istorija macve
DESCRIPTION
Zemlja Macva i grad Macva, istorija, mitovi i legendeTRANSCRIPT
П Р И Л О З ИЗА КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК, ИСТОРИЈУ И ФОЛКЛОР
књига LXXIV, свеска 1–4, 2008.
ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ
УДК 908 (497.11 Mačva)
ЗЕМЉА МАЧВА И ГРАД МАЧВА
После потискивања Византије крајем ХII века територија северне Србије дошла је под власт угарских краљева. Око источног дела водили су ратове са владарима Бугарске, док је западни део препуштен краљевој кћери Маргарити, која је била византијска царица (1186–1195,+ после 1223). Она и њени наследници (до 1242) називани су „господари Срема“, по граду Сирмију, црквеном и управном средишту у време византијске власти. У другој половини ХIII века територију, која је чинила „Маргаритин мираз“, добијале су кћери, сестре или мајке угарских краљева. Последња у низу господара територије, за коју се усталило име Мачва по утврђеном граду тога имена, била је Каталина, супруга бившег српског краља Драгутина (1284–1316). Краљ Драгутин је проширио територију протеравши 1291. куманске великаше под влашћу бугарских царева из Браничева и Кучева. После смрти Драгутина краљ Милутин је затворио синовца Владислава II и загосподарио територијом око које су затим деценијама вођени ратови. Са угарске стране су границу бранили од стране краља постављени банови Мачве, који су били истовремено жупани околних жупанија чије су приходе користили за издржавање тврђава и посада. По њима се од почетка ХIV века спорна територија назива Мачванска бановина. У време добрих односа у ХV веку, граница је изгубила значај, угарски краљ и великаши имали су поседе јужно од Саве, а српски северно од реке. Мачва је лежала на јужној обали Саве, имала прелаз преко реке и пристаниште, поред утврђења било је трговачко насеље и католичка парохија. Тачан положај није познат, вероватно ближе Сремској Митровици него Дебрцу, где је био двор краља Драгутина.
У нашој научној литератури је одавно уочено да је именом Мачва означавано више различитих ствари. Ако се остави по страни данашње име области, остаје средњовековни назив Мачве у пространом обиму Мачванске бановине или територије, земље Мачве: terra Macho, која се подразумевала у титулама господара de Macho et de Bosna, где је стављена на равну ногу са Босном. Мачва се затим јавља у ужем смислу као жупа
4 Сима М. Ћирковић
или дистрикт Мачва (districtus Macho) и, најзад, само место, утврђени град или трг Мачва (castrum M., locus dictus Maçoua).
Мачва као територија привлачила је пажњу и о њој се доста расправљало,1 како о њеном ширем тако и ужем простирању, док се о граду није писало, констатовало се само да његов положај није познат. На нашим историјским картама Мачва као место се уопште не појављује, док се на мађарским следи погрешна убикација Л. Талоција који је град стављао у близину Ваљева.2
Иако нас овом приликом Мачва занима првенствено у смислу места, не можемо заобићи територију тога имена, јер ће од њеног простирања зависити и утврђивање положаја насеља. Једва је замисливо да би град са именом Мачве могао бити изван територије зване Мачва.
Досадашња претресања обима и граница средњовековне Мачве довела су до неколико поузданих закључака. Пре свега, да није оправдано Мачванску бановину, као установу и територију, пројицирати уназад све до краја ХII века. Пре но што ће бити идентификована као област под јурисдикцијом господара Мачве и банова Мачве – тек под њима је бановина (banatus) у правом смислу – та територија је трпела промене и није остајала једнака у опсегу. У језгру је, вероватно, трајно био град Мачва и то је доприносило да се одржи име Мачве као области.
Територија Угарске краљевине јужно од Саве имала је првобитно карактер династичке творевине везане за одређене личности. На самом почетку то је мираз Маргарете, кћери угарског краља, која је удајом постала византијска царица Марија, жена Исака II Анђела. (11851195). Нису познате границе те територије, али је врло вероватно да је обухватала све што је некад припадало Византији све до међа Немањине Србије. А северна граница Србије у то време позната је само у источном делу, у долини Мораве: „састадох се с њима на међи отачаства мога, у граду Равном“ – каже Стефан Немањић о своме сусрету са угарским краљем.� Код данашње Ћуприје је, дакле, била граница српске државе око 1220. године. О западном делу њеном немамо сличног изричитог податка, али све до краља Драгутина нема сведочанства о томе да су српски владари имали под својом влашћу област између Рудника и Саве.
1 Библиографске податке о радовима који се баве Мачвом дао је М. Благојевић, Насеља у Мачви и питања српскоугарске границе, у: Ваљево. Постанак и успон градског средишта, Ваљево, 1994, 89, нап. 2.
