Дража

KPJ je, predvođena Josipom Brozom Titom, ostala u funkciji aktivnog učesnika u drobljenju srpskog etničkog

prostora i suzbijanju ostvarenja srpskih nacionalnih interesa. U tom smislu, bila je vinovnik građanskog rata između

Srba partizana i Srba četnika (sve do druge polovine 1943. ogromnu većinu u partizanskom pokretu činili su isključivo

Srbi) videći u Draži Mihailoviću i njegovoj „Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini“ jedinu prepreku za ostvarenje svog

glavnog cilja – preuzimanje vlasti nakon oslobođenja zemlje od okupatora, zavođenje „diktature proletarijata“ i

stvaranje nove sovjetske države. Time su razbili monolitnost „srpskog fronta“ i znatno otežali svesrpski otpor

hrvatsko-ustaškom genocidu. Dok je buktao plamen ovog namerno isprovociranog rata među Srbima, „ustaški

bojovnici“ su odvodili u logore na stotine hiljada pravoslavnih Srba i sistematski vršili njihovo masovno istrebljenje.

Od prvih dana izbijanja građanskog rata komunisti su, na gotovo celom životnom prostoru srpskog narodnog

korpusa, planski i sistematski, sprovodili zločinačku aktivnost u vidu tzv. „levih skretanja“, odn. fizičkih likvidacija svih

tadašnjih, ali i potencijalnih, ideološko-političkih protivnika buduće sovjetske države. Tako su u Crnoj Gori i istočnoj

Hercegovini partizani već 1941. dobili nadimak „jamari“ zbog surove prakse bacanja svojih žrtava, nekada još živih, u

bezdane jame. Procenjuje se da su komunisti tokom sprovođenja tzv. „druge faze revolucije“ u Srbiji, samo u

poslednja četiri meseca 1944. i tokom 1945. godine, pogubili i u neobeleženim masovnim grobnicama sahranili

nekoliko desetina hiljada svojih političkih, ideoloških i „klasnih“ protivnika (po nekim procenama i više od 100.000),

izvršivši istovremeno konfiskaciju njihove celokupne imovine. Na meti ove zločinačke aktivnosti glavešina KPJ i

pripadnika zloglasne OZNE („Odeljenje za zaštitu naroda“) bili su svi oni za koje se posumnjalo da su na bilo koji

način sarađivali sa Nemcima, ljotićevcima, nedićevcima, ili četnicima Draže Mihailovića. Posebno su bili na udaru oni

obrazovaniji i bogatiji pripadnici srbijanskog građanstva. „Crveni uragan“ svakako nije poštedeo ni znatan broj višeg i

nižeg sveštenstva Srpske pravoslavne Crkve. Pokazalo se da je, u kombinaciji sa apokaliptičkim učinkom ustaškog

genocida na teritoriji NDH, zločin komunista nad srpskim narodom doveo do njegovog dramatičnog sunovrata u

kontekstu njegove dalje egzistencijalno-istorijske perspektive. Katastrofalne posledice tog sunovrata još uvek su,

nažalost, veoma aktuelne i na početku 21. veka.

Josip Broz Tito

Saveznici su pri kraju rata prihvatili Tita i odbacili generala Mihailovića koji je nakon masovnih odmazdi nad Srbima, koje su usledile kao reakcija okupatora na otvoreni narodni (četničko-partizanski) ustanak u Srbiji u leto i jesen 1941, uglavnom izbegavao otvorenu borbu protiv okupatora. Naime, 16. septembra 1941. u Srbiji je stupila na snagu jedna sasvim jedinstvena i u okupiranoj Evropi do tada nečuvena naredba Vrhovne komande Vermahta (br. 888) da će za svakog ubijenog Nemca biti pogubljeno 100, a za svakog ranjenog 50 talaca. Nemačke kaznene ekspedicije su tu naredbu sprovodile tevtonski efikasno, pedantno i surovo. Već u prvim fazama krvavih represalija nad civilnim stanovništvom u Srbiji pobijeno je na hiljade talaca. Isto tako, veliki broj pripadnika kako urbanog tako i seoskog življa poslato je u koncentracione logore širom okupirane Evrope. Mihailović je, stoga, video svako dalje upuštanje u otvorenu borbu protiv okupatora samo u perspektivi jasno određenih vojnih operacija koje bi, u kontekstu neposredne koordinacije sa savezničkim vojnim snagama, imale za cilj konačno oslobađanje zemlje. Problem očuvanja biološke supstance srpskog naroda postao je najznačajniji aspekt ravnogorske vojnopolitičke strategije i sve dalje akcije „Jugoslovenske vojske u Otadžbini“ morale su sa time da se usklade.

Saveznici su odbacili i četnički koncept federacije Srba, Hrvata i Slovenaca postavljene na etnojezičkoj osnovi, koji je

januara 1944. ozvaničen na Svetosavskom kongresu u selu Ba, a prihvatili onaj AVNOJ-evski, koji je razbijao srpski

narodni korpus i u daljoj perspektivi konačno potkopao Jugoslaviju kao zajedničku državu južnih Slovena. Srbi su

doživeli i to da je prvi čovek njihovog nacionalnog antifašističkog pokreta, general Draža Mihailović, uhvaćen na

prevaru od strane OZNE posle završetka rata, da je osuđen na smrt od komunističkih vlasti na montiranom sudskom

procesu u Beogradu kao narodni izdajnik i ratni zločinac, te da je u tajnosti pogubljen i sahranjen na i danas još uvek

nepoznatoj lokaciji. Vođa hrvatskih ustaških zločinaca Ante Pavelić bio je prebačen vatikanskim „pacovskim

kanalima“ na „slobodni Zapad“, gde je umro prirodnom smrću tek 1959. godine. 

U posleratnoj Jugoslaviji uspostavljena je veštačka simetrija između ubica i ubijenih te su počinioci genocida

prevedeni na stranu pobednika. U njene temelje posejano je seme samodestrukcije, jer su federalnim jedinicama

nametnute potpuno veštačke granice, a sve u ime politike „bratstva i jedinstva“. Te i takve federalne jedinice

predstavljene su kao državni okviri suverenih jugoslovenskih naroda koji su svojim slobodnom voljom bili ujedinjeni u

federalnu Jugoslaviju. Nametnute su i neke potpuno nove nacije koje su potom „zacementirane“ njihovom partijskom i

državnom institucionalizacijom. Proces drobljenja srpskog etničkog prostora nastavljen je daljim cepanjem i te

AVNOJ-evske Srbije na tri federalne jedinice i omogućenjem ostvarenja ciljeva šiptarskih separatista na Kosovu i

Metohiji. Josip Broz Tito je u svetlu njegovog otpora rezoluciji Informbiroa prvo izgradio svoj kult „komunističkog

disidenta“, potom utemeljivača „Pokreta nesvrstanih“, idejnog tvorca „samoupravnog socijalizma“, odn. „socijalizma

sa humanim licem“, te nepogrešivog „velikog vođe“ čiji je rođendan svake godine proslavljan jednim kultnim obredom

masovnog idolopoklonstva. Sve do njegove smrti 1980. viđen je i u zemlji i u svetu kao veliki državnik „sa herojskim

boračkim pedigreom“.

