a.dž. kronin - judino drvo

8/17/2019 A.dž. Kronin - Judino Drvo

1/277


2/277

2

A DŽ Kronin

Judino drvo

Naslov originala: A. J. C r o n i n The Judas treePrevela s engleskog: Ljerka Radović

Bratstvo jedinstvo Novi Sad


3/277

3

PRVI EO

1

Jesenje jutro je bilo tako sjajno da je Marej, pošto je razumnopogledao reostatni termometar na spoljašnjoj strani prozora, odlučida doručkuje na balkonu spavaće sobe. Spavao je dobro: za čovekakoji je nekada patio od nesanice šest časova spavanja bila suohrabrujući podvig. Sunce ga je grejalo kroz svileni domaći ogrtač, aArturo mu je, kao i uvek, majstorski pripremio posluţavnik. Nalio ješolju kafe "Toskanini" — koja je bila u srebrnom termosu da ostane

vruća — namazao je sveţu kiflu planinskim medom, dok mu jepogled lutao s onim snaţnim, posedničkim zadovoljstvompronalazača. Boţe, kakva lepota! S jedne strane Rajzenberg se dizaou plavetno nebo s besprekornom simetrijom iznad zelenih, zelenihpašnjaka, retko posejanih malim starinskim seljačkim kućama scrvenim krovovima; s druge strane, blage padine Ešenbrika, svoćnjacima krušaka, kajsija i trešanja; napred, prema jugu, udaljenigreben sneţnih Alpa, a ispod, ah, da, ispod platoa njegovog imanjaleţalo je Švanze, jezero koje je toliko voleo zbog onih njegovihmnogih raspoloţenja, neočekivanih, neobuzdanih i divnih, koje jemeđutim sada blistalo spokojno, obavijeno najtanjim povesmimamagle kroz koju se mali beli čamac iskradao tiho, kao ... pa, kaolabud, zaključi on pesnički.

Kako je bio srećan što je posle tolikog traţenja pronašao ovomirno, divno mestašce, još neotkriveno turistima, a ipak dovoljno

blizu grada Melsburga da bi pruţalo sve prednosti jedna uspešnecivilizovane zajednice. Kuća takođe, sagrađena s tačnošćusvojstvenom jednom poznatom švajcarskom arhitekti, bila je onakvakakvu je samo mogao poţeleti. Solidna pre nego upadljiva, nokrajnje udobna. Kad smo pomislili da je našao grejanje na mazut,ugrađene plakare, kuhinju u pločicama, divan dugačak salon zasvoje umetničke slike, pa čak i moderna kupatila, koja je iziskivaonjegov dugogodišnji boravak u Americi! Dok je pio sok od

pomorandţe, koji je uvek ostavljao za kraj da se osladi, Marej uzdahnu od zadovoljstva, tako je prijatno blaţeno bilo njegovoraspoloţenje, tako je savršeno bio nesvestan nesreće koja je bila na


4/277

4

pomolu.Kako da provede dan? — upitao se kad je ustao i počeo da se

oblači ispitujući razne mogućnosti. Da li da telefonira gospođi fonAltishofer i da prošeta do Tojfentola? — po ovako divnom jutru

sigurno će ţeleti da prošeta svoje uţasne i divne pse Vajmarske rase,Ali ne, u pet sati ga je očekivalo zadovoljstvo da je povede nafestivalsku priredbu — ne treba suviše navaljivati. Šta onda? Daotrči u Melsburg na partiju golfa? Ili da uzme čamac i da se pridruţiribarima koji su se već nadali lovu na lososa u jezeru? Bio je,međutim, nekako više sklon neţnijoj razonodi i zato najzad odlučida se posveti ruţama, koje, zbog kasnog mraza, ovog leta nisuprocvetale punim cvatom.

Marej siđe na prekrivenu terasu. Pored šezlonga zateče poštu ilokalne novine — engleske novine i pariški "Herald Tribjun" stizalisu tek po podne. Nije bilo ničega što bi ga uznemirilo u pismimadok ih je otvarao jedno po jedno s nekim čudnim oklevanjem,pokretom palca kao protiv volje — bilo je čudno kako je ta smešnafobija bila uporna. U kuhinji je Arturo pevao:

"La donna e mobile . . .

Sempre un' amabile .. .La donna e mobile*...E di pensier!"

Marej se osmehnu; njegov sluga je imao sklonost za operu koja senije dala suzbiti — on je, na primer, odabrao mešavinu kafe koju jemaestro pohvalio kad je jednom prilikom posetio Melsburg, — ali jebio veseo, marljiv i odan tip, a Elena, njegova ţena, mada je bilazapanjujuće krupna, pokazala se kao izvanredna mada

temperamentna kuvarice. Ĉak je i krupna, pokazala se kaoizvanredna mada temperamentna kuvarica. Ĉak je i pitao sespokojno, dok je ponosno hodao po travnjaku. U Kanekriketu, gdepitao se spokojno, dok je ponosno hodao po travnjaku. UKanektiketu, gde travnjak, u svakom slučaju ništa nalik na ovoparče kratko podšišanog baršuna. On ga je stvorio, to je bilo vansvake sumnje, iskrčivši dvadesetak starih ţalosnih vrba, kada jepreuzeo imanje.

Duţ ovog mirisnog travnjaka pruţala se šarena leja s jednogodišnjim cvećem, paralelno s pošljunčanom stazom koja je


5/277

5

vodila do jezerceta s lokvanjima, u kome su nepomično leţali zlatnišarani ispod krupnih sočnih listova. Jedna mrkocrvena bukva bacala

je senku na jezerce, a dalje se pruţao japanski vrt sa stenovitimbrdašcetom oţivljenim dunjama, patuljastim javorima i mnoštvom

sitnijeg rastinja i grmova s latinskim imenima koja su se otimalapamćenju.

Dalja ivica travnjaka bila je označena linijom cvetnih grmova jorgovana, forsicija, bekovina i drugih koji su zaklanjali povrtnjakod kuće. Zatim je dolazio voćnjak pun zrelog voća: jabuka, krušaka,raznih vrsta šljiva — u jednom trenutku dokolice izbrojao jesedamnaest raznih vrsta voća, ali je priznavao da je malo varao, jer

je tu ubrojao i mušmule, orahe i velike lešnike koji su rasli u izobiljuna vrhu padine i okruţivali depandansu, lepu kućicu koju je onpretvorio u kuću za goste.

A nije smeo zaboraviti ni veliko botaničko bogatstvo: veliko,savršeno Judino drvo, rogač, koje je raslo visoko, visoko iznadpadine, jezera i oblaka. Bio je to zaista lep primerak drveta, šaširokom plemenitom krošnjom, prekrivenom u proleće purpurnimcvetovima koji su se pojavljivali pre lišća. Svi njegovi posetioci su

mu se divili, a kad je priređivao vrtnu zabavu uţivao je da pokazujeznanje pred damama, propuštajući da otkrije da je sve o njemunašao u Britanskoj enciklopediji. Da, rekao bi, to je cercissiliguastrium . . . iz porodice Leguminosa . . lišće mu ima prijatanukus i na Istoku ga često mešaju sa salatom. Poznato vam je,naravno, ono smešno narodno predanje. U stvari, Arturo, moj dobriItalijan, koji je smešno praznoveran, kune se da je to drvo nesrećno inaziva ga "l'alberto dei damnati" — ovde bi se nasmejao i preveo

milosno: drvom proteklih duša. U međuvremenu je već otkrio Viljema, baštovana, koji je

priznavao da ima sedamdeset godina, dok je imao najmanjesedamdeset i devet, kako kida pupoljke sa krastavaca. Starac je imaolice starog svetog Petra, a bio je okoreo kao konjički narednik.Ĉovek je morao imati takta sada da se sloţi s njim, ali on je dokazaosvoju vrednost znanjem i radom, dok mu je jedina slaba strana bilaneprijatna mada korisna sklonost da mokri na baštenskom đubrištu.Popravivši zelenu flanelsku pregaču, on skide kapu i pozdraviMareja s mrzovoljnom ravnodušnošću:


6/277

6

— Gruss Gott.1 — Die Rosen, Herr Wilhelm2 — reče diplomatski Marej. —

Hoćemo li da ih pogledamo? Zajedno su pošli u ruţičnjak gde su, pošto je starac izgrdio sve i

svakoga, porazgovarali i odlučili da nabave neke nove vrste. Kad jeViljem otišao, dobio je divnu zamenu. Posmatrao je dve majušneprilike, decu čuvara seoskog pristaništa, od sedam i pet godina,kako se penju uz strmu stazu zadihani od uţurbanosti i osećanjavlastite vaţnosti, što je značilo da donose uputnicu; Suzi, starija,čvrsto je drţala ţuti omot, dok je Hans, njen brat, nosfe knjigu iolovku za potpis. Bila su to divna plavooka deca, koja su se većosmehivala, upravo blistala u očekivanju rituala koji je on bioustanovio. I tako, pošto je pogledao uputnicu — bila je, kao što je iočekivao, iz Frankfurta, i potvrđivala da stiţu dva sandukaspecijalnog Johanisbergera iz 1955, — on zamaha glavom preteći:

— Morate biti kaţnjeni što ste tako dobra deca. Kikotali su se kad ih je vodio do njihovog omiljenogdrveta, plemenite šljive ringlovke prepune ţutih plodova. On

zatrese jednu granu i kiša sočnog voća poče da pada, na šta oni

prsnuše u smeh, valjajući se niz brdo, i grabeći zrele šljive koje su sekotrljale.— Danke, danke vielmals, Her Maray3 Tek kad su napunili dţepove, pustio ih je da odu. Zatim i sam

pogleda na sat i odluči da krene. U garaţi koja se prislanjala uz seosku kućicu odluči da uzme

sportski jaguar. Za čoveka koji je stigao do pedeset i pete godine ikoji se po svojoj volji povukao u ţivot u dokolici i otpočinku, takva

kola mogla bi se oceniti kao suviše vatrena, utoliko pre što sunjegova druga dva automobila, hambler i novi rolsov "Srebrnioblik" — očigledno je davao prednost britanskim markama — biliupadljivo konzervativni. No on se osećao, a i izgledao je, često sumu govorili, daleko mlađi nego što je bio po godinama; bio jevitkog stasa, zdravih i pravilnih zuba, i kose bez ijedne sede, dokmu je osmeh, koji je bio l jubak, sačuvao neku naročitu skoro

1 Pomoz bog.2 Ruţe, gospodine Vihelme — (prim. prev.)

3Hvala, mnogo hvala gospodine Mareju (prim.prev.)


7/277

7

dečačku privlačnost i neusiljenost. Put ga je najpre vodio kroz pašnjak, gde su se smeđe krave

blagog pogleda nezgrapno kretale zvoneći velikim zvonima koja suim visila o vratu, zvonima koja su se nasleđivala pokolenjima. Niţe

dole na livadama, muškarci, takođe i ţene, vredno su kosili travukoja se večito obnavljala. Neki su zastajali u košenju da podignuruku u znak pozdrava, jer je on bio poznat i omiljen, nema sumnje,zbog toga što je bio dobar prema deci, ili moţda zbog toga što sepotrudio da se zainteresuje za sve mesne priredbe. No te seoskesvadbe, koje su dobijale bolnu notu zbog završnog trubljenja ualpski rog, tradicionalne procesije, i verske i svetovne, pa čak ineskladni zvuci seoske limene muzike, koja je došla da mu prirediserenadu za rođendan ... sve ga je to zaista zabavljalo i veselilo.

Marej najzad stiţe do predgrađa s ulicama koje su izgledale kaooribane i belim kućama sa zelenim kapcima, čije su ulične bašticebile pune lepih kata i begonija, a sanduci na prozorima,rascvetanog đurđevka i petunija. Takvo cveće u ţivotu nije video!A sve to je odisalo takvom čistom i mirnom urednošću ibesprekorom, kao da je poručeno i da nikad neće nestati — a i nije

nesta jalo zaista; i kao da su poštenje, pristojnost i učtivost lozinkatih ljudi.Kako je bilo od njega mudro u tim izuzetnim okolnostima što se

nastanio tu, daleko, od prostaštva sadašnjice; od hipohondara ibitnika, striptiza i rok-end-rola, od smešno rastućeg broja mladihgnevih ljudi, sumanute apstrakcije moderne umetnosti i svihostalih uţasa i nepristojnosti jednog poludelog sveta.

