1

Беднов В.А. Православна Црква у Пољској и Литванији

(Беднов В.А. Православная Церковь в Польше и Литве)

(Минск.: Лучи Софии, 2002.)

Увод

Под називом Volumina Legum познат је свод закона бивше Речи Посполите из периода од 14. века до четворогодишњег сеима, укључујући и њега. Овај свод је дело руку

појединаца. У 18. веку на његовој изради радили су свештеници-пиари, као што је на пример познати ревнитељ народне просвете у Пољској Станислав Конарски (1700-1773.г.) и ватрени патриота бискуп Јосиф Залуски. Пиари су издали осам томова од којих је први

издат (уз посвету Августу Другом) 1733. године, а последњи – 1782. г.,1 1859. и 60-их година ових осам томова поново је у Петрограду издао Јосафат Огриско.

Ово друго издање споменика пољског законодавства по свом садржају и редоследу представља репринт пиарског издања уз отклањање очигледних штампарских грешака. Правна комисија (comisya prawnicza) академије наука у Кракову издала је 1889. године

још један, девети том Volumina Legum, у чији састав су ушли устави сеима из 1782., 1784., 1786. и 1788-1792. године. Без обзира на то што су свод закона, статута, устава и

привилегија Пољско-Литванске државе израдила и објавила приватна лица, а не влада, он је имао велики значај у Пољској, не само за време њеног постојања (последњих деценија постојања Пољске), већ и након поделе њених области које су биле припојене Русији2 и

Аустрији. Што се тиче садржаја Volumin-а у њих су укључени само они споменици пољског

законодавства које није донео лично краљ, већ су донети уз знање и сагласност клира, господе и представника племства, прво на конгресима, а од 16. в. – на сеимима.3 У првом тому садрже се закони од 1347. године кад је Казимир Велики издао познати Вислицки

статут, до 1547. године (до смрти Сигизмунда Старог). На почетку овог тома налази се посвета краљу Августу Другом и обраћање читаоцу (ad lectorem) на латинском језику (1-

21), у којем се излаже кратка историја пољског законодавства, умеће прикупљања његових споменика и химна Богородици из Ласког статута.

У другом тому налазе се одлуке сеима из времена ступања Сигизмунда Августа на

пољски престо (1548.г.) до 1609. године; у трећем – од 1611. г. до 1640. г. (у њему осим устава има много поборових универзала); у четвртом – од 1641. г. до 1668. г. до периода

без краљева, које је наступило након одрицања од престола Јана Трећег Казимира. Пети том садржи у себи одлуке сеима од 1669. г. до 1697. г. до времена избора за краља саксонског курфирста Августа Другог; шести – све одлуке за време Августа Другог уз

додавање устава такозваног пацификационог (мировног) сеима, који је одржан 1736. године, кад је Август Трећи проглашен за пољског краља издали су га следбеници

Станислава Лешчинског; на његовом почетку налази се посвета Фридриху Августу и Ксаверију, деци другог краља из саксонске династије.

У седмом тому, посвећеном последњем пољском краљу Станиславу Поњатовском

садрже се актови из периода без краљева 1764. г. и одлуке са сеима коронације из 1764. г. и сеима одржаних 1766. и 1768. године. У осмом тому садрже се споменици законодавне

1 Szujski IV, 369

2 Руска влада је више пута потврђивала пољске уставе; в. Поли. Свод закона Руске царевине (прв.сб.), т.

XXV, № 18135, с. 727—733. 3 Казимир Велики у свом Вислицком статуту каже: Nos Casimirus ... una cum praelatis, baronibus caeterisque

nobilibus et subditis nostris. Volum Legum. I, p. 1. На сеимима се уопште захтевала сагласност краља, сената и

витешког кола; без овога ниједна одлука није могла стећи значај закона обавезног за све . Volum. Legum. I,

Ad lectoret, p. XV; conf II, 252, § 4.

2

делатности сеима од 1773. до 1780. године. На крају, у састав деветог тома ушле су одлуке из наредних сеимова од 1782. до 1792. године. Садржај првог тома је изложен, с незнатним изузецима, на латинском језику, а следећих – на пољском. На латинском језику

се излажу свуда, у свим томовима, краљевске заклетве, такозване денунцијације (оглашавања, објављивања) о новоизабраним краљевима, генералне конфирмације права,

која су краљеви обнародовали приликом крунисања и нека друга државна документа (на пример, актови уговора између Пољске и Шведске 1609-1612. г., чланова Оливског договора из 1660. г., закона у вези с Прусијом и услови потчињавања Курландије.4

У седмом тому има актова написаних на руском (латиницом) и на пољском (вечни трактат с Русијом из 1768.г.) на пољском и на латинском (први сепаратни акт из 1768., г.,

исти такав други акт), а у осмом – на пољском и на француском (на пример, трактати из 1775. г. с Аустријом, Русијом и Прусијом). Издању је додат предметни појмовник (inventarz) садржаја из свих првих осам томова Volumin-а, у два дела, од којих се један

односи на првих шест томова, а други – на седми и осми. Значај Volumina Legum као правног споменика је веома велик и премда је овај свод пољских закона приватног

порекла, у току последњих деценија постојања Речи Посполите на њега се гледало као на државни свод. То је као прво, а као друго, до последњег времена научници су се у својим научним истраживањима позивали на њих, нимало не сумњајући , како у обим правног

материјала који се налази у Volumin-ама, тако ни у текст правних докумената који се у њима наводе. Тек 1903. године професор Освалд Балцер у свом раду "Przyczynki do

historyi zrodel prawa polskiego" доводи у питање традиционални значај првог тома Volumin-а као споменика закона.

Проф. Балцер криви издаваче првог тома за то: 1) што приликом његовог

састављања нису користили оригинале споменика, већ правне зборнике који су постојали још у 15. веку Ласког, Пржилуског, Хербурта, Сарницког, Јанушковског и др.; 2) што су

начинили грешке у излагању текста и уместо оригиналног пољског текста наводе га у латинском преводу (устава из 1544-45.г.); и 3) што нису унели на странице зборника веома важне одлуке иако су неке сличне њима унете (наведени су едикти – Јагела виљунски из

1432. г. против хусита и Јануша Мазовјецког против лутеранаца, а едикти Сигизмунда Првог против лутеранаца нису ушли у зборник.5 Недостаци сличне врсте могу се наћи и у

другим томовима,6 али ово не умањује битно значај Volumina Legum као извора података везаних за историју правног положаја Православне Цркве у Пољској и Литванији.

Од читаве масе одлука које се садрже у Volumin-ама на положај Православне

Цркве у Пољској и Литванији односи се њихов релативно мали број. До времена Сигизмунда Трећег има врло мало законских одредби које тумаче права присталица

источно-православне вероисповести, и оно што се среће у Volumina-ма пре Лублинске уније (1569.г.) односи се само на руске области које улазе у састав Пољске, а Литваније се (изузев Городељске уније из 1413. г.) уопште не тиче. Актови Лублинске уније из 1569.г.

први пут се односе на оба саставна дела (Пољске и Литваније) Речи Посполите, јер садрже изједначавање обе области у правном смислу. Због тога, да би се стекла представа о

правном положају које је православље имало у Литванији пре поменуте политичке уније морамо се обраћати многобројним привилегијама и повељама великих кнезова литванских, које се садрже у различитим зборницима историјских докумената, а који се

тичу односа према прошлости Литваније, југозападне и северозападне Русије, а такође – Литванског статута. Најраније одредбе о православљу у Volumin-ама се срећу под 1413.

годином у акту Городељске уније7 који садржи ограничавања грађанских права највиших

4 Volum Legum, III, 44—80, IV, 344—354, VI, 254 и 270

5 Rozprawy Akademn Umiejetnosci, wydziat hislorycSno-filozoficzny, ser. II, t. XXI (ogoi zbioru XLVI), Krakow,

1903.г., с 64—65, 84—85, 88—91 и 102—103 6 Нису ушли многи устави (до 1661.г.) који се односе на Велику Кнежевину Литваније Ф.И.Леонтович

Спорна питања из историје руско-литванског права, Санкт-Петербург, 1903., с. 18-19. 7 Volum legum, I, 29—32

3

класа руско-литванског друштва које исповедају православље. Затим се у току 15. и 16. века среће још неколико таквих одлука, али их је, као што је горе речено, мало. Њихов број, у виду устава сеима почиње да се повећава с наступањем 17. века кад је настала

оштра борба између православних и унијата. У току читавог седамнаестог века кад су православно племство, братства и козаци

енергично бранили своја верска права, среће се много одредаба које се тичу православља и то углавном повољних по њега; међутим, с наступањем 18. века кад су православци на територији Речи Посполите били лишени могућности да бране своја права број одлука

сеима о православљу се поново смањује и њихов садржај је ограничавајући за оне који нису припадали унији. Шездесете године 18. века обилују одлукама сеима које се тичу

православаца. Ове одлуке, издате под притиском руске владе васпостављају сва она грађанска и црквена права која су православцима била одузета за време краљева Саксонске динасије, и изједначавају их у многоме с католичким поданицима Речи

Посполите. Одлуке које се садрже у Volumin-ама о Православној Цркви у Пољској и Литванији

нису увек биле исте. Једно време нису разликовале њене чланове од католика, давале су првима иста права као другима (16. век и неке одлуке из 50-их година 17. века), у друго време су јако ограничавале права "шизматика" и угњетавале њихову верску слободу, а с

њом заједно и грађанску (устав из времена владавине Јана Собеског и у 18. в.). Због тога се у целини период од четири века који обухвата садржај Volumin-а, историја правног

положаја Православне Цркве у Пољско-Литванској држави може поделити на пет периода од којих сваки има своје карактеристичне особености.

Први период почиње од времена Јагела (од 1386. године кад је примио

католицизам) и траје до владавине Стефана Баторија, укључујући и овај период. На његовом почетку права Православне Цркве се унеколико ограничавају (Городељска унија

из 1413.г.), међутим, за време Јагелових наследника ова ограничења се постепено ублажавају, 60-их година 16. века православци се готово изједначавају с католицима, а за време прва два периода без краља једнакост православља (исто као и других

вероисповести) с католицизмом поново свечано потврђују конвокациони и изборни сеими. Недаће које је у овом периоду доживљавало православље углавном су потицале од

злоупотреба које су краљеви допуштали приликом поделе црквених дужности (злоупотреба права убирања данка, такозваног jus patronatus).

Међутим, овакве злоупотребе пољско-литвански владари су себи дозвољавали и у

односу на католичке црквене дужности (пример: трговина бискупским катедрама за време Сигизмунда Првог.8 У принципу, православци су се у овом периоду и у грађанском и у

црквеном смислу правно (а тим пре фактички) мало разликовали од католика: имали су своју највишу хијерархију, градили су цркве и манастире, куповали црквена имања, обављали највише државне и друштвене дужности; општа ограничења православаца се у

Volumin-ама не помињу. Други период обухвата владавину Сигизмунда Трећег (1587-1632.г.). Његова карактеристична особеност је појава црквене уније коју је краљ узео под

посебно покровитељство и оштра борба између православаца и унијата. Влада и то доба дуго времена потпуно игнорише постојање православља,

сматрајући његове следбенике отпадницима од "грчке религије" руског народа, који је

наводно, од почетка био наводно у јединству с Римом; она је лишила православце највише хијерархије, пренела је сва права која су им од давнина припадала на унијате и усмерила

је сва своја средства на ширење уније међу њима. Православци (прво само племство и братства, а затим, нарочито од 20-их година 17. века и козаштво) енергично бране своја религиозна и политичка права, захтевају од владе да призна постојање њихове самосталне,

посебне у односу на унијатску, Цркве, али васпостављање највише хијерархије, без обзира на све своје напоре, ипак не добијају. Влада је обећала да ће им дати самосталне владике

8 Жукович, Кардинал Гозије, с . 36-40.

4

(устав из 1607.г.), али није испуњавала своје обећање, све захтеве православаца је одлагала од једног сеима до другог.

Трећи период почиње од периода без краља после Сигизмунда Трећег (1632.г.); он

се карактерише успесима православаца у борби с унијом, чији резултат представља устав повољан по њих. Они добијају највишу хијерархију с митрополитом на челу, враћају им се

многи манастири и цркве који су им били одузети и под утицајем успеха козаштва у крвавој борби против пољске владе, de jure постижу оно што нису имали чак ни у првом периоду: православни митрополит (Зборовски договор) и владике (Гадјачски чланови),

попут католичких јерарха добијају сенаторске фотеље. Вечни мир с Московском државом 1686. године завршио је овај период. Његов почетак је био повољан за православце, али

крај подсећа на време Сигизмунда Трећег. Од краја 60-их година 17. века православље се лишава својих заштитника:

племство се већином покатоличава и полонизује, козаштво слаби и губи свој ранији

значај, православна братства, лишивши се подршке племства и козаштва принуђена су да обуставе своју ранију развијену добротворну делатност. Католицизам и унија, не

наилазећи на енергичан отпор, све више и више односе превагу над православљем, а влада их подржава и угњетава православље. Верски фанатизам и политичка гледишта рађају у њему намеру да истреби православље и руском народу наметне омражену унију.

Четврти период – од 1686.г. до 1786.г. почиње потпуно неповољно за православље. Пред крај 17. века потпуно престаје делатност племства у корист православља,

православне катедре једна за другом прелазе у руке унијата; влада лишава православце доступа државним и јавним дужностима и почиње да их поистовећује с протестантима. Њихов положај постаје крајње жалостан. Само се руска влада, стекавши велики утицај на

ствари у Пољској, повремено заступала за оне који нису припадали унији и заузимала се у њихову корист пред пољском владом. Међутим, ова заузимања су мало мењала положај

угњетаваних православаца. Тако су се ствари одвијале до ступања на руски престо царице Катарине Друге, која је уложила много труда за побољшање положаја прогањаног православља. 1768.г. православцима су враћена сва њихова некадашња грађанска и

црквена права и они су постали готово равноправни с католицима Речи Посполите. Пети период обухвата епоху четворогодишњег, или другим речима, великог сеима

(1788-1792. г.). Четири године нису дуг период, али пошто се овај сеим много разликује од свих осталих по својој делатности уопште и по односу према православљу посебно, мора се издвојити у посебан период. Сеим се заиста бавио проналажењем средстава за

препород Пољске. У односу према православљу под утицајем политичких догађаја која је Реч Посполита доживљавала 1788-1792. године, с једне стране, и ширења у Пољској идеја

француског просветитељства с друге – четворогодишњи сеим је показао добронамеран став према православљу и без икаквог спољашњег притиска објавио је верску слободу, проширио покровитељство владе и на православце и озаконио њихово ново црквено

уређење, због којег је Православна Црква у Пољској раскинула везу с Руском Црквом и потчињавала се константинопољском патријарху.

Сваком од ових периода у понуђеном делу посвећује се посебна глава. Приликом прегледа сваке одлуке у односу на православље обраћана је пажња на околности политичког и друштвеног живота које су помагале његовом настанку. Пошто је

православно племство, као најпуноправнији слој руског народа, имало велики утицај на настанак ове или оне одлуке сеима (нарочито у 17. веку) у одговарајућем делу је

посвећена посебна пажња инструкцијама сеимским посланицима, које им је обично давало племство, које се окупљало на такозване предсеимске сеимиће, у којима је изражавала своје захтеве у односу на предстојећи сеим.

Исто тако, нису заобиђени козачки покрети и заузимања руске владе у оним случајевима који су изазивали појаву ових или оних статута који су се тицали

православаца. Многи догађаји из црквено-историјског живота југозападне Русије, без обзира на сву њихову важност у историји Православне Цркве су прећутани, о многима од

5

њих начињене су само кратке опаске, а уопште се у раду говори само о околностима и појавама црквено-историјског живота руских области које су улазиле у састав Речи Посполите, које су имале утицаја на правни положај Православне Цркве на територији

Пољске и Литваније.

Православна Црква у Литванији и Галичкој Русији до Кревске Уније

Одвајање северо-источне Русије од југо-западне које је започело у 12. веку, од

времена татарског погрома још више се појачава и даје потпуно нови смер току историјског живота јужноруских земаља. Народи који су живели у суседству с њима –

Мађари, Пољаци и Литванци, који су поново ступили на историјску сцену – чине покушаје да овладају деловима југо-западне Русије. Највећи успех у овом смислу имали су од времена Миндовга (ум. 1263.г.) литвански кнезови, који су припојили својим

територијама једну земљу за другом, а покушаји Мађара и Пољака, који су претендовали на Црвену или Галичку Русију, остајали су без успеха док овде са смрћу Јурија Другог

Андрејевича 1335. године није престала да постоји династија Рјурикових. У 14. веку цела југозападна Русија, која је заузимала огромну територију око реке

Дњепра с његовим притокама, до Западне Двине, Дњестра и Јужног Буга, сад се већ

потпуно кида везе са североисточним областима које су почеле да се групишу око Москве, ступа у тесну везу с Литванцима и Пољацима и своју даљу судбину везује за судбину

поменутих народа. Полоцк, Витебск, Смоленск, такозвана Црна Русија, Северна земља, Волињ, Подолија и Кијев улазе у састав моћне Велике Литванске Кнежевине, а Црвена Русија 1340.г. за време Казимира Великог бива припојена Пољској. Тако се православље

овде среће с две вере: католичком, коју су исповедали Пољаци и паганском, које су се придржавали Литванци. Као што се могло очекивати, положај Православне Цркве у ове

две суседне државе ни из далека није био исти. До времена уједињења 1385. г. Велике Литванске Кнежевине и Пољске прва је

заузимала огромну територију од Балтичког до Црног мора, с једне стране, и од реке Угре,

Оке и извора Сеима до Западног Буга, с друге. Међутим, на овом простору није преовладавала литванска народност, већ руска, која се поделила на различите гране .9

Међу масом руског становништва које је ушло у састав Литванске државе литванско племе је било ништавно у бројчаном односу. Међутим, Руси нису превазилазили Литванце само у бројном и територијалном смислу, већ и у културном. Стога није чудо што они

почињу да утичу на цивилизовање Литванаца, може се рећи, од момента припајања Литванији првих руских земаља (Полоцке, Пинско-Туровске и др.) и овај утицај је растао

сразмерно припајању Литванији нових руских области. Литвански кнезови су били свесни надмоћи Руса у односу на Литванце, признавали су корист културног утицаја руског становништва на њих и трудили се да га на сваки начин подрже.

Литванци су прихватали од Руса занате и уметности, њихове обичаје и морал, хришћанску религију, право, па чак и језик. Наравно, ово није могло да прође без протеста

литванског народа, што видимо, на пример, након смрти Миндовга (1263.г.) у борби жмудског кнеза Стројната с Полоцким-Тотивилом (православним) или за време владавине Тројдена (1270-1282.г.),10 међутим, ове протесте су гушили симпатизери руске народности

и њене културе. Са ступањем на литвански великокнежевски престо Витења (1293-1315.г.) руски елемент коначно односи превагу над литванским и русификација Литванаца бурно

напредује.11 Ради успешнијег зближавања Литванаца и Руса литвански кнезови, који су гајили

симпатије према руским обичајима, ступали су у брак с руским принцезама, а оне су

9 Територија настањена Литванцима заузимала је мање од 1/10 целе Литванско -руске државе. Час. Мин. Нар.

Просв. 1893.г. март, стр. 80 (чланак професора Ф.Леонтовича. – Есеј о историји литванско-руског права). 10

Антонович, Монографија, т. 1, стр. 30-31 и 34. 11

Ibid, с . 40

6

улагале напоре у ширење православља не само у својој породици, међу својом децом, већ и међу поданицима. Тако су Гедимин и Олгерд били ожењени руским принцезама (први – Олгом и Евом, а други – Маријом Витебском и Јулијанијом Тверском); од седморице

синова Гедимина (1316-1341.г.) четворица (Наримонт, Љубарт, Кориат и Евнут) су била крштена у православној вери; православна су била и сва дванаесторица синова Олгерда

(1345-1377.г.).12 На примере примања хришћанства и виду православља од стране литванских кнезова наилазимо још у 13. в.13

Брачни савези између литванских кнезова и руских кнегиња и ширење

православља међу Литванцима давали су руској народности све већу и већу предност у Литванској држави. Ова надмоћ руских народних принципа и руске културе врхунац је

достигла у време великог кнеза Олгерда (1345-1377), који је сву своју пажњу и све своје симпатије усредсређивао на интересе руског становништва. 14 По угледу на своје владаре литванско становништво је усвајало руску културу. У овом смислу победници (Литванци)

су кренули одличним путем усвајања националних особености побеђених (Руса) и брзо су прихватали од њих веру, обичаје и језик.

Русификиација Литванаца, чији висок степен и значај за Литву признају и пољски историчари15 достигла је то да је руски језик добио дефинитивну превагу над литванским на дворовима кнезова и међу литванском господом и постао једини званични језик

администрације и суда на простору целе Велике Кнежевине Литванске; на њему су се писала сва државна акта и званична документа.16 Осим очигледне надмоћи православне

руске културе у односу на паганску, литванску и давању преимућстава првој у односу на другу литванске кнезове из 14. века на то су подстицале и директне политичке рачунице и позиције. Истовремено с уједињењем руских земаља од стране литванских кнезова у

североисточној Русији њих су уједињавали и велики кнезови московски. У 14. веку између Литваније и Москве почињу сукоби. Да би се успешно борила с

Москвом и задржала освојене руске земље Литванија је морала да препусти власт и надмоћ на својој територији свему руском, укључујући руски језик и православље, јер би у супротном случају Руси, поданици Литванског цара радо прелазили на страну Москве с

којом су били исте вере и која им је била блиска.17 Због наведених околности руски елемент је међу Литванцима стекао огроман значај и утицај. У току каснијих историјских

догађаја који су се одвијали у истом овом правцу, као што је то било за време Гедимина и Олгерда Литванска држава би са временом постала православна западно-руска велика кнежевина (као Москва источно-руска) да брак великог литванског кнеза Јагела 1386.

године с пољском краљицом Јадвигом, кћерком Лудовика Мађарског и као последица ове женидбе, политичко уједињење Литваније и Пољске, нису нагло изменили ток историје и

усмерили га у апсолутно другом смеру; Литванија је морала да постане католичка држава и да прими пољску културу.

Док је у Литванији православље до 1385. године имало успеха у припојеној

Пољској Црвеној Русији оно је наишло на неповољне услове. 1340. г. пољски краљ Казимир Велики, који је искористио смрт кнеза Болеслава Мазовјецког (рођака последњег

Галичког Рјуриковича Јурија Другог) и који је владао од 1336. г. Црвеном Русијом, заузео

12

И.Чистович, део 1., 16-17, Макарије, т. IV, 129, уп. Анотнович, Монографија, т. I, 84-85. 13

Син Миндовга Воишелг, ко ји је био монах, брат горе поменутог, по речима летописа, уклетог,

безаконитог, проклетог и немилостивог Тројдена – Сурпутиј, Лесиј и Свелкениј " держашче правују вјеру

крестјањскују, преизлиха љубјашче вјеру и нишчаја", затим, син истог овог Тројдена Римонт, не само да је

примио православље, већ и монаштво и с именом Јелисеја се подвизавао у Лавришевском манастиру, а у 14.

веку тежња литванских кнезова према православљу се, како се види из горе реченог, појачава. Сабрана дела

руских летописа, т. II, стр. 204 и 345. 14

Антонович, Монографије… т. 1, стр. 84 и 86 15

Бобржински, т. I, 210 16

Е.Голубински, Истор. Рус.Цркве, период други (Московски), т. 2, прва половина тома, Москва. 1900.г.,

стр. 334-335. 17

Бобржински, т. I, 183

7

је са својом војском ову руску област и припојио је пољској круни. По реакцијама пољских историчара, уједињење Црвене Русије и Пољске носило је форму династичке уније,18 што је представљало резултат пољске политике која се од времена Владислава

Локетка (1306-1333) примењивала према појединим пољским земљама. Локеток је желећи да уједини под својом влашћу расуте пољске области ово

уједињење стварао у виду личне уније: свакој земљи остављао је потпуну аутономију, потпуну самосталност чувајући организацију и хијерархију лица на дужностима које су до тада постојале.19 Чувањем потпуне аутономије сваке земље имало се у виду да се она јаче

веже за краља. Исто је било учињено и у односу према Црвеној Русији: Казимир Велики, потчињавајући себи ову земљу, оставио јој је потпуну самоуправу, задржао је у њој све

раније законе и установе, друштвено уређење које се успостављало вековима20 и потпуну слободу вероисповести по обреду Источне Цркве.21

Без обзира на то што је Казимир Велики Црвеној Русији дао привилегије, положај

православља се овде није могао сматрати сигурним и безбедним. Пре свега, папа није могао равнодушно да гледа на то да у католичкој држави живе шизматици и желео је да

их преобрати у католицизам. Папа Бенедикт Дванаести је сазнавши од самог Казимира Великог о потчињавању Русије и о томе да се краљ заклео и да је обећао руском становништву да ће га у свему штитити и чувати његове обреде (in eorum ritibus), права и

обичаје, написао (29. јуна 1341. г.) краковском бискупу да ослободи Казимира од заклетве коју је дао22 и самим тим му омогући да делује слободно у односу на православно

становништво Галичке Русије. Затим су и сами Пољаци, за које је овај богати крај био драгоцен, улагали све

напоре да га одвоје од остале Русије и чвршће вежу за Пољску. С таквим циљем активно

су се прихватили колонизације Галичке Русије и преплавили је масом католика – Пољака и Немаца.23 Интересима православља и руској народности је очигледно претила опасност:

1343. године, по сведочанству руских летописа перемишљски председник црквеног одбора Дашко и Данило Острошки, "бојачисја, аби Љахи не чинили им јакого насилиа в вјерје, понеже многих уже прелстиша на своју вјеру" побунили су се и позвали у помоћ

Татаре. Међутим, њихов покушај се показао безуспешним, јер је Казимир победио Татаре.24

1349. г. он је коначно потчинио сву Галичку Русију и енергично се латио полонизације ове покрајине. Сматрајући да је то једно од главних средстава за ширење католицизма он је овде предузимао мере за његово ширење на руске области недавно

припојене Пољској. Као што се види из буле папе Климента Шестог (од 14. марта 1351.г.), Казимир Велики је саопштавајући му о потчињавању руских области предлагао да се овде

отвори латинска митрополија са седам епископских катедри .25 Ове катедре се заиста оснивају у Перемишљу, Галичу, Холму и Владмиру, а због одсуства католика у руским областима, епископи који су на њих постављани били су само епископи који се помињу,

18

Бобржински, т. I, 167, 183 и 188. 19

Ibid I, 167—168, уп.Карјејев "Истор. ес. Пољск. Сеима", стр . 52. 20

Бобржински, т. I, 167, 183 и 188. 21

Шмит, 1, 163, Bulinski, I, 180. По речима Длугоша, Лавов се није предавао Казимиру док краљ није обећао

да неће ни чинити насиље ни мењати однос према православној вери (dummodo rex ritum fidei eorum non se

violaturum aut mutaturur repromittat), припојивши заувек (perpetuo applicat, incorporat, unit et annectit) Пољској

целу руску земљу, он ју је оставио у својој вери, потпуној неприкосновености и благочестивости (Dlugosz III

p. p. 197, 198). У Густинском летопису за 6848. (1340.г.) се каже да су се становници Лавова предали

Казимиру Великом, "варујучи собје, аби в старожитној вјере никто им николи ничого не чинил, јеже

Казимир објешча им. А потом сеј Казимир крол, собрав сеим, на нем же рускују земљу на повјети и

војеводства раздјели, и шљахту рускују јединоју волностију з полскими волностјами совокупи и утверди"

(Пуно сабрање руских летописа, т. II, 349). 22

Theiner т. I, № 566, р. 434 23

Бобржински, I, 183. 24

Сабрани руски летописи, т. II, 349-350. 25

Theiner, т. I, № 702, р. 531—533

8

епископи без пастве – in partibus и живели су у звању суфрагана на другим катедрама, понекад у Немачкој, па чак и Енглеској.26

Политичке прилике приморавале су Казимира Великог да буде веома опрезан

приликом ширења католицизма у Галичкој Русији: виши слојеви још увек су били православни и имали су велики значај, и ово је због готово непрекидне борбе за руске

области с Љубартом, волињским кнезом, Казимир морао да има у виду. Фактички, католичке катедре у Галичкој Русији појаљују се тек за време наследника Казимира Великог, Лудовика Мађарског чији се Галички намесник Владислав Опољски нарочито

енергично прихватио ширења католичанства. По сведочанству једног фрањевца 1372. године у Галичког Русији није било ни саборних ни парохијских цркава, није било чак ни

свештеника (католичких) и у маси неверних и шизматика могло се наћи само мало католика.

Међутим, 70-их година 14. века захваљујући делатности Владислава Опољског

који је владао Русијом од 1372. до 1379. г. католицизам овде добија чврсту организацију.27 Његова делатност је у овом смислу била толико енергична и корисна по католицизам да га

папа Григорије Једанаести говорећи о њему с великом похвалом и у својој були од 3. марта 1375. године назива dux zelo christianae religionis inductus.28 Ради ловљења руских шизматика и неверних у католицизам за време Лудовика Мађарског у Галичку Русију

позвани су били fratres minores (фрањевци), који је овде требало да се баве мисионарењем. 19. новембра 1371. г. папа Григорије Једанаести је замолио Гнезненског надбискупа и

уопште пољске бискупе да пруже своје покровитељство и заштиту овим монасима.29 Затим својом булом Debitum pastoralis officii (од 13. фебруара 1375.г.) исти овај

папа Григорије Једанаести објављује о томе да се у Галичу, Перемишљу, Владимиру и

Холму отварају католичке катедре, при чему се Галич назива надбискупијом, а бискупи три остала града се проглашавају суфраганами Галичког надбискупа. 30 Наведене катедре

су се отварале постепено и њихово отварање обавезно је било праћено угњетавањем православља. Тако је приликом отварања надбискупије у Галичу православнима била одузета саборна црква и претворена у католичку, а уједно је католичка надбискупија

снабедевена имањима и селима одузетим од православне катедре.31 Тако је Православна Црква у Црвеној Русији од времена пољске окупације прешла из положаја државне и

владајуће на степен другостепене Цркве која се само толерише, а од 70-их година 14. века почињу отворени прогони.

А и како је могло бити другачије тамо где је владар био католик, где су редове

локалне администрације попуњавали католици и где је католицима давано више права, слобода и предности у односу на православце? Због тога нема ничег чудног што су до

почетка 15. века полонизација и католицизам овде пустили корење и што пољско-католички елемент у Галичкој Русији заузима владајући положај, тако да се овај део Русије по својој унутрашњој организацији и обичајима знатно разликовао од других

руских земаља. Међутим, само политичко издвајање Галичке Русије од остлих Пољацима је било мало: они су се потрудили да је издвоје и у црквеном смислу. Пред крај свог

живота Казимир Велики је смислио да да Русији коју је окупирао посебно, потпуно самостално црквено уређење ослободивши је зависности од Кијевског митрополита.

26

Грушевски М., Историја Украјине-Русије, т. 5, стр. 423. 27

М. Грушевски, Историја Украјине-Русије, т. V, стр. 426-427 28

Theiner т I, № 967, р. 719 29

Theiner т. I, № 900, р. 668 -669 30

Ibid т. I, № 964, 713—714. У овој були се између осталог каже да је од времена припајања Русије Пољској

она била потчињена Љубушком епископу, а сада се издваја из његове епархије, због тога што ју је због

велике удаљености "у току многих година ретко" посећивао. Ово служи као доказ да до издавања ове буле,

тј. до 1375.г. фактички није било католичких катедри у Црвеној Русији. В. М.Грушевски, Историја Украјине,

т. V, стр. 423, 424 и 426, 427. 31

A3Р,т. II № 198, с. 359, Dlugosz t. III, p. 360 Buhnski, I, 181-182

9

1370. године он је захтевао од константинопољског патријарха Филотеја да Галичу да посебног митрополита на основу тога што је Галич наводно "био престо митрополије од искона". Као кандидата за галичког митрополита пољски краљ је предложио извесног

јужноруског епископа Антонија; у случају да патријарх не испуни његов захтев краљ је претио да ће "крстити Русе у латинску веру". Филотеј је испунио захтев Казимира и

поставивши Антонија за Галичког митрополита привремено је потчинио његовој управи и епархије: Холмску, Туровску, Перемишљску и Владимирску.32 Тако Православна Црква у Галичкој Русији наилази на јаког непријатеља у пољској влади и њеном покровитељству

католицизму. Православље које је уживало правну слободу и неприкосновеност фактички се подвргава притисцима и ограничењима не само у сфери политичких односа, већ и

верских.

Православље у Литванији и Пољској за време краља Владислава Другог

На територији Велике Литванске кнежевине православље је, као што је већ речено,

за време Витена, Гедимина и Олгерда, уживало положај религије којој се пружа покровитељство. Међутим, од времена Кревске уније, која је династички везала Пољску и Велику Литванску кнежевину, положај се мења нагоре и у литванским областима.

14. августа 1385. године у литванском граду Креву Јагело је потврдио услове политичке уније између Пољске и Велике Литванске кнежевине које су израдили

посланици великог литванског кнеза и пољски племићи, који су у то време владали Пољском због тога што је Јадвига била малолетна.

Заузврат за добијање руке Јадвиге и за то да буде признат за пољског краља Јагело

обећава: 1) да ће примити римокатоличку веру заједно са свом својом некрштеном браћом и са свим својим бојарима и земљопоседницима (nobilibus, terrigenis), са свим угледнима и

простима; 2) да ће употребити сва средства да се врате територије које су Пољска и Литванија изгубиле; 3) да ће платити 200 хиљада флорина новчане казне Вилхелму Аустријском, односно износ који је наведен у његовом брачном уговору с Јадвигом; 4) да

ће својим средствима вратити Пољској све територије које су јој било када одузете; 5) да ће пустити на слободу све заробљенике, које у Литванци ухватили у Пољској; и 6) да ће

заувек припојити (perpetuo applicare) Пољској краљевини своје литванске и руске територије.33

Ова унија није обећавала ништа добро православљу, могло се очекивати да ће се

његов положај у Литванији погоршати. Тако је заиста и било. Јагело се сам одрекао православља које је исповедао свега неколико дана пре ступања у брак с Јадвигом, његов

пример следила су четири брата која су допутовала заједно с њим у Краков и сва свита. У Литванију се вратио 1387. године, окружен многобројним представницима католичког клира и активно се латио обраћења Литванаца у католицизам, притом није деловао само

речима убеђивања, већ и путем насиља. Ова проповед је пре свега била упућена паганима, којих је у Литванији било још увек много. Сви спољашњи знаци паганства су били

уништени: на многим местима су подигнуте католичке цркве, а у Виљнусу је отворена бискупска катедра.34

У Жмуди, где се литванска национална традиција држала веома чврсто, католичка

пропаганда дуго времена није имала успеха;35 она је била безуспешна и међу

32

Руска историјска библиотека, коју издаје Ар хеографска Комисија, т. VI, прилози NN 22-23, col. 12S-133,

упореди: Макарије, т.IV, 56-57. Четири наведене епархије дате су на привремену управу Антонију, због тога

што тада тамо није било епископа (Рус. Истор. библ. т. VI, прилог бр. 23, col, 132). Код преосв. Макарија

није речено да су се ове епархије Антонију потчињавале привремено, "док не престану свађе које се сад

тамо дешавају и не настане мир и крај саблазнима". Ibid., прил. бр. 23). 33

Monumenta medii aevi., т. II, № 3, р. 3-4, Danilowicz, Scarb iec... т. I, № 507, p. 254-255; Dhigosz... т. III, p.451;

Бобржинский, 1, 204. 34

Бобржински, I, 210; Чистович I, 50. 35

A. Lewicki, Dzieje narodu Polskiego w zarysie, Warszawa, 1899, p. 142; Чистович I, 51; Смирнов, I, 183.

10

православним становништвом Литванско-руске државе, иако је Јагело покушавао да ограничи његова права у поређењу с правима људи који су исповедали католицизам. С његове стране било је покушаја да се православци привуку у католицизам и насиљем.

Сачувала се "Вест о мученичкој смрти двојице угледних Литванаца, који нису хтели да промене православље за латинство".36

Мисионарској делатности Јагела у Литванији претходила је скупштина из 1387. године, на позив великог кнеза, а у Виљнусу кнезова и бојара,37 који су били наклоњени унији и католицизму; на њој је одлучено: „Да се сви природни Литванци оба пола и сваког

звања вери католичкој и послушању светој Римској цркви привуку и чак насилно, без обзира на то којој вери да су раније припадали.―38 Одавде се види да су се одлучне мере за

обраћење у католицизам примењивале прво само према Литванцима, чији број је у поређењу с Русима био мали, а последњи као да су остављени на миру и добили право да слободно, без икаквих притисака и ограничавања свог положаја исповедају веру својих

отаца. Међутим, творци политичке уније Пољске и Литваније (искључиво пољски магнати-велепоседници) нису могли да се помире са слободом православља и његовом

равноправношћу с католицизмом. Унија је за своје фактичко остварење захтевала потпуно изједначавање обе државе

у политичком, верском, друштвеном и уопште у сваком смислу. Наравно, потпуно

изједначавање није могло да се оствари одједном; за то су били потребни време и људи, који би то чинили. И Јагело и пољска господа почели су да размишљају о стварању

елемента који би се у Литванији борио за унију. Овакав елемент је било литванско бојарство. Друштвено уређење Литваније у време њеног уједињења с Пољском у многоме се разликовало од пољског. Племство уопште, и нарочито такозвано "можновладство"

(богаташи) су до краја 14. века стекли огроман значај у Пољској. Они су били фактички владари државе, чему су у многоме допринели немири који су наступили након смрти

Казимира Великог. Тенденција племства да учврсти своја класна права и привилегије на уштрб краљевске власти испољава се у свакој згодној прилици. Као једно од давнашњих права самоуправе племство је 1374. године на конгресу у Кошицама успело да издејствује

од краља Лудовика Мађарског не само потврду својих ранији привилегија (literas), права и слобода, које су му даровали његови претходници, већ и низ нових олакшица у виду

слободе од свих дажбина и обавеза изузев: 1) два гроша од лана (такозвана дажбина по једном плугу), која су сви морали да

плаћају; 2) војне службе за заштиту од непријатељских напада, при чему ову службу

племство треба да обавља о сопственом трошку, а у случају рата ван граница пољске државе, краљ надокнађује племству све личне и имовинске губитке; 3) изградња и

одржавање замака од стране кметова племића. Истим овим привилегијама Лудовик је потврђивао аутономију појединих пољских територија, јер је обећао да ће све дужности војвода, кастелана, судија, поткоморија и т.сл. које се обично давале доживотно, у

извесној области неће давати људима са стране већ само мештанима из ове области, само онима qui sint regnicolae terrarum ejusdem Regni, in quibus hujusmodi dignitates vel honores

consistunt.39 Позивајући на престо Јагела и женећи га Јадвигом пољски богаташи нису заборављали како своје, тако ни опште интересе племства.

13. фебруара 1386. г. на дан ступања у брак с Јадвигом Јагело још више шири права

и привилегије племства и ограничава краљевску власт: племству је дато право да даје својим члановима сва почасна и места (дужности) која доносе корист, да добија новчану

награду за губитке које је претрпело за време похода, без обзира на то где да су се они остваривали, унутар државе или ван ње, у иностранству; племство се ослобађало од

36

Смирнов I, 185 (цитат из летописа који је издао Данилович). 37

Шмит 1, 210; Смирнов 1, 183. 38

Смирнов 1, 183. 39

Volum legum I, 24-25, Бобржински I, 201, A Lewicki, Dzieje 132-133.

11

краљевских судија и добијало је све замкове, али је данак у износу од два гроша за лан ипак морало да плаћа.40 Дакле, слобода и права пољског племства били су веома велики.

Потпуно другачију слику видимо у Литванији. Тамо је велики кнез, или како је

називан, господар, уживајући неограничену власт, био пуноправни господар земље. Он је располагао земљом делећи је кнезовима и бојарима који су јој били потчињени, који су за

то морали да испуњавају одређене обавезе у виду војне службе. Ова обавеза односила се на сваку земљишну својину. Слободе и привилегије, које је уживало пољско племство биле су непознате литванском бојарству. Док је племство користило земљу с правом

потпуне својине, бојарство је добијало право да убире данак у виду лана и за извесну надокнаду и обавезе предавало је ово право ситном витешком реду, који је имао

неограничену власт над сеоским становништвом. У принципу, у Литванији сви слојеви имају обавезе, нико од њих није слободан, и сви они зависе од владара. Чак је и бојарство имало толико ограничена права да није могло да располаже по сопственом нахођењу ни

имањима која су му дата, ни судбином чланова својих породица (није могло, на пример, да по сопственом нахођењу удаје своје кћери).41 Пољска господа и Јагело су желећи да

учврсте унију, сматрали за потребно да прошире права литванског бојарства, да му дају одређену слободу и привилегије, које је поседовала пољска шљахта. Међутим, истовремено су се ове привилегије односиле само на оне бојаре који су примали

католицизам. 1387. г. 20. фебруара, Јагело је издао привилегију у којој се наводе права, која су

давана бојарима-католицима.42 На почетку овог привилегија се каже: "За ширење (ad augmeatum) свете вере и јачања(firmitatem) католичке религије дајемо и уступамо (concedimus) поданицима који су се крстили и који желе да се крсте43 следеће слободе

(libertates) и права". Даље, ―сваки бојарин (armiger sive bojarin) који прима католицизам (fidem catholicam), исто као и његови наследници и потомци, добија потпуну слободу да

има, држи, влада, продаје, уступа, мења, даје, жртвује и предаје по сопственом нахођењу (beneplacitos) и жељи (voluntarios) замкове (castra), округе (districtus), виле (villas), куће и уопште све што по наслеђу од оца свако поседује како би, ради избегавања правне

неједнакости оних које је унија учинила поданицима исте круне, они уживали права и наслађивали се њима, попут оних која имају остали наши поданици у земљама наше

(говори се у име Јагела) Пољске краљевине; желимо да у сваком кастеланству (in castellanea) и округу или територији буде један судија који би разматрао тужбе (causas quaerunlantium audiat) и одређивао казне (poenas) по обичају и праву сличних судија који

се налазе (praesidentium) у земљама, окрузима и судовима наше Пољске краљевине, исто као и један извршилац судских одлука... Бојарима се даје право да слободно удају своје

кћери, унуке (neptes) и жене уопште, не искључујући удовице, само под условом да у таквим случајевима поштују католички обред (ritum catholicum). Ако пак кћи, унука или рођака (cognatum) неког од ових бојара остане после смрти свог мужа удовица, она може

да остане на имању или поседу (in bonis sen possessionibus) свог мужа (да влада њима), разуме се док остане у удовиштву (in toro viduali); ако пак она пожели да ступи у други

брак, нека преда мужу којег изабере dotandum, а имање и власништво ово предаје деци покојника, ако их буде; а у случају да не буде деце – најближим рођацима свог првог супруга, као што чине удовице у Пољској. Бојарство се ослобађа свих натуралних обавеза

у односу на господара, изузев изградње нових и поправљања старих замкова у случају да за то буде ангажована цела Литва. ―Војне походе, по давнашњем обичају, бојари обављају

за рачун својих сопствених средстава и у случају потере за напријатељима не само бојарин, већ и сваки мушкарац који је способан да носи оружје, обавезан је да учествује.

40

Bandtkie, jus Polon , 189, Смирнов, I, 175-177. 41

Грушевський, Iстор. Укра iнi-Руси, т. V, 43, Бобржински I, 207 A Lewicki, Dzieje , 138. 42

Ова права су представљала део онога што је већ раније поседовала пољска шљахта (Шмит I, 210). 43

У латинско-пољским документима из тог доба речи baptrzatus и christianus представљају синониме речи

―католик‖, schismaticus се увек односи на православце.

12

Свако ко је примио католичку веру и одступио од ње, као и онај ко није примио католичку веру неће уживати ова права.‖ Привилегија је издата у Виљнусу 20. фебруара 1387. године у присуству кнезова: Скиргела Троцког, Витовта Гродњенског, Корибута Новгородског

итд.44 Циљ издавања ове привилегије је да подигне значај католицизма и учини га

привлачнијим у очима православног племства и понизи га пред католицима. Иста ова тенденција уочава се и у повељи Јагела, коју је издао исте ове 1387. године (22. фебруара) првом Виљнуском бискупу Андреју Васиљу (грба Јастрембец). У њој Јагело обећава и

куне се да ће предати, привући, призвати и на крају, принудити (immo compellere) да приме католичку веру и повиновање римској цркви све Литванце (у Литванији и у Русији)

сваког пола (sexus) и сваког звања и стања, ма каквој вери или секти да припадају. Како се новообраћени не би одвраћали од повиновања католичкој цркви и њеног обреда и како би се уклониле све препреке за католичку веру Литванцима оба пола се забрањује да ступају

у брак с Русима уколико ови не приме католичку веру. У случају да неко (мушкарац или жена) упркос овој забрани ступи у брак с католиком (или католкињом) брак се не раскида,

али један од супружника – некатолик – обавезан је да се присаједини Католичкој цркви, на шта таквог треба принудити чак и телесним казнама. 45

Оба наведена документа говоре о томе да католицизам од 1387. године постаје

привилегована и владајућа религија у Литванији, а православље заузима другостепени положај и сматра се нечим нижим у односу на католицизам. Међутим Јагело се на

зауставља на овоме: он је поставио себи за циљ да учврсти католицизам, сломи шизму (православље) и потчини руски народ Риму и он је овај циљ покушавао да оствари са запањујућом неопрезношћу46 трудећи се да где год је то могуће, подигне значај

католицизма и понизи православље и самим тим повећа у земљи којој је владао број латињана.

Јачање латинства у Великој Литванској кнежевини било је важно због обезбеђивања политичке уније између Литванске државе и Пољске, пошто је ова унија била лабава. Енергични Витовт који је стао на чело Литванаца (од времена Островског

споразума из 1392. године) упорно је тежио ка потпуном одвајању Литваније од Круне. Пољацима се нису свиђале овакве тежње Витовта због чега су и мислили да их ради

учвршћивања уније паралишу. Искористивши политичке околности које су настале после пораза литванске војске од стране Татара на реци Ворскли 1399. године и смрти краљице Јадвиге (нови избор Јагела за пољског краља и давање Велике Литванске кнежевине на

доживотну владавину Витовта) пожурили су да по други пут формирају унију између две државе, али су овог пута за њено признавање ангажовани и представници литванског

племства. На Божићним празницима 1400. године у Виљнусу је био организован конгрес на

који је дошао Витовт с најутицајнијим лицима по свом званичном положају (с највишим

клиром, кнезовима, бојарима, господом и велепоседницима из целе Литваније и Русије), међу којима је прво место заузимао Виљнуски бискуп Јаков. У одлуци с овог конгреса (од

18. јануара 1401. године) након набрајања присутних47 од којих су многи названи поименце (... quorum quamvis nomina singulatim hie non sunt expressa), објављује се да је овај конгрес tota universitas omnium et singulorum Nobilium et terrigenarum praedictarum

Lithuaniae et Russiae Terrarum. Окупљени изјављују да сви они (како су још при избрању

44

Dzialfylski, Zbior praw Litewskich od roku 1389 do roku 1529, Poznan, 1841. p. 1-2; уп. A.Lewicki, Dzieje ...

142, и М. Грушевський, Iстория Украiнi-Руси, т. V, 47. 45

Документа, која објашњавају историју западно-руских крајева, прилог, стр. 2, уп. Зборник древних повеља

и аката Виљнуса и Ковна, део 1, Виљнус, 1843. г. т. XLV-XLVI; уп. A. Lewicki, Powstanie Swidrygietly (ustep

z dziejow unii Litwy z Korona), Krakow 1892, p. 4. 46

A. Lewicki, Powstanie Swidrygielly., 27 47

Сматрамо да је немогуће навести број свих литванских кнежева присутних на конгресу, јер овде после

имена неког од лица често читамо израз: cum filiis suis или cum fratre et caeteris, cum fratribus , или cum suis

caeteris fratribus germanis (Volum Legum, 1, 27).

13

Владислава тј. Јагела на пољски престо и приликом примања свете католичке вере обећали, тако и сад) обећавају да ће свим силама и средствима стајати за Јагела и Круну против њихових непријатеља и ни под којим изговором неће одступити од њих, већ ће

увек без лукавства и преваре у нужди помагати краљу и Круни, пољској држави и њеном становништву и трудити се својом искреном и несумњивом благонаклоношћу за

добробит, интересе, корист и заједничко, као своје сопствено добро, да ће се и они, тј. краљ и Пољска исто тако, са своје стране, постарати да то чине Литванцима.

Пошто је краљ Владислав (тј. Јагело) по специјалној пуномоћи предао (debit et

contulit) врховну управу литванским и осталим земљама из своје кнежевске владавине у руке Александра, односно Витовта до његове смрти (ad vitae ejusdem Domini Ducis Vitovdi

terminum ultimum et extremum), конгрес firma sponsione et irrevocabili promisso sibi обећава да након смрти Витовта врховну управу (supremus principatus) Литвом и свим областима кнежевине заједно с његовим (Витовтовим), имањима и наслеђем (bonis et caeteris

patrimonialibus), са свим замковима, тврђавама, окрузима, територијама и њиховим становницима (cum omnibus castris, fortalitiis, districtibus, territoriis et eorum incolis), да ће

их потпуно и у целини предати и вратити, у складу с повељом коју је Витовт дао Владиславу (juxta tenorem literarum), краљу Владиславу и пољској круни.48

У своје име и у име свог потомства присутни обећавају да ће после смрти Витовта

зависити, потчињавати се, повиновати се и служити (adhaerere, subjici, obsequi et servire) без лукавства и обмане краљу Владиславу и Круни и да осим њега неће бирати другог

господара. ―Ако пак поменути краљ Владислав (не дај Боже!) умре без потомства, без знања и сагласности кнеза Витовта, као и нашег (чланова конгреса), кнезови, прелати, господа nobiles et communitas terrarum Poloniae (пољски) не смеју бирати или постављати

(locare) себи краља, јер, чувајући с њим чврсто, непромењиво и стално општење у сладости вере и недрима (in visceribus) Исуса Христа, држаћемо се чврсто вечног и

нераскидивог јединства (unionem)‖.49 Ова привилегија није обећавала ништа добро православцима. О православљу се овде ништа не говори, док се о високом значају католицизма и обавезама према њему на основу одлука конгреса говори прилично јаким

изразима. Заједно с избором Јагела за пољског краља највиши пољски клир, господа и племство (читамо у акту) ―и нас (подразумева се Литванце) који смо следили по благодати

Светог Духа његов (Јагела) пример, примили у своју католичку заједницу, извевши из мрака старе заблуде (паганства) кроз примање свете православне (orthodoxae) вере; поставши њихови истомишљеници и заједничари у вери, ми се узгред буди и умесно буди

речено обавезујемо да увек путем слоге помажемо развоју католичког дела (ad perfectionem catholicorum operum)‖.50

Како би навео литванско племство на унију и католицизам Јагело је још пре Виљнуског конгреса 1400-1401. године посебном привилегијом (1400.г.), као што се види из наслова Городељског акта из 1413.г.51 лишавао своје православне поданике права

грбова, племства и чиновничке службе; сва ова преимућства давана су само католицима по вери.52 Привилегије из 1387. и 1400. г. које смо навели добро карактеришу односе

48

Истог овог дана, 18. јануара 1401. г. Витовт је дао повељу Јагелу у којој обећава да ће бити веран краљу и

пољској круни и владати Великом Литванском кнежевином само до своје смрти, по његовој смрти све земље

се враћају Јагелу или његовим наследницима, изузев само неких земаља које ће уз знање краља бити дате на

доживотну владавину брату Витовта Сигизмунду и жени Ани Monum medii aevi t. VI, №233, p. 71-72. 49

Volum legum I, 27-28 Наведени акт из 1401.г. носи овакав наслов Privilegium praelatorum Lithvaniae,

tempore Vlad islai Jagellonis ad regnum de ducatu assumptorum ad communia auxilia inscribenutium Item quod

nullum ahum quam Vlad islaum regem pro domino habituri sunt, post mortem Vitowdi Item quod communi

consensu de utroque domino rex sit eligenodus На крају, actum et datum in Vilno ipso die Sanctae Priscae Virgin is

et Martyns, anno Domini millesimo quadnngentesimo primo . 50

Volum Legum, I, 27. 51

Volum Legum, I, 29. 52

Макарије, V, 335. Митрополит Макарије изражава претпоставку (т. V, 335, 336), да се ова ограничавајућа

за православце привилегија Јагела односила само на Галицију, ко ја је припадала Круни и да се на Велику

Литванску кнежевину није односила, али се у заглављу акта Городељске уније из 1413.г. директно каже да

14

Јагела према Православној Цркви од времена његовог ступања на пољски престо. Он је желео да ограничи слободу православља и прошири права католицизма с тим да припадници првог буду подстакнути да приме друго. У овом случају он је деловао као

неограничени владар у својој наследној Великој Литванској кнежевини, по свом личном нахођењу и његове привилегије из 1387.г. нису ушле у Volumina legum. Они нису биле

потврђене сеимом састављеним од стране обе половине федеративне државе и Volumina legum. Овај кодекс закона Пољско-Литванске државе који потиче од Казимира Великог (почиње познатим Вислицким уставом из 1347. године – ―темељом‖ целокупног пољског

законодавства) до 1413. године не садржи у себи никакве директне законске одредбе које се тичу Православне Цркве.

Унија између Пољске и Велике Литванске кнежевине представљала је резултат дубоких политичких размишљања. Политичари обе ове државе сматрали су да је ово нужно за даље постојање и процват сваке од њих. Њихови интереси су се сукобили, свакој

од њих било је потребно да ојача и прошири своју територију и оне су то чиниле за рачун руске територије због које су се (нарочито због Волиња) између Пољске и Литваније

водили дуготрајни ратови. Сетимо се Казимира Великог који је водио рат с Литванијом (с кнезом Љубартом) преко двадесет и пет година.53 Осим тога, Пољска и Литванија су имале заједничког непријатеља – моћан Тевтонски орден, с којим свака од ових држава

појединачно није могла да изађе на крај. Осим тога, Литванија је имала свог непријатеља – Московску државу. Татари су били опасни и по Литавнију, и по Пољску (Червона Рус се

подвргавала њиховим нападима). Корист од уније за Пољску је била у томе што су се знатно повећавале њене снаге, она се избављала од напада Литванаца, који су све пустошили, отварала је велике просторе за пољску колонизацију (Волињ, Подолија,

Кијевски крај) и могућност пољског утицаја на Истоку.54 Литванији је унија давала наду да ће ојачати у борби с крсташима и с Москвом.

Због важног значаја уније за Пољску пољски господари су улагали све могуће напоре како би је учврстили, како би се једном створени савез између Пољске и Литваније учинио снажнијим и теснијим. По мишљењу пољских богаташа, за то је требало јаче

повезати интересе литванског бојарства с интересима пољске шљахте, јер су се на овај начин у самој Литванији стицале присталице политичке уније између Велике Литванске

кнежевине и Круне. Изједначавање у правима литванског бојарства и пољске шљахте било је један од услова јачања уније.

1413. г. на конгресу у Городлу, на који су дошли Јагело и велики број пољских

магната и Витовт с неким (њих 47) литванским бојарима, који су примили католицизам, било је поново потврђено јединство (у виду инкорпорације) држава новим уговором, у

којем се објављивао принцип потпуног изједначавања литванских бојара-католика с пољским господарима.

У Литванији су се по овом уговору уводиле државне институције, између осталог и

раније Литванцима непознате дужности кастелана и војвода.55 Городељски конгрес се тиче и положаја људи који исповедају православље. Због већ познатог завета Јагела да ће

привући у католицизам своје поданике и због тога што конгресу нису присуствовали само католици, његове одлуке су се показале као неповољне за православно становништво Литванске државе: у правном смислу оно је стављено испод католичког. Највиши слојеви

руске народности искусили су велика ограничења својих права, онемогућен им је приступ највишим дужностима војводе и кастелана, нису могли да буду чланови државне раде и

уопште су се лишавали неких права и привилегија, који су се давали господи -католицима.

су слободе у њој наведене уступљене ―литванском племству, с изузетком Руса, лета Господњег 1400.‖

(Volum Legum, I, 29). Дакле, привилегија из 1400. г. се односила на Велику Литванску кнежевину. 53

Грушевски, Есеј о историји Украјинског народа (2. издање), 137-138. 54

A. Lewicki, Dzieje... 137. 55

Volum. Legum, I, 29-32; Бобржинский, I, 215; A. Lewicki.. 152.

15

Акт Городељских одлука носи следећи наслов: ―Придруживање (incorporatio) земаља Велике Литванске кнежевине Пољској заједно с уступањем од стране Краљевине Литванцима грбова и осталих познатих слобода ( liberatibus), уступљних литванском (с

изузетком руског) племства лета Господњег 1400. 56 Наслов акта показује да се у њему понављају и потврђују права и преимућства које

је литванском бојарству дао Јагело, својим привилегијем из 1400.г. Његов садржај је следећи. Ради ширења хришћанске религије и сопственог благостања Велика Литванска кнежевина уједињује се с Пољском; сва права Латинске цркве у Литванији изједначавају

се у свему с њеним правима у границама Круне, уз чување привилегија и имунитета свих литванских цркава. Господа и бојари литванских земаља, католици и одани Римској

цркви, којима су дати грбови, могу да користе и учествују у дарованим им од стране великог кнеза (donationibus), привилегија и концесија могу да их користе и да владају њима исто као што своје користе и њима владају пољски господа и племство. Литванска

господа и бојари могу да владају наслеђеним имањима с једнаким правима као пољско племство: дароване повеље које су им издате остају на снази; након смрти очева деца не

смеју бити лишавана наследних имања, већ треба да владају њима заједно са својим потомцима, а њихове кћери и сестре да уживају иста права која имају и кћери пољског племства.

Међутим, начињени уступак слободе не ослобађа бојаре обавеза да граде и поправљају замке, да граде војне (expeditionales) путеве и по старом обичају, да дају

великом кнезу данак (tributa dare). У Великој Литванској Кнежевини биће уведена исти почасни чинови (дигнитарства), имања и дужности које постоје у Пољској: уводе се дужности војвода и кастелана у прво време у Виљнусу и Трокима, а затим и на другим

местима, где буде угодно великом кнезу. После овога излажу се обавезе бојарства према краљу Јагелу и Витовту, исто као и њиховим законитим наследницима (бојари морају да

им служе верно); каже се да ће Литванци изабрати на место Витовта, после његове смрти, само онога кога изаберу Јагело или његови наследници, уз сагласност (cum consilio) прелата и господе из Пољске и Литваније, и обрнуто, да у случају смрти Јагела, пољски

прелати, господа и племство не бирају његовог наследника без знања и пристанка (sine scitu et consilio) Витовта и литванских кнезова и бојарства; одређује се право коришћења

од стране Литванаца грбова и печата, потврђују се све раније повеље, које је Јагело издао Пољској и Литванији не само седам или осам година пре овога, већ и у време крунисања, јарко се подвлачи да пољска и литванска господа и племство у случају потребе, уз

пристанак и вољу краља, организују у Лублину или Парчову, или неком другом одговарајућем месту, конгресе и саветовања (conventiones et parlamenta) ради веће

добробити и користи Пољске и Литваније, на крају, набрајају се они литвански представници који су прибројану корисника пољских грбова и печата. Акт се потврђује печатима присутних на конгресу. Међу последњима срећемо имена католичких бискупа

из руских земаља: Николаја Виљнуског, Јована – надбискупа-електа Лавовског, Матеја Перемишљског, Михаила Кијевског, Григорија Владимирског и Збигњева Кременецког

(Датум: ―2. децембар 1413.г. у Городлу на Бугу‖).57 Ограничење правног положаја присталица православаља састоји се у оним тачкама

Городељског акта у којима се говори о правима и предностима бојарства. Пре свега,

наградама, привилегијама, коцесијама и уступањима (од стране пољске господе) грбове могу да користе господа и бојари – само ―католици и одани Римској цркви ‖;58 на

православне се, значи, ове предности не односе. Даље, након што је било речено о

56

Код Dzialyriskiego стоји: ―de anno 1413‖— Zbior praw 7. 57

Volum Legum, I, 29-32. У називу месеца је очигледно дошло до штампарске грешке. Код Ђалинског (Zbior

praw р. 16) сто ји ―2. октобар‖. У повељи којом се на истом овом Городељском сеиму литванско племство

обавезало да ће деловати заједно с пољским и ко ја је издата истовремено с актом Городељске уније такође је

наведен 2. октобар (Volum Legum, I, 130), зато се и сматра да је тачнији датум који наводи Ђалински. 58

Volum Legum, I, 30.

16

оснивању дужности војвода и кастелана у Виљнусу и Трокима каже се: ―И за ова звања неће бити бирани они који не исповедају католичку веру и не потчињавају се светој Римског цркви; не допушта им се да буду ни на било који сталним државним дужностима

(aliqua officia terrae perpetua), као што је на пример, достојанство кастелана, ако се не слажу с исповедницима хришћанске вере, не дозвољава се њихово присуство на нашем

саветовању (ad consilia nostra) и не присуствују на њој кад се говори о општем добру‖. Овој одлуци даје се одговарајући мотив: ―Разлика у религиозним погледима

(тачније: разлика у култу - disparitas cultus) често доводи до различитог начина

размишљања и помаже обнародовању одлука које треба да се чувају у тајности‖.59 Наравно, није излишна предострожност за католике који имају намеру да свим средствима

привуку у Римокатоличку цркву омрзнуте шизматике! У наведеним изводима нема директног помињања православних, не даје се још потпуно тачно указивање на њих (говори се само о не-католицима), али у Городељском акту постоји једно место из којег се

види да су наведена ограничења усмерена против присталица источног обреда. Овде читамо: ―Поменуте слободе, привилегије и милости треба да користе и да њима владају

само господа и бојари Литванске земље, којим су дати грбови и печати господе краљевине Пољске и који исповедају католичку веру и потчињавају се Римској цркви, али не шизматици или други неверни‖ (non schismatici vel alii infideles).60

Овде се православни изједначавају с паганима-Литванцима (―неверницима‖) и наравно, лишавају се онога што је дато само католицима.

Садржај Городељског акта очигледно сведочи о односу пољско-католичке владе према православним поданицима, којег се она придржавала од првог момента додира с руским областима. У њему се јасно огледа политика Пољске у односу на своје

православно становништво. Оно што је пољска влада од времена Казимира Великог испољила у пракси

(притисци на православне) то од 1413.г. уноси у област права и истовремено с фактичким ограничењима православно-руског становништва почиње да чини и правне. Наравно, циљ владе је било јачање уније између Пољске и Литванске кнежевине. Католици -бојари

добијали су већа права и привилегије од православних бојара. Бојари руске народности и вере у поређењу са својом сабраћом католицима имали су полупривилегован, нижи

положај. Овакво уздизање бојара-католика, њихово изједначавање с пољским племством, с једне стране их је везивало за унију с Пољском, чинило их је заштитницима пољско-литванског јединства, а с друге, саблажњавало је оне који су се држали православља да

пређу у латинство. Унију је требало реализовати по сваку цену... Последице Городељске уније су веома важне за удружене државе и народности

које су у њој живеле, пољски историчари у акту ове уније виде ако не потпуни тријумф пољско-католичке културе над православно-руском, онда у крајњу руку, његов почетак. Шујски изјављује да се у датом акту откривају трагови моралне преваге пољске политике

(коју је створио католички клир, који од почетка 15. в. знатно јача и стиче огроман утицај на ток политичких догађаја),61 тј. политике која се у току целе будуће пољске историје

тешко одражава на православне становнике Речи Посполите. Исти овај историчар у овом акту види одличан доказ да је пољска политика тог доба била либерална и просвећена: њим, (тј. актом) отклањао се ранији деспотизам литванских кнезова, који је служио као

препрека за цивилизацију.62 Други пољски историчар Левицки назива Городељску унију даљим кораком на

путу једнакости, зближавања и братства између Литваније и Пољске, исто као и јачања

59

Volum Legum, I, 30-31. 60

Volum Legum, I, 31. 61

Szujski, II, 38. 62

Szujski, II, 38-39.

17

католичке вере у литванским земљама; њој он придаје значај полазне тачке у односима између два сједињена народа до саме Лублинске уније 1569. године.63

Заиста, унија која је одвајала литванско-руске земље од грчко-источне

цивилизације и која их је сједињавала са западно-католичким светом има огроман значај за обе државе. Јасно је због чега су Јагело и Пољаци њом били веома задовољни; а Русима

је могла да донесе само непријатности, јер је доказивала да не само извршна власт, већ и само законодавство креће путем угњетавања православаца. Од овог доба пољско-литванска влада је добијала правну основу за оправдање својих неправичности према

православно-руском становништву Литваније. Помажући зближавању становника обе федеративне државе акт Городејске уније је крчио пут за најбржи тријумф католицизма

над православљем: највиши слојеви руских земаља могли су да му прибегну ради оних права и предности који су се давали племству католичке вероисповести. Ниже класе од ових ограничења нису директно ништа губиле, али то што су изгубиле своје истовернике

привилегованог положаја, уз бесправност најнижих класа могло је да има велики значај и за њих: с преласком руског бојарстава у католицизам они су губили заштитнике и

покровитеље својих црквено-религиозних интереса. Прва (у Volumina legum) јасно изражена одредба пољско-литванског законодавства

према Православној Цркви била је неповољна за њу: присталице православља у правном

смислу су стављане испод католика. Међутим, ова одредба се фактички није односила на исконски руске области, већ се ограничавала само литванским земаљама. На све руске

земље присталице пољско-литванског јединства се нису усуђивале да примене Городељску одлуку, јер је руско становништво, бројчано надмоћно над Литванцима могло да пружи озбиљан отпор. Слично понижење није могло да се свиди представницима

виших класа руских земаља, који су се придржавали православља. Настаје велико незадовољство чак и унијом између Литваније и Пољске, незадовољство које се

обуздавало до 30-их година 14. века само захваљујући Витовтовој енергији и способностима. Међутим, и сам Витовт, који је желео да оствари своје посебне циљеве, трудио се да према православнима делује крајње опрезно.