Nedugo zatim, kada su na čelo Jugoslavije pristigli Brozovi partijski puleni, postalo je potpuno jasno da je već za

njegove vladavine, federalizacijom partijskih birokratskih struktura, pripremljen teren za otvoreni nastup separatizama

hrvatske, slovenačke, muslimanske i šiptarske provenijencije koji su tokom naredne decenije i doveli do krvavog

raspada zemlje. Nacionalističke političko-birokratske strukture Saveza komunista Slovenije, Hrvatske, BiH, KiM i

Vojvodine pretpostavile su svoje uske ciljeve onim opštim. Zemlja je sve više klizala u stanje bezvlašća što je u

srpskom narodu širom Jugoslavije proizvodilo jedan težak déjà vu osećaj da se mogu ponoviti strahote iz Drugog

svetskog rata. Onda se na političkoj sceni Srbije i Jugoslavije pojavio jedan do tada relativno anonimni srbijanski

komunistički aparatčik, Slobodan Milošević, koji je pokušao da preuzme kormilo „Titanika“, ali je to činio uglavnom

primenjujući njemu jedino poznatu, anahronu, komunističko-birokratsku metodologiju. To je omogućilo separatistima i

njihovim zapadnim pokroviteljima i vernim saveznicima iz dva svetska rata da ga proglase za „poslednjeg branioca

komunizma“ te da, u kontekstu „produženog procesa rušenja berlinskog zida“, u potpunosti realizuju ciljeve svoje

antisrpske politike. Istovremeno je medijskim manipulacijama sistematski projektovana slika o Srbima kao narodu

zločinaca koji ne zaslužuje ništa drugo do govor grube sile – pravednu odmazdu „međunarodne zajednice“, opšti

prezir i izgon iz sveta civilizovanih ljudi. „Srbi su ljute zmije od kojih si tek siguran onda kada im satareš glavu”... 

Дражи је суђено и погубљен је. Павелићу није. Умро је природном смрћу у Мадриду.

Драгољуб Михаиловић, сматра се неосуђиваним, а пресуда Војног већа Врховног суда ФНРЈ од

15. јула 1946. против њега поништава се. Суд је утврдио да Михаиловић није имао фер суђење и

да је осуђен из идеолошких и политичких разлога. Његово суђење и ликвидација, без ознаке

гробног места и записника о егзекуцији, али не само за њега, већ и за неколико војних и

политичких лица која су такође осуђена на смрт у истом процесу, у суштини је освета

победника.

Историја је пуна таквих примера али се ретко дешавало да после седамдесетак година још

живи и с именом Драже Михаиловића се идентификује један број, пре свега, Срба. Како то да

после 50 година несметане и ничим неспутане владавине победника, комуниста, и на стотине

хиљада написаних страница, бројних доктората, малих и великих каријера, не само да није

доказана, односно да део јавности није убеђен у издају Драже Михаиловића, његову сарадњу с

окупатором, и злочине, којих је било, а за које се он терети, а он и на суђењу изјављује да такве

наредбе није давао, него да су вршени или без његовог знања или ван његове контроле.

Михаиловић је после пресуде герилац у 1941, који је, одбивши да капитулира, створио покрет

отпора против окупатора. У јесен исте године заједно с партизанима држи скоро читаву

западну Србију, у 1942. ђенерал Југословенске војске у отаџбини и министар војни, признат,

хваљен и слављен од Савезника, посебно Британаца и САД, у 1943. у компликованим

унутрашњим и међународним односима, посебно односима између Британије и СССР, одбачен а

подршка Британаца полагано прелази на партизанску страну, углавном због неактивности а не

сарадње с окупатором.

У 1944. услов Британаца је да не буде у влади а да га се и краљ Петар одрекне и позове народ

под Титову команду. Михаиловић је 1944. и 1945. напуштен и од Британаца и од Американаца и

од владе, али не од сабораца, који су заједно с њим или страдали или избегли. Укратко, вођа

покрета који је поражен. Подржаван, хваљен, унапређиван и одликован, а онда пропагандно

оптужен, напуштен, издан, поражен, ловљен и ухваћен и, коначно, стрељан. Без гробног места.

У јулу 1944. Иван Шубашић је формирао нову југословенску владу, у којој Михаиловић више

није био министар. Он је међутим, остао званично начелник штаба Југословенске војске. На

препоруку своје владе, краљ Петар II је 29. августа краљевским декретом распустио врховну

команду и тако укинуо Михаиловићево место. Краљ Петар II је 12. септембра преко радија

пренео поруку из Лондона, објавивши суштину декрета од 29. августа и позвао све Србе,

Хрвате и Словенце да ступе у Народноослободилачку војску под вођством маршала Тита.

Такође је објавио да оштро осуђује „злоупотребу имена Краља и ауторитета Круне, којим се

покушало оправдати сарадњу са непријатељем“. Иако краљ Петар није поменуо

Михаиловића, било је јасно на кога се односило. Према својим мемоарима, краљ Петар II је

издејствовао од Британаца да не каже ниједну реч против Михаиловића. Ова порука је имала

поразан ефекат на морал ченика. Многи су напустили Михаиловића после ове поруке; други

су остали само због лојалности према њему.

Операција хапшења Драгољуба Драже Михаиловића изведена је од 12. марта 1946. године у

околини Вишеграда од стране ОЗНА-е.

Операција његовог хапшења је почела још маја 1945. године када је на Зеленгори уништена

Главнина његових снага. Сам чин хапшења је и до данас остао споран. Према званичној

верзији ОЗНЕ у хапшењу је кључни фактор био Никола Калабић, командант Краљеве гарде.

Док други извори тврде да је Дража ухапшен на превару у сарадњи са Савезницима.

Никола Калабић, командант Краљеве гарде, је успео да преживи уништење Главнине

четничких снага, на Зеленгори маја 1945. године. При повлачењу се, у једном селу код Фоче,

сусрео са Дражом Михаиловићем и договорили си су се да Никола пређе уСрбију, док ће

Дража још неко време остати у Босни и покушати да прикупи преостале снаге. Калабић се

тада, са остацима своје гарде, пребацио преко Дрине и преко Златибора стигао у

околину Ваљева.

У јесен 1945. године, мајор ОЗНЕ Милован Бата Пејановић, под псеудонимом Љуба Поповић,

адвокат из Београда, представљајући се као делегат „београдске четничке организације“

успео је да ступи у контакт са четничким командантом за ваљевски округ, Милићем

Бошковићем. После неколико састанака са Бошковићем, затражио је да га повеже са

четничким потпоручником Драгишом Благојевићем, за којег је ОЗНА знала да је био Дражин

пратилац и да се налази у околини Ваљева. План је био да се преко Благојевића покуша

сазнати где се налази Дража. После дужег убеђивања Љуба је успео да наговори Бошковића

и он га је 6. новембра одвео у шуму близу Струганика, где се састао са Драгишом

Благојевићем. Приликом сусрета Љуба је од Благојевића сазнао да се Дража налази у Босни,

највероватније у околини Вишеграда, код мајора Драгише Васиљевића, бившег команданта

Вишеградске четничке бригаде. Благојевић је тада напоменуо да он има могућност да се

преко једне удовице из Вељег Луга, код Вишеграда, повеже са Драгишом Васиљевићем. На

другом састанку са Благојевићем, 12. новембра крај пута Мионица-Брежде, Љуба је

четницима донео неколико ствари као поклон „београдске четничке организације“, а са собом

је назад у Београд повео једног четничког радио-телеграфисту. Приликом растанка Благојевић

је рекао Љуби да је Никола Калабић изразио жељу да се састане са њим.

Пошто је четнички радио-телеграфиста био задовољан смештајем у Београду, упутио је,

преко јатака, четницима писмо пуно хвале на рачун „београдске четничке организације“. Ово

писмо је доспело до Калабића и учврстило га у намери да се састане са Љубом. На следећи

састанак са потпоручником Драгишом Благојевићем, Љуба је повео једног бившег

Калабићевог четника, извесног „Максима“ који је радио за ОЗНУ, и два писма „београдске

четничке организације“ упућена Дражи Михаиловићу и Николи Калабићу. Четници су их тада

одвели до једне усамљене куће у близини села Паштрице, где су се састали са Калабићем.