Svojim prijateljima u Americi, koji su se bunili protiv njegove

odluke, a naročito Holbruku, njegovom ortaku u kompanijiStamford, koji je išao tako daleko da se podsmevao ovoj zemlji injenim stanovnicima, on je mirno i logično izlagao svoje mišljenje.Nije li Vagner proveo sedam srećnih i plodnih godina u istomovom kantonu, komponovao "Majstore pevače", pa čak — dodao jes osmehom i jedan sjajan marš za domaću vatrogasnu četu? Kuća,sada muzej, još uvek postoji kao dokaz. Nisu li Šeli, Kits i Bajronproveli duga razdobl ja romantične besposlice u tom kraju? A što setiče jezera, njega je slikao Tarner, Ruso je po njemu veslao, a Raskin

je sa zanosom govorio o njemu.


8/277

8

Niti se zakopao u prazninu bez duše. Imao je knjige, zbirkulepih stvari. Osim toga, ako Švajcarci i nisu davali podsticaje — kako da to lepo kaţe? — ako nisu davali intelektualnog podsticaja,u Melsburgu je ţivelo društvo izbeglica koje je sačinjavao izvestan

broj sjajnih ljudi. Jedna od njih bila je gospođa fon Altishofer, kojaga je i prihvatila kao člana njihovog kruga. A ako ni to nije bilodovoljno, aerodrom u Cirihu bio je na četrdeset minuta voţnje, iposle dva sata ili čak i manje bio je u Parizu, Milanu, Beču ... daproučava raskošne boje Ticijanovog "Polaganja u grob", da slušaMariju Kalas u "Toski"; da uţiva u odličnom Schafsragout mitWeisskraut, ovčetini s kupusom, kod "Sabera".

U međuvremenu je stigao i do Lauerbahovog rasadnika. Pošto jetu izabrao ruţe, odlučno je dodao nekoliko različitih po svomukusu spisku koji mu je dao Viljem, iako mrzovoljno svestančinjenice da će one verovatno na tajanstven način uginuti, dok ćeostale preţiveti i cvetati. Kad je otišao iz rasadnika, bilo je još rano,svega jedanaest sati. On odluči da se vrati u Melsburg i daposvršava neke sitne poslove.

Grad je bio prijatan onako prazan, jer je većina posetilaca već

bila otputovala, a promenada duţ jezera na kojoj je smeţurano lišćekestenova već rđalo, bila je skoro pusta. To je bilo godišnje doba ukome je Marej uţivao, i u koje kao da je ponovo postajao vlasnihsvih tih lepota. Dva jednaka šiljata zvonika katedrale kao da su jačeprobijala nebo, stara utvrđenja, koja se više nisu kupala u morusvetlosti, opet su postajala stara i siva, starinski most na Melsu, nakome više nije bilo zablenutih posmatrača, mirno je ponovo stekaosvoj istinski identitet.

Pošto je parkirao kola na trgu pored fontane, i ne pomislivši čakda zaključa automobil, pođe u grad. Najpre je svratio do prodavcaduvana i kupio kutiju od dve stotine svojih specijalnih cigareta"Sobranie", zatim kod apotekara veliku bocu Pinoove Eau deOuinine, naročitog tonikuma za kosu koji je uvek upotrebljavao. Usledećoj ulici se nalazio Majer, poznati poslastičar. Odatle je, poštose porazgovarao s gospodinom Majerom, poslao veliku kutijučokolade Holbrukovoj deci u Konektiket — oni nikad neće moći danabave tako dobru čokoladu u Stamfordu. Zatim se priseti — jer jebio pohlepan na slatkiše — i uze za sebe pola kilograma novih


9/277

9

marrons glaces kojih je sada bilo u izobilju. Prava je radost ovdekupovati, reče on sam sebi, čovek se sreće s osmesima i s učtivošćusa svih strana.

Sada se nalazi na Gradskom trgu, kuda su ga, podvrgavajući se

nekom podsvesnom podsticanju, odnele noge. Morao je da seosmehne, mada s neprimetnim osećanjem krivice. Odmah prekoputa bila je galerija Lojšner. Stajao je oklevajući, ubeđen da popuštaiskušenju, što ga je zabavljalo. Ali pomisao na Vilarov pastel gapotera. On pređe ulicu, širom otvori vrata galerije i uđe.

Lojšner je bio u kancelariji i razgledao je mapu crteţa rađeniholovkom i perom. Trgovac, omanji, punačak, nasmejan čovek, čijisu prepodnevni sako, prugaste pantalone i biserna igla za kravatu

bili prilično de rigueur, strogo po propisu, pozdravi Mareja sučtivom usluţnošću u. kojoj, međutim, nije bilo trgovačke note,tako da je Marejevo prisustvo u galeriji izgledalo sasvim slučajno.Najpre su porazgovarali o vremenu.— Jako su lepi — primeti najzad Lojšner pokazujući mapu kad

su završili s vremenom. — I pristojna cena. Kandinski je čovekkoga veoma nisko cene.

Mareja nisu zanimale ispijene figure i majmunska licaKandinskoga, pa je čak sumnjao da trgovac to i zna, no ipak suobojica proveli sledećih petnaest minuta u ispitivanju i pohvalamacrteţa. Onda Marej dohvati šešir. — Uzgred budi rečeno, — reče on neusiljeno verujem da još

imate malog Vilara koga smo pogledali prošle ledelje. — Jedva. — Trgovac se odjednom uozbilji. — Jedan

Amerikanac kolekcionar jako se interesuje za njega.

— Gluposti — reče Marej tiho. — U Melsburgu više nema

nijednog Amerikanca.— Taj amerikanac je u Filadelfiji — kustos Umetničkog

muzeja. Hoćete li da vam pokaţem telegram? Marej, potajno uzbunjen, poče da odmahuje glavom na način

koji je izraţavao dobronamernu sumnju. — Traţite li još uvek onu smešnu cenu? Na kraju krajeva, to je

samo pastel.— Pastel je Vilarov medijum — odgovori Lojšner, sa

spokojnim autoritetom. — A ovaj, gospodine, uveravam vas, vredi


10/277

10

u paru tačno onoliko kolika mu je cena. Pa kad uzmete da je uLondonu pre neki dan nekoliko nabačenih poteza četkom odRenoara, nekoliko tuţnih jagoda, bedna stvar zaista, koje se majstorsigurno jako stideo, kupljena za dvadeset hiljada funti . . Ali ovo,

ovo je dragulj dostojan vaše sjajne zbirke, a vi znate kako su retklipostali dobri post-impresionisti, a ja vam ipak traţim svegadevetnaest hiljada dolara. Ako ga kupite, a ja vas ne teram, jer on jepraktično već prodat, nikad se nećete pokajati.

Nastade tišina. Obojica prvi put pogledaše pastel koji je visiosam, na neutralnoj hartiji za pakovanje. Marej ga je dobropoznavao, bio je zabeleţen u knjizi i bio je zaista divna stvarčica—enterijer pun svetlosti i boja ruţičastih, zelenih i sivih tonova. Tema

je takođe potpuno odgovarala njegovom ukusu: grupni portretglumice gospođe Molo i njene male ćerkice u salonu njene kuće.

Snaţna čeţnja za posedovanjem odjednom ga stegnu u grlu.Mora ga imati, mora, da ga obesi preko puta Sisija. Cena je uţasna,naravno, ali to on moţe sebi dozvoliti, jer je bogat, daleko bogatijinego što je dobri Lojšner procenio, pošto naravno nije imaopristupa do one male crne knjiţice, zaključane u kasi, sa

zapanjujućim nizovima brojki. Pa zašto ne bi posle svih tolikihgodina jalovog rada i bračne nesloge imao sve ono što ţeli? Onaslatka zarada koju je nedavno izvukao u Rojal Daču, nije se moglabolje upotrebiti. On napisa ček, rukova se sa Lojšnerom ipobedonosno iziđe, paţljivo steţući pastel ispod miške. Kad sevratio u vilu, pre nego što je Arturo najavio ručak, imao je vremenada ga obesi. Savršeno . . .savršeno . . . klicao je koraknuvši unatrag.Nadao se da će se Fridan fon Altishofer diviti.

2

Bio ju je pozvao da dođe u pet sati, i pošto je tačnost za nju bilaizraz učtivosti, stigla je tačno u taj čas — no ne, kao što je imalaobičaj, u svom malom olupanom dofinu ţućkaste boje, već pešice.Njena kućerina, zamak Zeburg, nalazio se upravo na suprotnojstrani jezera, udaljen preko vode dva kilometra, i kad je ušla usalon, drţeći je za obe ruke, on joj prigovori što je išla čamcem. Bilo


11/277

11

je toplo popodne, a brodska staza do njegove vile bila je strma;mogao je da pošalje Artura po nju.

— Nemam ništa protiv malog brodića, — Ona se osmehnu. — Pošto ste tako ljubazni i hoćete da me odvezete kući, nisam se htela

gnjaviti sa svojim kolima.Njen engleski jezik, mada stilizovan, bio je savršeno dobar, sa

jedva primetnim i zaista privlačnim preteranim naglašavanjemizvesnih slogova.— E pa, sad ćemo popiti čaj. Poručio sam ga. — On pritisnu na

zvonce. — Na zabavi ćemo dobiti samo slab vermut. — Vi ste jako paţljivi. — Ona ljupko sede skidajući rukavice.

Imala je snaţne, savitljive prste i uglačane ali ne lakovane nokte. — Nadam se da vam neće biti suviše dosadno u Kunsthauzu.

Dok je Arturo, uguravši posluţavnik, i uz poklone koji su biliskoro do zemlje, posluţivao čaj, Marej ju je paţljivo posmatrao. Umladosti je sigurno bila lepa. Kosti lica bile su joj savršeno građene.Ĉak i sada sa četrdeset pet, šest... pa, moţda čak i četrdeset sedamgodina, mada joj je kosa sedela i koţa počinjala da pokazuje jedvaprimetne bore i ţućkaste mrlje kao pečat njenih godina, još uvek je

bila privlačna ţena, visokog uspravnog stasa kakav imaju osobekoje veruju u sveţ vazduh i gimnastiku. Oči su joj bile najznačajnijideo lica, tamnosmeđe i ţućkasto zelene sa crnim pegama. — To sumačje oči. — Osmehnula se kad joj je jednom izrekao tajkompliment. — Ali ne grebem . .. odnosno vrlo retko.

Da, mislio je on sa saosećanjem, mnogo je proţivela, no nikad otome nije govorila. Bila je u strašnoj novčanoj oskudici i nije imalamnogo haljina, ali one koje je imala bile su dobre, a i nosila ih je na

sebi svojstven način. Kad su zajedno izlazili u šetnju, obično sepojavljivala u crvenkasto-mrkom izbledelom kostimu, u visokombersaIjerskom šeširu, belim pletenim čarapama i jakim cokulamaručne izrade izbledele mrke boje. Danas je imala jednostavan alidobro skrojen kostim, cipele iste boje kao i rukavice i bila jegologlava. Ukus, otmenosti i savršeno vaspitanje ispoljavali su se usvakom pogledu i pokretu — nije bilo potrebno da sebi ponavlja da

je kulturna ţena najviše klase. — Kakav divan čaj mi uvek spremate. — To je čaj marke Tvining — objasni on. — Poručio sam


12/277

12

specijalnu mešavinu za vodu u Švanzeu. Ona odmahnu glavom, malo prekorno.— Zaista ... Vi na sve mislite. — Ona zastade. — A ipak, kako

je divno kad čovek moţe da ispuni sebi svaku ţelju.

Vladalo je poprilično ćutanje dok su uţivali u čaju skuvanom utvrdoj vodi, ali onda, zaustavivši pogled koji je bila podigla, Fridauzviknu:— Dragi prijatelju . . . kupili ste ga!Najzad je bila ugledala Vilara, i digavši se, mada je i dalje vesto

drţala šolju i tanjirić, prođe kroz sobu da ga vidi. — Divan je, divan! I izgleda još mnogo bolji nego tamo u

galeriji. Oh, to divno dete, na toj stoličici. Jedino se nadam da vasLojšier nije opljačkao.