2 L. Thallóczy, Bruchstücke aus der Geschichte der nordwestlichen Balkanländer, IV Zur Geschichte der Despotenfamilie Branković, Wissenschaftliche Mitteilungen aus Bosnien und der Herzegovina 3 (1895) 328–333. У новије време Пал Енгел (Szazadok 1988, 115) најтачније ставља на Саву, у потез између Шапца и Дрине. Али на карти, која прати једну његову ранију расправу Мачва је уцртана далеко на југу, у висини Ваљева приближно.
� Житије Симеона Немање од Стевана Првовенчаног, изд. В. Ћоровић, Светосавски зборник 2, Београд, 1938, 73.
Земља Мачва и град Мачва 5
Зна се, такође, да је краљ Урош I покушао да освоји ту територијуна се, такође, да је краљ Урош I покушао да освоји ту територијуI покушао да освоји ту територијупокушао да освоји ту територију кад је била под влашћу кћери и унукâ краља Беле IV.4 Дошла је под власт бившег краља Драгутина тек кад је он, захваљујући браком са Каталином, кћерком Стефана V, укључен у низ краљевских рођака, који су скоро столеће господарили том територијом.
Колико се до сада могло утврдити прва господарица је била споменута Маргарета/Марија удата 1186. Давање спорне територије у мираз било је опробан начин мирења са губитком територије.5 Од те у мираз дате територије окрњио је пре 1204. бугарски владар Калојан источни део, тако да је Маргарети, кад се вратила се у Угарску, највероватније 1223 ( живела је пре тога у Цариграду и Солуну), преостао западни део, Срем северно и јужно од Саве. Остало је сачувано папско писмо из 1223. којим је она са поседима примљена под заштиту светог Петра.
Њени синови и наследници посведочени документима били су Јован Ангел, титулисан као „Господар Срема“ dominus Syrmie, помињан као Грк и са грчким обликом имена: Калојан.6 Умро је без наследника 1241. Други син је спомињан као dux Sirmii, али и као господар Мачве, са именом Gyletus, које је дуго сматрано за загонетку, док у њему није препознат Guillelmus, Виљем, син Маргарете из трећег брака, са Николом од Сентомера, солунским великашем у време латинске власти над градом.7 У једном испитивању о чудима Маргарете, кћери краља Беле IV, вршеном 1276, споменута је монахиња Margaretha quondam filia domini Gulielmi ducis de Maconia. Овде је, дакле, за господара Мачве употребљено име Виљем, што отклања сваку сумњу у идентификацију Gyletus – Gulielmus.8
Нестанак Јована Ангела скоро се поклапа са страдањем Срема од Кумана, који су, после позива у Угарску, неко време боравили у Срему и опустошили га после убиства њиховог вође Кутена.9 �бнављајући�бнављајући
4 М. Динић, О угарском ропству краља Уроша I, Историски часопис 1 (1948) 30–36.
5 Уп. Б. Ферјанчић, Проблем византијског наслеђа у северозападној Србији, Ваљево. Постанак и успон градског средишта, Ваљево, 1994, 49–58.
6 М. Динић, Јован Ангел „dominus Sirmiae“, Гласник Историског друштва у Новом Саду 4 (1931) 301; П. Рокаји, О једном наслову Калојана Анђела, Зборник радова Византолошког института 19 (1980) 167–171.
7 П. Рокаји, Gyletus dux Sirmii, Зборник МС за историју 27 (1983) 121–127. 8 Monumenta Romana Episcopatus Vesprimiensis I, 1103–1276, 189. У Срему, in loco
Sirmii, је краљица Марија, супруга Беле IV, предала своју трогодишњу кћер Маргарету сестри Олимпијади, која се сећала да је то било пре више од 21 године, дакле, пре 1255. Ако је сећање није изневерило Сирмиј би био краљичин посед већ у то доба.
9 Thomas archidiaconus Historia Salonitana, ed. F. Rački, Zagreb, 1894, 135, 143. Текст је из пера каноника Рогерија, који као територију Кумана спомиње пределе око Тисе и манастира Баноштор, а пре одласка у Бугарску и Маркију (Marchia), која се простирала у Срему у данашњем смислу.