Након дужег разговора Калабић је прихватио Љубин предлог да га снабде са лажним

исправама и пребаци у Београд. Калабић је потом упутио Љубу Поповића и Драгишу

Благојевића у село Вељи Луг да тамо удовици уруче писмо „београдске организације“ за

Дражу, којем је Калабић приложио и своје писмо.

Неколико дана после предаје писама удовици у Вељем Лугу, Љуба и Благојевић су били

обавештени од удовице да је Драгиша Васиљевић неповерљив у погледу извора писама.

Оставивши удовици још једно писмо за Ваљаревића, њих двојица су се вратила у Београд.

Два дана касније, Калабић је послао Љуби курира са поруком да на већ договорени

састанак, 29. новембра, поведе са собом и једног официра из америчке амбасаде. За ову

личност био је изабран један агент ОЗНЕ који је знаоенглески језик. Због честих потера ОЗНЕ,

Калабић није био у могућности да се појави на заказаном састанку, али је већ сутрадан

послао поруку да жели поновни састанак.

Љуба Поповић и „амерички официр“ су се сусрели са Калабићем 5. децембра у једној кући у

близини села Бранковића. Калабић који се ту налазио са око 30-ак четника, након разговора

са Љубом и „америчким официром“, одлучио је да још исте ноћи крене за Београд, а одатле у

иностранство. Ова његова одлука изазвала је бурна негодовања присутних четника, који су

сматрали да је у питању клопка. Након бурне расправе, у којој су најоштрији били Калабићев

пратилац Драгослав Милосављевића звани „Черчил“ и командант Тамнавске четничке

бригаде Марко Котарац, изгледало је као да ће план ОЗНЕ пасти у воду. Ипак Калабић је

остао непоколебљив и исте ноћи је, заједно са својим пратиоцима, пошао у Београд.

По доласку у Београд, Калабић је, као вођа групе, одведен у једну вилу, у улици Боже

Јанковића, на Вождовцу, а док су његови пратиоци Мишић, Черчил и још један су одведени у

вилу у Ужичкој улици, у близини Титове резиденције. Њима је било речено да им се пружа

прилика да изврше атентат на Тита. Приликом акције њиховог разоружавања које, су

извели Ђорђе Нешић и Никола Бугарчић, сва тројица су убијена. Како би могао бити

искоришћен у акцији хапшења Драже Михаиловића, Калабић је морао бити савладан без

употребе оружја и претеране употребе силе. Калабић је у кућу ушао прилично неповерљиво и

сео за сто држећи и једној руци одшрафљену бомбу, а у другој пиштољ. Да би разбили напету

атмосферу, оперативци ОЗНЕ, који су као чланови „београдске четничке организације“,

дочекали Калабића, понудили су га кафом и ракијом и почели да причају о разним „акцијама“

које они изводе по читавом Београду. Током вечере пред Калабића су изнесене велике

количине алкохола, не би ли га пијаног лакше савладали. Оперативци ОЗНЕ морали су и сами

да пију, да не би изазвали сумњу, и били су већ готово пијани, док Калабић, навикнут на

алкохол није показивао знакове пијанства. Потпуно раскрављен уверењем да се налази на

сигурном у неко доба ноћи је задремао, опружио се на кауч у соби у којој су пили и заспао.

Најпре су га разоружали, а у тренутку када су му стављали лисице на руке, он се пробудио и

почео да пружа отпор. Оперативцима ОЗНЕ је ипак успело да га савладају без повреда.

Припреме за операцију хапшења Драже Михаиловића[уреди]

Никола Калабић је истог јутра, после хапшења, пребачен у седиште ОЗНЕ у Змај Јовиној

улици (види још: Главњача) и суочен са мозговима целе операције командантом ОЗНЕ за

Србију Слободаном Пенезићем Крцуном и министром унутрашњих

послова ФНРЈ Александром Ранковићем Марком. Требало је да они сломе Калабића и

приволе га на сарадњу.

Због тога му је подметнуто писмо које доказује његову наводну издају. Потом је Слободан

Пенезић Крцун одабрао 12 најповерљивијих оперативаца ОЗНЕ који је требало да пођу у

потрагу за Дражом Михаиловићем. За вођу ове групе био је именован Светолик Лазаревић, а

у њој су се, између осталих, налазили и народни хероји Ђорђе Нешић  и Раденко Мандић.

Најпре им је наређено да пусте браде и смештени су један стан у Косовској улици. Тамо су

провели петнаестак дана на обуци. Посебна пажња је била посвећена учењу нових имена и

биографија. Додељене су им биографије четника Авалског корпуса, јер Дража и његови

најближи сарадници нису директно долазили у контакт са Авалским корпусом.

Потрага за Михаиловићем[уреди]

Преобучени у одела заробљених четника, оперативци ОЗНЕ, су кренули 19. јануара 1946.

године у правцу Вишеграда у потрагу за Дражом Михаиловићем. Најпре су обишли терен око

Вишеграда, Добруна и Бијелог Брда. Свраћали су код Калабићевих јатака, не били преко њих

сазнали где се налази Дража.

У селу Грање су дошли у кућу код Будимира Гајића, локалног четничког команданта. Ништа не

сумњајући, Гајићев отац се распричао о своме сину и осталим четницима који су се крили у

шуми, а са којима се претпостављало да је и Дража Михаиловић. Будимиров брат Марко

рекао је да једино њихов комшија Витомир Русо може да пронађе Будимира, па је отишао по

Витомира и довео га. Исте ноћи Витомир је отишао до земунице на Црном врху, где се крио

Гајић. Пошто је он био неповерљив према садржини писма, договорио се са Драгишом

Васиљевићем да не обавештавају Дражу о овоме, а Витомиру су рекли да они сумњају да је

то Калабић и да му кажу да их није нашао.

После седам дана, два оперативца, су се вратила у село Витомиру дали још једно писмо за

Гајића. Ово је код четника у земуници, на Црном врху, изазвало још већу сумњу па су, не

обавестивши Дражу ни о чему, наредили Витомиру да се не враћа кући јер је у питању клопка.

Изгледи за успех операције тада су поново сведени на минимум, оперативци ОЗНЕ, су се

повукли на неко време, у Београд. По њиховом повратку, Слободан Пенезић Крцун је наредио

велику милицијску потеру на том терену, да би се у потпуности стекао утисак да су ту били

прави четници.

Четници су одмах по Витомировом одласку напустили земуницу на Црном врху и упутили се у

село Репушевићи, код Мила Кнежевића. Ту су, у близини Кнежевићеве куће, ископали два

склоништа, једно за Дражу и Васиљевића, а друго за остале.

Хапшење

После паузе од месец дана и велике милицијске потере, почетком марта, група

оперативаца ОЗНЕ, поново се вратила у околину Вишеграда. Пешице су се запутили по

селима око Вишеграда од једног до другог јатака. Увече 11. марта су се на гробљу у селу

Раваници састали са Будимиром Гајићем и Благојем Ковачем. Након сусрета и уверавања да

у Србији наводно постоји јака четничка организација, коју је Калабић покренуо, Гајић је поруку

послао Дражи.

