se odlu či la za dru gu boju”, Deni je mrtav hla dan odbru sio: „Ko kaže da ste mi se ikad dopa da li?”) Stem je, s druge stra ne, bio ljubazan s muš te ri ja ma i posve ćen poslu – osta jao je do kasno, posta vljao pita nja, pre kli njao da mu daju novi pro je kat. Neš to s drve tom, molio je. Stem je mno go voleo da radi s drve tom.

Deni se ponašao nadmeno: obra ćao se lju di ma s visi ne i kao da ga je sve poma lo zaba vljalo. „Narav no, sta ri moj”, odgo vo rio bi Ste mu na pita nje o sport skoj sek ci ji, i „Kako god ti kažeš, Abi gejl.” Na Abi nim čuve nim „veče ra ma sa štićenicima”, u druš tvu s kon ca i konop ca sku plje nih otpad ni ka, usa mlje ni ka i nesret ni ka, Deni je vi ugla đe ni mani ri u počet ku bi delo va li šar mant no, ali bi vrlo brzo posta li uvre dlji vi. „Molim vas, insi sti ram”, ube đi vao je gđu Malon, „uzmi te moju sto li cu; ona će bolje pod ne ti vašu teži nu.” Na to je gđa Malon, raz ve de na kaći per ka koja se veo ma pono si la svo jom eks trem nom mrša voš ću, cik nu la: „Jaoj, zaš to...”, ali on ju je pre kinuo: „Vaša sto li ca je malo krh ka”, i nje go vi rodi te lji nisu mogli niš ta

En Tajler

20

da uči ne, a da pri tom ne skre nu još veću pažnju na nje go vo ponaša nje. Ili B. Dž. Otri, sme žu ra na pla vu ša od čijeg su se oštrog smeha nalik na gaka nje svi štre ca li: Deni je ceo Uskrs pro veo dele ći kom pli men te nje nom „zvon kom kiko ta nju”. Mada mu B. Dž., za pro me nu, nije osta la dužna. „Otka či me se, mali”, odbru si la mu je napo slet ku. Kasni je je Red odvu kao Deni ja do šupe za ugalj. „Gosti se ne vre đa ju u ovoj kući. Dugu ješ izvi nje nje B. Dž.”

„Moja greš ka, nisam znao da je ona tako nežan cve tak.”„Sva ko je nežan, sin ko, kad ga dovolj no jako pri ti sneš.”„Zai sta? Ja nisam.”Narav no da su pomiš lja li da ga poša lju na tera pi ju. Barem Abi.

Odav no joj je to bilo na pame ti, ali sad je poče la da nava lju je. Deni je odbi jao. Jed nog dana – bio je u prvom raz re du niže sred nje škole – zamo li la ga je da joj pomog ne da odve de psa kod vete ri na ra, jer to ne može sama. Nakon što su Kla ren sa odvu kli u kola, Deni se uba cio na pred nje sediš te pre kr stiv ši ruke na gru di ma, pa su kre nuli. Iza nji ho vih leđa, pas je cvi leo i vrteo se tamoamo, gre bu ći nokti ma po naj lon skim pre svla ka ma. Kako se vete ri nar ska ordi na ci ja pri bli ža va la, tako je cvi lje nje pre ra slo u zavi ja nje. Među tim, Abi je pro ši ša la kraj vete ri na ra i nasta vi la dalje. Zavi ja nje je posta lo tiše i na kra ju sasvim pre sta lo. Abi je dove zla auto do niske omal te ri sa ne zgra de, par ki ra la ispred i uga si la motor. Žustro je izaš la i, pro šav ši sa dru ge stra ne auto mo bi la, otvo ri la Deni ju vra ta. „Izla zi”, nare dila je. Deni je na tre nu tak ostao nepo mi čan, ali je zatim poslu šao, usta ju ći tako spo ro i nevolj no, kao da curi napo lje. Zaputili su se do ula znih ste pe ni ca zgra de, gde je Abi pri ti sla dug me kraj plo či ce na kojoj je pisa lo „Dr Ričard Hen kok”. „Poku pi ću te za pet na est minuta”, oba ve sti la ga je. Deni joj je uzvra tio bez iz ra žaj nim pogle dom. Kad je inter fon zazu jao, otvo rio je vra ta, a Abi se vra ti la u kola.