Гајећи благонаклоност према политичкој унији и чинећи много за њено јачање он се истовремено није слагао с инкорпорацијом између Литваније и Пољске, већ се свим

силама трудио да одбрани самосталност Литваније и самим тим је ометао пољске планове. Пред крај свог живота Витовт је како би више одвојио Литванију од Пољске почео да покушава да издејствује да прими краљевску титулу, што му ипак није пошло за руком.

Премда је био потпуно индиферентан према религији 64 Витовт је пружао активну подршку и покровитељство католицизму и радио је то због политичких разлога: ширио га

је међу Литванцима, нарочито у Жмуди, где је основао бискупију у Медникима. Витовт је, упркос политици литванских кнезова, претходника Јагела, био благонаклонији према Литванцима него према Русима и очигледно се трудио да их ослободи културног утицаја

ових других. Католицизам је у његовим очима био једно од најјачих средстава за овај циљ. Уколико се сетимо да је Московска кнежевина постепено јачала и кроз то привлачила

погледе православно-руског становништва Литванске државе, биће јасно због чега је за Витовта било пожељно да наметне Литванцима католицизам: као што је горе речено, заједно с православљем била је вршена и русификација Литванаца.

Витовту је било могуће да још више појача разлику између Литваније и Москве. Из истих ових побуда Витовт је подржавао католицизам и у чисто руским областима своје

владавине. Тако се католичке катедре у руским земљама (Владимир-Луцка и Каменецка)

63

A Lewicki, Dzieje... 152. 64

Витовт је четири пута мењао веру, прво је био православац, 1386. године је прешао у латинство, затим се

вратио у православље и поново је постао католик. Голубински. Историја руске Цркве, т. II, прва половина,

стр. 371-72 (3. фус-нота).

18

нису отварале без његове подршке, њима су се додељивале земље и имања;65 он је размишљао чак и о оснивању посебне црквене области – надбискупије Литванске.66 У овом случају Витовт је деловао у Литванији исто као Јагело у Пољској. 67 Последњи се

приликом додељивања католичким цркавама и катедрама имања није заустављао чак ни пред очигледном неправедношћу у односу на православне цркве. 1412. г. Јагело је одузео

у Перемишљу предивну саборну цркву светог Јована Крститеља, која је од давнина припадала православцима (саградио ју је још Володар Ростиславич), и предао је латинском бискупу: притом су били избачени гробови православаца који су се тамо

налазили.68 Политичка рачуница и разлози приморавали су Витовта да тражи посебног

митрополита и за православце (различитог од онога који је живео у североисточној Русији) прво Кипријана, а затим Григорија Цамблака и да се залаже за сједињење Источне Цркве са Западном. Идеја црквене уније је толико заокупљала Витовта, као и католике

уопште тако да је изабравши за православног митрополита горе поменутог Цамблака упутио 1418.г. на Констанцки сабор с циљем да започне преговоре о уједињењу Цркава.69

Међутим, сви Витовтови покушаји да привуче православце у католицизам нису имали пожељног за њега успеха и заједно с неправдама које је чинио Православној Цркви само су љутили православно-руско становништво литванске државе да је оно једва обуздавало

своје незадовољство. Незадовољство Руса у односу на њега било је толико велико да их је, по сведочанству Длугоша Витовтова смрт (1430.) веома обрадовала. 70

Искористивши ову околност Руси су заједно с Литванцима, противницима политичке уније, прогласили за великог кнеза Свидригела и под његовим руководством су покушавали да издејствују одвајање и потпуну самосталност Велике Литванске

кнежевине. Свидригело је без обзира на то што се сам придржавао католицизма пружао покоровитељство православљу и руској народности због чега је међу руским бојарством

уживао необичну популарност. Јагело, који је себе називао врховним кнезом (supremus dux) Литваније морао је да попусти пред Русима и признао је Свидригела за великог кнеза, али кад је последњи открио намеру да се одвоји од Пољске и почео да захтева да се

Литванији врате Подолија и западни део Волиња који су Пољаци освојили, Пољаци су заратили против њега. Свидригело је привукао у савез немачког императора Сигизмунда,

мачоносце и молдавског војводу и тако је задао Пољској и Јагелу много брига и изазвао много непријатности.

Ствари су у Пољској почеле да иду набоље тек од 1432. кад је Пољацима пошло за

руком да одвоје од Свидригела Литванце који нису саосећали његовој проруској политици. Ови Литванци су изабрали за великог кнеза Сигизмунда Кејстутовича,

Стародубског кнеза. Сад се Велика Литванска кнежевина поделила на два непријатељска табора: Литванци-католици су се груписали око Сигизмунда, а Руси и сви православци уопште – око Свидригела. Међу њима је неминовно морало доћи до сукоба, чији исход је

због бројне надмоћи Руса могао да буде повољан само по друге, због тога се Сигизмунд са својим присталицама ради јачања свог положаја, обраћа Пољацима с изјавом о својој

спремности да подржи унију. Пољаци су, наравно, почели да помажу Сигизмунду. Рат се

65

Луцкој катедри ―поново основаној међу шизматицима и следбеницима различитих секти‖ 1428.г. Витовт

је дао на вечно коришћење 10 села и један млин (Жовнар-Запољски, Акти Литванско-руске државе, Москва,

1900.г. 15, с. 7-8). О његовим прилозима Каменецкој католичкој катедри в. Арх. Ју -З. Русије, део VIII, т. I,

бр. 18, тачке 27-30. 66

A. Lewicki, Powstanie Swidryg, р. 29. 67

И пољски историчари кажу да је у овом смислу он подржавао систем Јагела. Lewicki, Powstanie Swidryg.,

29-30. 68

Dlugosz ... IV, с. 149; Чистович, 1,47, Грушевски, V, 430. 69

Грушевски, Истор. Украјине... V, 512-516; A. Lewicki, Dzieje... 155; Бобржински, 1,231. 70

XI, 566. Неправичност Витовтовог односа према православљу нарочито се испољила кад је давао

различитим градовима магдебуршко право, ко је се није односило на православце. Само су га католици

могли уживати. Грушевски, Истор. Украјине, V, 238-39.

19

отегао на неколико година и завршио се битком на реци Свјатој, под Вилкомиром, где су Свидригело и његове присталице претрпели пораз.71

Догађаји који су наступили после Витовтове смрти имали су веома важан значај за

православце у Литванској кнежевини. Присталице Пољске и Сигизмунда су схватале због чега су Руси подржавали Свидригела: он је био покровитељ православља чије су

присталице биле ограничене у својим правима. Зато им је пало на памет да изједначе Русе (православце) с католицима. У октобру 1432. г. у Гродну је одржан конгрес пољских представника (опуномоћених од стране Јагела) и Литванаца, присталица Сигизмунда.

Овде је он постао доживотни Велики кнез Литвански и са своје стране признао је за то врховно првенство (supremus principatus) Јагела, над собом и Литванском кнежевином,

обећао је да ће увек указивати Јагелу, Пољској и њеном становништву помоћ колико год буде могао, а Подолију и спорне делове Волиња које су Пољаци покушавали да освоје предавао је заувек Пољској. Након Сигизмундове смрти велика кнежевина са свим

земљама припала је краљу и пољској круни.72 Овај конгрес је одлучио да ослаби расположење руског народа према Свидригелу и у овом циљу је у име Јагела издао (15.

октобра 1432. г.) посебну привилегију, којом се руским кнезовима, бојарима и племству даје да уживају (gaudere) и користе исте оне милости, слободе, привилегије и добра које поседују и користе литвански кнезови, бојари и шљахта, при чему Литванци могу да

користе грбове добијене од Пољака и Руса. Другим речима, по овој привилегији православно племство Велике Литванске кнежевине добило је сад исто оно што је било

дато литванском племству католичке исповести претходним привилегијама Јагела. Ово се чинило, како се каже и у самој привилегији, како би се у будуће отклонила

могућност поделе између народа који су насељавали Русију и Литванију и (могућност)

било какве штете по њих, јер су приликом давања Литванцима додатних милости и привилегија, руски кнезови, бојари, племство и велепоседници очигледно (videbantur),

били лишени истих.73 Међутим, ова привилегија, коју су саставила седморица Јагелових опуномоћеника у Гродну (иако је у самој привилегији речено да је сачињена у Лавову) није била потврђена краљевским печатом и зато није добила правни значај.74

Међутим, не приставши на изједначавање православног племства у Литванији с католичком исти овај Јагело је 30. октобра 1432. г. проширио права и слободе пољског

племства на клир (praelatis), кнежеве, господу и племство Луцке земље (на Волињу) без разлике у погледу вероисповести како на католике, тако и на православне. Луцка земља заувек је требало да остане при пољској Круни: луцки Немци, Јевреји и Јермени добијали

су иста права која су уживали у Кракову и Лавову, а сељаштво се ослобађало пореза и данака које су убирале старешине, али је дажбине у случају личног доласка Јагела или

његових наследника морало да даје.75 У погледу православља у Луцкој привилегији се говорило да руске цркве (цркве грчког обреда) краљ неће ни рушити, ни претварати у католичке и ниједног православног (ritus graeci praedicti) човека ма ког пола и стања био,

неће насилно приморавати на католичку веру. 76

71

A. Lewicki, Dzieje... 137. 72

Supplem. ad h ist Rus.monum, № 217, p. 514-517. 73

Monumenta medii aevi... t. XIV, № 17, p. 523-24. 74

А.Левицки у свом истраживању ―Powstanie Swidrygielly‖, стр. 156, доказује да је Јагело потврдио

Гродњенску привилегију својим печатом и зато тврди да је 1432. године православно племство у Литванији

заиста било изједначено у правима с литванско-католичким. Исто каже и у својој историји Пољске-Dzieje

narodu Polskiego, p. 159-160. Међутим, Чермак, подвргаваши темељно ј критици основе које Левицки наводи

у корист своје тврдње долази до закључка да Јагело није потврдио разматрану привилегију. Sprawa

rownouprawnienia schizmatykow i katolików na Litwie (1432-1563), p. 14-29 (Посебан примерак из 44. тома

Rozpraw Wydzialu historyczno-filozofycznego Akademii Umiejetnosci w Krakowie). Професор Лавовског

универзитета М.Грушевски, остављајући отвореним питање да ли је Јагело потврдио ову привилегију види у

њој доказ да су пољске законодавне сфере признале равноправност руског племства с литванским у области

класно-племских привилегија. Историја Украјине т.V, стр. 49. 75

Сачувале су се још и таксе у корист краља (thelonea). 76

Monum medii aevi... t. II, № 82, p. 77-78; Арх. Ју-зап. Русије, део V, т. I, № 1, с. 1-2.

20

Привилегија, чији је садржај сад размотрен, била је изазван тиме што је Јагела у у Лавову посетила делагација Луцке земље с изразом спремности да се потчињава краљу и Круни, што се објашњава привременом превагом (1431-1432.г.) Јагела и Сигизмунда

Кејстутовича над Свидригелом и руском партијом. Луцки крај – део Волиња, управо оног Волиња који су се истовремено с Подолијом Пољаци упорно трудили да ишчупају из руку

Литванаца и припоје Пољској. Добровољна тежња луцког племства према Круни, подразумева се, била је изузетно

пријатна пољској влади која је због задржавања Луцка у својој власти одлучила чак да

измени своју ранију верску политику и да прошири слободе и привилегије пољског племства на кнезове, господу, бојаре и племство луцког краја. Борба Сигизмунда са

Свидригелом принудила је првог да начини уступке вишим слојевима Руса ―у циљу избегавања у будуће поделе или уопште било какве штете (dispendium)‖ међу житељима области под његовом влашћу и тиме отклони опасност ―за стање ових земаља‖.

Такозваном Троцком привилегијом (6. мај 1434. г.) Сигизмунд Кејстутович даје кнезовима и бојарима својих литванских и руских земаља следећа права: а) кнез ће их

кажњавати само онда кад њихова кривица буде јасно доказана на суду (а не само на основу оптужбе или сумње); б) кнезови и бојари потпуно слободно и самостално располажу својим имењима (наследним имањима и очевином), могу да их продају,

мењају, поклањају, отуђују и користе по свом нахођењу, обавештавајући само о томе кнеза или његове чиновнике; в) удовица наслеђује очевину свог мужа, али у случају своје

поновне удаје мора да га остави законитој деци покојног мужа, а ако их не буде, његовој браћи; г) имања која су доделили Витовт и сам Сигизмунд остају у власништву својих власника; д) сви кметови уопште и сваки појединачно потчињени кнезовима и бојарима

земаља која су у власти Сигизмонда, постају слободни и ослобађају се свих данака и пореза, такозваног „дјакла― који се од давнина давао кнезовима; ђ) кнезови, бојари и

њихови поданици су као раније дужни да граде замкове, да их поправљају и иду у походе о свом трошку, а од осталих радова на замковима се ослобађају; е) руски кнезови и бојари добијају право да имају и користе грбове или племићке печате и исто као и Литвански, али

да им Литванци дозвољавају коришћење грбова уз пристанак пољског племства одговарајућег грба; ж) на крају, потврђују се све повеље, привилегије и милости које је

Витовт дао црквама, кнезовима и бојарима; они задржавају ранију снагу и значење.77 Иако се у овој привилегији не помиње религија (већ само националност), њено

поређење с Городељском одлуком из 1413.г. даје основу да се тврди да су и православци

по Троцкој привилегији добијали иста права као католици. Городељска одлука из 1413.г. давала је извесна права и преимућства само Литванцима, а за Русима су она укидана;78

међутим, нису их добили ни сви Литванци, већ само они који су примили католицизам, што је јасно наведено у тексту ове одлуке. 79 У Троцкој привилегији се каже да се права не уступају само литванским кнезовима и бојарима, већ и руским, причему се религија

уопште не помиње. Уопште, Троцка привилегија даје и руско-православном племству оно што је литванско-католичком дао Јагело у Городлу (1413.г.). Међутим, Сигизмунд не

изједначава у потпуности православце с католицима: он уопште не помиње да ли православци могу да буду у дигнитарствима и државним уредима који се у Литванији оснивају од 1413.г., којима је приступ за православце био онемогућен актом Городељске

инкорпорације. Зато ни после 1434.г. није било потпуног изједначења православаца и католика у

правима у Литванији, због чега православно племство у Литванији није de jure користило сва она права која су била дата католицима у Великој Литванској кнежевини. Међутим, ипак је Троцка привилегија знатно побољшала правни положај православаца у границима

Велике Литванске кнежевине и брисала оштру границу која је била спроведена одлуком

77

Monumenta medii aevi... т. XIV, № 22, p. 529-531. 78

Volum. Legum, I, 29. 79

Volum. Legum, I, 30.

21

из 1413. г. између православаца и католика. Дакле, живот и политички догађаји који су наступили после смрти Витовта, приморали су Литванску владу коју је представљао Сигизмунд да ослаби правни притисак који су примењивали поборници католицизма

према православном становништву Литванске државе после политичке уније између Пољске и Литваније.

Политичке прилике приморале су владајуће литванске сфере да чине уступке православном становништву. Сличне уступке и то такође под утицајем политичких околности биле су учињене руским областима и у границама саме Круне. Од последњих

година владавине ревносног пропагатора католицизма Јагела налазимо у такозваном Едљнском уставу из 1433.г.,80 којим се пољском племству давало много нових предности

и олакшица. Један од параграфа овог устава гласи: ―Сва права и привилегије по њима, који су икада дати приликом крунисања нашег или која смо у било којим околностима дали ми или други краљеви и кнезови, истински наследни претходници наши у пољској

краљевини ми утврђујемо (ratificamus), одобравамо, обнављамо и потврђујемо‖;81 затим, ―осим тога, обећавамо да ћемо стално (perpetuis temporibus) чувати и држати чврсто и

непоколебљиво (inviolabiliter) сваки члан појединачно (singulos articulos) и закључке (clausulas) у привилегијима који нису изврнути било каквим оштећењима ( in privilegiis nulo vitio falsitatis depravatis) најсветлијих владара (principum), господара Казимира и

Лудовика и свих других краљева, кнежева по истинском наслеђу (ex vera successione) древних наследника Пољске краљевине, датих црквама, земљопоседницима (terrigenis) и

заједницама (civitatibus)‖.82 После оваквог обећања у односу на сву краљевину каже се да се све олакшице и

предности, које се дају вишим класама пољске државе, односе и на руске земље. У једном

од каснијих параграфа читамо: ―Такође обећавамо да ћемо све наше земље Пољске краљевине наше, с укључивањем руских земаља, довести у једно право и у један општи за

све закон, сачувавши међутим, данак у овсу, који ће до краја живота плаћати само Русија – и то наводимо, присаједињујемо и сједињујемо (unanimus et unimus) tenore praesentium mediante‖.83 Последња тирада садржи указивање на то да се 1433. г. Едљинским одлукама

и сви руски поданици Круне изједначавају у правима с католицима. По смислу статута и на руске земље (terrarum Rusiae includendo) односе се општедржавни закони Пољске, а

локални, обласни, којима се Русија разликовала од других области Круне се укидају. Пошто се у разматраним одлукама не говори само о правима и предностима

становника краљевине, како световним тако и духовним, већ се и директно помиње руска

земља (Червонаја Рус) и притом се ништа не говори о религији чијим се исповедницима дају ова права, што значи да општепољски закони, по директном смислу статута, ступају

на снагу и односе се и на православно-руско становништво Галичке Русије.У том смислу поменуту одлуку схватали су касније и Руси. У свалп, случају архиепископ Георгије

80

Он носи наслов Vladislai Jagello statute de liberatibus regnicolarum tam spiritualium, quam saecularium in

Jedlna concessum privilegium, tamen datum erat Cracoviae, rege ex Jed lna illuc veniente; et sic in thesauro

continetur scriptum (Volum. Legum, I, 40). На крају статута испред потписа највиших чиновника с

архиепископом Гњезненским и примасом Албертом на челу стоји: Datum Cracoviae feria sexta intra octavam

Epiphanie Domino 1433 (Volum. legum. I, 42). Овај статут се назива Краковским, зато што је Едљнски издат

још 6. марта 1430.г., а овај који се наводи у Volumina-ама — 9. јануара 1433 г. (уп. Monumentamediiaevi... t.

XII, № 177, р.228-234 и № 212 р. 308-313). У принципу, садржај оба ова статута је исти, али постоји извесна

разлика, као што је на пример: 1) неке тачке Краковског статута су дуже од одговарајућих тачака Едљнског;

2) приликом навођења места, кад се ради о давању дигнитарства (dignitates) извесне земље племићима –

мештанима и земљопоседницима у Краковском је наведено више имена и места него у Едљнском, и 3)

различита су имена лица која су потписала један и други статут, као и место и време њиховог издавања.

Заслужује пажњу и то што се у тачки о ширењу пољског права на руске земље Едљнски статут има две

редакције у једној стоји Terrae Russiae et Podoliae, у другој само Russiae, у Краковском сто ји само Russiae. 81

Volum. Legum, I, 40. 82

Volum. Legum, I, 41. 83

Etiam terrarum Rusiae includendo, salvis tamtn avenae contnbutionibus (in quibus Nobis ad tempora v itae nostrae

sola Russia respondebit) Volum. Legum, I, 42.

22

Кониски, наводећи у свом зборнику: ―Prawa i wolnosci obywatelom korony Polskiej у W.X. Litewskiego‖, одломке које је извукао из Voluminа Едљнског статута наводи опаску да је Јагело и руске земље изједначавао у правима с пољским (ziemie tez Ruskie w iedne prawo z

Polskiemi zlaczyl у ziednoczyl).84 Пољски историчари овде такође виде олакшице за православно племство у Червоној Руси. Позваћемо се на В.Чермака, који каже да у

Едљнском привилегију постоје важне одредбе за православно (schizmatyckiej) племство у Червоној Руси реформе у смислу ширења његових права. 85

Како би се схватило због чега се Јагело, који је 1387. и 1413. године издао

ограничавајуће и увредљиве за православно становништво својих држава одлуке, 1430. и 1433. година одлучује да изједначи червоно-руско племство у правима са својим

поданицима католичке вероисповести треба обратити пажњу на политичке догађаје који су се десили у Пољској и Литванији 20-их година 15. века. Пољско племство се, остваривши проширење својих права и привилегија пред крај 14. века није задовољавало

добијеним, већ је тежило да још више прошири своје класне привилегије. Ради тога је било спремно да искористи сваку згодну прилику, све, како спољашње, тако и унутрашње

политичке догађаје. Тако је на пример, за време похода против крсташа 1422. године племство у табору код Червинска захтевало од краља проширење својих права, и овај је био приморан да му уступи (обећа да неће ковати нову монету без знања и пристанка

прелата и панова, да неће конфисковати наследна имања господе и племства другачије осим после судске одлуке лица одређених за то уз знање и пристанак прелата и господе;

да одређује вредност која се убире од сељака, потврђује да ће се судови одржавати у роковима и управо на начин који је одредио Казимир Велики). 86

Кад се 1424. године Јагелу родио први син краљ почиње да се брине о томе да он

добије пољски престо. За то је требало да Јагело осигура сагласност господе и племства који стојећи на тачки гледишта својих класних интереса за ову сагласност на то да престо

заузме син Јагела захтевају од краља стално нове и нове уступке. Од 1425. године организује се читав низ конгреса пољског племства, на којима између краља и племства долази до правог ценкања: Јагело захтева од племства да после његове смрти за краља

призна његовог сина, а племство хоће да изејствује нове привилегије и ширење права и предности. На крају видимо три привилегије: Брестску из 1425.г. и већ помињану

(дословно) Едљинску из 1430.г. и Краковску из 1433. године. Племство руских земаља у Круни, која је живела по својим старим обичајима (jus ruthenicum), у поређењу с општепољском имало је мање олакшица и преимућстава: морало је обавезно да живи у

одређеном крају (земљи), његова војна служба је била тежа од службе у Пољској уопште, његови сељаци су плаћали новчани данак (4 гроша по диму уместо 2 гроша по лану) него

сељаци из пољских земаља. Због тога је и червоно-руско (заједно с подољским) племством на конгресима

покушавало да оствари побољшање свог положаја; оно је захтевало ширење ―пољског

права‖ на Русију, давања и руском племству онога што је уживало племство из осталих пољских области.87 Јагело чинећи уступке свем племству није могао да игнорише и

захтеве Русије и њој је чинио уступке. Још је на Брестском конгресу 1425. године Јагело обећао да ће изједначити у правима све пољске земље, између осталог и руску, која уосталом треба да даје за живота Јагела данак у овсу. 88 Исто ово обећање Јагело понавља

и у привилегијима Едљнској из 1430. г. и Краковској из 1433.г. Дакле, династичка рачуница Јагела приморала га је да без обзира на његову ревност према католицизму пред

крај свог живота постане снисходљивији према православцима и изједначи руску земљу у правима с другим пољским земљима, а руско племство (само у Круни) са племством

84

Рукопис Софијске библиотеке у Кијеву, бр. 423, лист. 3, с друге стране. 85

W. Czermak, Sprawa rownoupr. Schiz. i katol... p. 57. 86

Volum. Legum, I, 36-37. 87

Шмит, I, 247; Бобржински 1, 236; Грушевски М. Историја Украјине... V, 82. 88

Monuments medii aevi.. t. XII, № 149, § 18.

23

пољских области. Акт Городељске одлуке и Едљнски статут сведоче о правном положају Православне Цркве у Пољској и Литванији за време Јагела.

Прво, како се види из Городељског акта, овај краљ се показао као ватрени

поборник католицизма. Давши обећање пољској господи пре него што се оженио Јадвигом да ће своје поданике потчинити папи, он се у прво време ревносно прихватио тога да

обрати у католицизам своје потчињене свим средствима, у која су улазила не само убеђивања и награде, већ и претње. Ограничавање права руског православног бојарства, преграђивање његовог пута за новоуведене у Литванији пољске дужности и грбове са

свим преимућствима требало је да послуже као један од подстицаја за православце да промене своја религиозна гледишта. Међутим, живот није био благонаклон ка увођењу и

подржавању ограничавајућих и потпуно незаслужених одлука. Отежан положај Пољске због честих ратова с јаким Тевтонским орденом и дуготрајних немира у Литванији изазваних борбом присталица уније с Пољском и њеним противницима – руске партије с

католичком и на крају, политички и династички разлози приморали су Јагела да измени свој однос према православном становништву и пред крај свог живота он му чини

одређене уступке (привилегија из 1432. г. Луцкој земљи и повеља из исте ове године граду Лавову која ослобађа од свих принуда на примање латинства и која чува цркве од рушења и пустошења),89 а 1433.г. Едљнским (тачније Краковским) статутом он је проширио и на

становнике пољско-руских земаља законе опште за целу Пољску. Међутим, чинећи извесне уступке православцима крунисаних земаља Јагело је остајао веран Городељској

одлуци из 1413. г. у односу на руско становништво Велике Кнежевине Литванске; на њега он није проширио права чак ни онда кад су 1432. г. Јагелови опуномоћеници пристали да дају и Русима (православцима) привилегије уступљене Литванцима-католицима.

Међутим, он није спречавао Сигизмунда Кејстутовича да изда 6. маја 1434. г. Троцку привилегију по којој се православно племство у Литванији изједначавало у правима (иако

не у потпуности) с католичким. И овде су, наравно, деловали политички разлози: требало је одвући руско племство од Свидригела и учинити га благонаклоним према присталици Јагела и политичке уније с Пољском – Сигизмунду.

Владавина Владислава III

Од десетогодишње владавине старијег сина и наследника Јагела на пољском

престолу Владислава III (Варненчика) није остало никаквих законских одредаба у вези с

Православном Црквом унетих на странице Volumina legum. Лица која су управљала Пољском због тога што је краљ био малолетан (на челу са Збигњевом Олеснициким,

бискупом краковским, познатим политичарем из свог доба) сву пажњу су обраћала на спољашње ствари. Ратови са Свидригелом због Волиња и Подолије, с ореденом маченосаца и молдавским владарем приморали су Пољаке да не обраћају толико пажње на

унутрашње послове, а избор Владислава III за краља Мађарске1440. године увукао је Пољску у рат са страшним освајачима – Турцима, који су се спремали да задају последњи

ударац старом Византијском царству и који су већ освојили цело Балканско полуострво. Овај рат је приморао Владислава III да заборави на оно што се дешавало у границама Пољске. Без обзира на то и он је давао неке налоге у вези с православним становништвом

Круне. За време његове владавине 1434. и 1435. године била су потврђена обећања која је Јагело у Едљнском статуту дао руској земљи.

Обећање да ће се пољско право и закони односити и на руске земље очигледно није било испуњено за време Јагела. У време крунисања Владислава III племство из руских земаља (Галичке и Подолије) обратило се краљу с молбом да се спроведе у живот обећање

које је дао његов отац. Ова молба је била задовољена и у руским земљама Круне (Галицији и Подолији) уведени су пољско административно уређење и пољски судови, и

89

Макарије, V, 325.

24

осим тога, локално племство (Пољаци и Руси) је било ослобођено, по угледу на племство које је припадало Круни, од свих данака и пореза. 90 Позната је повеља Владислава III (издата 22. марта 1443. године) којом је изједначавао руски клир ―у слободи, вери и

правима‖ с пољско-католичким. Свим православним црквама, епископима у опште свим духовним лицима ―побожности грчке и руске‖ краљ даје ―сва она права, уређење, начине,

обичаје и све слободе... какве у краљевствима нашим Пољском и Мађарском све цркве и њихови надбискупи, бискупи, намесници и друга манастирска лица, по обичају Римске цркве уживају и њима се наслађују.‖

Достојанственицима, старешинама, чиновницима и уопште свим становницима пољско-литванске државе забрањује се да се мешају у епископске судове и бракоразводне

парнице православног становништва. Како православни епископи и уопште духовна лица ―исповести грчке и руске, који живећи послушно за упражњавање хвале Божије могли да буду способнији‖, Владислав овом повељом враћа ―за времена вечна и каснија‖ клиру и

црквама ―сва села и државе... које су од давнина оним црквама припадале и кроз то као лица која се увек у господствима и повјетима нашим до данашњег дана држе ‖.91 Оваква

пажња према православном клиру од стране краља објашњава се његовом јаком жељом да наметне руском народу црквену унију. 1439. године на Фераро-Фирентинском сабору била је проглашена унија Источне и Западне цркве.

Пољска влада, која је сама маштала о оваквој унији намислила је да је подржава у Пољској и као њен резултат појавила се ова повеља Владислава III. Права која је требало

да буду дата Руској Источној Цркви у случају да прими унију, требало је да служе као спољашњи подстицај за прелазак православног клира у унију. Овде, значи, делује проста рачуница, а не правичност и непристрасност. Пошто Руси нису примили Фирентинску

унију, ова повеља није имала било какав практичан значај, али је занимљива зато што нас упознаје с фактичким положајем Православне Цркве у Пољској: у њој се директно говори

о томе да је ―Црква Источна‖ и њен клир због разлике у вери и несагласности с католичком ―била... угњетавана‖ и то понекад до те мере да су им чак различита лица одузимала ―села и власништво‖ (имања).92

Владавина Казимира IV Јагелона

Владислава III, који је погинуо у бици код Варне с Турцима (1444.г.) наследио је

његов брат Казимир Јагелон (1447-1492.г.), који је био од 1440. године био велики кнез

Литвански. Тек 1447.г., тј. након готово три године после смрти брата Казимир је пристао да прихвати пољску круну коју му је понудила пољска господа (још 1445.г.) и на тај начин

је поново ујединио Пољску и Литванију, поново је учврстио ону политичку унију ове две државе, коју су покушавали да остваре пољски политичари с краја 14. века. Пошто није био фанатик Казимир93 се трудио да буде правичан у својим односима према

православцима и зато је у једном од наших историјских споменика (Супрасаљском рукопису) добио назив правичног и доброг.94 2.маја 1447. г., убрзо после прихватања

пољске круне Казимир је дао (у Виљнусу) привилегију95 ―литванском и жмудском клиру, племству, витезовима, бојарима и земљопоседницима‖.

90

Volum. Legum, I, 129-130. 91

Актови Зап. Русије Зап. Русије, I, № 42, стр.56-57. 92

А.З.Р.И. бр. 42, 56-57. – Може се још приметити да 1438.г. на конгресу и Пјотркову, Владислав III

потврдио сва она права, повеље и привилегије ко је је Јагело уступио Сигизмунду Кејстутовичу и обећао да

ће им дати ранију силу и значај (Volum. Legum, I, 63). Овде се може видети индиректна потврда од стране

Владислава III Троцког привилегија Великог кнеза Сигизмунда у корист православаца. 93

Пољски историчари га прекоревају за његову верску равнодушност и криве га за то што се наводно

захваљујући њему у његово доба у Литванији учврстило православље. Czermak..., р. 36. 94

Макарије, IX, 79. 95

А.З.Р.И, бр. 61, с. 73-77. Казимирова привилегија коју разматрамо у Актовима Зап. Русије датирана је

―1457. маја 2.‖, али указу је на то да се у мају 1457. године Казимир није налазио у Виљнусу где је издата ова

25

Ова привилегија је изузетна по томе што је давала ―прелатима, кнежевима, рицарима, племићима, бојарима и земљопоседницима‖ Литванско-руске државе сва она права, слободе и имунитете које имају ―прелати, кнежеви, рицари, племићи, бојари и

земљопоседници Пољске круне‖, тј. становништво литванско-руских земаља изједначава се по својим правима и положају са становништвом земаља Круне. Између осталог, што се

тиче Православне Цркве, привилегија гласи да ће ―све дароване привилегије и „имунитети― (на лат. immunitates) цркава главних (престоничких), зборних и манастирских‖ како већ постојећих тако и оних које ће са временом бити саграђене, краљ

и велики кнез ―без рушења и без увреда чувати, бранити и штитити, у складу са свом нашом (краљевско-кнежевском) моћи.‖ Приликом ―давања‖ цркава (било каквих –

престоничких, саборних, манастирских), краљ ће их давати само онима који су рођени у Великој Литванској кнежевини, људима достојним и само у случају одсуства мештана он обећава да ће изабрати ―иншого рожају (страног порекла) персону поштовану, часну,

одговарајућу која би могла да управљати и добростојећа бити‖. Затим, ни духовна, ни световна лица велики кнез неће кажњавати само по тајној или јавној оптужби или сумњи,

већ само након потврђивања преступа на суду, при чему кривци ―у складу с обичајем и правом круне Пољске треба да буду кажњени‖.96

Виљнуском привилегијом од 2. маја 1447. г. православне цркве и клир су сачували

(задржали) оно што су имали раније, ништа ново им није дато. Православље у границама Велике Литванске кнежевине је као и раније заузимало положај ниже, другостепене

религије и као раније остало је само религија која се толерише. Иако се приликом набрајања права и предности у привилегији из 1447. године ништа не говори о препрекама за коришћење права и предности која се дају кнезовима и племству Литванске, Руске и

Жмудске кнежевине, ништа се не говори о препрекама за њихово коришћење због верских разлика, ипак је све православно племство de jure и било испод католичког племства, јер

Городељска одлука из 1413.г. која је забрањивала православцима да имају звања достојанственика на државним дужностима, сачувала своју снагу и значај. Фактички она је могла да се не испуњава (и у ствари, ограничења православаца која су се у њој

садржавала нису се увек примењивала у животу), 97 међутим, ипак су имале обавезујућу силу закона, што је морало да се има у виду.

Пошто је на територији Перемишљске епархије православни клир много страдао од мешања у црквене ствари световних лица – краљевских управитеља и нарочито моћних и самовољних господара, Казимир Јагелон 1469. године даје поменутом клиру духовну

повељу да ―он не би био угњетаван, да племићи не суде духовним лицима, брачна дела себи не присвајају и не истерују парохијске свештенике‖.98 Још пре тога, 1456. г. на

Корчинском конгресу потврдио је становништву Галиције сва његова ранија права и привилегије и дао је нове (о сенаторима, суду, таксама и сељацима).99 За спречавање неправичности према Цркви и православном клиру он је више пута наређивао својим

привилегија, већ у Пруској. О времену издавања ове привилегије види ―Журнал Мин. нар. просв.‖ 1903.г. бр.

4, чл. г-дина Јакубовског И. – ―Државне привилегије Велике Литванске кнежевине‖, стр. 246-247. Ова

привилегија је издата на латинском језику, — ibid, с. 245. Латински текст у издању Monumenta medii aevi...

t.XIV, № 7. 96

У датом случају и на литванско-руску шљахту се односе тачке Едљнске одлуке у којој је Јагело обећао да

ниједног шљахтича неће другачије подвргавати било ко јој казни осим само по суду — nisi fuerit judicialiter

per judices competentes vel barones nostros nobis condemnatus. Volum. Legum, I, 42. У ово ј привилегији се

среће понављање онога што се садржи, на пример, у Городељској одлуци из 1413.г.: ―Кћери, рођаке и

удовице могу удавати, нас и наше намеснике о томе не обавештавајући само да притом обичаје хришћанске

поштују‖. А.З.Р.И. № 61, стр. 75. 97

На пример, 1486-1490.г. видимо као Троцког војводу православног Богдана Саковича, а још раније, око

1460.г. у истој овој војводини срећемо такође православног Ивана Ивашевича; кнезу Александру

Гољшанском православље није сметало да постане виљнуски кастелан од 1492. до 1511. године. Грушевски

М., Историја Украјине -Русије IV, 226. 98

Harasiewicz, Annal eccles Ruth 51, напомена у фус-ноти. 99

Supplem ad his Rus Monum, № 166, p. 455-57.

26

смоленским намесницима да се не мешају у духовне ствари локалног православног епископа и да не суде оне тужбе које подлежу надлежности епископа (―да слугама и људима црквеним не суде и не управљају‖).100 Становницима Витебске области дао је

извесна права и предности,101 а становницима Смоленске земље, је за њихову ―верну и правичну службу‖, обећао да ―хришћанство њиховог грчког закона неће кршити, порезе

на њихову веру неће чинити, а у црквене земље и воде неће улазити, исто тако у манастире и метохе неће ступати‖.102

Православном митрополиту и свим епископима је дао, као што се види из дате

потврдне повеље Сигизмунда I од 1511.г. повељу о неприкосновености њихових светитељских права и суда, црквене имовине и прихода.103 Познати су чак случајеви кад је

Казимир Јагелон даривао земљу и села православним манастирима и црквама.104 Међутим, поред свега тога, краљ је и угњетавао православце. Ово се открило у томе што је подржао митрополита Григорија Бугарина, којег је као присталицу Фирентинске уније папа

поставио у југозападној Русији након одстрањивања митрополита Исидора из ње. 1448. године Казимир је у договору с Московским кнезом Василијем Васиљевичем признао као

митрополита своје области, насељене православцима, изабраног у Москви Јону, њему је слао ―плату и прилоге‖.105

Својом повељом од 31. јануара 1451. године он је дао Јони ―столец митрополич

Кијевски всеја Руси‖, тј. управљање православним епархијама Велике Литванске кнежевине, а православни клир и све руско становништво је убеђивао да се повинују ―в

духовних правех‖ Јони као оцу митрополиту који ће ―по старому правити, как митрополити первобившије предком нашим и христијанства својего добрими обичаји правили‖.106 Међутим, кад је папа послао у Литву Григорија Бугарина с молбом упућеном

Казимиру да га прогласи за кијевског митрополита уместо шизматика Јоне, краљ га је примио и дао му на управљање свих девет епархија, које су се налазиле у власти

Казимира,107 без обзира на то што Руси нису хтели да знају ни за какву унију с Римом. Као пример угњетавања православаца од стране Казимира може се навести његов указ из 1480.г. којим се православцима забрањивало не само да граде нове храмове, већ и да

поправљају и обнављају постојеће. Овај указ он је издао, како сведочи језуитски писац Кулеш, после упорних молби свог другог сина Казимира, који је био познат по необичној

оданости католицизму и којег је Латинска црква касније прогласила за свеца.108 Осим горе поменутих чињеница, које сведоче о односу Казимира Јагелона према

православцима у Volumina-ма се садржи још један акт на основу којег се може судити о

правном положају присталица источне вероисповести у Пољској. То је акт припајања Бељске земље 1462. године Пољској (Terra Belzensis regno adscribitur — он носи такав

наслов). Бељску земљу, која заузима западни део Волиња (у суседству с Червоном Русијом) 1396. године Јагело је дао с правом да на њој може да убире данак Земовиту

100

A. 3. P. I, №118, с. 143. 101

Види се из статутне повеље Александаристе ове Витебске области — А .3. P. I, №204,351-353. 102

Потврдна дарована повеља Александра Смоленском владици, пановима, бојарима и свим становницима

— А. 3. Р. I, № 213, 359-363. 103

А. 3. Р. II, № 65, 81-82. 104

На пример, 1489.г. Кијевском Пустињском Николајевском манастиру даровао је ―селишчо пустое‖ по

имену Књажичи, а Смоленској светог Николе Полетелог цркви потврдио права власништва на селу Рогаже

А .3. Р. I, № 93, 111 и № 95, 112. 105

Актови Археогр. експедиције, т. I, № 49, с. 37. 106

Руска историјска библиотека, т. VI, № 67, кол. 563-566. 107

Сабрана дела Руских летописа, VI, 167-169, Макарије IX, 21-22. 108

Макарије IX, 70, Чистович I, 57. М. Грушевски, наводећи чињенице угњетавања православаца у изградњи

нових цркава у Пољској и Литванији тврди да су слична угњетавања имала основу не само у пракси пољске

владе источне Украјине V, 444-445.

Индиректна потврда посто јања овог декрета који је био угњетавајући за православље може се видети у

речима великог кнеза Александра Московским изасланицима 1459. г. ―И то је у правима (литванским)

записано, да се цркве грчког закона више не додају‖. Зборник царске Русије, Ист. друштво, т. XXXV, 187.

27

кнезу Мазовјецком, који се некада надметао с Јагелом за освајање Јадвигине руке. Земовит и његова деца владали су овом облашћу до 1462. године, кад је умро без деце представник овог рода – кнез Владислав II.

Казимир је на инсистирање Пољака припојио Бељску земљу Круни, а само припајање је потврдио специјалним актом109 у којем је тачно навео услове под којима се

ова земља припојила Пољској. На почетку овог акта у име Казимира објављује се да су барони, господа (proceres), витезови, племство и велепоседници Бељске земље ―нама (тј. Казимиру) као свом природном владару, наследном и законитом и несумњивом њиховом

владару (successorem) вратили и припојили нашој круни Пољској од које су некада били одвојени и као део својој целини, краљевству и Круни себе припојили, присајединили,

приложили и присвојили (invisceraverunt, univerunt, incorporaverunt et appropriaverunt)‖. Сад се ова Бељска земља односи (contignit et concernit) само на Казимира и ни на ког другог. Због такве жеље и расположења бељских становника, краљ их прима под своју

управу и управу својих наследника (manutuitionem) и протекцију Круне ―прима, присаједињује и додаје за свагда и заувек‖, обећавајући да ће све њих ―држати и чувати

при свим њиховим правима, слободама, имунитетима, милостима, прерогативима, достојанствима, почастима и установама (officiis)‖. После изјаве о спремности да брани бељске становнике због њихове покорности и

оданости, од свих спољашњих непријатеља и унутрашњих смутњи и обећања да неће отуђити од бељске земље ниједан округ (districtus) или имање (villas), потврђују се и

утврђују сва лична права становника бељске земље. ―Чувамо, потврђујемо и утврђујемо овим (актом) свим лицима, како духовним, тако и световним, заједницама и грађанима њихове привилегије, дате и стављене на располагање од стране наших претходника –

краљева и кнезова, а које су правичне, законите и легалне (sufficientia), правилно и разумно (rite et rationaliter) издате и ни у једном делу нису изопачене и не изазивају

подозрење. Ако их је пак неко изгубио у пожару или изгубио због било ког несрећног случаја, и о овоме буде достављен довољан доказ, спремни смо и обећавамо да ћемо обновити и дати раније издате.‖

Након обећања да се бељска земља неће оптерећивати новчаним данком међу другим привилегијама наводе се: давање дужности старешине бељске земље само

локалним становницима, који поседују наследна имања (possessionatum); чување и задржавње достојанстава, почасти и дужности (officia), које су овде постојале за време претходних краљева и кнежева исто као и њихово давање у случају ослобођења, само

локалним становницима; обећање да се нико од оних који су рођени на бељској земљи неће позивати на суд у друге војводине како би и овде уживао своја права и слободе по

обичају осталих области краљевства; право да се организују конгреси и учествује на генералним скупштинама (generalia colloquia), имају судови (termini particulares et judicia) по правилу и обичају, који се у таквим случајевима могу видети и у осталим областима

нашим; да краљ или старешина могу да ухапсе земљопоседника који има наследно имање (terrigena possessionatus) у складу с привилегијама и обичајима осталих краљевстава, само

на основу судске одлуке; порез на сељаке, како црквене, тако и световне власнике кућа у износу од два гроша (око 30 копејки у нашем новцу) по обичају лавовске и других земаља пољске краљевине, а сви остали порези и обавезе (у пшеници, овсу, зрну, новцу)

уништавају се и укидају; ослобођење, по угледу на друге земље краљевине становника бељске земље и њихових кметова од обавеза и оброка (angariis), изградње замака, објеката

и поправљања мостова. бељска земља (њени господари и племство) ступаће у походе по истом праву и обичају (ео tamen jure et modo), као лавовска земља. Низ олакшица које се дају бељској земљи завршава се следећим речима: ―Осим тога уопште и појединачно сви

чланци, слободе и права дата и стављена на располагање земљама краљевства нашег и нарочито наше лавовске земље (ако овде нешто буде пропуштено, све желимо да имамо и

109

Одвијало се (на конгресу) у Бресту у уторак светле седмице ( feria tert ia festorum solennis Paschae) в 1462 г.

Volum. Legum, I, 92.

28

сматрамо уписаним) – све ово сматрамо да се односи и примењујемо и на бељску земљу‖.110

Наведени акт сведочи о односу Казимира (и његовог конгреса) према малој области

две сједињене државе. Овим актом дају се извесна и права свем становништву бељске земље, без сумње, католицима и православнима, јер се у њему не помињу ни

националност, ни религија становништва бељске земље, зато се може тврдити, као што је тврдио у 18. веку архиепископ Георгије Кониски,111 да се садржај овог акта односи и на православце бељске земље. Међутим, ни у том случају се не може говорити о потпуном

изједначавању православаца с католицима у политичком смислу јер је Городељска одлука из 1413. г. и даље постојала. Дакле, правни положај Источне Цркве у земљама Круне и за

време Казимира Јагелона остао је исти какав је био пре њега. Због појачане полонизације у Галицији у 15. веку, могло би се очекивати чак и погоршање њеног положаја, али појава хуманизма у Пољској за време Казимира и унутрашњи догађаји, које је доживљавала

Пољска нису били повољни за ревнитеље католицизма у ограничавању православаца у правном смислу.

Хуманизам је слабио религиозни фанатизам католика, а догађаји који су се одвијали у Пољској усредсређивали су пажњу пољског друштва на чисто политичка питања. Познато је да је Пољска за време Владислава и Казимира Јагелона била заузета

борбом између племића и богаташа и устројством оног друштвеног уређења које је гарантовало преовладавање и корист само племићког слоја. Племство је ради ширења

својих права више пута потписивало конфедерације и одбијало да се повинује краљу. 1454. године, на пример, за време зборова за поход на Прусију, она се на Нешавским пољима груписала по војводинама и под претњом да ће се разићи по кућама издејствовала

је од краља потврду својих ранијих права и уступке који су се односили на нове слободе и прерогативе.112

Краљ даје свечано обећање да неће мењати постојеће законе и да неће објављивати поход без знања племства.113 Без сумње, племство руских земаља је активно учествовало у овом покрету, јер је још тридесетих година, за време Владислава Варнског, енергично

покушавало да оствари ширење својих права (што је обећао још Јагело). У јулу 1436. године између Вишње и Радотича племство свих руски х земаља Пољске круне (Лавовске,

Подољске, Перемишљске, Саноцке, Холмске, Галичке и Бељске земље) чини конфедерацију с циљем да одбрани своја права in omnibus eorum punctis, articulis et clausulis, при чему су сви учесници конфедерације обећали да ће чврсто стајати једни за

друге и истребљивати имовину (bona) онога ко се не потчињава конфедерацији.114 У ово време кад се шире слобода и права племства у Круни, наравно, није могуће угњетавати de

jure и присталице православља, јер се племићка једнакост и слобода нису мириле с верским угњетавањем.

Што се тиче Велике Литванске кнежевине, како се види из наведених привилегија

и повеља Казимира, правни положај православних цркава и становништва се овде у поређењу с претходним мало побољшао. Дајући извесна права клиру, господарима,

племству и бојарима Литванско-Руске државе Казимир у својој Виљнуској привилегији од 2. маја 1447. не прави никакву разлику између католика и православних – они се очигледно изједначавају, али чињеница да забрана која се садржи у Городељском акту из

1413. г. да православци обављају неке дужности није била укинута сведочи да је и за време Казимира православље de jure и даље заузимало нижи, другостепени у поређењу с

католицизмом положај и да је остало религија која је била само подношљива с тачке гледишта пољско-литванског законодавства.

110

Volum. Legum, I, p. 91-92. 111

Рукоп. Соф. Соб., № 423, л. 4. 112

Volum. Legum, I, 114-117, Бобржински I,271, Карејев, Истор. есеј о пољском сеиму стр. 33. 113

Volum. Legum, I, 115, Бобржински 1, 272, Lеwicki..., 175. 114

Monum. med. aevi... t. XIV, dodatek. № 39, p. 550-551, Грушевський... IV, 190.

29

Глава I. Од Казимира Великог до Сигизмунда III.

Деца Казимира Јагелона која су једно за другим смењивала на пољском престолу: Јан Албрехт (1492-1501.г.) и Александар (од 1492.) године велики литвански кнез, а од

1501. до 1506.г. – пољски краљ) нису мењала правни положај православних поданика своје државе: у Volumina-ма не наилазимо ни на једну законску одредбу која се тиче њих. За време ових краљева Пољско-Литванска држава је била у веома тешким околностима.

Непријатељски односи између Пољске и Литваније, који су скривани за време Казимира после његове смрти испољили су се у свој својој снази. Литванска господа, незадовољна

уступцима које су Пољацима због уједињења Пољске и Литваније давали заједнички владари (уступање Подолије, делова Волиња) одлучила је да 1492. године изабере себи посебног владара без знања пољске господе. Њен избор се зауставио на краљевићу

Александру којем су и били уручени знаци достојанства великог кнеза. Пољаци су у то време морали да задрже свој избор на трећем сину покојног краља Јану Албрехту који их

је дошавши на Пиотрковски конгрес с одредом војске приморао да га признају за за краља.115

Чињеница истовременог избора посебних владара за сваки од делова федеративне

државе неминовно је морала да повуче за собом раскид персоналне уније која је повезивала ове две државе. Сад свака од ових држава води своју посебну политику

појединачно и независно. Међутим, обе су морале да се супротстављају јаким непријатељима који су почели да нападају њихове границе. С југа су у Пољску надирали Татари и Турци, а са североистока у Литванију Московска држава, у којој је у то време

владао предузимљиви и опрезни Иван Трећи. Албрехт је сву своју пажњу и снагу усмерио против Татара који су својим честим нападима страшно пустошили Подолију, Волињ, и

Галицију, а затим – Турака који су били покровитељи влашког владара Стефана IV. Не може се рећи да су се његови послови успешно одвијали.

Његов поход 1497. г. на Молдавију 1497. г. био је крајње неуспешан. Пољска

војска је била принуђена да се повуче с великим губицима. Готово непосредно након овог неуспеха уследила су два велика напада Турака на Пољску. Турци су продрли у дубину

Пољске, дошли су чак до Сандомира, страшно су опустошили земљу и одвели у ропство десетине хиљада људи. Због таквог критичног положаја Албрехт је ступио у активне дипломатске односе с европским државама (Мађарском, Немачком, Венецијом,

Француском и Римом) како би уз помоћ савезника заштитио своју државу од дивље турске војске; 1500. године пошло му је за руком да са султаном Бајазитом II закључи

петогодишње примирје.116 Додатну опасност за Пољску представаљало је то што се број њених непријатеља повећао за још један – Тевтонски орден. 1466. године Казимир Јагелон је након дванаестогодишњег рата потчинио Пољској Тевтонски орден и натерао га је да

призна вазалну зависност од Пољске. Фридрих Саксонски који је изабран за магистра ордена није желео да положи пред краљем вазалску заклетву. 117

Албрехт је морао и с њим да се носи. Док је Пољска трпела непријатности од напада Турака и Татара Литванија је напрезала своје снаге у борби с Московским кнезом Иваном III. Ујединитељи југозападне Русије, велики литвански кнезови, уопште су се

односили непријатељски према московским кнезовима, који у 14. веку почињу да делују на североистоку руске земље исто као литвански на југозападу. Ољгерд у савезу с Твери

иде у неколико похода на Москву. Јагело ради слабљења исте ове Москве потписује савез с противником Димитрија Донског – Мамајем. Витовт, потчинивши Смоленску земљу и поседе ситнопоседника - ―верховских‖ кнезова (земље у североисточној Севершчини,

узводно уз Оку с њеним притокама и проширивши свој утицај на Рјазањ и Твер три пута

115

Бобржински, II, 7. 116

Бобржински, т.II, 15-16, Szujski, t. II, 121-123. 117

Бобржински, т. II, 16.

30

претио Москви ратом. Ова је морала да узима у обзир Литванију као опасног непријатеља. Међутим, међусобице које су наступиле у Литванији после смрти Витовта (борба Свидригела с Јагелом и Сигизмундом Кејстутовичем православно-руског елемента с

литванско-католичким) зауставиле су продирање Литваније на североисток. Истовремено, и Москва је била заузета борбом рођака Василија Тамног са стрицем

– Јуријем Димитријевичем и његовом децом за великокнежевски престо, због тога се супарништво између Литваније и Москве за извесно време прекинуло, али се од краја 40-их година поново обнавља. Повод за неспоразуме између Москве и Литваније дају неки од

верховских кнезова који су служили ―на обе стране‖, имали истовремено извесне обавезе према обе од наведених суседних држава.118 Истина, у споразуму - повељи Василија

Тамног с Казимиром Јагелоном (31. август 1449.г.) која потврђује ―љубав и вечни мир‖ између њих, тачно се разграничавају сфере утицаја једног и другог кнеза и указује се на то шта припада свакој од ових држава.119

Међутим, ни Литванија ни Москва нису поштовале услове овог договора, и између Казимира и Ивана III је више пута долазило до неспоразума. Оснажена Москва у другој

половини 15. века привлачи многе верховске кнезове, који прелазе из литванског подаништва у московско, задржавајући притом своја имања. Казимир и Иван III су често преговарали поводом ових прелазака, али је то давало слабе резултате. Неспоразуми су

јачали, незадовољство између Москве и Литваније је расло и до отвореног рата није долазило само због тога што је Иван био веома опрезан и није волео да предузима било

шта што му није обећавало сигуран успех, а Казимир је био принуђен да се бави пословима на западу (у Прусији и Мађарској) и није имао средства потребна за рат. Међутим, зато су се трудили да нашкоде један другом на други начин: Иван је слао против

Литваније кримског хана Менгли-Гиреја, а Казимир је наговарао против Москве Ахмата, хана Златне орде.120

Казимирова смрт и раскид уније између Литваније и Пољске дали су Ивану III више смелости и одлучости у односу на Велику Литванску кнежевину. Потчинивши Новгород и Твер московски кнез размишља да потчини Москви и Русију која је улазила у

састав Литванске државе и у савезу с Менгли-Гирејем започиње војна дејства против Литваније. Због раскида уније с Пољском Литванци су били принуђени да воде рат против

Москве без помоћи Пољака. Превага је била на страни московског кнеза и Литванија је морала да моли за мир. Међутим, пристајући на потписивање мира Јован се није одрицао својих права на литванску Русију као на своју очевину и у дипломатским односима с

Александром назива себе ―Божијом милошћу Господар целе Русије‖.121 1494. године био је закључен мир. Притом је ради јачања мира литванска господа решила да ожени свог

кнеза Јеленом, кћерком Ивана III. Удајући своју кћерку (1495. године) за католика московски кнез је поставио као

услов да јој буде дата потпуна слобода у поштовању грчког закона; да има за себе у

Виљнусу православну цркву и православног свештеника, да не само да је не приморавају да прими латинство, већ и да јој не дозволе да то учини чак и ако би она то хтела.122

Александар је за то, како се изражавао касније велики кнез московски Иван III дао и ―повељу своју потписану‖.123 Свака страна је желела да извуче корист из овог брака: Литванија се надала да ће ојачати мир и пријатељство с Москвом, а Иван III – да ће имати

преко своје кћерке и њене деце утицај на литванску Русију, 124 међутим, у стварности се

118

Леонтович, Есеј о Историји Лит-ру. права, — Жур. Мин. Нар. Просв., 1893 г., децембар, с. 284-86. 119

А. 3. Рос. I, № 50, с. 62-65. 120

Соловјов, књ. I, 1444. 121

Соловјов, кн. 1,1453. 122

Зборник Импер. Рус. Ист. Друштва, т. XXXV, с. 149, 161-162, срав. 377; Szu jski, II, 124; Соловјов, књ. I,

1456. 123

Зборник Импер. Рус. Ист. Друштва , т. XXXV, с. 377. 124

Соловјов, књ. 1,1461.

31

ове рачунице нису оправдале и брак је давао само нове поводе за непријатељство између суседних држава.

Између Ивана III и његовог зета настајали су један неспоразум за другим и све због

Јелене. Александар, да не би љутио католички клир и литовску господу-католике, није саградио за своју супругу посебну цркву у дворцу, удљио је од ње руску послугу и

окружио је католицима. Таст је захтевао да зет испуни оно што је обећао пре брака. Као одговор на Иванов захтев да сагради православну цркву поред Јелениних одаја Александар се 1495. године позвао на то да кнезови, господа и сва земља литванска

―имају... права‖ од предака Александар укључујући и његовог оца Казимира; по овим ―правима‖ ―цркве грчког закона не треба умножавати‖; и он Александар ова права ―не сме

да крши‖.125 Јачање незадовољства Ивана III против великог кнеза Литванског поспешивале су

још гласине о покушају Александра да разврати ―у проклету латинску веру‖ своју жену.

Ове покушаје Александар је чинио преко православног епископа Смоленског Јосифа Болгариновича, присталице Фирентинске уније. Исти овај Јосиф се трудио да прошири

унију међу православцима у Литванској држави. Истовремено је и Литванска влада имала основа да се жали на Москву која је упркос договору из 1491. г. и даље примала на своју службу кнезове који су раније били под влашћу Литваније. 1500. године на страну Москве

прелази знатан број потчињених Литванији кнезова и бојара, православних по вери. Свој прелазак они су оправдавали тиме ―што је на њих дошла велика нужда за грчки закон‖ и

да њих као и сву православну Русију ―приморавају... да приступе римском закону‖, тј. они су се жалили на угњетавања која су искусили православци у Литванији од стране католика.

Први пример у овом смислу дао је кнез Семјон Иванович Вељски, за њим су следили кнез Василије Шемјачич (унук Шемјаке), кнез Семјон Иванович Стародубски

(син бившег можајског кнеза Ивана Андрејевича), кнезови мосаљски, хотетовски, трубачевски, бојари мценски, серпејски и др. Сви они оправдавају свој прелазак прогонима на веру. Иван III их је све примао.126 Све ово, заједно с непризнавањем од

стране Литваније за московског кнеза нове титуле ―господара целе Русије‖ кварило је односе између владара-рођака: међу њима је неминовно морало доћи до раскида. Свако од

њих се спремао за то. Иван је покушавао да издејствује благонаклоност свог давнашњег савезника – кримског хана Менгли-Гиреја, а Александар и Литванија су решили да благовремено обнове унију с Пољском, што им је и пошло за руком да остваре на

Виљнуском сеиму 24. јула 1499. године, где је био потврђен акт уније, издат 1413. године на конгресу у Городлу, у име литванске господе.

Овај акт се наводи с буквалном тачношћу од почетка до краја, а његова потврда се даје у име литванско-католичких прелата, господе и свих земљопоседника (universitas terrigenarum) Велике Литванске кнежевине.127 1500. године Иван је под изговором да

брани угњетаване православце објавио Литванији рат. Литванци су трпели неуспех. На реци Ведроши, на Митковом пољу (недалеко од Дорогобужа), 1500.г. литванска војска,

предвођена хетманом кнезом Константином Ивановичем Острошким, претрепела је велики пораз. Хетман је заједно с неким угледним господарима пао у заробљеништво. Рат је трајао до 1503. године. Ове године, захваљујући старањима и посредништву мађарског

краља Владислава, најстаријег брата Александра, између непријатељских страна било је закључено примирје на шест година. Притом је Литванија морала да уступи Москви

Чернигов, Стародуб, Риљск, Путивљ и друге градове чији је број био 19.128

125

Зборник Импер. Рус. Ист. Друштва , т XXXV, с. 187. 126

Сабр. дела рус. летописа, VIII, 238-39, Соловјов, књ. 1,1466-67, Макарије IX, 97-98, Грушевски Ист. Укр.,

IV, 235. 127

Volum. Legum, I, 129-130. 128

Szujski II, 125 и 127, Соловјов, књ. I, 1476.

32

Јан Албрехт је био заузет спољашњим пословима Пољске, а њима је углавном морао да се бави и његов брат Александар, који је постао после смрти Албрехта 1501.г. пољски краљ. Због опасног стања у држави није било разумно угњетавати православце на

било који начин, ограничавати и укидати она права која су им била дата раније. Ово је могло да изазове унутрашње смутње које би стање државе учиниле још горим.

Православци би могли на силу да траже своја права и тиме изазивају немире и метеже, који уопште нису били пожељни за пољско-литванску владу. Наоружавање против православног становништва за пољско-литванску владу је било непожељно још и због

тога што је опасни непријатељ Литве – московски кнез наступао, као што је горе речено, као заштитник православља и рат је водио под знамењем истог овог православља.

Због тога је угњетавање и ограничавање права присталица грчке исповести могло да помогне да међу њима порасту симпатије према Москви као заштитници њихове вере и да подстакне њихово нерасположење према свом пољско-литванском владару. Овим се

вероватно и може објаснити чињеница да се Александар који је био наклоњен католицизму (сетимо се његове наклоности према присталици Фирентинске уније Јосифу,

епископу Смоленском) ограничавао само појединим мерама за развраћање православаца у латинство, али није издавао опште угњетавајуће законске одредбе. Насупрот томе, принуђен спољашњим околностима, он је издао неколико одлука у корист православаца.

Пре свега, након што су га литванске велможе изабрале на престо великог кнеза, он је издао (6. августа 1492.г.) привилегију којом је потврђивао права и слободе које су његови

претходници дали клиру, кнезовима, бојарима и племићима Литванско-Руске државе, без икакве разлике у погледу вероисповести; притом се у овој привилегији изричито каже да се њен садржај односи и на Русију и на руске велможе и племиће. Заједно с потврђивањем

ранијих слобода Александар даје и нове, које је пољско племство већ имало. 129 Поменути митрополит Јосиф (Болгаринович) му је 1499. године дао ―свитак права

великог кнеза Јарослава Володимеровича‖, тј. црквени устав Јарослава Мудрог. У овом уставу се говорило о немешању световних лица и власти у духовне судове и црквене послове и приходе, јер ―сва ова дела духовна су у надлежности митрополита Кијевског‖ и

њему потчињених епископа. Предајући овај ―свитак‖ кнезу митрополит се жалио на угњетавања која су православној хијерархији причињавала различита лица на функцијама

и велможе својим мешањем у послове који су у надлежности митрополита и епископа, - жалио се на то и молио је да он потврди Јарослављев устав (по мишљењу преосвећеног Макарија он представља каснију прераду оригиналног Јарослављевог устава).130

Александар који је био благонаклон према наведеном митрополиту као присталици Фирентинске уније потврдио је посебном привилегијом овај свитак (20. марта 1499.г.).

По овој привилегији ―има митрополит Јосиф и митрополити који буду после њега‖ и сви епископи Кијевске митрополије ―да суде и управљају и све пословне духовне контролишу хришћанског грчког закона, осим ових права написаних у оном свитку

Јарослављевом, на вечна времена‖. Сви кнезови и велможе ―римског закона како духовни, тако и световни‖, војводе, старешине, намесници ―како римског тако и грчког закона‖, сва

лица на дужностима у градским управама (укључујући и тамо где постоји или ће бити Магдебуршко право) не смеју чинити ―кривду‖ Цркви Божијој, митрополиту и епископима, као што не смеју ни да се мешају ―у приходе црквене и у све послове и

судове њихове духовне‖, јер управљање свима њима, као и давање налога црквеним људима, припада митрополиту и епископима. Кнезови и велможе, католици по вери, могу

да продају православне цркве које се налазе на њиховим имањима и то ―с благословом митрополита‖, по свом нахођењу, само у случају да је ―црква била власница тог имања‖ (тј. да је од давнина била својина митрополита или владике‖, онда и у будуће право на

данак од ње остаје митрополиту или епископима; али ако свештеник буде именован, нема власти ―оног свештеника од ове цркве да руши без увида и воље митрополита тај владар‖.

129

Danilowicz, Scarb iec, t. II, № 2044, р. 226-228. 130

Макарије IX, 127.

33

У случају увреде од стране било кога – католика или православног – руског свештеника, разматрање овог предмета подлеже суду митрополита или епископа ―јер је то суд духовни‖.131 Дакле, била је подржана неприкосновеност светитељског суда и црквене

имовине у границама Велике Литванске кнежевине. Осим ове две потврде права која припадају Православној Цркви, познате су и друге повеље овог великог литванског кнеза

које је дао православним црквама, епископима, манастирима и читавим областима. 1494.г. он потврђује повеље свог оца архимандриту Филарету на старешинство у Кијево-Печерском манастиру и смоленском намеснику о његовом немешању у епископске судове

и имања.132 1497.г. даровао је повељу кијевском Пустињско-николајевском манастиру на обрадиву земљу без наследника.133 1498.г. потврдио је повељу Троцком манастиру Рођења

Пресвете Богородице;134 1499.г. – Брјанско-Черниговском владици на то што је даривао свом бојарину црквено село; 1500.г. уставном повељом Полоцку је одредио да људи владике и манастира који тамо живе уживају као и остали грађани Магдебуршко право.135

Виљнуски клир је 1498.г. добио кнежевску повељу којом су се потврђивала његова ранија права која је прекршио митрополит Макарије (он је повећао порез клира), а 1499.г. –

Полоцка скупштина, од које је епископ Лука одузео три села и црквене људе. Велики кнез је налагао епископу да врати својим клирицима (клиру саборне цркве) оно што им је одузео.136 Треба још поменути Александрове повеље: једну уставну дату становницима

Витебске области (1503.г.) којом су се потврђивала сва права Витебске земље, која јој је дао Казимир Јагелон, међу којима се налазило обећање да ни у чему неће угњетавати

присталице православља, чак и ако би га се придржавали ―Литванац или Љах‖,137 - и о две дате епископу Полоцком Луки (1503.г.); једном од њих велики кнез му је вратио она три села која му је 1499.г. одузео од њега у корист полоцког клира, а другом је потврдио

судска и имовинска права Православне Цркве, дата 1499.г. митрополиту Јосифу; 138 1504.г. епископу Холмском потврдио је повељу Владислава III из 1443.г., којом је последњи

изједначавао руски клир у односу на ―права, слободе, обичаје и имунитете‖ с клиром римокатоличким;139 исте ове 1504.г. поменутом владици Смоленском Јосифу Солтану дао је повељу на три имања у Бељском срезу, а 1505.г. свим становницима Смоленске земље

потврдио је привилегију великог кнеза Казимира о неприкосновености њихове православне вере (―грчког закона‖), права и слобода и неких других. Не можемо да не

поменемо такође и то да је приликом неспоразума до којих је често долазило због злоупотребе права патроната међу епархијским владикама и богатим велепоседницима – патронима Александар стајао на страну епископа.