Дража Михаиловић је тада одлучио да се састане са њима и поручио је Гајићу да га доведе у

Репушевиће. У ноћи 12. марта Дража се састао са њима. Тада је настао један од

најкритичнијих тренутака операције, пошто су се Дража, Драгиша Васиљевић и вођа групе

ОЗНЕ, Светолик Лазаревић, повукли насамо у кућу, да разговарају. Остали оперативци ОЗНЕ

су остали напољу са 20-ак четника. Приликом разговора у кући, уверавали су Дражу да у

Србији постоји јака четничка организација и позивали га да са њим пређе у Србију. Дража је у

почетку био сумњичав, док је потпуковник Васиљевић био у потпуности неповерљив према и

уверавао је Дражу да не иде. Касније током разговара Дража је попустио у пристао да крене у

Србију.

Договорено је било да крену још исте ноћи, подељени у две групе: у једној је требало да буду

Дража, Васиљевић, три четника и Дражиног обезбеђења (Српко Меденица, Будимир Гајић и

Благоје Ковач) и сви „пратиоци“, у ствари оперативци ОЗНЕ. Друга група је требало да крене у

другом правцу да би заварала евентуалну потеру, па би се обе групе састале ујутру у

месту Брезовац и одатле наставиле заједно за Србију. Након договора групе су кренуле по

одређеним првацима.

Обрачун је требало да почне на једном месту у близини пута Добрун-Прибој, где их је у

заседи чекала група ОЗНЕ. Знак за обрачун је требало да буде команда: „Учо стани!", пошто

је на челу требало да иде оперативац ОЗНЕ Уча Крстић, али пошто су ишли у колони по двоје,

на челу су били четници Будимир Гајић и Српко Меденица, а иза њих оперативци Крстић и

Циклован. Пошто се Дража уморио, он је непредвиђено рекао да стану. То се пренело по

колони и настало је колебање. Оперативац Циклован је, уместо машинком, припуцао

пиштољем, тако да је Гајић, иако рањен, успео да побегне. Чим је настало пуцање Раденко

Мандић је одмах легао на Дражу, тако да овај није ништа посумњао, мислећи да га штити.

Ђорђе Нешић је убио потпуковника Васиљевића, а потом су он и Раденко Мандић ставили

Дражи лисице.

У истражном затвору

За више информација погледајте чланак Београдски процес.

Дража Михаиловић је најпре одведен у једну кућу у близини, где су се налазили оперативци

ОЗНЕ, а затим је пребачен у Вишеградгде се тада већ налазио генерал Јово Капичић. По

доласку у Београд, доведен је у седиште ОЗНЕ за Србију, у Змај Јовиној улици, где су потом

дошли Слободан Пенезић Крцун и Александар Ранковић. У време Дражиног хапшења, Тито се

налазио у службеној посетиНР Пољској, а о хапшењу га је обавестио Александар Ранковић.

Вест о Дражином хапшењу остала је у тајности све до 27. марта 1946. године, када је на

заседању Савезне скупштине, министар унутрашњих послова ФНРЈ Александар Ранковић

објавио ову сензационалну вест.

Све до почетка судског процеса, Дража се налазио у једној посебно припремљеној соби у

седишту ОЗНЕ за Србију у Змај Јовиној улици. Дан уочи почетка суђења пребачен је у

помоћну зграду Пешадијског војног училишта на Топчидеру.

Дражу Михаиловића је првобитно на суду требало да заступа Деса Берић, угледни београдски

адвокат, али се Дража определио за вође Демократске странке у ЈНОФ-у, Николу

Ђоновића и др Драгића Јоксимовића. Иследни поступак је трајао од 9. априла до 31.

маја 1946. године. Главни иследник био је партизански првоборац Јосиф Маловић, који је на

том положају замењивао главног тужиоца ФНРЈ Јосипа Хрнчевића, тада одсутног. Одлуку о

постављењу Маловића за иследника потписао је Политбиро ЦК КПЈ на седници одржаној 29.

марта 1946. у Београду. Оптужница је уручена 3. јуна 1946. и њу је

заступао пуковник ЈА Милош Минић. Суђење је отпочело 10. јуна 1946. године.

Последњи чин

Све појединости о хапшењу Драгољуба Драже Михаиловића пуштене су у јавност тек 1962.

године. Мада ни до данас није позната даља судбина Николе Калабића, постоји неколико

верзија о томе шта му се догодило. Према неким тврдњама он је убијен пре или у исто време

када и Дража Михаиловић, а према другим њему је додељен други идентитет и он је

настањен негде у Босни, где је живео извесно време, али после је убијен од

припадника УДБЕ јер је постојала је опасност да открије свој прави идентитет.

Инспирисан хапшењем Драже Михаиловића, редитељ Миомир Стаменковић је 1971. године

снимио филм "Клопка за генерала", који нема скоро никавих додирних тачка са стварним

хапшењем. Године 1981. Телевизија Београд је снимила ТВ серију "Последњи чин", по

сценарију Синише Павића, а у режији Саве Мрмка, која је врло сликовито приказала читаву

операцију хапшења Драже Михаиловића.

Оспоравање званичне верзије

После распада Југославије и политичких промена у Србији, почела су оспоравања званичне

верзије хапшења Драже Михаиловића разоткривајући их као комунистичку пропаганду.

Посебно је оспоравана улога Николе Калабића у хапшењу, након сумње да је његово писмо

фасификат.

Незванична верзија

По незваничној верзији на подухвату хапшења су оперативци ОЗНЕ користили

помоћ енглеских официра који су им предали шифре. После тога је ОЗНА, Дражу

Михаиловића пратила преко радио-станице и лоцирала је место његовог боравка. У акцији

заробљавања коришћени су авиони који су били удешени да изгледају као савезнички. У један

такав авион који се спустио недалеко од Вишеграда службеници ОЗНЕ су прерушени у

савезничке униформе и снабдевени савезничким пропусницама наговорили већ болесног

Дражу да пође са њима у иностранство, али уместо иностранства авион је одлетео за

Београд.

Хапшење Драже

Иако је ЈВУО престала да постоји, Михаиловић се, попут многих других припадника

поражених паравојних формација у тадашњој Југославији, надао скором почетку Трећег

светског рата, односно подршци западних савезника новом герилском, овај пут

антикомунистичком покрету под његовим вођством. Управо због тога је његово хватање

постало један од приоритетних задатака нове југословенске службе безбедности ОЗНА-е,

односно предмет једне од најопсежнијих и најбоље организованих обавештајних операција у

историји бивше Југославије. Операцији, коју је водио Слободан Пенезић Крцун, је битно

придонијело заробљавање Николе Калабића, бившег команданта Горске гарде и блиског

Михаиловићевог пријатеља. Калабић је пристао сарађивати с ОЗНА-ом тако што ће ступити у

контакт с Михаиловићем и под изговором наводног сусрета с представницима англоамеричких

обавештајних служби га предати ОЗНА-иним агентима. Михаиловић је ухваћен у

селу Репушевићи у околини Вишеграда 13. марта 1946. Министар унутрашњих послова ФНР

Југославије, Александар Ранковић, је 24. марта 1946. у свом експозеу у Народној скупштине

обзнанио да је Драгољуб Михаиловић од 13. марта налази у рукама власти. Претходно,

Ранковић је из Београда јавио Ј. Б. Титу, који се налазио у Варшави, да је Дража ухваћен, а

овај специјалним телефоном позвао Стаљина да му вест лично саопшти. Вест о хапшењу

генерала Михаиловића, обишла је свет муњевито и различито је примљена. Од комунистичког

Истока са великим одушевљењем; у јавности Запада, са извесном скепсом и

огорчењем. Већ 21. априла 1946., лист „Борба“ је обеледанио вест да је указом Президијума

Народне скупштине ФНРЈ група бораца Југословенске армије и одликована, износећи и

