Prof.dr Snežana MilenkovićFilozofski fakultetOdsek za psihologijuNovi Sad

DUŠA NIKADA NE MISLI BEZ SLIKA

ApstraktU radu se razmatra nov psihoterapijski pristup pod nazivom 'integrativna art psihoterapija' koji predstavlja originalnu kreaciju i doprinos psihoterapiji autora ovog teksta. Autor daje kratak opis ovog pristupa, kao i ilustrativne primere iz svoje prakse.Ključne reči: art psihoterapija, kreacija, integracija, upotreba slike u psihoterapijskom radu.

Ova Aristotelova rečenica se sasvim uklapa i dobro stoji kao naslov teksta posvećenog novom pristupu psihoterapiji koji je kreirao autor ovog teksta, a koji se zove integrativna art psihoterapija. Ceo tekst je upravo posvećen ovom novom pristupu koji predstavlja integraciju dosadašnjih znanja, iskustava i istraživanja autora u domenu psihoterapije.

Šta je to uopšte psihoterapija?

Psihoterapija je naučna, kao i humanistička, društvena, disciplina, koja ima svoje metode i različite modalitete, za koju je karakterističan , pre svega, specifičan međuljudski, lični odnos između klijenta/pacijenta i psihoterapeuta i koja ima za cilj otklanjanje svih oblika ljudske patnje, kao i unapređenja rasta i razvoja, kako ličnog, tako i kolektivnog i ona je korisna kako za pojedince, tako i za celo društvo.

Možemo reći da psihoterapija tek postaje nova profesija, nezavisna od psihologije i psihijatrije, ne samo u Evropi, već i šire, u svetu. Duboko verujem da će to biti i u našoj skorijoj budućnosti. Još od 2004. godine, kada se otvorio prvi fakultet za psihoterapiju u Beču - Sigmund Frojd Univerzitet za psihoterapiju, psihoterapija započinje svoju bitku za ustanovljenje sebe kao nove profesije u Evropi, i šire - u svetu. Trenutno se radi na njenim zakonskim regulativama u većem broju evropskih zemalja, koje to još nisu učinile, (u osam njih, one već postoje), kao i u Evropskom parlamentu, koji to treba da usaglasi, usvoji i učini obaveznim za sve članice EU. Treba još rada, naročito u zemljama gde je psihoterapija prepoznata samo u okviru dve profesije: psihologije i psihijatrije.

Šta je to integrativna art psihoterapija?

Integrativna art psihoterapija jeste novi oblik psihoterapije i to integrativan. To je istovremeno psihoterapija, nauka i umetnost (uključuje kreaciju i integraciju, kao svoje bitne konstituente psihoterapisjkog procesa).

Kao psihoterapija , ona ispunjava svoju funkciju u proizvođenju željene promene kod ljudi, ne smo u otklanjanju njihove patnje i demoralizacije, zbog čega uglavnom i dolaze na psihoterapiju, već i u smislu prevencije i unapređenja njihovog mentalnog

1

zdravlja i opšteg blagostanja. Ljudi i nakon njenog prestanka mogu upražnjavati neki od umetničkih načina izražavanja, na taj način obogaćujući vlastiti život, njegov kvalitet, postajući kreativnija i srećnija bića, tvorci vlastitog života i sreće.Po mom mišljenju, čovek je u osnovi radosno biće i ako to nije tako, nešto nije u redu sa njegovim životom. Nešto valja promeniti, ispraviti.

Kao nauka, ona mora da pokaže svoju efikasnost - delotvornost, u praksi, koja može potvrditi da ona vredi, jer uspeva da pomogne ljudima koji joj se obraćaju za pomoć.

Kao umetnost, ili kroz korišćenje umetničkih medija izražavanja, kao sredstva u promeni ličnosti i njenog ponašanja, ona je kreativna, oslobađajuća od svih onih kočnica (rigidnosti: fizičkih, mentalnih i duhovnih, koje su u funkciji otpora prema promeni), a koje nas zaustavljaju u rastu i razvoju i ne dozvoljavaju da oslobodimo svoje kreativne potencijale, da postanemo slobodna, odgovorna, kreativna i uistinu humana bića (Milenković, 2003).