6 Сима М. Ћирковић
државу после Татарске најезде, краљ Бела IV је територију негдашњег Mаргаретиног мираза препустио кћерци Ани (Агнези) и зету Ростиславу Михаиловичу.10 После мужевљеве смрти (1263) Ана се јавља као херцежица и господарица Мачве и Босне (ducissa de Machov seu de Bosna; ducissa Galitiae ac de Bosna et de Mazo domina)11. Господарила је са синовима Михаилом, умро пре 1268, и Белом, који је носио исту титулу херцега Мачве и Босне. Бела је био уплетен у борбе између деда, краља Беле IV, и ујака, Стефана V, а ратовао и са српским краљем Урошем I.12 Као dux de Machou et de Bosna наведен је последњи пут 1271; после тога се у истој улози јавља Јелисавета Куманка, жена Стефана V (+1272). У првим годинама њеног господарења (1272–1273) у повељама се јављају достојанственици делова њене територије са титулом бана. Неко време су била три бана: бан Мачве, бан УсореСоли и бан Босне, а уз њих још и бан Кучева/Браничева, за кога не знамо да ли је припадао краљичиној територији. Ове бановине су приписиване реформи краља Беле IV у време опорављања земље после татарске најезде (1247. или нешто раније). Оне су, међутим, имале и раније и касније своје посебне судбине: Босна је имала своје домаће владаре (1272. је убележен Стефан што се односи на Стјепана I Котроманића); Усора/Соли су 1324. припојени Босни, али део је остао повезан са Мачвом, Мачва је тек почетком ХIV века добила мачванске банове у правом смислу речи, који су истовремено били жупани околних жупанија чије су приходе користили за одржавање војске и утврђења на граници. Банови Кучева/Браничева се касније не јављају, њихово подручје укључено је било у територију бившег краља Драгутина и над њом су остале претензије угарских краљева.13 У једној повељи из 1274. функција је опет уједињена: Егидије бан Мачве и Босне. Од 1280. до 1284. спомиње се скоро сваке године краљица мајка Јелисавета maior regina Hungarie, Ducisa de Macho et de Bosna.14 Преузимањем власти над територијом „старе краљице“ од стране бившег српског краља Стефана Драгутина завршава се епоха у развоју оне територије која је некад била „Маргаретин мираз“. Запамћена ће код каснијих писаца бити као „земља краља Стефана“; само један део њен постао је Мачванска бановина у правом смислу.
10 К. Јиречек, Историја Срба I, Београд, 1952, 177, 183. Уп. и чланак „Бела Ростисављевић“, Српски биографски речник I, 465–466 (Ђ. Бубало).
11 Codex diplomaticus patrius VIII, 96–98.12 У свим повељама које се односе на сукоб са српским краљем, реч је о земљи
Мачви terra Machow или Macho, нема помена банова или бановине. Уп. М. Динић, О угарском ропству краља Уроша I, Историски часопис 1 (1948) 30–36.
13 Када је 1392. издавао повељу у Браничеву краљ Жигмунд није споменуо бановину него дистрикт: in Rascia districtu Brancho. L. Thallóczy – A. Aldásy, A Magyarország és Szerbia közti összeköttések oklevéltára, Budapest, 1907, 33.
14 G. Wenzel, Codex diplomaticus Arpadianus XII, 118, 261, 272.
Земља Мачва и град Мачва 7
* * *
Од краја ХII до краја ХIII века није било Мачванске бановине у строгом смислу те речи, али се раширило и усталило име Мачве, које није познато у византијском наслеђу. Иза Византинаца остала је територијална организација у којој су у великим градовима била седишта царевих намесника и црквене хијерархије. Од покоравања Самуилових наследника 1020. главно место у овом делу периферије Царства био је Сирмиј. Из града су намесници, стратези и дукси, управљали пространим подручјем које је прелазило не само Саву него и Дунав. Византијски писци ХII века у област Сирмија су рачунали не само Земун, него и Бач.15 Захваљујући управној јединици и епископији, име града Сирмија се распрострло на његову ширу околину.16
Тај велики простор бивао је подељен током угарсковизантијских сукоба ХI и ХII века, па је дошло до тога да су угарски владари и папска курија рачунали са „овостраним“ и „оностраним“ Сремом, и то са угарске тачке гледишта, тако да је „онострани“ био јужно од Саве. И Срби су под Сремом подразумевали територију која данас носи то име, али и области јужно од Саве. У Летопису Попа Дукљанина кнез Часлав влада Сремом, Угри прелазе Саву и ратују у Срему, бивају потучени код места званог Белина (Bellina). У српским изворима Драгутин је „сремски краљ“ а архиепископ Арсеније, Савин наследник, био је „из страна сремских“. Дебрц, двор краља Драгутина био је „у Срему“. Најдаље на југу налазимо помен Срема у писму једног Дубровчанина из Драгутиновог времена: ego eram in Seremo... in contrata de Rudinicо.17 И Рудник се, дакле, рачунао у Срем.
Међу Србима је име Срема јужно од Саве изашло из употребе, ограничено је остало на територију северно од Саве. Српски летописи бележе да Вук Гргуревић после заузимања Шапца „и пороби Сребрницу и прегна у Сријем“.18 Томе је свакако допринела чињеница да је на угарској страни име Срема сачувано у имену сремске жупаније, северно од Саве, док је сремска епископија, основана 1229. чувала традиције византијског Срема. Негде у то време, ако не и раније, између „оностраног“ и „овостраног“ Срема настала је на угарској страни управна јединица
15 О почецима уп. B. Krsmanović, The Byzantine Province in Change (On the Treshold Between the 10th and the 11th Centuries); BelgradeAthens 2008; о ХII веку уп. Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд, 1971.