Marej stade pored nje, pa su zajedno ćutke s divljenjemposmatrali pastel. Imala je dovoljno ukusa da ga ne hvali preterano,ali kad su se okrenuli bacivši pogled na raskošni nameštaj izosamnaestog veka, na meki sivi tepih i tapecirane stolice u stilu LujXVI, na njegove slike, njegov "Avenski most" od Gogena, potpisan idatiran, iznad kineskih statueta iz doba dinastije T'ang na

dţordţijanskoj oplati kamina, na divan Degov akt na suprotnomzidu, na rane Utrilove i Sislijeve pejzaţe, na njegovog Bonara utoplim prigušenim tonovima, na izvanredno materinsku Mari Kasa,i'sada na Vilara, ona promrmlja:— Oboţavam vašu sobu. Tu moţete da provedete ceo ţivot

slaveći lepe stvari. I još više kad ste ih zasluţili. — Ja smatram da imam na njih pravo. — Govorio je skromno.

— Kao mlad, u Škotskoj, imao sam baš malo. Zaista, onda sam bio

uţasno siromašan. To je bila greška. Ĉim je izgovorio te reči, zaţalio je. Zar nije bio

opomenut da se nikad ne osvrće, već samo da ide napred, napred,napred. On brzo dodade:— Ali vi ... do ratta, vi ţiveli ... — on malo zamucnu — . . .

raskošno. — Da, imali smo fine stvari — odgovori ona blago.Ponovo zavlada tajac. Uzdrţanost praćena slabim osmehom

kojim je uzvratila na tu primedbu bila je zaista herojska. Ona je bilaudovica barona fon Altishofera, potomka jedne stare jevrejske


13/277

13

porodice, kko jea se neizmerno obogatila zahvaljujući drţavanimduvanskim koncesijama u prošlom veku. Njihovi posedi sastojaliise od ogromnih imanja u Bavarskoj pa sve do lovačkih dvoraca uSlovačkoj.

U prvih šest meseci rata baron je bio streljan, a ona, mada nijepripadala njegovoj veri, provela je sledeće tri godine ukoncentracionom logoru u Lonsbahu. Kad je najzad bila puštena,prešla je u Švajcarsku. Sve što joj je ostalo bila je kuća na jezeru,Zeburg, i tu se, mada je praktično bila bez prebijene pare, odvaţnoborila da sebi ponovo izgradi ţivot. Počela je time što je odgajalapse retke vajmarske rase. Zatim, dok je s jedne strane sramota kojubi predstavljao običan pansion bila nezamisliva, prijatelji — a imalaih je mnogo — dolazili su borave i uţivaju kao gosti koji plaćaju uogromnom prostranom nemačkom zamku i ogromnomzapuštenom vrtu. I zaista, jedno veoma odabrano malo društvorazvilo se oko Zeburga, a ona je bila središte toga društva. Kako bibilo zabavno obnoviti divnu staru kuću, napuniti je starimnameštajem, ponovo zasaditi vrt, popraviti kipove. Da li je ona štonaslućivala? Ne, nipošto ... to je bila samo njegova misao, blesak

mašte. On smeteno i prilično naglo pogleda na sat. — Mislim da bi trebalo da pođemo, ako ste spremni. Bio je odlučio da je odvede na zabavu u punoj paradi. Arturo je

obukao najbolju plavu uniformu, malo svetliju od marinskoplave, apošli su velikim automobilom. Pošto je to bio jedini rols-rojs uMelsburgu, njegova pojava je uvek bila pomalo prizor za gledanje.

Dok je sedeo pored nje, pošto su pošli, i dok je rukavomdodirivao njenu ruku na tapeciranom doručju, bio je u sjajnom

raspoloţenju. Mada je njegov brak za njega bio katastrofalanneuspeh, pošto se povukao u miran ţivot, ozbiljno je razmišljao omogućnosti — kako se Vilenski prostački izrazio — da još jednomnavali. Bili su susedi osamnaest meseci i njihovo se prijateljstvorazvilo do te mere da je moglo postepeno navesti na pomisao i obliţem drugarstvu. No njegov duh je dotada bio zaokupljenmlađim i neţnijim likovima. Frida ton Altishofer nije bila mlada, imoţda bi se ispostavilo da u postelji nije onako sočna kao što bi onţeleo, a kao čovek kod koga su prekomerni zahtevi njegove pokojneţene doveli do hipertrofije prostate, sada je imao potrebe koje je


14/277

14

trebalo, pa makar samo zbog zdravlja, zadovoljiti. Pa ipak, Frida jebila snaţna i vitalna ţena s dubokim mada skrivenim osećanjima,koja je moţda bila sposobna za neočekivanu strast. To je često bioslučaj, znao je on to iz medicinske prakse, sa ţenama koje su prošle

klimakterijum. U svakom drugom pogledu ona bi bila nesumnjivonajdivnija ţena plemenitog soja.

U međuvremenu bili su stigli u grad i kruţili su oko parka savisokim vodoskokom u sredini. Arturo zaustavi kola, za tren okaizlete i skinuvši kapu otvori vrata. Marej i Frida krenuše nizstepenice Kunsthauza.— Neki moji prijatelji iz diplomatskog kora moţda će doći iz

Berna zbog ove zabave. Ako vam nije dosadno, moţda ćete ţeletida ih upoznate.

Bio je veoma zadovoljan. Mada nije bio snob, zaboga, ne! — voleo je da upozna "ljude na svom mestu".

— Draţesni ste, Frida promrmlja on osmehnuvši se i pogledavši je odjednom za trenutak s prisnošću.

3

Zabava je trajala već neko vreme: dugo predvorje bilo je punobuke i prignječenih ljudskih prilika. Većina znamenitih ličnosti izkantona bila je tu, isto kao i mnogi uvaţeni građani Melsburga i oniumetnici sa festivala koji su prošle nedelje sudelovali u izvođenju.To je, na ţalost, bila uglavnom stara grada, jer za razliku od većihmesta, Monfrea i Lucerna, Melsburg nije bio bogat, i pritešnjen

bolećivošću i nedostatkom novčanih sredstava, odbor je iz godine ugodinu ostajao pri poznatim imenima i licima. Kroz oblak dima odcigareta Marej razazna ostarelu i pozamašnu priliku Flemajstera,koji je jedva mogao da se dotetura do podijuma. Drţao ga je da sene raspadne samo uski kaput, pozeleneo ispod pazuha oddugogodišnjeg znoja. A tamo gore stajao je Tuberoz, čelista, mršav,visok kao pritka za pasulj i zbog stalnog stezanja instrumenta savistanjen u kolenima. Razgovarao je sa engleskom altistkinjom

bujnih grudi, Emi Rivers Foks-Finden. Pa, svejedno, pomisli Marej,veselo se probijajući u gomilu sa svojom prijateljicom, aplauz na


15/277

15

koncertima je uvek bio buran i dug i podsećao ga je, ma koliko da jevoleo svoje susede, na redove srećnih ovaca koje pljeskaju prednjimnogama.

Posluţili su ih napitkom nepoznate vrste, mlakim, u kome su

plivali komadići leda koji se topio. Ona svoje nije pila, samo se srelas njegovim očima šaljivim, poverljivim pogledom, iskosa, koji je

jasno govorio: "Kako ste bili mudri, i kako mi je milo zbog onogvašeg odličnog čaja — i maltene, zaista — i zbog vas!" Zatim, neţnoga steţući za lakat ona ga povede u drugi kraj sobe i najprepredstavi nemačkom, zatim austrijskom poslaniku. Nije mupromaklo poštovanje puno ljubavi s kojim su je pozdravili, nitinjeno odmereno drţanje kad im je uzvraćala komplimente. Kad suodlazili, Mareja preterano glasno pozdravi neki britanski veseljak,sav od ljubazne plastične vilice i buljavih očiju alkoholičara, uplavom kaputu sa mesinganim dugmetima na dva reda,ţućkastosmeđim pantalonama ispalih kolena i antilopskimcipelama.

— Tako mi je milo što vas vidim, dragi moj — zagrme ArčiStenč, mašući čašom pravog viskija. — Sada ne mogu da se

maknem. Samo napred. Telefoniraću vam.Malo namršten Marej mu mahnu u znak ne baš ohrabrujućegodgovora. Nije mario za Stenča, dopisnika londonskog "Dejli Ehoa",koji je "uzgred" vodio i nedeljni društveni stubac za domaći"Tageblat" — pišući kratke članke, često pomalo zajedljive. Nekolikoputa je i Marej osetio ţaoku.

Srećom su već bili blizu suprotnog kraja velike sobe, gde je jednagrupa njihovih ličnih prijatelja bila sakupljena pored širokog

prozora. Bila je tu otmena gospođa Ludin iz "Europa Hofa", i njenneţni muţ, koji je stajao sa doktorom Alpenštikom, ozbiljnimčovekom koji je voleo velike visine. Visok, uspravan, u mladostizapaţeni pevač jodler, čestiti doktor nije propuštao nijedan festival.Iza njega, pored ruţnih sestara Kurte, za okruglim stolom sa kojega

je, onako kratkovida, bila počistila sve biskvite koji su joj bili podrukom, sedela je Gali, mala stara ruska knjeginja Galiatin, koja jebila gluva kao top i retko je kada progovarala ijednu reč, ali jesvuda išla da jede, pa čak i da stručno smakne hranu u velikuotrcanu torbu koju je uvek nosila sa sobom i koja je bila sva


16/277

16

naduvena od prevelike upotrebe. U njoj su se nalazile isprave kojesu dokazivale njeno srodstvo sa poznatim knezom Jusupovim,muţem careve nećake. Bleda, lomna mala prilika sa potpunoiznošenom samurovinom oko vrata; sve ono što je u prošlosti

podnela, dalo joj je osmejak pokorne ljupkosti. Moţda nije bila bašreprezentativna — no ipak je bila prava, izistinska knjeginja. Jednadosta različita prilika bila je u središtu grupe: Leonora Šuc-Spengler, i dok su se pribliţavali, gospođa fon Altishofer promrmljaveselo:

— Ĉućemo celu priču o Leonorinom putovanju u lov.Zastavši u pričanju, Leonora ih je već prihvatila svojim sjajnim

osmehom. Bila je to mala ţivahna crnka iz Tesina, crvenihnasmejanih usta, preduzimljivih očiju i lepih zuba, koja je nekolikogodina ranije prokrčila sebi put u srce Hermana Šuca, najbogatijegizvoznika sira u Švajcarskoj, krupnog, bledog, ozbiljnog čoveka,koji kao da je bio načinjen od svojih vlastitih proizvoda. NoLeonora je bila dostojna ljubavi, makar i samo zbog sjajnih i veselihprijema, sedeljki. Priređivala ih je u svojoj vili na vrhu brda iznadgrada, u svećama osvetljenoj sporednoj zgradi od borovine, čiji su

zidovi bili načičkani izuvijanim rogovima raznih sisara, a usred njih je puno malih papagaja letelo, lepršalo, sedelo i cvrkutalo dok jeLeonora, sa kapom od hartije, obilno delila boršč, supu od dinje,gulaš, kavijar, perece od sira, pečenu patku, gomoljice u vinu idruga tuđinska jela; pre nego što bi započela obesne i neverovatneigre koje je sama izmislila.

Marej se retko kada obazirao na Leonorino uzbudljivo pričanje, injegove su misli lutale dok je ona, sluţeći se francuskim, nastavila

da opisuje putovanje, sa kojega su se ona i njen muţ upravo bilivratili. Marej je neodređeno čuo da je Šuc, kod koga su se kasno uţivotu razvile ambicije lovca, iznajmio neko lovište, negde uMađarskoj, kako mu se barem učinilo.

No ipak, dok je Leonora nezadrţivo pričala dalje do ušiju su mudopirale izvesne rečenice i Marej, napregnuvši nerve, poče paţljivoda sluša. Nije govorila o Mađarskoj, već je pričala o nekomplaninskom kraju izrazima koji mu se odjednom učiniše poznati.Nemoguće, sigurno greši. No dok je ona pričala dalje, njegovanapregnuta sumnja je rasla. Sad je pričala o putu koji je vodio


17/277

17

uzbrdo iz zaliva gde se ulivala reka, o pogledu na pustopoljinu savisa, o reci koja je jurila između visokih zidova provalije u jezero, io planini koja se dizala iznad svega toga. Odjednom oseti kakodrhti, kako mu srce zastaje i počinje brţe da kuca. Boţe, da li je ikad

mogao zamisliti da će se sve to ponovo pojaviti, tako neočekivano. Jer ona je imenovala planinu, i reku, i jezero, i najzad je imenovala itresetište koje je iznajmio njen muţ, i te toliko neočekivane rečinateraše ga da se strese od stida i strepnje celim telom.