Ukratko, integrativna art psihoterapija predstavlja kreativnu upotrebu umetničkih medija od strane pojedinca kao terapijskog sredstva, verbalne i neverbalne, simboličke komunikacije, u prisustvu psihoterapeuta u zaštićenoj i podržavajućoj terapijskoj sredini. Naglasak je na samom procesu stvaranja/kreacije, mada se uzima u obzir i finalni proizvod, njegov sadržaj i značenje za čoveka odn. osobu koja ga je napravila.

Specifična aktivnost koja se traži od pojednica uključuje korišćenje umetničkih medija i služi kao terapijska procedura u prisustvu psihoterapeuta (Milenković, 2000).Neophodni elementi ovog procesa su: (1) pojedinac (klijent/pacijent), (2) psihoterapeut, (3) aktivna procedura koja uključuje neverbalnu ekspresiju i (4) upotreba umetničkih medija (slikanje, crtanje, vajanje, muzika, pokret i igra, drama, priča, poezija, video, film, kao i kombinovane tehnike).

Kome je namenjena?

Integrativna art psihoterapija je namenjena svim ljudima, kako onima koji se u psihijatrijskom smislu mogu nazvati pacijentima (čak i najtežoj kategoriji kao što su psihoze), tako i svima onima koji se mogu smatrati normalnima, kao i onima koji hoće da unaprede i poboljšaju svoj , ne samo duševni, već i duhovni razvoj. Za mnoge ljude integrativna art psihoterapija pruža nov i vitalan izvor kreativne energije koju oni prenose u svoje živote i izvan psihoterapijskog konteksta. Ona im pruža novo dodatno značenje, zadovoljstvo i radost u životu (Milenković, 2006).

Kako izgleda način rada?

Proces rada u integrativnoj art psihoterapiji zasniva se na izražavanju i prepoznavanju čovekovih najosnovnijih misli i osećanja poteklih iz nesvesnog, izraženih u slikama, pre nego u rečima. Umetnost se, dakle, može koristiti kao tip simboličkog govora i izražavanja osećanja i doživljavanja kroz slike.

Slika na taj način ima višestruku primenu. Ona može poslužiti kao: (1) dijagnoza postojećeg stanja u kome se pojedinac nalazi; (2) kao način uspostavljanja i održavanja psihoterapijskog odnosa sa njim (psihoterapijska komunikacija); (3) kao psihoterapijsko sredstvo ili način rada - dekonstrukcija i rekonstrukcija početne slike u

2

željenu, a koja predstavlja pozitivni terapijski ishod(cilj); i na kraju, (4) slika može služiti i kao prognostičko sredstvo, kojim možemo utvrditi da li smo ostvarili željeni terapijski cilj (Milenković, 2010).

Magijska moć slike

Želim da kažem nešto, što smatram važnim, a vezano je za upotrebu slike u psihoterapiji. To je o njena 'magijska moć' (Kris, 1970). To nam lepo predočava Ernst Kris, poznati psihoanalitičar, istraživač umetnosti, u svojoj poznatoj knjizi, "Psihoanalitička istraživanja u umetnosti".Slike daju magijsku moć nad onim što predstavljaju, kaže on. Slikari i vajari, kao "veštaci u mnogim spretnostima", "majstori mnogih tajni prirode", kaže Kris, koji su se takmičili sa bogovima bili su "kažnjeni zbog prekoračenja božanskih prerogativa- kodifikovanih u biblijskoj tradiciji-vajara boga, koji osuđuje suparništvo. Zabrana umetnosti u hebrejskoj i muhamedanskoj, i privremena i delimična u hrišćanskoj civiliaciji, zasniva se na verovanju u magijsku moć slika: prema široko rasprostranjenom shvatanju, slike daju moć nad onim što prikazuju. U folklornoj umetnosti, stvaralac slike srodan je čarobnjaku i mađioničaru".

Možemo se zapitati: gde leži granica između shvatanja, jednog koje uzima sliku za stvarnost i drugog koje priznaje sliku samo kao predstavu stvarnosti?U mnogim slučajevima teško je povući granicu.Umetnost stanovnika pećina bila je zamišljena kao magija. Ali kakva je mogla biti funkcija slika u tim magijskim ritualima? Neki govore o njima kao ritualnim scenama. Umetnik upravlja svetom kroz svoje delo. Crtanje životinja predstavlja moć da se uhvati ono što nestaje i tako zagospodari objektom. Slikar je neka vrsta vrača.Slično je i sa decom u terapiji igrom (play therapy) (Axline, 1978), kao i sa odraslima u art psihoterapiji.

