БИЛТЕН ЗА НАЦИОНАЛНУ КУЛТУРУ, ИСТОРИЈУ И ДРУШТВЕНА ПИТАЊАУдружења ,,Корени Ремeсијане’’

Дочек Краља Александра Обреновића Белој Паланци 1897. године

ГЛАСНИК РЕМЕСИЈАНЕБрој 20 новембар 2015. године Бела Паланка

1. ВЕЛИКИ ИЛИ ПРВИ СВЕТСКИ РАТ У НАШЕМ КРАЈУ .......................2

2. СТОГОДИШЊИЦА ШПАЈСКЕ БИТКЕ ......................................................3

3. СТОГОДИШЊИЦА ЗЛОЧИНА КОД ЈАНКИНЕ ПАДИНЕ ....................4

4. ПОРОДИЧНА ПРИЧА ......................................................................................5

5. АНТИЧКА ИМЕНА НАШЕГ ГРАДА ............................................................6

1

ВЕЛИКИ ИЛИ ПРВИ СВЕТСКИ РАТ У НАШЕМ КРАЈУ

Мада је Српска Врховна команда упозорила 9. октобра I армију да буде опрезна при додиру са немачким трупама она није успорила темпо већ је у оштрим борбама одбацила немачке и аустроугарске трупе и 12. октобра ослободила Ниш и Прокупље док је следећег дана под копита француске коњице пала и Бела Паланка. И данас, после 97 година немамо право обележје које ће подсећати на крај Великог рата. Додуше, наши војни обвезници су још годину-две године били у униформи док се нису вратили својим кућама, а на ослободиоце наше вароши подсећа једна црква. Свако ко је посетио цркву у селу Мокра, која оживи на Пејчиндан када мештани обележавају сеоску и црквену славу, вероватно је уочио у знак захвалности постављену спомен плочу погинулим и несталим мештанима у ратовима од 1912. до 1918. године.

Прво име уписано на тој плочи је име Алберта Ферија, француског мајора. Њега су тешко рањеног са још једним Сенегалцем приликом бомбардовања Беле Паланке 12. октобра 1918. године, пребацили у село Мокра где је била стационирана француска војна болница. Нажалост, обадвојица су брзо издахнули и сахрањени на сеоском гробљу. Њихових гробова данас нема али ту је прича и спомен плоча. Тог дана француски војници су прошли испод славолука од цвећа, који су исплели мештани у знак захвалности, и застали испред кафане „Српска круна“. Тада их је засула салва из аустроугарских топова из Буџака. Поред мајора Ферија и војника из Сенегала, страдало је и много мештана окупљених око ослободиоца. Сутрадан су преостале аустроугарске трупе протерали сељаци села из Буџака ка Сврљигу. Две године касније пренос посмртних остатака француског официра до железничке станице пратило је много грађана и ученика из Беле Паланке. Њему у част први фудбалски клуб који је основан те 1920. године назван је „Алберт Фери“.

2

Сећања на страдања у ратовима с почетка двадесетог века чувају цркве, мокранска и црвеноречка, и крајње је време да се и друге установе укључе у чување и стално подсећање на минула времена како нам се не би понављала.

СТОГОДИШЊИЦА ШПАЈСКЕ БИТКЕ

Ове године је на достојан начин обележена стогодишњица шпајске битке, неправедно занемарене битке у оквиру тројне агресије, која је омогућила повлачење војске и народа пред коначан слом Србије у Првом светском рату. Борцима који су се жртвовали за Отаџбину и народ почаст су одали челници општине, ученици црвеноречке школе и белопаланачке гимназије и по први пут представници Војске Србије. Уз председника општине стајао је и командант копнене војске док је почасни вод свечаним плотуном поздравио јуначки чин бораца Тимочке дивизије, чија су имена која смо прошле године објавили сада и вечно урезана у спомен плочу постављену у црвеноречкој цркви.

3

СТОГОДИШЊИЦА ЗЛОЧИНА КОД ЈАНКИНЕ ПАДИНЕ

У побочној крипти Саборне цркве у Нишу похрањени су посмртни остаци побијених свештеника Епархије нишке, прикупљени после I св. рата. Они су побијени 12. и 18. новембра 1915. године на локалитету Јанкина падина и у Јелашници. Поводом 100-годишњице њиховог убиства, у нишкој саборној цркви планира се званична канонизација ових јеромученика и мученика (црквених послужитеља) од стране Српске православне цркве.

4

Сећање на тај масакр је 12. октобра ове године обновљено поред споменика који је подигнут пре двадесет година на Јанкиној падини. Помену је присуствовало поред општинских званичника и пуно мештана, који су поред речи наших духовника могли да чују и део записаних сећања савременика и преживелих тог злочина. Уједно је најављена и књига Душана Јовановића о том злочину наших суседа, који још од заједничког ослобођења од Турака теже да нас асимилују и окупирају. Поносни смо на наше праштање и помагање њима у невољи али никада не смемо заборавити ни потпуно веровати.