Neko ju je pitao:— Kako ste došli do tog zabačenog mesta? — Išli smo najfantastičnijom ţeleznicom — uskom prugom, tri

voza dnevno — do jedne divne male stanice sa tako divnimimenom. Zovu je ...

Nije mogao da podnese da čuje to ime, no ipak ga je čuo, i onomu ponovo oţive u sećanju mada neizgovoreno, ime koje jenajmanje od svih ţeleo da čuje. On se okrete, promrmlja nekiizgovor i pođe, no otkri da dobroćudni Stenč ide pored njega. — Ne odlazite valjda već, dragi mladiću? Ili više ne moţete da

podnesete predskazanja?

Nekako ga se otresao. U predvorju ga sveţ vazduh povrati,unese neki red u njegov zbrkani duh. Ne sme tako pobeći, pustitigospođu Altishofer da se sama vrati. Mora sačekati, mora pronaćineko mesto gde nema toliko sveta — tamo preko, pored onogstuba, blizu vrata. Nadao se da se ona neće dugo zadrţati. I zaistabaš kad je krenuo na novo mesto, ona se nađe pored njega. — Dragi moj prijatelju, vama nije dobro — govorila je briţno.

— Videla sam kako ste prebledeli.

— Prilično čudno sam se osećao. — On se s naporom

osmehnu. — Tamo je uţasno toplo. — Onda idemo odmah — reče ona odlučno. On zausti da se pobuni, ali odustade. Napolju je Arturo stajao u

razgovoru sa grupom šofera. Oni se povezoše. Frida je ţelela da gaodvezu pravo u vilu ali manje iz učtivosti a više iz očaja i potrebeda bude sam, on je navaljivao da je odveze u Zeburg.

— Uđite na jednu čašu — predloţi ona kad su stigli. — Pravu. — A kad je odbio, rekavši da treba da se odmori, ona ozbiljno dodade:— pazite, prijatelju. Ako smem, telefoniraću vam sutra.


18/277

18

Kad je stigao u vilu, Marej leţe na jedan sat, trudeći se da seurazumi. Ne sme dopustiti jednoj slučajnoj reči, pukom slučaju, dauništi spokojstvo koje je tako briţljivo izgradio. No nije to bilaslučajna reč, bila je to reč koja je leţala i progonila ga, ne dajući mu

mira, duboko pokopana u sećanju već mnogo godina. Mora seboriti protiv nje, mora je ponovo poterati u tamu podsvesti. No nijemogao to da učini. Nije mogao da zaključa svoj mozak protivnavale misli. Za vreme večere se samo pravio da jede. Njegovapotištenost ispunila je kuću, delovala je čak i na poslugu, koja je utom neobičnom raspoloţenju videla nešto što se odraţavalo na njihsame.

Posle jela Marej se uputi u salon i stade pored prozora koji se

otvarao na terasu. Vide da se sprema oluja, jedna od onih brzih,trenutnih naleta kad bi, viknuvši Arturu da stavi ploču Berlioza,posmatrao i slušao s pravim ushićenjem. No sada je stajaoneraspoloţen i gledao ogromne mase mračnih oblaka koji su segomilali, neprimećeni, i jurili iznad Rajzenberga. U vazduhu jelebdela mrtva tišina koja ga je gušila. Svetlost je bila neprirodna iteška, ţuta kao oker. A onda dođe uzdisaj, slab, kao iz daljine. Lišće

zadrhta, a preko ravne površine jezera prođoše talasići. Nebo sepostepeno smrkavalo pretvarajući se u neprobojno olovo koje jezaklanjalo planine, i odjednom iz nevidljivog mraka senu munja, azatim se prolomi prvi tresak. Onda dođe vetar, iznenadan kovitlackoji je sve palio i brisao kao bič. Pod njegovim udarcem drveća se,drhteći, savijalo i puzalo po zemlji, stresajući lišće kao rite. U dnuvrta visoki jablanovi savijali su se do zemlje. Jezero, uzburkano izapenušeno, vitlalo se kao ludo. Talasi su zapljuskivali malo

pristanište, ţuta zastava je lepršala. Munje su stalno sevale,grmljavina odjekivala i vraćala se iz skrivenih planinskih vrhova. Aonda se spusti kiša, krupne, pojedinačne kapljice, ne kiša kojaumiruje, već koja opominje i nagoveštava ono što se najzad spustiloodozgo, pravi vodeni zastori, bujice s neba i — najzad potop.

Marej se naglo okrete od prozora i pođe gore u spavaću sobu,uzbunjeniji nego ikad. U ormančiću s lekovima u kupatilu nađebočicu fenobarbitona. Zamišljao je da mu više nikad neće bitipotreban. Sada uze četiri pilule. Pa i tako je znao da neće spavati.Svukavši se baci se na postelju i zatvori oči. Napolju je kiša još uvek


19/277

19

spirala terasu, talasi su udarali o obalu, ali njeno mu je imeneprestano odzvanjalo u ušima . . . Meri . . . Meri Daglas . . . Meri . .. Daglas . vraćajući ga unatrag kroz mnoge godine, u Kregdoren idane njegove mladosti.


20/277

20

R U G I E O

1

Da se Brisov stari motocikl nije pokvario, oni se nikad ne biupoznali. Ali kao da je sudbina tako htela, toga prašnjavogaprilskog subotnjeg popodneva, kad se vraćao s brze voţnje okoDoren Hilsa, volan njegove olupine se raspade i jedan komadić gazviznu po desnom kolenu. On naglo zaustavi i siđe sav ukočen dapregleda povredu na nozi koja je bila manja nego što je očekivao, a

onda se osvrnu oko sebe. Nije se mogao nadati pomoći tu u timnenastanjenim brdima s brzom rekom i prostranom pustopoljinomDoren, koju je presecao samo ovaj pusti drum i uska jednotračnapruga. Ĉak i mala stanica poznata kao Kregdoren Halt, pored koje

je taman bio prošao, izgledala je pusta. — Do đavola — uzviknu on. Desilo mu se to baš u najnezgodniji

čas. Ardfilen, najbliţi grad, udaljen je sigurno najmanje sedammilja; moraćeda pokuša na stanici.

Okrenuvši se, vukao se i teturao uz brdo do pustog perona,vukući teški motocikl. Mala stanica bila je ukrašena ivicom odispranog kamenja, ponosni putokaz "Put za Vest Hajlends", bio jezarastao u orlove nokte, dok je glogova dva ograda posipala stazucvetovima, ali on nije bio raspoloţen da se svemu tome divi. Ni

jedne ţive duše na vidiku, čekaonica zaključana, prozorče zaprodaju karata zatvoreno kao za večnost. Već je hteo da digne rukeod svega, kad kroz ukrašeni prozor od neprozirnog stakla na komesu bile bojom ispisane reči "Stanični restoran" opazi znak ţivota: naunutrašnjoj prozorskoj dasci jedna crna mačka zadovoljno jeumivala lice. On gurnu vrata, otvori ih i uđe.

Za razliku od uobičajenih staničnih bifea, ovaj je bio neočekivanouredan i doteran. Ĉetiri okrugla stola sa mramornom pločom stajalasu na oribanom daščanom podu, na zidovima su visile šarene slikeHilentsa, a sasvim u dnu stajala je tezga od politiranog mahagonija,

a nad njom ovalno ogledalo sa oglasom za brašno Brauna i Polsonakoje samo kišne. Ispred ogledala stajala je mlada ţena okrenuta


21/277

21

njemu leđima, koju je iznenadio baš dok je stavljala šešir. Stajali sukao uzajamno prikovani, nepokretni kao figure od voska, gledajućinetremice jedno u drugo u ogledalu.—

Kad polazi sledeći voz za Vinton? — prekide on tišinu,obraćajući se njenoj slici glasom u kome nije uspeo da sakrijenegodovanje.— Poslednji voz je otišao. Sada nema više nijednog do

nedeljnog teretnjaka. — Ona mu se okrenu i pogledavši ga u licedodade blago: — Do dva sata sutra po podne.— Pa gde je onda čuvar? — Oh, Dugal je već dobrih pola sata kod kuće. Zar ga niste

sreli na putu?— Ne ... nisam ... — On odjednom oseti da ga obuzima slabost

i naţe se na stranu da se osloni na sto, i tim pokretom pokazapovređenu nogu. — Vi ste se povredili! — uzviknu ona i brzo mu priđe. —

Ovamo, sedite i dajte da vidim.— Nije ništa — reče on prilično ošamućen, prilazeći jednoj

stolici. — Površinska ogrebotina ispod kolena. Motocikl...— Učinilo mi se kao da čujem neki slab tresak. To je gadno

duboka i dugačka zasekotina. Zašto odmah niste rekli? Ona odjuri da donese toplu vodu, a zatim, kleknuvši, opra i

očisti ranu i dobro je zaveza komadima pocepane servijete.— Eto! — Pošto je završila, ustade. — Kad bih samo imala iglu

i konac da vam zašijem nogavicu na pantalonama. Ali ne mari,uredićete to kad se vratite kući. Sada bi vam dobro došlo jedna šolja

dobrog čaja. — Ne ... zaista .... — pobuni se on. — Već sam vam dosta

dosađivao... Učinili ste za mene više nego što je trebalo. Ali ona je već vredno nameštala slavine metalnog čajnika na

tezgi. On je nesumnjivo bio pretrpeo potres, i topao čaj mu je prijao.Posmatrajući ga sa zainteresovanom radoznalošću, devojka sede.Mačka joj smesta skoči u krilo i poče da prede. Ona stade neţno da

je miluje.

— Sreća što Darki i ja nismo bile otišle. Ovako rano u prolećemalo ko naiđe u Kregdoren.


22/277

22

— A ni inače? — On se napola osmehnu.— O — pobuni se ona ozbiljno. — Kad je sezona pecanja i lova,

onda imamo puno odličnih gostiju. Zato moj otac i drţi ovaj

restoran. Naša pekara je u Ardfilenu. Ako ţelite, moţemo vas tamoodvesti. On uvek subotom dolazi po mene. — Ona zamišljenozastade. — Naravno, tu je i vaš motocikl. Da li je mnogo razlupan? — Nije mnogo. Ali moraću ga ovde ostaviti. Ako bi ga primili

u voz za Vinton, to bi mi bila velika pomoć. Znate, nije moj. Već jednog mog prijatelja u bolnici.

— Ne znam zašto ga Dugal ne bi strpao u zatvoreni vagon kodčuvara voza. Mogao bi da učini tu uslugu. Razgovaraću s njim

odmah u ponedeljak. Ali ako je vaš prijatelj u bolnici, onda muneko vreme neće biti potreban. Nasmejan njenom primedbom, on objasni:— On nije bolesnik. On je student medicine poslednje godine,

kao i ja.— A tako. — Devojka se nasmeja. — Da sam to znala, ne bih

bila tako nespretna pri previjanju.Njen je smeh bio zarazan, prirodan, prosto divan. Bilo je neke

topline, i u njoj, ne samo zbog njene boje — imala jecrvenkastosmeđu kosu sa zlatnim prelivima i blage smeđe oči,tamne kao treset, smeštene u svetlom malo pegavom licu — većzbog nečeg saosećajnog i iskrenog u njenoj prirodi. Mogla je bitičetiri godine mlađa od njega, nije joj bilo više od devetnaest, ipremda nije bila visoka, njena mala, snaţna prilika bila je skladna idobro sazdana. Na sebi je imala suknju od škotske vunene tkanine,

sa koţnim pojasom oko struka, rukom pleten sivi dţemper, maleiznošene smeđe cipele od grube koţe i mali sivi šešir sa velikimperom od ritske šljuke na obodu.