Realnost slike postaje naša življena realnost. Mi možemo biti Mikelanđelo sopstvenog života. Mi i jesmo najvrednije delo/kreacija sopstvenog života. U tome nam, ukoliko to još nismo shvatili svakako, može pomoći integrativna art psihoterapija.

Integracija kao ključ promene

Glavna prednost integrativne art psihoterapije jeste njena integracija. Ona omogućava premošćavanje i bolju sintezu između verbalnog i neverbalnog, svesnog i nesvesnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg, govorenja i činjenja, realnosti i fantazije, racionalnosti i intuicije - sve to pomaže i omogućava jedninstvo duše, duha i tela.

Tako, u integrativnoj art psihoterapiji, umesto da samo "pričamo o" našim iskustvima (about-izam), kada je dominantna prevashodno naša leva moždana hemisfera, koja je racionalna i diskurzivna, mi dosežemo do naših potisnutih, nesvesnih, neverbalnih i simboličkih iskustva izraženih slikom - što predstavlja aktivnost naše desne moždane hemisfere. U tome je i suština i prednost integrativne art psihoterapije koja omogućava bolju sintezu i povezivanje obe hemisfere i različitih nivoa iskustava i izražavanja (Milenković, 2010).

Kreativnost kao pozitivna afirmacija, kao sloboda 'za' nešto, kao igra, stvaranje

3

Iako smo svi rođeni kao kreativni, naša Zapadna, previše racionalna, kultura u dovoljnoj meri ne ceni kreativnost. Sa umetnošću mi ponovo otkrivamo kreativnu snagu koja oslobađa veliku količinu simboličkih slika. One nam dolaze donoseći svoje darove, a integrativni art psihoterapeut nam samo pomaže da ih prepoznamo. Na neki način, možemo reći, da misleći manje, moguće je da (sa)znamo više. Koristeći umetnost u tom smislu, služeći se kreativnim spontanim procesom, uz pomoć psihoterapeuta, mi se pomeramo od reči ka slikama, ka osećanjima, telesnom jeziku, mogućnosti širih refleksija i spoznaja.

Suština psihoterapije i jeste pomeranje granica saznanja, prema spolja i prema unutra. Rast predstavlja ,ustvari, izmeštanje granica, prepoznavanje dubljih i obuhvatnijih nivoa sebe samih i otuda i sve veće obogaćenje sebe (Milenković, 2002).

Kreativnost možemo shvatiti i kao izvor razmena sa spoljašnjim svetom, kao ono 'između' koje ne pripada isključivo ni unutrašnjem, a ni spoljašnjem. Vinikot je govorio o "prelaznom objektu", palcu koji se sisa, cucli, plišanom medi ili drugim igračkama, pri čemu "spoljašnja unutrašnjost" postaje "nesvesna stvarnost". "Primarna kreativnost" (Vinikot) je ono što poseduje dete.Zadatak integrativnog art psihoterapeuta je da obezbedi konzistentan okvir u kome će pojedinac biti u stanju da transformiše patološki prostor u kreativan prostor za rast, ujedinjenje polarnosti i pronalaženje novih načina da se kombinuje staro i novo.

Da se podsetimo kako je to bilo nekada davno-u predistoriji. Postojala je improvizovana igra (igra, muzika, drama, itd). Otkriće trenutka i odnos prema kreativnom činu se dogodio mnogo kasnije u ljudskoj civilizaciji. Primitivni čovek je živeo i stvarao u trenutku, ali je on mnogo docnije postajao sve više obuzet "sadržajem" kreativnog čina, njegovim očuvanjem i procenom njegove vrednosti, više od samog procesa kreacije. Tako je nastao novi tip civilizacije, civilizacije očuvanja, namesto civilizacije kreacije i improvizacije u trenutku.

Koje su to karakteristike kreativnog čina, kreacije?

Prva karakteristika kreativnog čina jeste spontanost. Druga je doživljaj neočekivanog, iznenađenja. Treća je doživljaj nerealnosti, koja se odnosi na promenu realnosti. Postoji razlika između realnosti i fikcije. Kako je Buda rekao: ono što je teško ostvarivo, lepo je videti. Četvrta karakteristika kreativnog čina je da on znači akciju sui generis. U toku procesa življenja na nama se više dela (mi postajemo sve više kreature), nego što smo delatni (kreatori). To je i trazlika između kreature i kreatora (stvaraoca).Kroz integrativnu art psihoterapiju mi se razvijamo i rastemo i lečimo naše podvojenosti, integrišemo suprotnosti u simboličkoj formi i radimo i napredujemo u pravcu individuacije, procesu ucelovljenja o kome je Jung govorio. Kod nas o tome je dosta govorio i pisao naš akademik Vladeta Jerotić (1998).