појединачно њихова имена. Начин на који генерал Михаиловић ухваћен био је обавијен велом

тајне пуних 16 година. Од 5. августа до 17. септембра 1962. београдска „Политика“ објавила је

фељтон под насловом „Како је ухваћен Дража Михаиловић“. О околностима хватања

Михаиловића Никола Миловановић објавио је детаљан опис у својој књизи „Дража

Михаиловић“

Судски процеси

Суђење генералу Михаиловићу одржано је од 10. јуна до 15. јула 1946. године. Уз главно-

оптуженог Михаиловића суђено је већој групи људи: Проф. Слободану Јовановићу,

др Божидару Пурићу, др Стевану Мољевићу, др Младену Жујовићу, др Живку Топаловићу,

дрМилану Гавриловићу, др Момчилу Нинчићу, Живану Кнежевићу, Радоју

Кнежевићу, Константину Фотићу, Ђури Виловићу, Радославу Радићу, Славољубу

Врањешевићу, Милошу Глишићу, Петру Живковићу, Драгомиру Јовановићу, Танасију Динићу,

Велибору Јонићу, Ђури Ђокићу, Кости Мушицком, Бошку Павловићу, др Лазару Марковићу и

др Кости Куманудију. Михаиловићеве судије су били Михаило Ђорђевић (Председник војног

већа), Милија Лаковић, Михаило Јанковић, Никола Станковић и Радомир Илић (судије) и

Тодор Попадић (секретар). Тужилац је био пуковник Милош Минић, коме је помагао Милош

Јовановић. Од 47 тачака оптужнице коју је Милош Минић прочитао 10. јуна 1946. у Београду,

Дража је осуђен по осам тачака. Прва је гласила:

 „Крив је што је од почетка друге половине 1941, па за све време рата и непријатељске

окупације организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом

„четници Драже Михаиловића“ и такозвана Југословенска војска у отаџбини, које су имале

за циљ да оружаном акцијом и терором у сарадњи с окупатором подрже окупацију и угуше

оружани устанак и ослободилачку борбу српског и осталих народа Југославије.”

Дража Михаиловић осуђен је за велеиздају и ратне злочине које су извршили његови

потчињени. Осуђен је 15. јула 1946. на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и

грађанских права као и одузимање целокупне имовине. Стрељан је на непознатом месту 17.

јула1946. године. Ни данас се не зна где је тачно гроб генерала Михаиловића.

Виши суд у Београду га је рехабилитовао 14. маја 2015. године. Утврђено је да Михаиловић

није имао фер и правично суђење, те су му укинуте све изречене санкције и он је званично

постао неосуђиван. У образложењу решења о рехабилитацији је наведено да је спорна

пресуда донета у незаконитом процесу из политичко-идеолошких разлога.

Активности у Црној Гори и на територији Војне управе у Србији

 Британци су суспендовали помоћ крајем 1941. након Хадсонових извештаја о сукобима

четника и партизана. Михаиловић, љут због Хадсонових препорука, је ускратио Хадсону радио

везу и није имао сусрета са британским агентом током првих месеци 1942.

Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Указ о унапређењу у чин Армијског генерала, дивизијског генерала Драгољуба Михаиловића

(1942) Иако је Михаиловић био у бекству, до марта га је Недићева влада лоцирала и

Аћимовић се састао са њим, уз дозволу Немаца. По Томашевићу, генерал Паул Бадер је

обавештен да је Михаиловић вољан да се стави на располагање Недићевој влади у борби

против партизана, али је Бадер одбио понуду. [73] Михаиловић се у априлу 1942, још увек

кријући се на територији Војне управе, је поново успоставио контакт са британским

изаслаником Хадсоном, који је касније успео да настави комуникацијом радиом са својим

штабом у Каиру користећи Михаиловићев предајник. У мају су Британци наставили да шаљу

помоћ четницима, мада у малим количинама, са само једним допремањем из ваздуха 30.

марта. Током марта и априла 1942. британска и нова југословенска влада у Лондону су

направили војни план о отварању Другог фронта у Југославији назвавши га „План инвазије

Југославије“. Од 15. маја до 3. јуна1942. Немци покрећу „Операцију Форстрат“, а потом и

„Акцију 800“, ради хватања генерала Михаиловића. Јуна 1942. Михаиловић се од немачких

потера склонио у Црну Гору, у италијанску окупациону зону, где је стигао 1. јуна. Ту је основао

свој штаб и 10. јуна је званичном именован начелником штаба врховне команде Југословенске

војске у отаџбини. Недељу дана касније 17. јуна унапређен је у чин армијског генерала.[85] У

Зимоњића Кули код Автовца, 13. јула 1942. Михиловић је одржао састанак са четничким

првацима Херцеговине, Црне Горе и Далмације, ради припрема за стварање мостобрана

приликом Савезничке инвазије Југославије на јадранску обалу. У међувремену, партизани су

Совјетима стално слали поруке да је Михаиловић издајник и сарадник окупатора и као такав

треба да буде осуђен. Совјети у почетку нису видели потребу за тим и њихова пропаганда је

наставила да подржава Михаиловића. Коначно, радио-станица Слободна Југославија, која се

налазила у згради Коминтерне у Москви, је пренела резолуцију југословенских родољуба из

Црне Горе и Босне којом је Михаиловић означен као сарадник окупатора.

Еполета за раме и рукавна ознака чина Армијског генерала Краљевине Југославије.

Дража затим отишао у село Горње Липово изнад Колашина, на планини Сињајавину. Овде се

Врховна команда задржала све до маја 1943. У Црној Гори Михаиловић је нашао сложену

ситуацију, пошто су локалне четничке вође Бајо Станишић и Павле Ђуришић постигли

договоре са Италијанима и сарађивали са њима против партизана. Михаиловић је касније на

свом суђењу 1946. изјавио да није био свестан тих споразума пре свог доласка у Црну Гору и

да је морао да их прихвати када је дошао, пошто су га Станишић и Ђуришић само на речима

признавали за свог вођу и да су слушали његова наређења само ако је ишло њима у корист.[91] Михаиловић је веровао да је италијанска војна обавештајна служба боље информисана од

њега о активностима Михаиловићевих команданата. Покушао је да најбоље искористи

ситуацију и прихватио је именовање Блажа Ђукановића за титуларног команданта

националистичких снага у Црној Гори. Иако је Михаиловић одобравао уништење партизана,

покушавао је да искористи везе четничких команданата са Италијанима да прибави храну,

оружје и муницију у очекивању савезничког искрцавања. Павле Ђуришић је 1. децембра у

селу Шаховићи организовао омладинску четничку конференцију. На овом састанку, на ком је,

према Стевану К. Павловићу, доминирао Ђуришић и где су исказани екстремизам и

нетолеранција, националистички захтеви су проширени на делове Албаније, Бугарске,

Румуније и Италије, док је резолуција предвиђала обнављање монархије са периодом

прелазне четничке диктатуре. Михаиловић и Ђукановић нису присуствовали састанку, али су

послали своје представнике. Инструкције црногорским командантима, мајору Ђорђу Лашићу и

капетану Павлу Ђуришићу, које прописују чишћења терена од несрпског становништва, неки

историчари приписују Михаиловићу, а други истичу да је то фалсификат који је направио

Ђуришић након што није успео да нађе Михаиловића на Равној гори одакле су га истерали

Немци.