5

ПОРОДИЧНА ПРИЧА

Моји преци нису толико познати али имају приче које личе на оне других породица нашег краја па се надам да ће се неком допасти.

За време Другог светског рата наша општина је била под окупацијом бугарске војске. У самој вароши било је и Немаца и са њима није било већих проблема али „браћа православци“ су остала у најгорем сећању већине становника општине, као и у претходним ратовима више од пола века уназад. Померена граница се пружала око села Чифлик и Сињац, у ствари ту је и заселак Стража. Посебно омиљена „забава“ бугарских војника била је да наше чобанчиће, који су своје овце чували око „границе“, туку како су они говорили: „за памет“. Мог деку нису много уплашили и он је упорно изводио своје стадо и

6

добијао редовну порцију батина. У ствари, како је био мали растом и неовољно ухрањен, он би се углавио између крупнијих другара када би их Бугари натерали да легну на земљу. Силеџије нису хтеле да се муче већ су их тукли мотком по три одједном. Она двојица крупнијих са стране су добијали праве батине док је мој дека то што се извлачио од штапа надокнађивао најјачом виком. Другове је болело а он је јаукао и за њих.

Та прича је једна од последњих коју ми је испричао, вероватно зато што никад није вратио за то понижење од „православне браће“ који су, гле ироније, на крају тог рата ушли као ослободиоци у Белу Паланку.

Зоран Пешић

АНТИЧКА ИМЕНА НАШЕГ ГРАДА

На остацима већ постојећег насеља Келти су у 3. веку пре нове ере основали насеље Ремезијана (Ремесијана), тако названо по келтском или галском племену Реми. Међутим, у путним итинерарима (водичима) античког света је налазимо под разним именима. По Антонину Августу у другој половини 3. века та се путна станица или мансион налази на 25. римској миљи истично од Ниша под именом Ремизијана (Ремисијана). Јерусалимски итенерар је види као Романсијану на 28. римској миљи од Ниша. На римској итинерарној карти из 330. године обележена је као Ромезијана, удаљена 24. римске миље од Ниша (види слику). Ови облици имена су настали због сличности имена племена Реми са именом града и државе Рима. Становништво наклоњено Риму је своја предграђа називало Романзијана или Роматијана. Ови подаци су преузети од Константина Јиричека а касније их користи и Феликс Каниц.

За време цара Трајана, крајем првог и почетком другог века, град подигнут на темељима војничког утврђења – каструма од путне станице прераста у самостални град, муниципијум, у оквиру републике Улпијане. То је забележено

7

и на бројним споменицима каквих је на простору наше општине нађено више из времена Септимија Севера и цара Филипа Арапа, који су владали у трећем веку.

Сам центар античке вароши је захватао четири пута већу површину од турске тврђаве . Пружао се до железничке пруге на северу, иза гимназије на истоку, до стадиона на западу и до подножја Малог и Великог курила на југу. Унутрашње утврђење римског града је имало девет кула и на његовим остацима је касније подигнута турска тврђава. Имала је облик трапеза, на истоку око 273м, на југу око214м, на северу око 220м и на западу око 200м. На Врелској речици, Коритничкој реци и Нишави су постојали мостови код капија.

Тробродна базилика, која је сада део музеја, је откривена ван каструма а изнад ње је било старо словенско гробље. Некропола или главно гробље је било у правцу Бабушнице али је и свуда уоколо откривено доста гробова и развалина, где су биле виле и економије, чак и са друге стране Нишаве у некадашњем паланачко-моклишком виногорју. Управа града је обухватала пределе од Плоча

8

и Сићевачке клисуре до извора Нишаве, а у граду је било и седиште горњомезијске скупштине, а у доба епископа Никете град је био и културни и књижевни центар шире регије.

Разарања почињу од Хуна половином петог века а коначно уништење настаје приликом бугарске провале половином шестог века. После тога византијски цар Јустинијан на темељима старог града подиже варош Румизијану и око ње тридесетак утврђених градића и стражарских кула, данас знаних као градишта, од Малог курила до Сићевачке клисуре. Један од тих градишта, кастел Ферарија који је био у атару села Космовац, био је важно рударско насеље и један од извора Јустинијановог богатства. Сем гвожђа, ту је вађено и злато, о чему сведочи и златоносна речица која се у доњем току назива Црвена река, по својој боји после обилнијих киша.

Од седмог века више нема византијских насеља и срећемо само словенска имена, која знамо и дан данас, а за време турске окупације и привремена имена по актуелним старешинама паланке, али о томе у другом чланку.

приредио Звонимир Стојадиновић

9

Билтен приређују чланови Уређивачког одбора Друштва ,,Корени Ремесијане“ Радмило Крстић, мр Предраг Пејић, Звонимир Стојадиновић, Слободан Јањић и Градимир Маринковић. Седиште Друштва „КОРЕНИ РЕМЕСИЈАНE’’ је у улици Српских владара бр. 71 у Белој Паланци, e-mail: niketaremesijanski@gmail.com, као и на www.facebook.com/niketaremesijanski

10