Marej odjednom postade svestan njene ljubaznosti, što je zanjega bilo retko osećanje. Da, pokazala se lepo — da, to je bila pravareč — vraški lepo prema njemu. I zaboravljajući na neprijatnoosećanje u kolenu koje ga je gnjavilo i na još veću nevolju koju jepredstavljala šteta na njegovom jedinom odelu, on se osmehnu na

nju, ovoga puta onim svojim otvorenim osmehom koji je očaravao,onim osmehom koji mu je tako često pomagao da preţivi teške i


23/277


24/277

24

sam da će mu biti milo da vas upozna. Odnosno, — kao da joj jenešto palo na pamet — ako vaši neće da brinu za vas.

Marej se osmehnu i odmahnu glavom.

— Ne uzbuđujte se. Ja sam sasvim sam. — Sam? — zapita Daglas.— Izgubio sam i majku i oca kad sam bio sasvim mali.— Ali sigurno imate rođaka? — Nijednog koji bi mi bio potreban, ili koji bi me ikad poţeleo.

— Pekarev pogled pun neverice probudi Marejev osmeh i natera gada iskreno objasni: — Sam sam od šesnaeste godine. Ali mi jenekako pošlo za rukom da se sam probijem na fakultet i da srećom

dobijem neku malu stipendiju.— Boţe — odgovori mali pekar, tiho, ali sa pravim divljenjem.

— To je baš pravi podvig. Izgledalo je da razmišlja o tome dok ih je konj vukao laganim

kasom. Zatim, uspravivši se, poče još ljubaznije da ističe i opisujemesta u okolini, od kojih su mnoga bila vezana za događaje iz 1314.godine, koji su prethodili bici kod Banokbarna.— Otac mnogo čita škotsku istoriju — poveri Meri Mareju

izvinjavajući se. — Nema valjda pričice o Brjusu ili Volesu kojunam ne bi mogao ispričati.

Sad su se pribličavali Ardfilenu. Daglas je kočio kako bi olakšaoponiju dok su se spuštali niz brdo prema starom gradu koji je leţaoispod njih na obali Firta, svetlucavom od sunca na zalaskuobavijenog izmaglicom. Zaobišavši Esplanad, oni uđoše u mreţutihih sporednih ulica i zaustaviše se pred jednom radnjom s

natpisom ispisanim izbledelim pozlaćenim slovima: DţejmsDaglas, pekar i poslastičar; a ispod toga sitnijim slovima: primaporudţbine za venčanja, a zatim, još manjim: osnovano 1880. Mesto

je zaista odisalo nekim staromodnim duhom i nije baš izgledalo danapreduje pošto je u izlogu bio samo jedan višespratni modelvenčanog kolača, a pored njega dve ili tri staklene zdele sabiskvitima.

U međuvremenu pekar zviznu korbačem i viknu:

— Vili!

Jedan mali veseli dečak u prevelikoj pregači koja mu je išla od


25/277

25

brade do kolena istrča iz radnje. — Kaţi tetki da smo se vratili, sine; onda dođi da mi pomogneš

oko Semija.

Sa mnogo veštine Daglas potera ponija unazad kroz usku kapijuu štalsko dvorište. — Eto nas — izjavi on veselo. — Odvedi invalida gore, Meri.

Eto mene odmah.Popeli su se zavojitim kamenim stepenicama u kuću iznad

radnje, gde se iz jednog uskog trema ulazilo u prednji salon sanameštajem presvučenim pohabanim crvenim plišom i sazavesama sa resama od istog materijala. Usred sobe već je bilo

postavljeno za čaj na glomaznom stolu od mahagonija, a ugalj jeprijatno goreo u kaminu, ispred koga je prostirka od crne ovčijekoţe širila svoje meko zamršeno runo. Ĉim ju je Meri pustila izruku, Darki se odmah smesti na koţi. Meri skide dţemper, i sada jeizgledala kao kod kuće, u čistoj beloj bluzi. — Sedite i odmorite noge. Ja ću otrčati dole na nekoliko

minuta da vidim kako stvari stoje. Večeras zatvaramo u šest. — Idodade s malo ponosa: — Otac ne mari da trguje subotom uveče.

Kad je izišla, Marej se spusti na stolicu, nekako duboko svestančudnovatosti ove mračne, tople, tuđe sobe. Jedan komad uglja tihopade na vatru. Iz jednog mračnog ugla dopiralo je odmereno tika-tak iz dedinog časovnika, od koga se video samo odblesak vatre nanjegovim starim bakarnim kazaljkama. Porculanske šolje sa plavomkineskom šarom takođe su odbijale svetlost. Zašto li je on bio tu, ane pogrbljen nad Oslerom i Kaninghemom u pretrpanom

potkrovlju koje mu je bilo stan? Bio je krenuo na jednu brzu voţnjuda razbistri glavu — što je bio njegov ustupak odmaranju — prenego što će početi naporno da radi. Ali kako je njegov poslednjiispit bio za pet nedelja, bilo je ludo da ovde provodi vreme takonekorisno. A ipak, ti ljudi su bili ljubazni, a jelo na stolu izgledalo jetako vraški privlačno. Kako je bio u novčanoj oskudici, prošle sumnoge nedelje kako se nije čestito najeo.

Vrata se odjednom otvoriše i Meri se vrati noseći posluţavnik, a

iza nje jedna krupna ţena koja je izgledala kao da boluje od vodenebolesti, i visok, mršav muškarac od jedno dvadeset šest ili sedam


26/277

26

godina, veoma uglađen, u plavom odelu s vrlo visokimokovratnikom.— Evo još ukućana — nasmeja se Meri. — Tetka Mini i ona

malo pocrvene — moj budući muţ, gospodin Valter Stodart.Dok je govorio, njen se otac pojavi sa dečakom, Vilijem, i pošto jepromrmljao brzu molitvu, sedoše za sto. — Verujem — Stodart, koji je dok je Meri sipala čaj, bio prvi

posluţen hladnom šunkom s velikim poštovanjem od strane tetkeMini, sada se obrati Mareju s učtivim osmehom — da ste imali

jedan pomalo opasan doţivljaj. I ja sam doţiveo nešto slično kadsam bio dečak. Kad je to bilo, čekajte da se setim, ah, da, onog

vrelog leta hiljadu devet sto devete godine. Bilo mi je tek trinaestgodina i brzo sam rastao. Terao sam bicikl, naravno u to doba, ipukla mi je guma. Srećom nisam zaradio ništa ozbiljnije osimogrebotine na kolenu, mada je to moglo da se završi i tragedijom.Smem li da te zamolim za još jednu kocku šećera, Meri. Ti znaš sigurno da ja volim tri kocke.— Oh, oprosti, dragi Valtere.Stodart je očigledno gledao na samog sebe, a tako je radila i sva

porodica, kao na osobu od nesumnjive vaţnosti. Tetka Mini, koja jeizgleda bila njegov najveći oboţavalac, najzad objasni Mareju kreštavim šapatom da je Valter sin delovođe gradske opštine, sasjajnim poloţajem u računovodstvu plinskog odeljenja — što je zaMeri prava partija, dodade ona uz značajno, zadovoljno klimanjeglavom.

Ta situacija poče da kopka Mareja i probudi njegov smisao za

šalu. Valterovo gnjavatorsko usiljeno ponašanje, njegovablagonaklonost prema Daglasovima koju je ispoljavao sa svimkrutim isticanjem malograđanskog birokrate, čak i grčenje njegovogtankog vrata kao u noja dok je pio čaj — sve je to obećavalo da ćebiti zabavno. Dok je iskazivao hvalu dobrim stvarima na stolu,zabavljalo ga je da se naročito posveti Stodartu igrajući se malonjegovom taštinom, a u isto vreme određujući i svoj vlastiti poloţaj,kao njemu ravan, pominjući na duhovit način neke zanimljive

aspekte svog rada u bolničkoj ambulanti. Uskoro je bio nagrađennagoveštajima Valterovog poštovanja koje je sve više raslo. I zaista,


27/277

27

kad se obed već pribliţio kraju, Stodart izvadi zlatan sat i otvori gauz škljocanje — to je bio još jedan od njegovih manira — nagradivšiu međuvremenu Mareja prijatnim osmehom. —

Zaista je velika šteta što moram tako brzo da odem. Moramda ispratim Meri u dobrotvorno društvo. Inače bi mi bilo veomamilo da još ostanem u vašem društvu. Ipak, imam jedan predlog.Mišljenja sam da bi bilo sasvim nepravilno da odvezete svojmotocikl u Vinton bez karte, da ga prošvercujete, kako kaţu, onakokako mi je ispričala Meri. To bi vas moglo izloţiti svim mogućimneprijatnostima i kaznama. Na kraju krajeva, Severna britanskaţeleznica ne donosi propise iz vica. Ha, ha, ha. E, evo šta ja

predlaţem: — on se gostoljubivo osmehnu svima oko stola — današ prijatelj Marej nabavi rezervne delove u Vintonu, da dođeovamo iduće subote, da namesti volan i da se vrati motociklom.Ovo će nam, naravno, pruţiti priliku da se ponovo s njim vidimo.

— Baš sjajna ideja — zablista Meri. — Kako ranije nismo na topomislili?— Mi, Meri? začudi se Valter, vraćajući dostojanstveno sat u

dţep. — Mislim da ja...— Jao, baš si ti pametan momak, Valtere. Ja ne znam šta bismo

mi bez tebe — odgovori mali pekar podrugljivo namignuvšiMareju, što je pokazivalo da on baš ne prihvata opšte mišljenje oStodartovom znanju i veštini. — Dođite svakako, mladiću. Veomaćemo se radovati.

Tako je sve bilo dogovoreno, i kad je Meri ustala da stavi šešir ikaput i prihvati poziv Valterove presavijene ruke da je isprati u

dobrotvorno društvo, ona se preko ramena osmehnu na Mareja. — Do viđenja sledeće subote, i zato neću da kaţem zbogom.— Ni ja. — Valter se pokloni. — Nadam se da ću imati

zadovoljstvo da vas viđam i ubuduće. Pola sata kasnije Marej krete na stanicu. Vili, koji je sjajnih očiju

slušao priče o bolnici, navaljivao je da ga isprati.


28/277

28

2

Marejev stan bila je jedna sobica na poslednjem spratu jedne

stambene zgrade blizu dokova Blerlou. Okolina, zaklonjenagradskim skladištem koje se više nije upotrebljavalo, a koja je bilapoznata pod imenom Tips smetilište, bila je nesumnjivonajsiromašnija u Vintonu. Dronjava, rahitična deca igrala su se napolomljenom pločniku išaranom kredom, dok su ţene u šalovima ikapama stajale i brbljale. U svakoj ulici se nalazila gostionica iliradnja gde se prodavala riba sa prţenim krompirom, a krozklajdsajdsku maglu tri metalne kugle na zalagaonici neodoljivo su

pozivale mušterije. Buka čekića dopirala je iz radionica za opravke.Ceo kraj nesumnjivo nije bio prijatno boravište, ali ako bi se išloprečicom preko Blerhila u Eldongrov, bio je na pristojnoj razdaljiniza pešaka od univerziteta i Zapadne bolnice. A pre svega, bio je

jevtin.Kratak mada upečatljiv izveštaj koji je Marej pekaru Daglasu

dao o sebi, bio je tako, donekle mada ne potpuno, istinit. Prvihdvanaest godina njegovog ţivota, koje je proveo kao jedino detepopustljivih roditelja srednje klase, bile su normalne; nikadabogate, ali bezbriţne i udobne. Zatim je njegov otac, koji je biomesni agent Kaledonskog osigurava jućeg društva u Overtonu,navukao influencg, za koju se mislilo da je dobio idući od vrata dovrata. Njegova ţena ga je negovala nedelju dana, ali je njemu bivalosve gore. Pozvan je specijalista i dijagnoza se odjednom promenilau tifusnu groznicu, ali tek kada je i ţena dobila istu bolest. U roku

od mesec dana Dejvid se našao upućen na jednu daljnu rođaku,obudovelu polu-sestru svoje majke, kao teret koji je ona neradoprimila, kao nepoţeljno dete. Ĉetiri godine je mladi Marej patiozbog zanemarivanja i jeo gorki hleb potčinjenosti, ali kad je navršiošesnaest godina, jedna polisa za školovanje, za koju je njegov otac

još ranije razborito uplatio stupila je na snagu. Nije bila velika, bila je dovoljna svega za školarinu, i jedva za ţivot, ali je to bilodovoljno, i uz pomoć jednog simpatičnog upravnika, koji je odmah

zapazio neobične sposobnosti svog učenika, upisao se namedicinski fakultet univerziteta u Vintonu.