16 О аналогним случајевима Раса, Браничева, Призрена уп. М. Динић, О називима средњовековне српске државе, Прилози КЈИФ 32 (1966) 26–34 (= Из српске историје средњег века, Београд 2003, 162–171
17 К. Јиречек, Историја Срба I, 243.18 Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Ср. Карловци, 1927, 250.
8 Сима М. Ћирковић
са карактеристичним именом Маркија (Marchia) што oзначaвa границу, граничну област.
Мање је јасно порекло и распростирање имена Мачве. Један службени акт, владарска повеља из 1426, изричито каже да је „дистрикт“ Мачва назван тако по тврђави Мачва. Име тврђаве је писано на више начина, а као првобитни облик се препознаје сложеница Machókо“, у којој други део keu, kew, стоји за мађарско kö што значи камен, стену, али и тврђаву, као rocca у италијанском. Вероватно је, дакле, да је назив тврђаве примаран и да се и у овом случају име седишта господара, владаревог намесника, пренело на ширу околину.
Колебање између назива Срема и Мачве долази до израза код споменутог Гилетуса (Виљема), који је у једном извору dux Maconie што је, очигледно, рђаво читање уместо Мацовије, а у другом dux Sirmii. Мачва потпуно преовлађује над Сирмијем у другој половини ХIII века, од како се у улози господара нашла друга грана краљевских рођака, који се називају господарима Мачве, односно Мачве и Босне.
О ширењу имена Мачве речито сведочанство пружају мачевски епископи, који се крајем ХIII века појављују у пописима српских епископа.19 Они уједно потврђују континуитет Сирмиј – Мачва јер ни у византијским, ни у српским пописима епископија нема Мачве, као што нема ни Београда, али има Сирмија у оквиру Охридске архиепископије. Касније овај назив ишчезава јер се митрополити везују за Београд, где је од почетка ХV века седиште владара и егзарха свих српских земаља. Име Мачве се међу Србима одржава као географски појам, жупа, дистрикт, није било веће управне јединице тога имена, а не појављује се ни у титулама. Само једном архиепископ Данило II назива Драгутинову државу Мачва: „в земљу нарицајемују Мачва“.20 У титули деспота Стефан налази се Посавије, паралела Подунавију, које се јавља у титулама од времена кнеза Лазара.
* * *
Колико се може закључити из оскудних извора и топономастике посведочене каснијим изворима, у периоду угарске власти није дошло до колонизационих акција ни промена у саставу становништва. Долазило је, међутим, до поклањања земљишта и стварања властелинстава на тери
19 С. Ћирковић, Српске Notitiae Episcopatuum, Споменица епископу шумадијском Сави, Нови Сад, 2001, 199–208, са навођењем извора и раније литературе.
20 Животи краљева и архиепископа српских написао архиепископ Данило и други, изд. Ђ. Даничић, Загреб, 1866, 28.
Земља Мачва и град Мачва 9
торијама јужно од Саве. Веома је мало података о таквим поседима, па и они се односе на каснији период. Редак изузетак је део поседа Теодора Вејтеха, који се 1256. налазио ...in districtu de Macho ultra Savam.21
Слично је одређен положај једног другог поседа: in fluvio Bytwa.22 Једна племићка породица из Новог Села (Vyfalu) у Сремској жупанији поседовала је део земаља ultra fluvium Zava in Jezenik.23 Као накнаду за имања у Срему пострадала од Турака добио је Шимрак из Кукујеваца посед по имену Падина у Мачванској бановини.24 Понеки посед је због одсуства наследника дошао у краљеве руке па је забележен у повељи из 1426. 25
Наслеђе периода угарске власти приметно је у црквеној организацији. Католичка Сремска бискупија, основана 1229, добила је после страдања у време татарске најезде поред основног каптола у бенедиктинском манастиру светог Стефана у Баноштору (Monasterium bani), задужбини бана Белуша из српске великожупанске династије, и други каптол у насељу које се звало villa s. Irinei, а лежало је преко пута Светог Димитрија (Сремска Митровица). Тај каптол је временом растао у значају тако да је у набрајању црквених великодостојника у краљевским повељама уписиван понекад као светоиринејски бискуп.26 За нашу тему он је важан због тога што му се јурисдикција простирала јужно од Саве на територију „Маргаретиног мираза“. Каптоли бискупија имали су поред архиђакона са појединим функцијама (лектор, кантор, кустод) и архиђаконе за делове дијецезе. У Светоиринејском каптолу помињу се архиђакон Белина, територије коју Мартин Сегон у трактату о путевима ставља напоредо са Мачвом и лоцира на путу од Заслона до Ваљева.27 Положај Бељина се одређује именом села Бељин, источно од Дебрца, и остацима старог
21 G. Wenzel, Codex diplomaticus arpadianus VII, 429.22 Codex diplomaticus patrius III, 317.23 T. Smičiklas, M. Kostrenčić, Diplomatički zbornik XVI, 6–7, 330–331.24 L. Thallóczy – A. Aldásy, A Magyarország és Szerbia közti összeköttések oklevéltára,
Budapest 1907, 32–33. Посед је био простран и обухватао је: Наrastich, Lizkoth, Chakarya et Negramazmelleky, којима се положај није могао утврдити. Последњи локалитет је био поток или речица. О даљој судбини овог поседа уп. С. Ћирковић, „Црна Гора“ и проблем српскоугарског граничног подручја; у: Ваљево. Постанак и успон градског средишта, Ваљево, 1993, 68–69.