Било да су инструкције лажне или не, Михаиловић је сигурно био свестан идеолошког циља

чишћења и насиља којим је оно спровођено. Стеван Мољевић је израдио основу четничког

програма у лето 1941. док је био на Равној гори, а Михаиловић је послао делегате на

конференцију у Шаховићима. Односи између Ђуришића и Михаиловића су били затегнути, и

иако Михаиловић није учествовао на конференцији, није предузео никакве кораке да јој се

супротстави. У фебруару 1943. Ђуришић и Војислав Лукачевић су извршили масакр над више

хиљада муслиманских стараца, жена и деце. Михаиловић је или „био неспособан или није

желео да заустави масакре“.

Пораз у бици на Неретви

Затим су се Немци окренули својој следећој операцији, под имемом операција Шварц и

разоружали црногорске четнике. Чини се да је Павле Ђуришић предложио Михаиловићу

краткорочну кооперацију са Немцима против партизана, што је Михаиловић одбио. Ђуришић

је отишао да у Колашин да брани свој штаб од партизана. Немци су 14. маја ушли у Колашин

и заробили Ђуришића, док је Михаиловић побегао и са делом својих снага кренуо на север у

правцу Златара и Јавора. Крајем маја, након што су повратили контролу над већим делом

Црне Горе, Италијани су се окренули против четника, или барем против Михаиловићевих

снага, и објавили награду од пола милиона лира за заробљавање Михаиловића и милион

лира за заробљавање Тита.

Промена савезничке политике

Након капитулације Италије у септембру 1943. четници у Црној Гори су се нашли под нападом

и Немаца и партизана, који су преузели контролу над великим делом Црне Горе, укључујучи и

бившу четничку „престоницу“ Колашин. Павле Ђуришић, пошто је претходно побегао из

немачког логора у Галицији, се пробио до Југославије и био опет заробљен. Председник

квинслишке владе Милан Недић је од њега затражио да оснује Црногорски добровољачки

корпус који би се борио против партизана. Ђуришић се заклео на верност Недићу, али је тајно

признавао Михаиловића за команданта. И Михаиловић и Ђуришић су очекивали искрцавање

западних Савезника. У Србији је Михаиловић сматран преставником победничких Савезника.

У хаосу након италијанске капитулације, неколико четничкиј командантада је отоворено

сарађивало са Немцима против све јачих партизана.

Повлачење преко Дрине и коначан пораз ЈВуО

Надајући се америчкој подршци, Михаиловић је срео малу британску мисију између Неретве и Дубровника, али је схватио да то није сигнал о жељеном искрцавању. Макдауел је евакуисан 1. новембра и добио је инструкције да понуди Михаиловићу да пође са њим. Михаиловић је одбио, пошто је желео да остане све до очекиване промене савезничке политике. Током следећих недеља, Британци су такође размишљали о могућности Михаиловића уговарањем спасавања и часног хапшења и разговарали о томе са Американцима. На крају ништа од тога није било предузето. У јануару 1945. Михаиловић је покушао да прегрупише своје снаге на Озрену, планирајући оснивање муслиманских, хрватских и словеначких јединица. Међутим, његове трупе су биле десетковане и истрошене, неке су продавале оружје и муницију или пљачкале локално становништво. Ђуришић се са својим истрошеним трупама придружио Михаиловићу и открио је да Михаиловић нема никакав план. Ђуришић је отишао својим путем и половином априла је убијен после битке са усташама на Лијевче пољу. Средином марта 1945. све четничке јединице прелазе реку Босну и смештају се на планину Вучијак.

Павле ЂуришићПавле Ђуришић (9. јул 1907, Подгорица — 21. април 1945, Логор Стара Градишка) је

био српско-црногорски официрЈугословенске краљевске војске, који је

постао четнички заповедник (војвода) и заповедао је великим деломцрногорских четника.

Иако се истакао као један од учесника Тринаестојулског устанка против Италијана у јулу

1941., касније је сарађивао са Италијом против партизана. Његове јединице су 1943.

извршиле неколико масакара

надмуслиманским становништвом Босне, Херцеговине и Санџака и учествовале у

антипартизанској операцији Вајс као помоћне италијанске трупе. Немци су га заробили у мају

1943. пред операцију Шварц, али је Ђуришић побегао, да би га поново ухватиле српске

колаборационистичке власти.

Након капитулације Италије, Немци су га пустили и Ђуришић је почео сарађује са њима

и српским квинслишким режимом. Уз помоћ Немаца, Милана Недића и Димитрија Љотића,

1944. је основао Црногорски добровољачки корпус. После слома четничког покрета, повукао

се са својом војском у Босну. Након разлаза са Драгољубом Михаиловићем, кренуо је на

запад у Словенију. Преко црногорског сепаратисте Секуле Дрљевића направио је споразум

са НДХ о слободном проласку његове војске реорганизоване у Црногорску народну војску.

Међутим, убиле су га усташе наконбитке на Лијевче пољу.

Сарадња са окупатором против партизана

Павле Ђуришић и Алесандро Пирцио Бироли.

Вођа четничког покрета Драгољуб Михаиловић, кога је подржавала избегличка југословенска

влада, је поставио Ђуришића за командата свих рефовних и резерних трупа у централној и

источној Црној Гори и деловима Санџака. Током 1941. Ђуришића је на Михаиловићев предлог

избегличка влада одликовала Карађорђевом звездом.

По избијању грађанског рата, Ђуришић крајем децембра месеца 1941. године одлази из свога

штаба за Србију и повезује се са пуковником Дражом Михаиловићем. Са састанка се вратио

са титулом команданта Лимско-Санџачких четничких одреда и са инструкцијама о даљем

деловању у току рата, Огласом мобилизације и Наредбом да борба против НОП-а почне из

његовог штаба што прије.

Добијене инструкције су биле први четнички програмски документ са потписом Драже

Михаиловића. У њима је писало да је основни циљ четничке организације: „Стваранје велике

Југославије и у њој велике Србије, етнички чисте у границама Србије (са Македонијом), Црне

Горе, Босне, Херцеговине, Срема, Баната, Вачке“ и стварање „непосредне заједничке границе

између Србије и Црне Горе, као и између Србије и Словеначке, чишћењем санџака од

албанског и муслиманског и Босне од хрватског и муслиманског живља. Оглас мобилизације

је дат у име југословенске владе у избјеглиштву и у њему је писало да се сви војни обвезници

у Црној Гори ставе на располаганје четничким командантима, а ко му се не одазове, биће

проглашен за дезертера и војног бјегунца и судиће му се по ратним законима Краљевине

Југославије.

Три дана по повратку из Штаба Драже Михаиловића Ђуришић је свакако по његовом усменом

упутству пошао у штаб италијанске планинске пешадијске дивизије „Венеција“ (3. јануара

1942.) у Беранама и са командантом генералом Силвиом Бонинијем и начелником штаба

потпуковником Амедом Симонелијем постигао споразум о борби против партизана у зони

одговорности ове двије дивизије, тј. у срезовима андријевачком, беранском синском и

бјелопољском, уз пуну оружану и финансијску помоћ и подршку дивизије „Венеција“.

Добијеним инструкцијама од стране италијанске војске јавило се извесно неслагање у погледу

територијалне надлежности које је добио инструкцијама од стране надређеног пуковника

Михаиловића.

По повлачењу главнине снага Народноослободилачке војске у Црну Гору, читаве 1942. Павле

Ђуришић води крваве борбе са њима у поодмаклом братоубилачком рату.

Операција Вајс и ратни злочини

Извештај Павла Ђуришића Дражи Михаиловићу у ком га он обавештава о масакру над муслиманима у

пљеваљском, фочанском и чајничком срезу.

Нарочито се истакао у нападу на партизане и заузимање Колашина 23. фебруара 1943.