Тако су пински кнезови Иван и Фјодор Иванович Јарославич почели ―да уводе новине‖: самовољно, без сагласности и благослова свог епископа, Туровско-Пинског

владике Васијана, не само да су градили по градовима и областима цркве, већ су и свештенике именовали и давали им налоге. Епископ се на њих жалио кнезу и овај је забранио Јарославичима да дају налоге по својој вољи, а свим становницима Туровске

епархије је наложио да се у будуће нико не усуђује, под претњом казне од три хиљаде литванских копа, да без воље и благослова владике ―цркве и манастире оснива и гради‖ и

уопште да се меша у црквене послове.140 Међутим, заједно са знацима благонаклоности и трпељивости према Православној Цркви Александар је испољио и штетну по њу делатност. Под утицајем католичког клира, који је имао велики значај у држави и

131

А. 3. Р. I, №166, с. 189-190. 132

А. З. Р.I, №117и118,с. 143-44. 133

А.З. Р.I, №151,с. 174. 134

Макарије IX, 121. 135

А.З. Р. I, № 168 и 185. 136

А. 3. Р. I, № 152 и 174. 137

А.З. Р.I, № 204, с. 351-353. 138

Ibid., I, № 209, с. 356-57, Зборник Муханова (2-е изд.), № 84, с. 134-135; Макарије IX, с . 153. 139

Арх. Југ-зап. Рус. део I, т. I, № 105, с. 443. 9 Ар. Збор. IX, № 3; А. 3. Р. т. I, № 213, с. 359-63. 140

А.3. Р. II, № 109, с. 134-35.

34

утицајних велможа-католика он је предузимао мере на јачању католицизма међу православцима. У Гродну је настанио бернардинце (1494.г.) на територији где се налазио замак великих литванских кнезова141 у Виљнусу је саградио доминикански манастир како

би се његови монаси бавили развраћивањем у латинство шизматика и јеретика и даровао је овом манастиру имања.142 Виљнуском бискупу Алберту Војтеху на његову молбу је дао

право светског мача (secularis gladii potestas). Алберт Војтех се жалио на то да у његовој епархији и областима које се с њом граниче живе Татари, Јермени и павославци (et alii sub ritibus Graecorum), који се на потчињавају Католичкој цркви; они наносе католичким

клирицима, бискупу и црквеној имовини велику штету, бискуп ништа не може да предузме против оних који наносе штету црквеној имовини; они остају некажњени,

ауторитет бискупа се смањује, а католичка вера се срамоти. Због тога велики кнез Александар и даје Војтеху gladii potestas secularis ради чувања црквене слободе од свих оних који је нападају и чине неправду Католичкој цркви. Папа Александар VI је својом

булом од 23. јуна 1501. године потврдио ово право Виљнуског бискупа.143 Јасно је да је ово право бискуп могао да злоупотреби кад су православци били у

питању. Венчање Александра и Јелене, којем није било дозвољено, упркос услову њеног оца, да присуствује православни (наречени) митрополит Макарије и покушај преко Виљнуског бискупа и бернардинаца да се она наговори да пређе у католицизам такође

сведоче о његовом односу према православљу. Због овог брака морао је да претрпи много непријатности: пољске велможе су биле незадовољне због православља његове жене и чак

нису желеле да је признају за краљицу; папа Александар VI је желео да краљица прими католицизам и саветовао је да се употребе сва средства за измену верских убеђена Јелене (исто ово папа је наређивао и епископу Виљнуском). 144 И краљ се нашао између две ватре:

папа и католици су захтевали прелазак Јелене у другу веру, Иван III је инсистирао на томе да се изврше обећања дата пре брака.145

Положај јадне Јелене је био незавидан. Тек је неуспешан рат Александра с Москвом променио њен положај набоље. Краљ је молио наследника на римској катедри – Јулија II да дозволи Јелени да остане у православљу, на шта је уследио пристанак папе.

Овим је Александар заштитио себе од прекора од стране латинског клира.146 Покушајима Александра да ојача католицизам у руским областима присајединило се још једно зло –

исто оно које је касније донело много невоља Православној Цркви. Разуме се, злоупотреба права патроната од стране краља. Краљ је давао цркве и манастире коме је хтео, нимало не узимајући у обзир моралне квалитете онога кога је ―даривао‖. 1496. године он је узео

манастир светог Николе на Лучњи, на који је претендовао Полоцки епископ Лука да од њега убире данак;147 исте године Кијево-Михајловски манастир је дао неком Григорију

Поповичу који га је за то замолио како би овај, замонашивши се, владао њиме доживотно.148 Александар је себи дозвољавао да даје неке манастире женама на коришћење; на пример, манастир Пречисте дао је извесној Ленковој из Овруча, а манастир

светог Јоакима и Ане (у Овручу) кнегињи Дашковој;149 познати Пересопницки манастир дао је прво кнегињи Марији Черторишкој, а затим њеном сину и његовим потомцима.150

Међу мере које је Александар усмерио против православаца треба убројати његов покушај да наметне Русима Фирентинску унију. Смоленски епископ Јосиф Болгаринович је пристао да је прими. Управо њега је краљ и желео да искористи као оруђе за достизање

141

Макарије IX, 81. 142

Ibid IX, 108-109. 143

―Themer, t. II, №307, р. 293-94, Bultnski II, 175, нап. 1. 144

Макарије IX, 107-108. 145

Bu linski t. II, 62. 146

Ibid. II, 63; Макарий IX, 150. 147

А.Ю. и З. Р. I, №233, с. 297. 148

А.З. Р. I, № 141,164-45. 149

6 А.З. P. I, № 140, c. 164. 150

Ibid. I, №212,с. 359; А. Ј. и З. Р. т. I, №41, с. 31-32.

35

уједињења Источне Цркве с Католичком. Ради тога је издејствовао да он постане митрополит; међутим, Јосифов покушај да наведе православне на унију само је изазвао незадовољство православаца, а успеха није имао: православци су били веома

непријатељски расположени против ње, а њен готово једини присталица, митрополит Јосиф умро је неколико месеци након што је папи упутио папи писану изјаву о

спремности Руске Цркве да се потчини римском првосвештенику. На крају, ради потпуније представе о правном положају православаца у Пољској за

време владавине Александра треба поменути још и формулу краљевске заклетве која се

налази у Volumina-ма и коју је дао Александар лично. У њој читамо следеће: ―Ego A. Dei gratia rex Poloniae, magnus dux Litvaniae, Russiae, Prussiae et cet., dominus et haeres. Juro,

spondeo et promitto ed haec sancta Dei Evangelia, quod omnia jura, libertates, privilegia, literas, immunitates regni mei Poloniae ecclesiasticas et saeculares, ecclesiis, regno quoque Poloniae ejusdemque praelatis, principibus, baronibus, nobilibus, civibus, incolis et qumbuslibet personis

cujuscunque status ac conditionis existentibus per divos praedecessores meos principes, reges et quoscunque dominos et heredes regni Poloniae, praesertim vero divos Casimirum antiquum,

Loysch, Vladislaum avum, Vladislaum patruum, Casimirum patrem et Ioannem Atbertum germanum meos, reges Poloniae, justas et legitimas donatas, marutenebo, servabo, custodiam et attendam in omnibus conditionibus aut punctis et omnia illicite ab eodem regno alienata, aut

distracta proposse meo, ad proprietatem ejusdem regni mei aggregabo, terminos etiam regni mei Poloniae non minuam, sed proposse meo defendam et dilatabo; sic me Deus adjuvet et haec

sancta Dei Evangelia‖.151 Пошто се у наведеној формули заклетве садржи потврда права и привилегија свих

поданика Пољске уопште, без навођења националности и вероисповести, може се тврдити

да се и православном становништву Круне (у Червоној Руси) признају она права и привилегије која му је дао Казимир Велики и синови Јагела. Затим, нову потврду свих

права пољског народа (а значи и православно-руског становништва) Александар је дао на генералном конгресу (in conventione generali), који је одржан 1505. године у Радому. Овде је издао генералну конфирмацију свих права (generalis confirmatio omnium jurium). У овој

конфирмацији краљ изјављује да иако је већ и обећао да ће чувати ( inviolabiliter tenere) све привилегије дате Пољској и њеном становништву од стране блаженопочивших краљева,

претходника његових, тј. Александрових, исто као и сам Александар, али сад, у складу с заједничком молбом и убеђењима окупљених саветника (сенатора) на конгресу и амбасадора целе краљевине, по нарочитој краљевској врлости и милосрђу (ex speciali

virtute et munificentia), како би краљевско обећање било поузданије и чвршће (solidiorem firmioremque), Александар потврђује све привилегије, олакшице, потврде ( indulta,

munimenta), одлуке, дарове (donationes), слободе, прерогативе, имунитете, које су дали претходни владари Пољске лицима ма ког пола, положаја и чина. Све ово он ће чувати чврсто и ненарушиво у свим њиховим облицима (modis), употребама, положајима,

објашњењима (descriptionibus), члановима, тачкама и условима. ―Ако ми,‖ каже краљ у свом потврђивању свих права, ―учинимо нешто у супротности са слободама,

привилегијама, имунитетом и наведеним правима краљевства, желимо да оно у целини буде сматрано као оно што ништа не значи, неважеће, празно као ништа; желимо и самим делом одређујемо и садржајем овог уништавамо (illud totum cassum, irritum, inane,

nullumque volumus, ac decernimus ipso facto, atque irritamus, cassamus, tenore praesentium mediante)‖.152 Општа потврда права сличне врсте у границама Круне била је дата и од

стране Сигизмунда I, или, другим речима, Старог (1506-1548.). 1507. године, убрзо након свог крунисања издао је привилегију којим су се потврђивала сва ранија права. У овој

151

Volum. Legum, 1,152. Заглавље читавог низа формула за краља и разна лица на функци јама (consiliariorum

regni, војвода, старешина, господара итд.): Alexander rex inserit statute Laski formas juramentorum. Изнад

краљевске формуле је написано : reg is juramentum, quod etiam nos, Alexander, praestitimus . Ову формулу је

изговорио за време крунисања. В. Volum. Legum, I, 161. 152

Volum. Legum, I, 161-62.

36

привилегији се каже да Сигизмунд под утицајем прелата, магната и панова (baronum et procerum), или тачније, целог сената (senatus) и племића (nobilitatis), чији су се опуномоћени изасланици (од сваке земље посебно) окупили ради разматрања будућег

стања државе, потврђује ―сва права, све привилегије, све статуте и одредбе (decreta), на крају свако право власништва (denique dominationes), слободе, имунитете и све врсте

куповне и дароване повеље и записе (et quascunque venditionum et donationum literas et singraphas), за све земље краљевине уопште и сваку посебно, које су даровали претходни пољски краљеви и кнезови, а посебно Казимир Јагелон, Албрехт и Александар, људима и

становницима сваког рода (generis), сваког стања и оба пола (sexus)‖.153 И то није све. 1530. године на генералном сеиму у Кракову, где су Пољаци изабрали за наследника

Сигизмунда I његовог сина Сигизмунда Августа први даје обећање да ће и његов син, након што постане пунолетан (да ли за очевог живота или после његове смрти) потврдити ―сва права, слободе, привилегије, повеље, имунитете наше краљевине Пољске, црквене и

световне, које су претходни краљеви Пољске дали њеним прелатима, баронима, велможама, племству, грађанима (civibus), житељима (incolis) и свим лицима сваког звања

и стања‖.154 Горе наведени актови Сигизмунда Старог одликују се претерано уопштеним

карактером и односе се на земље с православним становништвом (у границама Пољске)

само онолико колико је пољско право (jus polonicum) имало силу и значај у њима. Међутим, за дуго времена владавине Сигизмунда I могу се видети и чешће одлуке сеима

које се односе непосредно на руске територије. У одлукама Краковског сеима из 1507. године уприличеног за време крунисања овог краља, среће се један устав који се тиче само руске земље (Галиције). Ево какав је дословно његов текст. ―Потврђује се одлука краља

Албрехта у вези с одбеглима у Русију (in Russia) и у вези с ослобођењем племства исте ове земље од плаћања царинских и пијачних такси‖ (наслов). - ―На молбу (ad supplicationem)

Руса желимо и одређујемо да се према свима одбеглима поштује одлука краља (Јана Албрехта) и да племство ових земаља, као и на осталим местима ( terris) краљевине, буде слободно и изузето од плаћања царинских и пијачних такси (theloneorum et foralium), а и у

осталом да ужива (gaudeat) исту ову слободу‖.155 По смислу овог устава племство руских земаља (Галиције) се у свему изједначавало с племством осталих земаља Круне. Наравно,

почетком 16. века полонизација је имала огроман успех и већина руског по пореклу и православног по вероисповести племства је била полонизована и покатоличена, али су се ипак још многи руски племићи придржавали православља у ово време.156 Што се тиче

поменуте одлуке Јана Албрехта у погледу одбеглих, очигледно се подразумевају устави из 1496.г. један de fugitivis kmethonibus (по његовом смислу одбегли сељак се предавао

државном суду) и de kmethone fugitivo repetendo tam de regalibus, quam non regalibus bonis.157

Значи, овде се ради о изједначавању православног галичког племства с католичким

и о томе да јој се дају иста права која су уживали становници Круне. Иако је још Јагело у свом Едљнском и Краковском статуту (1430. и 1433.г.) обећао да ће привести руску

земљу, као и све остале области Пољске једном праву и једном општем за све њих закону,158 очигледно је да ово обећање није било испуњено и племство руских земаља је

153

Volum. Legum, 1,162-63. Овде није тачно наведено кад је управо издата овај привилегија, пошто се у њој

каже да је недавно (paucis ante diebus) круна стављена на главу Сигизмунда, на основу тога се може

сматрати да је издата убрзо након крунисања Сигизмунда Старог. 154

Volum. Legum, I, 245-46. 155

Volum. Legum, I, 166. 156

Да је међу галичком шљахтом у 16. веку било много православаца доказује се чињеницом успешне борбе

православља с латинством за време Сигизмунда I, чији је резултат био устанак 1539.г. у Галицији

православне епархије. Архиепископ Георгије Кониски је такође сматрао да се овај устав односи на

православце (Соф. Рук. , № 423, л. 6 об.) . 157

Volum. Legum, I, 119 и 126. 158

Volum. Legum, I, 42.

37

имало више обавеза него племство које је живело у чисто пољским земљама. Као што се види из наведеног устава, прво је до овог времена морало да плаћа thelonea et foralia и још вероватно неке друге порезе, јер би у супротном случају било сувишно стављати у исти

статут напомену о давању права племству руских земаља и могућности да ужива у осталом и исту ону слободу (in aliis eadem gaudeat libertate), коју је уживало племство

осталих пољских земаља.159 Кршење обећања које је потврђено државним актом је карактеристична појава у Пољској.

Познато је да је Владислав Јагелон био обавезан да даје иста права и олакшице које

је Јагело већ даровао.160 За други документ, који говори о положају Православне Цркве у Пољско-Литванској држави за време Сигизмунда I треба признати, на основу Volumin-а,

привилегију Сигизмунда I Дорогичинској земљи (дат у Виљнусу 1516.г.).161 Ова привилегија потврђује оно што је било дато Дорогичинском округу од стране краљева Казимира и Александра. Њен садржај је следећи. Претходници Сигизмунда Старог дали

су шљахти и земљопоседницима (nobiles et terrigenae) Дорогичинског округа могућност да користе државно пољско право (juri terrestri polonico), по обичају племства-

земљопоседника Круне. Повеље и потврде (literas et munimenta) Казимира Јагелона и Александра које је Сигизмунд дао дорогочинским становницима доказују да у њима multa articulatim supervacanee descripta, а у пољским статутима (in libris statutorum regni nostri

Poloniae) све се садржи specifice et per expressum; осим тога, у овим повељама и потврдама додато је нешто што отежава положај становника дорогичинске земље. Зато краљ поново

(de novo iterum) даје и шири (damus et conferimus) пољско право на Дорогичински округ ―у свим његовим тачкама, члановима и одредбама (conditionibus), како се оно садржи latius (пространије) у записима статута Пољске краљевине‖. Од овог времена сва државна и

градска лица (officiales terrestres et castrenses) поменутог Дорогичинског округа треба да суде свим и племићима и неплемићима (tam nobiles, quam ignobiles), ма ко они били: Руси,

Јевреји, Јермени, хришћани, пагани – по пољским законима (secundum idem jus polonicum) и уз поштовање поретка који је утврђен записима устава Пољске државе. Државне дужности (officiates terrestres) обављаће лица слободно изабрана на сеимима уз одобрење

(cum ratihabitione) великог литванског кнеза, а градске – по одлуци великог кнеза (pro arbitrio nostro duntaxat) од стране лица из реда житеља истог овог Дорогичинског округа.

Међутим, нису сва лица на функцијама морала да буду католичке вере (dummodo uterque ipsorum officialum romanae religionis essent).162

У случају незадовољства одлуком суда и старешине (capitanei), апелација мора

бити упућена великом литванском кнезу. Међутим, на сваки злочин и на сваки судски процес, исто као и приликом свих записа (insriptionibus), сваки судија и старешина у

Дорогичинском округу мора да примењује, као и у целој Пољској, само пољско право.163 Дакле, православци су и сад постављени испод католика: Сигизмунд им није дозвољавао, у крајњој линији, у границама Дорогичинског округа, ни да буду на изборним сеоским

дужностима, ни градским, на које је велики кнез именовао људе по сопственом нахођењу. Није без значаја била, очигледно, ни Городељска одлука, која је спровела оштру границу

између католика и православаца! И за време Сигизмунда I видимо више случајева признавања дејства Городељске одлуке из 1413.г. 1522.г. после смрти виљнуског војводе Николаја II Радзивила, Сигизмунд I је одредио на његово место Војтеха Мартина

Гаштољда, који је био војвода у Трокама, а слободну Троцку војводину дао је кастелану

159

Volum. Legum, I, 166. 160

Грушевський, Ист. Укр. - Рус. , IV, 190 и V, 85-86. 161

Volum. Legum, I, 174-75 — Terra Dorohiciensis juri polonico adscnbitur. 162

У привилегији су коришћени изрази: non nisi cum ratihabit ione noslra ducali successorumque nostrorum

magni ducatus Lithvaniae ducum per nos et successores nostros Lithvaniae duces који сведоче о томе да се

Дорогичинска земља овим није припајала Круни, на њу се само односило пољско право, али је она остајала

при Великој Литванској кнежевини. У супротном случају Сигизмунд I не би говорио ducali... ducatus

Lithvaniae, a regali... regni Poloniae. 163

Volum. Legum, I, 175-75.

38

виљнуском и врховном хетману литванске војске, кнезу Константину Ивановичу Острошком. Литвански магнати су протестовали против именовања на дужност војводе руског

и православног кнеза и позивали су се притом на Городељску одлуку. Сигизмунд ради оправдања своје одлуке издаје 25. марта 1522. године (за време Гродњенског сеима)

посебну привилегију у којој изјављује да иако Тројицке војводине, по одредби сеоске привилегије Велике Литванске кнежевине коју је дао Јагело и Витовт (тј. городељског) и не треба да се дају никоме од Руса и шизматика (nulli Rutheno atque schizmatico), већ и за

ову војводину, као и за друге дужности треба именовати само католика, али као изузетак од општег правила он (Сигизмунд) даје Троцку војводину кнезу Острошком који је пре

тога био виљнуски кастелан, као прво због његових многобројних заслуга у ратовима против Москве и Татара; као друго због упорних молби велможа савета обе државе (votis et intercessionibus consiliariorum utriusque dominii nostri). Као изузетак, постављање

острошког кнеза прво за виљнуског кастелана, а затим за троцког војводу нимало не треба да подрива значај Городељске одредбе; у будуће су и Сигизмунд и његови наследници,

велики кнезови литвански обавезни да не дају достојанства и дужности сличне врсте било коме од Руса, већ само Литванцима, католицима по вери.164

По обичају увреженом у Литванији виљнуски војвода је заузимао у владарском

савету прво место, непосредно после епископа (primum et immeditum locum), после Гаштолда ex speciali benevolentia et observantia кнезу острошкому уступа последњем своје

првенаштво; након смрти Острошког Гаштолд (или његов наследник на Виљнуској војводини) поново ће седети изнад троцког војводе. Краљ је на ово пристао.165 Други пример позивања на Городељску одлуку видимо 1529. године. Као што је познато, ове

године је био издат први Устав Велике Литванске кнежевине. У вези с питањем о подели уреда у Литванији овај устав (чл. 3, у III одељку) гласи да ће се дужности давати само

сталним житељима велике кнежевине, али о препрекама за њихово заузимање од стране вере и националности кандидата ништа није речено. Зато у виду допуне и објашњења Устава Сигизмунд I у својој привилегији од 18. октобра 1529. године у категоричкој

форми и то речима Городељског акта одређује поредак давања достојанстава и уреда Велике Литванске кнежевине. У трећој тачки ове привилегије читамо следеће. ―Световне

дужности и уреде (officia) чуваћемо ненарушиво и у одговарајућем поретку ( in ordine suo) онако као што су они од давнина, по угледу на Пољску (ad instar regni Poloniae), одређени у границама Велике Кнежевине Литванске од стране наших претходника, тачније

достојанства војводе и кастелана у Виљнусу и Трокама, исто као и тамо где их ми или наследници наши оснујемо. Исто тако наш син и наши наследници ће их сачувати заувек.

Ова достојанства војводе и кастелана, стални сеоски и наши дворани (nostrae curiae) од стране нас и наших наследника не смеју се дати било коме другом осим исповедницима католичке вере и потчињенима Римске цркве.

Иста ова достојанства и помињани уреди исто као власништва (tenutae – поседи) и наследна имања (bona haereditaria – очевина) у Великој Литванској кнежевини даваће се

лицима која су се несумњиво рођена (indigenis veris) у Великој Литванској кнежевини, а не придошлицама (advenis) и онима који су рођени на другим местима (alienigenis) или туђинцима (extraneis). И у наш савет (ad consilia nostra), кад тамо буде разматрана

добробит државе, дозвољаваће се приступ само католицима и лицима која су рођена (indigenae) у Великој Литванској кнежевини, зато што разлика у култу и национална

разлика често воде ка разликама у мишљењу и откривању онога што треба чувати у тајности‖.166

Дакле, и за време Сигизмунда I било је истакнуто правно ограничење православних

поданика Велике Литванске кнежевине и бољи положај католицизма у поређењу с

164

Co llectanea ex archivo coleg. jur... t. VII, p. 273-74; Грушевський, Ист. Укр... V, 453-54, Czermak..., 39-40. 165

Co llectanea ex archivo coleg. jur., t. VII, p. 274-275. 166

Co llectanea ex archivo coleg. jur, t. VII, p. 280-281.

39

православљем у њеним границама. Још једном је било објављено да се православнима не дозовљава да заузимају највише и најпоштованије дужности војводе и кастелана, сталне сеоске и дворске уреде, као ни да улазе у државни савет: само су католици имали право да

буду на свим овим дужностима и звањима. Међутим, ни сад ова ограничења православних нису добијала широку и практичну примену и могла су да се поштују само у ретким

случајевима. Племство литванске државе се трудило да се у свему изједначи с племством земаља Круне, која је до почетка 16. века стекла преовлађујући утицај на државне послове Пољске. Још 1484. године Нешавским статутом је племству Круне дато право да учествује

у решавању питања као што је издавање новог закона и објављивање рата. Наравно, племство је уживало ово право и изражавало своју вољу и однос према државним

пословима на такозваним сеимићима и сеимовима. Сеимићи нису били ништа друго до окупљање свег племства поједине земље која је бирала из своје средине опуномоћенике или изасланике (nuntii) за опште сеимове, где су ови опуномоћеници присуствовали

заједно с краљевским саветом или сенатом167 и бавили се законодавном делатношћу. Овакав поредак се до почетка 16. века чврсто установљава и 1505. године на Радомском

сеиму добија правну потврду. У једном од статута овог сеима (такозвани ―nihil novi‖) читамо следеће: ―...одређујемо и одлучујемо да у будуће време ми и наши наследници, без општег пристанка саветника (тј. сената) и сеоских изасланика не треба да одлучују ништа

што може бити на штету и отежавање стања Речи Посполите, на штету и уштрб сваког приватног лица, као ни што води ка кршењу општег права и друштвене слободе‖.168

По смислу овог устава пољски краљ сам по себи, без пристанка сената и изасланичке куће не може да одређује ништа ново, дакле, за издавање сваког новог закона неопходна је међусобна сагласност краља, сената и сеоских изасланика. 169 Ово је још

више јачало значај пољског племства и чинило његов положај веома привлачним у очима племства Велике Литванске кнежевине. Она је без разлике у погледу племена и

вероисповести покушавала да издејствује од својих владара проширење својих права и већи утицај на државне послове, следећи у овом случају пример своје пољске браће. Велики литвански кнезови до почетка 16. века чине велике уступке свом племству и

издају читав низ општесеоских привилегија као привилегија које потврђују раније дата права и слободе, тако и оних који садрже нове уступке племству. Пошто је руски елемент

у Литванској држави, нарочито у такозваним анексима, тј. у руским областима сједињенима с Литванијом, у 16. веку био још веома јак, ови кнежевски уступци су се односили и на Русе који су остали верни православљу.

Од општесеоских привилегија Сигизмунда I које гарантију права и слободе племства Литванске државе може се указати на једн у привилегију из 1506. године и две из

1529. године. 7. децембра 1506. године, убрзо након што је био изабран на престо великог кнеза и краља Сигизмунд Стари је издао у Гродну привилегију у којој су најзанимљиве прве две тачке. У првој од њих велики кнез даје свечано обећање прелатима, кнежевима,

саветницима својим (consiliarios nostros) Литваније, Самогитије, Русије и др. области, баронима и племству – Литванцима и Русима (Lithuanos et Ruthenos) да их не умањују у

чиновима и достојанствима (in ipsorum honoribus et dignitatibus), већ дарују и узвишавају (promovere et sublimare) у складу са захтевима способности и заслуга. Друга тачка привилегије из 1506. године потврђује све законе (jura), слободе, привилегије, повеље,

како на латинском, тако и на руском језику (literas Latinas et Ruthenicas), и имунитете Велике Литванске кнежевине - црквени и грађански, дати саборним, колегијалним,

167

Сеимићи сваке посебне земље називали су се партикуларнима; на њима не само да су се бирали

изасланици на предсто јећи сеим, већ су се разматрала питања ко ја су била о дређена за разматрање на њему.

Како би се изабрани изасланици појавили на сеиму као истински представници воље и мишљења локалне

шљахте сеимићи су им давали своје инструкције од којих изасланици нису имали права да одступају. Осим

партикуларних сејмића били су сејмићи генерални, на које су се окупљали сви сеоски изасланици сваке

пољске провинције. 168

Volum. Legum, I, 137. 169

Бобржински, II, 20, Карејев, 61.

40

манастирским и парохијским црквама, светим и поштованим местима, целој великој кнежевини и њеним прелатима, кнезовима, баронима, племству, заједницама (civitatibus), грађанима и становницима и свим уопште лицима сваког чина и положаја – сва права,

правично и законито дата претходницима Сигизмунда I, а нарочито која је дао краљ Јагело и велики кнежеви Витовт, Сигизмунд Кејстутович, Казимир Јагело и Александар.

Општесеоској привилегији Александра, коју је он дао приликом избора на великокнежевски престо (1492. г.) придаје се посебан значај и ње Сигизмунд I обећава да ће се држати, чувати је, поштовати и испуњавати in omnibus articulis, clausulis atque

punctis. У осталих пет тачака привилегије из 1506. године садржи се обећање господара: а)

да не умањује кнежевска имања у Литванији и труди се да неправедно одузета буду враћена; б) да ни у чему не умањује након ступања на пољски престо, литванске поседе (dominia) и консилијарије (сенаторе), већ да чува све ab omni levitate et depressione; в) да ће

оставити наследна имања (очевину) оним лицима која су због нечега изгубила документа на њих, а доставе поуздано сведочанство о томе да они и њихови претходници неоспорно

владају овим имањима још од времена великих кнезова литванских Витовта, Сигизмунда и Казимира; д) да се најстроже кажњавају они који буду оптуживали за тешке ствари без озбиљних и потпуно убедљивих доказа; и, на крају, ђ) да неће издавати никакве одредбе и

да неће укидати старе без саветовања и сагласности велможа савета Велике Литванске кнежевине. Привилегија се завршава заклетвом Сигизмунда да ће свето чувати све што је

било дато становништву Литванске државе од стране великих кнезова који су му претходили.170

Што се тиче друге, шире привилегије, издате истовремено с претходном (такође 18.

октобра 1529.г.) на молбу прелата, кнежева, барона, велможа, рицара и бојара Литваније, Русије и Жмуде, окупљених на Виљнуском сеиму, она се разликује од кратке привилегије

од 18. октобра 1529. године, по томе што се у њој детаљно и темељно набрајају она права и и слободе које је велики кнез даровао клиру, велможама и бојарима. У њој има 32 чланка од којих већи део садржи у себи потврду онога што је било дато раније; управо –

овде су ушле 2 тачке Городељске одлуке 1413.г. по неколико чланака из привилегија из 1447.г. 1492. г., и 1506.г., 2 чланка су додата. У њој се највише говори о политичким и

имовинским правима клира, панова и бојара Литванско-Руске државе, при чему, као што је горе речено, православно племство, због Городељске одлуке 1413. године не дозвољава се да заузимање дужности достојанственика, надворних и сеоских уреда и учествовање у

господарском савету. У односу према црквама сваке врсте у Литванији, Русији и Жмуди Сигизмунд I и

сад обећава да ће чувати и поштовати све њихове поклоне (dationes), привилегије, дарове и имунитете; све ово се не односи само на подигнуте и већ утемељене цркве, већ и на оне које ће се било када градити. Оне које се ослобађају при црквама катедралним, саборним,

манастирксим и парохијским право данка ( jus patronatus) који припада великом кнезу, места пастира ће се давати само лицима која су се родила у Великој Литванској

кнежевиним, познатим и одговарајућим за дату дужност и часном моралношћу (in idoneitate et morutn probitate fuerit compertus). Ако пак корисно, поштовано и пожељно за то лице буде друге нације, оно ће бити одређено за слично место само у случају нужде и

притом уз сагласност и по савету велможа – савета духовних и светских. Као и друге привилегије и ова се завршава општом изјавом господара да ће чувати

сва уопште и појединачно – права Велике Литванске кнежевине – како општа (publica), тако и појединачна, управо – све привилегије, повеље, даривања, слободе, изузимања (exemptiones) и имунитете, који садрже у себи сваке врсте милости и уступке целој

Великој Литванској кнежевини и појединачно појединим установама и лицима, црквама саборним, манастирским и парохијским, епископима, кнезовима, баронима, племству,

170

Co ll. exarchivo col.jur.. t. VII, p. 270-73.

41

бојарима и свим житељима Литванске државе, милости и уступке које су им било када даровали краљеви и велики кнежеви, преци и претходници Сигизмунда I; не само то – последњи обећава да ће све ово поштовати не само он сам, већ и његов син Сигизмунд

Август.171 Иако се у горе наведеној широј привилегији 1529.г. јасно и одређено потврђивала

одлука Городељског конгреса из 1413.г. усмерена на ограничавање права присталица источног обреда, без обзира на то посланици сеима из 1529. године (у Виљнусу) молили су Сигизмунда да обнови, поново потврди и поткрепи у новим, али дословним и

истоветним старом препису Городељске привилегије172 како због тога што се пергаментна кожа истањила и што су остарили печати не би дошло до неке нејасноће и двосмислености

у правима, слободама и имунитетима племства, који су се садржали у овој привилегији. И Сигизмунд је снисходећи овој молби ―као правичној и разумној‖ уважио исту и учинио онако како су желели прелати, барони и велможе окупљени на сеиму, али је како

напомињу неки истраживачи, текст ове привилегије био потврђен у нешто измењеном облику.173

Дакле, за време Сигизмунда I више пута је била потврђивана обавеза у границама Велике Литванске кнежевине оних правних ограничења и угњетавања православаца који су се садржали у Городељској привилегији из 1413. године. Православнима се јасно

стављало на знање да се њихова религија и њихова Црква само толеришу у држави и да зато треба да буду испод латинства и Католичке цркве и да треба да заузимају

другостепени положај. Руски елемент се потискивао у други план и лишавао политичког значаја. Магнати-Литванци, католици по вери, који су се борили с руско-православним елементом у току 15. века сад почињу да односе превагу над последњима (сетимо се

неуспешног устанка 1507-1508. године Михаила Глинског, који се сматрао предводником и вођом руске партије) и његовог одстрањивања с дужности почасних и важних у смислу

друштвено-политичког утицаја. Овим се и објашњавају многобројне молбе литванских сеима упућених Сигизмунду I за потврђивање закона који није дозвољавао Русима и православцима да ступе на највише дужности, дворске и сеоске уреде и учествовање у

господарском савету. Међутим, сама чињеница многобројних молби за потврду Городељске привилегије

сведочи о томе да се ограничења православаца која се у њему садрже нису строго спроводила у живот и одступања од њега нису представљала изузетну појаву. Као и у 15. веку, православни кнезови и велможе и за време Сигизмунда Старог и даље заузимају

важна места и угледне уреде, наравно, углавном у руским областима, а обављају дужности и у господарском савету. Надирање Москве, која је у својим ратовима с Литванијом

изјављивала да је заштитница православља и ради правдања своје агресивне политике наводила религиозне мотиве, приморавало је литванску владу да буде опрезна у односу на своје православне поданике, и да их по могућству не ограничава, у крајњој мери

привилеговани племићки слој. Опрез и уздржаност литванске владе у односу на православље биће нарочито уочљиви ако упоредимо положај православља за време

Сигизмунда I у Литванији с његовим положајем у исконски руским областима: у последњима су православци живели неупоредиво лошије него у Великој Кнежевини Литванској. Уопште, треба признати да је однос Сигизмунда I према православцима

благонаклон и пожељан за последње. У његово време православцима није наметана никаква религиозна унија; латински клир није предузимао никакве нарочите мере за

ширење свог учења међу православцима; сам краљ се трудио да се односи правично и према католицима и према православцима, без давања предности једнима у односу на друге. У уставним повељама које је краљ дао појединим областима давала су се иста права

свим поданицима хришћанима; приликом увођења у неким градовима Магдебуршког

171

Co ll. ex arch ivo col. jur... t. VII, p. 280-286. 172

Privilegiumque ipsum vetustum innovare, approbare iterum et confirmare atque nostris novis tnserere literis. 173

Co ll exarchivo col. jur... t. VII, p. 287-88, сн. Жур. Мин. Нар. Прос. 1903 г., апрель, 268-269.

42

права, у магистрат се дозвољавао приступ и православнима заједно с католицима. Православни клир није био вређан и њему је краљ даривао исте такве повеље као латинском. Од свих руских области на угњетавање је могла да се жали само Галиција где

је у 16. веку био јак латинско-пољски елемент, који је загорчавао живот локалном руском становништву.174

Међутим, у принципу Сигизмунд I је руском народу остао у лепом сећању. 1589. г. на Варшавском сеиму, у присуству краља Сигизмунда III смоленски кастелан Иван Мелешко је говорио: ―Драго нам је сећање на Сигизмунда I: он Немце као псе није волео,

Пољаке с њиховом лукавошћу није мирисао, а Литванију и нашу Русију је страсно волео и у његово време нам је било веома добро‖.175

Од повеља Сигизмунда I у корист православаца пре свега треба обратити пажњу на његову потврдну привилегију из 1511. године, коју је издао на општем сеиму Велике Литванске у Берестју (Брест Литвански). Православни највиши клир с блаженопочившим

митрополитом Јосифом Солтаном на челу, обратио му се с молбом да потврди сва духовна права која су од времена примања хришћанства у Русији, на основу номоканона Грчко-

источној Цркви, била дата Кијевском митрополиту и епископима под његовом управом, тачније: право да суде, управљају и делују по правилима саборне и источне Цркве (како нико од световних лица не би смео да суди ―ствари духовне‖).

Заједно с тим су краљу достављене и привилегије Витовта, Казимира Јагелона и Александра, којима су се утврђивала ова права источног клира. Молбу православне

хијерархије подржавали су луцки, брацлавски и виницки старешина, маршалек Волињске земље, врховни хетман, кнез Константин Иванович Острошки, који је уживао поштовање краља, а с њим заједно и други кнежеви и велможе грчког закона, који су присуствовали

овом сеиму. Сигизмунд је након разматрања привилегија и молби који су му предати, издао своју привилегију, којом је дао митрополиту на управу све цркве грчког закона,

право постављања епископа, архимандрита, игумана, свештеника, ђакона, целог свештеничког чина грчког закона, суд над духовним и световним лицима, обављање свих духовних послова и кажњавање виновних и непокорних, у складу с правилима саборне

Источне Цркве. Епископима који су били под управом Кијевског митрополита потврђено је њихово

право суда и управљања („суђења, управљања и уређивања―) свих духовних ствари у својим епархијама по давнашњем обичају. Лицима римске вероисповести, како световног, тако и духовног звања, војводама, старешинама, намесницима (без разлике да ли су

католици или православци), исто као и свим административним лицима и функционерима, управницима, управитељима имања, члановима савета и др. забрањивано је да чине било

какву неправду митрополиту и епископима и да се мешају у црквене приходе и уопште у црквене послове и судове. У свим замковима и господарским градовима све кнежевске очевине Велике Литванске и Руске кнежевине право суда, управљање духовним стварима

и управљање црквеним сељацима, по давнашњем обичају, имали су митрополит и епископи. Привилегија се завршава одлуком о односу према православним парохијским

црквама власника (велепоседника), који се придржавају латинства. Уколико се црква на имању пана-католика од давнина налазила у надлежности митрополита и локалног епископа и плаћала му је данак, ово право они и сад задржавају; уколико је раније

припадала власнику имања, и у будуће он има право да узима данак уз благослов митрополита; али свештеника који је већ одређен за ову цркву не може да одстрани без

воље митрополита.

174

Макарије IX, 284-285. 175

А. Ј. и 3. Р., II т., № 158, с. 188-89. Професор Сумцов види у говору Мелешка не историјски документ, већ

чисто књижевно дело; он га назива историјским памфлетом и сатирој из 16.в. ―Кијев. Стар.‖, 1894.г. мај 201

и 211, у посебном отиску стр. 7 и 17. Садржај говора је приморавала на сагласност с г-дином Сумцовом.

43

Заједно с тим краљ је потврђивао и све чланке (―члонки‖) који су се налазили у списку права руског клира.176 Од одлука Сигизмунда усмерених на подржавање интереса православног клира и посебно власти митрополита, познате су његове повеље: 1509.г.

војтовима, бургомистрима, саветницима и свим становницима митрополитске епархије, уз прописивања да се повинују одлукама митрополита, које се тичу духовних послова;177 и

1512. г. Слонимском срезу и његовим становницима о послушавању и томе да им у њиховим духовним стварима суди митрополит и лице које он поставља (―десјатилник‖).178

Осим опште потврде права руског клира у целој Литванској кнежевини, Сигизмунд

је издавао и потврђивао уставне повеље појединим областима, на молбу локалних кнезова, бојара и племства. Тако је, на пример 1511. године не Берестејском општем сеиму дао

уставну потврдну повељу Полоцкој земљи,179 а још раније, 1507. г. (8. децембра), у Гродну – исту овакву повељу Кијевској земљи.180

У овим повељама он је давао иста црквена и грађанска права свим становницима

ових земаља без разлике у вероисповести. У градовима, где је уведено било Магдебуршко право (у Великој Литванској кнежевини), православни становници се правно нису

разликовали од своје сабраће – католика: дароване повеље краља градовима за добијање овог права захтевале су да половина саветника које бирају грађани исповеда латинство, друга православље, да један бургомистр буде католик, други – православац. Полоцка

(1510.г.), Минска, Новогрудска (из 1511.г.) и Брестска (такође 1511. г.) и др. повеље потврђују то.181

Дајући привилегије православцима уопште Сигизмунд истовремено није лишавао своје благонаклоности и поједина лица, нарочито митрополита и представника највише хијерахрије. 1518. он је одобрио, по молби кнеза Константина Ивановича Острошког, да

митрополит Јосиф има село Прилепи са свим његовим правима.182 На молбу Владимирско-Берестејског владике Васијана одобрио је (1508. године) да

Владимирска катедра има неколико имања, која су дата саборној цркви града Владимира по завештању маршалека Фјодора Јанушевича, а Луцкој катедри, на молбу тамошњег епископа, два имања – прилоге истог овог маршалека.183 Исте такве потврде Сигизмунд је

дао и Пинским епископима Васијану и Арсенију на земље које су донете на дар саборној цркви у Пинску од стране кнегиње Александре Семјоновне, и на град Туров с три села,

који је Пинско-Туровској катедри уступио већ више пута помињани кнез Константин Иванович Острошки и заједно са супругом.184 У случају настанка било каквих расправа и неспоразума међу православним јерарсима последњи су се обраћали за њихово решавање

краљу и затим се потчињавали његовој одлуци. 1511. године Полоцки владика Јефимије жалио се на митрополита Јосифа зато што га овај није назвао архиепископом (овакву

титулу је носио претходник Јефимија на катедри), и на Владимирског владику Васијана због првенства, које је овај присвајао. Сигизмунд је након што се о свем у обавестио, у свему задовољио молбу архијереја који се жалио.185

Међутим, поред свега тога ни владавина Сигизмунда I није прошла без неправде према православцима и одлука које нису у сагласности с канонима Источне Цркве. Од

њих је највише патила Галиција, која се почетком 16. века подвргла јакој полонизацији, која је уследила након појачане колонизације њених плодних земаља од стране Пољака у

176

Соф. рук. № 423, л. 7-8, А. 3. Р., т. II, № 65, с. 81-82. 177

А. 3. Р., т. II, №51, с. 62-63. 178

А. 3. Р., т. II, № 77, с 100-101. 179

А. 3. Р., т. II, № 70, с. 86-89. 180

Ibid., т. II, № 30, с. 33-36. 181

Ibid., т. II, № 61, с. 75-79; № 71, с. 90-92; № 73, с. 93-95; Сабр. Др. Акт. и Грам. Минске губ., с. 20-21;

Макарије IX, 202, прим. 196. 182

А. 3. Р., т. II, № 78, с. 101-103. 183

А. В. Ар. К., II, № 2; А. 3. Р., т. II, № 32, с. 37-38. 184

А. 3. Р,т. II, №№ 101 и 105. 185

А. 3. Р,т. II, №№ 67-68, с. 84-85.

44

другој половини 15. века.186 Број Пољака се знатно повећао: они су овде стекли огромна имања и приграбили све дужности. Руски елемент је био потпуно одстрањен од утицаја на локалне друштвене послове. Руско племство је заједно са ширењем својих права губило

своју националност и религију и у знатној мери се покатоличило и полонизовало. Највиши слојеви руског друштва су изгубили своју националност и већим делом су се

полонизовали, а племство које је остало верно православљу и својој народности није имало великог утицаја на друштвене послове. Православно градско становништво је било ограничавано у правима и подвргавало се угњетавањима свих врста: православним

грађанима није дозвољавано да заузимају дужности у магистратима, ограничавана су им права у еснафима, у неке од њих Руси уопште нису имали приступ итд.

Све ово се чинило с очигледном намером да се онемоћа и ослаби руско грађанство. Сеоско становништво је било у власништву племства и није имало никаква права. Клир је такође био ограничен у својим правима и налазио се у врло пониженом стању. Једном

речју, исконски руско и православно становништво Галичке Русије је у 15. веку стављено испод дошљака – Пољака и католика: латињани су свуда заузимали владајући положај.

Ограничавања и угњетавања пред крај 15. века су постала толико тешка да православци више нису могли да их трпе и они почињу упорну борбу за своја права, како грађанска тако и црквена. Борбу почињу грађани Лавова, подржавају је грађани других градова и

православно племство. Православци су највише морали да трпе због своје вере коју су католици називали сектом.187 Православне цркве чак у краљевским званичним папирима

носе за руско становништво увредљив назив синагога.188 Православни епископи се не називају другачије до владике, 189 а свештеници –

popones.190 Православни свештеници су били оптерећени данком и порезима, а у

приватним имањима често су били обавезни да дају данак племству заједно са сељацима.191 Од православаца се захтевало поштовање католичких празника и одлазак са

целом породицом у католичке цркве (ово се захтевало од православних трговаца у Лавову који су купили продавнице од католика);192 од њих се не прима сведочење у судским парницама с католицима; у судовима се од Руса таксе наплаћују у већем износу; Руси се

приморавају да не дају заклетву по руском обичају, већ по посебној формули;193 забрањује им се да јавно упражњавају своје обреде: свештеницима се не дозвољава да иду код

болесника улицама и трговима града са светим Даровима уз запаљене свеће, да сахрањују покојнике јавно и по црквеним обредима (publice et in ornatu).194

Како би олакшали свој положај православци града Лавова су се обратили краљу с

жалбама због угњетавања од стране католика, а он је на молбу кнеза К.И.Острошког одредио за разматрање ових жалби посебну комисију и 1521. г. издао је привилегију у

којој се на следећи начин дефинишу односи између православаца и католика: 1) Руси у стварима веће или мање важности не полажу заклетву у католичким црквама, већ у православној цркви; 2) у свим пословима могу бити сведоци пред судом, што им раније

није дозвољавано; 3) њихови свештеници могу да иду у град код болесника са Светим Даровима у црквеним одеждама, али без свећа, а руским улицама – са запаљеним свећама;

4) латински магистрат иако има право да одређује православцима парохијске свештенике мора да бира за то људе упознате с вером; 5) тела умрлих православаца свештеник може

186

Бобржински, т. II, 10. 187

Supplem. ad h ist. Rus. mon., № 53, с. 140. 188

Арх. Ј. 3. Р., ч. I, т. X, № 5, с . 12-13; Supplem. . № 51, с. 138; № 55, с. 142. 189

Арх. Ю. 3. Р., ч. I, т. X, № 4. 190

Ibid. ч . I, т. X, № 5; Suppl. ad h is. Rus. mon., № 50. 191

Akta Grodzkie i Ziems kie... III, № 87; XII, № 886; упореди: Грушевски V, 443 и 281-282. 192

Зап. Наук. Друга Шевченка 1907.г., књ. V, с. 8-9. 193

Арх. Ј. 3. Р., ч. I, т. X, № 4. 194

Ibid. ч . I, т. X, № 6, с. 13-16.

45

да прати кроз град у црквеној одежди, али без свећа, појања и црквене звоњаве и само у руској улици може се певати, звонити и могу се палити свеће.195

Привилегија јасно сведочи о тежњи пољске владе да понизи православље у односу

на католицизам, да истекне да се оно само толерише. Православци очигледно нису могли да рачунају на правичан однос према себи од стране владе, али нису прекидали борбу за

побољшање свог положаја. Пошто на територији Лавовске и Галичке (у Галичкој епархији) епархије православци још од почетка 15. века нису имали епископа, у религиозном смислу су трпели више од православаца Холмске и Перемишљске земље.

Галичка епархија после смрти епископа Јована, који је уз знање Јагела присвојио титулу митрополита Галичког,196 била је потчињена Кијевском митрополиту, који је је

назначујући овде епископе управљао њом посредством својих намесника од којих је један владао Галичким округом и манастиром који се налазио у Галичу, познатим под именом Крилос, са свим имањима која су му припадала. Прво је ове намеснике постављао

митрополит, али половином 15. века право њиховог именовања прелази у руке лавовског старешине Станислава из Ходеча (de Chodecz), којем је краљ предао tutorium, или другим

речима opiekalnictwo, над манастиром Крилос.197 1458. године Станислав из Ходеча продаје своје право на Крилос за 25 грошева

Роману Осталовичу, што и потврђује посебним записом. Из овог записа се види да је

старешина-душебрижник добијао од Крилоса и села која су му припадала све приходе и таксе, које су раније плаћали митрополиту сви свештеници Галичког округа и имао је

право суда и кажњавања над свештеницима, који су били у надлежности Крилоса. Сва ова права Станислав из Ходеча уступа Остловичу до краја свог живота (ad extremam consummationen vitae suae), ако краљ да свој пристанак, а митрополит ово не спречава.198

Због ―опекаљниства‖ Крилоса почетком 16. века долази до неспоразума између сина Станислава из Ходеча, Станислава и старешине лавовског и латинског Лавовског

надбискупа бернардинца Виљчека: свако од њих претендује на право одређивања намесника руског обреда у Лавову, Крилосу и другим местима. Ствар је дошла до Сигизмунда I, који 1509. године ово право предаје архиепископу.

У декрету који је овим поводом издат на име старешина Подолије и Галичко-руских земаља краљ изјављује: ―Желећи својим краљевским ауторитетом да помогнем

умножавању у овој земљи (Галичкој Русији) римокатоличке вере и узимајући у обзир буле апостолске столице дате, у складу с обећањима наших предака приликом подизања цркве у Лавову, а такође желећи да по дугу католичког (christiani) владара да шизматици буду

лакше довођени или привлачени у католичку веру или у најмању руку, исправљају своје заблуде – издали смо... такав декрет да данашњи надбискуп Лавовски, исто као и његови

наследници сада и у будуће време могли и били дужни да бирају и постављају руске намеснике у Лавову, Крилосу и другим местима своје Лавовске епархије ‖.199 Дакле, православци су морали да се потчињавају власти и јурисдикцији католичког надбискупа,

који приликом именовања ових намесника није мислио о интересима православља, већ о привлачењу шизматика у католицизам.200

195

Арх. Ј .-З. Р., ч. 1, т. X, № 6, с. 13-16, Макарије IX, 205-206; Крыловски А., Лавовско ставр. братство..., с.

13. 196

То је онај Јован, епископ Луцки, који је 1398. обећао Јагелу да ће дати за Галичку митрополију ―двеста

руских гривни‖ и ―тридесет конија‖ А. 3. Р., I, № 12, с . 27. 197

Грушевски М., Ист. Укр..., V, 432-33. 198

Supplem ad hist. Rus. mon..., № 48, с. 134-35, упореди: Грушевски V, 432-33, и Крыловски, Лавов, став, бр.,

14-15; Грушевски М., позивајући се на Akta Grod i Ziem XII, № 4286, сматра да се састављање записа Ст.

Ходеча к 1458 г, а не 1508.г., као што је наведено Supplem. ad his. Rus..., №48, с. 134-35. 199

Supplem. ad h ist Rus. mon..., № 50; Грушевски М. , Ист. Укр. V, 433. 200

У ово време и сам краљ није имао ништа против да се бави именовањем црквених лица за православне

дужности. Тако је 2. децембра 1516. године одредио за визитатора руских цркава неког дијака (официала)

Грицка; њему он даје власт ―цркве (synagogae) и свештенике (popones) наведеног обреда по давнашњем

обичају, који је био уочаван од стране од стране сличних званичника, да обилази и исправља грешке

свештеника и других црквенослужитеља и остало уопште и појединачно чини и испуњава све што припада

46

Није пролазило, наравно, ни без насилних мера од стране надбискупа у односу на православце уопште и православног клира посебно. У крајњој мери, 1538. г. православци Галиције и Подолије у својој молби митрополиту Макарију сећају се да „су клирици из

Галича превожени преко Дњестра и утопљени у њему―.201 Лавовским старешина се није свиђало што је заштита из њихових руку прешла у руке надбискупа, зато се између

старешине и надбискупа Виљчка одвија борба, коју су православци и искористили за побољшање свог црквеног положаја. 1522.г. уместо многих намесника, по вољи краља, којег су за то молили неки саветници (ad intercessionem quorundam consiliorum), био

одређен за целу епархију само један намесник. То је био племић Јацко (Јоаким) Гдашицки; њему су били потчињени цркве и клир округа: Лавовског, Галичког, Коломијског,

Каменецког и Сњатинског. Надбискуп је сматрао да је он наклоњен католичанству и зато не само да је пристао да Гдашицки буде постављен за намесника, већ је дао свој пристанак да се унапреди у чин архимандрита.

Исте ове 1522. године (1. септембра) Сигизмунд I је по вољи и уз сагласност (de voluntate et consensu) Бернардина Виљчка, удостојио Гдашицког чина архимандрита,

потчинио му је, осим горе наведених округа, још и Жидачевски округ и дао му је заједно с правом суда над локалним клиром и сва она права која је некада уживао у свим овим окрузима владика или митрополит Галички.202 Истовремено је краљ посебним повељама

обавестио локално становништво о лицима на дужностима и о именовању Гдашицког за намесника и наложио је да му се помогне у вршењу дужности.203 Гдашицки није оправдао

наде које су у њега полагали католици: испоставило се да је ревностан поборник православља и почео је да делује заједно с лавовским грађанима који су се ујединили у црквено братство и пружали му енергичну подршку. Исту овакву подршку налазио је и

код руског православног племства. Гдашицком су много помагале и пољске велможе Ходечи – војвода руски Отон и велики маршал круне и старешина Лавова Станислав, који

се нису слагали с Лавовским надбискупом.204 Ослањајући се на симпатије православног становништва Галиције Гдашицки је

деловао у корист православља и није се потчињавао католичком надбискупу. 1526.г. он је

издејствовао да га Кијевски митрополит призна за свог намесника у Галицији и Подолији. Делатност Гдашицког, корисна за православље, изазива велико незадовољство католика.

Лавовски надбискуп је својим честим жалбама издејствовао да краљ 1535. године одстрани Гдашицког од намесништва, под изговором да се наводно понашао ―не баш похвално‖ (non satis laudabiliter).205 На његово место надбискуп је именовао Јацка Сикору

који је својом непријатељском, у односу на православце, делатношћу наоружао против себе Русе у Галицији; они су се обраћали с жалбама против њега краљу, али су видећи

бескорисност својих жалби, почели да моле митрополита Макарија II за побољшање положаја. Митрополит им је послао ―спревцеју‖ попа Гошовског, али се показало да он није бољи од Сикоре и зато су Руси206 изабрали из своје средине лавовског грађанина

Макарија Тучапског познатог по својој ревности према православљу и молили 1535. године митрополита да га призна за свог намесника.207

Митрополит је пристао на то. Истовремено је и краљ, на заступништво неких својих саветника и на молбу православног становништва (viris sectae Ruthenicae) руских земаља утврдио (1. августа 1535.г.) Макарија Тучапског у звању намесника митрополита.

овој дужности‖; сви свештеници, ђакони и црквенослужитељи треба да му се потчињавају. Арх. Ј. 3. Р., ч I,

т. X, №5, с. 12-13. 201

А. 3. Р. т. II, № 198, с 359. 202

Supplem. ad h ist. Rus. mon ..., №№ 51-52. 203

Арх. Ј . 3. P., ч. I, т. X, №№ 7-8; Криловски, Лавов, став, брат., с. 17 204

Криловски, Лавов, став, брат., с. 18. 205

Supplem. ad h ist. Rus. mon., № 53, p. 140. 206

―Духовници и шљахта и грађани, тако и све становништво, од већих и до мањих, земаља руских и

подољских грчког закона‖... А. 3. Р., II, № 193, с . 349. 207

А. 3. Р., I, № 193, с . 349-50, Макарије IX, 237-39.

47

Исти овај Макарије требало је да после смрти Гдашицког наследи архимандритство у манастиру светог Георгија у околини Лавова (ante Leopolim). Да уведу у ову дужност Макарија Тучапског, по налогу Сигизмунда I требало је православни Перемишљски

епископ Лаврентије и племић Андреј Рагозински, притом се у краљевској повељи јасно говорило да се Тучапском давало Галичко намесништво ―које је држао Јацко Сигара‖.208

Ватрени поборник православља, који му је много послужио и пре свог намесништва Макарије Тучапски је био веома користан за православце и по сведочанству руско-Галичког и подољског клира и мирјана ―много се потрудио‖ и ―посвуда је почео да

уређује и уредио је‖.209 Међутим, због своје енергичне делатности, наишавши на потпуно саосећање и

подршку од стране православног становништва Галичке Русије, Макарије је наоружао против себе Лавовског надбискупа који је за дужност намесника подржавао Јацка Сикору којег је он лично именовао, истог оног Сикору, којег православци нису могли да поднесу

као ―проклетог човека‖, новог јеретика и презирача њихове вере.210 Почела је тешка и опасна за Тучапског борба с латинским надбискупом. Надбискуп се позивао на краљевску

привилегију из 1509.г. којом је именовање православног намесника било дато њему, Лавовском надбискупу. Краљ је ради разматрања ове ствари одредио комисију. Православци су се обратили за подршку краковском кастелану Тарновском који је био

покровитељ Тучапског, подигли су ради заштите свог намесника сво православно галичко и подољско племство, али су то, не надајући се да ће победити у овој комисији пренели на

Краковски сеим (из 1536. године). На овај сеим је дошло много православаца: митрополит Макарије је послао овамо

свог бојарина; међутим, ствар Тучапског је била изгубљена: краљ је прогласио да

надбискуп има власт не само у погледу намесника, већ и у односу на све православце бивше Галичке епархије. Макарију Тучапском је претила опасност да ће се подврћи

доживотном заточењу у Тинецки манастир, где би он и ―смерт мусел имети‖. Тада су Тучапски и православци посредством једног велможе, пронашли су пут до краљице Боне и обећали јој двеста волова ако им она помогне. По наредби краљице један од њених

блиских људи Анибал Строци, упутио се код канцлера и тамо је с привилегије, већ припремљене у корист Лавовског надбискупа ―печат скинуо и саму исцепао ‖. Под

Бониним утицајем Сигизмунд I је обећао да ће дати православцима привилегију, а надбискупу је наредио да напише да се његова ствар одлаже док не достави оригинална привилегија из 1509. године; Сикора је био одстрањен, а намесништво је остало

Макарију.211 Међутим, ствар се на овом није завршила. Надбискуп се није одрицао својих права,

Руси су покушавали да се ослободе његове власти и нису жалили волове за користољубиву краљицу док на крају нису остварили жељени циљ. После Пиотрковског сеима (1538.г.) Макарије Тучапски је ―с великом невољом, и трошковима и турдом‖,

обећавши Бони још 140 волова добио је ипак жељену ―привилегију и друге листове‖ и, дакле, ―истргао и ишчупао‖ православце од власти надбискупа и бискупа римског закона.

Надбискуп није хтео ни да чује за ослобађање православаца од његове власти, изјављивао је да без његовог знања краљ није могао да изда ону привилегију, и захтевао је да Тучапски дође на сеим који је предстојао 1539. године у Кракову. Наравно, бискупи су

подржавали свог лавовског сабрата. Тада је краљ посаветовао православцима да се обрате митрополиту с молбом да рукоположи Тучапског за Лавовског епископа, јер ако он буде

владика, ни надбискуп ни сви латински бискупи ништа неће бити у стању да му науде.212

208

Supplem ad hist Rus mon,№53, с 140-41, A. 3. P, II, № 185, с . 338. 209

A. 3. P., II, № 197, с. 358. 210

A. 3. P, II, № 197, с 358, № 198, с. 359, Supplem ad hist Rus mon , № 54, p. 141. 211

А. 3. Р., II, № 198, с. 359-60; Грушевски, Ист. Укр. Руси V, 438-39; Криловски, Лавов. ставр. брат., с. 22-

24. 212

А 3. Р., II, № 198, с. 360-61; Макарије IX, 242-43; Грушевски V, с. 439-40.

48

Православци су тако и учинили. Митрополит га је (1539.г.) унапредио у чин епископа под условом да ће се као и раније сматрати намесником митрополита у Галицији и Подолији, његов викарни епископ (episcopus curialis, ex brachio... mitropolitae Kijoviensis) и у свему се

потчињавати митрополиту.213 Дакле, православна Галичка Русија је стекла православног епископа; али околности

које су пратиле ову ситуацију очигледно показују у како тешким условима се православље овде налазило. Ови услови су се мало изменили набоље и уз унапређење Тучапског у епископа. Премда га је краљ прогласио за епископа, католичко племство се није

уздржавало од неправди разних врста у односу на владику-шизматика: оно га је ометало у богослужењу, није му дозвољавало да суди свештеницима, одузимало је поданике с

црквених имања. И Макарија је коштало огромних напора да одбрани своја права и интересе православља.214 Кршење права присталица православне вероисповести није се ограничавало само Галицијом, већ је уз од почетка 16. в. појачану самовољу племства

постало свагдашња појава у границама Пољско-Литванске државе. Право патроната које се коначно уврежило у 16.в. давало је веома много повода за наношење штете и неправди

православљу од стране оних лица која су држала у својим рукама право на убирање данка. Сваки власник села, или његов велепоседник, сваки старешина у краљевини сматрао је себе пуноправним власником локалне цркве или малог манастира и чинио је многе

злоупотребе приликом њиховог давања. И сам краљ, који је давао својој супрузи Бони огроман утицај на државне послове

пружао је у овом смислу рђав пример својим поданицима. Нарочито се ово кршњење права уочавало приликом именовања на слободне црквене дужности. Уместо ранијег избора кандидата на ове дужности сад све више и више улази у обичај непосредно

именовање од стране самог краља по препоруции и заступању неких утицајних лица. Духовне дужности краљ је давао коме је хтео, нимало не размишљајући о моралним

квалитетима свог кандидата. Епископије, манастири и цркве често се дају као награда за неке државне или војне заслуге, при чему се не обраћа никаква пажња на моралне квалитете онога коме су се они давали. Многи су сами покушавали да их издејствују, јер

им је добијање духовне дужности давало материјалну сигурност и за добијање жељеног нису презали ни од чега. Око 1519. године Сигизмунд је дао повељу пану Василију

Јевлашковичу у којој је обећао да ће за заслуге његовог сина Михаила Копте да му да неку епископију – Владимирску или Луцку – зависи од тога која се од њих пре ослободи.215

Епископ Владимирско-Брестски Пафнутије молио је Сигизмунда I да му да Луцку

катедру после смрти старог владике Кирила, на шта је уследио пристанак краља (1526. године). Лаврашавском архимандриту Алексију, на молбу кнеза К.И.Острошког и

миторполита обећао је да ће дати Тројицки манастир у Виљнусу, после смрти немоћног архимандрита Тихона. За уплату дуга из благајне извесном Андреју Дјагилевичу краљ му је дао на коришћење три кијевске цркве (Николајевско-Межигорску, Николајевско-

Јорданску и Христо-Рождественску) с тим да постане свештеник. 216 Краљ не само да је сам давао ―хлеб духовни‖, већ је и другима давао да користе право убирања данка. Тако је

својој супрузи, похлепној и користољубивој Бони, предао право убирања пореза на Туровско-Пинској катедри и она је то користила. 1552. године, након смрти Сигизмунда I, дала је ову катедру архимандриту Лешчинског манастира (у Пинску) Макрију, који ју је за

то молио, којег је локални старешина Станислав Фаљчевски прогласио ―за ово место и духовно управљање достојним и доличним човеком‖.217

213

Supplem. ad h ist. Rus mon., № 57, p.p. 145-46; A. 3. P., II, № 201, с 364-65. 214

Зап. Наук. друга Шевченка 1907 г., књ. V, 37-38. 215

А. Ј. и 3. Р., II, № 105, с. 129-30. Михаил Коптја је био слат у Перекопску Орду и на повратку је пратио

татарске изасланике; за време овог путовања потрошио је на себе и ове изасланике ―много сво јих пењаза‖.

За надокнаду својих трошкова молио је од краља епископску катедру за свог оца. 216

А. 3. Р., II, №№ 146 и 125, А. Ј. и 3. Р., II, № 110, с. 133-34. 217

А. Ј. и 3. Р., т. I, № 126, с. 134-35.

49

Жидчински манастир је краљ дао (1507. г.) К.И.Острошком с правом да поставља архимандрита и да користи његова имања, а гродњенском старешини Јурију Радзивилу (1520.г.) је за исто овакво убирање данка била дата Спаска црква која се налазила на

његовом имању Котри, са свим својим имањима.218 Многи манастири и цркве су прелазили наследно од оца на сина, и ово је, као што се види из налога Боне њеном

пинском велепоседнику (1520.), постало уобичајена појава у Русији. 219 Уосталом, оваква самовоља у црквеним пословима нимало не треба да нас чуди јер су Сигизмунд и Бона допуштали злоупотребе и приликом поделе католичких црквених дужности. Од времена

Казимира Јагелона краљеви почињу да испољавају посебну самосталност у именовању католичких бискупа и у утврђивању манастирских опата. 220 Сигизмунд I је поставио себи

за циљ да доведе у зависност од себе поделу свих црквених (католичких) бенефиција.221 Именовање овог или оног лица на дужност бискупа или надбискупа је зависило од краља; он је бирао кандидате на катедре, а папи је давано само право потврђивања избора лица

које је краљ навео. Осим епископа, краљ је сам именовао у сваком капитулу прелата, неке канонике и знатан број парохијских свештеника. 222

Притом су се дозвољавале злоупотребе и у односу на Католичку цркву. Бона је, без обзира на то што је била усрдна католкиња, на најдрскији начин трговала бискупским катедрама и продавала их је за добру цену очигледним присталицама реформације.223 Ако

је овакву самовољу морала да трпи владајућа црква у Пољској, шта да се каже о православљу које се само толерисало?

Преглед историје владавине Сигизмунда I показује да у његово време Православна Црква у правном смислу није изгубила ништа у поређењу с претходном владавином Александра. Католицизам који је представљала хијерахија односио се непријатељски

према православцима и није имао ништа против тога да их потчини папском престолу, да уништи шизму омрзнуту за католике (као пример за ово може да послужи однос

Лавовског надбискупа према намеснику митрополита у Галицији Макарију Тучапском), али ништа није могло да ограничи његова права. Присталице православља не само да нису доживеле било каква нова правна угњетавања, већ су се чак, као што се види из устава

сеима из 1507. године изједначило у правима с католицима, у крајњој мери, у границама Круне.