25 Најприступачније у прилогу књиге: Ч. Мијатовић, Деспот Ђурађ Бранковић I, Београд, 1882, 391 – 395 и превод 396–400.
26 О Сремској бискупији уп. М. Динић, Средњовековни Срем, Гласник Историјског друштва у Новом Саду 4 (1931) 1 – 9 (=Српске земље у среде веку 270–280).
27 Martino Segono di Novo Brdo vescovo di Dulcigno. Un umanista serbodalmata del tardo Quattrocento. Vita e opere, ed. A. Pertusi, Roma, 1981, 96–97. Ultra Savum duae sequntur provinciae, Beligna et Maza. Истим пределима у раније споменутој потврди поседа херцежице Ане одговарају: terras et possessiones que Belin et de Sancto Demetrio.
10 Сима М. Ћирковић
града истог имена.28 Затим је био архиђакон Поља (de Polya kathedrali)29 чије подручје није поуздано препознато на терену. У турском попису из 1533. наведено је село Пољана, које се налазило код данашњег села Равња код Засавице.30 Под једним архиђаконом било је Посавије (de Pazzavia) са познатим именом, али непознатим положајем. Посавије у титули деспота Стефана Лазаревића биће свакако пространије од подручја овога клерика негде поред реке Саве. Најдаље према југу лежао је архиђаконат Обна (�bona, Abona, Abana),31 коме се име јавља и као место ратних судара и као дистрикт. У ХV веку су биле две: Горња Обна и Доња Обна. Положај се одређује помоћу реке Обнице (aqua Abona, fluvius �bona), а трага има и у српским изворима.32 Случај Обне у близини Ваљева значајан је због тога што показује да је јурисдикција Сремске бискупије била пространија од Мачванске бановине.��
* * *
Време кад је Драгутин са женом преузео власт над територијом одређује се по најкаснијем помену старе угарске краљице 1284. јер казивање архиепископа Данила II садржи противречности. На једном месту он каже да је Драгутин „земљу звану Мачва“ добио од свога таста угарског краља, али он је умро 1272. па би се то морало односити на године када Драгутин још није био краљ.34 На другом месту, како је М. Динић упозорио, говорећи о походу на Дрмана и Куделина Данило каже да је то било „кад је ново примио власт земље сремске“. Први податак би водио у
28 М. Динић, Западна Србија у средњем веку, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 47.
29 T. Smičiklas, Diplomatički zbornik X, 589 (1340). Архиђакон Посавија је забележен и 1354. кад се каже да је био без прихода „због ратова пагана и неверника“. Ипак, се архиђаконат није угасио, споменут је 1379. и 1382. T. Smičiklas, nav. delo, XII, 220, XVI, 7, 46.
30 Ђ. Симоновић, Сеоска насеља у Мачви од Раваничке повеље до краја прве владе кнеза Милоша Обреновића 1839. године, Гласник Етнографског музеја у Београду 51 (1987) 86–87.
31 T. Smičiklas, нав. дело, X, 589; XV, 362, XVI, 7, 46, 163.32 М. Динић, Западна Србија у средњем веку, Српске земље у средњем веку, Бео
град, 1978, 48.�� Кад је рукопис био предат за штампу, изашла је књига Ј. Мргић, Северна Босна
1316. век, Београд, 2008, у којој се на стр. 81–82, упозорава да се у попису фрањевачких самостана фра Бартола Пизанског из периода 13851390, налазе и самостани кустодије Мачве, већином западно од Дрине, и самостан Mazue.
34 Редак случај да се употребљава име Мачве. Иначе Данило говори „Сремска земља“ и „у земљи званој Срему“.
Земља Мачва и град Мачва 11
период 12701272, други после 1284, односно пре 1290. У сваком случају уступање морало је бити у вези са угарском краљевском династијом. У време Стефана V Драгутин је био зет и територија би ишла уз Каталину као краљевску кћер; 1284. супруга му је била сестра владајућег краља Ладислава IV и њој је територија прешла из руку мајке. Тада је наступио српски период у коме долази до јачег повезивања ових територија са земљама на југу.