године. Тамо се пребацује и његов штаб из Горњег Заостра. Истовремено се повезао са

Италијанским гувернером за Црну Гору, генералом Алесандром Пирциом-Биролијем и предао

му ултиматум да ће на сваки покушај Италијана да прогласе независност Црне Горе, народ

Црне Горе одговорити новим устанком.

Од тада, па све до његовог заробљавања у лето 1943. на снази је био „пакт о ненападању“

између Италијана и четника у Црној Гори.

Мајор Павле Ђуришић учествовао је са својим одредима у операцијама на Неретви. После

пробоја четничког фронта мајораАндрије Весковића на јужној обали Неретве, снаге Павла

Ђуришића су се супротставиле партизанским снагама код Невесиња у намери да их спрече

да се домогну Црне Горе. Бој за Невесиње је био дуг и крвав и на крају су Ђуришићеве снаге

натеране у повлачење.

Операција Шварц и заробљавање Ђуришића

14. маја 1943. у Црну Гору умарширала је немачка 1. брдска дивизија у склупу

антипартизанских операције после Битке на Неретви заузимала делове територија које су

напустиле партизанске јединице. Немци су без испаљеног метка заузели Колашин,

Ђуришићево упориште а Ђуришић и четници нису пружили отпор и није било једног јединог

губитка.

Заробљени су и Ђуришићев начелник штаба Рајо Поповић и ађутант капетан Митар Букумир.

Око хватања Павла Ђуришића је избио спор. Италијани су опколили групу кућа где се налазио

штаб немачке дивизије са малом трупом и Ђуришићем, и на положаје поставили митраљезе и

јаку пешадију. После бурних преговора је успело да се Ђуришић санитетским аутом извуче из

окружења и потом авионом типа Fieseler Fi 156 - "Storch" са Градинског поља код Берана

пребаци ван подручја италијанских трупа. Краће време је био у заробљеничком

логору Стриј у Пољској јуна 1943. године.

После три месеца, 27. августа 1943. године Павле Ђуришић успева да побегне из

заточеништва. Срећа га је служила да се пробије кроз непријатељску Мађарску са још једним

бегунцем. Када је ноћу прешао Дунав, примећен је од стране Недићеве полиције, ухапшен и

предан Немцима. У Ратничком дому, одлежао је четрдесет дана.

Херман Нојбахер, специјални представник у Београду и командант за Југоисток Европе

генерал Ханс Фелбер је уредио Ђуришићево пуштање из затвора. Новембра 1943. године

Ђуришић се враћтио у Црну Гору већ као немачки савезник и прима оружје и муницију од

Немаца зарад борбе против партизана.

Ђуришићева колаборација са квислинзима Недићем и Љотићем

Ђуришић тада остварује и сарадњу са квислингом Димитријем Љотићем, од којега такође

добије оружје и муницију, опрему, писаће мапине све до канцеларијског материјала. По

доласку у Црну Гору, Ђуришић је одмах формирао три пука са седиштем

у Милешеви, Пљевљима и Подгорици. После овога, Недић је почео да шаље помоћ одредима

Павла Ђуришића који су одмах лиферовани осталим четничким јединицама. Ускоро је у Црну

Гору стигао и Други батаљон Петог пука Српског добровољачког корпуса са око 900 бораца.

Да би још више уздигао Ђуришића за своје циљеве, Димитрије Љотић шаље војводи

Ђуришићу специјалну мисију у Црној Гори са Ратком Парежанином, Шефом васпитне службе

СДК. И поред тога што се недићевска пропаганда трудила да покаже како је војвода Павле

Ђуришић на њиховој страни, он је до краја остао поборник Михаиловићеве линије. Сарадња

са Миланом Недићем и његовим квислиншким јединицама била је још јаснија и чвршћа -

Милан Недић га поставља за заменика Кости Мушоцком, и унашређује у чин потпуковника.

Тако Ђуришић постаје и званично колаборациониста.

Црногорски добровољачки корпус, Ђуришић као квислинг Трећег рајхаЗа више информација погледајте чланак Црногорски добровољачки корпус.

Црногорски добровољачки корпус био је формација састављена од црногорских и санџачких

четника по угледу Српски добровољачки корпус. Настао је јуна и јула 1944. у сарадњи

црногорске четничке команде Павла Ђуришића и Недићеве владе, која је наоружавала,

снабдевала и финансирала ову формацију. Састојао се од три пука, који су нумерисани као

Пети, Шести и Седми, надовезујући се тако на пет постојећих пукова СДК. Посредством

Недићеве владе стварање и опремање ЦДК одобрили су и опремили немачка Команда

Југоистока и министарство спољних послова Рајха преко изасланика Нојбахера. Корпус је

бројао око 5.600 бораца.

Након операције Рибецал формација црногосрких четника се више пута мењала, али је

остала тактички интегрисана у немачке снаге, како током борби за немачки продор према

Мостару, битке за Цетиње, тако и током пробоја према Колашину. Командант Југоистока је у

свом прегледу снага од 16. новембра 1944. убројао снаге црногорских четника у сопствене

снаге.

Аутономаштво и сепаратизам Павла Ђуришића

Павле Ђуришић почиње јасно да исказује неслагања са Дражом Михаиловићем, посебно

почиње сам да прави планове за будућност Црне Горе и уводи сопствене политичке планове.

Један од таквих планова било је и стварање велике слободне територије Црне Горе и

Албаније где би били дочекани савезници - када се - како се тада очекивало, искрцају на

Балкан. Павле Ђуришић је имао намеру да сам дочека својим снагама Савезнике, те је стога

желео да спречи НОВЈ да они буду војска која ће дочекати Савезнике. По упаду партизанских

снага у Санџак и Србију половином 1944, војвода Павле Ђуришић учествује у њиховој

одбрани. Командовао је борбама код Прибоја и на Црни Врх. Павле Ђуришић је направио

споразум са албанским првацима о заједничкој борби против партизана и одступању за Грчку.

Преговори су вођени 3. октобра у четничкој команди између Павла Ђуришића и Марка Ђонија

у Подгорици .

Павле Ђуришић одлази у Скадар на даље преговоре у циљу стварања слободне територије

(Црна Гора, Бока и Албанија) за искрцавање Краља и савезника. Договор је постигнут са

Марком Ђонијем и Жаном Јусуфом, командантом жандармерије Албаније.

Повлачење

По позиву Драже Михаиловића да крене и прикључи се његовим одредима у Босни, Ђуришић

је одмах сазвао састанак првака Црне Горе.

Његове снаге су стигле преко Пријепоља у Рудо 28. децембра. Павле Ђуришић је у

међувремену отишао на састанак у село Забок, са Рачићем, Захаријем Остојићем иПетром

Баћевићем. На овом састанку Ђуришић је задужен да изврши реорганизацију војске у

дивизије и пукове. Приликом ове реорганизације, Ђуришић је убио војника Влада Мачића, из

Грбља, који се супротставио преформирању јединице.

Павле Ђуришић је формирао три дивизије, омладински пук, штапски батаљон и друге разне

групе. Пре поласка за Вишеград, Ђуришић је наредио да се униште сва возила и све што

смета успешном и брзом покрету.

Стварање Црногорске народне војске

Алај-барјак је био застава Црногорске Народне Војске, како су преименовани четници Павла Ђуришића

14. фебруара 1945. долази до Драже Михаиловића у село Кожухе. Велику нервозу и љутњу

Ђуришић је испољио према врховној команди и Михаиловићу, због кашњења и очајног

положаја у коме се нашао са оволиким људством. Ђуришић се окреће ка Секули Дрљевићу и

одбија послушност Дражи Михаиловићу- убрзо се састаје са делегатима Секуле Дрљевића са

жељом са склапањем споразума.