Čemu umetnost?

Zašto je umetnost toliko lekovita u našem životu? Da bih makar delimično odgovorila na to pitanje, poslužiću se rečima jednog umetnika koji je rekao sledeće: postoje trenuci u našim životima, kao što postoje trenuci u toku dana, kada mi očigledno vidimo izvan

4

onog uobičajenog. I to su upravo ti trenuci naše najveće sreće i mudrosti. To bi bili trenuci kada su umetnosti rođene.

Nešto slično je rekao i poznati filosof Bergson (1993). On kaže: "Umetnost nema drugu svrhu već da ukloni praktički korisne simbole, konvencionalno i društveno prihvaćene opštosti, ukratko, sve što nam zaklanja stvarnost, da bi nas postavila licem u lice sa samom stvarnošću". I, dodala bih, i sa samima sobom.

Čovek kao spoj konačnosti i beskonačnosti - kao egzistencija i transcendencija

U svakoj psihoterapijskoj orijentaciji, modalitetu, postoji slika čoveka koja je ugrađena u teoriju i praksu date psihoterapije. Ona u bitnoj meri određuje i način rada, kao i ishod same psihoterapije.

S obzirom da nema vrednosno neutralne psihoterapije, važno je prepoznati njene vrednosne predpostavke koje su implicite ili explicite ugrađene u njenu teoriju i praksu, da bismo mogli lakše i racionalnije da napravimo izbor i odlučimo se za onu koja nam više odgovara.

Po mom mišljenju, čovek je biće koja prevladava svoju ograničenost, biće koje transcendira, teži ka višem, kako je to lepo kazao Nikolaj Berđajev, ruski religiozni mislilac. Po njemu, čovek je biće koje 'pripada dvama svetovima' i koje se ne smešta u svetu nužnosti, biće koje otkriva slobodu, koja je neizvodljiva iz datog sveta.Čovek je sinteza konačnog i beskonačnog, sam je beskonačnost u konačnoj formi.Nezadovoljstvo čoveka konačnim, njegova ustremljenost ka beskonačnom, jeste otkrivanje božanskog u čoveku.

Dimenzija budućnosti u vidu pravljenja i ostvarivanja životnih projekata jeste veoma bitna za integrativnu art psihoterapiju koja radi ne samo sa "nezavršenim poslovima iz prošlosti", već i na otvaranju ka budućnosti: kreacijom i integracijom životnih ciljeva i projekata u budućnosti.

Treba živeti ono što je univerzalno, rekao je Heraklit, grčki mislilac, ono što čoveka čini istinskim, a to je ono što je u njemu istovetno sa svakim.A to što je u nama istovetno sa svakim to je upravo ono do čega dolazimo u psihoterapiji: da ne želimo da patimo, i da želimo da budemo srećni. To je rekao i Dalaj Lama (1999) u svojim govorima na temu zajedničkih osnova ljudske prirode.Čovek je, dakle, radosno biće i uspostavljanje izgubljenih moći i potencijala kroz psihoterapiju jeste zapravo vraćanje na njegov pravi put, doduše, i put 'kojim se ređe ide' (Milenković, 2009).

U tom smislu, integrativna art psihoterapija je u trendu savremenih evropskih zbivanja u psihoterapiji koja depatologizuju psihoterapiju od sadžaja prošlosti, odn. medicinskog modela koji je u prošlosti bio dominantan u sagledavanju i određivanju psihoterapije kao u osnovi medicinske nauke koja se bavi bolešću i njenim lečenjem.Danas je sve više akcenat na ljudskoj patnji, disfunkcijama, demoralizaciji, itd., a psihoterapija je, kao što je to još Frojd smatrao, re-edukacija, ili odučavanje od starog, u suštini, novo učenje ili učenje novog načina ponašanja, doživljavanja, življenja u celini (Milenković, 1997).

5

Uz to art psihoterapija je zahvaljujući svojoj univerzalnoj primenljivosti i lekovitosti prisutna u svim psihoterapijskim modalitetima (Rubin, 2001). Po mom uverenju, ona zaslužuje da bude samostalni modalitet i da ima svoju posebnu teoriju koja se zasniva na kreativnosti i njenom značaju za ljudski razvoj.