29/277

29

Ali ta srećna mera predostroţnosti bila je nešto što bi Marej izţelje za probitačnošću ili iz prirodne sklonosti da dramatizuje svojevlastite napore, ponekad našao za shodno da zaboravi. Sa svojom

srameţljivom l jupkošću, zbog koje bi se ljudima obično svideo naprvi pogled, bilo je prikladno a često i korisno da nagovesti ostaleneprilike u kojima se nalazio, lukavstva i izvrdavanja na koja je bioprimoran, poniţenja koja je podneo — kad je tresao buve sapantalona, kad je upotrebljavao opšti nuţnik na gornjem krajustepeništa, kad je sam prao košulje, jeo prţen krompir sa masnenovinske hartije, dok ga je odrţavala samo junačka odluka da seuzdigne iz gomile i da se zadrţi na visini.

Morao je priznati da je u tome bilo i diverzija: povremeno biručao kod kuće prijatelja Brisa, ili bi, zahvaljujući dobroti nekog odsluţbenika bolnice, ponekad dobio koju besplatnu ulaznicu zapozorište ili koncert; a jednom je za vreme letnjeg raspusta proveo

jednu izvanrednu nedelju dana na moru u kući svog profesorabiologije. Svakako je koristio sve mogućnosti, ne samo rasipanjemsvoje zahvalnosti kad bi neko za njega nešto učinio, već i izuzetnomozbiljnošću u ponašanju, krajnje dirljivom, koja je pobuđivala napoverenje i ljubav. "Tako je lepo od vas što ste mi pruţili pomoć unevolji", ili "To je baš lepo od tebe, čoveče." S onim skromnimsamoponiţavajućim izrazom i svetli, iskrenim očima, ko je mogaoda ga ne voli? Bio je tako potpuno iskren. Istina je bila da je, kad jebio raspoloţen, i sam verovao u sve što bi rekao.

Ali zabave nisu nešto čime se škotski univerziteti naročito ističu,a poslednjih nekoliko meseci bilo ih je baš malo. Samo sa tog

razloga njegov susret sa porodicom Daglas dobio je draţneobičnog. Za vreme cele nedelje, dok je odlazio u bolnicu i učio dokasno u noć, taj susret mu je ţiveo negde duboko u duši i Marejopazi da se raduje poseti iduće subote.

Jutro je osvanulo sivo ali tepo. Pošto je pregledao ambulantnebolesnike pre podne, seo je u "specijalni voz za radnike" na glavnojvintonskoj stanici. Bio je to voz sa niskim prevoznim tarifama cenakarte bila je, prosto neverovatno, četiri penija — koji je išao duţ

širokog ušća reke Klajd kupeći uz put radnike iz brodogradilišta.Imao je nov kaiš za motocikl — Bris kao da je slutio nepriliku, bio


30/277

30

ga je kupio prošle nedelje kao rezervu, i rado mu ga je dao na onajsvoj jednostavni način. Na raskrsnici Levenford je prešao na

jednotračni kolosek, i odmah posle pola tri, dok se sunce probijalo

kroz oblake, stigao u Kregdoren.Mala bela stanica sa rascvetanim belim glogom i isprepletanimvijugavim orlovim noktima, sada ga je dočekala s poznatimizgledom. Miris orlovih noktiju ispunjavao je vazduh, a čulo sezujanje jedne rane pčele. Dva mladića u planinarskom odelu, srancima na leđima, iziđoše iz voza pre njega i uđoše u restoran, i onugleda, provirivši kroz staklo na vratima, Meri kako umotava umasnu hartiju sendviče koje su oni kupili. Zatim mladići iziđoše, a

Meri, pošavši za njima do vrata, baci ispitujući pogled po peronu. — To ste vi — osmehnu se ona. — Već sam bila počela da seplašim da više nećete ni doći. Je li koleno bolje?

Ona ga uvede unutra i ponudi ga da sedne, a mačka se pribliţi iprotrlja mu se o koleno.— Sigurna sam da niste ručali. Doneću vam neki sendvič i čašu

mleka.— Molim vas, nemojte — reče on. — Prezalogajio sam ... u ... u

.. .bifeu u Levenfordu.— Boţe — reče ona šaljivo, slično kao njen otac i podiţe obrve.

— To je baš zanimljivo. U Levenfordu dosad nije bilo restorana. — Ispod staklenog zvona na tezgi ona izvadi tanjir sa sendvičima, aonda mu nali čašu penušavog mleka. — Subotom i nedeljom ovdeneće biti ni ţive duše, pa mislim da bi bilo šteta da ova hranapropadne. Moraćete to učiniti meni za ljubav, samo ovog puta.

Trenutak kasnije ona sede preko puta njega, boreći se, kako jeizgledalo, protiv neke unutrašnje uzavrelosti koja je odjednompostala nesavladiva.

— Imam novosti za vas — uzviknu ona. — Doţiveli steogroman uspeh.— Šta? — Marej se trţe ne razumevajući je. — Valter — reče Meri s trzanjem usana — ima o vama najbolje

mišljenje. Otkako ste otišli ništa drugo ne radi već vam drţi

hvalospeve. Vi ste tako divan mladić. — Potiskivala je smeh. — Uţasno je nesrećen što vi ste tako divan mladić.


31/277

31

— Potiskivala je smeh. — Uţasno je nesrećan što sluţbenika uVintonu — i ja treba da vam izjavim njegovo javeće ţaljenje. — Onanastavi pre nego što je Marej uspeo da progovori: — Za sutra nam

sprema jedan redak izlet. Treba da se provezemo brodom oko Kilesof Bjuta, da svratimo na ručak u Gerseju i da se onda vratimo kući. On ju je gledao sa zabezeknutim izrazom lica.— Ali ja ne mogu da dođem sutra ponovo. — Nije ni potrebno — reče ona mirno. — Tata je rekao da

morate prenoćiti kod nas. Moţete da spavate s našim Vilijem. Još uvek se mrštio na nju; a onda se postepeno njegovo lice

razvedri. Nikad dotle nije sreo tako jednostavne, iskrene ljude.

Sutra nije imao pacijenata u bolnici, a svakako neće mnogo izgubitiako propusti samo jedan dan rada. Osim toga, nedelja u Vintonu jebila nemoguć dan, koji je uvek mrzeo.

— Hoćete li doći? — zapita ona.— Sa zadovoljstvom. A sad moram da popravim točak. — U garderobi je. Dugal ga je tamo stavio da ne smeta.Sledeći sat je proveo u radu. Nameštao je nov kaiš koji je trebalo

odrezati i namestiti. Meri je s vremena na vreme ulazila da

posmatra. Nije govorila ništa, samo mu je pravila društvoposmatrajući ga. Kad je završio, Marej izgura mašinu i upali je. — Kako bi bilo da se malo provozamo?Ona ga podozrivo pogleda, drţeći jednu ruku na uvetu zbog

luđačke buke ispusnog ventila. — Potpuno je siguran — uveravao ju je on. — Samo sedite

pozadi i čvrsto se drţite. —

Ne mogu da odem dok ne bude pola pet. Ali kasnije, moţdabiste mogli da me odvezete kući. Mogla bih da telefoniram ocu izkancelarije i da mu uštedim dolazak. — E pa lepo — reče on veselo. Neko neobično veselo raspoloţenje bio ga je obuzelo. Ili zbog

toga što je pobegao od rada, ili zbog sveţeg zelenila prirode, osećaose kao ponet, kao da udiše neki ređi, čistiji vazduh. Dok je čekao daona bude slobodna, a i da isproba mašinu, on se odveze brzo preko

brda do Tulihevena. Kad se vratio, Meri je bila spremna za polazak.Pošto je Darki morala da ostane, stavila joj je tanjirić mleka za


32/277

32

večeru. — I ja tu treba da sednem? — reče ona penjućise postrance na

sedište. —

Tako ne moţete sedeti. Pašćete. Morate zajašiti; Kolebala se a onda prebaci jednu nogu, skromno novrlo nevešto, i pre nego što je odvratio pogled, prijatna slika za

trenutak mu se ukaza pred očima. Pocrvenevši, ona reče: — Još se nisam sasvim izveţbala. — Odlično ste to izveli. Marej brzo uzjaja sedlo i krete. Najpre je vozio polagano,

paţljivo izbegavajući truckanje, a zatim, osetivši da Meri postaje

sigurnija, potera brţe. Vozili su se preko tresetišta, dok im je vetarduvao pored ušiju. Ona ga je drţala rukama oko pojasa, a glava,okrenuta u stranu, naslanjala mu se na rame.— Je li vam dobro? — doviknu Marej.— Fino — odvrati Meri.— Uţivate? — Da . .. divno je. Nikad se u ţivotu nisam tako brzo vozila.Išli su najmanje trideset milja na sat. Kad se zaustavio pred radnjom u Ardfilenu, obrazi su joj goreli, a

kosa bila raščupana i sjajna od vetra. — Kakvo uţivanje. — Smejala se gledajući ga u oči, pomalo se

zanoseći, još uvek opijena brzinom. — Hajdemo. Moram brzo da seuredim. Sigurno divno izgledam.

Pekar ga je srdačno dočekao, a Vili je bio oduševljeniji negoranije. Tetka, međutim, kao da ga je primila s novom udrţljivošću.

Pogled joj je bio zamišljen, a povremeno je dobijao i izraz hladnesumnje — mada ju je Marej kasnije umekšao paţljivo slušajući njenesimptome i predloţivši joj sredstvo za jačanje srca koje bi jojolakšalo disanje. Jelo koje je stavila pred njih sastojalo se odmakarona sa sirom. Bilo je ukusno premda su mu nedostajale,neminovno, one poslastice koje su bile spremne za Valtera.

Posle toga, veče je prošlo tiho. Marej je igrao karte sa pekarom itriput ga je uzastopce pobedio, dok je Meri, na niskoj stolici pored

vatre kukičala nešto što je očigledno bilo namenjeno njenoj spremi.Dok je posmatrao kako to raste, morao se upitati nije li to rub za


33/277

33

noćnu košulju. — Toplu, pomisli on blagonaklono, ne raskalašnu. Svremena na vreme Meri bi pogledala na časovnik i primetila sasmirenom zainteresovanošću, potpuno drukčija nego ona devojka

puna šale i veselog raspoloţenja koja se s njim radosno kovitlalakroz prostor samo sat ranije: — Sada je Valter na sastanku. — Azatim ponovo: — Svakako će imati prilike da odrţi govor. Ispisao ga

je celog tako paţljivo i tako ga je briţljivo pripremio. — I najzad: — Sada bi već trebalo da kreće na voz. Nadam se da nije zaboraviokaljače, on je mučenik kad mu noge ozebu.

Legli su rano. U Vilijevoj zadnjoj sobi, koja je gledala na dvorište,Marej je prvi put stvarno razgovarao s dečakom, koji je zbog

stidljivosti i povučenosti bio ćutljiv. Ispostavilo se da je kao školskunagradu nedavno dobio uzbudljivu knjigu o Dejvidu Livingstonu, iubrzo su se zajedno nalazili u divljinama Afrike, otkrivajući jezeroNianza, istraţujući razorno delovanje beri-berija i mušice ce-ce.Marej je morao da odgovara na bujicu nestrpljivih pitanja, ali nakraju ugasi svetlost i oni najzad zaspaše.