Дража Михаиловић није одобрио ово решење. Долази до отвореног сукоба између њега и

Ђуришића. Био је упознат са чињеницом да су Ђуришић и Дрљевић били у родбинској вези.

Због тога је и био склон да помисли да би евентуални договор са Дрљевићем био могућ, али

не и са Павелићем. Ђуришић, на крају, ипак закључује споразум са изасланицима Секуле

Дрљевића. Ђуришић је био опседнут идејом да своје четнике пребаци у Словенију и

Дрљевића је видео као средство ка том циљу.

У завршници рата, приликом повлачења црногорских четника према Словенији, са Павлом

Ђуришићем склопио споразум (22. марта 1945. у Добоју), по којем је Ђуришић признао

Црногорско државно вијеће, док су четници под његовом командом признати за Црногорску

народну војску, са Дрљевићем као врховним, и Ђуришићем, оперативним командантом.

Већ следећег дана, Дража Михаиловић затечен Ђуришићевом издајом љутито обавештава

све четничке команде о Ђуришићевој:

"Издаји према народу, краљу и овој врховној команди!"

Лијевча поље и судбина Ђуришићевих четника

Повлачење Ђуришићевих четника

По слову споразума са Дрљевићем, Ђуришићу као оперативном команданту Црногорске

Народне војске и његовим јединицама омогућео је повлачење до Словеније, али прецизно

одређеним путем - левом обалом Саве код Славонског брода до загреба а онда возом до

Словеније. Међутим, уплашен реаговањем Драже Михаиловића, он својевољно мења пут

повлачења, кршећи тако договор са Дрљевићем, и посредно са властима НДХ које су

гарантовале првобитни пут повлачења.[7][9] Уместо њега, Ђуришић се одлучује да не пролази

кроз Загреб него десном обалом Саве преко Мотајице и Лијевча поља и тиме крши споразум.

Сазнавши за кршење споразума, Дрљевић о томе одмах обавештава Анту Павелића у

Загребу, сваљујући кривицу на Ђуришића и тврдећи да је целокупни споразум био

Ђуришићев план да добије на времену - Хрвати одлучују да пошаљу моторизоване јединице

да зауставе Ђуришића. Већ 4. априла 1945. године снаге НДХ крећу на Ђуришића. тада

долази до сукоба на Лијевча пољу - претпоставка је да је страдало 200 четника у борби.

Ђуришић одлучује да одабере око сто својих најбољих људи и да са њима покуша пробој-

тако се одвојио од главнине своје војске, она се предаје Секули Дрљевићу на Лијевча Пољу и

прелази поново у састав Црногорске народне војске под Дрљевићеву команду. Дана 6. априла

већина Ђуришићевих четника је то и учинила а он је остао са делом људства и официра

покушавајући пробој.

Највећи део Ђуришићевих четника је прешао у Црногорску Народну Војску - чак им није

одузето оружје, али су спроведени од стране НДХ у сабирни логор где су будно мотрени. Тако

су Ђуришићеви четници и на делу из ЈВУО прешли у Црногорску народну Војску. Обријали су

се, скртили косе и одбацили шајкаче- сваки од њих је добио црногорску народну капу. Тако

опремљени 10. априла у Старој гадишци слушају говор Секуче Дрљевића и након њега

признају га као свог команданта и независну Црну Гору. Потом бивају подељени у три бригаде

Црногорске народне војске.

Усташе су и поред заустављања Ђуришића на Лијевча пољу имали планове са њим- Током те

борбе четници нису уништени нити масакрирани од стране усташа, јер су им били потребни.

Усташама је био потребан Ђуришић, а Секули Дрљевићу његова војска. Борбе на Лијевча

пољу су биле прилично конфузне и трајале су доста дуго, тако чак да су снаге Ђуришића

зауставиле 17. априла на путу Бањалука-Мркоњић град делегацију НДХ послату од стране

Павелића у којој у били генерал НДХ Метикош и Дрљевићев министар Кривокапић. Они су

понудили Ђуришићу мир и нови споразум - Да се Ђуришић и његови официри врате својој

војсци која је поново постала део Црногорске Народне Војске и ооново постану њихови

команданти. За узврат, усташе су тражиле од четника слободан пролаз кроз Словенију за

усташке и домобранске јединице како их „националне снаге“ то јест четници тамо не би

нападали, као и да четници када дођу у додир са савезницима узму усташе и домобране под

своју заштиту.[10] Ђуришић је поверовао Хрватима и Дрљевићу сматрајући да ће НДХ имати

користи од четника и тиме покушава да спере своја злодела. [7] Међутим НДХ и Дрљевић су

имали план да за себе задрже Ђуришићеве људе и војнике, а да ликвидирају самог

Ђуришића. Када је споразум о томе био склопљен, Ђуришић им више није био потребан. По

свему судећи саме усташе нису намеравале да ликвидирају Ђуришића, али је то од њих

захтевао Секула Дрљевић - те је по његовој, Дрљевићевој сугестији разоружан Ђуришић и

његова пратња - што би се чинило као проста борба за власт и ликвидација супарника.

Ђуришићеви четници, сада већ као припадници Црногорске Народне Војске одлазе из Старе

Градишке на простор Окучана где су стављени под команду 2. и 5. усташког збора. тада је на

превару вршена подела по етничкој припадности - Црногорци и Херцеговци су одвајани на

једну страну а сви други на другу и убрзо су били убијени.

Ђуришића и његове људе који су остали уз њега на превару заробљавају усташе. Од њега

траже 33 официра са списка, обећавајући им свима да ће се прикључити својим људима у

Црногорској Народној Војсци. Накод издвајања официра, сви бивају одведени у логор.

Ускоро у Стару Градишку долазе истакнути усташки официри, међу којима су били: Љубо

Милош, пуковник Иван Џал, капетан Драгутин Пудић, капетан Јосип Судар, Бошко Аграм,

Душан Поповић и потпуковник Доминик Пичили. Након пописа ствари и личног наоружања,

наређење долази до потпуковника Пичилија да са својом групом ликвидира четнике Павла

Ђуришића и све затворене официре у Јасеновцу.

После поноћи, 21. априла 1945. сви официри, на челу са Павлом Ђуришићем, су везани и

отпремљени до моторних чамаца који су их чекали на Сави. У највећој тајности и под

обезбеђењем јаких усташких снага чамац је отпловио и пристигао у Јасеновац, где су се већ

увелико уништавали трагови усташких злочина.

Група заробљених четника је упућена у двориште Сабирног логора бр III (Службена капија

концентрационог логора Јасеновац) где их је потпуковник Доминик Пичили све пострељао.

Леш Павла Ђуришића је бачен у оближњи бунар, док су остали лешеви побацани и измешани

са другим жртвама Усташа, а неки су и спаљени у крематоријуму.

По уласку јединица 4. српске бригаде у логор, заробљене усташе су им рекле да је Павле

Ђуришић бачен у бунар. Из бунара је заиста извађен један леш, али партизани нису веровали

да је то био леш Ђуришића.

Поред Ђуришића, стрељани су још и пуковници Захарије Остојић, Мирко Лалатовић, Лука

Балетић, мајор Петар Баћовић, Милош Дујовић командант Летећег одељења од 95

четника, Петар Драшковић капетан жандармерије, Андрија Драшковић командант јуришног

четничког одреда, капетан Гајо Радовић.

Убијена је комплетна пратња војводе Павла Ђуришића идућег дана са остатком заробљеника.[тражи се извор од 03. 2015.] Постоји и песма о Ђуришићу под именом „Ђуришићу млад мајоре“.