Primeri iz prakse

Primer br. 1 Slikovni prikaz 'zaglavljenosti', 'stajanja u mestu', 'nemogućnosti da se pokrene'

Ana je devojka četrdesetih godina, koja doživljava da je u zastoju u svom poslu, kao i privatno. Nema partnera već duže vreme, želi da ga pronađe i ostvari uspešnu vezu. Prethodne su bile neuspešne. Želi da izađe iz zastoja u kome oseća da se nalazi. Njen crtež upravo predstavlja njen doživljaj 'zaglavljenosti', stajanja u jednoj tački, 'nemogućnosti da se pokrene'. Crtež je nacrtala na terapeutovu instrukciju da nacrta kako se trenutno oseća.

A. opisuje svoj crtež: Stojim na 2 kofera. Svaki ima po 10kg.(Tražila sam od nje da što preciznije opiše težinu kofera da bi fizički/telesno mogla da doživi teret koji joj ne dozvoljava da se pokrene )

A. nastavlja: Teško mogu da hodam. Ja mogu da izvučem noge. Ali kada bih izvukla noge, odletela bih...Plaši me...(Zatim, kao da želi da skrene pažnju na ruke, da nađe opravdanje za nekretanje)

A: Ruke su mi slobodne, imam potrebu s njima da nešto pravim.Daju mi uzemljenje (noge). Moram da imam nešto drugo da se uhvatim.

6

(I dalje nastavlja da opravdava nekretanje, koje joj, ustvari, i predstavlja problem zbog koga dolazi na psihoterapiji)

Ja joj nudim da se popne na dve stolice, da stoji jednom nogom na jednoj, a drugom nogom na drugoj stolici. Dvoje iz grupe N. i J. joj drže stopala prikovana za stolicu (sa zadatkom da svako od njih pritiska Anino stopalo težinom od otprilike zamišljenih 10kg). (Na taj način oni mogu da dočaraju situaciju u kojoj se Ana nalazi: kako izgleda stajanje/hod sa tolikim opterećenjem).

Dok stoji na stolici pitam Anu kako se oseća. Kaže da može da radi rukama. One su joj slobodne. Kaže da može da kuca na kompjuteru, da može da čita, da kuva, telefonira, itd.

Pitam je dokle će tako da stoji u mestu. Ana odgovara da može tako dugo da izdrži.I da se boji da zakorači, da siđe dole i krene.

Tražim od Ane da da glas svojoj levoj i desnoj 'bukagiji' (prtljagu).Desna joj kaže: "Ostani tu i ne pomeraj se". Leva joj kaže: "Tu ti je dobro".

Tražim od J. i N. da to što je Ana rekla ponavljaju na glas.

Zatim Ana bira sebi pomićnika iz grupe (M), koji će biti njen unutrašnji, podržavajući glas, koji će da je bodri da se pokrene, da joj govori naglas da ona to može, da nema razloga da se plaši, da je bezbedna, i sl.

Ana sluša sve glasove: glasove 'prtljaga' prošlosti, kao i glas koji je podržava da krene napred, i ona jednog trenutka munjevitom brzinom (i)skače sa stolice. Mi smo (cela grupa) ispred nje, pridržavamo je da ne padne, da se bezbedno spusti na zemlju, i ona prosto prolazi 'kroz sve nas' i izlazi/istrčava napolje, iz sobe u hodnik, a onda hoće i dalje: iz hodnika stana u hodnik zgrade, stepenicama na gore.

Zaustavljam je, jer je bosa i predlažem da pređemo u drugu prostoriju (gde nije grupa).

Kaže da oseća strah u stomaku. Pokazuje mi rukom gde se nalazi strah.

Sugeriram joj da pusti strah da izađe napolje. Da diše duboko i da ga kroz disanje/izdisanje izrazi. Da pusti glas, da strah izrazi glasom.

(Kod straha je faza udisaja blokirana. Kada se disanje produbi, na čemu terapeut radi, strah kreće da izlazi napolje kroz disanje, pa kroz glas, koji postaje sve intenzivniji, najčešće to biva neartikulisani urlik. U nastavku rada javlja se i reč reč. Tako dolazi do osvešćivanja sadržaja iz prošlosti koje valja prepoznati, shvatiti, uvideti i tek tada je moguća integracija starog materijala iz prošlosti i novog iz sadašnjosti).