3

Sutradan izjutra Valter stiţe tačno u pola deset, pozdravivšiMareja kao starog prijatelja, sav obuzet uspehom od prethodnevečeri. Mada je mnogo nevaspitanih i neotesanih ljudi napustilodvoranu pre zaključka njegovog govora, govorio je neobično dobro,i dobrih tri četvrti sata. Pošto je potpuno zasluţio ovaj dan odmora,

bio je raspoloţen da uţiva. Ništa ga više ne veseli, dodao je, negošto je organizovao taj izlet. Ta naduvena i preterana pričljivost zanimala je Mareja. Je li to

bila u Valteru neka ţenska crta ili je njemu, kao čoveku koga sustalno zapostavljali njegovi drugovi, nedosta jalo muško društvo, pase prikačio na prvog pridošlicu? Moţda ga je privlačio ugledbudućeg doktora, jer je u stvari bio snob? Ili se moţda zbog taštine

jednostavno upeo da pokaţe svoju vlastitu vaţnost nekome novom

u gradu? Slegnuvši ramenima; Marej se povuče. Meri i njen brat su već dosta dugo bili spremni, i tako sada


34/277

34

kretoše. Valter je vodio društvo pored Esplanada do pristaništa,očigledno rešen da sve radi otmeno. Na brodskoj kasi on zatraţipovratne karte prvog razreda, dodavši nemarno: —

Tri i po: mali još ne plaća punu kartu. Sluţbenik na kasi upravi iskusan pogled na Vilija. — Pune četiri karte — reče. — Ja sam traţio tri i po. — Ĉetiri — reče sluţbenik umornim glasom. Zatim se prepirka nastavila, kratka ali oštra sa Valterove strane i

završila se kad je Vili, pitan od sluţbenika, iskreno rekao svojegodine, i tako pokazao da ne ispunjava uslove za sniţenu cenu.

Nije dobar početak, pomisli Marej, ironično posmatrajući Valterakako uvređeno treska sitninu.Mali parobrod na točkove s crvenim dimnjakom stiţe grabeći niz

reku i stade uz pristanište. Zvao se "Lusi Ešton". Valter, pošto semalo povratio, objasni Mareju da svi brodovi u severnoj Britanijinose ime po nekom licu iz škotskih romana, ali je bio razočaran štonije došla "Kraljica Aleksandra ", nov brod sa dva dimnjaka naturbine; njegov izostanak izgledao je skoro kao slabljenje

Valterovog ugleda.Most je bio vešto spušten s broda, i oni se ukrcaše. Pogledavši

oko sebe, Valter izabra sedište u zadnjem delu broda. Onda setočkovi zapeniše i oni pođoše kroz široko blistavo rečno ušće idalje prema otvorenom zalivu.— Divno, zar ne? — promrmlja Valter, zavalivši se. Sada su

stvari išle bolje.

Ali na vodi je bilo sveţe i uskoro je bilo jasno da je mesto koje jeon odabrao bilo suviše izloţeno. — Ne nalaziš li da je na ovoj strani pomalo vetrovito, dragi? —

posle nekoliko minuta zapita Meri, koja je, sagnuvši glavu premavetru, drţala šešir. — Nimalo — odgovori učtivo Valter. — Hoću da pokaţem dr

Mareju sve naše interesantnosti. Odavde imamo nesmetan pogled. Pogled — nesumnjivo nesmetan jer je većina drugih putnika

bila u zavetrini iza kabina, bio je zaista divan, moţda najlepši ucelom Vestern Hilentsu. Ali je Valter, mada je samozadovoljno


35/277

35

prisvajao njegove lepote s posedničkim osećanjem pravog cicerona,više obraćao paţnju na trgovački značaj gradova koji su se nizaliduţ obale. —

Tamo preko je Škuri — pokaza on. — Naredna opština.Prošle godine podigli su nov gasometar. Oko šest stotina kubnihmetara kapaciteta. To je napredak. A pred gradskim savetomnalazi se novi projekt kanalizacije. Moj otac poznaje predsednikaopštine. A tamo preko je luka Doren. Da li razaznajete opštinskuzgradu tamo iza zvonika ... ?

Svima je polako bivalo sve hladnije. Ĉak je i Vili bio pomodreo iotišao je promrmljavši da ide da gleda mašine. Ali Valter je

nemilosrdno nastavljao da priča. Kako je to uţasno dosadan čovek,pomisli Marej, sedeći ispruţenih nogu s rukama u dţepovima. Jedva ga slušajući posmatrao je Meri, koja je, mada je stalno ćutala,povremeno upadala sa po kojom pokornom rečju da pomogne.Marej je zapaţao da se celo njeno biće menjalo u prisustvu njenogverenika. Sjaj u očima je zamirao, a radost je iščezavala iz nje.Postajala je rezervisana, zatvorena, savesno poslušna, kao dobraučenica u prisustvu učitelja. Imaće paklen ţivot sa tim tipom kad

se venčaju — pomisli on rasejano — Valterov monolog i vetar suga uspavljivali.

Najzad se doguraše do Kajlsa, uleteše u Gersejski zaliv iizmanevrisaše do pristaništa. Posle duţeg traganja izvukoše Vilijaiz toplog mašinskog odeljenja, i svi iziđoše na obalu. — Ala je lepo ovde — reče Meri udahnuvši s olakšanjem.Grad, popularno izletište, bio je privlačan i napredan: niz lepih

trgovina poredanih u krugu, pa hoteli koji su se dizali iza njih napošumljenom breţuljku, i pustopoljina i brda iznad svega. — A sada na ručak — uzviknu Valter, kao čovek koji nešto

priprema u tajnosti.— Oh, da — uzviknu veselo Meri. — Hajdemo "Langu". Eto ga,

sasvim je blizu. — Ona pokaza skroman restoran preko ulice, koji jeprivlačno izgledao. — Draga moja — reče Valter — ne bih ni u snu odveo dr

Mareja "Langu". Ni tebe, zapravo.— Mi uvek idemo tamo kad dođemo s ocem — primeti Vili. —


36/277

36

Oni imaju izvanrednu pitu s mesom. I limunadu.— Da, hajdemo, dragi Valtere.On je ućutka podigavši ruku u rukavici i mirno izgovori svoje

glavno iznenađenje toga dana. — Idem na ručak kod "Grenda".— Oh, ne, Valtere. Ne kod "Grenda". To je tako ... tako

snobovski... tako sku ...Valter dobaci prisan poverljiv osmeh Mareju, kao da će reći: Te

ţene! — To je najbolji restoran — promrmlja on. — Rezervisao sam

sto u napred iz očeve kancelarije.

Počeše da se penju uzbrdo prema "Grendu", koji sedostojanstveno dizao visoko nad njima. Staza koja je vodila krozšumu posutu zvončićima, bila je dugačka i strma, delimično iprekomerno. Između drveća povremeno bi spazila skupa kola kako

jure uzbrdo prema glavnom drumu.Marej opazi da penjanje, u kome im je Stodart prednjačio kao da

su u lovu na visoku divljač, zamara Meri. Da bi joj omogućio da seodmori on zastade da nabere male plave zvončiće, zaveza ih suvom

travom i pruţi joj ih.— Tačno boja vaše haljine — osmehnu se on.Najzad stigoše do vrha i Valter ih, znojeći se i teško dišući,

povede na široku terasu hotela, gde su neki gosti već sedeli nasuncu. Tišina zavlada čim je malo društvo stiglo. Neki radoznalipogledi okrenuše se prema njima, a neko se nasmeja. Glavni ulazbio je na suprotnoj strani, a Valter nije umeo da pronađe vrata s

terase. Ali najzad posle kraćeg lutanja, nađoše se u predvorjupopločanom mramorom i Valter, koji upita za pravac jednuimpozantnu priliku u uniformi, povede ih do restorana, ogromnog,neodoljivog, sveg u belom i u zlatu, sa ogromnim kristalnimlusterom i debelim crvenim tepihom.

Bilo je strašno rano, tek je bilo prošlo dvanaest sati, i mada sukelneri bili na duţnosti, okupljeni u razgovoru u grupi oko stolaglavnog kelnera, nikog drugog nije bilo u prostoriji.

— Da, gospodine?

Glavni kelner, krupan čovek crvena lica u prugastim


37/277

37

pantalonama, belom prsluku i ţaketu, odvoji se i neodlučno pođenapred.— Ručak za troje i dečaka — reče Stodart. —

Ovuda, molim.Njegov potajni pogled obuhvatio ih je odjednom; pripremao seda ih odvede u zadnji deo, u jedan udaljeni alkov, ali Valter rečešepureći se:— Hoću sto pored prozora. Imam rezervaciju na ime delovođe

gradske opštine Ardifilena. Upravitelj sale se kolebao: "Namirisao je napojnicu", pomisli

podrugljivo Marej, "ali kako se vara!"

— Pored prozora ste rekli, gospodine?— Onaj tamo sto.— Izvinite, gospodine. Taj sto je specijalno rezervisan za

majora Lindzeja iz Lokshila i njegovo društvo mlade engleskegospode.— Onda onaj do njega.— To je sto gospodina Menzajsa, gospodine. Ovdašnjeg. No,

pošto on retko dolazi pre jedan i petnaest vi ćete nesumnjivo do

tada već . . . ako ga ţelite Posedali su za sto gospodina Menzajsa. Kelner pruţi Valteru

jelovnik. Bio je napisan poengleţenim francuskim jezikom. — Potage a la Reine Alexandra — reče on, čitajući ga celog svima

njima, polagano i primećujući zadovoljno kao zaključak: — Nema ničega kao što je francuska kuhinja. I kao obrok od

pet jela.

Dok su sedeli potpuno sami, jelo je bilo posluţeno brzo i sprikrivenom drskošću. Bilo je uţasno, tipičan ručak "Grend", aliispod uobičajenog nivoa. Najpre je došla ţućkasta čorba od brašna imlake vode; kao sledeće komad ribe s kostima koja je verovatnoputovala od Aberdina do Gerseja dugim putem kroz Bilingsgejt, ali

je ta činjenica samo delimično bila skrivena prevlakom od lepljivogumaka.— Nije sveţa, Meri — prošaputa Vili nagnuvši se prema njoj.

— Ćuti dušo — promrmlja Meri, mučeći se s kostima, sedećiuspravno, očiju uprtih u tanjir. Marej opazi da pod prividnom


38/277


39/277

39

— Oh, neka đavo nosi čorbu. Hajde da dovedemo malugospođicu za naš sto. Ne izgleda baš srećna sa svojim ujakomŠkotlanđaninom. Šta kaţete, momci? Hoćete li da preduzmem

korake?On pogleda ostale iščekujući povlađivanje i ohrabrenje. — Nećeš uspeti, Harise — osmehnuše se njegovi prijatelji.— U šta se kladite? — on odgurnu stolicu i ustade.Valter, koga su uznemirili u računanju, nervozno ih je osećao od

trenutka kad su ušli u sobu. Sada, sav pozeleneo, okrete glavu. — Pravi se da ne primećuješ — promrmlja on. — Neće ga

pustiti da priđe.

Ali Haris se već pribliţavao i s preteranim poklonom uze Meriza ruku.— Izvinite, draga moja. Smem li vas zamoliti za vaše društvo? Marej primeti kako je ustuknula. Najpre je jako pocrvenela, onda

joj sva boja iščeze s lica. Usne su joj bile bezbojne i drhtale su.Preklinjući je gledala Valtera. I Vili se zagledao u Stodartarazrogačenim, uplašenim očima punim negodovanja. — Gospodine — promuca Valter progutavši vazduh s mukom

— da li ste svesni toga da se obraćate mojoj verenici? To jenaturanje. Moraću da zovem šefa sale. — Polako, čiko. Ti nas ne zanimaš. Hajdemo, draga. — On

pokuša da povuče Meri sa stolice. — Odlično ćeš se s namaprovesti.— Molim vas odlazite — reče Meri tihim, ţalosnim glasom.Nešto u njenom glasu ga umiri. On zastade, a zatim iskrivi lice i

pusti njenu ruku.— Nemaš ukusa. — On sleţe ramenima. — Pa, ako te ne mogu

imati, onda ću uzeti jednu malu uspomenu — reče i uze Merinocveće pritisnuvši ga afektirano na usne, pa se otetura natrag nasvoje mesto.