Red nije mogao da pove ru je u nje nu pri ču. „Tek tako je ušao?”, pitao je. „Pri stao je?”

kalem plavog konca

21

„Narav no”, krat ko je odgo vo ri la, a oči su joj se napu ni le suza ma. „Jao, Rede, koli ko mora da mu je teš ko kad mi je dozvo lio da mu to ura dim?”

Tokom nared na dvatri mese ca Deni je pose ći vao dr Hen ko ka jed nom nedelj no. „Hen ki”, tako ga je zvao. („Nemam vre me na da sre dim podrum, danas je dan za pro kle tog Hen ki ja.”) Nikad nije rekao o čemu su raz go va ra li. Pri rod no, ni dr Hen kok to nije učinio, iako ga je Abi jed nom pozva la da pita da li bi možda trebalo da dove de celu poro di cu na raz go vor. Dr Hen kok se nije složio.

To se deša va lo 1990, negde pred kraj godi ne. Počet kom 1991, Deni je pobe gao.

Devoj ka se zva la Ejmi Lin. Ćerka dvoje ortopeda, poreklom iz Kine, bila je mršava kao čač ka li ca, rav ne kose s raz delj kom na sredi ni, obu če na kao goti čar ka. I bila je šest nede lja trud na. Ali Vitšen ko vi niš ta od toga nisu zna li. Nikad nisu ni čuli za Ejmi Lin. Prvi nago veš taj dobi li su kad je njen otac tele fo ni rao i pitao da li ima ju bilo kakvu ide ju gde bi Ejmi mogla biti. „Ko?”, pita la je Abi. U prvom tre nut ku je pomi sli la da je čovek pogre šio broj.

„Ejmi Lin, moja ćer ka. Pobe gla je s vašim sinom. Osta vi la je poru ku da će se njih dvo je ven ča ti.”

„Šta će da ura de? On ima tek šesna est godi na!”„Ejmi tako đe”, kazao je dr Lin. „Pre kju če joj je bio rođen dan.

Izgle da da ona misli kako je šesna est godi na po zako nu dovolj no za stu pa nje u brak.”

„Pa, možda u Mozam bi ku”, pro ko men ta ri sa la je Abi.„Može te li, molim vas, da pogle da te da li je Deni osta vio poru

ku? Sače ka ću.”„U redu. Ali ja zai sta mislim da gre ši te.”Odlo ži la je slu ša li cu i pozva la Dži ni da joj pomog ne u potra zi za

poru kom. Dži ni je jedi na bila done kle upu će na u Deni je ve name re, ali je ovog puta bila pod jed na ko zapre paš će na kao i Abi. „Deni? Da se ženi? On čak nema ni devoj ku!”

En Tajler KALEM PLAVOG KONCA

Za izdavača Dijana Dereta

Lektura Iskra Vuksanović

Korektura Dijana Stojanović

Likovno-grafička oprema Marina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 9788664571302

Tiraž 1000 primeraka

Beograd 2017.

Izdavač / Štampa / Plasman DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

Knjižara DERETAKnez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

821.111(73)31

ТАЈЛЕР, Ен, 1941–

Kalem plavog konca / En Tajler ; prevod s engleskog Milica Kecojević. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2017 (Beograd : Dereta). – 357 str. ; 21 cm

Prevod dela: A Spool of Blue Thread / Anne Tyler. – Tiraž 1.000.

ISBN 9788664571302

COBISS.SRID 240158988

CIP – Ка та ло ги за ци ја у пу бли ка ци ји На род на би бли о те ка Ср би је, Бе о град