Jednog trenutka kada je strah krenuo iz stomaka, Ana je počela najpre da kašlje, jedanput, dvaput, triput..., a onda je osetila mučninu u stomaku i impuls za povraćanjem. Uzela sam lavor i ponudila joj da izbaci strah iz stomaka.

(To je uobičajeno u telesnoj psihoterapiji kada se radi na odblokiravanju duboko potisnutih emocija, kada one krenu 'iz stomaka' napolje)

7

Ponavljam joj lagano da ga(strah) pusti, da se oslobodi straha, kroz glas. Ana ispušta jak, snažan, neartikulisani glas.

Tražim od nje da ga pretvori u reči.

Ona zažmuri. Njen strah raste. Tražim od nje da otvori oči. I da me gleda. Strah se smanjuje (Jer, strah je u glavi! Da ne bi upala u paniku, važan je kontakt očima, kontakt sa psihoterapeutom, kontakt sa realnošću,)

Onda ona iznenada skoči u vis i udari snažno nogama o zemlju.(Tako Ana sad pokušava da istera strah koji je prešao u njene noge. Kroz noge, udaranjem o zemlju)(Ana je izbacila strah naviše: kroz glas( neartikulisan, bez teksta), ali i naniže: skakanjem i udaranjem nogu i stopalima o pod).

I na kraju saopštava da je strah nestao.

Dok je skakala i udarala nogama o pod i ja sam to činila zajedno sa njom ponavljajući s njom zajedno i njen tekst (psovke). (Psovke su takođe uobičajene kao ekspresija, izlivi besa kod klijenata/pacijenata u toku rada) Dok je skakala, podigla je ruke u vis.

Kada je bila sigurna da više nema straha u njoj, da ga je isterala, vraćamo se u prostoriju gde je grupa, ostali učesnici.

Trenutak je za novu doluku: Da odluči da hoće da ide svojim putem, ka svojim ciljevima u budućnost, da ide tamo gde je srce vodi. Da ne stoji u mestu, sa prtljagom iz prošlosti.

(To je u terminima Gouldinga (1979)- rad na donošenju nove odluke - 'redecision work' koji sam uradila sa njom na kraju seanse)

Ubrzo posle ovog rada, Ana je započela uspešno novi posao kao i romantičnu vezu sa novim partnerom i veoma je zadovoljna sa oba postignuća danas.

Komentar rada u seansi:

Najpre psihoterapeut daje temu (može i bez teme). U ovom slučaju to je zadatak da klijent nacrta kako se oseća u datom trenutku.

Sledi dolaženje u kontakt sa sobom, slika se pojavljuje najpre unutar same osobe.

Osoba zatim prenosi sliku na papir, eksternalizuje je, koristeći se umetničkim materijalom. U ovom slučaju to su bili flomasteri i uljani pasteli.

Zatim sledi dijalog sa slikom, uz pomoć psihoterapeuta i dolaženje do značenja na svesnom nivou. I klijent i psihoterapeut vide i razumeju sliku isto.

8

Dalje slika postaje pokret, drama u kojoj je još vidljivije šta je problem. Telo je uključeno u rad i subjekt doživljava otelovljenu sliku i značenja koje ona ima za njega.

Na kraju sledi razrešenje, dolaženje do novih uvida, kao i provera da li je sada slika drugačija. Trebalo bi da nova slika bude u skladu sa terapijskim ciljem, a to je, u ovom slučaju, da klijentkinja može da krene svojim putem, da prevaziđe poziciju 'zastoja' i 'zaglavljenosti' u kojoj je bila kada je došla na terapiju.

Provera je uvek u realnosti. U našem slučaju, klijenkinja je započela nov posao i novu vezu usapešno, što još uvek traje.

Primer br. 2 - slikovni prikaz 'bola u levom kolenu' koji predstavlja početnu dijagnozu odakle započinjemo artpsihoterapijski rad.

Dejan je momak tridesetih godina, koji doživljava lišenost pozitivne komunikacije i razumevanja u odnosu na svoju porodicu, pa i okolinu. Otac i majka su rastavljeni još od njegove sedme godine. On je upućen na sebe i ima problema sa porodicom i njihovim očekivanjima. Takođe, i separacijom. Želi da pronađe sebe i svoj put, da se odvoji od njih. Istovremeno se i plaši odvajanja.Crtež je nacrtao na temu: Kako se oseća danas? što je trebalo da predstavlja uvod u lični rad. Dejan opisuje crtež koji je nacrtao: Levo koleno: bol. Hoće da me kazni. Istukao bih ga.