Nastade mukla tišina. Izgledalo je da svi posmatraju Valtera.Naročito ga je posmatrao čovek u izbledelom kiltu, dok su mu seusne svirepo i podrugljivo trzale. Valter je, zaista, bio uzbuđen da

se čoveku saţali. Zaboravivši svoju nameru da ispita račun, petljao je po novčaniku, brzo izvukao nekoliko novčanica i ustao kao


40/277

40

nakostrešen petao. — Hajdemo sada, Meri.Marej ustade. U njegovoj prirodi nije bilo ničeg junačkog, niti

jakih sklonosti prema smrtonosnim bitkama, ali je bio uţasno ljut — moţda najviše zbog protraćenog dana. I neki iznenadni nervoznipodstrek natera ga da priđe drugom stolu, Harisu, kome se njegovapojava izgleda nije svidela.— Zar vam nije rečeno da nastavite da jedete čorbu? Već je

kasno. Ali dopustite da vam pomognem.Uhvativši ga otpozadi za vrat, Marej ga gurnu napred i dobro

mu zamoči lice jednom, dvaput, triput u tanjir čorbe. Ĉorba je bila

gusta, Potage a la Reine Alexandra, koja se u međuvremenu lepostegla, pa je Haris ustao da udahne dok mu ie ţućkasti lepak curioniz lice. Svi drugi su ćutali kao nemi dok je on pipao da nađeservijetu. Marej dohvati buket zvončića i vrati ih Meri, pričekatrenutak dok mu je srce brzo kucalo, a zatim, kao da se ništa nijedesilo osim što se onaj čovek u kiltu osmehivao, pođe za ostalima izrestorana. Napolju, na stepeništu, čekao ga je Vili. Dečak mugrozničavo stište ruku. — Dobro ste to izveli, Dejvi. Oh, čoveče, baš vas volim.— Nije trebalo da se mešate — prekinu ih Valter, kad su pošli

prema šumi. — Mi smo bili potpuno u pravu. Pristojan svet nemoţe na miru da jede. Znam ja tog Lindzeja — zemljoposednik je— ni ribe ni ptice na svom imanju, koje ne bi iznajmio ni poslednjikočijaš iz Londona, ali ja ću ... ja ću tu stvar prijaviti... vlastima.Neću ja to pustiti da prođe, to je javni skandal. — Nastavio je tako

dok nisu stigli do pristaništa, zadrţavajući se uglavnom na pravu idostojanstvu čoveka, i zaključujući sa konačnim osvetoljubivimizlivom — Svakako ću celu tu priču izloţiti ocu. — A šta će on da uradi? — upita Vili. — Kazaće vam da

prestanete da mlatite praznu slamu.Povratak je bio tuţan i tih. Kiša je počela da sipi pa su sedeli u

salonu. Pothranjujući nanetu mu uvredu, Valter je najzad prestao sasvojim monologom, dok je Meri gledajući netremice pred sebe

jedva izgovorila i jednu reč. Vili je bio odveo Mareja da mu pokaţemašine.


41/277

41

U Ardfilenu Valter s pomirljivim izrazom pruţi ruku Meri. Pošlisu prema pekari i ušli u dvorište, gde Marej uzjaha točak. — Pa, Valtere, — neraspoloţeno pruţi ruku — mislim da se

više nećemo videti . .. — Dođite opet skoro — prekide ga brzo Vili. — Sasvim

sigurno dođite. — Zbogom, Meri — reče Marej. Prvi put otkako su otišli iz hotela ona ga pogleda, dišući brzo,

vlaţnim očima. Ćutala je, sasvim je ćutala. Ali u tom postojanompogledu bilo je neke čeţnje i napetosti. A primeti je i da više ne drţimalu kitu zvončića; bila ju je prikačila na bluzu i nosila je na

grudima.

4

Krajem sledeće nedelje Mareja je zadesila prava sreća. Ponaročitoj blagonaklonosti arhivara bio je prebačen iz bolničkeambulante i dobio je naimenovanje na mesec dana za kućnog

asistenta u odeljenjima profesora Dramonda, što je, naravno, značiloda će napustiti svoj bedni stan i da će stanovati u bolnici doposlednjeg ispita. U stvari profesor Dramond je jednom, pošto jeslušao Mareja kako ispituje jednog pacijenta, primetio, madanekako suvo: — Napredovaćeš, mladiću moj. Tvoje ponašanjeprema bolesnicima je najbolje od svih koje sam video kod bilo kogstudenta. — Povrh toga, Dramond je ispitivao kliničku medicinu,

što je bila vaţna činjenica koja nije promakla Mareju, a taj jepredmet nameravao uglavnom da radi sledeće četiri nedelje. Hteo jeda bude spreman i marljiv, pri ruci u svako doba. Radiće kaoposednut, biće stalan inventar u odeljenju. Za nestrpljivog i punogvolje mladog čoveka ovakvi izgledi kao da nisu predstavljali velikuteškoću. No ipak su na neki način neobjašnjivo oţalostili Mareja;neće moći da nađe dovoljno slobodnog vremena da ode u Ardfilen.

Još od trenutka kad se vratio iz Gerseja neke čudne snage su bile

na delu u njegovoj prezauzetoj i ambicioznoj duši. Merin poslednjipogled, tako miran i snaţan, pogodio ga je kao ubojita strela. Nije


42/277

42

mogao da se otrese slike njenog ţalosnog lišca, a nije — i to je bilonajkobnije — to nije ţeleo. Uprkos svoj predostroţnosti uuzgrednim trenucima dana, u odeljenju ili u sobi za pregled, otkrio

bi kako se rasejano zagledao u prazninu. A video je nju u svoj njenojneţnosti i jednostavnosti, i onda bi ga obuzela čeţnja za njom, ţeljada joj izmami osmejak, priznanje da joj je prijatelj — dosada nijesebi dopuštao da izrekne jaču reč koja bi više obećavala.

Nadao se da će dobiti od nje vesti, ili od njenog oca, moţda još jedan poziv koji bi mu, mada ga ne bi mogao prihvatiti, pruţiomogućnost da ponovo dođe u vezu s tom porodicom. Zašto mu sene javljaju? Pošto je sva paţnja dolazila s njihove strane, nije ţeleo

da im se natura ako ne bi dobio bilo kakav znak da je dobrodošao.No ipak je nešto morao učiniti . . . nešto da to raščisti ... pa, tuneizvesnost.

Najzad, posle deset dana, kad je već bio u jednom stanju uţasnenapetosti, stiţe za njega na bolnicu jedna karta koja je prikazivalaArdfilen. Poruka je bila kratka.

Dragi Dejvide.

Nadam se da ste dobro. Čitao sam još neke stvari o Africi.Tamo je bilo neke gungule. Kad ćete doći da vidite.Nedostajete mi.

Uvek vaš Vili

Istog tog dana, kad je završio posetu pacijentima, on ode ususednu pobočnu odaju da telefonira u Ardfilen. Posle kratkogvremena dobio je vezu sa Daglasovom radnjom. Glas tetke Minidopre do njega linijom koja je brujala.— Ovde Dejvid Marej — reče on. — Dobio sam tako lepu kartu

od Vilija, pa sam pomislio da telefoniram da vidim kako ste svi.Nastade mala ali jasna pauza.— Sasvim smo dobro, hvala.Hladnoća njenog glasa ga prenu. On malo zastade, zatim reče: — Dobio sam novo mesto gde sam stalno zauzet. Inače bih

vam se ranije javio.Tetka nije odgovarala. Marej je bio uporan.


43/277

43

— Je li tu Vili? Voleo bih da mu zahvalim na karti.— Vili ima čas. Ne bih smela da ga uznemirim. — Onda Meri? — upade on skoro očajnički. — Voleo bih da s

njom progovorim koju reč. — Meri je izašla. Sa svojim verenikom. U poslednje vreme bila

je malo slaba, ali se sada potpuno oporavila. Ne očekujem je da ćese vratiti do kasno uveče.

Sada on zaćuta. Posle jednog trenutka reče vrlo nespretno: — Pa, voleo bih da joj kaţete da sam telefonirao ... i lepo je

pozdravite.Ĉuo je kako je oštro odahnula. Njene reči dopreše brzo, kao da

su bile teške, ali da ih mora izgovoriti. — Ja ne mogu da primim na sebe da prenesem takvu poruku, inadam se da nećete pokušavati da je ponovite. Gospodine Mareje,mada ne ţelim da povreditn vaša osećanja, biće za sve najbolje,uključujući i vas, ako se ubuduće uzdrţite od toga da nam senaturate.

Slušalica sa druge strane spusti se sa treskom. On polaganoobesi slušalicu i okrenu se, trepćući, kao da ga je neko ošamario. Šta

to nije bilo u redu? Da im se natura? Šta je on učinio da je zasluţioda se tako neočekivano i bolno obrecnu na njega? Kad se vratio ukancelariju na kraju hodnika, on sede za pisaći sto i pokuša dapronađe odgovor.

Tetka nikad nije bila naročito ljubazna prema njemu, a zbogčestih glavobolja — koje su dolazile, kako je smatrao, od hroničnogzapaljenja bubrega — njeno je raspoloţenje često, i razumljivo, bilo

preko. No svakako je uzrok leţao dublje — moţda u njenojodanosti Stodartu, zajedno s iznenadnim neraspoloţenjem koje sekod Valtera očigledno javilo prema njemu. Tako razmišljajući,mada prilično oţalošćen, Marej ipak nije mogao poverovati da jeMeri učestovala u tom iznenadnom odbijanju. Kao po nekomnagonu on izvadi hartiju za recepte iz fijoke i napisa joj kratkopismo, pitajući je da li ima neke mogućnosti da je vidi. Pošto je tenoći bio deţuran, nije mogao da izađe iz bolnice ni za trenutak, ali

zamoli jednog staţista da izađe i baci pismo. Nekoliko sledećih dana čekao je odgovor sa većim nestrpljenjem


44/277

44

i zebnjom. Bio je skoro izgubio nadu, kad krajem nedelje odgovorstiţe.

Dragi Dejvide,Doći ću u Vinton s tetkom u kupovinu u četvrtakdevetog. Ako moţete, udesite da budete pred satom nastanici Kaledonija oko šest. Mislim da bismo mogli tamo dase nađemo, ali samo na pola sata, pošto moram da se vratimkući vozom u pola sedam. Nadam se da ste dobro i da neradite preterano.

Meri

P.S. Vili se nada da ste primili njegovu kartu.

Pismo je bilo bez ţivota kao ţeleznički red voţnje, no ipak jeispod nejgove tuposti tekla potajna struja koja je duboko potreslaMareja. Bolno je primećivao odsutnost one veselosti koju je Meriispoljvala, koja je u stvari obeleţavala sve što je radila u njegovomdruštvu. Ali videće je sledećeg četvrtka. Toliko je bar postigao.

Kad je došao taj dan, njegov plan je već bio spreman. Uredio je

sa Kerom, drugim asistentom, da uveče preuzme duţnost na dvasata. Profesor Dramond nikad nije dolazio da obilazi bolesnike doosam časova, pa će biti bezbedan ako bude imao sreće. Poslepodne

je bilo vlaţno i magla se bila spustila na grad kad je izišao izbolnice i popeo se na ţuti tramvaj kod Eldongrova. Plašio se da nezakasni, ali je bio mnogo pre zakazanog vremena na staniciKaledonija i stajao ispod velikog središnog časovnika. Guţva je bilau jeku jer su ljudi izlazili s posla, pa su ispod visoke staklene

kupole skroz prkrivene prljavštinom vremena, gomile tekle premalokalnim vozovima. Stanica je mirisala na paru, maglu i sumporastidim, odzvanjala je od piska lokomotiva koje su polazile. Sapodzemnih perona otrovan dim se dizao vijugajući u zmijastimkolutovima kao iz pakla.

Ĉasovnik otkuca šest. Traţeći među svim tim nepoznatimlicima, Marej je najzad ugleda. Srce mu je kucalo dok mu je

prilazila, natovarena paketima. Izgledala je neobično mala inezaštićena u toj svetini koja se gurala. Bila je u tamnosmeđem


45/277

45

kostimu sa kratkim ţaketom i tankim okovratnikom od krzna imalim smeđim šeširom. Ništa joj ne bi bolje pristajalo. Nikad je nijevideo tako zvanično obučenu. To joj je davalo neku neočekivanu

otmenost, i on je odjednom strasno poţele. — Meri! — On je izbavi paketa odvijajući kanape s njenih malihprstiju u rukavicama. Magla joj je bila zamrljala lice i ocrtala bledesenke ispod očiju. — Znači, pošlo vam je za rukom da se izvučete? — Da — reče on gledajući je. Među njima zavlada ćutanje, a

onda on dodade: — Bili ste u kupovini?— Morala sam da nabavim neke stvari. Tetka Mini ima danas

jedan od svojih velikih dana. — Trudila se da govori bezbriţno. — Sad je otišla da poseti neku prijateljic u . . . inače ne bih mogla da seudaljim.— Moţete li da ostanete duţe? Meri odmahnu glavom i obori pogled.�

a.dž. kronin - judino drvo

Documents