У Литви су се православци постепено изједначавали с католицима привилегијама Казимира Јагелона, Александра и самог Сигизмунда I. Неповољна за Русе Городељска одлука из 1413. године, због вишекратног потврђивања од стране Сигизмунда I, правно је

остајала на снази, али је фактички изгубила свој значај чак и на територији Литваније и видимо примере да се православци налазе на највишим дужностима и да учествују у

господарском савету.224 Због огромног броја Руса опасно би било да спроводити у живот старо ограничење њихових права. Политички догађаји, који су се одиграли у Пољско-Литванској држави за време владавине Сигизмунда Старог за њега су били неповољни.

Морао је да води дуготрајне и разорне ратове с Москвом (1507-1508.г., 1512-1522.г. и 1534-1537.г.). Чести напади грабљивих татарских хорди на јужне области приморавали су

Пољску и Литванију да буду увек на опрезу, како би одбијале варваре. Ратови с молдавским владарима, с пруским војводом, рат у Чешкој, унутрашњи немири у Пољској

218

А 3. Р., т. II, № 29, II, с. 31; № 106, с. 129. 219

Макарије IX, с. 201. 220

Љубович, с. 14-16. 221

Ibid, с . 18. 222

Жукович, Кардинал Гозије..,с. 21-23. 223

Ibid, с . 36-37, 39-40; Buliiiski, II, р. 87. 224

Кнез К.И.Острошки је био троцки во јвода, хетман и члан савета или сенатор - А 3. Р., I, № 174;т. II, №№

64,78.., Иван Богданович Сапега – подласки војвода око 1529.г. — А. 3. Р., II, № 164, с. 211; Иван Горностај

– троцки војвода око 1540. г.—А. 3. Р., II, № 201, кнез Иван Глински је био до 1507. г. војвода кијевски, а

затим новгородски и члан савета -А. 3. Р., II, № 7 и др.

50

(такозвани ―кокошији‖ рат 1536-1538.г.) захтевали су улагање снаге државе, новчане расходе и посебну пажњу.

Ове околности су и подстицале владу да буде трпељива у односу на православце.

Племенска сродност становника руских земаља Велике Литванске кнежевине с Москвом, блискост језика, заједничка религија и опште нерасположење према католицизму и

Пољацима давали су основу Пољацима и Литванцима-католицима да се плаше тога да ће православци приликом сукоба Пољско-Литванске државе с московским кнезом прећи на страну овог другог, што је нарочито постало могуће након преласка кнеза Михаила

Глинског код Василија III. Бојазан издаје Руса у Пољској су делили веома многи. Литванска влада је желела да веже за себе руско становништво, и зато је узимала у обзир

његово расположење, обраћала пажњу на његове жеље и трудила се да их задовољи. Ограничавање права Руса није улазило у планове владајуће класе, јер је то могло да наљути присталице Источне Цркве и да појача њихове симпатије према истоверној

Московској држави. Дакле, неповољни по Пољско-Литванску државу политички догађаји и нарочито војни успеси Москве, јако су утицали на побољшање положаја руске

народности у границама Јагелоновских територија.225 Ове бојазни нису биле лишене основа, јер руске земље уз своју пространост и

многобројност људи нису представљале неку разједињену народну масу, већ низ великих

и збијених заједница (области), које су имале своје локалне вође и руководиоце, који су били у стању да одбране своја права и интересе. Ове вође су били велики и утицајни

земљопоседници – обласна аристократија, која је активно учествовала у локалној управи, били су руководиоци на обласним сеимовима, наступали као представници руске народности и заштитници њених особености. Они су на сеимима пружали јак отпор

претензијама латинско-пољске политике и покушавали да издејствују побољшање положаја руске народности у Пољско-Литванској држави.226

До почетка 16. века као што је горе речено, у Пољској некадашње схоластичко образовање, прожето духом католицизма, уступа место хуманистичком, које је постепено долазило са запада. Многи богаташи и аристократе слали су своју децу на универзитете у

иностранство, где су се она упознавала с новим токовима у науци и одушивљавала њима. У Пољској се појављује интересовање за класичну књижевност и античку уметност и

њено проучавање и да би своје теоретске погледе остварили у пракси они стечена знања покушавају да спроведу у жвиот. Последица овог бављења хуманзимом, којем је и Пољска дала данак колико год је могла, било је слабљење католичког фанатизма међу Пољацима и

његова замена верским индиферентизмом. Ову околност такође треба имати у виду приликом објашњавања духа трпељивости према православцима који се појачао за време

Сигизмунда I. Не треба, на крају, заборављати, ради објашњења ове трпељивости и лични

карактер Сигизмунда I. Као човек који је волео своју државу, он се трудио да отклони све

што је могло да доведе до неравнотеже и унутрашњих нереда, а религиозна нетрпељивост у Пољско-Литванској држави је пре свега водила ка раздорима и погибељним

расположењима. Добар и правичан, он није могао да буде присталица неправичних ограничења својих поданика који су му потпуно били одани, али нису били сагласни с њим у питањима вере. Пошто је био чврст у својим убеђењима и уздржан није се

потчињавао утицају католичке хијерархије и држао се независно у односу према њој, а пошто су се у њеним редовима налазила лица која су пре свега тражила материјална блага

и руководила се користољубивим разлозима, а не разлозима највишег поретка, она на њега није могла да изврши на њега било какав притисак.227

Из горе реченог види се да се положај присталица православља за време владавине

Сигизмунда I знатно поправио. Три услова су поспешивала ово побољшање: а) пре свега

225

Љубавски, Лит.-рус. сеим, стр. 302. 226

Љубавски, Лит.-рус. сеим, с. 151 и 153. 227

Szujski II, р. 250.

51

неуспешни за Пољску и Литванију сукоби с истоверном Московском државом и руским становништвом и бојазан која је њима изазвана међу католицима због масовног преласка овог становништва на страну Москве; б) промена гледишта у пољском друштву, до које је

дошло услед идеја хуманизма које су се шириле у Пољској и које су овде ослабиле интересовање за религију; в) лични карактер краља, који је био склон томе да све мири и

који није волео да прибегава одлучним мерама, зато се у принципу његова владавина може назвати трпељивом у погледу вере.

Православље у Литванији и Пољској за време краља Сигизмунда II Августа.

Лублинска унија из 1569.г.

За време сина и наследника Сигизмунда Старог, Сигизмунда II Августа, положај

православаца у правном смислу се знатно побољшава. Она ограничења која су донета у

погледу њих за време Јагела по познатој Городељској одлуци из 1413. године, се укидају, различита вероисповест их нимало не ограничава, и они се потпуно изједначавају у

правима и олакшицама с католицима. У Пољско-Литванској држави у дане последњег Јагелона владала је верска слобода. Друштво је било верски трпељиво. Само неки представници највише хијерархије католичког клира нису делили овакво друштвено

расположење. Јак утицај на развој духа трпељивости међу Пољацима за време Сигизмунда Августа имао је протестантизам у својим разноврсним облицима и ширење права

племства које је у свему захтевало слободу за себе и није дозвољавало било каква ограничења.

Идеје реформације које је Лутер покренуо у Немачкој врло брзо су се пренеле у

Пољску и овде су дочекане веома ватрено и са саосећањем. Покушаји владе и клира да зауставе њихов покрет и ширење остајали су узалудни. Ови покушаји су се испољили

врло рано. Још 1520. године католички клир, који се окупио на Пиотрковском синоду под председавањем примаса Јана Ласког строго је забранио католицима читање књига које садрже у себи идеје лутеранства. Ова забрана је затим неколико пута потврђена на

следећим саборима. Исте ове 1520. године Сигизмунд I је издао декрет (едикт) којим је под претњом конфискације имовине и протеривања из домовине забрањивао да се у

Пољску увозе и продају дела Мартина Лутера.228 Строги налози против ширења реформације затим су се понављали неколико пута како од стране клира, тако и од стране световне владе. 1522. године (22. фебруара) Сигизмунд I је издао други едикт против

лутеранаца. Видећи бескорисност оба едикта краљ 7. марта 1523. године у Кракову издаје трећи, најсуровији, у којем се забрањивало да се довозе, читају и шире дела Лутера и да се

исповедају смртоносни догмати протестантизма под претњом смртне казне (спаљивања на ломачи) и конфискације имовине.229

Међутим, ово нимало није сметало да број присталица ―религиозних новина‖, по

речима пољских историчара, брзо порасте. Прво се протестантизам ширио у облику лутеранства, али су се затим појавили и његови други облици: цвинглијанство,

калвинизам, социнијанство. Сви облици и гране протестантизма наишли су на повољан пријем у Пољској и Литванији и привлачили многобројне следбенике. Пољска је постала ―убежиште (otwor) за све иностране новаторе, који су овде некажњено могли да живе‖.230

Убрзо у целој уједињеној држави није било ниједног кутка у којем реформација није имала своје присталице. Највише класе су предњачиле у отпадању од религије отаца.

Многе познате породице обе државе примиле су протестантизам пре свега у облику калвинизма. За време Сигизмунда I, као што је већ истакнуто, новим религиозним токовима стављале су се препреке у облику непријатељских краљевских едиката и

228

Макарије IX, 312, Bulmski II, 73. 229

Жукович, Кардинал Гозије ... , с. 70-71 230

Bu lmski II, 107.

52

саборних одлука. А Сигизмунд Август је у овом случају дао потпуну слободу у питањима религије.

Сам он је од детињства био окружен људима који су делили протестантска

гледишта. На пример, духовник његове мајке, краљице Боне Франциск Лисманини је био задојен духом калвинизма; након женидбе Варваром Радзивил ступио је у блиске односе с

Николајем Радзивилом Црним, ватреним присталицом и покровитељем калвинизма; у својој библиотеци он је имао дела Лутера и Калвина која је давао онима који су то желели на читање. Ово није могло да прође без икаквог трага у њему; сам је био прожет идејама

протестантизма и гајио је наклоност према широкој верској трпељивости. Католици кажу да су читање протестантских књига и разговори с присталицама протестантских

вероисповести развили у његовом срцу ако не нешто више, али у сваком случају равнодушност према вери својих предака. 231 Језуитски писац Којалович саопштава да је краљ, на наговору Николаја Радзивила Црног био спреман да се отворено прогласи за

калвинисту, и једном, кад се налазио у Виљнусу, већ се у том циљу упутио ка реформаторском збору (тако су се називали молитвени домови калвиниста), али му је

виљнуски бискуп преградио пут, ухватио за узде коња и рекао: ―То није пут којим су преци ваше краљевске милости навикли да иду набогослужење, већ ево овај,‖ и упутио га је према католичкој цркви.232

Међутим, без обзира на своју равнодушност према католицизму, Сигизмунд Август од првог времена своје владавине представља његовог заштитника. 13. децембра 1550.

године, он даје привилегију католичком клиру у којој је обећао да ће бранити и штити његова права, слободе и привилегије, прогањати и протеривати из државе јеретике, да им неће дозвољавати да уђу у сенат и уопште да обављају државне дужности и да ће

испуњавати све одлуке издате против јеретика. Наклоност краља према католичком клиру објашњава се тиме што је он подржао Сигизмунда Августа у његовом сукобу с племством

због Варваре Радзивил, коју племство није желело да призна за краљицу.233 Највиши слојеви и племство у Пољској лако и брзо су мењали своја религиозна гледишта и напуштали католицизам. Број дисидената је био велики. Стекавши у 16. веку важан

политички значај племство је почело да покушава да издејствује ограничавање права и предности који су од давнина припрадали католичкој хијерархији. Није било нимало

склоно да се одрекне онога што је поседовало и упорно се супротстављало хијерархији. Од 1550. године племство на сеимовима истиче захтев за увођење у целој држави једнообразног уређења, истих закона, једног суда за све поданике, исте државне обавезе за

све, што је слабило класне привилегије клира. У своје захтеве племство је укључило и верску слободу, што је такође

представљало претензије на умањивање привилегија католичког клира, јер је овај услед старих поредака и закона Пољске имао право да суди свима који су показивали одступање од католицизма. Борба племства против католичког клира била је од користи

православцима у Пољској, јер је ујединила све племство, које је своје класне слободе и привилегије сматрало драгоценима. У делу ширења својих предности литванско-руско

племство није заостајало за пољским и за време Сигизмунда Августа оно успева да издејствује исто што су Пољаци већ извојевали. 1529. године, као што је познато, Литванци су изабрали младог Сигизмунда Августа за свог великог кнеза. Пољаци, који су

се плашили да с избором посебног кнеза Литванија више неће желети да одржава ни привидну унију с Пољском која је постојала за време Сигизмунда I, одлучили су да следе

пример Литванаца и 1530. године прогласили су га за свог краља и како би учврстили своје дело, још за живота Сигизмунда I обавили су обред крунисања.

Све ово је ишло на руку жељама Сигизмунда-оца који је желео да оствари своје

династичке интересе; због тога нема ничег чудног у томе што је за такву наклоност и

231

Bu linski II, 106. 232

Bu linski II, 106. 233

Жукович, Кардинал Гозије..., 158.

53

везаност пољских велможа за краљевски дом Сигизмунд Стари решио, како каже у свом посебном обећању, да ће се постарати за то да пољско племство сачува сва права, привилегије, слободе и обичаје који су му већ одобрени и зато обећава234 да ће његов син

Сигизмунд Август, кад постане пунолетан, тј. кад напуни петнаест година, свеједно да ли он, отац, буде жив или се покаже да је већ умро, заклетвом потврдити све што су дали

њихови претходници, ―нарочито пак Казимир Древни, Лудовик, Јагело, Владислав III, Казимир Јагелон, Јан Албрехт и Александар‖, црквама прелатима, велможама, племству, грађанима, житељима и уопште лицима сваког звања и стања. Ако пак Сигизмунд Август

не да ову заклетву његови поданици се ослобађају заклетве на верност коју су му дали и повиновања.235

Почетком 1537. године Сигизмунд Август је напунио петнаест година и 4. фебруара исте ове године у главној цркви ( in summo templo) краковског замка заиста је дао заклетву да ће чувати сва права, привилегије, слободе ( libertates), имунитете – црквене

и световне – ма ком слој у и ма којим људима (без икаквог изузетка) припадали; све ово у односу на све своје поданике, становнике Пољске државе сваког слоја и положаја – обећао

да ће без икакве противречности чувати, штитити и у свему овоме следити (exsequi).236 Дакле, Сигизмунд Август, још пре свог ступања на краљевски престо237 потврдио је све оно што је племство стекло у току 14. и 15. века. На општем сеиму поводом крунисања у

Пиотркову, у суботу, на дан свете Ане 1550. године Сигизмунд Август је издао привилегију којом је потврђивао сва крунисана права и привилегије како због обавеза које

је дао његов отац да ће он након достизања пунолетства дати заклетву да ће чувати све што је било дато племству и уопште становништву Пољске и области које јој припадају у односу на његов правни положај, тако и по свом сопственом обећању и на молбу свих

слојева Круне, који су били на сеиму, потврдити сва она права и одлуке који су се издавали од Казимира Великог до Сигизмунда Старог, укључујући и њега.

Сигизмунд Август обећава својом краљевском речју, уз давање заклетве, да ће чврсто и ненарушиво чувати сва права, статуте, имунитете, слободе (swobody), поклоне (daniny), привилегије и повеље које су издали његови претходници и увек, у складу с

њима, управљати својим поданицима; било шта друго, у супротности с наведеним актовима не само да краљ неће чинити, већ ни другима то неће дозволити. ―Ако,‖

изјављује краљ, ―ми или било ко други дозволи нешто у супротности с овим правима, статутима, поклонима, привилегијима, повељама и слободама или ако ми пожелимо да их нарушимо (derogowac) или укинемо (abrogowac) у било чему, ништа од овога неће имати

значаја и силу као што и овим нашим листом на вечна времена ми уништавамо, укидамо и проглашавамо да ништа не значе.238 Литванска кнежевина такође није хтела да заостаје за

Круном; и литванско-руске привилеговане класе су хтеле да Сигизмунд Август понови и потврди она права и привилегије које су Великој Литванској кнежевини дали његови претходници. А на првом сеиму за време његове владавине у Виљнусу (1548.г.) прелати,

кнежеви, велможе и бојари обратили су му се с молбом да потврди сва ова права и слободе новим својом господарском привилегијом.239

Сигизмунд Август је попустио пред молбама својих поданика и као у знак захвалности с једне стране, што су га изабрали једнодушно за свог великог кнеза док је био још увек ―у нежном узрасту‖, а с друге, за то што су се изузетно храбро (animose et

viriliter) борили против непријатеља, с огромним трошковима, трудом и опасношћу по живот (discriminibus) бранећи територију Литванске кнежевине – за све то он им је и дао

234

На генералном сеиму у Кракову 1530.г. 235

Volum. legum, I, 245-46. 236

Volum. legum, I, 253-254. 237

Иако су га Пољаци признали за свог краља још 1530. г. међутим, тада је било договорено да ће фактички

краљ бити тек након смрти свог оца. В. Volum. legum, 1,253-254 и 245. 238

Volum. legum, II, 5-6. 239

Co llect, ex arch. col. jur. VII, 289; Љубавски, Литав.-рус. сеим, 518.

54

нову привилегију у којој се понављало, углавном дословце, оно што се садржи у привилегији Сигизмунда I из 1529. године.240 На општем сеиму из 1551. године у Виљнусу Сигизмунд Август поново потврђује сва права и привилегије Велике Литванске

кнежевине; у том циљу издаје нову потврдну привилегију на основу тога што ―и литере, и хартије на којима су написани, и печати захваљујући којима имају (obtinent) свој значај

(auctoritatem) обично старе и кваре се‖, и отуда се појављује потреба да се обнављају старе привилегије.241

Овај привилегија из 1551. године је значајна због тога што се у њој не садржи

просто потврђивање ранијих привилегија, већ сам њихов текст, они се наводе сви и у целини. На прво место је стављен акт Городељске уније из 1413. године, у оној редакцији

коју наводи Длугош у својој историји Пољске (т. V, стр. 153; издавач га не наводи у целини, већ се ограничава позивањем на пољског историчара). За Городељским актом следи привилегија великог литванског кнеза Сигизмунда Кејстутовича, који је он издао

1434. године (издавач је такође не наводи, већ указује где је она већ одштампана – позива се на Monumenta maedii aevi..., XIV, dodatek, № 22, p. 529-531 ),242 а затим иду

привилегије: Казимира Јагелона из 1447. године (издата у Виљнусу на дан светог Сигизмунда),243 великог кнеза Александра из 1492. године (издата у Виљнусу на дан Преображења),244 Сигизмунда Старог из 1506. године,245 две Гродњенске из 1522. године

(поводом именовања кнеза Константина Острошког за Троцког војводу – једна, а друга поводом давања истом овом Острошком првог места у господарском савету, 246 једна

Виљнуска привилегија из 1529. године,247 једна Виљнуска из 1522. (издата на светог Николу),248 велика потврдна привилегија из 1529. године249 и привилегија из исте ове 1529. године, којом се обнавља и потврђује Городељска привилегија из 1413. године250 и

на крају, потврдна привилегија Сигизмунда Августа из 1547. године.251 Након излагања свих наведених актова привилегија из 1551. године завршава се краљевским обећањем да

ће чувати у целини и ненарушиво (plene ас inviolabiliter) и да ће заиста испуњавати све чланове, одредбе (clausulis) и тачке свих ранијих привилегија; а у погледу давања дужности војводе ―људима грчког обреда који се клоне (sciunctis) општења с католичком

религијом‖, Сигизмунд Август ne reipublicae aliquid detrimenti afferatur, - обећава и својом краљевском речју и заклетвом за себе и своје наследнике потврђује да убудуће и он, и они,

његови наследници ―ниједном човеку грчког или руског обреда, туђем католичкој вери и цркви, неће давати никаква достојанства ни преимућства (ullas dignitates, praeeminentias), ни допуштати им да дођу на тајна саветовања (ad consilia secre tiora — раду)‖, и у овом

смислу ће свето испуњавати све оно што је утврђено привилегијима његових предака и њега самог.252

Велика Виљнуска привилегиј из 1551. године била је последња потврдна привилегија којом се потврђивала одлука Городељског сеима из 1413. године, која је забрањивала православцима да заузимају највише државне дужности и да учествују у

државном савету. Као што је већ било речено, тежина ове одлуке за православце није била велика јер често de facto није имала значаја и православци су, по речима Сигизмунда

240

Co llect, ex arch, col .jur. VII, 288-296; упореди : стр. 279-286. 241

Ibid., VII, 261. 242

Ibid., VII, 261. 243

Ibid., 261-264 244

Ibid, 264-270. 245

Co llect. ex arch, col ju r. VII, 270-273. 246

Ibid., 273-275 (273-74 и 274-75). 247

Ibid, 275-277. 248

Ibid , 277-279 Привилегија из 1529. г. стављена је пре ове привилегије из 1522.г. 249

Ibid., 279-287. 250

Ibid., 287-288 251

Ibid, 288-296. 252

25) Привилегија дата на Виљнсуком општем сеиму у уторак ко ји је следио после празника свих светих, тј.

3. новембра 1551. године, Coll. ex arch. col. jur. VII, 297.

55

Августа доспевали у ―клупе сената‖ великокнежевског и заузимали ―друга сва места, на различитим службама... бивајући‖.253

Међутим, постојање оваквог ограничења није могло да се пореди са слободама и

вредностима, које је издејствовало литванско-руско племство: оно је противречило поимању верске слободе, која је фактички владала за време Сигизмунда Августа у

Пољској и Литванији. Најезде Татара на литванску територију и успеси Москве у рату који је започео 1561. године (нарочито освајање Полоцка) плашили су краља и он од почетка 60-их година почиње да чини уступке на захтеве племства, за које се рат с

Москвом показао као крајње разоран и напоран. Нужда је приморавала Сигизмунда Августа да попушта, зато што је племство било веома незадовољно због повећања војних

данака и честих похода. На Виљнуском сеиму 1563. године било је учињено много уступака у корист племства; међу њих спада и уништавање увредљивих за православце тачака Городељске одлуке из 1413. године. Племство које се окупило у Виљнусу на сеиму

1563. године молило је Сигизмунда Августа да све раније државне привилегије буду унете у посебан статут исто као у Пољској и уписане у зборник (volumen) ―привилегије и

слободе племства‖. Краљ је пристао на ово. Тада племство моли да он исправи или објасни неке

чланове Городељске уредбе, где се права и слободе племства потврђују само онима који

исповедају католицизам и имају пољске грбове и где се само њима омогућује приступ дигнитарствима и уредима, почасним звањима и учествовању у државном савету.

Сигизмунд Август изједначава у свему с католицима и све остале ―слоја витешког и племићког како литванског, тако и руског народа, само да су вере хришћанске ‖. Пошто су одлуку која се укидала донели Јагело и Витовт на пољско-литванском сеиму, а овде је

приликом издавања привилегије присуствовало само литванско-руско племство, краљ је обећао да ће на следећем пољско-литванском сеиму, уз општу сагласност велможа савета

и свих слојева обе државе обновити ово изједначавање, а у случају потребе, другим својим листом уз додавање нових слобода.254

1563. године Сигизмунд Август је својим привилегијом анулирао Городељску

одлуку и тако су православци били потпуно изједначени с католицима. Међутим, Православна Црква у правном смислу ипак није била изједначена с Римокатоличком, чија

је највиша хијерахија имала огроман утицај у Пољској и Литванији. Потврђујући (1. јула 1564. године у Бељску) литвански статут друге редакције и обећавајући ―свим становницима Велике Литванске кнежевине речју владарском‖ и ―под заклетвом‖

„држати, чувати, по томе уређивати, судити, радити и од сваког насиља, моћи, бунта и на сваки начин у овом статуту бранити и не дозвољавати никоме ништа друго―.

Сигизмунд Август се дотиче и Цркве – латинске и грчке, односно њених права и суда, и гарантује њихову неприкосновеност, у складу са старим обичајима и привилегијима. ―Што сја дочит прав и судов духовних, костелов Божих римского и

греческого закону належачих, которије подле стародавнего обичају и надањја привилегијев продков наших и наших господарских књазем, бискупом, архиепископу и

владикам и их255 милости судјам в том пањстве нашом великомкњазстве прислушат, то при моци зоставујем и заховивајем теж вечними часи‖.256

1568. године на Городељском сеиму слојеви су опет молили краља да им

―некоторије речи и члонки в оној привилегији (тј. привилегији из 1563.г.) поправивши и ведлуг потреби објаснивши, достаточној јешче (первеј и чого там не доставајет наказавши

приписати) знову им на то привилегију нашу дали‖. У привилегији из 1563. године ништа се није говорило о кнежевима који су у то време имали исте обавеза као остало племство и

253

A 3 Р,т. III, №32, с. 119. 254

А. 3. Р., т. III, № 32, с. 118-121; Љубавски, Лит.-рус. сеим, 651-652; упореди: Collect. ex arch. col. jur. VII,

298-300. 255

―Њих‖, тј. бискупа, надбискупа и владика, види се из латинског превода Collece. ex arch... VII, LXIX. 256

Љубавски, Лит.-рус. сеим, прилог № 48, стр. 137-138.

56

уживали иста права. Зато је сеим молио краља да прошири права, која се садрже у овој привилегији, и на кнежеве, а да затим његово потврђивање не преноси на општи пољско-литвански сеим, већ их потврди својом сопственом великокнежевском влашћу. Сигизмунд

II је уважио молбу слојева, проширио је права и на кнежеве и новом привилегијом је санкционисао претходну (из 1563.г.) обећавајући за себе и за своје наследнике, пољско-

литванске краљеве да ће је се ―не одмењајући и не порушајучи, вечно держати ‖.257 Тако је литванско-руско православно племство издејствовало да му буду призната и de jure она права и предности које је поседовало de facto, упркос директном закону, који га је лишио

ових предности и стављао православце испод католика. Православна религија се изједначава у правима с католичком иако још увек не у

потпуности, јер највиши православни клир није имао право да заседа у господарским клупама (савету) и на сеимима поред латинских бискупа. Политичка једнакост обе вероисповести је захтевала да ово право буде дато и православном митрополиту с

епископима. Зато није чудо што је на истом овом Городенском сеиму 1568. године што се митрополит Јона III Протасович обратио краљом с молбом да и њему заједно с

епископима грчког закона да стално место и глас у краљевском савету у истој мери као што је дато највишој католичкој хијерархији. Ова молба је била одбијена; на њу је уследио одговор: ―То јего королевскаја милост на иншиј час откладати рачин‖.258 Чињеница

одбијања митрополитске молбе да се највишој руској хијерархији да место и глас у господарској ради (савету) и на сеимима сведочи о томе да без обзира на све уступке који

су чињени из нужности, православном становништву Литваније католици нипошто нису хтели да признају православље једнаким својој вероисповести, већ су га сматрали само подношљивим.

У супротном случају није јасно због чега се молба духовног представника православља, потпуно природна молба, која је представљала логичну последицу положаја

Православне Цркве, коју је она и de jure, и de facto заузимала за време Сигизмунда II, - одбија у време кад је све наизглед ишло у прилог њеном задовољењу: краљ је верски трпељив, протестантизам је привукао на своју страну занатан део литванске аристократије

и тако ослабио редове католика, православно племство се изједначавало у правима с католичким. Вероватно је католичка партија употребила сва своје средства како би омела

такав тријумф ―шизме‖ коју је презирала. На истом овом сеиму 1568. године, митрополит Јона молио је још за ослобођење Православне Цркве од унутрашњих нереда и за утврђивање неких имовинских и класних права руског клира. И за време Сигизмунда II,

као и његових претходника, много штете Православној Цркви начинио је обичај да се чини данак у виду ―духовног хлеба‖ световним лицима, која нису примала духовни чин,

понекад у току целог свог живота. Митрополит је молио да се духовне дужности не деле световним лицима како би она, након добијања било каквог духовног уреда остајала у звању мирјана најдуже три месеца.

Уколико неко то не испуни, епископ дате епархије лишава га достојанства и хлеба духовног и даје их људима духовним. Краљ је на ово пристао, али је оставио себи право

да одузима овакво достојанство и предаје га другима ―подлуг воли својеј господарској‖, након извештаја епархијског (локалног) владике. Затим је митрополит молио краља: а) да повељом заштити клир од мешања световних лица у његове послове и суд; б) ослободи

владике и уопште власнике црквених имања од судова замкова (градских) и сеоских и потчини их свом господарском суду, јер ова имања као ―подања‖ краља подлежу његовој

бризи и заштити; в) да врати краљевској власти сва она црквена подања, која су многа лица од Цркве одузела неправедно и насилно; г) за прекидање у будуће сличних захвата, одреди извесна лица за описивање и одређивања граница црквених имања; д) одузме

виљнуским грађанима различита документа која припадају митрополији, дароване повеље и имања које су ови присвојили; ђ) надокнади из господарских имања губитке десет

257

А. Ј и 3. Р., т. II, № 146, с. 161 и 163; Љубавски, Лит.-рус сеим, 795-96. 258

А. 3. Р, т. III, № 43, с. 145, Љубавски, Лит.-рус. сеим, 811-12; Макарије IX, 376-377.

57

цркава у Новогрудку причињене одузимањем земље и људи који су им од давнина припадали, приликом премера земље; и на крају е) да уједини ―по старовечном обичају‖ Галичку архиепископију с Кијевском митрополијом.259. Неке од ових молби краљ је

задовољио. Привилегијама из 1563. и 1568. године православље је било изједначено у правима

с латинством и присталице источне вероисповести и грађани Велике Литванске кнежевине постали су исто тако пуноправни као и следбеници Католичке цркве; међутим, фактички је и сада католицизам имао положај с већим привилегијама него ―грчки закон‖.

Положај Кијевског митрополита и православних епископа нимало се није променио набоље у смислу јачања њиховог привилегованог положаја и изједначавања с латинским

бискупима. Последњи су били стални чланови господарске раде и учествовали су на литванским сеимима. А православни митрополит и епископи никада нису имали место и право гласа ―у радје јего милости господарској‖. Иако је 1568.г., као што је горе речено,

митрополит Јона и позивао на то да су православни јерарси заседају у савету (―водле обичају звиклого‖ - речи митрополита), међутим, због одсуства других јаснијих и

тачнијих документарних указивања тешко је сложити се с мишљењем преосвећеног Макарија (Булгакова), који тврди (у виду претпоставке) да су неки митрополити понекад заседали у савету.260 Веродостојнијима треба сматрати тврдње М.С.Грушевског и

Ф.И.Леонтовича да православни јерарси у делатности господарског савета непосредно нису учествовали.261

Православни јерарси нису учествовали ни у литванским сеимима; у 16. веку велики кнезови су позивали на сеим у својству чланова представника православног клира (митрополита и епископа) само понекад, углавном, кад се нису постављала питања која се

тичу локалног клира. Митрополит и епископи нису били стални учесници сеима ex officio, већ су се само позивали на њега ad hoc, кад су били потребни; понекад су долазили и без

позива владара, али само због тога како би се заступали за своје потребе пред њим.262 С укидањем Городељске одлуке из 1413. године могло се очекивати да ће и највиша хијерархија добити иста она политичка права, која је имала и католичка. Међутим,

покушај митрополита Јоне у овом правцу се показао као неуспешан.263 Очигледно да је католицизам стављан изнад православља, последњем се придавао мањи значај него

латинству, није било жеље да се оно призна за привилеговану вероисповест. Да је влада Сигизмунда Августа управо тако гледала на православље, у ово нас осим тога што је краљ одбио молбу митрополита Јоне, уверава и преглед одлука Сигизмунда II у погледу

убирања пореза: православни клир носи веће тешкоће него латински, који је тамо обично платио само добровољни допринос (subsidium charitativum).

У овом смислу заслужује пажњу одлука из 1552. године (на Пиотрковском сеиму) којим се одређује износ пореза, који се убиру од целог становништва државе, због опасности од стране Турака, Татара и Влаха. ―Руски свештеници, називани попови

(заједно с посполитима, грађанима и Јеврејима) трба да плаћају од сваке цркве (ex singulis sinagogis) по злот‖, а протопопови, другим речима намесници, по гривну (per unam

sexagenam); јер је сав (католички) клир ради заштите отаџбине пристао на известан данак, онда и руски (заједно с јерменским) епископи, архимандрити и други прелати овог обреда морају да уплаћују по два гроша од сваке гривне својих прихода. 264 Након ове одлуке

уследили су редовни универзали из 1564., 1567. и 1569. године, по којима су се имања духовних лица подвргавала опорезивању једнако као имања световних власника, и сам

259

А. 3 Р., т. III, № 43, 144-46, Љубавски, 811-12; Макарије IX, 377-379. 260

Макарије IX, 377; А. 3. Р., т. III, № 43, с тр. 145, 4. 261

Грушевський, Ист. Укр.-Руси, V, 457; Ф. Леонтович, Савет великих литванских кнезова — Жур. Мин.

Нар. Проcв. 1907, септембар, стр. 137. 262

Леонтович, Савет Вел. Литв. кнеж., с. 137 (у Жур. Мин. Народ. Проcв. 1907., сентябрь); Грушевський,

Ист. Укр.. V, 457. 263

А. 3. Р., т. III, № 43, стр. 145, 4. 264

Volum. legum, II, 10-11.

58

православни клир је морао да плати порезе. По универзалу из 1564. године свештеници су морали да плаћају по копу, намесници по четири злота, а владике ро polsiodmu grosza од сваке гривне својих прихода.265 По универзалу из 1567.г. свештеници треба да плате по 24

гроша, а владике исто колико и 1564.г.266 До сад се правни положај Православне Цркве у Пољској и Литванији дефинисао

различито. У Пољској је он одређиван одлукама краљева који су их доносили заједно (од средине 15. века) с пољским највишим слојем и уопште с племством, које се окупљало на сеимима. Ове одлуке (statuta) од 15. в. приватна лица скупљају у посебне зборнике, који су

касније ушли у ―Volumina legum‖, и користе као свод важећих закона државе (Круне).267 У Литванији су ствари стајале мало другачије. Господар, или велики литвански кнез, готово

увек је то био и пољски краљ, имао је овде више самосталности и зато се више руководио својим личним нахођењем. Међутим, политичке околности и лична гледишта приморавали су га да чини све веће и веће уступке бојарима и витезовима, због чега је

њихов значај у 16. веку брзо растао. Државни закони и права овде су се садржавали у привилегијама које је издавала врховна власт у различито време, а елементи једног

зборника они почињу да бивају тек од времена Сигизмунда I за чије време је на молбу и по одобрењу велможа сената и посланика у сеиму 1529. године био издат први Литвански статут. Управо он је садржао у себи оне законе којима је требало да се руководе

становници Велике Литванске кнежевине. 1566. године Литвански статут је издат у другој редакцији. Статут из 1529. године,

или другачије, стари, почиње привилегијом Сигизмунда I, којом он потврђује сва права и црквене привилегије, како латинског закона, тако и грчког, а једнако и грађанске. 268 Друга његова редакција почиње већ познатом Виљнуском привилегијом Сигизмунда Августа из

1563. године о изједначавању православаца и католика у грађанском смислу.269 Међутим, у обе редакције о православљу се говори врло мало, или тачније, - ништа,270 зато се о

правном положају руско-православног становништва у Литванији до времена Лублинске уније из 1569.г. може судити по привилегијама које су с времена на време издавали велики кнезови литвански. А у Volumina-ма legum осим Городељске одлуке не налазимо

ниједан законодавни акт о положају руско-православне вероисповести који би се односио на целу територију Велике Литванске кнежевине, ипак (веома малобројни) актови односе

се само на поједине мање регије уједињених држава – тачније, на Червонују Рус, или Галицију, Бељску земљу, припојену Кракову 1462. године и на земљу Дрогочинску која је од 1516. године у свему била потчињена пољском праву. Тек је поменута Лублинска унија

проширила ону област у којој су Volumina били правна норма и сматрали се важећим законодавним кодексом.

Лублинска Унија из 1569.

1569. године остварила се давнашња жеља Пољака и последњег Јагелона да се Пољска и Велика Литванска кнежевина коначно уједине у једну и нераскидиву Реч

Посполиту. За време ове уније од Велике Литванске кнежевине били су одузети или како су говорили Пољаци, враћени Круни Волињ, Подолија, Кијевска земља и Подласје, који су наводно de jure увек припадали Пољској и зато их је Литванија неправедно присвојила.

Свака од наведених области присаједињена је посебно и свакој од њих дата је посебна привилегија, која одређује њен однос према Пољској круни и правни положај њених

265

Volum. legum, II, 10-11. 266

Volum. legum, II, 73 См. еще Volum. legum, II, 62 (универзал из 1562. г.). 267

Као пример могу се навести зборници Јана Ласког, Пржилуског, Хербург и други, в.

См. Volum. legum, I, Ad lectorem, p. VI. 268

Привремени Царск. Моск. друшт. истор и древн. руск., књ. XVIII, материјали, стр. I. 269

Ibid , књ. XVIII, материјали, стр. 1-4. 270

Ibid , књ. XVIII, материјали , део. III, чланак. 32, с. 70-73.

59

становника. У принципу, све ове земље су се у правном смислу изједначавале с земљама круне. Што се тиче положаја руско-православног становништва земаља које су ―враћене‖ Круни обећано му је: слободно исповедање вере, употреба руског језика у званичним

документима, сва права и слободе које су уживали и следбеници католицизма. Појединачни преглед сваког од привилегија ових земаља показује следеће.

Подласка земља се припаја Круни на основу тога што је наводно још пре времена Јагела потпуно законито (prawem doskonalym) припадала Пољској и само ју је краљ Казимир Јагелон одвојио од Мазовије и припојио Литванији. Њеним становницима се дају

иста права као осталим становницима Круне. О православљу и правима његових присталица се не говори ништа директно, али има места која су Руси могли да користе

ради подржавања своје религиозне слободе. Такви су крај § 2, цео § 9 и § 13. Након изјаве о томе да се Подљашка земља враћа Круни ―у нераскидиво јединство и као сопствени и несумњиви члан, првом и сопственом телу и глави са свим уопште и сваким посебно

тврђавом, замковима, градовима, местима, селима, земаљама и повјетима‖ и са свим што јој припада, враћа се једном и заувек и више никада и нико не може да је одвоји од

Пољске, привилегија гласи: ―Сви становници ове Подласке земље (које – све заједно и сваког посебно заувек ослобађамо и разрешавамо од јурисдикције Велике Литванске кнежевине), као и остали становници Круне, имаће права у складу с условима њиховог

положаја (stanu) и достојанства, у складу с условима свих привилегија, права и прерогатива краљевине Пољске, њих ће, као и остали становници Круне и у будуће увек

(wiecznemi czasy) уживати (sie weselic)‖; они се ослобађају свих пореза, такси и обавеза уз чување само 2 гроша од оседле или обрадиве земље, у складу с привилегијама Пољске краљевине. Параграф 9 садржи и обећање краља и речи Посполите да се неће смањивати

број уреда и дигнитарстава у Подлаској земљи и да ће се дати само локалним становницима, који имају овде своје стално место боравка (possesya). ―Обећавамо да

нећемо умањивати дужности и уреде у овој Подљашкој земљи и ако нешто од њих постане слободно, остављаћемо и давати племићима – овдашњим становницима, који ту имају непокретну имовину‖.271 Све тачке привилегија потврђују се следећом изјавом:

―Желимо да ове тачке (rzeczy) све заједно и свака појединачно имају силу вечног закона и вековечну снагу tak zeby pospolitości osobnosci, ani osobnosc pospolitosci w rzeczach

wyzszey opisanych nie mogla derogowac‖.272 Волињ (или тачније – Волињска и Брацлавска војводина) такође се враћају Круни и

на истој основи као Подласје: она је такође од давнина calem a zupelnym у niewatpliwym

prawem припадала Пољској. Литванци су је добили тек за време Казимира Јагелона и незаконито су владали њоме, без обзира на честе протесте сеимова Круне. Житељи ових

војводина ослобађају се заувек од потчињавања и послушања Великој Литванској кнежевини и припајају се Пољској краљевини, ―као једнаки људи једнакима и слободни слободнима и као сопствени и истински члан сопственом првом телу и глави, у целини, у

делу, у својину и титулу Круне‖, са свим својим правима, обичајима и својином сваке врсте, сједињују се за сва наредна времена тако да више не могу бити одузети ни у

целини, ни у деловима. Становници обе војводине, заједно са свим осталим становницима круне, уживаће ―свако у складу с условима свог положаја, чина и стања (podle powolania swego, stanu, dostoienstwa у obescia) свим привилегијима, правима и слободама краљевине

Пољске, које уживају сви становници Пољске круне; све ово заједно користиће и уживати они и њихови потомци‖.

Од онога што се односи на положај у привилегији Волињске земље може се истаћи следеће: ―§ 5. А да би становници горе наведене земље, тј. војводина Волињске и Брацлавске, савети наши, духовни и световни, кнезови, панови, племство, витештво, као и

духовни чинови римског и грчког закона, спознали обилну нашу милост одређујемо да њихове тврђаве, замкови, градови, поседи (osiadlosci), села, са свим уопште и сваким

271

Vоlum. legum, II, 79, § 9. 272

Volum. legum, II, 80, § 13 Привилегиј, издан 5. март 1569. године .

60

посебно горе поменутим поданицима у овој земљи чинимо слободним од свих данака које су до сада били обавезни, од плаћања свих доприноса, царина или увозних такси (cel) и од грађења и поправљања наших замака и мостова у складу с привилегијама и правима

Круне; њих смо изједначили и изједначавмо у истој мери с осталим становницима Круне и учинили смо их учесницима свих права, слобода и привилегија (zawolania) Пољске

круне‖. Међутим, ипак се задржавало да су дужни да плаћају данак у виду два гроша обичне пољске монете по свакој обрадивој њиви, а где нема њива, тамо по један грош с кућног дима, што су и даље дужни да чине ―ради признавања краљевске власти

(zwierchnosci naczej) над њима. Њихови путни бојари на ратној служби (ktorzy woyne shiza), плаћају по грош по

диму, а стражари (zagrodnicy) се у потпуности ослобађају од њега‖. ―Осим тога, нарочито условљавамо да племство и савет наш, духовни и светски кнезови, велможе, све племство уопште и сваког (племића) посебно, становници Волињске земље, тј. војводине Волињске

и Брацлавске ма ког били чина, достојанства и положаја, не подлежу и нису дужни да подлежу егзекуцији у погледу имања, почевши од свих наших предака, краљева пољских

и великих кнезова литванских, који су претходили Александру, исто као и у статуту пољског краља и великог кнеза литванског Александра, стрица нашег, који је 1504. године на општем сеиму у Пиотркову (у среду пре средопоклоне недеље) дат у вези с поретком

(okoto obyczaiu) записивања краљевских имања,273 па и у другим статутима и одлукама из времена Александра и Сигизмунда, оца нашег, и у наше време, који су у вези са

спровођењем овог статута (окоlo exekucyi tego statutu) у Пиотркову, Варшави и Лублину до сада одређени. Њих смо обавезни да чувамо тако, као што и чувамо у складу с привилегијама које су написане од стране нас или предака наших, краљева пољских и

великих кнезова литванских, датих под печатима Круне или литванским. Дајемо им услов под заклетвом нашом краљевском и уз пристанак (z pozwoleniem)

свих савета наших, духовних и светских и изасланика сеоских Круне и уверавамо их у то да се ова егзекуција (тј. одузимање имања и градова, замака, дворишта, села, земаља, тла zamian, wyslug, свих даривања од стране наших предака и наших – њиховим прецима и

њима самима датим) на њих не односе, јер они, пошто при Великој Литванској кнежевини у време кад се за време Александра установљавала у Круни егзекуција, нису били под

влашћу Круне и кад су чинови круне добровољно установили за себе егзекуцију, они је нису примали заједно с њима и нису је признавали‖.274 Литвански статут, који је овде деловао до Лублинске уније, у целини задржава свој значај; и краљ с велможама свог

савета, у случају апелације краљевском суду, мора да суди по Литванском статуту. Само војни део о земаљској одбрани као део у нескладу с законима Круне ове привилегије се

потпуно анулира. На својим сеимићима у повјетима становници Волиња могу да га исправљају у његовим појединим члановима и ове исправке да достављају на општи сеим Круне.

Сви актови градских и сеоских (земских) судова, позиви, уписани у књиге, актови, декрети и повеље, који излазе из краљевске канцеларије и уопште сва званична документа

треба да буду ―у виду молбе свих чинова Волињске земље писани руским језиком ‖. Изузетак чине само грађанска дела Магдебуршког права, која по пољском обичају, кад их уредници Круне и дворски чинови упућују краљу треба да се пишу на пољском језику.

Даље, даје се гаранција да ―ће све горе поменуте кнезове земље Волињске, становнике и

273

Ево тог статута: ―De modo bonorum regalium inscribendorum.... bona regalia dum exementur vel si quopiam

modo devolventur ad regiam majestatem amplius non impignorabuntur, neqne donabuntur per regiam majestatem,

nisi in generali conventione pro Reipublicae necessitate, consiliarii consent irent obliganda, donanda vel inscribenda

propter quod regia majstas nemin i amplius ad summas priores in bonis regalibus adscribet quidquam et si

inscripcionem fieri contingat, etiam in generali conventione dominis consiliariis consentientibus, uihilominus

perpetuo observandum decretum sit, quod nemin i aliquabona mensae regal is majestas regia deberet inscribere

absque conditione extenuationis, qui vero contra praesens statutum pecuniam super bona regalia dederit, ille perdet

et honorem et pecuniam, quam habet inscriptam.‖ Volum. legum. I, 136. 274

Volum. legum, II, 82, § 6.

61

њихове потомке, како у римском тако и у грчком закону, држати у њиховој староставној части и достојанству као што је било од предака њихових до данас, и њих, по врлости и одговарању сваког и по нашој вољи (upodobania), без сметње (zawady) од стране чланова

статута Круне, састављениху погледу кнезова, давати замковним, државним и дворским и као осталим представницима племићког народа Волињских земаља.‖ Исте ове велможе

савета – духовне и светске, кнезови и племство подлежу јурисдикцији локалних градских и сеоских (земских) судова. Дужности уреда и дигнитарства, како духовна тако и светска, како велика, тако и мала, свеједно да ли ће бити римског или грчког закона, не умањују се

и не укидају, већ се у целини чувају. Приликом ослобођења уреда или дигнитарства слободно место ће се давати становницима Волињске земља племићког рода, који имају

овде своје поседе (osiadlym). Због уједињења Волиња с Круном велможе савета, духовне и светске, тј. сенатори

Волињске земље добијају након давања заклетве место међу крунисаним сенаторима, а

локални сеоски (земски) изасланици – међу крунисаним сеоским (земским) изасланицима. Становницима Волиња даје се право да се окупљају на сеимиће у повјетима ради избора

изасланика и ови последњи пре одласка на сеим треба да се окупљају, по пољском обичају, у Владимиру. Изабрана лица која су упућена на сеим добијају исту надокнаду као и изасланици земаља Руске војводине. У знак припадности Волиња Круни одређено је да

се на војним барјацима волињских земаља приказује заједно с давнашњим грбовима и грб пољске Круне (орао). Привилегија се завршава обећањем, потврђеним краљевском

заклетвом, да ће се у сва времена чувати без кршења. ―Свему горе изложеном – члановима, правама и слободима, који су уз сагласност свих савета наших како духовних, тако и светских и сеоских посланика Круне, написани овде у овој привилегији, не смеју и

не могу ни у чему да противрече (szkodzic – спречавају, сметају) никаква измишљања, никакве привилегије сеоски (земски) или било које други, ни било какви статути, чак ни

сеимови устава Круне не могу да шкоде и у било чему их слабе, а ми сами обећавамо, под нашом заклетвом, Пољској краљевини да ћемо их строго поштовати и држати их у свему ненарушене, обећавамо овом привилегијом нашом да ће их и наследници наши, пољски

краљеви, поштовати и држати ни у чему не кршећи‖.275 Кијевска кнежевина је по жељи Пољака такође била ―враћена‖ Пољској пошто је

наводно још много времена пре Јагела припадала пољској Круни. ―Кијев је био и јесте,‖ говорили су Пољаци, ―глава и престоница (głowne miasto) Руске земље, а сва Руска земља је од давних времена међу осталим предивним члановима и деловима била припојена од

стране претходних пољских краљева Пољској круни, припојена делимично путем освајања, делимично путем добровољног уступања и наслеђивања од неких лењих

кнезова‖. Од Пољске ју је, ―као од сопственог тела‖ откинуо и припојио Литванској кнежевини Владислава Јагело, који је то учинио пошто је владао истовремено и Пољском и Литванијом. У привилегији, који је издата овој кнежевини поводом њеног припајања

Пољској његовим становницима се дају иста она права и предности који се наводе и у горе размотреној привилегији Волињске земље. Пошто се у овој привилегији срећу места

дословно иста као већ наведени изводи из Волињске привилегије, овде ће бити поновљена само она места привилегија Кијевске земље, где се среће директно указивање на права руско-православног живља Кијевеске земље.

Њени становници се припајају краљевини Пољској као ―једнаки једнакима и слободни људи слободнима‖ са свим оним што су стекли и од давнина имају по обичају,

утврђеном поретку и било каквом праву. О лицима православне исповести се у привилегију говори у два његова параграфа: у другом и петом и у оба случаја се изједначавају с католицима. У другом параграфу овде се говори исто што и у петој

Волињској привилегији. ―А да би становници ове Кијевске земље, савети наши духовни и световни, кнезови, велможе, племство, витештво, као и духовни чинови римског и грчког

275

Volum. legum, t. II, 80-84, издат 26. маја 1569. г.

62

закона спознали обилну нашу милост, одређујемо‖ итд. наводе се исте привилегије у погледу пореда и доприноса који су уступљени Волињцима. И овде, као и на Волињу, остављена су само два гроша с обрадиве њиве (где су исти) и грош по диму, где нема

њиве. За путне бојаре такође се одређује обавеза по диму у износу од једног гроша, а стражари (zagrodnicy) се ослобађају овог пореза. Пети параграф Кијевске привилегије

подсећа на 8. из привилегије Волињске земље. ―Обећавамо и обавезујемо се да ћемо све становнике Кијевске земље и њихове

потомке, како у римском, тако и у грчком закону, држати у њиховој од старине части и

достојанству, као што су они до сада од предака својих били, и њих, по врлости и одговарању сваког и по нашој вољи, дозвољавати им без ометања од стране чланова у

пољском статуту (написаних о кнезовима), да обављају дружности у замковима, државне дужности и у нашим дворским уредима‖ и допуштати у клупу савета наших... Обећавамо и обавезујемо се да нећемо смањивати и укидати дужности, дигнитарства и уреде у земљи

нашој Кијевској, како духовних, тако и световних, великих и малих, како у римском, тако и грчком закону‖ итд., као и у претходној привилегији. Она се завршава, попут претходне,

обећањем краља у своје име и у име својих наследника да ће вечно и непромењиво чувати све изложено у привилегији. Ово обећање се потврђује краљевском заклетвом и многобројним потписима сенатора.276

Заједно с привилегијама Подласке, Волињске и Кијевске земље 1. јула 1569. године дата је и сачињена посебан привилегија поводом уније Велике Литванске кнежевине и

Пољске круне.277 У њој се после изјаве о давнашњој жељи да се успостави унија обе државе, излаже општи ток преговора овим поводом између литванских и пољских велможа од времена Сигизмунда I и изјављује се да су на Лублински сеим који је одржан

23. децембра 1568. године дошли, уз Божију помоћ, до овог циља, за шта Богу Једином у Тројици – хвала, краљу Сигизмунду Августу – вечна захвалност (zagrodnicy), а Пољској и

Великој Литванској кнежевини на вечита времена слава и част (ozdoba). Како се види из акта уније, Велика Кнежевина Литванска је изгубивши своје богате

и притом најбоље области, заједно с њима губила и своју некадашњу самосталност: ранија

династичка унија је била замењена унијом реалном, нераскидивим за вечна времена уједињењем Литваније и Пољске у једно државно тело, у једну Реч Посполиту, с ―једном

главом и једним господарем‖. Литванија је изгубила многе своје особености: она се лишила права да има свог посебног великог кнеза чије место је од овог времена заузео краљ којег су бирали сви Пољаци и Литванци с великокнежевском титулом; уместо два

истинска литванска посебна сеима и сената (раде) уводио се један заједнички сеим и сенат; монета и дипломатски односи са суседима су постајали заједнички; Литванија је

сачувала само своје чинове и статуте. Она права, сеоске (земске) слободе и предности које су становници Литванске кнежевине добили од својих кнезова задржани су у пуној сили и значењу за сва будућа времена. Параграф 7 привилегије дате Великој Литванској

кнежевини обавезује сваког краља који се бира уз заједничку сагласност Литваније и Пољске, да приликом крунисања потврђује заклетвом написане ―на једном листу и истим

речима, за вечита времена, сва права, привилегије и слободе свих поданика оба суседна народа и државе‖.278

Сваки краљ по деветом параграфу исте ове привилегије мора да чува увек

ненарушиво и чврсто ―сва права и привилегије свих земаља и народа Пољске и Литваније са свим земљама које им припадају – права и привилегије, ма на ком језику да су их

писали претходници Сигизмунда Августа, исто као и он сам, од давног времена и од почетка уније, на било који начин дати повељама свим уопште и сваком појединачно – права, слободе, дигнитарства, прерогативе, све уреде оба народа треба чувати у целини и

неоштећености‖. Краљ мора да чува ―чврсто и без нарушавања за сваки слој (stan) све

276

Volum. Legum II, 84-87, издат 5. јуна 1569. года. 277

Volum. Legum, II, 87-92. 278

Volum. Legum, II, 90.

63

законе, судове, wysady, кнежевско звање и племићка презимена горе наведених народа, одлуке судова, све што је било до овог времена‖.279 На крају привилегије сви присутни на сеиму дају обећање да све што је овде одлучено и у њему се садржи никада неће бити

укинуто и мењано ни од стране велможа савета, ни сеоских (земских) изасланика, ―већ ће се заувек у целини и чврсто чувати‖. Ради бољег потврђивања привилегија је била

потврђена печатима највиших духовних лица (прелата), сенатора и свих сеоских (земских) изасланика Круне, исто као и заклетвом представника обе државе. 280

Свака од поменутих привилегија била је још једном потврђена од стране чланова

сеима, при чему је било одлучено да се упишу у канцеларијске актове (и пољске и литванске), а њихове копије, с краљевским печатом треба да се издају свакој војводини. У

овој поновљеној потврди поново се изјављује да су земље Подласка, Волињска и Кијевска отргнуте од Литваније и припојене Круни са свим својим принадлежностима и имањима, као сопственом телу његови сопствени удови. Свима њима даје се право да буду

заједничари, у складу са звањем и стањем сваког, у законима, правима и слободама народа пољског, да их уживају попут осталих становника Круне и налазе се под управом и

уредом пољским.281 Дакле, по смислу актова Лублинске уније, Велика Литванска кнежевина и с њом сједињенене руске земље се изједначавају у свему са свим земљама и областима Круне. О било каквим ограничењима и верском угњетавању нема ни речи. Она

права и предности која је до сада поседовала Православна Црква и које је издејствовало за себе руско становништво чувају се неокрњени. И више од тога, областима изједначеним с

Пољском даје се свечано обећање да се никада неће чинити никакве измене у ономе што им је дато у привилегијама које је издао Лублински сеим.

Актови Лублинског сеима из 1569. године су прве, може се рећи, законодавне

уредбе Пољско-Литванске државе или Речи Посполите, чије дејство се у истој мери и степену односи на обе половине уједињене државе. Они с једне стране, потврђују свим

областима Велике Литванске кнежевине све оне законе, права, слободе и класне привилегије, којима се раније дефинисао њихов правни положај, а с друге стране, их изједначавају с областима Круне у свему ономе што ови први нису имали у поређењу с

последњима пре Лублинске уније. Дух верске трпељивости, која је владала у ово доба у пољско-литванском друштву, а затим политичке рачунице да се за Пољску јаче вежу

богате и простране области, настањене православно-руским живљем, нису дозволили римокатоличком клиру да поставља било каква ограничења верској слободи руског становништва; влада се залагала за верску слободу и испољавала је своју верску

трпељивост, али ова верска трпељивост није била толико добровољна колико изнуђена. Она није толико проистицала из поштовања према верским убеђењима становништва

колико из просте рачунице да се сачува унутрашњи мир и ред у држави, јер је уз ону разноврсност религиозних веровања, која је владала за време Сигизмунда Августа у Пољској и Литванији, слично ремећење овог мира верских заједница могло да доведе до

страшних нереда и опасних по државу замешатељстава. За владу је било пожељно одржавање спољашњег мира и слоге између међусобно

непријатељских вероисповести. Католицизам којем је реформација задала страшан ударац и из редова његових следбеника отргла много најугледнијих и најутицајнијих пољско-литванских велможа, пре Лублинске уније почињао је тек да скупља снагу како би кренуо

у напад против свог противника. Брз успех реформације у Пољској и Литванији од шездесетих година 16. века се зауставио. Папе су преко својих легата уложиле много

труда како би је зауставиле. Из средине пољских бискупа нашао се ревносни поборник католицизма Вармијски бискуп, кардинал Станислав Гозије. Захваљујући његовој делатности и делатности легата апостолског престола, католичка хијерархија је почела

279

Volum. Legum, II, 90. 280

Volum. Legum, II, 87-92. 281

Акт потврђивања уније од стране Сигизмунда Августа ко ји је дат 11. августа 1569.г. Volum. Legum, II, 92-

93.

64

помало да се опоравља и да испољава покушаје очувања владајуће цркве и њеног давнашњег положаја. Почиње реакција против религиозних новина. У Пољској (1564.г.), а затим и у Литванији (1568.г.) се појављују језуити који убрзавају ову реакцију; они

преузимају у своје руке школско васпитање младих генерација, баве се делима доброчинства и користе сва средства за јачање католицизма. И њихови напори нису

остали без плода: католицизам је јачао све више и више, у народу је почела да се открива већа везаност за отачку веру.

Заједно с јачањем католицизма расла је међу његовим присталицама и

нетрпељивост према онима који с њима нису сагласни. Дисиденти (тако су се називали следбеници протестантског вероучења) су схватали каква опасност прети њима и

њиховим религиозним веровањима при јачању католичке партије која је била блиска двору, и зато су и били свесни сталне потребе да правно ојачају свој положај, законодавним одлукама добију гаранцију за своја грађанска права и верске слободе.

Православци су у овом смислу били у повољнијем положају од дисидената, зато што су од давнина имали извесна политичка права, а 60-их година 16. века, као што је било речено

раније, били су изједначени у правима с католицима. Због тога је и јасно зашто протесанти углавном покушавају да издејствују на територији Речи Посполите слободу савести и углавном они постају заштитници права и слободе сваког грађанина, ма којој

вери да припада. Међутим, пошто католици никако нису могли да пристану на то да се законским путем обезбеди верска слобода дисидената, међу католицима и дисидентима је

неминовно морало доћи до борбе. Борба за права дисидената после смрти Сигизмунда II. Варшавска конфедерација

1573.г. Краљ Анри Валуа

Док је био жив Сигизмунд Август који се трпељиво односио према свим верским учењима и својим ауторитетом задржавао испољавање верског непријатељства обе стране га нису испољавале активно. Међутим, чим је 7. јула 1572. године умро последњи Јагелон

ово непријатељство се открило у пуној снази. Католичка партија предвођена највишом хијерархијом којом је руководио папски нунције Комендони стремила је ка томе да угуши

протестанте, да им одузме сваки значај и да их уништи. Протестанти су поставили себи за циљ да одбране оно што су фактички имали и да и правно обезбеде за себе верску слободу и у будуће. Невиђена ситуација у којој се нашла Пољско-Литванска држава после смрти

последњег Јагелона дала је повод да се у племству појаве разноврсни интереси, верски, племенски, провинцијски и лични, што је било опасно по јединство и мир Речи

Посполите. Због тога су разумни елементи сматрали за потребно да истакну у први план идеје јединства и слоге и да се ради њих жртвују интереси у којима преовлађује појединачни карактер.

Свуда у свим војводинама Пољске биле су организоване обласне (појединачне) конференције, а крајем 1572. године у Кракову је био издат ―каптур‖ који је представљао

понављање Корчинске конфедерације из 1438. године. У њему се објављивало да је племство по угледу на своје славне претке, закључило савез ―против оних који се не повинују закону, против бунџија, јеретика и онима који им добро желе ‖ и изражавала се

претња да ће се предузети заједничке мере против онога ―ко се одважи да чини самовољу, насиља, нападе, пустошења имања духовних и световних власника или цркава или било

какву другу самовољу‖.282 Ради спречавања сваког облика самовоље у свакој појединој војводини за време бескраљевља били су организовани каптурски судови. Чланови ових судова су се бирали на симићима и њихове одлуке биле су неопозиве.283 Овакве мере су

одржале поредак и омогућиле племству да се више или мање мирно припреми за конвокациони сеим, који је сазвао Ухански примас за 6. јануар 1573. године.

282

Volum. Legum, II, 123; уп. Volum. Legum, I, 63-64. 283

Бобржински, II, 103.

65

На овом сеиму су се решавала питања о месту и времену избора новог краља, сазивању изборног сеима, исто као и о очувању мира и реда у држави за све време бескраљевља. Управо овде се открило у свој снази непријатељство католика према

протестантима и одлучност ових других да уложе све напоре у то да остваре признање од стране сеима, који је сад био на месту владара у држави, потпуну верску слободу и

политичку једнакост свих становника Речи Посполите независно од њихових верских особености. Сеим је био веома буран, унутрашњем миру Речи Посполите је претила велика опасност. Како не би нарушили ―згоде‖ (договоре) најразумнији и политички

најзрелији католици почели су да подржавају претензије дисидената. И католичка партија је без обзира на све одсуство жеље својих руководилаца била принуђена да иде на

уступке. Била је одређена такозвана Варшавска конфедерација, којом се гарантовала религиозна слобода у границама Речи Посполите и објављивала верска трпељивост у односу према протестантима, која је фактички постојала и раније, али правно није била

призната. Значај ове конфедерације се односио и на Православну Цркву; у њој осим одлука

које су се тицале свих хришћанских вероисповести уопште, постоји и директна гаранција права која припадају само Православној Цркви. Овом конфедерацијом учесници конвокације одредили су да заједнички изаберу за краља само онога ко да обећање ―да ће

потврдити заклетвом сва права, привилегије и слободе који постоје‖ и који ће му бити дати после избора. Управо он треба да потврди да ће ―чувати друштвени мир међу

разједињенима и по вери и богослужењу различитим људима‖, да ни под којим изговором неће изводити Пољаке ван границе Круне без знања и одобрења сеима неће сазивати рушење Посполите (§ 2). Даље следи свечано обећање гаранције права свакој

вероисповести. ―Пошто се у нашој Речи Посполитој уочава велики раздор (dissidium) поводом хришћанске религије (in causa religionis christianae), онда старајући се за то да

због овога не дође до неких штетних немира, које видимо у другим државама, заједно сви обећавамо за себе и за своје потомке, обећавамо заувек (in perpetuum), под јемством заклетве, вере, части и савести наше (sub vinculo juramenti, fide, honore et conscientiis

nostris), да ћемо ми, несагласни у вери (dissidentes de religione), сачувати међу собом мир и због разлике у вери и изменама у црквама нећемо проливати крв, нећемо кажњавати

конфискацијом имовине, бешчашћем, тамницом и прогонствима и ни на који начин нећемо помагати у таквим дејствима никакву власт, ниједном лицу на власти (zwerchnosci zadney ani urzedowi); насупрот томе, ако би неко желео да пролива крв због овог разлога,

сви ми ћемо се, иако би он помислило да то учини под изговором декрета или неке судске пресуде бранити‖ (§ 3). Пошто се против верске трпељивости највише се борила највиша

католичка хијерархија, која се плашила за своје материјално благостање и политички значај, католичким бискупима Варшавска конфедерација гарантује сва њихова права и привилегије. ―У сваком случају овом нашом конфедерацијом ми не одбацујемо у

потпуности власт над својим поданицима, ни духовних ни светских панова и не нарушавамо (nie psuiemy) повиновања поданика у односу на њихове господаре, насупрот

томе, ако би негде настала таква самовоља под изговором религије, онда и сад, као што је увек било, сваки велможа слободно по свом разумењу може да кажњава свог непослушног поданика, tam in spiritualibus, quam in saecularibus‖ - и одмах се додаје: ―Како би све

бенефиције краљевског убирања данка (juris patronatus regii) црквених прелатстава (praelaturarum), као што су: надбискупства, бискупства и свих осталих бенефиција давала

по статуту не другима, већ само клирицима Римске цркве, природним Пољацима, већ бенефиције грчких цркава треба да се дају људима исте ове вере‖ (§ 4).284 Последњи додатак, очигледно учињен је на инсистирање православног племства, у циљу смањења

оних злоупотреба правом убирања данка које су себи дозвољавали краљеви.

284

Volum. legum, II, 124, §§ 2-4 Конфедерација је издата 18. јануара 1573. године.