Драгутин као наследник „господарâ Мачве и Босне“ био је савременик превирања и унутрашњих борби у Угарској током две узастопне слабе владавине Ладислава IV и Андрије III. Околности су му ишле наруку да постане један од „олигарха“, осамостаљених великаша који се међусобно боре за проширење власти.35 Његова снага и способност за експанзију долазе до израза у заједничком походу са братом Милутином против осамостаљених бугарских великаша Дрмана и Куделина, њиховог протеривања и заузимања Браничева и Кучева. Тада је уследио велики татарски поход на Србију у коме је страдала Жича, када су Татари са вазалним Бугарима продрли све до Ждрела код Пећи.36 И увећана Драгутинова територија претрпела је татарску одмазду.37 У повељи краља Андрије III од 10. новембра 1293. говори се о провали Татара у део краљевства звани Мачва у зиму друге године по крунисању, што значи 1291. а то сјајно потврђује датовање М. Динића: „око 1291“. О татарском нападу на Мачву говори и једна повеља из 1298. у којој се каже да је краљева војска тада прешла Саву, што се узимало за повод Драгутиновог похода на Браничево.
Територија краљевских рођака „господара Мачве и Босне“ проширена је тада на области јужно од Дунава све до Ђердапа. „Земља краља Стефана“, како су млађи савременици и каснији историчари називали Драгутинову територију, била је пространија од Мачве и Босне (значила је само мали део, североисточну Босну). Све до Голупца и Ждрела проширено је угарскосрпско гранично подручје око кога се ратовало и споразумевало.
Драгутин је попут других „олигарха“ долазио у сукоб са суседима. Остали су трагови тужби због напада 1310. и 1312, када се тврдило да је
35 О Драгутину између Угарске и државе Немањића уп. Историја српског народа I, 449–461.
36 М. Динић, Браничево у средњем веку, Српске земље у средњем веку, Београд, 1978, 95–98.
37 I. Szentpéteri – I. Borsa, Az Arpadhazi kiralyok okleveleinek kritikai jegyzéke II/4, Budapest, 1987, 125, br 3951, 10. novembar 1293; 201, br. 4182, 13. juli 1298.. ..quod cum perfida gens Tartarorum post coronationem nostram secundo anno circa yemem quandam particulam regni nostri macho vocatam venisset ad spoliandum nosque magistrum Laurencium dictum Cheta fidelem nostrum ipsis Tartaris... ...misissemus... ...multos captivos Cristianorum de manibus ipsorumTartarorum (eliber)ando cum effusione suorum sanguinem... Дрман и Бугари су се још 1275. залетали преко Дунава и пленили земљу.
12 Сима М. Ћирковић
„племенити муж Стефан, који се у оним крајевима назива краљ Србије, узео нека добра и права“ Калочке надбискупије. У опису земаља југоисточне Европе анонимног монаха из 1308. Драгутину се приписује и територија Маркије, што би значило да је имао и пределе северно од Саве.
После изумирања арпадовске династије 1301. у борбама око престола Драгутин је прво подржавао кандидата јужноиталијанских Анжујаца, а затим испољио далеко веће амбиције кандидујући свога сина Урошица за угарски престо. Био је у истом степену сродства као и веома предузетни Анжујци, које су подржавали папа и католичко племство. Драгутинов положај је био отежан због вишегодишњег сукоба (1301–1311) са братом око наслеђа српског престола.38
Када се 1310. Карло Роберт учврстио на угарском престолу, дошло је до помирења и признања Драгутинове власти на наслеђеној и проширеној династичкој територији. До краја живота Драгутиновог, марта 1316, нема вести о сукобима. Као и крајем ХIII века Дубровчани су трговали у Срему, који се подразумевао све до Рудника. Године 1313. именован је конзул да решава спорове међу трговцима и другим Дубровчанима „у Мачви и оним крајевима“. 39 Осигурано је било с угарске стране и наслеђе Владислава II, сина и наследника Драгутиновог, али не задуго. Током следећих месеци 1316. или у 1317–1318. краљ Милутин је затворио свога синовца и запосео његову територију укључујући и град Мачву. О Милутиновој власти над братовом територијом зна се веома мало. Остало је сачувано једно краљево писмо, недатовано, настало пре октобра 1319. кад је регистровано у Дубровнику. У њему је реч о дугу трговаца који су држали у закуп тргове Мачву и Липник, рударско место у Подрињу.40
Насилна промена господара над територијом, која је сматрана делом Угарске краљевине, изазвала је непријатељску реакцију на угарској страни код краља Карла Роберта, који је имао пуне руке посла да постепено и с много напора потчињава осамостаљене великаше. О ратовању у Мачви и око тврђаве Мачве говори се у неколико повеља, у којима је реч о подвизима ратника, које је владар обдарио. Често су издате више година после догађаја, па се не види јасно на које време се односе, док су повеље са датумом и местом издавања у Србији веома малобројне.
Те повеље су са обимним изводима критички претресене на другом месту, где је дата аргументација за хронологију, тако да ће се овде само
38 М. Динић, Однос краља Милутина и брата Драгутина, Зборник радова Византолошког института 3 (1955) 49–80.