Kažem mu da uzme bol iz levog kolena i da je stavi na stolicu ispred sebe. Tražim da opiše to što vidi ispred sebe.(Ovo je klasična geštalt tehnika dve stolice ili tehnika dijaloga, veoma dobra za uspostavljanje dijaloga između odvojenih, otuđenih delova sebe, fragmenata koji treba

9

da se ponovo spoje i integrišu u celinu. Opisivanje toga što vidi ispred sebe je važno da bi i klijent i terapeut mogli da vide isto)

D: Lopta bola, prečnika pola metra. (Pitam ga za veličinu lopte, njen prečnik, jer to nam daje ideju koliko je velika njegova bol, što je važno da i on to doživi). Kao lopta od gume. Tvrda je, ali može da se amortizuje. Blago menja oblik. Kad je pritiskaš, pretvara se u jajasti oblik. Pruža manji otpor. Hoće da me kazni.

Kažem mu: Pitaj je, šta je tvoja krivica? Zašto hoće da te kazni?

D. odgovara: Kriv sam što uopšte postojim.

Pitam ga, ko tako misli/govori da si kriv što postojiš.

D. odgovara: mama i tata.To sam doživljavao do skora. Imao sam osećaj da bi im život bio bolji/drugačiji da se nisam rodio. Mislim da bi se oni razišli ubrzo. Mama bi se više ostvarila da se ranije razišla sa tatom. Završila bi fakultet.

Kažem mu da stavi mamu na stolicu.

D. govori sa stolice na kojoj sedi njegova mama: Srećna sam što si se rodio.

D: Smeta mi što si me uzela za partnera. Neću da budem tvoj partner. Da li hoćeš da ja odrastem? Ja hoću da odrastem.Neću da me zoveš da sam tvoja beba. S neke strane mi prija, nažalost.Neću da me maziš. Ja se borim da odem od tebe (uzdiše). Ako odem, neću moći sebe da izdržavam. Kad bih otišao iz zemlje, ne bi mi predstavljalo problem.

Zatim, stavlja na stolicu: majku, tetku i tatu. (Uobičajeno je da nakon majke, slede i ostali akteri porodične drame, u ovom slučaju tetka i tata)

D: Moja odluka je da idem iz zemlje, da počnem sam sebe da izdržavam.

(Pitam ga kako reaguju na to što im D. govori)D.: Nepoverljivi su, kažu kako se ja neću snaći. Najglasnija je mama i tetka. Svi troje su podjednako nepoverljivi.

Mama: Sarkastično: E, ti ćeš da odeš!

Tetka: Nije ti to baš pametno! Ne verujem da ćeš da odeš!

Tata: Ajd, i to da vidimo!

D: Otići ću!

(Nakon ovog proveravamo šta je ostalo od lopte-bola. Da li se smanjila i koliko. da li je nestala. Moramo da idemo do kraja, da je dokrajičimo. Tek tada smo' završili posao')

1

D. Ponovo stavlja loptu (bol) na stolicu. Kaže, izduvala se više od pola. Sada ima oko 25 cm. Hoću da ih izudaram.

D.: Obraća se tetki: Ja nisam kriv što si ti bolesna! Ja nisam kriv što sam muško, što postojim, za sve ono što su oni meni učinili, što nemaš sa mamom dobre odnose!

D. zatim stavlja na stolicu mamu: Nisam kriv što postojim! Nisam kriv što nisi završila fakultet! Ja nisam tvoj partner!

D. u nastavku stavlja na stolicu tatu: Ja nisam kriv što imaš novu porodicu! Ja ti smetam. Ja nisam kriv što sam rođen, što ti nisi to želeo. Ja hoću da živim. Ti si hteo da me nema. Osećaš se ljubomorno. Hoćeš da se takmičiš samnom. Hoćeš da budeš bolji od mene.

D. zatim stavlja baku na stolicu: Stalno si govorila da dosađujem i hoću da bude po mome. Osećao sam se krivim. Taj osećaj mi je ostao. NISAM KRIV!

D. konačno stavlja i dedu na stolicu: Sve mora po tvom. Ja vredim bez obzira šta ti mislio o tome.

Dok izgovara tekst da nije kriv svakom od njih, udara batakom o stolicu. Na kraju saopštava da još uvek nije dokrajčio loptu. Batak se od jakog udaranja polomio.(Batak je specijalno konstruisana sprava koja se koristi u terapijske svrhe sa ciljem da se izrazi bes)

D: Sad više nije lopta, već je štap, kaže.