66

Много напора морале су да уложе присталице Варшавске конфедерације 1573. године, пре него што ју је донео конвокациони сеим. Сенатори и изасланици-дисиденти (а заједно с њима и православци), а такође најразумнији католици радо су је донели;

међутим, католичка партија није хтела ни да чује за њу. Латински бискупи с Уханским примасом на челу нису се потписали испод ње и говорили су о њој оштрим изразима. Кад

су сенатори и изасланици који су потписали Варшавску конфедерацију захтевали од примаса да је и он потпише Јаков Ухански је измолио два дана на размишљање; провео их је у посту и молитви. Кад је дошао трећег дана у сенат, Ухански је изјавио да неће

потписати конфедерацију. ―Нико се (говорио је) неће сагласити с одлуком која вређа величину Господа и Његову свету вољу, нарушава односе државе, даје слободу убеђења

чак и некаквом мухамеданцу или епикурејцу. Пре ћу дати десницу, ако треба, чак и главу да се одсече него што ћу потписати испод тога своје име‖.285

За бискупима су кренули и неки светски сенатори, чак и међу онима који су већ

потписали конфедерацију. Само један од бискупа – Краковски Франциско Красински, пријатељ Сигизмунда Августа из детињства и потпредседник Пољске, на велико

незадовољство католика, потврдио ју је својим потписом. Тада су присталице верског мира и унутрашњег реда, како би придали конфедерацији значај државног акта пожурили свечано да је упишу у Варшавске градске књиге, без обзира на противљење примаса и

његових следбеника. Ухански никако није могао да се помири с овим и унео је у исте ове Варшавске градске књиге у име свих велможа и изасланика, који нису потписали

конфедерацију, протест против ње. У овом протесту конфедерација из 1573. године се назива погубном, штетном и

опасном не само за садашње време, већ и за будуће, зато што она отвара врата у Пољску

разним гнусним сектама, помаже људима да падају у атеизам, свргава сваку власт, лишава велможе њихових права и слобода и под изговором религије, може довести поданике

(сељаке) до отвореног негодовања против своје господе, осим тога, она, тј. конфедерација, по мишљењу оних који су протествовали, јесте незаконита, јер је сачињена (наводно) само од стране неколико сенатора и сеоских изасланика, упркос наводно изјавама осталог

племства о томе да инструкција не дозвољава да се било шта разматра на конвокацији осим питања о изборном термину.286 Протести сличне врсте се нису уписивали само у

Варшави, већ и у другим градовима. У Сохачеву своје протесте у градске књиге уписују бискупи Познањски Конарски, Плоцки – Мишковски и Холмски – Старобешки; у њиховим протестима читамо следеће :

―Кад смо се окупили код Варшаве у циљу да се посаветујемо у погледу избора новог краља, неки од изасланика су одредили међу собом конфедерацију у којој се,

премда и има много доброг, налазе веома штетне (погубне) ствари, и управо у том смислу, да свако може слободно да мисли о вери онако како му је угодно, што даје повод за настанак најразноврснијих секти. Због тога и осталог, ми по доброј нашој савести ни на

који начин не можемо и не желимо, исто као што и не пристајемо да допустимо овај члан и у овим актовима отворено (publice) протестујемо‖.287 Клир су следила и световна лица.

Протестовала су у својим локалним гродама не само поједина лица, већ и целе војводине: Плоцка, Мазовјецка, Равска и Подласка.288 Од њих су се нарочитом оштрином одликовала протестација Мазовјецка: у њој се говорило да Варшавска конфедерација ―под маском

слободе савести уноси велики разврат, неред, нарушавање мира и закона и одређује кривични суд не над злочинцем, већ над његовом жртвом да не сме да плаче и да се

жали‖.289

285

Трачевски, Пољско бескраљевље, стр. 378-380. 286

Трачевски, Пољско бескраљевље, стр. 380-81. 287

Bu linski, III, 7. 288

Радови Кијев. Дух. Акад. 1867, децембар 402 (чланак проф. А. Розова). 289

Трачевски, Пољско бескраљевље, стр. 388.

67

По мишљењу полоцких изасланика који су протестовали већ након избора Анрија Валуа, слобода вероисповести може да доведе до многих нежељених последица. Пољска постаје пристаниште и као сопствени дом за свакакве јеретике, који ће подићи у њој

немире, како би се опијали пољском крвљу; може доћи до раздора и неспоразума између католика и протестаната, који ће неминовно повући за собом угњетавање слабијег од

стране јачег, разулареног над тихим и скромним. Зато они не могу да признају ову конфедерацију и желе да се чврсто држе старе вере коју су примили од Римске цркве.290

Међутим, ови протести католика нису могли да укину одлуке конвокационог

сеима, јер ни присталице Варшавске конфедерације нису спавале, већ су усрдно радиле на сеимићима појединих земаља и војводина. Много војводина ју је прихватало и изражавало

спремност да се бори за све што је било одређено на конвокацији из 1573. године, а сандомирско племство је на свом сеимићу у Покршивници одлучило чак да изврши неке допуне поменуте конфедерације у циљу да јој да више тачности и одређености.

У тачки, где се говорило о правима велепоседника над сељацима Сандомирски сеимић је захтевао да се изразу tarn in spiritualibus, quam in saecularibus слов — ―bonis‖

дода и ―a nie о wiare‖, због чега би наведена тачка стекла већу одређеност: велможа, ―како у духовним тако и на световним имањима, не у питањима вере‖ има слободу да кажњава свог поданика. Ради исте ове тачности сандомирско племство је сматрало потребним и

следећи додатак: ―Опште изражена напомена о праву патроната треба да се тиче само краљевске власти; исто треба подразумевати и за грчке цркве и религије‖. Плашећи се

интрига политичке партије, Сандомирски сеимић инсистира на томе да будући краљ се обавезно закуне на очување верског мира као и свих права, привилегија и слобода грађана Речи Посполите.291 Пошто је да би акт Варшавске конфедерације стекао силу закона,

требало је да га потврди и краљ,292 дисиденти су одлучили да уложе све напоре како би добили потврду конфедерације од стране будућег краља. И они су своје остварили.

Краљ Анри Валуа

Кад је после Сигизмунда Августа пољски престо остао упражњен он је постао предмет жеља различитих претендената. Шведски краљ Јован, Московски цар Иван

Грозни и Семиградски војвода Стефан Батори, истицали су своју кандидатуру за пољског краља. Немачки император Максимилијан II је покушавао да издејствује пољски трон за свог сина Ернеста, а француски двор је истицао кандидатуру младог Анрија Валуа,

анжујског војводе, брата француског краља Карла IX. Прво су најозбиљнији претенденти били Иван Грозни и аустријски надвојвода, али

је затим агитација француског амбасадора Жана Монљука, валонског бискупа и грофа обезбедила да за краља буде изабран Анри Валуа. Монљук је енергично радио у корист свог кандидата шаљући своје агенте, опате и језуите по целој Речи Посполитој. До

времена изборног сеима тријумф француске кандидатуре је изгледао несумњив. Однос француског двора према хугенотима (ни година није прошла од времена

Вартоломејске ноћи) и симпатије католичке партије према Анрију анжујском нису обећавале ништа добро за не-католике Речи Посполите и зато су ови усмеравали све своје силе на то да изнуде од католичке партије признање Варшавске конфедерације из 1573.

године. Дисиденти и присталице религиозне слободе, међу њима и православци, за време изборног сеима су инсистирали на нужности гаранција верске слободе као и уопште

политичке слободе племства. Истицало се питање о исправљањузакона, ради чијег задовољавајућег решења је била неизбежна и гаранција верске слободе. На инсистирање

290

Bu linski, III, 7-9. 291

Трачевски, Пољско бескраљевље, стр. 388-389. 292

Како би било која одлука имала силу закона потребна је сагласност краља, сената и витешког чиан

(шљахте) Volum. legum, I, Ad lectorem, p. XV, упореди Volum. legum, 1,137, где се директно говори да краљ

не може да изда ниједан закон sine communi consiliariorum et nuntiorum terrestrim consensu.

68

дисидената била је изабрана комисија која је за 1. мај 1573. године припремила такозване ―Анријеве чланке‖, којима се ограничавала власт краља и обезбеђивала верска слобода. Краљ је морао ―вечно да поштује посебну конфедерацију, сачињену ради верског мира од

стране неких становника Речи Посполите‖,293 а ненарушивост ових чланака он је морао да потврди заклетвом следеће врсте: ―А у случају да ми (што сачувај Боже!) не испунимо ове

чланке или услове, или учинимо било шта упркос њима, законима и слободама, све становнике краљевине и велике кнежевине проглашавамо слободнима од дужног нам повиновања и верности‖.294

Сачињена је била и формула краљевске заклетве у којој се такође говорило о поштовању верског мира. Католичка већина није хтела ни да чује за конфедерацију и

верску слободу. Међутим, њене присталице с Јаном Фирлејем на челу прибегле су крајњем средству: кад су католици славили своју победу поводом избора Анрија Валуа, Фирлеј се са својим истомишљеницима међу којима је био и кијевски војвода

К.И.Острошки с православним племством, повукао с поља избора у село Грохово. Осећала се опасност унутрашње међусобице, претила су крвопролића која су све плашила.

Католичка партија је попустила и противници су дошли до компромиса: дисиденти су пристали на избор Анрија, а католици су ради очувања ―згоде‖ у целини прихватали Анријеве чланке и потврђивали их као посебан, самосталан документ, тј. Варшавску

конфедерацију из 1573. године, без обзира на то што су примас и сви бискупи осим Франциска Красинског протествовали против њеног доношења. 295

У формулу заклетве састављену за новог краља било је укључено обећање да ће подржавати верску толеранцију и мир некатолика у следећим изразима pacemque et tranquilitatem inter dissidentes de religione tuebor, manutenebo nec ullo modo vel jurisdictione

nostra, vel officiorum nostrorum et statuum quorumvis authoritate, quempiam affici opprimique causa religionis permittam, nec ipse afficiam, nec opprimam.296 После овога учесници

изборног сеима израдили су pacta conventa, у који су укључили сва она штедра обећања која је Пољацима у име Анрија Валуа давао француски изасланик Монљук. Много добара је Монљук обећавао Пољацима: и стални савез Француске с њом и помоћ у случају рата с

Москвом у француском новцу и гаскоњској пешадији, и флоту за чување пољских обала, и обавезу да ће платити пољске државне дугове, и подизање просвете у Речи Посполитој

путем побољшавања о трошку средставља краља Краковске академије и слања младих племића у Париску академију. Пристао је и на укључивање у pacta conventa обавезе Анрија да ће чувати у целости и неокрњености сва права, привилегије, слободе,

имунитете, прерогативе свих уопште и сваког поједино становника Пољске, Литваније, и свих провинција сједињених с њима, притом не само раније ―по давним обичајима

признате, већ и сада приликом његовог избора за краља које су донели сви чинови сагласно и једнодушно‖; пре свог крунисања он је морао да их потврди заклетвом (juramento corporali) по формули која му је дата и да гарантује (muniturum) за ово

неопходним повељама.297 Монљук и његови пријатељи – опат Егидије де Нојал и Гвидон Сангеласије дали су свечану заклетву да ће Анри потврдити како pacta conventa, тако и све

оно што су потписали на месту изборног сеима. Чим су, клекавши успели да понове за Красинског заклетву да ће се Анри Валуа заклети на поштовање свих уговора, услова, споразума и чланака кад их је Јан Фирлеј, не дозвољавајући им да устану, натерао да

понове за њим: ―Главно и нарочито се кунемо на то да ће изабрани краљ се заклети да испуни све што је написано у повељи о поштовању мира између различитих религија, коју

ће му дати на сеиму поводом крунисања маршал и канцелар Круне‖.298 Дакле,

293

Volum. legum, II, 150. 294

Volum. legum, II, 152. 295

Трачевски, Пољско бескраљевље..., стр. 489-90 и 497. 296

Volum. legum, II, 135. 297

Volum. legum, II, 133-134. 298

Трачевски, Пољско бескраљевље..., 503-504.

69

некатолицима је пошло за руком да одбране верску слободу и на изборном сеиму. У случају да Анри потпише гарантну Варшавску конфедерацију из 1573. године, она је стицала силу закона. Католици ово нипошто нису хтели да дозволе.

Изасланици-католици који су допутовали у Париз код Анрија Валуа с предлогом да прими пољску круну на све начине су се трудили да га одговоре од тога да прими њима

мрску конфедерацију, али ни њихови пријатељи-дисиденти нису спавали. Кад је 10. септембра 1573. године приликом заклетве Анрија (у Париској цркви Пресвете Дјеве Марије)299 за чување услова који су му понуђени Краковски бискуп у име целе пољско-

католичке хијерархије и свих католика Речи Посполите уопште изразио протест против Варшавске конфедерације и инсистирао да је Анри не потврђује заклетвом, протестант

Зборовски, одолановски војвода директно је изјавио новоизабраном краљу да се не нада да ће добити пољску круну уколико се не закуне да ће испунити услове који су му понуђени. Анри је био приморан да задовољи молбу Зборовског.300

Исто ово Анри је учинио и у Кракову за време свог крунисања, где је на томе инсистирао Јан Фирлеј, велики маршал Круне, калвиниста по вероисповести, али који се

приликом вршења самог обреда крунисања постидео да изјави: si non jurabis, поп regnabis. Тако је Анри двоструком301 заклетвом потврдио Варшавску конфедерацију, и последња је за Реч Посполиту постала закон. Она је признала права и законитост свих веровања која

су постојала у Пољско-Литванској држави. За православље је ова конфедерација важна због тога што она не само да је чувала православце од насиља и угњетавања због вере и

због верских убеђења, већ је избављала и од оне страшне штете коју су јој причињавали краљеви, који су делили понекад црквене бенефиције лицима католичке вероисповести.

У формули заклетве коју је изговорио Анри, садржи се обећање да ће признавати

религиозну слободу у Речи Посполитој. Пошто су ову формулу употребљавали следећи краљеви Пољске и пошто ћемо се с њом сусретати много пута приликом даљег излагања,

овде се из ње наводи буквално оно што се тиче правног положаја становника Речи Посполите у политичком и црквеном смислу. После титуле и излагања околности у којима се полагала заклетва њен акт гласи: ―Ја, Анри, Божијом милошћу изабран за краља

Пољске, Велике Литванске кнежевине, Русије, Пруске, Мазовије итд. (цела његова титула)... од стране свих чинова државе оба народа, како Пољске тако и Литваније и

других области, изабран уз општу сагласност и слободно обећавам и свето се кунем свемогућим Богом пред овим светим Јеванђељем Исуса Христа да ће сва права, слободе, имунитети, друштвене и појединачне привилегије, које нису у супротности с општим

правом и слободама оба народа, црквене и светске, цркава, кнезова, велможа (baronibus), племства (nobilibus), грађана, сељака и уопште свих лица ма ког звања и стања били, од

стране мојих славних претходника, краљева и свих кнезова, владара краљевине Пољске и Велике Литванске кнежевине, нарочито које су дали Казимир Стари, Лудовик, Владислав I, називан Јагело (Vladislaum Primum, Jagellonem dictum), и његов брат Витовт, велики

литвански кнез, Владислав II, син Јагела, Казимир III Јагелон, Јан Албрехт, Александар, Сигизмунд I, Сигизмунд II Август, краљеви Пољски и велики кнезови Литвански и који су

праведно и законо дати, уступљени, објављени и даровани и свим чиновима у време међукраљевља одређени и одобрени, мени дати, задржати, сачувати, испоштовати, подржати и испунити у свим одредбама (conditionibus), чланцима и тачкама, у њима

записаним; сачуваћу и задржаћу мир и спокој међу несагласнима у вери (inter dissidentes de religione), и ни на који начин нећу дозволити да од наше јурисдикције или од

ауторитета наших судова и било каквих чинова (statutum) било ко страда и буде угњетаван због религије, а и ја сам лично нећу ни угњетавати ни вређати‖.

Након обећања да ће вратити Пољској и Литванији све територије које су изгубиле

и не само да их неће смањивати, већ ће насупрот томе, ширити још границе државе,

299

Volum. legum, II, 135. 300

Bu liAski, III, 12, Tp. К. Д. Ак. 1867, децембар, 405-406 (чланак, проф. А .Розова). 301

А ако се сматра и заклетва Монклажа с пријатељима чак и трострука.

70

говори се о поштовању правичности и законитости у краљевским дејствима и одлукама. ―Показиваћу према свим становницима државе, у складу с друштвеним правима у свим областима установљеним, правичност без икакве пристрасности према било коме, и ако

(што нипошто нека се не деси!), у било чему прекршим своју заклетву, становници краљевине и свих области сваког народа не треба да ми се повинују. Сам их чиним (ipso

facto) слободнима од поверења и повиновања, која следе краљу и ни од кога нећу захтевати ослобођење од ове моје заклетве и нећу одступити од ње, нека ми помогне Бог!‖302

Из наведене формуле краљевске заклетве види се да је Анри потврђивао не само све што су озаконили његови претходници приликом управљања Пољско-Литванском

државом, већ и оно што је било одлучено за време бескраљевља после смрти Сигизмунда II на конвокационом сеиму, тј. Варшавску конфедерацију из 1573. године и гаранцију мира и спокојства разновераца. Од овог времена свако религиозно веровање у Речи

Посполитој ужива слободу; прогони било које врсте проглашавају се незаконитима. Краљ пристаје да прими конфедерацију и сам обећава да никога неће прогањати због верске

несагласности и неће дозвољавати другима да прогањају и врше притисак на људе друге вере. Католичка партија никако није хтела да се помири с том чињеницом и на сваки начин се трудила да је уништи, али дисиденти су је (заједно с православцима) одбранили.

Касније је представљала важну услугу не само за дисиденте, већ и за православце. Као што ће се видети из даљег, краљеви је узимају у обзир приликом издавања својих

налога у погледу православаца (на пример, Стефан Батори 1584. године приликом издавања своје окружне повеље о неприкосновености православне вере);303 православци се позивају на њу приликом заштите својих права и верске слободе у току свег времена

постојања Пољске; они је помињу и у својим полемичким делима (аутор ―Апокрисиса‖)304 и у званичним актовима (у протестацијама, на пример).305

Католички клир није губио наду на уништавање омрзнуте му конфедерације уз помоћ Анрија којег је сматрао добрим католиком. Под утицајем хијерархије Анри је, користећи неслогу учесника у коронационом сеима, у свом потврђивању права

(confirmatio jurium) прећутао болно верско питање и изјавио је да одобрава ex superabundant!, по угледу на пример својих претходника, ради избегавања унутрашњих

раздора, сва права, статуте, слободе и привилегије, како опште, тако и оне које су дате сваком чину посебно; а све ―спорне чланке‖ (controversos articulos), о којима је било много несугласица још у Француској предаје на разматрање у сеимиће повјета, у које ће

доставити податке о њима (о nich na seymikach powiatowych od nas spawe dostateszna wezmiecie).306 Ово није обећавало ништа добро за иноверце; они су се односили крајње

подозриво према краљу и нису му веровали. Међутим, Анри није оправдао наде католика: пет месеци након доласка у Пољску изабраник католичке партије је сазнавши за смрт француског краља, свог брата Карла IX, 18. јуна 1574. године тајно побегао у Француску

како би тамо заузео престо свог брата.

Православље у Пољској и Литванији за време краља Стефана Баторија

302

Volum. legum, II, 135. 303

А. 3. Р., т. III, № 139, с. 280-81. Чак и такав фанатик као што је Сигизмунд III, није могао да је игнорише и

приликом издаваља Литванског статута треће редакције укључила је у превод на руски језик и овај статут.

Статут Велике Литванске кнежевине из 1588. године, Москва, 1854. године (изд. Москов, друштв. ист. и

древ. Руске), стр. 47-50. 304

Рус. Ист. Биб. VII, кол. 1075-78. 305

В. протестације кнеза К.К.Острошког и православне шљахте 1596.г. Рус.Исто. Биб. VII, кол. 1124-1128; и

акт Слуцке конфедерации 1767. г. — Актови Вил. Арх. Ком. VIII, с . 609-617. 306

Volum. legum, II, 136; Szujski III, 29 Конфирмација права издата је 22. априла 1574. г. — Volum. legum,

137.

71

Стефан Батори, семиградски војвода, који је 15. децембра 1575. године на инсистирање дисидентске партије изабран на престо Јагелона био је калвиниста по вероисповести, али је по захтеву католичке партије примио католицизам руководећи се у

овом случају политичким разлозима. Католици су му рекли да се без промене религије неће учврстити на трону. Политички разлози приморали су Баторија да постане ватрени

присталица католицизма. Унутрашњи немири у држави изазвани углавном верским питањима били су веома опасни по њено благостање. Требало их је прекинути. Батори је видео да се могу завршити јединством религија. Католицизам му се у овом смислу чинио

привлачнијим од протестантизма, јер он, пошто је био лишен чврстог, постојаног принципа у облику ауторитета хијархије није представљао нешто целовито. Његови

представници у оквиру Речи Посполите распадали су се на мноштво различитих секти и партија, које су се мрзеле, биле у непријатељству и међусобно су слабиле једна другу. Католицизам је највише одговарао личним намерама Баторија.

Он је поставио себи за циљ да уведе у Пољској апсолутизам према којем је било наклоњен и католички клир, посебно језуити, који су проповедали нужност чврсте и

неограничене краљевске власти у Пољској. Због наведених околности Стефан Батори је много труда улагао у то да ослаби друге вероисповести и да католицизму омогући превагу, међутим, он је у овом смислу деловао крајње неопрезно и разумно, сматрао је

потребним да делује полако и без буке, а не брзо и насилно (sensimque potius et placide, quam repente et violanter)307 како не би љутио иноверце. Нарочито се опрезом одликовала

Баторијева политика према православцима. Тако 1582. године следећи булу папе Григорија XIII о увођењу новог календара Баторије уводи григоријански календар у свим областима своје државе; он је желео да га наметне и православцима, али су међу њима

почели немири. Због ових немира и незадовољства православаца Батори је 1584. године укинуо своју одлуку о прихватању календара и од стране православаца. Поред све жеље

да смањи број припадниха различитих вера Батори није користио насиље у ширењу католицизма; уместо тога трудио се да истакне његову предност у поређењу с осталим вероисповестима и да поспешује његов морални успех ради чега је ревносно помагао све

оно што је могло да подигне престиж католицизма у очима дисидената и православаца. Сматрајући језуите најбољим заштитницима и пропагаторима латинства он им је на сваки

начин пружао покровитељство и помоћ њиховој пропагандној делатности. Оснивао је нове језуитске колегије (у Полоцку 1579.г., у Риги 1582. г.) у циљу ширења католичке вере преко васпитања омладине у шизматичким земљама;308 дозволио је да се стари Виљнуски

колегијум је 1587. г. претвори у академију и изједначио ју је у правима и привилегијама с Краковском давши јој право да даје научне степене бакалавра, магистара, лиценцијата и

доктора слободних наука, богословља и философије;309 свим језуитским установама је давао даровне повеље и материјалну подршку;310 уопште, његова наклоност према језуитима је била толико велика да је он наводно говорио: ―Si rex non essem, jesuita

essem‖.311 Захвални језуити су показали да у потпуности умеју да цене краљевску наклоност.

Они су потпуно преузели васпитање омладине у своје руке. Њима су давали своју децу не само католици, већ и припадници других вера, укључујући и православце, а они су их чинили ватреним присталицама латинства, својим оданим и послушним слугама. Под

утицајем језуита, угледне дисидентске и православне породице су почеле брзо да прелазе под окриље Католичке цркве. Као што су лако и брзо у првој половини 16. века пољско-

литванске велможе прихватале реформацију тако су се сада лако обраћале Риму и остављале своје протестантске погледе. Католичка реакција је све више и више

307

Zrodla Dziejowe, t. IV, р. 132. 308

Макарије IX, 404-406. 309

Жукович, Кардинал Гозије .., 508. 310

А. 3. Р., т. III, №№ 137 и 143. 311

Рус. Весн. 1875. г., јул, стр. 53 (чланак И.Сливова — ―Језуити у Литванији‖).

72

напредовала; католицизам је јачао и тријумфовао над својим непријатељима. Католички историчари приписују Баторију заслугу да је за време његове владавине католичка религија почела да се подиже из свог давнашњег понижења.312 Као искусан политичар

Батори није користио насилне мере према припадницима других вера. Они су представљали значајну силу, а и друштвено расположење у Пољско-

Литванској држави могло је да буде против њега и његових насилних мера, јер је верска трпељивост пустила дубоко корење у друштвеној свести и зато је краљу било тешко да јој се супротстави. Требало је да стара генерација прожета духом трпељивости и

нерасположења према католичком клиру сиђе са сцене и уступи своје место питомцима језуита; међутим, Стефан доживео тако повољно време за остварење својих планова. Ова

жалосна част пала је у удео његовом следбенику Сигизмунду III, а сам Батори је био принуђен да само својим покровитељством педагошке и научне делатности језуита помаже слабљење духа верске трпељивости у пољској држави и раст католичког

фанатизма. Повремено је томе додавао још поједина угњетавања православаца (на пример, предаја у Полоцку православних цркава и манастира с њиховим имањима језитима) и

дисидената (забрана да отварају у Виљнусу своје цркве и школе). 313 Међутим, правно је и за време овог ревносног католика314 владао дух трпељивости

и верске слободе. Још пре свог доласка у Пољску Батори је (у време избора) преко својих

изасланика обећао Варшавском изборном сеиму да ће тачно чувати слободе, законе и обичаје Пољске и Велике Литванске кнежевине и притом под заклетвом да како сенат и

сви чинови одлуче, краљ треба да пази и одобрава (observaturum et comprobaturum).315 По угледу на свог претходника Анрија Валуа Стефан Батори је морао да у формули заклетве која му је понуђена потврди слободу вероисповести: обећао је да ће сачувати сва ранија

права и привилегије, поштовати ―мир и спокој међу дисидентима и ни на који начин их неће прогањати због верских питања‖ (causa religionis).316 На захтев дисидената краљ је

потписао такозване Анријеве чланове317 чијом другом тачком се потврђује већ позната Варшавска конфедерација из 1573. године.

―Пошто у славној Круни народа пољског, литванског, руског, инфлантског и др.

има много несагласних у вери (dissidentes in religione), неки становници Круне спречавајући у будуће време све распре и немире због разлика и несагласности у вери

уговорили су посебну конфедерацију за то да им се у оној мери (w tey mierze) in causa religionis сачува мир; њу обећавамо да ћемо држати у целини на вечна времена‖.318 Нова гаранција спокоја и безбедности за припаднике разних вера! Иста она верска слобода,

премда не тако јасно као у Анријевим члановима, гарантује се и у ―повељи за генералну потврду‖ (literae confirmationis generalis) свих државних права, два пута ју јепотписао

Батори: у Мегешу 8. фебруара 1576. године, кад му је изасланство сеима донело pacta conventa, и затим у Кракову 4. маја 1576. године.319

Овде он даје обећање, између осталог, да ће потврдити ―све привилегије, даровања,

инскрипције (inscriptiones), доживотне записе (advitalitates), слободе, прерогативе, имунитете, како краљевине, тако и велике кнежевине и њихових заједничких земаља, као

свима уопште дате, тако и свакој посебно, исто као и приватних лица сваког звања, пола и стања, градова, места, дате од стране претходника наших у Пољској краљевини, Великој Литванској кнежевини и с њима суседних земаља – од стране краљева, великих кнезова,

312

Bu linski, III, 29. 313

Макарије IX, 404 и 463. 314

Католици га хвале због ревности према католицизму. Булински каже да никад није пропуштао

богослужење, чак ни кад је био заузет изузетно важним пословима и назива га истинским покровитељем

латинства, — III, 29 и 30. 315

Volum. legum, II, 140. 316

Volum. legum, II, 148. 317

―Анријеви ранији чланци‖ Volum. legum, II, 150. 318

Volum. legum II, 150, § 2. 319

Volum. legum, II, 158.

73

кнезова (duces) и владара‖, при чему следи набрајање свих краљева који су му претходили, од Казимира Великог до Анрија, - ―краљева Пољске, великих литванских кнезова, магистара Прусије, надбискупа, бискупа, ливонских перцептора, кнезова, вођа и

владара и господара руских земаља (terrarum Russiae), - правично и законито уступљене и распрострањене и које нису у супротности са заједничким и једним и другог народа

правом‖. Овим речима потврђују се не само они закони и даривања који се простиру на све области Речи Посполите, већ и локални, обласни, утврђени у једној или другој земљи још пре придруживања Пољско-Литванској држави; у односу на православце, као и

дисиденте чува се у свој сили и значају оно што им је било дато на елекционом сеиму из 1573. године (пре избрања Анрија).

Заједно с овим потврђују се сви ―закони, права, статути, устави, ординације, слободе, имунитети, законито донети на сваком државном сеиму, управо: слободе и закони одобрени на сеиму приликом избора краља Анрија и на Јендржејевском сеиму320

или на сеиму приликом нашег крунисања‖. Овде се потврђује Варшавска конфедерација из 1573. године, дакле, даје се гаранција верске слободе. Све ће се, по речима ове повеље,

чувати свето, чврсто, ненарушиво. ―Прихватамо и обећавамо и нашом краљевском речју поткрепљујемо да ће се све у горе поменутим тачкама, чланцима и закључцима, условима, чврсто, непромењиво, ненарушиво држати, поштовати, испуњавати и да ће се у свему то

следити... Ако пак нешто учинимо против слобода и имунитета, права и наведених привилегија краљевства, Велике Литванске кнежевине и осталих провинција с њима

сједињених, да не сачувамо (што нипошто нека не буде!) било шта од њих у целини или делимично, све ће, одређујемо и објављујемо, бити неважеће, празно и неважно. А што се тиче тога да смо заједно с осталим овом повељом утврдили црквене привилегије и

слободе, то нимало не желимо да одричемо члановима заклетве, тј. подржаћемо и сачуваћемо мир и спокојство међу разноверцима и ово обећавамо да ћемо држати

непромењиво, чврсто, ненарушиво и савршено (cum effectu)‖.321 У повељи која се разматра за потврђивње свих права, слобода и привилегија Речи Посполите садржи се обећање Баторија да ће их потврдити; ово обећање он је дао (8. фебруара 1576.г.) у време

кад је био још у својој Трансилванији. У Кракову, приликом свог крунисања он их је заиста потврдио 4. маја 1576. године: његово confirmatio generalis садржи њихову потврду

у истим речима и изразима као и поменута повеља.322 Дакле, Баторије је требало да се придржава верске трпељивости; међутим, као што је горе било речено, а он је енергично помагао јачање католицизма и подржавао је све што је могло да повећа његов значај у

очима иновераца. Прва два периода бескраљевља показала су се као повољна за припаднике

различитих религија у Пољско-Литванској држави. Они су издејствовали то да сада правно уживају грађанску и верску слободу. Православци су добијали исто што и дисиденти тако да се њихов правни положај још више побољшао. На коронационом сеиму

1576. године било је потврђено и добило је законску силу све што је покушало да издејствује пољско-литванска племство уопште, а посебно припадници других вера. Сад

су они званично стекли слободе којима су ограничавала прва два изборна краља. У петој тачки устава коронационог сеима из 1576. године понавља се доловно иста она потврда Варшавске конфедерације из 1573. године, коју смо већ срели у такозваним чланцима

Анрија:323 краљ обећава да неће реметити унутрашњи мир и спокој због разлике у религиозним веровањима. Осамнаестом тачком уводи се у употребу код свих осталих

краљева, наследника Стефана Баторија, нова формула заклетве, уместо раније, коју је увео

320

Јендржејевски конгрес или сеим одржан је у јануара 1576. године (његов акт је обнародован 28. јануара),

његове одлуке се тичу војне одбране и пореза Volum. legum, II, 140-142. 321

Volum. legum, II, 153-154. 322

Volum. legum, II, 157-158. 323

Volum. legum, П, 160; conf II, 150, § 2.

74

Александар;324 у њој се даје обећање да ће се ―чувати мир и спокој међу дисидентима‖ и да они неће бити прогањани због религије.325 Исти овај коронациони сеим је донео два устава који се тичу искључиво православаца. Због њихове краткоће овде се дословно

наводе. ―О руским саборним црквама. Одређујемо да се статут о недопуштању плебејцима

(људима простог звања) приступа у саборне цркве (de non suscipiendis plebeis ad majores cathedrales ecclesias) односи такође и на области руских земаља‖.326 Под рубриком: ―О потребама Волињске војводине‖ налази се следеће: ―Молили су нас (изасланици

волињски) да у њиховим земљама на црквене дужности грчке вере дајемо духовна лица племићког звања. Зато на њихову молбу пристајемо да у будуће дајемо за архимандрите и

владике становнике крунисаних земаља људе племићког звања‖. Треба имати у виду да се 1496. године статутима Јана Албрехта лицима простог порекла (plebeis) забрањивао приступ у клир саборних цркава и добијање црквених бенефиција, сједињених с највишим

хијрархијским дужностима; на ово су имала право само лица племићког порекла. 327 На Радомском сеиму 1505. године било је поновљено да за саборне цркве треба да се именују

само nobiles ex utroque parente et more nobilium educati.328 Ова одлука се тицала само Католичке цркве, али се на сеиму из 1576. г. односи и на Православну.

Да би се стекла јаснија представа о правном положају Источне Цркве за време

Стефана Баторија треба поменути још оне данке и порезе које су морале да плаћају православне цркве, духовна лица и њихови поданици и имања. Смирење Данцига (1576-

1577.г.), напада Татара на јужне области и рат с Москвом захтевали су велике расходе за издржавање потребне војске. За њихово покривање влада је прибегавала порезима који су се одређивали посебним пореским универзалима (uniwersal poborowy), утврђеним или на

сеимићима повјета (универзал из 1577.г.)329 или на општим сеимићима (1578., 1580. и 1581.г.).330 Универзал из 1577.г. одређује следеће порезе за борбу с Татарима и побуњеним

становницима Данцига. Сваки сељак који припада духовном лицу обавезан је да плати заједно са сељаком световног власника по десет грошева. Села, градови и места који припадају духовним лицима обавезују се да дају исти овакав допринос као и они који

припадају краљу и световним лицима. Село је плаћало по 20 гроша,331 град или место по двоструки шос (sios – данак од

кућа). Због сталне потребе за издржавањем државе и градови и варошице (који су припадали световним или духовним власницима) не могу да се изговарају било каквим правима. Изузетак може бити само за оне које је задесио пожар и под условом да од ове

несреће није прошло више од четири године.332 Млинови духовних власника нису уживали олакшице у поређењу с млиновима световних лица: ―Наследни млинови, како

наши (краљевски), тако и наших поданика духовних и световних, треба да плаћају од сваког главног (walnego) точка и вејалице за ово време по 24 гроша‖.333 Набројани порези су били заједнички за клир обе вероисповести; међутим, православни клир је био дужан

још да даје и лични данак, од којег је католичка хијерархија била ослобођена. ―Руски свештеници,‖ читамо у овом универзалу, ―треба да плаћају од својих цркава по једну

пољску копу. Јерменски епископи и руске владике – са својих новчаних прихода, ма какви били од сваке гривне по pulsiodma grosza, а њихови намесници за то време ништа нису

324

Volum. legum, II, 152. Она се од Анриове мало разликује (Јагело се назива Владислав II, а не први, а његов

син — Владиславом III). 325

Volum. legum, II, 162-163; в. горе стр. 61-62. 326

Volum. legum, II, 164, § 13. 327

Volum. legum, I, 120. 328

Volum. legum, I, 138 329

Volum. legum, II, 176-181. 330

Volum. legum, II, 191-198; 198-206, 212-219. 331

Volum. legum, II, 177. 332

Volum. legum, II, 178. 333

Volum. legum, II, 178.

75

дужни да плаћају‖. Сви ови намети морају обавезно бити уплаћени до дана светог Михаила (29. септембра).334 Неколико месеци пре издавања размотреног универзала био је сачињен 26.

новембра 1576. године на Торунском сеиму универзал у вези с допремање кола којима се одређивало да сва села, места и градови како духовних, тако и световних власника ―немају

никакву предност једни у односу на друге, већ једнако и исто носе тежину кола (podwodne onera)‖. Ову обавезу требало је плаћати у натури или новцу.335 Универзал из 1578. године распоредио је порезе (за рат против Москве) на следећи начин: сваки сељак

духовног власника, као и световног, треба да да ―од сваког лана, ждребета, следа (Slada), рала‖ по 15 гроша, у складу с величином поља. Ово се тицало области Круне и Велике

Литванске кнежевине, а у Кијевској земљи, на Волињу и другим местима, где није било избројаних рала већ су биле само службе, тамо са сваке сталне службе – по један злот. Један злот се одређивао и за Галичку земљу заједно с Подољском војводином, али овде

приликом опорезивања нису узимали рало и лан, већ плуг с којим је кмет излазио на рад. По злот су плаћали од једне њиве војводе, kniaziowie, тиуни, путници и бојари

духовних имања. Села која су припадала клиру требало је сада да плаћају, чак и ако пре нису знала за порезе, заједно с другима, а варошице и градови – двоструки шос, без икаквог изговора или позивања на било каква права. Млинови духовних лица овог пута се

ослобађају пореза, али се зато опорезује трговина вином: од сваког бурета треба платити по један пољски новчић за сваки добијени грош. Митрополити, владике, архимандрити,

игумани и свештеници руски заједно с јерменским епископима ―треба да плаћају са сталних ливада (osiadłych rol) по злот, а ко нема поданике и ливаде треба да плати само за своје куће на имању (obescia), које су при цркви, по два злота, а протопопови – по

четири‖.336 Прописивало се да се сви ови порези обавезно доставе до недеље Свете Тројице (nа

niedziele swiateczna); неуредни платиша ће се подвргавати двоструком плаћању; у овом односу не прави се никаква разлика између духовних и световних лица. Локални старешина и скупљач пореза обавезује се да се упути код неплатише после истека рока и

да овде одузме оно што следује.337 Поменути универзал о порезима је одређивао порезе за две године: 1580. године је био издат, уз знање и одобрење Варшавског сеима, нови. У

њему се указује на исте ове порезе као на предмете тако и на лица духовног звања, као и у универзалу из 1578. године, али у њему постоји ново оптерећење за православни клир. На Варшавском сеиму из 1578. године католички клир, који је на то био приморан отежаним

положајем државе, обећао је да ће платити добровољни лични порез (subsidium charitativum). Краљ је издајући универзал објавио да ово неће послужити ограничавању

права и слобода клира и неће повући за собом у будуће приморавање клира да плаћа порезе.338 Пошто су ратна дејства и даље трајала, католичка хијерархија је била принуђена (због наклоности према краљу) да и 1580. године плати добровољни порез.

Међутим, сад краљ шири овај ―добровољни‖ порез и на православни клир. ―Ономе што су духовни господари, по својој вољи одредили у погледу помоћи нама у рату,

подлеже и клир религије грчке, она лица која уживају име клира ‖.339 Дакле, износ опорезивања обавезног за православце повећава се још и ―добровољним‖. За православни клир који је поседовао разорена и осиромашена имања ово опорезивање није могло бити

лако. Рат против Москве, који је захтевао велике расходе за издржавање војске, приморао је Пољску владу да прибегне новом данку и 1581. године. У универзалу из ове године

срећу се исти порези који су се убирали 1580. године како од духовних имања уопште,

334

Volum.legum, II, 178 и 180. 335

Volum. legum, II, 180-181. 336

Volum. legum, II, 191-192. 337

Volum. legum, II, 195. 338

Vоlum. legum, II, 197-198. 339

Volum. legum, II, 205.

76

тако и од лица православне хијерархије посебно. Среће се такође иста примедба у односу на добровољно опорезивање католичког клира уз његово ширење и ―на клир грчке вере‖.340 Размотрени порески универзали сведоче да је Православна Црква добивши

заједно с другим вероисповестима слободу и покровитељство закона (Варшавска Конфедерација из 1573.г.) уживала положај у коме је било мање олакшица него што је

имала латинска. Католички клир је поседовао огромна материјална средства, разноврсне

привилегије и слободу од личних пореза или пореза на приход. И уз све то он је за

државне потребе давао само оно што је хтео, добровољне прилоге који су добили назив subsidium charitativum.341 А православни клир је носио на себи тежину обавезних пореза

којима је по универзалима из 1580. и 1581. године био додат и добровољни данак католичког клира. Међутим, Батори се, да не би изазивао раздор између православаца и католика трудио да покаже пред првима своју верску трпељивост и привидну правичност,

што је било условљено његовим политичким тактом и опрезом. Као што је већ било истакнуто, он је желео да уведе нови календар у свеопшту употребу међу својим

поданицима, укључујући и православце. Ови нису хтели да прихвате новину; почели су притисци од стане паписта, православци су били незадовољни и бунили су се (у Лавову, Виљнусу, Полоцку). Краљ је одлучио да не примењује своју одлуку на Русе и издао је

неколико повеља како би их умирио. Овим повељама православцима се дозвољавало да се придржавају старог календара

и потврђивала су се сва права, која су од давнина пољско-литвански владари дали ―људима грчке вере и побожности ‖. У повељи која је дата 18. маја 1585. године краљ каже да уопште не мисли да чини било каква угњетавања православаца у њиховој

―религији, обредима, богослужењу, праву и слободама‖; напротив, он жели да ради јачег чувања будућег мира међу људима различитих исповести, укључујући и људе грчке

религије, који живе у краљевини и Великој Литванској кнежевини и грчке обреде и религију од давнина (ex antiquo) исповедају, да право да слободно и спокојно чувају и савршавају све обреде и уставе грчке религије по древном обичају и пропису календара

(старог), да граде и поправљају цркве своје религије, болнице и училишта (gimnasia), камене и дрвене и да одржавају све по обичају одобреном, прихваћеном и потврђеном

привилегијама претходних краљева. Никаква угњетавања и ограничења у погледу православних богослужења, никаква приморавања на прихватање новог календара неће се допуштати ни од стране краља, ни од стране власти уопште – како духовне, тако и

световне – док по овом питању не дође до споразума између папе и патријараха Грчке Цркве.342

На многим местима православци су подвргавани угњетавању у прослави својих празника по старом календару од стране католичког клира и били су принуђени да их славе заједно с католицима. Батори је забрањивао да се врше оваква насиља. 21. јануара

1584. године издао је окружну посланицу кнезовима, војводама, кастеланима, маршалчићима, старешинама, велможама, свим лицима на дужностима сеоским (земским)

и дворским, духовним и световним и градским лицима на дужностима у граду Виљнусу ―О неприкосновености вере и права дарованих православним житељима‖. Нови календар, читамо у овој повељи прихваћен је ―ради поретка и послова Речи Посполите‖, али овим се

уопште није имало у виду нарушавање грчких обреда и празника; зато ―свако је слободан и сваки облик побожности и вере своје може да ужива, празнике да слави и празнује, а за

то они никакве тешкоће, прогоне, штете и пљачке не треба да трпи‖. Повеља се завршава налогом да се не прогањају и не угњетавају православци, да се чувају ―мир и слога међу

340

Volum legum, II, 212-215. 341

Бобржински II, 135. 342

Соф. рук. №423,л.л. 30-31,Рус. Ист. Биб. VII, 1103-1108.

77

различитима у вери и побожности‖ (јавно указивање на Варшавску конфедерацију из 1573.г.) и обећањем да се овај мир неће нарушавати.343

Иста ова потврда слободе православног богослужења и празника по старом

календару садржи се у краљевској повељи од 8. септембра 1586. г. коју је издао градским лицима на дужностима и варошанима римокатоличке вероисповести града Виљнуса

поводом жалбе митрополита Онисифора и виљнуских бургомистара, чланова савета и варошана (који се придржавају источне вероисповести) на то да им градска лица на дужности и варошани-католици не дозвољавају ―да празнике грчке празнују‖ и

приморавају их да поштују католичке празнике по новом календару. Митрополит и православци, који су дошли код краља у Гродно, позивајући се на заштиту својих верских

права, између осталог, и на Варшавску конфедерацију, коју је Батори прихватио и потврдио својом заклетвом на сеиму крунисања 1576. године. Батори забрањује католицима града Виљнуса да спречавају тамошње православце да славе Господње,

Богородичне и друге празнике по старом календару: ―Водле давного звичају и закону их‖.344 У размотреним повељама јесно се говори о чувању мира и спокоја православаца на

основу Варшавске конфедерације (―водле конфедерацији‖). Значи, латинско-пољска влада Стефана Баторија је била принуђена да се у својим

одлукама придржава ове конфедерације без обзира на то што је католички клир против ње

грмео и севао. Католички бискупи окупљени 1577. године на сабору у Пиотркову су свечано протестовали против Варшавске конфедерације из 1573. године; они су сматрали

да је ова конфедерација сачињена упркос жељи духовног чина и католика, упркос жељи краља Анрија о чему је овај говорио приватно и јавно; она је у супротности с законима божанским, супротна је канонима црквеним, општим законима, најсвечаније признатим

уставима претходних краљева па чак и самом разуму. Онога ко саосећа погубној ―за спокој и јединство хришћанске вере‖ одлуци и брани је сабор лишава благослова и уреда

и проклиње, а краља моли да предузме мере да конфедерација не навуче беду и невољу на Реч Посполиту и Латинску цркву.345

Међутим, ни ватрени и одани присталица католицизма и језуита Стефан Батори

није могао да игнорише конфедерацију и био је принуђен повремено чак да се заступа за православце. Руководећи се политичким разлозима заступао се за православни клир и

штитио је његова права од католичке хијерахије и световних чиновника. Митрополит Онисифор Девочка обратио му се с жалбом на то да се многа духовна и световна лица (католици), нарочито градски уредници и намесници у краљевским градовима и селима

мешају ―у послове духовне који су у његовој и његовог клира надлежности‖, разводе мужеве од жена и решавају послове који подлежу суду духовном. Краљ је по угледу на

своје претке – пољске краљеве и велике литванске кнезове прописао својом повељом од 25. фебруара 1585. године да ―тако духовни као и световни римског закона и такође сваког чина и достојанства људе грчке вере, у приходе црквене и у све послове и судове духовне,

митрополиту и клира његовог протпопова надлежности, не улазе‖.346

Кратак преглед правног положаја Православне Цркве у Пољској и Литванији од

14.в. до смрти Стефана Баторија.

Владавином Стефана Баторија завршава се први период у историји правног положаја Православне Цркве у Речи Посполитој. Он се може назвати периодом

постепеног јачања православља у правном смислу и његовој тежњи ка изједначавању с католицизмом који је био владајући у Пољско-Литванској држави. Католицизам је у својој хијерархији увек неблагонаклоно гледао на православце и није пропуштао ниједну згодну

343

А. 3. Р.,т. III, №139, стр. 280-281. 344

А. 3. Р.,т. III, №166, с. 315-316. 345

Zrodla Dziejowe, t. IV, р. XXVI-XXVII. 346

А 3 Р,т III, №149, с 292-293.

78

прилику да не покуша да утера шизматике у тор римског првосвештеника. Јагело (као и све новајлије у сваком смислу) испољава своју благочестиву ревност на њиховом обраћању и труди се да привуче Римској цркви старешине руског народа – кнезове, бојаре

и уопште његово племство, због чега и издаје (између осталих) акт Городељске уније 1413. године – акт који онемогућава руско-православном бојарству приступ највишим

државним дужностима. Међутим, ова одлука се примењује само у границама Литваније (у ужем смислу) и

то не увек, а на руским територијама, које су јој припојене православци су уживали своја

давнашња чисто руска права. Даљи ток историјских догађаја био је повољан за православље у аспекту који нас занима. Пољско-литвански владари почињу да чине

постепене уступке у корист племства и постепено ограничавајући преорогативе своје власти шире политичка права и предности привилегованих класа. Пољско племство све више јача и добија приступ разматрању и решавању најважнијих државних послова и

почетком 16. века постаје одлучујућа сила у држави. Руско-литванско племство није заостајало за својом пољском братијом у тежњи ка ширењу својих права и јачању свог

политичког значаја. Политичка слобода, по мишљењу племства, подразумевала је и верску слободу, и зато православно племство захтева од краљева, или тачније великих кнезова, на општим литванским сеимовима проширење права своје вероисповести и

успева да издејствује привилегије који штите права и слободу православља и његових следбеника. Познате су привилегије Казимира Јагелона, Александра и обојице

Сигизмунда. Хуманизам који је продро у Пољску помаже напредак просвете, а ова повлачи за

собом дух религиозне трпељивости. Латински клир својим понашањем и недостојним

животом изазива свеопште нерасположење не само према себи, већ и према католицизму, што је протестантизам успешно искористио. Од првог тренутка своје појаве у границама

Речи Посполите он наилази на запањујуће гостопримство од стране пољско-литванских велможа и с необичним тријумфом осваја све области и земље Пољско-Литванске државе. Ране, које је он нанео католицизму биле су до те мере велике да су се у прво време

католици збунили и до шездесетих година нису знали шта да чине. Неодлучни Сигизмунд Стари издаје строге одлуке против госта опасног по Латинску цркву, али оне остају

неиспуњене, а верски трпељиви Сигизмунд Август очигледно даје предност протестантизму у односу на папство. У таквим околностима племство које је сматрало верску слободу једном од својих класних предности, покушава да добије правно

поткрепљење онога што је имало фактички, тј. законско признавање слободе савести. 1563. године на валном сеиму у Виљнусу православци (а заједно с њима и

протестанти) моле Сигизмунда Августа да укине Городељску одлуку и изједначи у грађанском смислу све вероисповести. Овај захтев је био задовољен с обећањем да ће осим тога бити укинут још и на следећем Пољско-Литванском сеиму. Православци су

били изједначени у правима с католицима; дисиденти су добили исто што и православци. Међутим, ово краљевско признање није било довољно; његова одлука могла је да има

значаја само за литванске и руске територије, али се на Пољску није односила, а племство је и овде покушавало да издејствује верску слободу. Потреба опште правне потврде верске слободе за припаднике других вера је постала изузетно нужна откад су у области Речи

Посполите дошли језуити, почео да се обнавља католицизам и кад су се открили сумњиви за разноверце симптоми католичке реакције. Искористивши бескраљевље које је

наступило 1572. године дисиденти и православци стичу гаранцију грађанских права и слободу верских убеђења познатом Варшавском конфедерацијом из 1573. године. Католици, иако с протестима и проклетствима пристају на правно признање верске

трпељивости и слободе савести. Од овог времена се у краљевску заклетву приликом крунисања укључује и тачка која потврђује ову конфедерацију, и у Пољско-Литванској

држави влада принцип верске трпељивости против којег католички фанатизам почиње сурову борбу. Припадници других конфесија не желе да изгубе оно што су издејствовали

79

с великим напором и енергично бране своја права. Морао је да се бори и руски православни народ. Управо ова борба представља карактеристику др угог периода у историји правног положаја православља у Литванији и Пољској.

Избор краља Сигизмунда III

Католичка реакција која је имала велику улогу за време Стефана Баторија достиже

свој потпуни тријумф над другим верама са ступањем на престо Јагелона шведског

наследног краљевића Сигизмунда III, сина шведског краља Јована III Вазе и Катарине Јагелонке, сестре Сигизмунда Августа. Његову кандидатуру енергично је подржавала

католичка партија руковођена језуитима и свештенством уопште, јер је Сигизмунд био васпитаник језуита и одликовао се ватреном оданошћу католицизму. Његову кандидатуру подржавао је и велики канцлер круне Јан Замојски, који је у држави уживао необичан

ауторитет. Истакнут од стране дисидената као кандидат за пољски престо аустријски надвојвода Максимилијан је био принуђен да уступи место шведском краљевићу: његову

војску је потукао Замојски, а он сам, заробљен, одрекао се својих претензија на трон Јагелона. Сигизмунд III је тада проглашен за краља и од стране протестантске партије која му се раније противила.

Четрдесетпетогодишња владавина овог краља (од 1587. до 1632.г.) била је крајње тешка и неповољна за Православну Цркву, као и уопште за некатоличке вероисповести

Речи Посполите. Сигизмунд III којег су васпитали језуити одликовао се примерном оданошћу језуитима, искреном побожношћу и фанатизмом, запањујућим чак и за то време. Био је спреман да у свему следи савете и налоге својих васпитача и духовних

руковођа, да чврсто брани интересе католицизма и да не бира средства за ограничавање припадника других конфесија и јачање њему драгог латинства. Добробит католицизма за

њега је била у првом плану и ради њега он је био спреман да жртвује директне интересе државе. Обдарен од природе упорним карактером који се испољио у остваривању личних циљева, који су често били у супротности с државним интересима, тврдоглавошћу у

својим предрасудама, затвореношћу и подозривошћу, он је под утицајем својих наставника језуита још више развио у себи ове особине и својим дејствима, веома лукаво

скриваним, наносио је страшну штету православљу и уопште свим другим верама. Главни циљ његове делатности, према којем су биле усмерене све његове помисли

јесте тријумф католицизма, уништавање верске разлике међу његовим поданицима и

увођење јединства вере у држави. Језуити, који су краља инспирисали на ове мисли, веома активно су му помагали. И виши и нижи клир је својим проповедима будио како у краљу,

тако и у његовим поданицима – католицима, мржњу према дисидентима и наводио на ограничавање њихове верске и грађанске слободе. Ради привлачења под окриље Католичке цркве дисидената и шизматика краљ је користио најразноврснија средства; у

овом смислу његова политика је била пуна лицемерја, лажи и преваре. Припадници других вера су подвргавани разноврсним притисцима и ограничењима, али се њима увек

придавала маска законитости. Влада се трудила да се покаже у најповољнијој светлости и лукаво се довијала да све жалбе угњетаваних прикаже као неосноване. Све дужности, имања Круне или старешинства нису се давали онима који су их били достојни због

својих заслуга, већ онима који су били ревноснији католици. Припадницима других конфесија је по наговору клира био затворен приступ, без обзира на правну једнакост с

католицима, за места сенатора, дигнитарства, уреде, старешинства и друге дужности . Све оне су се давале католицима, фанатички оданим Католичкој цркви. Ова лица на

дужностима су увек била спремна да подржавају своје једноверце, чак и у

најпротивзаконитијим делима, да угњетавају дисиденте и одбијају чак и њихове законите захтеве. У свим владиним установама, не искључујући и судове, на најодвратнији начин

су нарушавана права разновераца и они су били лишени законске заштите и подршке. Оваквим угњетавањима се имало у виду подстицање дисидената на примање католицизма.

80

И треба рећи да напори фанатичне владе нису остали узалудни. Многе познате породице су за време владавине Сигизмунда III оставиле протестантизам и православље и присајединиле се Католичкој цркви (Фирлеји, Сенински, Зборовски, Мишковски и др.;

православци: Тишкевичи, Острошки, Чарторишки, Сапеге и др.). Ово отпадање угледних представника разноверја слабило је протестанте и православце и јачало католичку страну.

Заједно с јачањем католицизма растао је међу његовим следбеницима и дух нетрпељивости и фанатизма, који се неповољно одражавао на положај дисидената и присталице источне вероисповести.

Нарочито тежак био је положај православаца. 1569. године одржана је Брестска црквена унија која је оставила жалосно сећање и коју су усрдно подржавали краљ и

католички клир. Неки православни јерарси су прихватили унију с Римокатоличком црквом и потчинили се папи. Иако је већина нижег клира и готово сва народна маса остала верна православљу Сигизмунд се ипак није постидео да званично објави да је

Православна Црква само она ништавна мањина која је пришла унији, а истинско православље лиши покровитељства закона, од давнина јој датих права, древне

самосталности и да потпуно игнорише њено постојање. Само упорно противљење руско-православног племства, православних братстава и козаштва приморали су владу да призна правно постојање православља поред уније.

Ако влада Сигизмунда III није успела да коначно уништи православље и потчини Руску Цркву Риму, она је ипак успела да јој нанесе веома тешку рану, поцепавши је на два

дела и саставивши од њеног јединственог и целовитог организма две цркве: руско грчко-унијатску и руску источно-неоунијатску.

Од времена Брестског сабора 1596. године правни положај православља се нагло

мења; оно бива лишено свих права, не признаје се да оно има било какву самосталност, оно мора да напреже све своје силе како би доказало своју самосвојност, независност и

исконску древност свог постојања на територији руских земаља, сједињених с Речи Посполитом. Ова упорна борба, од чијег успеха је зависило питање живота и смрти, да ли ће православље уопште постоји и чини предмет другог периода у историји правног

положаја Православне Цркве у областима Пољско-Литванске државе. Међутим, пре него што се пређе на преглед правних одлука за време владавине

Сигизмунда III треба се још задржати на бескраљевљу које је претходило његовом избору 1586. и 1587. године. После смрти Стефана Баторија (12. децембра 1586.г.) у Пољској се поново појавио антагонизам између богаташа и племства; као и у претходна два

бескраљевља створене су партије; расположење је било крајње узнемиравајуће, постојала је опасност да ће доћи до немира и унутрашњих раздора. Ради избегавања тако опасних и

по државу штетних појава требало је потврдити права дата припадницима других вера и пре свега Варшавску конфедерацију из 1573. године, која је гарантовала верску слободу и безбедност припадницима других конфесија. Почеле су, по обичају претходних

бескраљевља да се праве конфедерације ради одржавања реда и закона у земљи за време одсуства краљевске власти. Акт347 с једне од таквих конфедерација, тачније,

конфедерације Краковске, Сандомирске и Лублинске војводине (тј. Малопољске) унет је у краковске градске књиге, ушао је у Volumina legum.348

Он почиње изјавом да су крунски духовни и световни савети заједно с витештвом

(племством) наведене три војводине, ради очувања унутрашњег, друштвеног и приватног мира донели доле наведене одлуке. На првом месту стоји потврда, по угледу на славне

претке Корчинског каптура из 1438. године, који је био потврђен и обновљен после смрти Сигизмунда Августа 1572. године, али уз изузимање једног члана (excepto articulo), који је био укинут последњом конфедерацијом inter dissidentes de religione, која је потврђена

заклетвом краљева Анрија и Стефана Баторија. Овај каптур, уз укључивање поменуте конфедерације, чува се ―потпуно у својој снази (значењу) у складу с његовим садржајем

347

Донет на дан светог апостола и јеванђелисте Јована, т.ј. 27. децембра 1586.г., Volum. Legum, II, 226. 348

Volum. Legum, II, 223-226.

81

(in robore suo juxta suam continentiam in toto)‖, јер он гарантује мир и братску љубав; он се наводи буквално у § 2 Малопољске конфедерације у оној редакцији која му је дата после смрти Сигизмунда Августа.349

У једанаестој тачки Малопољске конфедерације потврђује се општи мир и братска љубав међу племством, и да не би било никаквих свађа, неспоразума, буна и бунтова, већ

да сви ―спокојно хвале Бога‖, задржава се и потврђује цело и нанарушиво у п уној сили и значењу (juxta suam contumaciam in suo plenissimo robore) Варшавска конфедерација (konfederacya dissidentes de religione) из 1573. године. Све што је изложено у Малопољској

конфедерацији ―како у деловима тако и у целини (tarn in parte, quam in toto)‖, сви присутни на конгресу из горе наведене три војводине обећавају за себе и за своје потомке

да ће чувати стално ―под јемством вере, части и савести (sub fide, honore et conscientis)‖ своје; против онога ко се усуди да се успротиви овој одлуци и да нарушава јавни ред и мир сви они ће заједно устати ради његовог збацивања (contra talem omnes consurgemus in

ejus destructionem).350 Међу лицима која су потписала ову конфедерацију био је и краковски епископ Петар Мишковски.351

Очигледно је да су протестанти деловали веома одлучно и изазивали разне бојазни, ако је Малопољски конгрес гарантовао слободу вероисповести дисидентима. Слична потврда права припадника других конфесија и религиозне конфедерације из 1573. године

учињена је у име мира и братске љубави и на главном Литванском конгресу у Виљнусу почетком 1587. године. Кнезови, велможе, племство и варошани Велике Литванске

кнежевине који су се овде окупили одредили су између осталог: ―Конфедерацију преко краљева иж милости пани наши Анрија и Стефана поприсежонују, која конфедерација розних о побожности, их постерегајући покоју и милости братерскоје, тогди јејо в својеј

моци водлуг своје власности во всем зоставујем‖.352 Примас Станислав Карнаковски је сазвао конвокациони353 сеим (отворен је 1.

фебруара 1587. године), на њему се подигла јака бура између католичке партије и присталица слободе вероисповести. Католици нипошто нису хтели да укључе у генералну конфедерацију тачку о верској трпељивости, коју су признале конфедерације претходна

349

Volum. Legum, II, 223-224. 350

Volum. Legum, II, 226, § 11 et. § 14. 351

Николај Зебржидовски, главни старешина (generalis capitaneus) краковски, потписао ју је уз напомену:

―потписује, пошто она давнашњем праву, како друштвеном, тако и било чему приватном не пр отивречи (non

derogat) и биће одобрена на конвокацији‖, с његовом напоменом се сложио и сандетски старешина Спитек

Јордан; неки учесници конгреса су је само потписали, али нису потврдили сво јим печатима, што се види из

онога што су дописали: absque sigillatione. Volum. Legum, II, 226. 352

Ак.Вил.Арх.Ком., т. III, бр. 165, с. 310. 353

Ковокационим или конвокацијом називао се сеим који је уследио убрзо након краљеве смрти; сазвао га је

примас, а бавио се питањама везаним за мере очувања унутрашњег реда и спољашње безбедности Речи

Посполите, као и предстојећим избором новог краља; он је увек носио карактер конфедерације , тј.

добровољног договора да се употребе ванредна средства за добробит отаџбине и ствари решавају већином

гласова (а не једногласно). Обично су се послови у ово време прекидали; уместо обичних власти и судова

деловали су привремени, конфедеративни (судови су се називали каптурним). Одлуке конвокационог сеима

су се називале генералне конфедерације. После конвокационог сеима увек је следио елективни или изборни,

на којем су се сачињавали pacta conventa за новог краља и он се бирао; затим је следио сеим коронациони,

увек у Кракову. Ови сеими су се одржавали за време бескраљевља. Обично су сеимове сазивали краљеви

сваке треће године; они су трајали шест недеља и називали су се обичним или шестонедељним. У изузетним

случајевима краљ је сазивао ванредне, екстраординарне сеимове ко ји су трајали две или три недеље. Обични

сеимови су могли бити скраћени, продужени и одложени (лимитирани) уз сагласност изасланика. Сваком

сеиму су претходили сеимићи у областима. Тако су се називале скупштине по краљевском универзалу,

шљахте у извесној области ради избора посланика за сеим и израде инструкције за њих. Пре него што се

упуте на државни сеим посланици су се окупљали на генералне сеимиће (малопољске и руске у Корчини,

вликопољске – у Коли, литванске у Волковиску и касније у Слоњиму) где су се договарали у вези са својим

деловањем на сеиму. Након сеима одвијали су се сеимићи релацијски, на којима су посланици давали

извештеј бирачима о својој делатности на сеиму; на њима су се такође разматрали послови које су

посланици узели за ―braci‖ Kutrzeba St., Historya ustroju Polski w zarysie, Lwow, 1905, p. 165-169, 170-171,

174-175; Карејев, Истор. есеј о пољском сеиму, стр. 110-113.

82

два бескраљевља. Дисиденти су инсистирали на потврди религиозне конфедерације из 1573. године. Папа Сикст V је у јануару 1587. године, нешто пре конвокационог сеима, убеђивао перемишљског бискупа Алберта Барановског, који је био вице-канцлер да

употреби све напоре како би мрска за католицизам конфедерација била заувек уништена (in perpetuum aboleri) и она није била укључена у формулу заклетве новог краља.354

Епископи с примасом на челу се нису надали да ће одбранити захтеве католика, једни су под изговором и због истинске, а други наводне болести, одбили да учествују у сеимовском разматрању питања о верској толеранцији. Само су лавовски надбискуп

Соликовски и Каменецки епископ Лаврентије Гослицки долазили на седнице сената. Међутим, католичка опозиција није зауставила делатност сеима на заштити верске

трпељивости, зато што су сеоски (земски) изасланици овом питању придавали суштински значај. Конфедерација је била остварена (7. марта 1587. године). Њен девети параграф гласи да се конфедерација inter dissidentes de religione, сачињена у Варшави и потврђена

заклетвама краљева ради унутрашњег мира свецело чува конвокационим сеимом из 1587. године. Све потребно с обе стране ради њеног потврђивања и пресецања преступа против

ње (excessow poprawy) мора бити учињено од стране чинова круне оба народа на заједничком изборном сеиму. Ономе ко је наруши до изборног сеима судиће на истом сеиму сви духовни и световни чинови или њихови делегати. Због тога што су духовна

лица избегла учествовање на разматрању питања о конфедерацији она треба, ради избегавања штете по општу ствар да дођу до заједничког споразума са световним

чиновима на елективном сеиму, да се сједине с њима и затим дају овај споразум будућем краљу ради потврђивања заклетвом.355

Сад се главно питање састоји у томе хоће ли бискупи потврдити својим потписима

и печатима ову конфедерацију, јер без њиховог пристанка на ово она није могла да има значај државног акта. Ово питање је јако узнемиравало протестанте. Лавовски

архиепископ Соликовски је свечано изјавио у сенату да је пре спреман да се лиши чина и живота него да потпише нечастиву конфедерацију; Перемишљски бискуп је рекао да не може да потврди својим потписом и печатом јереси и богохулства. И други бискупи су

одбили да учине поступак који се косио с њиховом савешћу. Протестанти су се бринули; у сенату и у посланичкој кући су се чули веома оштри напади на католички клир и посебно

на језуите, који се по речима познањског војводе ст.Гурка само баве хушкањем католика против протестаната.356 Држави је претила опасност унутрашњих раздора и крвопролића. Међутим, каменецки бискуп Гослицки је пристао да потпише конфедерацију уз напомену

да ово чини ―ради добробити мира (propter bonum pacis subscribo)‖.357 Немири су се за неко време утишали: правни положај припадника других

конфесија се није изменио нагоре у поређењу с претходним. Без обзира на то што је у неким војводинама против Варшавске генералне конфедерације из 1587. било протеста358 она је ипак сачувала силу закона. Чување закона о верској трпељивости било је толико

потребно да се религиозна конфедерација потврђивала посебним одлукама сеимића по појединим војводинама. Тако су се сенатори и племство Сандомирске војводине окупили

на конгресу под Покршивницом и овде (8. маја 1587. године) одржавали саветовање (konsultacye) о стварима Речи Посполите.359 Пошто спокојство и мир не само да сами по себи заслужују одобрење, већ још привлаче и Божји благослов, овај конгрес је имајући у

виду оно што се дешава у другим државама због верских питања и плашећи се да сличне невоље не задесе Пољску одредио да се чува конфедерација in causa religionis, која је била

потврђена заклетвом Анрија и Стефана Баторија; и више од тога Покршивницки конгрес

354

Theiner III, №10, р. 4. 355

Volum. legum II, 228, § 9. 356

Жукович, Сеим, борьба... стр. 5-8. 357

Volum. legum II, 233. 358

Szujski II, 111. 359

Ове Konsultacye в. Volum. leg. II, 235-238.