39 Monumenta Ragusina I, 28, 54. Тада су конзули именовани за пространију територију и дужи период, тек од краја ХIV века почело је именовање конзула и судија за појединачне спорове.
40 М. Пуцић, Споменици српски II, Београд, 1860, 45.Ту је докуменат издат непотпуно, битне исправке у К. Јиречек, Споменици српски, Споменик 11 (1892) 103, бр. 64.
Земља Мачва и град Мачва 13
наводити извори и резултати анализе.41 Краљ Карло Роберт је послао војску да опседне град Мачву и „потчини ону државу нашој власти“. Ова изјава и оно што је речено о „скандалу по краљевство“ има значаја утолико што показује да је реч о почетку сукоба. У повељи о заслугама магистра Николе, издатој у пролеће 1323. наводе се понеке значајне појединости: прелаз преко реке, тегобе зимског времена, борбе на обали или пристаништу, обезбеђење сигурног прелаза преко реке. Али, међу заслугама тога ратника речено је и да је град Мачву освојио великим делом (in maiori parte occupauit). Није јасно да ли то значи да није освојио целу тврђаву или да посао освајања није био завршен. Поред тога што лоцира тврђаву на обали Саве, ова повеља поменом „студени зимског времена“ (per algorem hiemalis temporis) помаже да се ово ратовање одвоји од краљевог похода који је био у лето 1319.
Из даљег тока догађаја закључује се да циљеви краља Карла Роберта нису били остварени за време напада у зиму 1318/1319. Предузет је нови поход с великом војском коју је краљ лично предводио. У августу 1319. војска се окупљала, а 16. септембра краљ је издао повељу 1319. код Колубаре у Мачви (prope Кalabar in Macho). У другим повељама са описом подвига не може се увек утврдити на које се ратовање односе. У једној краљ Карло Роберт говори о одметницима који су нашли уточиште код краља Уроша и заједно с његовом војком проваљивали на територију краљевства, пустошили је и одводили народ у ропство. У некима се изричито говори о заузимању Мачве и Колубаре. При томе су неки од ратника задобили ране од камења које су браниоци бацали са градских зидова.
После овог успешног похода нема више вести о борбама око Мачве. После Милутинове смрти настали су услови за преокрет: обновљена је власт Драгутиновог наследника Владислава II. О његовој власти над некадашњом очевом територијом скоро да нема вести. Остао је један акт из 1323. из кога се не може закључивати о територији, само о великашима дворанима. Место издавања тога акта је нечитљиво.42 Неоспорно је господарио Рудником док му га 1324. није преотео братучед Стефан Дечански. Веровало се да је тада потпуно потиснут са своје територије. Показало се, међутим, да се са краљевском титулом помиње и 1325. и 1326.43 Усору и Соли игубио је такође 1324. кад је прикључена држави бана Стјепана II Котроманића. Тада је прекинута веза између Мачве и области западно од Дрине све до прве деценије ХV века, кад је унеколи
41 С. Ћирковић, Београд под краљем Душаном, Зборник историјског музеја Србије 17–18 (1981) 37–45. У расправи донети изводи и места публиковања повеља наведених у даљем тексту.
42 Н. Порчић, Писмо краља Владислава II кнезу и општини дубровачкој, Стари српски архив 1 (2002) 31–54. У основи је потврда разрешнице краља Драгутина Клименту Држићу и браћи, који су били закупци краљевих прихода.
43 Историја српског народа I, 498–499.
14 Сима М. Ћирковић
ко обновио краљ Жигмунд Луксембуршки. „Земља краља Стефана“ је престала да постоји.
Потискивање вазала окрњило је територију краљевства баш као и у време кад је Милутин затворио Владислава II, али реакција није дошла брзо, тек 1329. кад је угарска војска продрла све до изворишта реке Обне (caput fluvii �bona), где је чекала заседа и кад је у борбама рањен један ратник чији је подвиг описан у повељи. Тада или још раније Мачва је дошла под власт угарског краља. О кастелану Мачве остао је траг у поастелану Мачве остао је траг у повељама из 1345. и 1347.44
После борби у време краља Милутина као да тврђава Мачва губи ранији значај. Иако је било ратовања у време Стефана Дечанског и Душана, иако има података о преласку Саве и операцијама на територији Србије, Мачва се не спомиње. Наведена је 1342. у папском писму у низу рударских места, која имају католичку парохију и тврђава угарског краља (Београд, Голубац).45 Вазалски односи учвршћени у време кнеза Лазара довели су до извесне равнотеже: угарски краљ је господарио градовима дуж јужне обале Саве и Дунава, а територијом кнез Лазар, који је могао даривати манастире селима „у Мачви“, „у Битви“, „у Браничеву“46
Мачва тврђава се поново јавља тек после 1385. у време жестоких унутрашњих борби између присталица угарске краљицеудове Јелисавете и наследнице престола Марије и њеног вереника Жигмунда Луксембуршког, на једној страни, и присталица јужноиталијанских Анжујаца, који су имали подршку дела хрватских великаша, босанског краља Твртка и кнеза Лазара. Вођи анжујских присталица били су Иваниш Хорват, Иваниш Палижна, бискуп Павао Хорват.47
Мавро Орбин у свом спису из 1601. следећи неки старији неидентификовани извор прича о томе да је после смрти краља Лудовика (+1382) кнез Лазар заузео Београд и Мачву.48 С разлогом се томе није поклањало поверење, деценија од 1382. до 1389. била је пуна сукоба и вишеструког смењивања у власти над територијом за коју смо овде заинтересовани. Обојица вођа завађених страна вршила су у неком периоду живота ду
44 P. Engel, Magyarország világi archintológiája 1301–1457 I, Budapest 1996, 364: ...mamagister Andreas filius Nicolai filii Iwan de Lekche castellanus castri nostri Machow nominati. Anjoukori okmanytár V, 143, 535.