S obzirom da bol u obliku lopte nije nestala u potpunosti, i da je polomio batak, nudim mu da svoj bes izrazi šutiranjem u trosed. Primetila sam da je pomerao levu nogu u kojoj je osećao bol, pa sam mu ponudila 'šutiranje'. Prihvatio je rado i na svoje iznenađenje, dok je šutirao levom nogom u trosed, bol je nestala i vrlo mu je prijala akcija dokrajičenja preostalog bola. Na kraju saopštava da ne oseća više bol u nozi, kao i da nema više lopte, da je dokrajičena. Dok je šutirao, psovao je. Obraćao se ocu i dedi-muškim predstavnicima, ne i ženskim, sa kojima je prethodno završio.

Na kraju seanse kaže da se oseća dobro, relaksirano. Nema više ni bola, ni besa, nestali su.Nakon ove seanse, D. je pronašao posao, mnogo bolje se oseća u odnosu na svoju porodicu koja više nema tolikog uticaja na njega, u narednim seansama završio je i sa očekivanjima u odnosu na oca,očekivanja njegovog povratka u porodicu, što je predstavljalo njegovu detinju želju i očekivanje. Oseća se rasterećeno i slobodno da krene svojim putem. Planira odlazak u inostranstvo i radi na tome.

Umesto zaključka:

Možemo konstatovati da umetnost i stvaralaštvo, kao i integrativna art psihoterapija, uvek teže istini i to takvoj koja je u svojoj suštini stvaranje nove realnosti. To je re-kreacija čoveka i njegove ljudske, moguće humanije realnosti, naspram one ne-ljudske, otuđene stvarnosti u koju je zaronjen i u kojoj se oseća zatočenikom i žrtvom

1

'samoskrivljene nesreće'- nepoznavanja sebe i nesvesnosti svoga postojanja, kao i neostvarenih mogućnosti, koje stoje pred njim, koje su uvek i bile tu za njega u vidu izazova.

Reference:

AXLINE, V. (1978). Play Therapy. New York: Ballantine Books.

BERGSON, A. (1993). Smeh. Beograd: Lapis.

DALAJ LAMA (1999). The Art of Happiness. London:Hodder & Stoughton

GOULDING, M. & GOULDING, R. (1979). Changing Lives through Redecision Therapy. New

York: Brunner/Mazel.

JEROTIĆ, V. (1998).Individuacija i (ili) oboženje. Beograd: Ars Libri.

KRIS, E. (1970). Psihoanalitička istraživanja u umetnosti. Beograd: Kultura.

MILENKOVIĆ, S. (1997). Vrednosti savremene psihoterapije. Novi Sad: Prometej.

MILENKOVIĆ, S. (2000). Moć slike u psihoterapiji. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom

Sadu, Knjiga XXVIII, 307-317.

MILENKOVIĆ, S. (2002) Psihoterapija i duhovnost. Beograd: Čigoja.

MILENKOVIC, S. (2003). Scherazade and her 1001 Art therapy stories. In Schiltz, Lony (Ed)

Epistemology and Practice of Research in the Art Therapies. Luxembourg: CRP-Sante

Luxembourg, Fond National de la Recherche.

MILENKOVIĆ, S. (2006). Art terapija. U: Erić, Lj. (urednik): Psihoterapija. Beograd: Institut

za mentalno zdravlje.

MILENKOVIĆ, S. (2009). The Emperor's New Clothes of Psychotherapy. International

Journal of Psychotherapy, Vol.13, Number 1, March 2009, 17-29.

MILENKOVIĆ, S. The Art of Art Psychotherapy. International Journal of Psychotherapy, Vol.

14, Number 2, July 2010.

RUBIN, J. A. (2001). Approaches to Art Therapy: Theory & Technique. London: Brunner-

Routledge.

1

Abstract

SOUL NEVER THINKS WITHOUT AN IMAGE

SummaryThe paper reviews a new psychotherapeutic approach, titled “Integrative Art Psychotherapy” representing an original creation and contribution to psychotherapy made by the author of this text. The author explains in brief the referred approach and presents illustrative example from her practice.

Key words: art psychotherapy, creation, integration, use of image in psychotherapeutic practice

1