83

је одредио да се уложе сви напори како би на предстојећем изборном сеиму сви чинови сачували на вечита времена овај свети мир као цео и ненарушив.360

На изборном сеиму ствари су се одвијале веома бурно због борбе канцелара

Замојског с присталицама Зборовских, црног кола с генералним. Постављано је много питања која су изазивала оштре, бескрајне, спорове.361 Завршило се тиме што је свака

партија прогласила за краља свог кандидата: партија Замојског (њој се придружио и кнез К.К.Острошки) – Сигизмунда III, а супротна – Максимилијана, што је довело, као што је горе речено, до крвопролића. Свака од ових партија је издвала своје ―рецесе‖ у којима је

обавештавала племство о својим дејствима и образлагала законитост својих одлука. Пошто је тријумфовала партија Сигизмунда III, у Volumina legum је био укључен рецес

Варшавског изборног сеима362 где су биле његове присталице. Иако су присталице Замојског одбацивале одлуке конвокационог сеима из 1587. године, приликом састављања свог рецеса су чиниле уступак у корист њихове законитости и од њих су присајединили

конфедерацији из 1573. године (―уз одлуке из 1573.г. пред избор Анрија‖) оно ―што је нужно и што захтева садашњица‖.363

И на изборном сеиму католички клир се противио прихватању верске конфедерације, али је она ипак била укључена у Варшавски рецес из 1587. године. Овим рецесом сеим објављује да утврђује у свему конфедерацију inter dissidentes de religione и

обећава да ће да на главном конгресу у Вислици (који је одређен за 5. октобар 1587.г.) покренути судски процес и егзекуцију против њених прекршитеља, која је служила обема

странама и да ће исправити нарушавања права и извршити исправку закона и не само да ће то учинити, већ ће доставити на будуће крунисање, а изабрани краљ ће морати да потврди заклетвом све оно што му буде дато заједно с осталим условима.364 Рецес су

потписала три духовна лица: примас Станислав Карнаковски и два бискупа – каменецки, већ познати Лаврентије Гослицки и перемишљски – Алберт Барановски. Сви су се они

договорили да признају сав садржај рецеса, осим тачке која гарантује слободу вероисповести - excepto articulo confoederationis inter dissidentes de religione.365

Исту ову конференцију су још једном потврдили сенатори Круне и племство на

конгресу у Вислици (види ―потврда слободног избора краља Сигизмунда III, пољског и шведског, која је донета на конгресу под Вислицом‖),366 где су се окупиле присталице

Замојског и Сигизмунда III ради подржавања избора овог другог. Међутим, Вислицки конгрес није израдио ―процес и егзекуцију‖, већ је оставио то коронационом сеиму. Тако се и треће бескраљевље завршило срећно по припаднике других конфесија Пољско-

Литванске државе, премда не онако како су желели. Слободу своје вероисповести, конфедерацију, која је потврђивала њихова грађанска и верска права јесу одбранили, али

нису издејствовали израду процеса и егзекуције против прекршитеља Варшавске конфедерације из 1573. године и били су принуђени да пристану на избор Сигизмунда III којем нису били наклоњени, избор који није обећавао ништа добро за дисиденте, због

наклоности шведског краљевића према језуитима. Добивши позив да дође у Пољску Сигизмунд III је допутовао почетком октобра

1587. године на пољску територију и овде је у Оливском манастиру у близини Гдањска

360

Volum. legum II, 235-236. 361

Нарочито о отклањању прекршаја закона (exorb itancyi), о лечењу рана (vulnera) државе и исправљању

закона. 362

Reces Warszawski okolo elekcy i nowey kro la iego m. Zygmunta Trzeciego, roku P. 1587 — Volum. leg. II, 239-

243. 363

Volum. legum II, 239. 364

Na ktorym to ziezdzie utwierdzaiac we wszem konfederacytt inter dissidentes de relig ione, postepek prawny у

exekwucya. przeciwko gwaltownikom iey namowic utrique parti servientem, у naprawe. exorbytancyi, у korrektur

praw obiecuiemy у przerzekamy sobie uczynic, у na przyszta. koronacya. przyniesc. Co wszystko Krol lego M.

obrany poprzysiadz be.dzie powin ien, со miedzy insze kondicye ma bydz podano. Volum. legum II, 242, § 4. 365

Volum. legum II, 242-243. 366

Volum. legum II, 243, § 1.

84

(Данцига) дао заклетву на чување свих оних услова који су наведени приликом његовог избора. Верској конфедерацији која је служила као јабука раздора међу пољско-литванским племством није се противио, иако му је католички клир одмах, преко

Кујавског бискупа Јеронима Розражевског, перемишљског – Барановског и познањског – Луку Косцелецког, упутио свечани протест367 против уношења тачке о верској

конфедерацији на краљевску заклетву, тачке, противне Богу, јединству католичке вере и цркве, општем миру и спокоју; у овом протесту клир је да је краљевска заклетва у чувању конфедерације inter dissidentes religione неважећа и ништавна и да краљ није обавезан да

испуњава ову конфедерацију противну католицима.368 Иста ова конфедерација је изазвала велику буру и немире међу племством и за време крунисања Сигизмунда III у Кракову (у

децембру 1587. године). Права тешкоћа настала је не само у вези с њеним прихватањем колико због тога

што је допуњена додавањем напомене о кажњавању њених прекршитеља, о такозваним

―процесу и егзекуцији‖, што је по дефиницији Варшавског рецеса из исте ове 1587. године требало учинити на коронационом сеиму. Ватрени спорови нису довели ни до чега,

процес и егзекуција против прекршитеља верске конфедерације нису били израђени због одсуства сагласности међу чиновима; одложени су до следећег сеима.369 Краљ је утврдио све што је било одређено у погледу слободе савести на сеимовима и конгресима

бескраљевља које се завршило. У формулу заклетве, сличну онима које су дали Анри и Баторије, после тачке о чувању мира и спокојства између дисидената (pacem quoque et

tranquillitatem inter dissidentes de religione) и непрогањања због разлике у вероисповести, укључено је било обећање да ће се чувати и испуњавати оно ―што је приликом његовог избора у Варшави затим на генералном Вислицком когресу, као и у Кракову на

коронационом сеиму већ одређено и што буде одлучено‖.370 Пошто је приликом самог полагање заклетве Сигизмунда III 27. децембра 1587.

године за време акта крунисања настао спор због верске конфедерације (примас Карнковски, шест епископа и неки световни сенатори и изасланици поново су протестовали против ње и посебно против онога што јој је додато), по налогу сената (ex

senatusconsulto), краљ се заклео на поштовање свега што је од њега захтевано у погледу конфедерације и процеса против њених прекршитеља, али наводно је притом додао

следеће: ―Salvo jure contradicentium‖.371 У Pacta conventa372 који је сачињен на сам дан избора Сигизмунда III на пољски

престо (19. августа 1587.г.) садржи се обећање да ће сачувати не само (као што су то

чинили његови претходници Анри и Стефан Батори ―конфедерацију inter dissidentes de religione, већ чак процес и егзекуцију, која служи обема странама и израђена је против

прекршитеља конфедерације (verum etiam processum et exequutionem utrique parti servientem contra violatores ejus oblatam); осим тога, краљ са заклетвом обећава да ће уложити напор у то да чинови државе што је могуће пре уведу овај процес и егзекуцију (§

14). Ово је једна тачка у корист припадника других конфесија. Друга, шеснаеста, даје обавезу новом краљу да прихвати, чврсто чува и испуњава ―све законе, слободе,

имунитете, привилегије, статуте краљевства и нарочито (speciatim) донете приликом крунисања Анрија чланове (articulos), као и све што се односи на испуњење слобода и закона (ad correcturam libertatum, jurium pertinentia), што ће бити достављено његовом

величанству приликом крунисања‖.373

367

Овај протест су потписала, осим тројице наведених епископа, још два световна сенатора – Николај

Дзјалински, војвода куљмски и Јуриј Мнишек, радомски кастелан, и један посланик Павел Ухански.

Жукович, Сеим, борба... стр. 31. 368

Жукович, Борба на сеимовима, стр. 31. 369

Volum. legum II, 269. 370

Volum. legum II, 246. 371

Theiner III, № 15, p. 12; Жукович, Борба на сеимовима, 34-35. 372

Volum. legum II, 247-249. 373

Velum, legum II, 248.

85

Ове pacta conventa потписали су (на изборном сеиму) шведски опуномоћеници – Ерик Спар и Ерик Комес и представници Пољске с примасом Карнковским на челу. Примас и два бискупа (Перемишљски – Алберт Барановски и Каменецки – Лаврентије

Гослицки) потписали су их уз опаску ―excepta conditione de confoederatione‖.374 Без обзира на ове протестне потписе духовних представника католицизма, Сигизмунд их је 28.

децембра 1587. године на сеиму крунисања потврдио својим потписом и печатом уз обећањем да ће ненарушиво realiter et in effektu чувати и испуњавати све што је у њима изложено и тако су pacta conventa добили значај општеобавезног државног закона.375

Оваква потврда права и религиозне слободе дисидената налази се и у генералном потврђивању права, које је издао Сигизмунд III за време коронационог сеима (8. јануар

1588. године). Остају у пуној снази и дејству ―сви привилегији, жалбе, инскрипције, доживотни

записи (advitalitates), слободе, прерогативи и имунитети краљевине Пољског и Велике

Литванске кнежевине, Русије, Кијевске земље, Волиња, Подљашја и осталих области које му припадају (ас aliarum provinciarum ijs annexarum), које су им дали сви преходни

владари до њиховог сједињења с Пољском, пољски краљеви – уопште и нарочито одлуке које су донете на изборном сеиму 1573.г., на Јендржејевском конгресу, приликом крунисања Стефана Баторија и самог Сигизмунда III‖.376 Овде Сигизмунд III укључује

црквена права и привилегије и конфедерацију о чувању мира и спокојства између несагласних у вери (inter dissidentes de religione). Све изложено обећава да ће чувати ―без

промена, чврсто, ненарушиво и стварно (cum effectu)‖.377 Разматрање свих оних државних аката који су били изражени и донети за време

трећег бескраљевља – заклетве новог краља, његов pacta conventa и генерална

конфирмација права показује да је ствар верске слободе у Пољској у ово време била чврста: не само да је потврђена Варшавска конференција из 1573. године, која је

гарантовала мир и спокој свим веровањима, већ је још наложено краљу као стална обавеза да уложи све напоре у то да што пре државни чинови утврде процес и егзекуцију против прекршитеља ове конференције, тј. да буду израђене нове форме суда и извршења судских

пресуда у односу на она лица којима би пало на памет да због верских питања нарушавају мир и друштвени ред. Сеим крунисања је требало да размотри питање о процесу и

егзекуцији и да га реши у смислу задовољавајућем за обе стране; међутим, није му пошло за руком да то учини. Католичка страна је употребила све напоре да закочи његово решавање у позитивном смислу.

Био је израђен његов нацрт, али се он није свидео неким ревнитељима католицизма и ово питање, крајње важно за дисиденте и православце је доспело у рецес, односно било

је одложено до следећег сеима. У рецесу сеима крунисања објашњава се због чега је питање о процесу и егзекуцији остало нерешено. Краљ изјављује да се два пута (у Оливу и Кракову) заклео да ће чувати конфедерацију inter dissidentes и стоји на томе да против

прекршитеља верског мира буде установљен процес и егзекуција, који би могли да служе и једној и другој страни. Ова жеља краља је без његове кривице остала без задовољења.

Препрека је била неслога људи која је широко захватила Круну и Велику Литванску кнежевину. Због тога што се нацрт решења овог питања некима није свидео ову ствар је власт овог сеима (authoritate praesentis conventus) одлажила за најближи следећи сеим.

На њему је краљ због своје обавезе која му је наметнута пактовима и његовом заклетвом уложио све напоре пред чиновима државе како би коначно било решено питање

о процесу и егзекуцији ради отклањања свих ексцеса, који могу да наруше мир и спокој међу припадницима различитих вера; до тада ће краљ строго кажњавати за ремећење мира, а на најближем будућем сеиму оно ће бити решено коначно, без икакве штете по

374

Volum. legum II, 248. 375

Volum. legum II, 248-249. 376

Сигизмунд III је крунисан 27. децембра 1587. г. Volum. legum II, 251. 377

Volum. legum II, 249-250.

86

једну или другу страну (finaliter et peremptorie sine praejudicio utriusque partis).378 Овакав исход ствари, блиске срцу и интересима православаца и уопште некатолика Речи Посполите није могао да их радује и морао је да их оптерећује неутешним мислима: овај

неуспех је могао да им сугерише бојазан за блиску будућност. Испоставило се да је православље боље среће од протестантских вероисповести.

Осим што су му призната права, зајдничка за све некатоличке цркве оно је добило и нова права, која су га у извесном смислу изјдначавала с католицизмом. Овде се подразумева устав коронационог сеима, који обезбеђује Православној Цркви неотуђивост њених

имања. Црквена имања представљају болно питање за православце, због њих је православље имало много невоља, које су га постепено у току 16. века ослабиле и на крају

довеле до уније. Пољски краљеви, као што је било речи раније, уживали су такозвано право убирања данка (jus patronatus) духовног хлеба, односно право дељења епископских катедри, манастира и цркава. Горе су наведене злоупотребе права давања, које је

дозвољавао себи Сигизмунд Стари; Сигизмунд Август и Стефан Батори су га превазишли у овом смислу. По свом личном нахођењу они деле духовни хлеб коме желе, не

обраћајући никакву пажњу на моралне квалитете и степен ваљаности својих кандидата за духовни чин, веома често чак у виду награде за грађанске и војне заслуге.

Пошто је при катедрама, црквама и манастирима било богатих имања, која су

давала материјално благостање и световну корист лицима која њима владају није чудо што дозволе за убирање данка духовног хлеба почињу да покушавају да издејствују за

себе веома многи племићи и моле краља као врховног ―подавца столица и хлебова духовних‖, да им да дароване повеље за духовне дужности. На архијерејским катедрама појављују се лица као што је Јона Борзобогатиј-Красенски или Теодосије Лазовски, који

су водили прави рат због владимирске епископије.379 Властољубиви Стефан Батори је унапредио у епископе доста лица која по канонским одредбама нису могла да буду на

хијерархијским местима (на пример митрополит Онисифор Девочка се два пута женио);380 епископске катедре и архимандритства делио је коњичким капетанима као награду за ратне подвиге и то чак и онима који нису били православци.

Тако је Вознесенски манастир у граду Минску био (1577. г.) дат земљопоседнику Стефану Достојевском с тим да користи салаше, ливаде, земљиште, људе и све

манастирске приходе. Премда се испоставило да Достојевски ―није грчког закона‖, Батори му је одузео манастир тек после две године (1579.г.). 381 Добивши на располагање епархију или манастир овакви кандидати за свештенство дуго времена су остајали у световном

звању и носили само титулу наречених владика или архимандрита и истовремено су се трудили да извуку за себе све могуће користи од добијених дарова, нимало се не бринући

о црквама и манастирима због чега су ови бивали запуштени и често остајали чак и без богослужења. Догађало се да се црквена имања ове врсте власници предају и уступају другим лицима или да их незаконито заузимају трећа лица и да она престају да буду

власништво Цркве. Злоупотребе ове врсте (тј. заузимање црквених имања) било је толико развијено да је од њих патила чак и владајућа Католичка црква. Сеим крунисања 1587-

1588. године обратио је пажњу на ову ненормалну појаву и заштитио је црквену имовину од пљачкања у будуће 35. уставом који носи назив: ―О црквеним имањима (о dobrach koscielnych)‖.

Његов садржај је следећи : ―Због тога што су многа црквена имања неправедно отуђена од цркава и манастира због чега они не могу на одговарајући начин да испуњавају

своје обавезе сеим одређује да у будуће не буду остварена никаква важна отуђивања (alienacye zadne wazne nie byfy), за које у законима и привилегијама нема одговарајућих и корисних за ту цркву разлога и основа, написаних и изражених директно, тачно и

378

Volum. legum II, 269-270. 379

Арх. Ю.-З. Р., ч. I, т. I, №№ 4-6, с. 7-17. 380

А. 3. Р., т. IV, № 149, с . 206. 381

А. 3. Р., т. III, № 89, с. 218-219; № 110, с. 240-241.

87

несумњиво (probabiliter, specifice et autbentice), који у складу са законом не би нарушавали сагласност оних који су за то заинтересовани (у konsensy, quorum interest, wedle prawa nie przystapily). Уколико се ова имања буду отуђивала на други начин, увек ће бити слободно

да се на законским основама захтева од наследника да их врате, због чега се и одређује суд у земству (forum w ziemstwie) ratione bonorum; међутим, ови власници до своје смрти могу

да их користе circa tamen praejudicium ecclesiae et derogationem onerum ipsis по праву припадности (incumbentium). ―Исто ово треба разумети и у погледу грчких епископских имања и манастира‖.382 Значај овог устава за православце се састоји у томе што је у

будуће заштићена неприкосновеност црквених имања од самовољног заузимања, што се често практиковало у другој половини 16. века.

Из реченог је очигледно да је правни положај Православне Цркве на почетку владавине Сигизмунда III био задовољавајући; осим онога што је дато припадницима различитих вера уопште, њој је била обећана и сигурност од заузимања од стране

приватних лица имања која припадају црквама и манастирима. Сам краљ је очигледно био спреман да поштује све законе и привилегије који су служили за заштиту православља.

1589. године, за време Варшавског сеима, митрополит Онисифор, сви епископи, архимандрити, игумани и ―сва духовна лица грчког закона‖ су му се обратили с жалбом на то да светске власти (војводе, старешине, велможе и њихови намесници) пљачкају и краду

црквена имања док духовне дужности с којима су сједињени остају после смрти духовних лица слободне. Обично су ова световна лица на дужностима после смрти митрополита,

владике, архимандрита и уопште духовног власника грабила ―данак и добра црквена‖, манастире и цркве ―и сва блага црквена‖ и користили их док по краљевском декрету нису била поново заузета слободна места; притом су они, желећи да извуку за себе што већу

корист, опустошивали ова имања, својом дрскошћу растеривали црквене сељаке и често чак уништавали документа (―привлегије, листове и документа о имањима‖), која су дата

владикама, манастирима и црквама за њихова имања. Ову жалбу православног клира подржао је сенат и посланички дом. Тада је краљ,

сматрајући себе ―оснивачем и највећим бранитељем цркава Божјих и њихових надања ‖ и

чуварем духовног звања грчког закона, као и клира римског закона, издао (23. априла 1589.г.) ―моћи сеима садашњег‖ и уз сагласност свих звања која су била на сеиму,

православном клиру повељу којом су биле задовољене његове жалбе. По смислу ове повеље светски чинови нипошто не смеју да се мешају у управу црквеном имовином. Последњи, након смрти духовних владара треба да доспеју у надлежност и на располагање

клира саборне цркве, јер су они ―делиоци добара и имања црквених‖.383 Ова мера је чувала црквену имовину од разарања и осиромашења. 1592. године

било је издато неколико повеља у корист православаца. Једном од њих, која је издата (2. јануара 1592. године) на име митрополита Михаила Рогозе краљ је забранио световним властима и становницима Велике Литванске кнежевине да се мешају у духовне послове

(да суде свештеницима у краљевским и приватним имањима, разводе супружнике и т.сл.), које треба да решавају митрополит и епископи (суд над свештеницима, бракоразводне

парнице и уопште ―послове духовне‖),384 а другима је потврђивао права највиђенијих братстава: Виљнуског (9. октобра 1592.г.), којем се дозвољавало да влада двама стеченим кућама и отвори у њима школу и штампарију, 385 Лавовског (две повеље од 15. октобра),386

или је пак одобравао православна братства која су организована у Минску и Бресту.387 Међутим, све ове повеље нису биле толико знаци наклоности краља према православцима

382

Volum. legum II, 259, § 35. 383

А. 3. Р., т. IV, № 14, с. 16-19. 384

А. 3. Р., т. IV, №31, с. 41. 385

Ак. В. А. К., II, №№ 53 и 54, с. 144-153; Жукович, Борба у сеимовима, стр. 104-105. 386

Сриловски, Лавов, став. брат., стр. 84. 387

А. 3. Р., т. IV, № 36, стр. 53-54; А. Ј. и 3. Р., т. I, № 206, стр. 243-244.

88

и његовог поштовања према њиховим правима, колико резултат његових политичких рачуница.

По смислу рецеса коронационог сеима Сигизмунд III је требало да се побрине да се

на следећем сеиму утврди процес и спровођење религиозне конфедерације. Питање о овом процесу постављало се на сеимовима 1589., 1590-1591. и 1592. године, али је увек

наилазило на упорно супротстављање од стране католичке партије. Припадници других вера, који су били живо заинтересовани за решавање питања на сваком сеиму су захтевали да се испуни ово обећање због чега је долазило до честих неспоразума, а многи важни

послови су остали без разматрања. За самог краља није било пожељно решавање питања о утврђивању процеса егзекуције верске конфедерације, али је он истовремено желео да

ослаби протестанте одвлачењем од њих православаца чији су се интереси преплитали с протестантским. Влада се надала да ће уступцима одобровољити православце. Велики значај је имало и то што се за православце заступао кнез К.К.Острошки

који је уживао велики ауторитет међу племством, исто као и други утицајни магнати, који су се придржавали православља (на пример, новгородски војвода Фјодор Скумин -

Тишкевич), које Сигизмунд није желео да окрене против себе својим одбијањем; због непријатељског односа сеима из 1592. г. према њему (такозваног инквизиционог) краљ нипошто није желео да појача опозицију сеима тако што ће јој припојити утицајног

магната као што је кнез Константин Константинович Острошки. Осим тога као озбиљан подстицај да се православцима дају привилегије могло је да послужи у очима Сигизмунда

III и питање црквене уније које је почело да се поставља, за чије пожељно решење је требало осигурати наклоност православних људи и братстава.

Припрема и потписивање Брестске Уније 1596.г.

Као што је већ истакнуто, католичка пољска влада је одавно тежила ка томе да полонизира оне области Речи Посполите, у којима је живело руско становништво. Најбоље средство за ову полонизацију представљала је католичка религија, чије је ширење

међу Русима било пожељено по Рим. И католички клир се на све начине трудио да је наметне руском народу, али његов труд у насађивању чистог латинства у руским

областима није био крунисан жељеним успехом. Безуспешни су дуго времена остајали и покушаји (од половине 15. в.) католицизма да наметне православцима Фирентинску унију. Међутим, кад је у Пољској почела да се испољава, постепено јачајући, католичка реакција

која је нанела јак пораз протестантизму, поново настаје и јача међу католицима мисао о новој унији Православне Цркве с Латинском. По давно прихваћеном у историјској

литератури мишљењу на идеју о њој дошли су језуити. На непознатог језуиту Петра Скаргу гледа се као на њеног популаризатора. Идеју

црквене уније он развија у свом делу ―О iednosci kosciola Bozego pod jednym pasterzem у о

greckim od tey iednosci odstapieniu‖, које је издао у Виљнусу (1577.г.), посветивши га кнезу К.К.Острошком.388 Ова књига је била веома популарна и имала је велики успех, 389 што се

доказује околношћу да ју је 1590.г. Скарга поново издао, посветивши је овог пута самом краљу. Он је истицао корист уније не само у религиозном смислу, већ и у политичком, јер захваљујући јединству религија држава постаје јача (panstwo bylo by potezniejsze);390

православце убеђује да прихвате унију с Римом, а католички клир да не штеди напора, труда и средстава ради обраћања отпадника у унију. Као средство за ширење уније треба

да служе блиски односи католика с православним владикама и велможама, оснивање католичких школа за Русе, издавање на руском или пољском језику књига посвећених верским питањима, слање најугледнијим представницима православља (do przedniejszych

388

Рус. Истор. Биб. VII, стр. 223-526; посвета кнезу Острошком, кол. 224-231. 389

Ibid., VII, кол. 529. 390

Ibid., VII, кол. 489-490.

89

Ruskiego nabozenstwa panow) католичких богослова ради објашњавања ―заблуда и непоузданости‖ православља.391

Посвећујући друго издање ―О iednosci kosciola Bozego...‖ Сигизмунду III, Скарга га

моли да заволи унију и ―згоду‖ црквену и на свом месту помогне да се она оствари, јер је обавеза хришћанског монарха помагање црквеног јединства, без којег не само да нема

спасења, већ ни политичко јединство не може дуго да се држи.392 Захваљујући делатности језуита и Сигизмунду III који је био њихов покровитељ,

мисао о унији с Римом почиње да се шири, премда веома споро, међу православцима.

Жалостан положај Источне Цркве у Пољској и Литванији пред крај 16. в., појава на челу црквене хијерархије лица која су недостојна да носе свештени чин, разних абнормалности

у религиозно-моралном животу православног друштва истицали су на први план питање црквених реформи, отклањања укорењеног у Руској Цркви антиканонског поретка.

Језуити су искористивши неред у Православној Цркви доказивали да он може бити

отклоњен само уз посредништво уније Источне Цркве са Западном. На мисао о унији као средству за побољшање жалосног стања Православне Цркве задржавао је своју пажњу и

кнез К.К.Острошки, али је није схватао као језуити. Међутим, народна маса је чврсто остајала при православљу и била је далека, као што се види из следећих околности, од зближавања с латинством. Од лица искрено оданих унији до 1590.г. може се навести само

брестски судија Адам (од 1593.г. владика владимирски и брестски Ипатије) Потеја, који је захваљујући утицају језуита илуцког римокатоличког бискупа Бернарда Мацевског још

1588. године изражавао спремност да се одвоји од Константинопољског патријарха. Кад се овде, на територији Пољско-Литванске државе 1588. године налазио патријарх Јеремија Потеј је предлагао бискупу Мацевском да искористи његов боравак и доведе католичке

богослове ради дискусије с патријархом. Ако патријарх буде побеђен на дискусији то ће дати основу православцима, који

саосећају унији да се одвоје од Источне Цркве, а ако одбије дискусију, то ће подрити његов ауторитет у очима православаца и олакшаће, разуме се, њихов прелазак у унију.393 Дискусије између патријарха и католика није било, али су се латињани спремали на

црквену унију, и ове 1588. године сматрало се да је питање о потчињавању православаца римском првосвештенику већ дошло на ред.394

Мисао о црквеној унији почиње да се остварује од 1590. г. кад су четири епископа (Лавовски Гедеон Балабан, Луцки Кирил Терлецки, Холмски Дионисије Збирујски и Пински Леонтије Пељчицки) тајно потписала повељу о свом пристанку да признају над

собом власт римског папе.395 Повеља коју су потписале ове владике била је достављена Сигизмунду III преко Луцког епископа Кирила Терлецког, којег је патријарх Јеремија

приликом своје посете православних области Пољско-Литванске државе поставио за свог егзарха.

У узвратној повељи (од 18. маја 1592.г.) епископима који су се потписали краљ

изражава радост због такве њихове жеље и своју спремност да брани њих и сав грчки клир од патријараха и митрополита, уколико би они због неких грешака ова четири епископа

намислили да изговоре клетву и осуду против њих, све ово неће нашкодити ни самим епископима ни њиховом клиру. Својом краљевском речју Сигизмунд III обећава да их неће лишавати катедри и ранијих краљевских прилога и да за њиховог живота катедре на

којима се они налазе неће давати никоме, ма какве оптужбе и пресуде (чак и оне у складу с духовним и светским законима) да буду против њих, напротив, држаће их као своје

верне поданике и богомолнике, до саме њихове смрти на оним катедрама појачавајући

391

Рус. Ист. Биб. VII, кол. 498-499. 392

Ibid., VII, кол. 527-534. 393

Грушевський, Истор. Укр.-Руси, V, 547. 394

Жукович, Борба на сеимима..., стр. 50. 395

Грушевський, Ист. Укр.-Руси, V, 566-67; Жукович, Борба на сеимима...,94-96.

90

према њима своју краљевску милост и дајући њима и онима који пристану ―на такву једнакост и поредак‖ исте оне предности и слободе, које ужива латински клир.396

Православни епископи су послове уније водили тајно и споро. Много успешније је

почела да се одвија од кад је Ипатије Потеј био унапређен у чин владимирског и брестског епископа (почетком 1553. године). 1594. године замисли епископа постале су познате

православцима. Међу њима је настало свеопште роптање против епископа и почели су да сипају оптужбе и прекоре, сви православци су изражавали своје незадовољство. Међутим, епископи које је краљ подржавао наставили су да обављају свој посао.

Четворици владика који су још пре 1590. године изразили жељу да приме унију придружио се још перемишљски епископ Михаил Копистенски, брестски – Ипатије Потеј

и сам митрополит Михаил Рогоза, дакле, сви православни јерарси осим полоцког архиепископа су се сложили да издају своју веру. Сви они су потврдили ―артикуле‖, које су у лето 1594. године на конгресу у Сокалу сачинила четворица владика: луцки,

перемишљски, лавовски и холмски. У овим артикулима наводили су се услови на основу којих владике-одступници пристају да прихвате унију.

Што се тиче вере у Сокаљским чланцима се ништа не говори; црквено-верских питања тичу се само три чланка. У првом чланку се каже да грчко богослужење и обреде у саборним цркама и епископијама нико не нарушава ―до краја света‖; у трећем да црквене

службе и обреде не мењају ни духовна ни световна лица и да се служе по старом календару. Чланком осмим такође се одређивао поредак замене унијатских катедри: краљ

даје епископску катедру коме хоће, али кандидата, ―по обичају староставном‖ мора да посвети митрополит, а овог уз благослов папе посвећује сабор епископа. У осталим чланцима говори се о јачању црквено-хијерархијске власти митрополита и владика (при

чему ―листови‖ издати братствима од стране источних патријараха треба да буду уништени) о гарантовању хијерархији потпуне безбедности од стране

Константинопољског патријарха, о ширењу грађанских права митрополита и епископа путем давања места на сеиму и у сенату, као и свега онога што уживају католички бискупи.397

Разматрани чланци били су предати Кирилу Терлецком како би их уручио краљу заједно с изјавом епископа о потчињавању римском првосвештенику. Владике (говорило

се у овој изјави) видећи да патријарси источни допуштају различите нереде и показују ―занемаривање Цркве Божије и светог закона ‖ дозвољавају различита дејства која су за прекор и кад допутују у Русију не желе да воде било какве дискусије с иновернима и да

дају одговоре од Светог Писма онима који их питају, већ се уместо тога брину само како да се обогате – видећи све ово и не желећи ―да у таквом немару и под управом таквих

пастира буду у будуће‖ владике једногласно решавају ―да приступе сједињењу вере‖ и да признају за свог пастира најсветијег папу римског. Међутим, притом моле краља да својим привилегијем обезбеди њима, владикама, с епископијама, а уједно утврди заувек

чланке које су они саставили.398 Крајем 1594. г. (2. децембра) Терлецки и Потеј су у име свих руских јерарха

сачинили декрет у којем се говорило о томе да желе да се одвоје од Источне Цркве и потчињавају папи. Прелазак у унију владике мотивишу жалосним стањем Источне Цркве због чега пропадају ―душе људске‖. Пошто само пастир цркве папа може да отклони ово

зло они ће се на све начине трудити да ―и другу браћу нашу духовну и сав народ Речи Посполите у јединство‖ доведу. Уз декрет је дописано да јерарси чувају у целини ―све

церемоније и обреди хвале Божије и сакраменте свете по старом обичају Источне Цркве, само поправивши у неким чланцима, који су спречавали јединство, како би по старом

396

Рус. Ист. Биб. VII, 1133-1136; А. Ј. и 3. Р., т. I, № 202, стр. 238-239; А. Ј-З. Рос, део I, т. VII, стр. 625-26. 397

А. 3. Р., т. IV, № 55, стр. 80. 398

Ibid., IV, № 55, с. 79.

91

било, како би било јединство‖.399 Испод овог декрета потписале су се све владике (осим Лавовског и Перемишљског), али су потписе давали веома споро.400

1595. године присталице уније на саветовању с представницима Латинске цркве су

израдиле посебан ―споразум клира латинског и руског уз посредство Кирила Терлецког, Луцког епископа, уз знање његове краљевске милости и господе сенатора‖. Овај

―споразум‖ је чинио веће уступке латинству од Сокаљских чланака: код Руса се уводи нови календар, а спорна догматска питања су се остављала папи на разматрање. Како би ―споразум‖ био чвршћи одлучено је да се утврди влашћу сеима и унесе у устав.401

Планови владика су постали познати у јавности и изазвали свеопште негодовање. Против њих наступа и ревнитељ православља стари кнез К.К.Острошки. У јуну 1595.

године он се обраћа свем православном клиру и мирјанима окружном посланицом у којој их убеђује да чврсто стоје у православљу и не следе пример својих наводних пастира – митрополита и епископа, који су ―тајно се договоривши међу собом, проклети, као

христопродавац Јуда с Жидовима‖, намислише ―у погибељ бацити‖ све хришћане руске земље.402 Међутим, без обзира на опште незадовољство Руса и њихове протесте против

самовољне делатности владика, краљ је подржавао њихове замисли и омогућио им је да своје планове спроведу у дело. 24. септембра 1595. године краљ је издао универзал о сједињењу Православне Цркве с Римском.

У њему он обавештава све своје поданике о томе да су ―пастири грчке религије с великим бројем њима поверених људи примили унију с Католичком црквом и потчинили

се римској апостолској столици‖; изражавајући поводом овог случаја своју радост и позивајући поданике да је поделе с њим краљ сматра за потребно да објави да су црквену унију митрополит и владике примили под условом (који је краљ прихватио) чувања свих

старих црквених церемонија и обреда и да су послали у Рим Владимирског и Луцког епископа с циљем да за то замоли ―светог оца‖.403 И заиста, Терлецки и Потеј, као

најревносније присталице ―сједињења‖ цркава, отпутовали су у Рим и тамо свечано у име руских епископа изразили покорност римском папи.

По доласку Тарлецког и Потеја из Рима у октобру 1596.г. одржан је познати

Брестски сабор на којем су присталице православља одбациле унију и свргле своје владике-одступнике, а ови су, заједно с католицима, објавили анатему својим

противницима. Брестски сабор је имао одлучујући значај за правни положај православља. Краљ је,

као што се могло очекивати, признао законитом одлуку присталица уније на овом сабору,

а оно што су одлучили православци одбацио је као незаконито. На крају се догодило нешто чудно и несхватљиво: одступници од православља постали су његови

представници, сва она права и привилегије који су од давнина били дати православцима прешли су у посед унијата, а православље се нашло ван закона. Пољска влада га је потпуно игнорисала и прогласила не за исконску религију руских земаља, већ за некакву

новину. Одиграо се акт вапијуће неправедности и мрског насиља над верским убеђењима

руског народа. Јасно, Руси нису могли да се помире с таквом појавом. Они ступају у одлучну и упорну борбу с владом, која се руководи језуитским правилима лицемерја и обмане, и успевају да издејствују да православље поново добије право грађанства које му

је одузето краљевским одлукама. У овој борби учествују све класе и слојеви руског народа, од највише аристократије до последњег сељака: сав руски народ се ради заштите

драгог му православља груписао у братства и за борбу с непријатељем своје вере дао је

399

А. 3. Р., т. IV, № 53, стр. 77-78; уп. Peles z, Geschichte der Union der Ruthenischen Kirche, t.1, p. 525. 400

Макарије IX, 552. 401

Жукович, Борба на сеимима, стр. 125-126. 402

А. 3. Р., т. IV, №71, стр. 100. 403

Арх. Ј .-З. Р., део I, т. I, № 114, с. 468-471.

92

последњу лепту. Пре свега наступа и најактивнију борбу води племство као најутицајнији и правно најпуноправнији слој.

Обнављање православне хијерархије у Речи Посполитој. Хетман Сагајдачни

До почетка двадесетих година 17. века ранијим заштитницима православља придружује се још један нови. То је козаштво, које од времена хетмана Петра Конашевича Сагајдачног узима православље под своје покровитељство. До овог времена значај

козаштва, захваљујући напорима поменутог хетмана толико јача да влада пот утицајем тешких политичких догађаја мора не просто да има у виду козаке, као што је то било

крајем 16. и првих година 17. в., већ им чини озбиљне уступке. У критичним тренуцима за државу влада се обраћа козаштву и моли га за помоћ. Нарочита потреба за козацима осетила се 1618. године кад је војска Владислава, која је била с њим у Московској држави

одбила да настави рат зато што јој због недостатка државних средстава дуго времена није исплаћивана плата. Већина ове војске је сачинила конфедерацију и отишла на територију

Пољске да поткрада имања Круне и Цркве како би на тај начин брже принудила владу да уплати плату; за време Владислава остало је свега три хиљаде. Тада се Сигизмунд обратио Сагајдачном с молбом да помогне краљевићу и овај је дошао код њега с 20 хиљада

козака404 и приморао московску владу да закључи Деулинско примирје. Заслуге (dzieta... rzycerskie i sprawy woienne) хетмана Сагајдачног и запорошке

војске која је с њим била пред краљем и његовим сином Владиславом потврђене су посебним универзалом (listem) Сигизмунда III (од 23. јула 1619. године) на име Сагајдачног.405 Још нужнијом се показала помоћ козака пољској влади 1620. и 1621.

године, за време страшног напада турске војске на Пољску. Козаци су учествовали у бици код Цецоре (1620.г.) кад је пољска војска била поражена и код Хотина (1621.г.), где су

одиграли веома важну улогу и пружили важну услугу Речи Посполитој. 1621. године положај Пољске је био изузетно критичан. Сам турски султан Осман I је с војском од двеста хиљада кренуо према њеним јужним границама (према Каменецу). Осим тога,

султан је ступио у односе с Москвом и убеђивао ју је да нападне Пољску истовремено с Турцима. Са севера су допирале узнемиравајуће гласине о томе да се спрема напад

шведског краља Густава Адолфа на Пољску.406 Страшној турској војсци пољска влада је могла да супротстави само 32 хиљаде

људи. Сагајдачни је услишивши молбе владе, дао четрдесет хиљада својих козака. Њихова

услуга се показала као незамењива. Карл Ходкевич и Сагајдачни су код Хотина издржали страшан напад турске војске и нису јој дозволили да упадне на територију Пољско-

Литванске државе. Последице ове чврстине козака биле су веома важне за Пољску: Турци су закључили примирје и руске области су биле избављене од најезде непријатеља Христовог крста, која им је претила. Пошто је био свестан значаја козаштва за Пољску у

критичним тренуцима њеног постојања Сагајдачни је одлучио да пружа услуге Пољацима, али не без користи за себе: увек је захтевао од владе уступке у корист руског народа и

православља. Влада је ступала у преговоре с њим. Тако је било и 1618.и 1621. године. Уживајући необичан утицај међу козацима и у руском народу као јунак блиставих

похода на Крим и турску обалу Црног мора, где је ослободио многе заробљенике-

хришћане из турског заробљеништва он је у јужној Русији деловао веома слободно и одлучно. Сав свој значај Сагајдачни је усмерио на добробит своје рођене народности и

Православне Цркве. Устав из 1607. године је садржао обећање да ће дати православцима своје сопствене (не унијате) владике. Међутим, краљ није журио с тим да одреди највишу православну хијерархију, већ је напротив, на све начине подржавао унијате. После

московског похода 1619.г. Сагајдачни се обратио краљу с молбом да се обнове права

404

Соловјов, књ. II, 1142-1143; Арх. Ј.-З. Р., ч. III, т. I, LXXXII-LXXXIII и LXXXV. 405

―Кијев. стар.‖, 1902. г., новембар, од. II, стр. 75. 406

Хришћ. лект., 1906. г., август, стр. 191 (чланак проф. Жуковича).

93

Руско-Православне Цркве и дарује јој се највиша хијерархија. Хетманова молба није била уважена. Тада је хетман одлучио да ово оствари без краљевске сагласности.407 Околности су биле веома повољне по замисли Сагајдачног, а уједно и за православце. У пролеће

1620. године (22. марта) је у Кијев из Москве стигао Јерусалимски патријарх Теофан, који је допутовао у Русију ради постављања за патријарха Филарета Никитича и ради

скупљања прилога. На московској граници дочекали су га запорошки козаци с хетманом Сагајдачним на челу и испратили у Кијев где је дочекан веома гостољубиво и где су му указани

нарочити знаци пажње. Православци уопште и Сагајдачни посебно молили су патријарха да он постави митрополита и епископе. Патријарх је обезбедивши обећање хетмана и

козака да ће га штитити од пољске владе, рукоположио кандидате које су православци изабрали и на тај начин је обновио највишу православну хијерархију југозападне Цркве која одавно није постојала. Православци су ликовали. Међутим, још је било недовољно

поставити православне јерархе, требало је издејствовати да их пољска влада призна за законите пастире. Сагајдачни је одлучио да изедјствује и ово и искористио је прву згодну

прилику да замоли краља да утврди нове православне владике. 1621. г. уплашена због Турака пољска влада се обраћа, као што је већ истакнуто, козацима с молбом да јој помогну у рату са страшним непријатељем. Козаци су пристали да активно учествују у

рату, али су за своју услугу захтевали признавање законитости обновљене православне хијерархије.

Козаци су код Сигизмунда III упутили изасланике, у чији састав су улазили Јосиф Курцефич, којег је патријарх Теофан рукоположио на владимирско-брестску катедру, Сагајдачни408 и још два козака. Краљ је примио козачко посланство у Варшави 20. јула

1621.г. За време аудијенције православци су се жалили на угњетавања која трпе, замолили су за умирење вере и да даровним повељама буде утврђена хијерархија коју је Теофан

обновио и обећали су краљу своје услуге уколико испуни њихове молбе.409 Сигизмунд III је обећао да ће испунити оно за шта су га изасланици козака молили, али касније, кад је опасност минула, краљ, надахнут језуитима није мислио да испуни своје обећање. 410

Иступање козака у заштиту православља имало је изузетно важан значај за њега. Редови заштитника грчко-источне исповести у току прве деценије 17. в. знатно су се

проредили. Упокојио се (18. фебруара 1608. године) неуморни и утицајни заштитник православља, кнез Константин Константинович Острошки; још раније (крајем 1603.г.) преминуо је његов син Александар, војвода волињски, у којем су православци видели

заменика његовог славног оца у заштити своје вере.411 Поумирали су и други представници старе генерације руских богаташа и племића, који су бранили стару грчку

веру, а нова генерација привилеговане класе под утицајем политике Сигизмунда III није давала православцима да напредују у служби, с једне стране, као и све јачи утицај руководилаца католичке реакције језуита, с друге стране, и она је пелазила у латинство,

потпуно се потчињавала пољској култури, губила је интересовање и везаност за своју народност и прекидала с њом сваку везу.412

1610. г. Мелетије Смотрицки у свом познатом делу ―Фринос‖ наводи дугачак списак презимена богаташа и племића који су одступили од православља и своје народности .413 Смањење броја православног племства ослабило је значај и православних

407

Чистович, II, 23. 408

1621.г. козачки атаман је био Јанов Неродич Бородавка; крајем августа је био свргнут, а на његово место

поново је изабран Сагајдачни. Хришћ. лект., 1906.г., септембар, стр. 347, (чланак проф. Жуковича). 409

Хришћ. лект., 1906.г., август, стр. 208-210 (чланак проф. Жуковича). 410

Relacye nuncyuszow... II, напомене на стр. 124-125. 411

―Јер сви су (каже се у предговору уз Октоих који је издат 1604.г. у Дерманском манастиру) чекали помоћ

да ће од њега (тј. кнеза Александра Константиновича) добити у невољама и прогонима који су се обрушили

на Христову Цркву‖. Голубев, Материјали..., стр. 182, примеч. к № 24. 412

Грушевски М., Ист. Укр.-Русије, т. VI, 591-593. 413

Макарије X, 408-409; Грушевски М., Ист. Укр.-Русије, т. VI, 598.

94

братстава, зато што су се грађани који су их попунили, лишивши се својих покровитеља и чланова привилегованог стања ―показали као немоћни у одбрани Православне Цркве и националних интереса против савеза владе с католичким друштвом и ренегатима‖

отаџбинске вере и народности.414 Пошто се истовремено с православним племством смањивао и број њој савезничког протестантског, православцима је због јачања

католичког фанатизма и нетрпељивости у пољском друштву постајало тешко да бране на сеимима своја права: без обзира на све јаче угњетавање православља од стране унијата, приврженици гркокатоличког обреда нису добијали задовољење својих захтева од 1609.

до 1618. године. Тек им је наступање козаштва пружило јаку подршку и принудило пољску владу

Сигизмунда III да чини уступке шизматицима које је презирао. До 1610. године козаштво се није мешало у црквене ствари; међутим ове године, кад у Виљнусу, Гродну и другим местима Пољско-Литванске државе ликују унијати, а Потеј је смислио да потчини свом

утицају и Кијев с његовим манастирима и клиром, козаштво пружа отпор унији у јужним областима Пољске и отворено ступа у заштиту прогањаног православља. Почетком 1610.г.

кијевски намесник Потеја Видубицки игуман Антоније Грекович је намислио да примора градске свештенике да се потчине (―в моц и владзу‖) унијатском митрополиту и на то да га признају ―за протопопа‖ и није дозволио да се обавља богослужење у Софијској цркви.

Због тога што православни свештеници нису хтели да му се потчињавају Антоније Грекович је упутио у Кијевски грод протест, у којем је изјавио да кијевски свештеници

смишљају бунт и хушкају против њега козаке, укључујући извесног Петра, који је пресретао људе који иду у Софијску цркву, а самог Грековича је срамотио непристојним речима и изговарао претње против њега.415

Становништво Кијева је у овим дејствима Грековича видело угњетавање православља. Старешина и бургомистри Кијева заједно с клиром спречавају Грековича да

―в церкви светоје Софији службу Божију‖ обавља, прете му смрћу и обраћају се за помоћ ―до козаков запорозских‖.416 Ови не остају равнодушни према својим једноверцима. ―Словетни‖ Григорије Середа са својим другим пријатељима, запорошким козацима

упућује 20. марта 1610. године у Кијевске градске књиге контра протестацију против горе поменуте протестације Антонија Грековича. У њој се у име свих козака који су се заједно

с Сигизмундом налазили на територији Московске државе изјављивало да ће се они, по угледу на кнезове, велможе, рицаре и племство Кијевске земљи непоколебљиво борити за своју стару православну веру и православни клир; на угњетаче православља устаће сви, а

о ономе што се догодило у Кијеву обавестиће сву запорошку војску. 417 29. маја 1610. године хетман целе запорошке војске Григорије Тискиневич се обратио кијевском

подвојводи Михаилу Холоњевском с посебном посланицом у којој га је у име целе запорошке војске молио да обузда Грековича; у супротном случају (писао је Тискиневич) козаци ће се на све начине супротстављати овоме; за своју Источну Цркву и за грчку веру

спремни су да положе своје главе. Ако Грекович не одустане од своје намере, па и даље буде спречавао ―собор у

цркви Божијој у светоје Софији збирати и монорације ведле стародавнего звичају справовати‖, козаци су решили ―јак пса убити‖ њега и витешком речју су обећали да ће штитити онога ко убије Грековича.418 Оваква одлучна изјава козака с којима пољска влада

није могла да изађе на крај, омела је Потеју да потчини себи кијевски клир; он је остајао веран православљу. 1612. г. после Васкрса (―по велицедни‖) у Кијев је допутовао бугарски

Софијски митрополит Неофит. Кијево-Печерски архимандрит Јелисеј Плетенецки, монаси, клир и мирјани – уопште сви православци с радошћу су дочекали митрополита

414

Грушевски М., Есеј о историји укр. народа, стр. 213 (2. изд.). 415

А. Ј. и 3. Р., т. II, № 37, стр. 60-61; Хришћ. лект. 1903. г., № 4, стр. 592 (чланак проф. Жуковича). 416

А. Ј. и 3. Р., т. II, № 41, стр. 65-66. 417

Ibid., т. II, № 36, стр. 58-59. 418

А. Ј. и 3. Р., т. II, №41, стр. 66.

95

који је допутовао и који је служио, рукополагао свештенике и ђаконе и освештавао цркве. И то како су православци дочекали туђинца и његова дејства изазвали су незадовољство код Потеја, који је себе сматрао кијевским митрополитом. Он је упутио у Владимирски

грод протестацију против дејстава православаца; у њој он изјављује да његов намесник у Кијеву ништа није предузимао против митрополита Неофита и православаца због разних

претњи како од стране духовних, тако и световних лица, посебно козака. 419 Исти ови козаци пружали су веома активну подршку архимандриту Јелисеју

Плетенецком и у његовој борби с наследником Потеја за митрополију Вељјамином

Рутским због имања која су припадала Кијево-Печерском манастиру. У јануару 1614. године Јелисеј Плетенецки је уз помоћ својих слугу и бојара, а највише украјинских

козака одузео митрополиту Рутском имања која су му припадала на територији Велике Литванске кнежевине. У својој жалби упућеној главном литванском трибуналу Турски је писао да Плетенецки није освојио само она имања која су раније припадала Кијево-

Печерском манастиру, а затим их је одузео Сигизмунд III и предао унијатским митрополитима, већ и она имања која никада нису припадала Кијево-Печерском

манастиру. Приликом овог освајања козаци су ―највише‖ помогли Плетенецком.420 Пошто унијати нису престајали да угњетавају православце у Кијеву козаци почињу да врше насиље над унијатима. 23. фебруара 1618. ноћу у Видубицки манастир је дошло неколико

десетина козака ―незнано одакле‖, опколило кућу Антонија Грековича, ―ухватили су га и као неког ниткова узели везали и бацили у просечени лед у Дњепар и утопили‖, а ствари,

покућство, одећу, новац и цело добро Грековича опљачкали. Као одговор на овакву самовољу козака митрополит Рутски упућује жалбу главном

Лублинском трибуналу против кијевског клира грчке религије и свих кијевских грађана

оптужујући их да се од давнина противе ―врховној власти митрополита својих, а нарочито блаженопочившем покојнику оцу Игњатију Поцеју‖; противе се и њему, Рутском,

―хвалећи се на његове очи и срамотећи га бестидно, недолично и срамотно међу својима и међу људима јавно‖; они наоружавају козачку војску против њега, његових свештеника, уредника и слугу.421 Тон жалбе Рутског сведочи о његовом крајњем гневу против

православних; а и имао је основа да се љути: док је раније свуда на територији Пољско-Литванске државе тријумфовао над православнима у Кијеву су се показали узалудним сви

његови покушаји да им наметне своју власт. Православци нису хтели ни да чују о томе да се повинују унијатском митрополиту; они су журили да њима мрској унији начине што више препрека: основали су у Кијеву своје Богојављенско братство (око 1615. године) и

при њему ―школу за децу, како племићку тако и мештана‖.422 Све ово се чини уз помоћ и покровитељство целог козаштва. 423 Петар Сагајдачни,

који је био на челу целог козаштва труди се да га учини представником интереса целог руског народа и заштитником православља; он је ―схватио (каже в.Б.Антонович) да је вера за народ драгоценија од других моралних мотива и зато је одлучио да присаједини

нераздвојно верско питање козаштву и да на тај начин начини козаке најнапреднијим људима целог народа који бране његов најважнији интерес‖.424 И труд овог изванредног

хетмана није остао узалудан: сва запорошка војска in corpore уписује се у чланове кијевског Богојављенског братства и постаје званични, може се рећи, заштитник и покровитељ православља.425 Козаштво изузетно енергично брани православље и води

неуморну борбу против уније мрске целом руском народу. У овом смислу заслуге

419

Арх. Ј.-З. Р., ч. I, т. VI, № 161, стр. 411-13. 420

Арх. зап.-рус. унијат. митр., № 362, л.л. 1-12 код проф. Жуковича (Хришћ. лект., 1903. г., № 11, стр. 634-

35 и 637 и № 4, с. 594). 421

Весник Запад. Русије , година III, т. II, децембар 1864. г., отд. I, № 4, с. 24-26; Хришћ. лект., 1904. г., № 6,

стр. 816-817 (чланак. проф. Жуковича). 422

Споменици..., т. II, № 1, стр. 387 (2. изд.). 423

Грушевски М., Есеј ист. укр. нар., 213 (2. изд.). 424

Арх.Ј.-З. Р., ч. III, т. I, стр. LXXXV; уп. Грушевски М., Есеј ист. укр. нар., стр. 238. 425

А.Ј.Јевименко, Историја украјин. народа, стр. 198.

96

козаштва су од непроцењиве важности, захваљујући њему католицизам и унија су постали још омрзнутији него раније за руски народ и она се крајње тешко калемила у областима где је био јак утицај козаштва, тачније, у јужним војводинама.

Значаја козака, као покровитеља православља били су свесни сви савременици догађаја које разматрамо, али највише становништво Кијевске војводине. Јов Борецки

којег је патријарх Теофан унапредио у чин кијевског православног митрополита каже да су козаци још пре обнављања православне хијерархије изјављивали о својој религији, ―писали, слали и заклињали се‖. Они су по речима истог овог митрополита, толико

ревносни за православље да прате, како клир, тако и грађане, ―подсећају их, чак и претњама да у вери не сме да буде никакве промене, и да с одступницима-унијатима не

буде општења‖ и прате прогањања православаца од стране унијата.426 Кад је почетком 1921. године краљ издао универзале о прогањању нових православних јерарха као саучесника самозванца и турског шпијуна (тако је влада називала патријарха Теофана),427

литвански канцлер Лав Сапега је плашећи се великог бунта и крвопролића писао митрополиту Рутском: ―И на запорошке козаке треба гледати, да нам нешто рђаво не

учине‖.428 Осим Сапеге и други католици су одлично схватали значај козака за православље.

У овом смислу веома је занимљиво сведочанство папског нунција Тореса, које је изложио

у рапорту апостолској столици 1622. године. У њему он саопштава да труд Сигизмунда III о сједињењу шизматика с Римском црквом остаје узалудан, зато што се ―православни

народ, већином из Речи Посполите‖ не вара краљевским милостима и не пристаје да изда своју веру чији су заштитници козаци. ―У односу на њих (тј. шизматике) не смеју се примењивати насилне мере, јер осим потврђене краљевском заклетвом слоободе савести

(wolnosci sumienia), ово ометају (sa na przeszkodzie) козаци, народ војнички и храбар, који стоји на њеној, тј. шизме, стражи (w jej oboronie) повремено с молбама, повремено с

претњама на устима и увек с оружјем у рукама (czasem z prozba czasem z grozba w ustach, a zawsze z orezem w reku)‖. 60.000 козака, који све спаљују, пљачкају и кољу на свом путу, по мишљењу нунција, изазива опасну бојазан код краља и задржава његову католичку

ревност.429 Саопштење Тореса показује да су козаци служили као веома озбиљна одбрана

православља; у супротном случају они не би изазивали бојазан код католика и краљ се не би уздржавао од насилних мера (очигледно, још суровијих од оних које је допуштао Сигизмунд) према шизми. Будући свесни своје снаге, потребне Пољској, козаци не само

да бране православце од насиља, која им на разним местима причињавају католици и унијати, већ и преко својих представника почињу да се залажу на сеимовима и код краља

за побољшање правног положаја православља, што се Пољацима нимало није свиђало. Представници козаштва срећу се веома често од 20-х година 17. века на сеимовима, и до половине овог столећа козаци постају, може се рећи, једини заштитници православља, јер

руско племство до овог времена раскида, под утицајем полонизације, националну и религиозну везу с руским народом. После ове дигресије, прелазимо на преглед одлука

сеима које се тичу православне вере од времена обнављања православне хијерархије до смрти Сигизмунда III. За то време у Volumina-ма се срећу четири одлуке о грчкој религији.

Све оне су донете под утицајем неповољних за Пољско-Литванску државу политичких околности и зато су изнуђене. Краљ, веран свом карактеру, није хтео ни да

чује за уступке православљу, јер је уз своју фанатичну ревност према латинству у чувању

426

―Хришћ. лект.‖, 1905. г., № 6, стр. 758-59 (чланак проф. Жуковича). 427

Арх. Ј.-З. Р., део I, т. VI, № 197, стр. 497-509; Весн. Зап. Рус., година III, децембар 1864. г., од. I, № 5, стр.

27-29. 428

Археограф. Збор., II, № 29, стр. 30-31. 429

Relacye nuncyusztw..., t. II, 150.

97

давнашњих права и обреда шизматика видео штету за драг му католицизам.430 Сеим, сазван у новембру 1620. године ја за свој главни задатак имао разматрање средства за заштиту државе од Турака, који су претили после цецорске катастрофе нападом на

Пољску. Због критичног положаја државе, сви слојеви оба народа сложили су се да скрати уобичајени шестонедељни рок који је одређен за сеим.431 Краљ је планирао да се сеим

бави само израдом мера за одбрану државе, али су посланици постављали питања најразноврснијег карактера.

Представници православља су одлучили да инсистирају на ―умирењу‖ своје

религије. Не зна се какве су им бирачи дали инструкције, али на самом сеиму се чуло много гласова у корист прогањаног православља. Литвански изасланици су унели у

изасланички дом писани захтев о умирењу руске религије (ствари веома важне за државу) путем враћања православцима цркава (највероватније одузетих 1618. и 1619.г. у Могиљову и Орши). У корист умирења исте ове религије говорили су и сеоски (земски)

изасланици Кијевске војводине; они су ―молили за заштиту грчке религије‖ и пристајали да учествују у одбрани отаџбине само под условом да грчка религија, коју су под своју

заштиту узели козаци и многи угледни људи, буде умирена. Међутим, највише су у корист православља говорили волињски изасланици.

Два дана пре завршетка сеима, кад је у сенату у присуству краља председавајући

сеима читао устав донет у посланичком дому волињски изасланици су краљу упутили своју ватрену молбу да грчка религија задржи она права на чије поштовање су се заклели

сви претходници Сигизмунда III, како се у будуће не би чинила безакоња као сад: православне цркве су запечаћене, а за владику је дат човек који им нимало није по вољи. На много других вређања православља указивали су волињски посланици краљу, што се

католицима нимало није свиђало, нарочито клиру, који је и покушавао да прекину молбу Волињаца, час разговорима, час смехом.432 Волињски капетан Лаврентије Древчински,

који је предводио волињске сеоске (земске) посланике на сеиму 1620. године, један од најревноснијих бораца за православље одржао је надахнут говор у заштиту православне вере. У њему је говорио да је за успех спољашње заштите државе потребно пре свега

учинити да завлада унутрашњи мир путем прекида прогона и неправедности којима се подвргавају православци; притом је наводио мноштво примера ових неправди.

У великим градовима Круне цркве су запечаћене, црквена имања опљачкана, у манастирима уместо да станују монаси чува се стоку. Исте овакве неподопштине чине се у Великој Литванској кнежевини. У Могиљову и Орши цркве су запечаћене, а свештеници

растерани. У Пинску је Лешчински манастир претворен у кафану. Православци су лишени богослужења, тајни и обреда. У Виљнусу православци могу да проносе своје покојнике

само кроз капију кроз коју се износи смеће. На крају свог говора Древински моли краља да се сажали над прогањаним православцима, сачува њихова права и слободе, ослободи их од неправди које трпе, а црквена имања врати, ако не одједном, онда постепено, после

смрти митрополиа и владика-унијата, њиховим законитим власницима; ако грчка вера не буде умирена, а ране Православне Цркве не буду излечене на овом сеиму, православци ће

бити принуђени да ускликну заједно с пророком: ―Суди мја, Боже, и разсуди прју моју‖.433 Овакве изјаве православаца нису се свиђале краљу и језуитско-католичкој партији,

премда посланици нису изражавали свеопшту жељу руског народа: они ништа нису

говорили о легализацији хијерархије коју је обновио патријарх Теофан, што се објашњава, с једне стране, тиме што провинцијално племство није успело да укључи у инструкцију

захтеве о православној хијерархији (сеим је био у новембру, сеимићи су протицали шест недеља пре њега, а прве јерархе јерусалимски патријарх је рукоположио у првој половини октобра), а с друге стране – тиме што се руско племство одликовало уздржаношћу пуном

430

Relacye nuncyusznw .., II, 125, фус-нота. 431

Vol. leg., III, 176, § 1. 432

Хришћ.лекц., 1905. г., децембар, стр. 729-31 (чланак проф. Жуковича). 433

Бантиш-Каменски..., стр. 69-73.

98

поштовања према краљу и увек се држало легалног терена и зато није могла да говори о новим јерарсима који су били под заштитом козаштва и које краљ није признао.

На сеим 1620. године дошли су и представници Виљнуског православног братства;

они су покушавали да издејствују да пољско-литванска влада призна православну хијерархију коју је обновио епископ Теофан. Док је православно племство прећуткивало

ову хијерархију, братски делегати су доставили изасланичком колу посланицу (list), која је била прихваћена и по одлуци председавајућег сеима прочитана. У овој посланици се у име православаца говорило да је још 1607. године на њихову изузетну молбу и уз пристанак

свих чинова обећао да ће делити црквена достојанства и бенефиције људима чисто грчке вере. Пошто им је таква реч краља дала наду као реч слична Божанској одлуци, они,

православци, искористили су долазак на Пољско-Литванску територију Јерусалимског патријарха, изабрали и посветили на ове црквене дужности и бенефиције достојна лица. Сада они презентују, тј. дају влади на одобрење у одговарајућим хијерархијским

дужностима ова лица и моле да им се дају црквене бенефиције, које им по дужностима управо припадају.434

Тако је влада званично обавештена о обнављању православне хијерархије чији су чланови поименце набројани уз навођење катедри на коју је свако од њих био посвећен.435 Наравно, унијати и католици нису били склони да чине уступке православцима, али су их

политичке околности приморавале да умере своје супротстављање залагањима последњих и многи католици нису испољили нарочиту енергију за подршку уније.436 Кад је један од

посланика изјавио да православци неће пристати да прихвате порезе који су неопходни за борбу с Турцима док се не успостави ова правда, краљ му је (наводно) одговорио: ―Нека погине пре Реч Посполита, нека иструлимо ти и ја, само да света вера не претрпи

штету‖.437 Упорни захтеви православаца о томе да се успостави правичност и жеља да ангажују за борбу с Турцима козаке подстакли су сеим 1620. године да донесе, макар и

кратку и неодређену одлуку о грчкој религији следећег садржаја. ―Умирујући грчку религију, обнављамо устав из 1607. године и у будуће (in

futurum) ћемо се њиме руководити приликом поделе црквених бенефиција‖.438 Ова одлука,

плод великих напора православаца за њих је могла бити пријатна, јер је устав из 1607. г. који се обнављао одговарао захтевима православног становништва: он је забрањивао

верске прогоне, давао слободу богослужења, гарантовао је сва давнашња права и привилегије људи ―чисто грчке религије‖ уопште и православних братстава посебно, обећавао је православцима њихове сопствене владике које се потчињавају

константинопољском патријарху, а не оне који су примили унију, а овим последњим, тј. владикама повраћај одузетих црквених имања. Обећање које се садржи у овом уставу у

вези с поделом црквених бенефиција давало је православцима повода да се надају да могу да буду дати лицима нове хијерархије. Међутим, у овом тренутку православцима нису била потребна обећања: много и често су их слушали од пољске владе, а положај

Православне Цркве у Пољској и Литванији је био толико жалостан да православци више нису имали снаге да чекају и желели су да краљ одмах призна митрополита и владике које

је рукоположио патријарх Теофан. Међутим, уместо овога он издаје универзале против ових јерарха с наредбом да се

ухапсе као сумњива лица и затворе у тамницу, а у Виљнусу је прописивао, осим тога, да се

изврши најстроже и дужно истраживање о лицима која су указивала покровитељство и помоћ Мелетију Смотрицком којег је Теофан унапредио у чин Полоцког архиепископа и

да призна над собом његову пастирску власт.439 На крају су покренути нови прогони на

434

Арх. Ј.-З. Р., део I, т. VII, 306-307. 435

Хришћ. лект. 1905. г., децембар, стр. 736-37 (чланак проф. Жуковича). 436

Ibid., 1905. г., децембар, стр. 739. 437

Relacye nuncyusznw. .., 11, 124, напом. 438

Vol. leg. III, 184, § 40, con. Vol. leg. II, 438-39, § 28. 439

Хришћ. лект. 1906. г., мај, стр. 699.

99

православце у многим градовима Пољске и Литваније и сурове репресије против четири члана Виљнуског магистрата и дванаест грађана града Виљнуса. 440

Жалостан положај православаца око 1621. године посебно живо је приказан у

протестацији православног митрополита Јова Борецког коју је он унео у кијевске гродске књиге 15. маја 1621. године. Ову протестацију је упутио у име своје, митрополита, и свих

епископа које је хиротонисао патријарх Теофан, у име целог клира митрополије и епископија руских и ―свега великог и славног рода руског у Пољској круни и Великој Литванској кнежевини, који никада није одступао од свог архипастира – његове светости

константинопољског патријарха и није закључио унију с Римском црквом‖, тј. у име кнезова, угледних велможа, свег витештва, племства и простих људи руских војводина и

земаља. Протестација је упућена против унијатског митрополита Јосифа Вељјамина Рутског и њему потчињених епископа, који су одвојивши се од врховних архипастира руског народа – константинопољских патријараха не престају да се издају пред краљем

као прави и законити митрополити и владике руског народа. Добивши од краља даровне повеље они су ―чинили и настављају да чине многим

људима руског народа велике и нечувене увреде насилно одузимајући цркве, манастире и имовину која им припада, хватајући духовна и световна лица, убијајући их, затварајући, тукући, угњетавајући на сваки начин‖. Кад су на тај начин вршили насиље над

православнима у вери и савести допутовао је у Кијев ―његова светост Теофан, патријарх Јерусалимски, један од законитих пастира васељенских и учитеља Русије ‖. Ослањајући се

на пуномоћи које има од Константинопољског патријарха и на законе Пољско-Литванске државе, који су повољни за православце, а нарочито на акт сједињења Кијевске кнежевине и Пољске (1569.г.), на уставе о грчкој религији из 1607., 1609., 1618. и 1620. г. и на

привилегију која је издата на сеиму 1607. године патријарх Теофан је поставио и посветио за митрополита и епископе лица наведена на почетку протестације. Остало је само да се

замоли краљ да их одобри и да им да цркве, манастире и имовину, сједињене с њиховим дужностима, свеједно да ли за време њихових садашњих поседника или после њихове смрти; међутим, одступници од православља (Рутски и владике-унијате) су ову ствар

краљу приказали у неповољној светлости за православце и добили су из краљевске канцеларије универзал ―противан љубави хришћанској, закону, уставима и даровницама

датим руском народу, увредљив и сраман‖, универзал о томе да јерарси које је рукоположио Јерусалимски патријарх треба да се хапсе, хватају и кажњавају. После овога митрополит Јов Борецки наводи дуг списак насиља којима су се на разним местима

подвргавали православци због овог универзала, при чему истиче да нема довољно папира како би се описала сва она угњетавања и сви притисци којима се подвргавају православци

искључиво због грчке религије, због тога што служе богослужења по староставном чину и обичају. На крају је митрополит Јов свечано сведочио и протествовао против универзала добијених на превару из краљевске канцеларије и против безаконих поступака унијата

уопште. Уколико због тих поступака руски народ буде био приморан да дође у неко замешатељство кривица за све ће бити на унијатским властима које чине насилне нападе

на слободу, веру, лица и имовину православних. Поводом свега наведеног у протестацији митрополит Јов Борецки ће бити предан на суд с унијатским јерарсима. 441

Критичан положај Речи Посполите подстакао је Сигизмунда III да сазове сеим и

1621. године Због крајње опасности од Турака краљ је одлучио да га скратки (na czas krotki zgromadzic musieli).442 Неправичности и прогони које су трпели православци давали

су им основу да наступе и на овом сеиму са својим захтевима; међутим, овог пута су се уздржали од наступања. По изјави митрополиа Јова новопостављени јерарси су одлучили да због велике опасности по отаџбину треба више да размишљају о целовитости државе

440

Ibid., 1906. г., мај, стр. 700-709. 441

Рук. Архива зап.-рус. унијат. митр., I, № 458, л. 44-47 — код проф. Жуковича. Хришћ. лект. 1906. г.,

август, стр. 200-206. 442

Vol. leg. III,198, § I.

100

него о сопственој части и по савету оних ―којима је природно било да о овоме саветују на здрав начин‖ нису хтели да у тако тешком и опасном моменту својим појединачним проблемима отежавају опште државне ствари, зато што су немирне главе чак и најмирнија

дела православаца навикле да приказују као бунт; због свега овога православни јерарси су одложили своју ствар до повољнијег времена.443

Православно племство такође није постављало питање о положају православља. Уопште, православци су се на сеиму 1621. године ограничили само тиме да предају Verificatii niewinnosci коју је саставио Мелетије Смотрицки у циљу да расеју оне штетне

по православље гласине које су ширили унијати. Недавно обећање краља козачким изасланицима да ће одобрити митрополита и владике које је рукоположио патријарх

Теофан деловало је умирујуће на православно становништво.444 Међутим, време је протицало. Козаци су својом чврстоћом под Хотином спасили Пољску од пустошења Турака и помагали су да се закључи примирје између Пољске и Турске; стигао је још да

допутује у Кијев и Сагајдачни, тешко рањен у последњем рату, а краљ није журио да испуни своје обећање о признавању васпостављене православне хијерархије.

15. децембра 1621. године Јов Борецки се обратио кнезовима, велможама, племству, витештву и сваког звања људима старе источне вероисповести са саветом да чврсто стоје у православљу и издејствују код краља признање обновљене хијерархије.445

Пошто су свуда унијати притискали православце кијевски грађани се обраћају хетману и запорошкој војсци с молбом да се заступе за ―зневолену‖ браћу, за православне цркве у

Лавову, Перемишљу, Бресту, Виљнусу, Могиљову, и у целој држави и за митрополита. ―Ми преко својих изасланика (писали су кијевски грађани) неколи ничого не довјејемо сја, которих до короља албо хетмана посилајемо, бо љахове давно бољше нахлебством и

хитростју, и нижли моцју‖ навикли су да узимају.446 Вероватно уз утицај повеље митрополита Јова од 15. децембра 1621.г. и наведене

посланице кијевских грађана запорошки козаци почетком 1622. године шаљу краљу изаслаништво с писаном молбом за умирење православаца (што је могло да подстакне на признавање православних јерарха) и уништавање уније. Ово умирење је требало да се

односи на све православце, а не само на козаке, јер ако краљ пожели да умири само козаке, цела Русија ће по речима козачке повеље Сигизмунду III пожелети да постане

козачка, зато што свако жели мир у верским стварима. А с молбом за укидање уније обраћао се краљу последњих дана марта 1622. г. и Сагајдачни који је био на умору. Кад је сазнао за тешку болест (од рана задобијених у рату) Сагајдачног Сигизмунд III му је

послао свог лекара; међутим, његово присуство се показало сувишним: снаге запорошког хетмана су слабиле, осећало се приближавање смрти, због чега он шаље назад краљевског

лекара. Притом моли (у посебном писму) Сигизмунда да сачува козаке од угњетавања, као и о томе да се ―знесјонаја‖ у Русији од страна патријарха Теофана унија ―убудуће у овој Русији никада не обнавља и своје рогове не подиже‖, јер православци се ―и без икакве

уније и шизме‖ надају да ће добити спасење.447 Наведене околности сведоче о томе да је положај православаца у ово време био крајње жалостан, и да је то и краљу било познато.

Крајем 1622. године Сигизмунд III је објавио о сазиву сеима за 24. јануар 1623. г.. Православци су почели енергично да се припремају за њега како би издејствовали одобрење обновљене хијерархије. Крајем 1622. године издата је Justificacia niewinosci,

коју је сачинио Мелетије Смотрицки, књига, написана у форми молбе упућене краљу у име руске хијерархије ―старе грчке религије‖; потписао ју јемитрополит Јов Борецки ―са

свим руским епископима‖. У њој се доказује мисао да је руски народ и за време својих

443

Арх. Ј .-З. Р., део. I, т. VII, стр. 526 (Justificacia niewinnosci). 444

Хришћ. лект. 1906.г., септембар, стр. 352-53 (чланак проф. Жуковича). 445

―Аби... правдиваја всходнаја, ниње одновленаја... в руској церкви устати мела свјатиња‖. Материјали.., №

38, стр. 261-264 (Т. К. Д. А., 1878. г., август). 446

Археогр. Збор. I, № 90, стр. 265-66. 447

А. Ј. и 3. Р., т. II, № 47, стр. 72-73.

101

руских кнезова и за време свих пољско-литванских владара увек уживао слободу и сва државна и друштвена права и преимућства везана за ову слободу. Ова слобода је потврђена законима, дарованим повељама, сеимским уставима и краљевским заклетвама.

Сам Сигизмунд III је својом заклетвом за време крунисања потврдио своје обећање да ће поштовати сва права и слободе руског народа, међу којима је увек било и право да

има своју хијерархију која зависи од константинопољског патријарха. Све је у Justificacii niewinosci написано у циљу да оправда митрополита и владике од бесмислених и увредљивих гласинакоје су о њима ширили унијати и непријатељи православља. На крају

Justificacii митрополит изражава наду да ће краљ милостиво примити ―нотификацију‖ коју у писму достављају он и владике и показати према свима своју краљевску милост и

скинути с њих бешчашће које је на њих бачено универзалима,448 ―Јустификација‖ је била намењена краљу. Међутим, пошто се он увек саветовао с члановима сената који је служио као посредник између краља и пољског дома, православци су издали и друго дело

Supplicatia, тј. молбу ―духовном и световном сенату... од становника Круне и Велике Литванске кнежевине, људи племићког порекла старе грчке религије‖.449

Supplicatiu, је сачинио Мелетије Смотрицки који је више пута помињан, уз намеру да сенаторе учини благонаклонима према православцима; она се одликује дужином и тиче се свих прекршаја и насиља које православном становништву причињавају католици и

унијати. ―Није тајна за ваше преосвећене висости и височанства сената да је пре 28 година у нашем руском народу дошло до несрећне поделе религија, није тајна зато што за ваше

висости‖ не може бити ништа непознато од ствари које се тичу вере, закона, слободе и правила који су у свој овој славној краљевини били зло смишљени и кршење права (bezprawia) које се чинило и притисци (oppressiey) над племством и грађанима, духовним

и светским, преко мандата, посредством казни (poenowania) и данака према нама, руском народу старе грчке религије, по захтеву (za intantia) духовних начелника који су отпали у

овом руском народу од послушања Источној Цркви. Познато је и то какве молбе са сузама, какве јадиковке, какве жалбе на притиске

(molestacie) смо ми, руски народ, излагали на свим сеимовима наведених година његовој

милости краљу, милостивом владару нашем, сенату и целој Речи Посполитој... 28 година извештавамо и говоримо на сваком сеиму да нам се чине велике неправде и несносна

угњетавања од стране наших одступника митрополита и владика, кукамо, плачемо и молимо да по вашем моћном заступништву код његове милости краља, нашег господара, руски народ буде ослобођен овог горе поменутог притиска, међутим, то до дана данашњег

нисмо добили. Трпимо велику штету (praejudicia), трпимо сурови притисак и нема никога у отаџбини ко би се за нас заступио. Одузета су нам права, одузети су закони и слободе,

наређују нам да им служимо и телом и душом они који у односу на нас немају никакво право, никакву власт, никакав доступ (przystepu)... И на данашњем сеиму покорно и понизно молимо велможне панове наше: будите добри да усагласите наш положај с

општим законима (condescendowac communi legum sorti)... Руски народ не моли за туђе, већ за своје сопствено; моли да се не крше његова

права, моли да се сачува слобод и то у чему? У вери која је заручена (poslubiona) самом Богу...‖450 У таквом духу је била сва Supplicatia. Ту се указује на то да покровитељством унији влада крши сва она права која су од давнина дата православцима, при чему су се

они посебно позивали на акт Лублинске уније из 1569.г.,451 чак она права која је данашњи краљ дао православцима (повеља патријарху Јеремији о његовој јурисдикцији над

православнима).452 Ови прогони и ограничења православаца упркос краљевској заклетви,

448

Арх. Ј .-З. Р., део I, т. VII, стр. 511 -532 (Justificacia n iewinnosci). 449

Документа ко ја објашњавају историју западно-руске покрајине... № 19, стр. 230-311. 450

Документа ко ја објашњавају историју западно-руске покрајине... № 19, стр. 230-234. 451

Ibid., стр. 250 и 252. 452

Ibid., стр. 240.

102

коју је дао приликом ступања на престо,453 нарочито јарко и живо сликају невоље које православцима причињавају поборници и пропагатори уније, при чему се наводе лица и градови у којима су се дешавала набројана насиља. Supplicatia се завршава молбом да се

укаже снисхођење према положају православаца, избаци ―јабука раздора‖, унија, која је уместо јединства и слоге изазивала само неслогу, мржњу и непријатељство454 и да се краљ

убеди да испуни на овом сеиму сва обећања која је дао њима, православцима, управо: оклеветаним и окривљеним њиховим јерарсима, лишенима части услед његових универзала, да се врати част и краљевска милост и дају епископски престоли.

Не ограничавајући се предајом опште ―Супликације‖ племство иступа у заштиту православља и појединачно, по војводинама, укључујући своје захтеве у погледу религије

и инструкција сеоским (земским) посланицима. Ради примера може се указати на инструкцију Луцког сеимића волињске шљахте. ―У погледу грчке религије (гласи ова инструкција), која обично јако отежава сеимове, посланици треба да се труде да она на

предстојећем сеиму добије истинско задовољење у складу с уставом из 1607. године и привилегијем, који је дат на истом овом сеиму, јер им се и сада у неким местима чине

неправде (praejuditia); они треба да моле да поменута привилегија буде унета у Volumen legum (у свод закона), а они који не желе да прихвате унију не буду насилно принуђивани на њу и угњетавани процесима (prawem przyciskani nie bywali)‖. Због честих насиља, која

католици причињавају над зборовима, племићким кућама, црквама и молитвеним домовима осталих припадника других вера посланици се задужују да инсистирају на

сеиму да слична насиља коначно буду прекинута, а кривци (укључујући и студенте језуитских школа) добију заслужену казну. 455

За предстојећи 1623.г. сеим су се спремали и запорошки козаци: они су одлучили

да унесу на овај сеим своје захтеве црквено-религиозног карактера. Изаслаништву које су изабрали козаци била је дата инструкција која се састоји од 14 тачака, од којих се

црквених ствари тичу прва и тринаеста. По смислу наведене инструкције запорошки изасланици морају да моле на сеиму ―да његова милост краљ у складу са својим обећањем укроти (uskromiwszy) несугласице у вери како у Круни Пољској, тако и у Великој

Литванској кнежевини и изволи да нареди да се темељно умири стара грчка религија, да унијате од Цркве у име њихово удаљи, а духовнике, које је посветио јерусалимски

патријарх, укинувши универзале у супротности с њиховом чашћу при црквама и имањима, који су им припадали од давнина.‖ Тринаестом тачком инструкције запорошки изасланици су се обавезивали да моле за издавање привилегија ―за братство при основаној

у Кијеву цркви Свете Богородице (S. Bogorodzice) и за школу ради науке и обуке деце на различитим језицима‖.456

У осталих дванаест тачака козачке инструкције садржали су се захтеви у погледу слобода и преимућстава козачког слоја које су нарушавала разна лица. Козаци, свесни својих недавних заслуга пред државом смело су захтевали оно што је имало огроман

значај за цело православно становништво, управо одстрањивање унијатских владика, признавање обновљене православне хијерахије с враћањем цркава и манастира који су јој

одавно припадали, и на крају, одобрења од стране владе основаног 1615.г. уз покровитељство и помоћ козаштва, у Кијеву Богојављенског братства и школе која је при њему отворена, јер она још није имала владину дозволу за своје постојање и представљала

је с правне тачке гледишта нелегалну установу. Расположење православаца и њихова припрема за сеим 1623. године били су познати противничкој страни. Рутски и католици

су се плашили за судбину уније и с бригом су ишчекивали сеим. Захваљујући извештајима

453

Ibid., стр. 238. 454

Ibid., № 19, стр. 300. 455

Арх. Ј .-З. Р., део II, т. I, № 13, стр. 134 и 141-142. 456

Хришћ. лект. 1907.г., фебруар, стр. 170-171, чланак проф. Жуковича. Он сматра да је преписивач речи

―Св. Богородице‖ написао грешком зато што се овде подразумева Кијевско братство при цркви

Богојављења. Ibid., фебруар, стр. 171, нап. 38.

103

Тореса папски двор је био добро упознат са ситуацијом уније у Пољској и значајем запорошких козака у борби између уније и православља.457

Ради подржавања уније за Пољску је 1622. г. одређен нови нунциј Ланцелоти. У

инструкцији која му је дата говорило се да је ствар с руским шизматицима важна, тешка и опасна, јер су унијатски епископи који се налазе у Пољској и свештеници готово без

пастве и у великом страху да не буду истерани с катедри и да им не буду одузете цркве. Због тога што су неки католици мислили да би било боље да није било уније, нунције је био задужен да пажљиво прати противнике уније и уколико сазна за замисли против

унијата морао је да предузме на сеиму одговарајуће кораке у корист истих. 458 Папа Григорије XV је својим посланицама храбрио митрополита Рутског, а краља (и сенаторе)

је убеђивао да бране интересе уније од светогрдне дрскости козака, који руше храмове и убијају свештенике, убеђивао их је да сакрушавају дрске тежње шизматика и газе ове лавове и драконе.459 Папске посланице су распиривале фанатизам латињана и чиниле их

крајње непријатељски расположенима против шизме. Наизглед, православцима је све ишло на руку. Захваљујући релативном миру у

области спољашњих односа Пољско-Литванске државе посланички дом је имао могућности да посвети много пажње унутрашњим државно-друштвеним питањима, зато је сеим из 1623. г. и био врло непријатан за краља: на њему се оштро открило незадовољство

Пољака против Сигизмунда III због његове антинационалне, искључиво династичке политике (непријатељство с Густавом Адолфом због шведске круне и недостатак жеље да

се с њим сачува чврст мир, пријатељство с немачким императором Фердинандом II, који је био заузет тридесетогодишњим радом) и због неких његових унутрашњих налога (давање богате Вармијске катедре свом деветогодишњем сину Јану Албрехту). Опозиција

је сачинила списак егзорбитанција или нарушавања права племићке класе, која садржи четрдесет пет тачака које веома подсећају на рокошове чланке (артикуле).

У ове тачке било је укључено и следеће питање: ―Због чега се упркос уставима из 1607. године и касније из 1620. године о грчкој религији нарушавају права људи грчке религије?‖ Пошто поменути устави садрже обећање да ће дати православцима њихову

сопствену, хијерархију признату од стране владе, у наведеном питању пољског дома садржао се захтев да краљ објасни, зашто се црквене дужности и духовна имања не дају

православним племићима. У таквим околностима православци су могли да се надају да ће исход сеима бити повољан за њих, али је васпитаник језуита умео прилично успешно да се извади из тешког положаја. Краљ је осим већ спремних изговора имао још и прилично

јаку дворску партију која га је подржала. 460 Иста ова дворска партија, руковођена језуитима, није дозволила да се коначно задовоље људи грчке религије. На тачку

егзорбитанције која му је поднета због чега се ―крше права људи грчке религије‖ Сигизмунд III је одговорио и 1623. г. онако као што је раније одговарао на молбе и захтеве православаца.

Људима грчке вере (гласио је краљевски одговор) његова краљевска милост не крши никаква њихова права. Његова краљевска милост не наређује да се било ко

приморава на унију и на силу вуче и да било ко због религије трпи кршење права и угњетавање и приликом поделе дужности и имања духовних извољева да поштује опште законе и одлуке устава сеимова из 1607., 1609. и 1620. године. У складу с њима и са

старијим законима, које су дали претходници његове краљевске милости, у складу са древним обичајима, он извољева да даје духовне бенефиције људима племићког слоја

религије грчке‖. Као и раније, краљ под људима грчке религије није подразумевао православце, већ унијате и на њих је примењивао уставе који су били донети на захтев и у корист православаца. И ово је било мало. У даљем делу краљевског одговора садрже се

457

В. горе, стр. 223. 458

Relacye nuncyuszow .., II, 164-167. 459

Theiner..., t . III, pp. 368-69. 460

Szujski III, 225; Хришћ. лект., 1907. г., фебруар, 176; март, 304.

104

директне оптужбе православаца уопште и јерарха које је рукоположио патријарх Теофан, између осталог, за нарушавање друштвеног реда.

―Упркос горе поменутим уставима и упркос древним законима и обичајима

лакомислени људи простонародног порекла (plebeae conditionis) Борецки и Смотрицки и други су се усудили да против права величанства, без обавештења и без знања његове

краљевске милости, приме посвећење на митрополију и владавину ових владика и њиховог поседника од сумњивог човека-туђинца, поданика турског цара, који овде, у власништву његове краљевске милости, није имао никакву јурисдикцију и очигледно је да

је послат како би за време турског рата подбунио поданике његове краљевске милости против њихове сопствене врховне власти. Ово је био дословно crimen laesae majestatis и

пренебрегавање достојанством и влашћу његове краљевске милости, која је дата његовој краљевској милости од Господа Бога. На територији његове краљевске милости нико други не може бити архиепископ, епископ, митрополит и владика, већ само онај кога

његова краљевска милост изволи да именује (mianowac у podac). А ови људи су без постављења од његове краљевске милости пожелели да буду и постану митрополити и

владике, иако дужности нису биле слободне и по њиховом наговору и сугестији долази до великих насиља (excessy) и нереда.

Примера ради, у краљевском одговору наводи се случај насиља над четири

базилијанца у Кијеву,461 помиње се случај с Антонијем Грековичем, игуманом Видубецког манастира и то да ―у Минску и многим другим градовима (православци) насилно

одузимају цркве које плаћају данак његовој краљевској милости без икакве кривице бију и убијају монахе и свештенике и чине друга велика насиља. Дакле, сами они који се жале презиру права врховне власти његове краљевске милости и одлуке сеима, а његова

краљевска милост и унијати ни на који начин не крше њихова права и никакву праведну кривицу нису показали и не могу да покажу‖. Дакле, краљ ни на који начин није био

склон да побољша положај православља и чињеницама које је навео о насиљу православаца над унијатима покушавао је да докаже да први не заслужују никакве уступке и снисхођење с његове стране.

Међутим, пошто је још увек свеже било обећање које је дао пре Хотинског похода козачком посланству (истом оном у којем су били Сагајдачни и епископ Јосиф Курцевич)

и пошто је његово оштро одбијање могло да се не свиди заштитницима православља на сеиму краљ наводно пристаје на уступак православцима и ради умиривања несугласица међу људима грчке религије пристаје на то да ―духовна лица обе стране одреде време и

место где би и када би окупивши се без великог збора светских људи (који су за ово мање компетентни)462 у присуству комесара одређених за ово од стране његове краљевске

милости, расудила и поразговарала о међусобном чврстом помирењу. А ако не би могла да дођу до сагласности, краљ жели да се у складу с горе поменутим уставима из 1607., 1609. и 1620. године у будуће обе стране придржавају (uspokojenie), не причињавајући

једна другој кршење права и било какву увреду‖.463 Православци су схватали бескорисност сабора православне и унијатске хијерархије

и уз помоћ посланика који су с њима саосећали, а нарочито козака, који су претили

461

Насиље над четири монах-базилијанца одиграло се 8. септембра 1622.г. у Кијеву. Запорошки козаци су их

заробили у Софијском храму и подвргли осмонедељном заточењу у Терехтемировом манастиру из којег су

били ослобођени по заступништву митрополита Јова Борецког (Арх. Ј. -З.Р., део I, т. VII, стр. 588-89). С

молбом за њихово ослобођење су се обраћали и сам краљ и велможе. Неки од последњих су изјављивали

козацима да ће ―брже добити на сеиму оно што желе ако ослободе унијатске монахе‖. ―Хришћ. лект.‖ 1907.

г., март, стр. 307, нап. 70. 462

Снага православља се садржала у тесном јединству хијерархије с мирјанима; православље су подржавали

и штитили од уније шљахта, грађани и козаци, у сагласју с којима су деловали и нови јерарси. Сигизмунд је

очигледно желео да уништи ову слогу како би, као што је било и пре Брестске уније, олакшао успех

―сједињења‖ с Римском црквом. 463

Хришћ. лект. 1907. г., март, стр. 305 и 310.

105

устанком у случају да њихови захтеви не буду задовољени,464 издејствовали су ради ―чврстог и истинског умирења у грчкој религији с обе стране‖ да краљ одреди специјалну комисију која се састоји од сенатора и сеоских посланика. Његов председник је био

Гњезненски архиепископ Лаврентије Гембицки, а у њој су учествовали, осим сенатора и посланика, католички бискупи и Рутски с пет унијатских ―очева‖; били су позвани и

православни јерарси: митрополит Борецки и архиепископ Мелетије Смотрицки које су козаци позвали у Варшаву за време сеима. Ова комисија је требало да размотри захтеве које су поднели православци и жалбе које су поднели против унијата.465 Гњезненски

архиепископ је наводно предложио православцима и унијатима да организују заједнички сабор или саветовање ради братског разматрања својих несугласица, али су православци

одбили било какав сабор. Њихови захтеви и жалбе су остали без задовољења: унијати би наводно доказали комисији да су у праву и православци су по речима Рутског били ―побеђени‖.466

Дакле, захваљујући напорима краља и дворске католичке партије, наде православаца у сеим из 1623. г. се нису оправдале, њихови захтеви нису били задовољени,

а сеим се ограничио само оваквом кратким уставом. ―Умирење подељених људи у грчкој религији због хитних послова Речи Посполите, одлажемо до будућег сеима, а данас чувамо мир ab utrinque (с обе стране), како за духовне, тако и за световне људе

cujuscunque status et conditionis (сваког звања и стања)‖. Он није садржао ништа ново, али због упорности с којом су православни инсистирали на својим правима њој је још додато

да ―сви процеси дворски и комесарски, декрети, банице, секвестри, одлагање (suspensy) због (ratione) несугласица у религији, ако би се такве ab utrinque, појавиле‖ укидају се (kassuiemy).467

Устав из 1623. године није давао православцима оно што су они покушавали да издејствују: унија није била уништена, влада није признала васпотављену хијерархију,

међутим, она им је ипак нешто дала. По смислу овог устава требало је да се прекину судски прогони васпостављене православне хијерархије и њених следбеника, како од стране владе, тако и унијата. На индиректан начин њим су анулирани краљевски

универзали из 1621.г. у којима су православни јерарси били оптужени за издају, и самим тим ови јерарси су проглашени за невине. Овај устав је, на крају, стварао и за православне

јерархе извесну могућност више или мање мирног фактичког постојања у држави и њихово слободно вршење својих обавеза.468

Устав сеима из 1623.г. о грчкој религији мало је давао православном становништву,

међутим, и оно што је давао нимало није побољшавало положај православља. Унијати нису ни хтели да чују за укидање процеса сваке врсте, декрета, баница, секвестара,

одлагања, која су настала с једне и с друге стране услед несугласица у религији; они су као и раније угњетавали и прогањали православце, одузимали су им цркве, приморавајући на унију, прогањајући за чврстину у православљу духовна и световна лица. Уовом смислу

из редова унијатске хијерархије издвајао се полоцки архиепископ Јосафат Кунцевич. Фанатички одан унији с римским престолом он је мрзео шизму и није се заустављао ни

пред каквим средствима ради њеног истребљења. Много невоља и несрећа су од Кунцевича искусили православци у Витебску, Полоцку, Орши, Могиљову и Мстиславу и, наравно, осећали су према њему страшну мржњу. Кунцевич који је прогањао православце

до сеима 1623. г., ни после њега није прекинуо своје прогоне, упркос уставу овог сеима.

464

Хришћ. лект. 1907. г., март, 317. 465

Хришћ. лект. 1907. г., март, 311-312. Осим увреда и угњетавања православаца наведених у ―Супликацији‖

оне су се садржале и у, по мишљењу проф. Жуковича, списку који су предали козаци Obraz, ktore sobie

pretenduia miec w Religii Greckiey. Хришћ. лект. 1907.г., фебруар, стр. 184-185, нап. 55. 466

Хришћ. лект. 1907. г., март, 312-313. 467

Volum. legum. III,217, §8. 468

Макарије XI, 301-302; Хришћ. лект. 1907. г., март, стр. 316 (чланак проф. Жуковича).

106

Својом ревношћу према унији, која се огледала у прогањању православаца он је запањивао чак и пријатеље уније. Литвански канцелар Лав Сапега, један од ―аутора‖ уније, по сопственим речима, плашио се да суровост Кунцевича не изазове експлозију

народног гнева, опасног по државни мир, јер је за православље била сва Украјина, сва Русија уопште и посебно козаци; он је саветовао Кунцевичу да умери свој жар,469 али

Кунцевич није обраћао пажњу на разумне савете својих добронамерника и наставио је да угњетава православце у својој епархији. Нарочито је угњетавао православно становништво Витебска. Овде је 1622. г. одузео од православаца све њихове цркве. За

обављање богослужења православци су уредили ван града две привремене колибе и ту су се окупљали на молитву на највеће негодовање ―душегупца‖ Кунцевича. На крају је

трпљење православних Витебљана било исцрпљено и они су га 12. новембра 1623.г. убили. Страшна казна је задесила витебско православно грађанство: деведесет три човека било је осуђено на смртну казну (од њих је 74 побегло из Витебска још пре суда и било је

осуђено у одсуству), њихова имовина конфискована, а град је био лишен Магдебуршког права.470

Оваква жалосна појава као убиство полоцког унијатског архиепископа изазвана је изузетно тешким положајем православља, у којем се налазило упркос горе размотреним уставима ―о грчкој религији‖. Фанатици, слични Кунцевичу нису ни хтели да чују за

уступке православљу и зато је обећање сеима из 1623.г. да ће на следећем сеиму умирити ―разједињене људе грчке религије‖ остало само обећање. Ни пољска влада, ни сеим, на

којем је преовлађивала католичка већина нису размишљали о побољшању положаја Православне Цркве што се потврђује прегледом следећих одлука сеима о ―грчкој религији‖.

Сигизмунд III који је маштао о повратку изгубљене шведске круне мислио је да поведе нападачки рат против храброг и смелог краља Густава Адолфа. Пошто су му за

овај рад била потребна средства, он је 6. фебруара 1624. године сазвао хитан и скраћени тронедељни сеим (seym krytki),471 од којег је хтео да издејствује уплату за вођење рата који је прижељкиао. Племство уопште није било склоно да даје новац краљу за шведски

рат и према краљевим плановима се негативно односило. Иако је сеим био сазван са специјалним циљем ―ради отклањања спољашње и унутрашње опасности‖, изасланици су

поднели захтеве и у погледу других питања унутрашњег живота државе. И на овом сеиму, као и на претходном, краљу су подносили списак егзорбитанције. Православци су искористили случај и покренули питање ―о умирењу људи грчке религије‖. Минско

племство је наложило својим изасланицима ―да се труде да умире на сеиму, у складу с њиховим дреним правима и привилегијама све људе старе грчке религије, којима је већ на

прошлом сеиму дато обећање њиховог обавезног умирења‖.472 На сеиму је поднесак православаца био уважен и у списку егзорбитанције тачка о

умирењу грчке религије је заузимала једно од првих места.473 Међутим, и на сеиму из

1624.г. православци нису ништа успели да остваре, пошто сеиму није пошло за руком да донесе било какву релативну егзорбитанцију. Као што се види из рецеса сеима из 1624.г.,

саветовање о отклањању спољашње опасности одузело је готово све време овог сеима, тако да је било немогуће размотрити и егзорбитанцију, и питање о заједништву (de incompatibilibus), ни чланака, који су дати на сеимићима области. Разматрање свега овога

одлагало се до другог сеима, на којем ће се као што је то условљено и претходним рецесима пре свега разматрати како задовољити друштвене захтеве и правичне молбе

становника (poddanych naszych) и како да се у стварности (skutecznie) исправи оно о чему

469

В. писмо писмо Сапеге Кунцевичу од 12. марта 1622.г. – Бантиш-Каменски..., стр. 75-84. 470

Хришћ. лект. 1907. г., септембар, стр. 311 (чланак проф. Жуковича). 471

Vol. leg. III, 222, § 1. 472

Хришћ. лект. 1908. г., март, 398. 473

Арх. Ј .-З. Р., део. I, т. VII, стр. 571.

107

се говорило у егзорбитанцијама (to со exorbitowalo) и што захтева исправљање.474 1632.г. православци су потпуно основано изјављивали на конвокационом сеиму да је њихов захтев о грчкој религији заједно с другим егзорбитанцијама укључен у регистар сеима из

1624. године.475 Очигледно је да су православци овај рецес схватали у смислу да су се њихови захтеви одлагали до следећег сеима с обавезом да обавезно на њему буде

размотрени. Међутим, ни три следећа сеима из 1625. и 1626. г. нису донела ништа добро за

православље које је било прогањано без обзира на то што су и козаци поднели упорне

захтеве у погледу побољшања његовог положаја. У јануару 1625. године козаци су на сеим послали делегацију од тројице људи и наложили јој да се заступа пред краљем и

сеимом како за своје сопствене потребе (за надокнађивање штете која им је причињена), тако и за потребе Цркве. Било им је наложено да моле да се православна руска вера чува у складу с давнашњим правима и слободама, старији људи духовног звања – митрополит

Јов Борецки и владике који су били у послушању и под благословом Источне Цркве оставе на миру и да они посебном привилегијом (―листом‖) буду утврђени и снабдевени

црквеним имањима. Прогони и мучења које су унијати чинили према православцима морали су бити прекинути; Кијево-Печерски манастир је требало да буде остављен на миру, а за архимандрита у њему утврђен је ―краљевским листом‖ Захарија Копистенски

који је по праву које је одавно дато овом манастиру привилегијом изабран од стране све печерске браће, племства Кијевске војводине и витештва запорошке војске. 476

Сеим је скренуо пажњу на захтев козака и православних сеоских (земских) посланика. У егзорбитанције које је поднело витешко коло био је укључен и захтев о умирењу грчке религије; међутим, њено темељно лечење било је одложено до будућег

сеима.477 Од онога што су захтевали козаци задовољена је само њихова молба о утврђивању Захарије Копистенског у чину кијево-печерског архимандрита.478 За

православце су неуспешни били и сеимови из 1626. г. (Варшавски општи и двонедељени Торунски, који је сазван ―због велике нужде и опасности за Реч Посполиту од стране муслимана и Густава‖,479 премда православци нису престајали да се залажу за своја права.

Козачко изасланство које је послато на први од ових сеимова није остварило ништа пошто се Пољаци након што је козаке поразио хетман Концпољски код Куруковог језера, нису

плашили. Православни посланици нису били у стању да привуку пажњу витешког кола

својим проблемима зато што су сеимови (као и племство уопште) били заузети борбом с

краљем због рата са Шведском: краљ се на све начине трудио да пролонгира њене непријатељске односе према краљу Густаву Адолфу (што је било пријатно немачком

императору, који је био заузет тридесетогодишњим ратом, јер је Пољска тиме задржавала шведског краља од активне помоћи немачким протестантима), а посланици су инсистирали на закључивању мира, који је нудила шведска влада.480 Овим, а касније и

интригама католичке дворске партије треба објаснити чињеницу да су сеими из 1626. године ћутали о захтевима православаца. Тек се сеим из 1627. године под утицајем

упорних захтева православаца у погледу права њихове религије сетио обећања из 1623. 1624. и 1625. године. Вероватно се влада, којој су била потребна средства за вођење рата, плашила минирања сеима од стране православаца и како би их макар мало умирила

дозволила је да се донесе одлука о уставу о грчкој вероисповести. Она је кратка и садржи понављање оног што је раније било одлучено.

474

Vol. leg. III, 226, § 19. 475

Арх. Ј .-З. Р., део I, т. VII, стр. 571. 476

Голубев, Материјали..., стр. 276-77, напомена № 41 (Т. К. Д. Ак., 1878. г., август). 477

Арх. Ј .-З. Р., део I, т. VII, с. 571. 478

Привилегиј 7. фебруар 1625. г. — Голубев, Материјали..., № 42, стр. 277-78. 479

Volum. legum. III, 237-241; 250-252. 480

Szujski III, 227-28.

108

―Пошто на данашњем сеиму због недостатка времена (dla scisloci czasu), грчка вероисповест није могла бити задовољена, пуштамо је у рецес до другог сеима, а у међувремену (interim) одређујемо да обе стране буду сачуване у миру‖.481 Међутим, ни

овог пута влада није журила да испуни обећање сеима из 1627. године. Прошла су три сеима – један 1628.г.482 и два (обичан шестонедељнии и ванредни двонедељни) 1629.г., а о

умирењу није било никакве одлуке, премда православци, као и раније, нису престајали да захтевају за себе мир и слободу од унијатског угњетавања. 483 Тек је сеим из 1631. године обратио пажњу на њихова инсистирања. На овом сеиму је стари краљ био веома спреман

на уступке према захтевима племства, јер је имао у виду своје породичне интересе. Раније је истакнуто да је он дао богату Вармијску епископију свом сину Јану Албрехту, што је

изазвало јако незадовољство племства. Сада је, осећајући да је слаб, краљ обавезно хтео да издејствује од сеима потврду овог именовања. У овом циљу он и даје уступке племству на шта раније није пристајао (потврда дипломе о слободном избору, која је издата још на

сеиму 1607. године, откуп Живецких имања из руку краљице и др.).484 Чинећи уступке племству уопште влада је с овим истим циљем требало да уважи и

молбу православног племства, зато што је оно упорно покушавало да оствари обнављање својих верских права.

У инструкцији волињских посланика налазио се захтев да грчка религија, свеједно

каква била, унијатска или неунијатска буде чувана по давнашњем праву и претходним уставима. Због тога што неунијати трпе на многим местима неправде (praepediciam), ови

посланици су по инструкцији морали да се залажу за то да у потпуности буде обезбеђен мир, без кршења давнашњих права, како би унијати и неунијати живели мирно и у складу с ранијим уставима, како се једни не би мешали у јурисдикцију других. Исти ови

посланици су били дужни да моле краља да кијевски неунијати буду награђени од стране унијата за то што су ови срушили кијевски Свето-Николајевски манастир.485

Као велики подстицај за владу на уступке у корист православља могла је да послужи и жеља да се умире немири међу православцима. 1630.г. у Украјини је дошло до устанка козака под вођством Тараса Трјасила. Пошто овај устанак није био подигнут само

због козачких класних интереса, већ и у име угњетаване религије, с њим су саосећали сви православци, укључујући и православни клир (наводно митрополит Јов Борецки, Петар

Могила, који је тада био кијево-печерски архимандрит и др.).486 Иако је пољска влада победила козаке, расположење у руском народу је остало немирно и непријатељско према Пољској. Директан интерес владе је био да орасположи православце својом спремношћу

на уступке како не би доживела оне велике губитке које је морала да претрпи приликом

481

Volum. legum. III, 263, § 16. 482

У универзалу о порезима, ко ји је издат на Варшавском сеиму 1628.г., православни клир се разликује од

унијатског и налаже му се да плаћа исте доприносе какве је давао латински и унијатски клир. ―Што се тиче

руских лица духовног звања неунијата, они пре следећег сеима треба да се нађу и по угледу на наш (тј.

католички) и унијатски клир морају у одговарајућем степену да учествују у данашњој одбрани Ре чи

Посполите‖. Volum. legum. III, 282. 483

На обичном сеиму 1629.г. питање о грчкој религији представљало је једну од тачака списка

егзорбитанције предате краљу, које је су биле одложене до следећег шестонедељног сеима; дакле, темељно

умирење грчке религије се још једном одлагало на неодређено време. Арх. Ј.-З.Р., део I, т. VII, стр. 572; уп.

Volum. legum. III, 299, § 43. 484

Volum. legum. III, 318-319, § 2 и 5 – диплому о слободном избору краљ је дао 17. јуна 1607. г. на

Варшавском сеиму; 1631.г. влашћу сеима одлучено је да се обнови и унесе у Volumen legum. Живецка

имања купила је краљица Констанција, супруга Сигизмунда III за 600 хиљада злота. Пошто су по пољским

законима краљ и краљица били лишени права да стичу у Пољској земљиште у својину шљахта се веома

подозриво односила према овој куповини краљице. Шљахта се плашила да краљ не постане независнији

него што је био у односу на њу; плашила се и тога да Живецка имања која су се налазила на самој граници

Пољске, Мађарске и Шлезије, не послуже као место за усредсређивање стране во јске коју због нечега позову

краљ или чланови његове куће. Сеим из 1631.г. је захтевао да ова имања буду искупљена из руку краљице и

да се никада не отуђују од Пољске. Szujski, III, 237. Хришћ. лект., 1908 г., март, 387-88. 485

Арх. Ю.-З. Р., ч. II, т. I, 153-54. 486

Костомаров, Сaбрана дела, књ. IV, стр. 60; уп. Голубев, Материјал..., № 72, стр. 399-400.

109

умиривања Трјасила.487 Ма каквим мишљењем да се руководила пољска влада у односу на православце, чињеница да је на сеиму из 1631. године била спремна на уступке потврђује се двама уставима.

Садржај једног од њих под називом ―Грчка религија‖ је следећи: ―Иако увек желимо да људи који су разједињени у грчкој религији буду умирени, због важних

послова Речи Посполите на овом сеиму није могло доћи до тога, зато ствар одлажемо до следећег, даће Бог, сеима, а данас, заједно с потврдом ранијих устава обезбеђујемо овим уставом мир за обе стране (ab utrinque), како за духовне, тако и световне људе сваког

звања и стања (cujuscunque status et conditionis), у Круни и у Великој Литванској кнежевини‖.488 Осим наведеног устава о умирењу грчке религије, исти овај сеим је

одредио и други – ―О владичанским и црквеним имањима‖, којим је гарантовао неприкосновеност црквених имања. У Пољској, где је сваки племић могао да поступа како му драго, црквена имања су често подвргавана најездама и пустошењима од стране

суседних власника, нарочито после смрти владике. Долазило је и до тога да се неки самовољници (licentiosi) дрзну да присвоје гумна, пшеницу и осталу домаћу покретну

имовину (sprzety), немајући на то ни права, ни ваљаног разлога. На ове разбојничке нападе често су се жалили на сеимовима и у судовима.

Сеим из 1631. године је обратио пажњу на таква безакоња и насиља и да би

обезбедио ―црквена и владичанска имања Грчких цркава‖ од разарања, одређује да свако ко напада ова имања треба да буде проглашен за насилника и пљачкаша (pro violatore et

invasore). Кривци за ово треба да буду позвани, приликом процедуре истраге на првим рочиштима или седницама оног повјета у којем се одиграо преступ, на суд трибунала, у његово мало коло (przed sadem compositi judicii). Казна за овакве преступе треба да буде

инфамија. Истој овој казни и суду подлеже свако ко се усуди да нелегално влада црквеним имањима, напада на њих или их тражи од краља ad male narrata (по лажном поднеску).

Међутим, послови поводом ограничавања и обичне неправде (sprawy graniczne у simplicis injuriae) не подлежу овом уставу.489 Сеим из 1631. године је био први сеим за време Сигизмунда III на којем је донета одлука у корист православља. И на њему влада није

начинила било какве нове уступке православцима. Краљ је остајао веран себи и нипошто није хтео да да више од онога што је

православцима уступљено по уставу из 1607. године, иако су православци упорно покушавали да остваре своје. Тврдоглави краљ није губио наду да ће се све православно становништво да потчинити унијатској хијерархији и није признавао закониту

православну хијерархију коју је обновио јерусалимски патријарх Теофан, не обраћајући било какву пажњу на захтеве Руса уопште и козаштва посебно, премда је последње

двадесетих година 17. века подизало неколико крвавих устанака, чије је умиравање пољску владу коштало много брига и средстава.

Горе наведеном треба додати још и кратку опаску о порезима који су се убирали од

православног клира за државне потребе. У току 45-годишње владавине Сигизмунда III издата су 26 сеимска универзала о порезима, којима су се задовољавале потребе државне

одбране. Чести и дуготрајни ратови са Шведском, Москвом, Турцима и Татарима захтевали су велике издатке који су се надокнађивали доприносима или порезима.

Сва црквена имања, села, градови и варошице, које припадају духовним лицима

били су опорезивани истим порезима, као и они који су припадали краљу и световним власницима. Овај порез који се убирао од градова и варошица углавном је износио два

шоса (шос је порез који се плаћао на кућу). Црквени сељаци су плаћали по петнаест пољских гроша од сваког лана, парцеле (zrzebia) и њиве. Међутим, осим пореза на имовину православни клир је морао да плаћа и лични порез, који није увек био исти:

понекад су митрополити, владике, архимандрити, игумани и сви руски свештеници

487

Szujski, III, 237. 488

Volum. legum. III, 320, § 10. 489

Volum. legum. 320, § 11.

110

морали да дају ―од оранице (z osiadlych rol)‖ по један злот (1595. г., 1611.г., и 1626.г.),490 понекад три злота (1613.),491 понекад чак по шест злота (по другом универзалу из 1613.г.).492 Пет пута је у универзалима о порезима Сигизмунда III руски клир, осим

одређеног пореза, морао да даје још и добровољни прилог, Пошто је у другом универзалу из 1613. године након што је одређен порез за поменута духовна лица од шест злота по

ливади, на свештенике који имају само кућу (obeszcia) при цркви – 6 злота, а за је додато протопопове 12 злота: ―и нарочито (zosobna) сва духовна лица грчке религије која имају оранице, пристала су да дају за текуће потребе Речи Посполите уместо дара (loco

donatywy), за ову јединствену прилику (pro hac una vice), - са сваке оранице за овај општи порез по пет злота‖.493

Овакви добровољни порези срећу се у пет универзала (1613.г. у другом, 1620.г., 1626.г., 1627.г. и 1628.г.), издатим у време кад је влада имала велике финансијске тешкоће. Ове порезе је требало да плаћа и православни и унијатски клир: приликом помињања

руског клира и грчке вере не прави се никаква разлика међу њима. Тек у универзалу из 1628. године помиње се неунијатски клир након што је одређен порез за руски клир. Ево

шта се овде каже: ―А што се тиче клира неунијата они треба пре следећег сеима да се сретну како би по угледу на наш (тј. католички) и унијатски клир, у одговарајућем степену (proportionoliter) учествовали у данашњој одбрани Речи Посполите‖.494 Уопштавајући све

горе речено у вези с владавином Сигизмунда III и његовог односа према православцима правни положај православља за време овог краља можемо да опишемо на следећи начин.

У прво време православље задржава сва она права и слободе које је поседовало од претходних краљева и сеима (pacta conventa и заклетва краља).

Затим, приликом настанка ―јабуке раздора‖ међу Русима – уније, православље краљ

и његова католичка влада свргавају до степена некакве нове, наводно раније непознате религије, чији су следбеници наводно скренули од признате законима и исконске у руском

народу религије, побунили се против Цркве и њене хијерархије (која је примила унију). Пољско-литванска влада није примењивала на православце покровитељство закона, стављала их је ван њега, правно је игнорисала постојање православља, а сва ранија права и

актове закона у његову корист преносила је на унију. Протести и упорне молбе православаца у судовима, на сеимићима и сеимовима

приморали су владу да разликује унијате од неунијата (устав из 1609. године), али притом се нипошто није исто односила према једнима и другима. Док су унијати уживали њено покровитељство и милост, дизунити су увек били ограничавани. У односу на православце

сеимови су давали само обећања, која никада нису испуњавана. Православци су захтевали ―умирење‖ своје религије, престанак насиља које су над њима чинили ревнитељи уније и

давања старих права, а влада је одлагала задовољење ових захтева од једног сеима до другог и ништа није чинила како би олакшала тежак положај православља.

Борба православца у сеимовима за своја права у периоду бескраљевља после

смрти краља Сигизмунда III 1632.г.

Трећи период у историји правног положаја православља у Речи Посполитој почиње

1632. године, од времена безвлашћа (бескраљевља), после смрти Сигизмунда III, и траје

до 1686. године, до закључивања вечног мира између Пољске и Москве. У току овог времена православље се налази у бољим условима него за време Сигизмунда III, зато што

његови представници прибегавају веома одлучним мерама за обнављање погажених права своје религије.

490

Volum. legum. II, 357, III, 29, III, 253. 491

Volum. legum. III, 108. 492

Ibid., III, 124. 493

Volum. legum. III, 124. 494

Volum. legum, III, 282.

111

У својству чувара Православне Цркве сад углавном наступају козаци који својим честим бунтовима потресају основе Пољско-Литванске државе и приморавају њену владу да чини уступке православцима. Руско племство на почетку овог периода делује веома

енергично у корист православља, али касније, смањујући се бројчано због преласка многих својих представника у католицизам и њиховог губитка своје националности пред

његов крај потпуно прекида своју делатност у заштиту православља. Исто треба рећи и за братства чији су снага изначај зависили од присуства племства у њиховој средини. И козаци и племства и братства пред крај трећег века слабе. Ова околност се неповољно

одражава на правни положај православља. Од 70-их година 17. века влада почиње да ограничава права дизунита и да слаби њихов значај до те мере бивају лишени могућности

да се боре за себе. Тада заштиту православаца преузима Москва, која је имала исту веру као и руско становништво у Пољско-Литванској држави коју је почела да побеђује.

Свако безвлашће у Речи Посполитој праћено је необичним еланом племства и

његовим оживљавањем. Настале су различите партије, међу њима је почињала борба која је често претила озбиљном опасношћу по државу. Међутим, безвлашће 1632. године

(после смрти Сигизмунда III) разликовало се од претходних по степену кретања и оживљавања међу племством. У Сигизмунду III католицизам се лишио свог најоданијег служитеља и покровитеља, који је енергично подржавао све мере насиља у односу на

некатолике, протестанте и православце. Сви упорни захтеви дисидената и православаца на сеимовима у погледу своје религије и протести против различитих притисака које су им

чинили католици, као што се види из претходног, нису достизали свој циљ. Католичка влада их је притискала, ограничавала права њихове вероисповести. Сад, кад је умро краљ фанатично одан католицизму код следбеника прогањаних вероисповести родила се нада

да ће се побољшати свој верски положај: оно што није било могуће остварити за време Сигизмунда III, лако се могло добити за време безвлашћа.

Познато је да су за време бескраљевља 1573.г. разноверци остварили правно признање слободе савести (конфедерација из 1573. године). У следећим периодима бескраљевља некатолицима је пошло за руком да одбране ову слободу без обзира на

јачање католичке реакције и фанатизма у пољском друштву. И сад су православци и дисиденти одлучили да захтевају на конвокационом сеиму обнављање погажених права

својих религија и да добију оно што су узалуд покушавали да остваре за време владе Сигизмунда III.

Две околности су посебно ишле на руку оваквим захтевима припадницима других

вера за време безвлашћа. Као прво, посебна пажња конвокационих сеимова према изјавама племства, јер су због њиховог игнорисања међу племством, од којег је зависио

избор краља, могли да настану раздори и неслога, погубни по државу; као друго, бирани краљеви су, пошто им је била потребна свеопшта наклоност, приликом ступања на престо, давали различите олакшице и привилегије.495 Ове околности су и подстакле православце

да се нарочито лако лате обнављања права своје религије и да ступе у договор са својим старим савезницима – протестантима. И православно племство, и братства, и козаштво

нарочито одлучно наступају са својим захтевима. Клир, међу којим се нарочитом ревношћу издвајао познати Петар Могила, који је тада био кијево-печерски архимандрит, био је руководилац и инспиратор свег православног становништва.496

Примери претходних безвлашћа могли су да служе као подстицај за православце, као и за припаднике других вера уопште. Сеоским (земским) посланицама оних војводина

у којима је преовладавало православље сеимићи налажу да инстистирају на побољшању положаја православне вере, на отклањању неправди које су православци доживљавали. Као на образац оваквих налога може се указати на инструкцију посланицима сеима

Волињске војводине. У њој се каже да се племство грчке старе вере под послушањем Константинопољског патријарха од 1596. године жали на кршење (орpressia) својих

495

Голубев, Петар Могила, 449-50. 496

В. Археогр. збор., т. VII, № 64.

112

старих права одобрених привилегијима пољско-литванских владара и конфедерацијама претходних бескраљевља. Поменута нарушавања се састоје у непо штовању мира међу људима различите вере, у давању бенефиција сједињених с Кијевском митрополијом,

владичанствима и архимандритствима, становништву које није локално, што није у складу с правима и привилегијима уније (Лублинске из 1569.г.), већ странима (extraneis) и онима

који су прешли у Римску цркву, а не њиховим сопственим пастирима који се потчињавају Константинопољском патријарху, - у томе што због непослушања владикама-одступницима грађани трпе велику кривду (у Лавову и Виљнусу), одстрањени су од

магистрата, не дозвољава им се да обављају занате, буду у еснафима и уживају грађанска права, у Виљнусу су им насилно одузете цркве, невини људи су бацани у тамницу, у томе

што се отежавало грађење цркава иако су се обављале по краљевским привилегијама и уз благослов митрополита, што су православне велможе, достојне чинова (dostoienstw) и уреда, удаљавали од њих. Посланици су морали да захтевају темељно умирење, тачније:

да се бенефиције дају митрополиту који се повинује константинопољском патријарху, и владикама које он посвети, и убудуће време, увек и свуда тако, а не другачије, и приликом

ослобађања митрополије или епархије, њу су давали достојним људима, локалним становницима, у складу с привилегијима који су дати приликом закључивања Лублинске уније, а што је кршено треба поново да буде обновљено како не би било повода за даља

кршења, већ како би сви остајали у миру уз своја права. Не добивши задовољење посланици није требало да приступе било каквим другим пословима, а тим пре крунисању

(do coronaciey) краља. Исто ово племство налаже својим посланицима да инсистирају на томе да

свештеници не буду оптерећени никаквим порезима (podatkami) ни лично, ни од својих

цркава, како Луцка замковска црква светог Димитрија, коју су подигли велможе Гулевичи, који не признају унију, била враћена од унијата и како би увек њихова породица имала

право да даје за ову цркву свештеника који се налази у послушању Константинопољском патријарху. Волињски изасланици је требало да издејствују и то да од митрополита (Рутског) буде одузета Владимирска епархија и дата посебном владици, јер је

усредсређивање само у рукама митрополита и само његово управљање у супротности са законом de incompatibilibus. Исти ови посланици су се обавезивали да се труде да будући

краљ да заклетву буквално (intacte) у оном облику у којем су је изговарала три последња краља (тј. Анри Валуа, Стефан Батори и Сигизмунд III), јер је у њој добро дефинисан положај разједињених у вери. Како би придали већи значај својим захтевима и брже

остварили њихово задовољење православци Волињске војводине налажу својим посланицима да делују заједно с протестантима.

Посланици су морали да укажу на кршење права дисидената, која су краљеви потврдили, а које је на различитиме местима за цркве грчке религије и за дисидентске зборове и молитвене домове имале велике кривде и насиља; уједно морају да захтевају

ради унутрашњег мира, успостављање одговарајућег процеса и егзекуцију497 за лица сваког звања и стања како духовних, тако и световних, због нарушавања верског мира и

обезбеђивања слободног исповедања религија за све и свуда, што је требало expresse да буде наведено у своду закона (in codice legum) и укључено у формулу заклетве будућег краља.498

Козаци, који су се окупили на раду у Прилукама, одлучили су да упуте на сеим четворицу својих посланика с посебном инструкцијом и писмом-молбом посланцима

конвокационог сеима. У овој инструкцији се детаљно описује оно зло које православцима причињава унија и предлаже се посланицима да инсистирају на задовољењу захтева

497

Иако је Сигизмунд III обећао још приликом ступања на пољски престо да ће се побринути за израду

процеса и егзекуције против прекршитеља религиозне конфедерације, тј. да ће одредити судску инстанцу и

казну за њене прекршиоце, то није реализовано. Католици су пружали јак отпор сваки пут кад су дисиденти

на сеиму постављали ово питање. 498

Арх. Ј.-З. Р., део. II, т. I, № 16, стр. 188-191.

113

православног становништва, на његовом ослобађању од незаконитих притисака и давању црквених бенефиција и парохија православцима, а не унијатима. У писму сеимовским посланицима козаци су их молили да умире руски народ који трпи много невоља, брига и

тешкоћа због своје старе религије, која је код претходних краљева била привилегована и потврђена њиховим заклетвама; за ово се препоручује да се коначно уништи унија, а

руски народ остави у послушању константинопољском клиру. Ради придавања већег значаја и тежине својој молби козаци су изјављивали у свом писму да ће ако овога пута сеим, по свом обичају почне да занемарује права православља и да одлаже његово

успокојење, они тражити други пут (z inszey miary) за умирење своје савести.499 Истовремено је преко ових изасланика ―најстарији‖ запорошке војске Иван Петрижицки

послао писма разним сенаторима, укључујући примаса краљевине Јана Венжика и кнеза Острошког (Јануша) с молбом да помогну козачким посланицима у умирењу вере православне.500

Православна братства су такође енергично деловала у корист православља. Лавовско братство је упутило на вишенски сеимић (у Сондовују Вишњу) двојицу

посланика с инструкцијама, које подсећају на волињску и козачку инструкцију. Под утицајем наведених посланика овај сеимић је укључио у своје захтеве и тачку о прекиду угњетавања православаца.501 Виљнуско братство је пожурило да сачини и одштампа за

конвокациони сеим посебну књигу (на пољском језику) – Synopsis502 у којем су били изложени кратка историја руског народа, која се састојала непромењиво и чврсто од свог

крштења до 1632. године у послушању константинопољском патријарху, и сва она права, привилегије и слободе, које су пољско-литвански владари дали православцима, а не унијатима. Све изложено у Synopsis-у било је потврђено позивањем на историју и

званична документа. Издавачи и састављачи ове књиге имали су у виду да упознају сенаторе и посланике још пре отварања сеима.503

* * * Душа и руководилац целог овог покрета међу православцима био је незаборавни у

историји западно-руске Цркве Петар Могила. Кад је добио вест о смрти Сигизмунда III одмах је приступио његовом срцу драгом делу заштите православља; он је слао свуда

писма православним братствима и племству и убеђивао је све да устану у заштиту своје вере. За исто ово дело заштите православља желео је да ангажује и протестанте, који су такође страдали од католика, како би уз њихову помоћ брже постигао резултате пожељне

за православце. У овом циљу обраћао се угледном протестанту (калвинисти) Христофору Радзивилу, пољском хетману, хетману литванском, као ―свагдашњем пријатељу и

благонаклоном према народу руском, синовима старе Цркве Источне‖ и молио га је да учествује у борби православаца с католицима и унијатима због обнављања верске слободе која је у власти Пољско-Литванске државе.504

Православци су се припремали на најбрижљивији начин за наступајући конвокациони сеим и чекали су га с надом. Међутим, истовремено нису спавали ни

њихови противници – католици и унијати. Папски нунције је извештавао Рим о припремама које су православци чинили за предстојећи сеим, и предвиђајући уступке католика у корист верске слободе саопштавао је да унији прети велика опасност. Папа је

пожурио да напише примасу, бискупима и најутицајнијим богаташима да се боре за католицизам и да за краља бирају само ватреног ревнитеља латинства. Вељамин Рутски,

узнемирен оваквим акцијама православаца против уније обраћао се разним пољско-

499

Голубев, Петар Могила, т. I, прил., стр. 403-407. 500

Голубев, Петар Могила, т. I, 454-55 и прилог, стр. 401-403; Арх. Ј.-З. Р., ч. III, т. I, № 89, стр. 326-327. 501

Голубев, Петар Могила, т. I. 455 и нап. 5. 502

Арх. Ј .-З. Р., део I, т. VII, стр. 533-576. 503

Макарије, ХI,421. 504

Археогр. збор, т. VII, № 64; Голубев, Петар Могила, т. I, 464-65.

114

литванским магнатима и молио их је да одбране унију од дрских напада шизматика на њу. Делатност католика и унијата није остала јалова: католичка партија је одлучила да не чини било какве уступке православцима и некатолицима уопште. 505

Конвокациони сеим је отворен 22. јуна 1632. године. Одмах након избора председавајућег на сеиму (Христофора Радзивила – калвинисте по вероисповести)

православци су заједно с протестантима изјавили да неће приступити било каквим пословима и саветовањима док им не буде обезбеђена слобода вероисповести и док не буду обновљена њихова права која су прекршена у току владавине покојног краља. Они су

поднели општи списак својих захтева који се тицао религије (puncta de religione) у четрнаест тачака.506 Међу овим тачкама налазили су се захтеви за то да сви универзали,

мандати, интердикти, који су забрањивали градњу цркава, као и сваки процеси и декрети, који су издати ab anno 1596. г. како би се угодило унијатима, и на штету људима који исповедају стару грчку религију, буду уништени; свуда и за све у Речи Посполитој морала

је бити обновљена потпуна верска слобода, а сви притисци који изазивају негодовање на штету православаца и дисидената који се тичу притисака на верске слободе морали су

бити уништени и сви напади на цркве, молитвене домове, сиротишта и друга места која припадају православцима и протестантима, морају бити кажњавани као прекршаји друштвеног мира; православци не смеју бити ограничавани ни приликом обављања свог

богослужења, ни у обављању друштвених дужности, због чега и одстрањивање грађана из магистрата (као што је то било у Виљнусу и Лавову) не сме бити допуштено. Поштовање

захтева које су православци истицали у својим ―тачкама‖ мора бити гарантовано заклетвом свих слојева у Пољској и Литванији.507 Православци су покушавали да издејствују да влада призна православну хијерархију митрополита и владике и повраћај

црквених имања, која су била у власништву унијата. Католици прво нису хтели ни да чују за уступке разноверцима, али мисао о опасности која прети држави, у случају

незадовољења захтева разновераца приморавала их је да иду на усупке. Како не би прекидао уобичајени ток својих послова сеим је одлучио да одреди две

комисије ради разматрања захтева које су поднели разних вера: једна под председавањем

примаса ради разматрања протестантских изјава, друга (од пет сенатора и пет сеоских (земских) посланика под председавањем краљевића Владислава) – молби и жалби

разједињених у грчкој религији.508 За православце је било пријатно то што је за председника комисије одређен Владислав, јер се он одликовао верском толеранцијом, није волео језуите и изнад свега је ценио државне интересе.509 Његова комисија је предмету

православаца посветила пет седница на којима су се изла гале све изјаве и жалбе православаца против унијата и обрнуто – последињих против првих. Православци су

покушавали да издејствују да се за законите признају њихови митрополити и владике, унијати нису попуштали православцима, због чега су настајали веома ватрени спорови. На крају се појавио нацрт споразума православаца с унијатима, који су православци морали

да доставе на обласне сеимиће како би их размотрило све остало племство с тим да касније мишљење о овом пројекту буде изложено на следећем изборном сеиму. До тада

ништа дефинитивно није било одлучено.510 Нацрт споразума који је комисија израдила ради анализе молби и жалби

православаца и унијата састојао се од девет тачака. а) У Кијеву су унијатима остале

саборна црква с имањима и Видубицки манастир, а у свим другим црквама кијевским, брацлавским, Галичким, лавовским, жидчинским и подољским, црквама које су припадале

неунијатима давала се слобода обављања богослужења. б) Привилегија издата кнезу

505

Голубев, Петар Могила, т. I, 466-69. 506

Szujski III, 260; Голубев, Петар Могила I, 471. 507

Голубев, Петар Могила, т. I, прилог № 75. 508

Арх. Ј.-З. Р., део. I, т. VII, стр. 577-578 (Supplemeutum Synopsis). 509

Бобржински, II, стр. 187. 510

Бобржински, II, стр. 187.

115

Тишкевичу на Михајловски манастир у Кијеву се укида и манастир остаје православном митрополиту Исаији Копинском. в) У Могиљову се православцима дају четири цркве, а у Орши – два. г) Православцима у Виљнусу се дозвољава да заврше камену цркву Светог

Духа а судски процес који је због ње покренут против православаца се прекида. д) Лавовска епископија и Уњевска архимандрија с имањима која им припадају заувек се дају

неунијатима. е) Њима су остали и архимандрија Кијево-Печерска и Жидичинска. ж) Братствима се обезбеђује мирно постојање; могу се отварати и нова. Сви они слободно управљају својим школама, штампаријама и болницама. з) Грађани неунијати имају

приступ на различите дужности у магистратима. и) Сви уопште православци могу слободно да обављају своје богослужење на свим својим имањима и у црквама где су их

до тада имали и да отварају своје школе и болнице.511 Поређење нацрта споразума са захтевима православног племства, братстава козака,

целог правславног становништва Пољске и Литваније показује да се православцима

давало веома мало. Није чудо што се нису задовољили нацртом. Петар Могила који се тада налазио у Варшави писао је оданде свим Русима да не пристају на прихватање услова

изложених у нацрту и убеђивао их је да искористе изборни сеим како би достигли потпуно задовољење својих захтева.512

На конвокационом сеиму верско питање је заузело много времена и изазвало

најватреније и најстраственије спорове. Разноверци су покушавали да издејствују отклањање оних верских притисака које су трпели за време Сигизмунда III, и гаранције

верске слободе. Католици нису пристајали на задовољење ових захтева. Упорност некатолика се овога пута показала као плодотворна. Међу тачкама које је одобрио и прихватио конвокациони сеим и које су укључене у акт генералне конфедерације од 16.

јула 1632.г. биле су прихваћене и тачке које гарантују верску слободу. Како друштвени мир ни под којим изговором не би био нарушен присутни на сеиму потврђују

разједињенима (dissidentibus) у хришћанској религији да ће они и њихови потомци сачувати међу собом sub fide, honore et conscientiis мир сваке врсте; због разлике у вери неће ни крв проливати, ни позивати на било какве судове, ни кажњавати запленом

имовине, лишавањем части, тамницом и прогонством или било каквим другим казнама, исто као што ни на који други начин неће помагати у таквим дејствима (do takiego

progressu) никаквој власти и ниједном уреду; напротив, ако било где било ко због овог разлога (ex ista causa) почне да пролива крв или нарушава поменуте услове или намисли да шири (extendowaс) горе наведене казне, сви они (окупљени на сеиму) су дужни да се

противе томе, чак и ако би се ово чинило под изговором декрета или било које судске одлуке.513 Осим тога, сеим је укинуо одлуке трибунала, усмерене против безбедности и

мира дисидената, све мандате краљевске канцеларије који нарушавају мир inter dissidentes и дозволио слободно обављање богослужења дисидентима тамо где се оно до сада обављало.514 Што се тиче православне вере било је истакнуто да пошто се на садашњем

сеиму не може доћи до потпуног успокојења грчке религије која је подељена у Круни и Великој Литванској кнежевини, уз посредништво шведског краља (Владислава)515 и

познатих посланика од сената и витешког кола, изабраних ради овог умирења, израђен је и сачињен посебан документ (pewne pismo) који је с потписом и печатом истог овог шведског краља био уручен обема странама како би га доставиле браћи (aby ie do braci

odniesiono).516

511

Макарије XI, 432-433. 512

Ibid., XI, стр. 433. 513

Volum. legum. III, 345-346; § 6; уп. § 3 Варшавске конфедерације 1573. г. - Volum. legum, II, 124. 514

Volum. legum. III, 346; §§ 7-8. 515

Сигизмунт III је себе сматрао наследним краљем Шведске, на шта је имао права по свом пореклу. Од

њега је ово право прешло на Владислава, који је после очеве смрти примио титулу шведско краља. Због ове

титуле је Сигизмунд III и морао да води борбу с Густавом Адолфом (од 1617. до 1629.г.) 516

Volum. legum, III, 350; § 53.

116

Католичка партија је била незадовољна уступцима које је сеим дао припадницима других вера. Примас Јан Венжик и католички бискупи потписајући акт генералне конфедерације 1632. године начинили су следећу опаску: subscribe salvis juribus ecclesiae

catholicae Romanae, при чему је Плоцки бискуп Станислав Лубенски додао овој формули још: et universae Dioecesis meae Plocensis. Пример духовних лица следили су неки

световни сенатори и посланици. Равски и плоцки војвода нису потписали акт генералне конфедерације с додатком excepto articulo confoederationis in meo palatinatu.517 Међутим, православци као и унијати били су незадовољни нацртом споразума, требало је очекивати

нове и јаке сукобе на предстојећем сеиму, и зато су обе стране почеле да се усрдно за њега спремају. Виљнуско Светодуховско братство је поводом изборног сеима издало нову

књигу Supplementum Synopsis... (Допуна синопсису...),518 у којој је детаљно изложен ток спорова између православаца и унијата пред комисијом на прошлом сеиму с јаким оповргавањем навода које су наводили унијати. На почетку књиге налази се посвета

сенаторима и посланицима будућег изборног сеима с молбом да се прочита и врате законита права увређенима, тј. православцима.

Друга братства су скупљала средства за посланике који су били послани на сеим. Волињско племство је окупивши се на симић у Луцку одредило да се лично јави свако ( nie pocztami ale osobami swemi) на дан и место изборног сеима и тамо не приступа избору

краља док православцима не буду враћене архијерејске катедре с бенефицијама које им припадају и уопште сва некадашња права. У инструкцији истом овом волињском

племству понављају се исти захтеви које је оно укључило и у инструкцију пред конвокациони сеим. Као и раније, племство је захтевало обнављање права православља, обезбеђивање слободе вероисповести за све преко уношења ове тачке у кодекс закона ( in

codice legum) и укључивање ових тачака у заклетву будућег краља. 519 Козаци, чији посланици нису били баш радо примљени на конвокационом сеиму одлучили су да

поново пошаљу делегацију и захтевају обнављање погажених права своје религије.520 Једном речју, православци су пре изборног сеима деловали подједнако енергично као и пре конвокационог. Међутим, ни супротна стана није спавала. Као противтежу Synopsis-y

и Supplementum Synopsis унијати су се потрудили да издају две књиге (―Jednosc swieta cerkwie wschodniey у zachodniey‖... и ―Права и привилегије које су краљеви Пољске и

Литваније дали становницима грчке вере који се налазе у унији с Римском црквом‖) у којима су покушавали да докажу да је унија исконска појава у руској земљи и да су управо њеним следбеницима пољско-литвански владари дали права и привилегије. Папа, којем је

његов нунције саопштио податке о резултатима претходног сеима, прогласио је нацрт споразума православаца и унијата у супротности с црквеним канонима и папским

декретима и за штетан по унију и Римску цркву и зато је убеђивао католике да не чине било какве уступке шизми и да се енергично боре протв ње. Католички бискупи су уносили протестације у градске књиге против овог нацрта; исто је учинио и Рутски

изјавивши да протестује против њега зато што неунијати, не задовољавајући се уступцима који су им већ дати покушавају да издејствују још више. 521

“Чланци умирења”

517

Volum. legum, III, 351-52. 518

Арх. Ј.-З. Р., део I, т. VII, стр. 577-649. 519

Арх. Ј.-З. Р., део. II, т. I, 203-205; Макарије XI, 433; Голубев, Петар Могила, т. I. 516. 520

Арх. Ј.-З. Р., део III, т. I, № 93, стр. 338-342. У инструкцији коју су дали својим посланицима за изборни

сеим козаци кажу: "Zlecamy poslom naszym z ptaczem wszystkey Rzeczypospolitey prosit у rzetetnie sie

domawiac, aby narod nasz Ruski przy prawach i swobodach, a Duchowni naszi Blagowerni przy Cerkwiach,

Eparchy swych у dobrach swych nalezacych z oprawowaniem wolnego nabozetistwa, zostawali у wiecey takiey

biedy у uciezania od tych niezbiednych Unitow n ie ponosili. Ib id", с 340-341. 521

Голубев. Петар Могила, т. I, 519-20; Макарије XI, 434.

117

На изборном сеиму који је отворен 27. септембра 1632.г., православни посланици су одлучно изјавили да неће приступити уобичајеном разматрању државних послова док не буде коначно умирена грчка религија, тј. док православнима не буду враћена сва права

која су им одузели унијати. Протестанти су их подржавали, а католичка партија је, наравно, инсистирала на потреби бављења уобичајеним питањима елекције. Православци

су нападали католике због потписа (―salvis juribus‖...), који су начињени испод акта генералне конфедерације из 1632. године и због оних протестација које су биле унете у градске књиге против одлука прошле конвокације. По мишљењу православаца ове

протестације је требало прогласити за противзаконите. Седнице сеима биле су веома бурне.

Видећи немогућност да се успостави миран споразум између унијата и православаца неки посланици, наклоњени унији предлагали су да се одложи питање о религији до коронационог сеима, али православци, добро знајући из искуства претходних

година чему воде таква одлагања и померања, инсиситрали су на своме. На крају је било предложено да се организује, по угледу на прошли сеим комисија од протестаната и

католика ради решавања спорних питања. И овог пута Владислав је замољен да буде њен председник. Комисија је израдила ―чланке умирења (puncta assecurationis) становника

Круне и Велике Литванске кнежевине руског народа који исповеда (bedacych) грчку

религију”.522

Садржај ових чланака умирења се укратко може овако пренети: 1) Убудуће се (руском народу грчке религије) омогућава слободно обављање

богослужења и светих тајни, управа (administratio) црквама, поправљање старих као и изградња нових, по јасном пристанку (za wyraznym consensem) краља, исто као и болница,

богословија, школа и штампарија, слободан приступ градским дужностима за неунијате у свим градовима и варошицама. Црквена братства, сва уопште која су постојала до сад код неунијата, и она која буду било када основана, са својим црквама треба да остану при

њима у мирном власништву (in pacifica possessione) и уз слободно богослужење (in libero exercitio).

2) Кијевски митрополит-унијата и његови наследници имаће ненарушиво право (salvum jus) и титулу над целом Русијом (Russia), која признаје унију, а имања која се односе на ову митрополију за живота данашњег митрополита остају заједно с Видубицким

манастиром, а после његове смрти имања свете Софије која се налазе у Кијевској војводини треба да јој буду враћена (do teyze cerkwie swietey Zophiey) или ће им бити дати

in correspondentia (по нахођењу) краља и Речи Посполите, а сама кијевска црква свете Софије с поданицима који живе на територији око ње, остају неунијатима и митрополиту који има потврду од константинопољског патријарха; он, митрополит, по давним правима

и обичајима мора бити биран из средине руског племства од стране духовних и световних становника Круне и Велике Литванске кнежевине грчке вере, који нису у унији и краљ му

даје привилегије. 3) Исто ово треба подразумевати и у погледу лавовског, луцког, перемишљског и

мстиславског владике и архимандрита печерског и уњевског. Перемишљска епархија, као

и лавовска остају заувек са свим имањима која су им од давнина припадала код неунијата, али до смрти данашњег унијатског епископа Крупецког или његовог премештаја на другу

(катедру) она остаје у његовој надлежности, а тамошњи становници треба да бирају себи владику неунијата којем ће будући краљ, ако Бог да, на коронационом сеиму дати привилегију; он, владика неунијат, имаће јурисдикцију над свим неунијатима и за

резиденцију одмах (en nunc) добија манастире Светог Спаса, светог Онуфрија и такозвани Смољницу, а док Крупецки буде држао ову епархију, њему (владици неунијати) одређује

522

Голубев, Петар Могила, т. I, 522-28; Макарије XI, 435-36.

118

се за сваку годину по две хиљаде злота од будућег краља Речи Посполите. После смрти или удаљавања Крупецког, поменути владика неунијат са својим капитулом имаће право да без икакве сметње заузме ову епархију и сва имања која јој припадају. Луцка епархија с

катедром и свим имањима која јој припадају данашњи унијатски епископ Почаповски мора да уступи владици неунијату којег изаберу волињски становници неунијати одмах

након добијања привилегије која ће му бити издата на сеиму крунисања. А садашњи епископ унијатски Почаповски, уступивши катедру, епархију и имања, ипак остаје с титулом епископа луцког до смрти или удаљавања (ad cessum aut decessum) и прелази у

Жидичински манастир, којим ће и управљати са свим његовим имањима такође ad cessum aut decessum, а његови наследници никада неће носити титулу епископа луцког. У Великој

Литванској кнежевини треба да буде Мстиславски епископ, којег ће изабрати локални становници неунијати на исти начин као и владике перемишљског и луцког, којег ће такође на коронационом сеиму бити дата краљевска привилегија за ову епархију. Епископ

Мстиславски ће се називати оршанским и могиљовским, а катедру ће имати у Могиљову, у манастиру светог Спаса, али све бенефиције које поседује полоцки архиепископ (унијат)

Сељава, које спадају у Витебску и Мстиславску епархију заувек остају код Сељаве и његових наследника, а владици Мстиславском (неунијати) одређује се годишња плата (intraty) од 2 хиљаде злота.

4) Печерска архимандрија са свим што јој припада, Михајловски Златоверхи манастир и сви остали кијевски манастири и цркве и који у Кијеву припадају изузев

Видубицког, остају неунијатима. Виљнуском неунијатском братству које носи назив Свете Тројице и које је организовано при цркви Светог Духа дозвољава се да заврши већ започету (камену) цркву, само по узору на остале цркве православне и католичке, а не у

облику тврђаве, а као награду за цркву која сад коначно остаје унијатском братству, дају се три цркве: Васкрсења Христовог, светог Јована и светог Јурија на периферији. Сви

судски процеси виљнуског и минског браства и уопште свих градова и варошица, братстава и цркава, који се налазе у Круни и у Великој Литванској кнежевини (не само због цркава и исповедања вере), декрети, мандати, секвестри, комисије, залози и хапшења,

без обзира где да су одређени људима сваког звања и стања се de facto укидају и уништавају. Празан (pusty) манастир код Гродна треба да буде враћен неунијатима са

свим његовим имањима; у њему треба да буде резиденција кијевског неунијатског митрополита или његовог помоћника за управљање цркавама и неунијатским клиром у Великој Литванској кнежевини. Пошто слободно обављање богослужења (liberum

exercitium) за неунијате захтева тачно одређивање цркава и манастира у оним варошицама и градовима где треба да буду уступљени како у Круни, тако и у Великој Литванској

кнежевини, што у ово дато време не може бити учињено на одговарајући начин, одвојено и специјално, зато што је за ово потребно тачно обавештење о броју унијата и неунијата, на будућем коронационом сеиму ће краљ одредити комисаре од оба народа: два католика

и двојицу неунијата који ће обићи после сеима руске и литванске градове, варошице и села и у складу с бројем унијата и неунијата, на сваком месту ће међу њима неопозиво

поделити цркве. А сада се неунијатима ради обављања богослужења дају: у Мстиславу две цркве – Свете Тројице и Светог Спаса, у Могиљову, осим већ поменутог Спаског манастира за архијерејску катедру, још четири цркве: Успенска, Тројицка, Воскресенска и

Вознесенска, у Дисни – једна новосаграђена Воскресенска, у Полоцку – једна коју ће одредити поменути комесари. Катедре и бенефиције које су остављене унијатима, даваће

им се и ни на који начин се неће од њих отуђивати. 5) Што се тиче curam pastoralem (пастирске бриге) обема странама се објављује да

свако ко не жели да се придржава уније слободно може да прелази из унијатске епархије

код пастира неунијата и обрнуто, ко жели да прими унију, слободан је да прелази код најближег унијатског владике, на пример: из Мстиславске епархије код полоцког

унијатског архиепископа, а од полоцког архиепископа – код Мстиславског владике

119

неунијате. Исто треба подразумевати и за све друге епархије Круне и Велике Литванске кнежевине, без икаквих међусобних препрека.

6) На крају, обе стране морају живети у миру и спокоју, не нападајући једна другу,

све текстове (pisma) и спорове (controversie), који су међу њима настали и којима обично вређају једни друге треба прекинути и у будуће време не издавати, већ учењем и добрим

примерима подржавати слогу и љубав, нарочито сад, до сеима крунисања, док нови краљ ово не испуни. Ниједна стране не сме чинити насиље (violenciey) другој под изговором помирења (compositiey), због страха од казни, које су одређене против нарушитеља јавне

безбедности (sub poenis, violatores securitatis publicae sancitis).523 Ови чланци успокојења могли су да задовоље православце. Комисија је журила да

им чини уступке како би их умирила и прекинула немире који су спречавали избор краља. 1. новембра 1632. г. чланци успокојења, потврђени печатом и потписом

Владислава, били су унети у Варшавске градске књиге. Католици су протестовали против

оваквих уступака датих православцима. Примас и бискупи су у име свег католичког клира поднели свечану протестацију против одлука комисије. Исто је учинио и Рутски с

унијатским владикама у име свег унијатског клира. 524 Папски нунције је убеђивао Владислава да не пристаје на уступке шизматицима. Све је било узалудно: Владислав је изјављивао да околности захтевају да се чине уступци неунијатима. Православци,

задовољни чланцима успокојења, пристајали су да приступе избору краља. Избор је пао на Владислава, којег су желели да виде као краља православци уопште и посебно козаци.

У pacta conventa новоизабраног краља била је укључена потврда конфедерације прошле конвокације о чувању мира inter dissidentes de religione Christiana са слабљењем значаја протестација које су против ње учинили католици и унијати ( non obstantibus

quibuscunque protestationibus) и обећање да ће људи грчке религије бити умирени на основу горе наведених чланова комисије. ―Што се тиче разједињених људи грчке религије

неодложно се обавезујемо (bedziemy powinni) да их умиримо у складу с чланцима, које смо дали на данашњем избору у присуству посланика ex utroque ordine (једног и другог чина) на affektacya Речи Посполите‖.525 Тако каже pacta conventa што се тиче

православаца. Дакле, напори које су православци уложили за време безвлашћа 1632. године нису

пропали: обећана им је хијерархија, законита с тачке гледишта пољске владе и с привилегијама, дата је слобода богослужења, цркве и манастири, враћен је доступ на градске функције. Све ове успехе они су дуговали пре свега, наравно, својим сопственим

напорима и упорности; међутим, важну услугу православљу пружиле су и за њега повољне околности. И раније, за време Сигизмунда III православци су се енергично

борили за права своје вере, али резултати ни из далека нису одговарали њиховима напорима, због тога што су им сметале околности. Сигизмунд III, фанатички одан латинству и језуитима, употребљавао је све напоре и језуитску домишљатост како би свео

на нулу захтеве православаца. Умро је Сигизмунд III и католицизам је лишен свог ретког покровитеља. Дисиденти, који су као и православци доста трпели од католика, деловали

су заједно с православцима и подржавали њихове захтеве за слободу савести. Многи разумни католици, који су видели озбиљну опасност за државу од насилног

ширења уније и притиска православаца, борили су се за обнављање права. Последње

године владавине Сигизмунда III, кад је католичка реакција достизала свој процват, показале су да су с јачањем католицизма јачале и монархистичке тежње краља на штету

523

Арх. Ј .-З. Р., део II, т. I, № 18, 208-214; Supplem. Ad hist. Russiae Monumenta, № 67, p. 160 -163; Pelesz,

Geschichte der Union.... B. II, p. 194-198; Макарије XI, 436-40. 524

Theiner. III № 338, p. 402; Pelesz, Geschichte der Union..., B.H., p. 198,199. И католици и унијати су у

својим протестацијама изјављивали да без сагласности апостолског престола не могу да прихвате ове

чланке. В. Supplem. ad hist. Russiae Monum., p. 163 et 166. 525

Volum. legum. III, 362-63, §§ 37-38.

120

племићких слобода.526 Зато су многи, чак и ревносни католици, били спремни да подржавају припаднике других вера. Међутим, највероватније је успеху православаца осим њих самих помогао Владислав, којем су били туђи фанатизам и симпатије према

језуитима. Он је био наклоњен православцима и то није чинио само због политичке рачунице, већ и због личног убеђења. Услуге козака које су пружене и њему лично за

време московског похода 1616-1618.г. и Речи Посполиој у бици код Хотина (1621.г.), у његовом присуству, њихова верност краљу и храброст изазвали су у краљевићу наклоност према њима, а његове личне и политичке рачунице и разлози су још више појачавали

наклоност Владислава према православљу. Сви Руси уопште и козаци посебно инсистирали су на избору Владислава за краља.

Као што је горе речено, козаци су слали своја изаслаништва на конвокациони и изборни сеим; у својим захтевима оба пута су истицали избор Владислава527 као јединог кандидата; пред изборни сеим писали су Владиславу да су у случају да буде одстрањен од престола

спремни да му пруже војну подршку.528 Саосећање козака, као и свих Руса и дисидената уопште који су му били наклоњени због његове верске трпељивости и нељубави према

језуитима, тим пре је било неопходно краљевићу пошто католички клир није био нарочито наклоњен његовој кандидатури, а и многи световни католици, који су желели да имају за краља ревносног приврженика латинства, сумњали су у Владислава у овом погледу.

Затим, Владислав је јасно био свестан штете коју државу причињава унија и језуитско-католичка политика његовог оца, која је слабила учвршћивала државни организам Речи

Посполите и зато је сматрао нужним да промени однос према православљу. У његове даље планове улазило је да привуче на своју страну православце: није

губио наду да ће се попети на московски трон, због чега је пре свега требало исказати

своју наклоност према православљу, јер је због оданости свог оца католицизму изгубио и царску круну 1610. године. Пошто је пренебрегао захтеве православаца Владислав није

само губио наду да ће привући симпатије руског народа и Московске државе, већ је наоружао против себе цело козаштво и руско становништво пољско-литванских области. Последње му је због тога и било наклоњено и борило се за његову кандидатуру за пољског

краља, што је био слободан од недостатака свог оца: био је отворен и снисходљив, није волео језуите, државне интересе је стављао изнад верско-црквених интереса и одликовао

се верском трпељивошћу.529 На конвокационом и изборном симу оправдао је наде православаца: добили су оно што никако нису могли да остваре за време његовог претходника.

Специјална комисија на изборном сеиму 1632.г., којом је руководио сам краљевић, сачинила је пожељне за православце чланке умирења. Они бивају укључени у paсta

conventa из 1632. године уз обећање да ће по њима бити умирени православци. Никакви вапаји и протестације католичког фанатизма нису могли да их промене. У краљевску заклетву која је изговорена (7. фебруара 1633. године) приликом крунисања укључено је

обећање да ће се чувати сви закони, права, имунитети и привилегије, друштвени и посебни, који нису у супротности с општим правом и слободама једног и другог народа,

које су дали сви претходни владари, пољски краљеви и литвански велики кнезови, исто као и утврђена за време бескраљевља, укључујући и оно које је претходило избору Владислава IV, да ће поштовати мир и спокој inter dissidentes de religione Christiana и да

због верских особености ни над ким неће чинити насиље и притиске.530 У генералној конфирмацији права, коју је издао Владислав IV за време сеима

крунисања (14. марта 1633. године) он поново потврђује све оно што је дато различитим

526

Бобржински, II, 190. 527

Szujski III, 262 и 266. 528

Голубев, Петар Могила, т. I, 517-518 и прилог № 80, стр. 452-453. 529

Бобржински, II, 187-188. 530

Volum. legum. III, 369-370. Овде је још и обећање да ће чувати и оно што буде одобрено на коронационом

сеиму.

121

областима и лицима краљевским повељама и одлукама сеимова пре његовог крунисања, укључујући и своја обећања и обећава да ће чувати све свето и нанарушиво при чему изјављује (и ово је разлика између ове конфирмације од свих ранијих) да све привилегије

и црквене слободе, које је у својој заклетви применио на римокатоличке цркве, нимало (id nihil) не смају да нашкоде (obesse) свим грчким црквама и њиховим привилегијама,

напротив, он је спреман да их чува у пуној снази (in suo robore) и ништа неће одбацивати од онога што се садржи у заклетви. Неодређени израз ―свим грчким црквама‖ давао је и православцима основу да се надају слободи свог богослужења и чувању својих права.531

Католици и унијати су били страшно незадовољни уступцима који су начињени шизматицима члановима успокојења. Они су изјавили да ће пристати на прихватање

чланака успокојења тек онда кад их папа одобри. 54 сенатора су по овом основу одбила да потпишу pacta conventa, где се садржало обећање да ће умирити на коронационом сеиму људе разједињене у грчкој религији у складу с члановима успокојења. Урбан VIII је

сазнавши за уступке које је сеим начинио православцима сазвао сабор који је размотрио pacta conventa, и прогласио их за супротне Божјим и људским законима, увредљивим за

католицизам, папски престо и унију.532 После овога папа је написао Владиславу (1. јануара 1633.г.) посланицу у којој га је убеђивао да прими унију под своје посебно покровитељство. Писао је и свом нунцију и Турском; убеђивао их је да уложе све напоре

како би чланови успокојења били или укинути или се не би остваривали.533 Инспирисани папским посланицама католици су за време коронационог сеима јако

протестовали против потврде чланова успокојења на сеиму, али су православци с ранијом енергијом и упорношћу бранили оно што су успели да остваре. Православци су изјављивали да неће дозволити бављење државним пословима док не буду умирени у

својој грчкој вери; притом су се позивали на то да имају ―трансакцију‖ потписану руком Владислава, оверену и по налогу истог овог Владислава унету у Варшавске градске књиге,

јер је укључена у pacta conventa, који су потврђени краљевском заклетвом, православци је sine quavis ambiguitate признају за стални закон (pro lege perpetua) и желе да буде потврђена влашћу коронационог сеима. Католици су (с бискупима на челу) инсистирали

на томе да за време седнице комисије која је израдила чланове успокојења њихови представници пристану на прихватање чланака само под условом очувања права

Католичке цркве, да то буде исказано у истим оним протестацијама које су католици и унијати унели против чланака успокојења, да нису сагласни с успокојењем грчке религије без воље и одобрења ―светог оца‖ (папе).

На ово су православци одговорили да никога не треба да слушају осим константинопољског патријарха и изражавали су увереност да папа неће одобрити чланке

успокојења.534 Спорови су се отезали неколико дана и одликовали су се страственом ватреношћу и суровошћу. Могло се очекивати да сеим буде миниран, што је било непожељно, како за многе посланике, тако и за самог краља. Он је опет био помиритељ

између православаца и унијата. Много брига и труда га је коштало да то оствари. Католичка партија се трудила да га убеди да не чини никакве уступке дизунитима, јер је у

томе видела директно безбожништво, унијати ништа нису хтели да уступе у корист православаца, али је краљ сматрао задовољење захтева које су православци истакли стварју неодложне нужности, јер унија, која је уведена у литванско-руским областима без

пристанка руског народа нема у себи довољно снаге од самог почетка свог постојања и само подрива поредак у држави. Он је увео саветовања с обе непријатељске стране и

убеђивао их је намеђусобне уступке. Православцима је указивао на то да у садашњој ситуацији нема никакве могућности да се на сеиму спроведу чланци успокојења у свом

531

Volum. legum. III, 370-371. 532

Theiner... III, № 339, pag. 402. 533

Pelesz, Oesch. der Union.... B. II, p. 199-200; Макарије XI, стр. 448. 534

Supplem. ad h ist. Russiae Monum., № 68, p. 163-169.

122

потпуном обиму, наговарао их је на извесне уступке, али је обећао да ће задовољити њихове захтеве за кратко време. Труд краља је уродио плодом.

Легализација православне хијерархије 1633. г. Митрополит Петар Могила

Обе стране су чиниле уступке, краљ је издао, уз знање и одобрење коронационог сеима, ―диплому‖ у којој су се православцима давали слобода вероисповести, извесна права и привилегије и обећање да ће их (права) проширити на следећем сеиму у складу с

члановима успокојења. Ево детаљног садржаја ове дипломе, коју је издао Владислав IV ради знања ―свих уопште и сваког посебно, а нарочито становника Круне и Велике

Литванске кнежевине, духовног и световног народа руског грчке религије која није у унији‖. Прво се у њему саопштавају подаци о томе како је краљ на изворном сеиму на молбу свих државних слојева примио на себе бригу да размотри егзорбитанције руског

народа у погледу успокојења грчке религије. Заједно с посланицима, које су одредиле једна и друга страна (publico nomine utriusque gentis), он је то учинио поузданим

средставима, о чему сведоче чланци које је потписао краљевић и који су унети у актове Варшавског грода, а затим потврђене његовом заклетвом у pacta conventa.

Све изложено у овим чланцима, како уопште, тако и посебно, требало је неодложно

испунити на коронационом сеиму, али пошто се то није могло учинити, а сеоски (земски) посланици из Круне и Велике Литванске кнежевине, придржавајући се инструкције своје

браће неунијата (из многих војводина и повјета), нису хтели да приступе закључивању (conclusiey) сеима док им не буде дато све што је обећано чланцима, краљ са свом Речју Посполитом уверава (assecuruiemy) овом дипломом својом и обавезује се у складу с

пактовима које је потврдио заклетвом, да на следећем сеиму ничему другом неће приступити, већ ће истог тренутка, по завршетку сенаторских говора (wot), пре свега

испунити све оно што је изложено у члановима успокојења, ни у чему им не противречећи. А сада се потврђују за неунијате слободно обављање богослужења по градовима, варошицама и манастирима у Круни и Великој Литванској кнежевини, у

складу с давнашњим правима и уставима, свим братствима, школама, богословијама, штампаријама и болницама које поседују; одобравају се све оне привилегије које су им

дали претходни краљеви. После оваквог општег потврђивања права у дипломи се говори о новим владикама које су православци изабрали овде, на коронационом сеиму.

―Што се тиче велечасног оца Петра Могиле, печерског архимандрита, којег су

неунијати изабрали за кијевску митрополитју и који има потврду од константинопољског патријарха, као и од Александра Пузине, који је изабран за луцку и острошку епархију,

оца Јосифа Бобриковича, који је изабран за мстиславску епархију и онога кога становници неунијати изаберу за перемишљску катедру‖, свима се дозвољава да неометано користе јурисдикцију и испуњавају све обавезе у односу на све оне који нису у унији; слободно

може да им се обраћа свако ко не жели да остане у унији, без икакве сметње од стране унијата. Пошто отац архимандрит Печерски (тј. Петар Могила) при својој митрополији

тренутно нема ни једну бенефицију, он ће владати без икакве препреке од стране закона о неспојивости две дужности у једном лицу (поп obstante incompatibilitate), осим св.Софије и Печерске архимандрије с Пустињско-Никољским манастиром. Перемишљском и

мстиславском владики ће се по у складу с члановима успокојења који су на снази издавати годишња плата (jurgielty) у износу од две хиљаде злота. На Александра Пузину, номината

за луцко-острошку епархију односиће се посебан краљевски акт (wedlug privatnego scriptu).

Диплома се завршава свечаним обећањем краља да ће обавезно испунити на

следећем сеиму оно што је остало неиспуњено, у складу с чланцима успокојења. ―На крају, што по сили Варшавских чланака (успокојења) сад није испуњено, све ћемо

испунити, ако да Господ Бог, на будућем сеиму. Све ово обезбеђујемо њима (православцима) овом нашом дипломом која представља сеимовски устав, одобрен

123

ауторитетом целог сеима (totius conventus), а као уверење за то дали смо своју диплому с потписом руку наших и посланика не само од сената, већ и од посланичког кола‖. Уз њега су приложени печати Круне и Велике Литванске кнежевине.535

Приликом поређења дипломе са садржајем чланака успокојења испоставља се да је у првој дато много мање од онога што је обећано другима; међутим, и оно што је по њој

дато православцима било је веома важно за њих: било је остварено главно и најбитније – слобода вероисповести и званично васпостављање хијерархије, оснажен је био правни положај Православне Цркве са свим институцијама које јој припадају у држави. Иако је

диплому потврдио сеим, она у устав сеима крунисања из 1633. године није била укључена. На њено место био је унет посебан устав који ју је санкционисао. Он носи назив:

―Обезбеђење (assekuracya) успокојења грчке религије‖ и има следећи садржај. ―Уз пристанак свих чинова становницима Круне и Велике Литванске кнежевине грчке вероисповести, који нису у унији, издали смо диплому с потписима нашим и посланика

како од сената, тако и посланичког кола и с печатима Круне и Велике Кнежевине Литванске; ову диплому in toto, vigore conventus praesentis (у целини, силом овог сеима)

одобравамо (approbuiemy) до темељног успокојења, ако Бог да, на будућем шестонедељном сеиму‖.536

Осим дипломе, на коронационом сеиму Владислав IV је издао још неколико

привилегија у корист православља. Новоизабрани од стране православаца кандидати за митрополију (Петар Могила) и

на катедре: мстиславску (Јосиф Бобрикович),537 луцку (Александар Пузина)538 и перемишљску (Иван Романович Попељ) добили су привилегије одобрења, којима им се давало пуно право да имају под својом влашћу и ―послушањем‖ сав руски народ ―који

није у унији с Римокатоличком црквом и не жели да буде, како духовног, тако и световног чина‖, слично као што је то дато унијатским епископима у погледу њихове пастве и свих

који признају унију. Овим привилегијима обезбеђивало се слободно, без и најмање препреке обављање од стране поменутих лица архипастирских обавеза приликом посећивања различитих градова и варошица, манастира и цркава у војводинама и

повјетима, који имају макар део православног становништва. Многа православана братства (на пример, виљнуско, минско, Лублинско, лавовско и др.) такође су добила

потврдне привилегије; у њима су се потврђивала сва ранија права братстава, дозвољавало се да имају цркве, школе, добротворне установе, речју – братствима се признавао правни положај у држави, што је било тако пожељно и неопходно за православце.539

Треба указати на још један устав коронационог сеима из 1633. године, која може да се односи на православце. То је устав ―О судовима сеимовским, дворским и

трибуналним‖. У овом уставу се деле предмети (у погледу земље између племства и градова), који су у надлежности овог или оног суда, и указује се поредак вођења парница у њима. На његовом крају је истакнуто, у виду објашњења уз горе поменути устав из 1631.

године ―О црквеним и владичанским имањима‖ да он треба да буде схваћен и да се односи на иста владичанска и црквена имања. Овај устав је значајан због тога што су на основу

њега и православци могли да воде парнице због приграбљених архијерејских и црквених земаља.540

(**) Сеим из 1635. године Доношење ―Чланака успокојења‖ и одступање од њих.

Труд и упорност православаца на три поменута сеима (односно конвокационом и

изборном из 1632.г. и коронационом из 1633.г.) овенчани су успесима који су за њих били

535

Арх. Ј .-З. Р., део II, т. I, № 20, 224-27. 536

Volum. legum. III, 373, § 12. 537

Археогр. Збор. II, № 36, с. 48-19; А. 3. Р., т. V, № 5, стр. 9-10. 538

Арх. Ј .-З. Р., део I, т. VI, № 269, стр. 662-664. 539

Голубев, Петар Могила, т.II, 73-75. 540

Volum. legum, III, 378, § 27.

124

пожељни. Међутим, у Пољској, уз широку слободу племства (―златна‖ слобода) и непоштовање ауторитета врховне власти, које се развило за време Сигизмунда III лакше је било остварити да нека ствар буде озакоњена него је спровести у живот, фактички је

користити. Овде су се закони само писали, али се нису испуњавали. Кршење закона које изазива највеће негодовање често је остајало некажњено. Како би се у животу применио

неки закон била је потребна сила. Зато није чудо што православци ни из далека нису користили све што им је било правно дато. Унијати нису желели да им уступе цркве. Комисија коју је краљ послао ради предаје цркава православцима у многим местима није

могла ништа да учини због наоружаног противљења од стране унијата (на пример, у Минску, Виљнусу, Гродну, Слоњиму, Новогрудку и др.). 541

Упорност унијата је утицала на то да православци почну веома енергично да се припремају за нови сеим како би на њему издејствовали коначно признавање чланака успокојења и приморали своје противнике на попустљивост. Припреме су започеле још

пред крај 1634. године. Петар Могила (који је 14. марта 1633. године постао Кијевски митрополит), слао је писма племству и братствима и убеђивао их да делују заједнички и

одлучно у интересима православља на предстојећем сеиму како би довели до жељеног завршетка успокојење своје религије. Лично се спремао да путује на Варшаву на сеим и молио је братства за материјалну подршку, коју му она нису одбијала. Племство је

спремајући се на сеимиће, захтевало да се у инструкцију сеимовским посланицима укључи као први и главни захтев обавеза да се не приступа, у складу с обећањем које је

дато у краљевској дипломи, било каквим сеимовским одлукама, док не буду потврђени чланци успокојења у оном облику у којем је њихов нацрт дат на изборном сеиму. Вишенски сеимић може да служи као образац у овом смислу. Он је наложио својим

посланицима да подсете на све оно што упркос pacta conventа још није испуњено, и да инсистирају на утврђивању свих њихових чланака без изузетка, исто као и на потпуном

успокојењу оних који се не налазе у унији, у складу с дипломом и уставом коронационог сеима.542

Због непопустљивости унијата и католика, с једне стране, и упорности

православаца у својим захтевима с друге, сеим из 1635.г. (од 31. јануара до 14. марта) био је веома буран. Међутим, православци су остварили своје: чланови успокојења били су

прихваћени од стране сеима и у корист православаца је сачињен устав оваквог садржаја. У складу с pacta conventa и асикурацијом, тј. чланцима успокојења, кои су донети на коронационом сеиму, ради мира и слоге поданика, становници Круне и Велике Литванске

кежевине грчке вере испуњава се донета сагласност (zgode), по чланцима састављеним на изборном сеиму и обећава се у име Владислава и његових следбеника по њима, да ће у

будуће, због овог сталног устава (hac lege perpetua) бити чувани, како оне који признају унију, тако и они који је одбацују. Како би се остварило дело успокојења данас се становницима грчке религије на данашњем сеиму уз потпис и печат краља издаје се

привилегија у знак сигурности и гаранције (na pewne warunki). Сви процеси и тужбе (litispendytye), започети с обе стране због религије (ex occasione religionis) и горе

поменутих чланака, предају се вечном забораву ( in perpetuum abolemus) и прекидају се, а детаљно изложено у уставу из 1609.г. vadium543 се обнавља.544

541

Којалович, Литванска црквена унија т. II, стр. 175-176; Макарије XI, 463. У Вељску је Бого јављенска

црква 6. августа 1633. г. на основу краљевске дипломе и специјалног универзала о овој цркви била предата

православцима. Међутим, намесник владимирског унијатског владике Јосифа Баковецког Симонович је 8.

септембра исте ове године, окупивши католике и унијате напао ову цркву и одузео ју је од православаца.

Вреди поменути то да је унијата у Вељску, по саопштењу краљевских комесара 16 36.г. било свега 15.

Археогр. Збор, т. II, №№ 102-103, стр. 241-243; Supplem. ad hist. Russiae Monum., № 70, p. 171-172. 542

Голубев, Петар Могила, т. II, 99-101. 543

Овде се садржи помињање казне од 10 хиљада злота ко ју одређује устав из 1609. године за прекршитеље

мира између унијата и православаца. Volum. legum. II 465, § 14. 544

Volum. legum. III, 407, § 15.

125

По смислу устава (о грчкој религији) из 1635. године краљ је морао да потврди успокојење православаца посебном привилегијом. Он је заиста тако и учинио, али је заједно с овом привилегијом у корист православаца, 14. марта 1635. г. издао и другу у

корист унијата, којим је потврђивао права Унијатске цркве; притом је допустио одступања од чланака успокојења на штету православља и на добробит његових противника. У

привилегији који је издата унијатима изјављује се да овај уступак православцима није дат ―у циљу одобравања (non in vim approbationis) права шизме, већ ради друштвеног блага‖: према онима који су у унији с Римском црквом краљ се односи благонаклоно и оставља

им на вечна времена митрополију и имања која јој припадају; а унијатима се даје полоцка ахриепископија и епископства: владимирско, пинско, холмско и смоленско са свим

припадајућим манастирима, црквама и имањима; виљнуски манастир Свете Тројице с братством, црквом свете Петке и имањима која му припадају, и осим тога још други (Гродњенски, Жидичински, Могиљовски, Мински, Новогрудски, Онуфријевски,

Мстиславски, Птишински, Браславски) манастир који су у то време били у поседу унијата; у Витебску, Полоцку и Новогрудку неунијати никад нису смели да имају ниједну цркву.

Унијатска привилегија се завршава свечаним обећањем краља у његово име и у име његових поданика да ће давати поменуте катедре и манастире само базилијанским монасима које ће за њих препоручивати унијатски митрополити.545 Ова повеља

ограничава уступке које су чланци дали у корист православља. У њима се каже да ће цркве међу унијатима и неунијатима поделити посебна комисија, специјално за то

одређена, по свим градовима, варошицама и селима пропорционално броју следбеника православља и уније и да ће у Полоцку православцима бити дата једна црква, а у привилегију који је дат унијатима православцима се забрањује да имају цркве у Витебску,

Полоцку и Новогрудку иако је број унијата овде био велик. Чланци успокојења су нарушавани на штету православља и у привилегији коју је

краљ дао православцима (такође 14. марта 1634.г.). Њен садржај је следећи. 1) Унијатски епископ Почаповски остаје у Луцкој епархији до саме своје смрти, а

после његове смрти она се са свим имањима која јој од давнина припадају даје оцу

Пузини, неунијати, којег су изабрали волињски становници и који је већ посвећен; ако Пузина умре пре Почаповског, наведена епархија ће бити дата ономе кога у својству свог

изабраног кандидата представе краљу волињски становници. Након предаје луцко г епископства неунијати Жидичинска архимандрија, насупрот томе, одмах се даје унијати са свим имањима која јој од давнина припадају, црквом Пресвете Тројице у Луцку и с

двориштем које је приписано овој архимандрији. Три насеља, којима је Пузина владао доживотно, након свог ступања на луцку катедру остају њему и његовим наследницима

неунијатима. 2) Перемишљска епископија ће после смрти Атанасија Крупецког, унијатског

епископа, бити предата са свим имањима ономе ко буде изабран и кога краљу представе

перемишљски становници. За резиденцију перемишљског владике-неунијате одређују се манастири: Спаски, светог Онуфрија и Смољницки са свим својим имањима. Кад после

смрти Крупецког перемишљску епископију прими у своју власт владика неунијат, тада ће две цркве – Светог Спаса и светог Николе, које се налазе у перемишљском крају заједно са насељем Шехино које припада епископским имањима бити предате унијати којег изаберу

они који се налазе у унији и биће у фактичком поседу унијатских епископа. 3) Гродњенски манастир са својим имањима (―пустињски‖ одређен за православног

митрополита или његовог помоћника) остаје унијатима, али у замену за њега православци добијају кијевски Видубицки манастир с његовим имањима и перевозом. Спаски манастир у Могиљову с перевозом остаје неунијатима, а црква Светог Крста у Могиљову и четири

насеља која припадају данас унијатима, исто као и Минска црква која се назива Бела,546 треба да припадају неунијатима.

545

Арх. Збор, I, №№ 138-141, стр. 356-357; Голубев, Петр Могила II, 115-116. 546

Код митрополита Макарија. (Ист. Рус. Церкви, XI, 478). — ―Блажена‖ (Beata).

126

4) Печерска архимандрија, Никољски манастир и света Софија која се сада налази у власти оца Петра Могиле, којег су изабрали неунијатски митрополити, остају у његовој власти до краја његовог живота, а после смрти ове бенефиције биће подељене у складу с

чланцима успокојења утврђенима на изборном сеиму. 5) У кијевским и виљнуским школама неунијатима се дозвољава да уче грчки и

латински, али тако да слободне науке (humaniora) не уче даље од дијалектике и логике (non ultra dialecticam et logicam).

6) Ма какве цркве да буду дате унијатима и неунијатима од стране комесара који су

за ово били специјално одређени, обе стране морају да се покоре њиховом решењу. 7) Сви процеси који су започети како у односу на свету Софију и Никољски

манастир, тако и по другим сличним стварима између унијата и неунијата, поништавају се и уништавају, изузев губитака и личних увреда које, ако постоје, могу бити предмет судских процеса. Привилегија се завршава краљевским обећањем у његово име и у име

његових наследника да ће испуњавати све што се тиче права унијата и неунијата, на основу тачака овог привилегија.547

Поређење ове привилегије с чланцима успокојења показује следећа одступања краља од обећања која су у њима дата. По чланцима успокојења луцки унијатски епископ одмах треба да уступи епископију са свим њеним имањима православном владици, а сам

да се пресели у Жидичински манастир с неким насељима. Што се тиче перемишљске епархије у чланцима успокојења је речено да ће она после смрти или премештаја

Крупецког бити свецело православна, а у привилегији од истог овог 14. марта 1635. године каже се да ће у њој бити унијатске владике и после смрти Крупецког.

Без обзира на то што је краљ својим привилегијама из 1635. г. ограничио уступке

који су били дати православцима, католици и унијати су били незадовољни. Латински и унијатски епископи заједно с неким световним сенаторима и посланицима, њих око 50

унели су у Варшавске градске књиге протестацију против одлуке донете на сеиму 1635. г. Они су изјавили да не пристају на прихватање чланака успокојења и на то да православцима буду предате неке цркве, које су се до тада налазиле у власти унијата, јер

се то, по објашњењу апостолског престола, не може учинити без гриже савести (bez naruszenia sumienia) и опасности по спасење (niebezpieczenstwa zbawienia).548 Папски

нунције се такође залагао против устава из 1635.г. о грчкој религији. У својо ј протестацији он каже да апостолски престо не може да да пристанак на чланке успокојења и на све што је у супротности с интересима католицизма и уније, зато што су сличне одлуке у

супротности с Божјим и људским законима.549 Због такве непопустљивости унијата односи између непријатељских страна су били изузетно непријатни.

Свака страна је причињавала штету и непријатности другој, а често су чак користиле насиље. Судске установе су препуниле међусобне жалбе, судски спорови између православаца и унијата се нису прекидали. Посебна штета од ових процеса за

православце огледала се у томе што су били лишени једног свог епископа (перемишљског) Силвестра Гулевича, који је 1637.г. Пјотрковски трибунал осудио на

инфамију (лишавање свих грађанских права и покровитељства закона) за напад и насилно одузимање манастира од унијата.550 Непријатност овог догађаја за православце условљена је тиме што је он губио права епископа којег је признала влада и лишавао се бенефиција

сједињених с његовом катедром, на које је почео да претендује унијатски владика Крупецки. Због тога православци не престају да покушавају да издејствују на сеимовима

да сви ови судски процеси буду прекинути и да православци добију и слободно користе оно што им је давао устав из 1635. године.

547

Арх. Ј .-З. Р., део I, т. VI, стр. 695-96; в. Голубев, Петар Могила II, 117-118 и Макарије XI, стр. 477-479. 548

Голубев, Петар Могила II, 121-22 и прил., стр. 75. 549

Ibid., II, 123. 550

Макарије XI, 547.

127

Сачувала се инструкција Волињске војводине посланицима за овај сеим. У њој се посланици обавезују пре свега (ante omnia) да се старају да људима грчке религије, који се не налазе у унији, да добију стварно успокојење и оно што је одређено на коронационом

сеиму, у складу с чланцима успокојења и дипломом која је одобрена уставом, да то буде испуњено, како би луцко владичанство са свим што се односи на њега било дато после

смрти Почаповског оцу Пузини, владици-неунијати. Посланици не треба да приступају било каквим сеимовским саветовањима док не уследи истинско (skuteczne) успокојење. Манифестације после сеимова, унете упркос праву, треба да буду поништене, сви процеси

у вези с верским питањима који су започети у различитим градовима уништени; предаја цркава од стране комисија и саме комисије мора бити одобрена, а краљевске привилегије,

које до сада још нису печатиране, треба да буду потврђене печатима. Ова инструкција није заборавила ни православног епископа Силвестера Гулевича: посланици је требало да се залажу код краља и чиновима Речи Посполите да се скине инфамија с њега и његових

саучесника, јер је његов преступ (одузимање Спаског манастира од Крупецког) изазван противљењем од стране унијата овој одлуци Речи Посполите, због се чега и казна коју је

претрпео не може сматрати праведном.551 Међутим, није свуда локално племство саосећало с православљем. Било је сеимића

на којима је према деловању православаца однос био крајње непријатељски. На

Вишенском сеимићу католици нису дозволили представницима православља ―вложити и описати‖ у инструкцију за сеимовске посланике тачку која се тиче ―грунтовног

успокојењу религије грецке‖, уместо тога они (католици) су по свом сопственом нахођењу, не обраћајући пажњу на протесте православаца и упркос ―праву посполитом, уставу‖ и pacta convent‖, укључили у ову инструкцију захтеве неповољне за православље

уопште и перемишљску епархију посебно. Православни становници лавовског, перемишљског и саноцког повјета, који су били на Вишенском сеимићу, протестовали су

против тако вапијуће неправедности; али на то не само да није обраћена пажња, већ чак није дозвољено да се унесе протестације у Перемишљском граду. Православци за уношење своје протестације морали су да се обрате у Луцк. 552

На самом сеиму из 1638. године латинско-унијатска партија нарочито је била нерасположена према уступцима који су се давали православцима. Њен фанатизам је био

појачан увредом католичке светиње коју су учинили протестанти: студенти Раковске (аријанске) академије разбили су крст с изображењем распећа који је постављен на земљи њиховог истоверника Сененског, власника Радова, од стране неког благочестивог његовог

комшије. Католици су били тако разјарени против свих некатолика уопште, да нису хтели ни да чују за било какве уступке у корист припадника других вера. Међутим, православни

посланици су чврсто стајали на своме, захтевали су се да све што им је обећано на ранијим сеимовским одлукама обавезно буде испуњено, и претили су (нарочито познати Кисељ) да ће минирати сајам ако њихов члан о успокојењу грчке религије не буде одобрен. Сеим је

нашао за сходно да донесе одлуку о грчкој религији. Пошто су се православни посланици жалили на то да латино-унијати као раније

упућују предмете с религиозним питањима трибуналима, а ови последњи их, упркос сеимовским одлукама, не решавају у корист православаца и забрањују слободу вероисповести, због чега православци тешким искушењима и прогонима, овај устав

забрањује трибуналима да доносе такве декрете. Он гласи: ―Мир међу разједињенима у грчкој религији гарантован је уставом из 1635. г. Због тога сада, обнављајући устав из

1627.г.,553 потврђујемо authoritate praesentis conventus, да у будуће време у трибуналима Круне и Велике Литванске кнежевине не буду донети (ferowane) декрети, који имају силу

551

Арх. Ј .-З. Р., III, т. I, 234 и 242. 552

Арх. Ј-3. Р., ч. I, т. VI, № 288, стр. 737-38. 553

Овај устав прописује обема странама да чувају мир, а ствар коначног њиховог успокојења пушта у рецес.

Volum. legunt. III, 263, § 16.

128

закона (vim sapient legis)‖.554 Дакле, сеим из 1638.г. потврдио је оно што је било одлучено 1635.г. забранио трибуналима произвољна решења у односу на православце и обнављањем устава из 1627. године обећао је православцима мир (и слободу од судских

прогона због верских питања). Осим тога, Владислав IV је својом привилегијом (од 20. априла 1638. године) дао

луцком православном епископу Атанасију Пузини црквене бенефиције које је уживао преминули епископ-унијат Јеремија Почаповски. По овој привилегији на располагање Пузине прелазиле су две саборне цркве (у Луцку и Острогу), исто као и све друге цркве,

духовне особе и духовна јурисдикција над њима са свим селима, имањима и свим што је од давнина припадало луцко-острошкој епархији; међутим, свим тим Пузина је владао

лично до своје смрти и ни на који начин и никојим путем није могао да отуђује ова имања од луцке епархије.555 Међутим, молба православаца за скидање инфамије са Силвестера Гулевича није била задовољена: инфамија је остала на њему и представљала је садржај

једне од тачака у инструкцијама Волињске војводине пре следећих сеимова, а против устава из 1638. г. католички и унијатски клир је поднео протест заједно с неким световним

сенаторима по основу онога што је било у супротности с њиховом савешћу. 556 Већ сама та околност је говорила о томе да православци нису могли да очекују ништа добро од овог устава.

* * * Иако је правно православцима била дата слобода вероисповести, фактички су се

као и раније подвргавали различитим притисцима и ограничењима од стране католика и

унијата. Кршење закона је било веома уобичајена појава од стране католика и унијата. Што је утицајнија била извесна личност, тим слободније и необавзније се односила према законима и краљевским одлукама.

Католички клир у овом смислу није заостајао за световним племством, нарочито кад се ствар тицала ширења католицизма и његове користи. Унијатски клир, који је

уживао широко покровитељство од стране латинске хијерархије и себи је дозвољавао различита насиља над православцима с циљем да их примора на свето јединство с Римском црквом. Он не само да није враћао православцима цркве, које је морао да му

уступи, већ је насупрот томе – још одузимао оно што је припадало неунијатима. За противљење су унијати повлачили православце по судовима, а ови су, препуни католика и

унијата, увек ствари решавали у корист унијата и подвргавали строгим казнама и одузимањима. Шта су православци морали да трпе од својих непријатеља види се из инструкције коју волињско племство даје својим посланицима за сеиме из 1639. и 1641.

године. У њима су се горко жалили на ограничења која су православцима чинили католици

и унијати. Права неунијата, потврђена члановима успокојења и уставима последњих сеимова била су прекршена на најодвратнији начин. Тако је холмски владика-унијата Методије Терлецки насилно 1639. године одузео православцима цркве у Лублину,

Красноставу, Соколу, Бељзу и другим градовима своје епархије, позатварао их је и запечатио, православне свештенике је мучио и затварао у тамницу; због тога су

православци остајали без богослужења: људи су умирали без исповести и Светог Причешћа, деца – без Крштења, а мртви су се сахрањивали у пољу без хришћанских обреда (bez pogrzebu).557

Због оваквих насиља и вапијућег кршења права од стране унијата православно племство не престаје да говори о својим захтевима на сеимовима. Сеим из 1639. године је

554

Volum. legum. III, 443, § 15. 555

Арх. Ј .-З. Р., део I, т. VI, № 299, стр. 738-39. 556

Голубев, Петар Могила II, 157; прилог, стр. 155-157. 557

Ibid, део II, т. I, №22, стр. 254.

129

био прекинут, дакле, православци на њему ништа нису остварили. Без икаквих повољних за њих резултата прошао је и сеим из 1640. године. Иако је био обичан, шестонедељни, сва његова делатност се свела на прихватање ―хвале‖ у вези са спољашњом одбраном

Речи Посполите. У фебруару 1640. г. њене јужне области напали су Татари и овде извршили страшну пустош уништивши велики број села, градова и замкова и заробивши

до тридесет хиљада људи.558 Због озбиљне опасности по Реч Посполиту од стране Татара (pogan), сеим из 1640. године је био дужан да се бави израдом мера за одбрану државе и одржавања њене безбедности.559 Опасност која је Речи Посполитој претила од стране

јужних грабљиваца подстакла је православне посланике да не инсистирају на својим захтевима у вези с верским питањима који су донели велике немире међу посланицима и

компликације у току седница сеима; оне су биле одложене до следећег сеима из 1641. г. За овај сеим темељно су се припремали и православци и унијати. Волињско

племство понавља у инструкцији својим посланицима исте оне тачке које је саставила на

сеимићима који су претходили двама последњим сеимовима и налаже им да посебно инсистирају (goraco instabunt panowie postowie nasi – каже се у инструкцији) на скидању

инфамије с перемишљког владике неунијате Силвестра Гулевича и давању бенефиција које су му одузете. Иако је перемишљска епископија била слободна (to wladyctwo... juz vacans), волињски посланици морали да моле за то да ова епископија буде дата неунијати.

У истој овој инструкцији посланицима се налагало да моле за потврду права кијевских школа, које је основао Петар Могила.560

Сеим из 1641. године је био повољан за православце. Њихове жалбе су саслушане и разматране; тако су се појавила два нова устава, која гарантују верска права неунијата. Један од њих се тицао православља уопште, а други само перемишљске епархије и

епископа Силвестра Гулевича подвргнутог инфамији. Први устав под називом: ―грчка вероисповест‖ има следећи садржај. ―Слободно исповедање грчке религије за оне који се

не налазе у унији обезбеђено је пактовима наше срећне коронације. Истим овим пактовима, комисијама и привилегијама распоређене су епархије, братства и цркве између унијата и неунијата. Међутим, пошто су сагласност која је успостављена на различитим

процесима и слободно исповедање одузимањем цркава нарушени, одређујемо: све парнице због религије (ex occasione religionis), али не због насиља и не они који подривају

силу закона (vim legis sopiunt), између духовних и световних лица сваког звања и стања, у Круни и Великој Литванској кнежени започете с обе стране у ма каквом положају (na stopniu) да се налазе, декрети, банице, секвестри, суспенси обустављамо (suspenduiemy) до

другог шестонедељног сеима, на којем ћемо после извештаја (ex adcitatione) о свим оним делима учинити разматрање.

Како у будуће време оваква дела више не би отежавала Реч Посполиту одређујемо: за све кривичне процесе између световних и духовних лица разматрање ће се одвијати по специјалном регистру кривичних дела на сеиму, уколико дизунити буду позвани у Круни

и у Великој Литванској кнежевини – разматрање на одређеном сеиму. У вези с црквеним пословима о одузимању цркава и црквених имања као таквих где се говори о оцени

значења привилегија парница ће бити пред нама, на нашим релацијским судовима, а прелиминарним парницама (praevia inquisitione) у сопственом (тј. локалном) граду или селу (земству). Овај суд (градски или сеоски (земски)) по завршетку парнице, не

упуштајући се ни у какве одлуке, са свим добијеним подацима (cum toto causae effectu) треба да пошаље ствар у наш релацијски суд ради чега се одређује рок од шест недеља. О

оваквим стварима ми ћемо одмах, у складу с уставом из 1635. г. одлучити и после одлуке послаћемо у одговарајући град ради коначног испуњења (pro finali executione)‖.561

558

Костомаров, књ. IV, стр. 108. 559

Volum. legum. III, 464, § 1. 560

Арх. Ј .-З. Р., део II, т. I, стр. 270 и 276. 561

Volum. legum. IV, 7-8, § 8.

130

Православци су се жалили на то што приликом њихових сукоба с унијатима локални судови (градски и сеоски (земски)) стају на стану унијата. И ево сеим горе наведеним уставом из 1641.г. предаје решавање спорова између православаца и унијата

кривичног карактера на сеим или у велико коло (трибунала), а дела искључиво верског карактера (о одузимању цркава и црквених имања) краљевском релационом суду. Овакво

премештање процеса из једних судских инстанци у друге било је повољно за православце зато што им је давало више наде на правично решавање њихових предмета. Релацијски суд се одвијао под председавањем самог краља, а од њега се, уз одсуство у њему верског

фанатизма, пре могла очекивати непристрасност него од чланова градских и сеоских (земских) судова, католика и унијата, који су се налазили под јаким утицајем својих

духовних отаца и у притискању шизматика који су видели ствар спасоносну по душу. Други устав овог сеима, који се тиче перемишљске епархије носи назив:

―Рехабилитација Силвестра Гулевича‖. У њој се пре свега саопштава да се на молбу

сеоских (земских) посланика и уз пристанак свих чинова authoritate conventus praesentis, скида се инфамија с грађанина Силвестра Гулевича, перемишљског неунијатског владике

и с његових другова (complicibus); он се рехабилитује у свом свом ранијем достојанству (ad pristinum honoris statum), међутим, само под условом да перемишљско владичанство с манастирима Светог Спаса и имањима која му припадају на вечита времена буде

остављано унијатима. Манастир светог Онуфрија са селом Начутком, манастир Лавра са насељем Лавровом и манастир Смолница заувек de facto остају у власништву (in

possessione) дизунита, у вези с чим се за њих даје слободна ―релација‖. После смрти садашњег владика-унијате овоме ће бити додато још једно насеље Сегмо,562 а у осталом што је изложено у члановима, састављеним на изборном сеиму (тј. чланцима успокојења)

се не нарушава. После смрти садашњег неунијатског владике Гулевича у ове манастире ће бити постављен архимандрит, а владика ће остати унијат. 563

Из наведеног устава види се да је скидање с епископа Силвестра Гулевича, исто као и с његових другова (од 130 до 140 људи) инфамије учињено с успехом и православци су га скупо платили: они су губили перемишљску епархију, јер је заједно с манастиром

Светог Спаса требало да остане у рукама православаца само до смрти Гулевича, а после тога је прелазила у руке унијата. Добијајући задовољење својих инсиситрања у вези с

Силвестром Гулевичем православци су губили једну епархију. 564 Међутим, ствар перемишљске епархије се није завршила сеимом из 1641. године. Питање о њој затим се постављало више пута и на следећим сеимовима из 17. века. У погледу ње донето је

неколико устава о којима ћемо морати да говоримо на другом месту. Папски нунције, католички клир и унијатски митрополит Антоније Сељава били су незадовољни сеимом из

1641. године и против наведеног устава о грчкој религији унели су своје протестације у одговарајуће судске установе. Ово је било учињено пет месеци након њеног објављивања.565

Владавина Владислава IV за православце се завршила подједнако повољно као што је почела. Последњи сеим за време његове владавине је био ванредни тронедељни сеим из

1647.г.566 Иако је био сазван ради разматрања мера за одбрану Речи Посполите од Турака

православци су га искористили за потврђивање својих верских права која су била кршена

као раније, без обзира на све бивше сеимовске одлуке, од стране католика и унијата. Своје жалбе на притисак од стране противника и на кршење њихових права православци су

562

Sehmie - вероватно, Шехино (Szeh inie), о којем се говори у привилегију Владислава IV од 14. марта 1635.

г. Арх. Ј.-З. Р., део I, т. VI, №280, стр. 695. В. горе стр. 283. 563

Volum. legum. IV, 8, § 9. 564

На православце је ова околност оставила тежак утисак. Брестски игуман Атанасије Филипович с

горчином истиче и свом ―диариушу‖: ―...отац Гулевич баницеју с себјасносит, владичество Премискоје

пустив вечност (као што је у уставу написано) на унеју‖. Рус. Ист. Биб. т. IV, кол. 88. 565

Голубев, Петар Могила, II, 179; Макарије XI. 564. 566

Volum. legum. IV, 51-70.

131

подносили и на сеимима из 1642., 1643., 1645. и 1646.г., али на свим овим сеимовима су остали без задовољења. Инструкције сеимовским посланицима коју је саставило волињско племство, приказују положај православаца као крајње жалостан. У инструкцији из 1645.

године положај православаца се описује на следећи начин: ―Религија грчка древна (avita) инкорпорирана (incorporate), привилегована у pacta conventa, одобрена и светом заклетвом

данашњег краља господара нашег милостивог потврђена, подвргава се таквим насиљима у хришћанској католичкој држави и слободарској и слободној Речи Посполитој, какво не трпе ни хришћани Грци у муслиманском (poganskiey) ропству.

Цркве, манастири и катедре су нам одузети, слободно обављање богослужења забрањено, сироти хришћани умиру без Светог Причешћа и не смеју јавно да сахрањују

своје мртве. У Лублину, у Сокалу, у Бељзу и другим градовима због одузимања цркава православни хришћани су приморани да тајно сахрањују умрле у подрумима (w piwnicach) и домовима својим‖. Митрополиту (православном) бране да носи крст испред себе и желе

да издејствују потврду ове забране одлуком сима. Због таквих тешких притисака православља посланици се обавезују вером, чашћу и савешћу да не приступају било

каквом разматрању док не остваре задовољење и успокојење своје вере. Лублинска црква, сокаљска и Купјатнцки манастир морали су бити realiter и de facto враћени, а нацрт забране митрополиту да носи крст је одбачен.

Кад све буде темељно и истински умирено људи духовног звања који су примили унију неће више малтретирати (nie przewodzili) сав народ и неће нарушавати мир и спокој

Речи Посполите. Затим племство изражава жељу да ступи кроз православни клир у преговоре за успокојење директно с католицима, а не с оним малобројним људима који су примили унију и чине смутње и немире, посланицима се остављало да одреде време за ове

преговоре, а место је требало да буде Луцк. У случају неуспешног конгреса православног и католичког клира волињско племство остаје при својим давнашњим правима.567

Исте ове жалбе и захтеви исте ове Волињске војводине срећу се и у инструкцији из 1646.г. Њима је још додата жалба на предају Луцке епархије и Жидичинског манастира унијатима и захтева се њихово враћање православцима. Жали се волињско племство на

Методија Тарлецког, унијатског епископа холмског, који упркос краљевском декрету и одлуци комесара, не пристаје да уступи у Сокаљу и његовој околини (przynaleznociach)

цркве и имовину која им припадају, поднео је протестације против комесара и православног владике, оптерећивао их је парницама и повлачио по трибуналима. Посланици су морали да ови предмети буду предати дворском суду.568 Међутим, сви ови

захтеви на сеимовима из 1645.569 и 1646. г. нису били задовољени. Тек је сеим из 1647.г. поклонио довољно пажње упорним молбама православаца и потврдио им обећање да ће

их хитно задовољити у складу с члановима успокојења из 1632.г. У уставу овог сеима посвећеног грчкој религији каже се: ―Сва права која служе руском народу који исповеда грчку религију у складу с израђеним на нашем срећном избору члановима обећавамо да

ћемо одмах испунити и влашћу овог сеима одређујемо комесаре како у име Круне, тако и у име Велике Литванске кнежевине‖ (ради поделе цркава међу православним унијатима и

одузимања оних које последњи неће да предају првима). Међутим, заједно с обећањем владе да ће умирити ―руски народ грчке

вероисповести‖ по члановима успокојења у разматраном уставу се чини опаска да се

одлука устава из 1641. године о Перемишљској епархији чува у целини (salva constitutione).570 Повољан устав за себе из 1647. г. православци дугују Владиславу IV који

је као раније гајио наклоност према руском православном становништву и своју непристрасност и верност датој речи. Вероватна је претпоставка да је краљ уступком православљу 1647. године желео да придобије у своју корист руски народ уопште и

567

Арх. Ј .-З. Р., део II, т. I, № 25, стр. 287-88, § 3. 568

Арх. Ј .-З. Р., део II, т. I, № 26, стр. 319-321. 569

Сеим из 1645. г. је био миниран. 570

Volum. legum, IV, 52-53, § 8.

132

посебно козаштво како би уз његову помоћ остварио своје планове у односу на Турску и јачање свог значаја на штету утицаја државних послова богаташа, који су на сеиму из 1646.г. категорички захтевали од краља да прекине све припреме за рат с Турском. 571

Руско племство се жалило на сеиму из 1647.г. на то да се световна лица сукобљавају с владикама због права убирања данка. Епископи често одређују свештенике

на имања велможа без знања и пристанка на то самих велможа који су по давнашњем обичају сматрали право убирања данка на својим имањима својом сопственошћу која им се не може одузети. Због тога је и долазило до озбиљних сукоба између духовне власти и

велепоседника. Сеим је обратио пажњу на ове неспоразуме и ради њиховог отклањања у будуће време одредио је устав ―О руским духовним лицима, како онима који су у унији,

тако и онима који нису у њој‖, чији се садржај може пренети у следећим цртама. Племићки слој притиска то (zda sie miec uciazenie) што владике желе да отргну из њихових руку и власти (z rak у z mocy) постављање свештеника на њиховим дедовским

имањима и узурпирају jus collationis. Због тога сеим, ослањајући се на давнашњи обичај, одређује да право одређивања свештеника за цркве остаје наследним велепоседницима, на

у краљевским имањима (w dzierzawach) ово право давања свештеника је припадало велможама; изузетак представљају важније бенефиције (salvis majoribus beneficiis), где је ово право задржавао краљ. Пошто су владике често оптерећивале клир који је био њима

потчињен порезима и радовима за себе, у истом овом уставу им се забрањује да приморавају свештенике на рад и постављање подвод и да убиру од њих данак. 572

* * * Последњи устав се мора сматрати пре штетним за православље него корисним.

Ради се о томе што су се сеоске парохије давале на потпуно располагање власницима имања, господи-земљопоседницима. Последњи су за свештенике у црквама на својим

имањима нису бирали људе који су били достојни и способнији за обављање ове службе, већ оне који су им били угодни.

Полонизација руског племства је до половине 17. века доживела огроман успех. Већина руских племића се под утицајем полонизације одрекла отачке вере и примила латинство. Ренегати своје вере, а заједно с њом и своје народности, не само да нису били

расположени да подржавају православље и да бране његове интересе, већ су, насупрот томе, пружали помоћ латинској пропаганди и трудили су се да своје поданике преобрате у

католицизам или, у крајњој мери (због исконског нерасположења руског народа према латинству) да им наметну унију. У овом циљу су и за цркве на својим имањима одређивали свештенике-унијате, а оне који су се држали православља подвргавали

прогонима, оптерећивали порезима различите врсте, данком, обавезама, а понекад просто истеривали из парохије.573 Дакле, разматрани устав је појачавао власт велепоседника над

свештеником и доводио је последњег у потпуну зависност од првог, што се на најнеповољнији начин одражавало на положај православља. На срећу за последње и унијатски сеоски клир није био слободан од исте ове зависности од наследних племића-

велепоседника и самовоље с његове стране, на шта се и жалила највиша унијатска хијерархија.574

Владавина Владислава IV је била повољна за православце. Захваљујући заједничкој делатности православног племства и козаштва у правном смислу они су остварили веома много; међутим, стварни њихов положај ни из далека није одговарао оно што су им

гарантовале сеимовске одлуке и краљевски привилегији. Самовоља која је владала у Пољско-Литванској држави уз верски фанатизам католика лишавао је било каквог значаја

571

Бобржински П., 194-95, Szujski III, 300-302. 572

Volum. legum. IV, 59, § 54. 573

Макарије XI, 621 (сведочанство Касијана Саковича у његовој ―Перспективи‖). 574

Ibid, XI. стр. 621-622.

133

повољне за православље уставе и привилегије. Племство је увек деловало самовољно, закони су се потпуно игнорисали. Духовна лица, која нису примала унију била су прогањана и на њих је вршен притисак различитим судским процесима. Православни

грађани су ограничавани у свим својим правима, а сеоско становништво које је трпело феудални притисак од стране господе-велепоседника, био је прогањан и у верском смислу

тамо где је господар био католик.