45 И. Божић, О јурисдикцији которске дијецезе у средњовековној Србији, Споменик САН 103 (1953) 11–16 (=Немирно Поморје ХV века, Београд 1979, 15–27); С. Ћирковић, „Католичке парохије у средњовековној Србији“, Работници, војници, духовници. Друштва средњовековног Балкана, Београд, 1997, 240–258)
46 Уп. повеље у најновијем издању. А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара. Текст. Коментари. Снимци, Београд, 2003,
47 Уп. П. РокајиЗ. ЂереТ. ПалА. Касаш, Историја Мађара, Београд, 2002, 122–160.
48 Мавро Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968, ..94, 32.. О општој позадини тадашњих сукоба уп. Ј. КалићМијушковић, Београд у средњем веку, Београд, 1967.
Земља Мачва и град Мачва 15
жност мачванског бана. Пре но што ће постати палатин, први међу дворанима, Никола Горјански Старији био је бан Мачве и сарађивао је некад са баном Твртком и кнезом Лазарем у покоравању Николе Алтомановића (1373). Његово убиство и заробљавање краљица у јулу 1386. означило је почетак борби којима је једно од попришта било на границама Србије.
Краљичине присталице именовале су свога мачванског бана, али он није могао да преузме ту дужност јер се у краљевским градовима учврстио Ладислав Хорват, брат Иваниша, некадашњег бана и коловође побуне против краљица. Од двора постављени бан успео је војском да поврати Битву, Купиник и Београд, али само за кратко време.49 У помоћ протераном великашу дошла је велика војска одметника предвођена баном Иванишем, преотела је градове и напредовала све до Драве.
После заробљавања краљица присталице краља Жигмунда, вереника Маријиног, наступале су одлучније. Мачвански бан је постао Никола Горјански Млађи, који је потиснуо и за кратко заробио Иваниша Хорвата, чије су присталице биле присиљене да затраже помоћ од краља Твртка и кнеза Лазара. Горјански је морао да се бори против Срба у Мачванској бановини. Кнез Лазар је у пролеће 1388. опседао Голубац.50 Негде у месецима пре Косовске битке дошло је до промене утолико што је Никола Горјански помирио кнеза Лазара и краља Жигмунда и успоставио односе какви су били за време краља Лудовика. Тако се могло десити да Иваниш Хорват искористи погибију кнеза Лазара на Косову (15. јун 1389) и заузме Мачву и Белин (districtus nostros de Beleen et de Macho). Држао их је све док га није протерао Никола Горјански Млађи, зет кнеза Лазара.51 Од помирења деспота Стефана и краља Жигмунда крајем 1403. или почетком 1404. више није било сукоба око територија и градова јужно од Саве.
Негде пре 1392, свакако још за живота кнеза Лазара, споменути Никола Горјански Млађи, одани присталица краља Жигмунда, а зет кнеза Лазара, стекао је или наследио посед, који је у време цара Душана имао српски властелин Детош. Тај посед је био у непосредном суседству Мачванске бановине и обухватао је низ жупа (дистриката у латинском тексту): Колубара, Љиг, Топлица, Уб, Тамнава, Горња и Доња Обна, Рабас, Непричава, Пепељевац.52 У нашој литератури се усталило уверење
49 Подаци о овим догађајима налазе се махом у повељама које наводе заслуге неких од учесника у борбама. Проблеми хронологије су расправљени у С. Ћирковић, Косовска битка у међународном контексту, Глас САНУ, Одељење историјских наука 8 (1996) 60–64. Цитирана повеља је редак помен тврђаве Битва о којој се 1426. каже да је некад постојала.
50 Поред рада из претходне напомене уп. и Sirmium – Сремска Митровица, Ср. Митровица 1969, 66–67, где су представљени документи о отпору против краља Жигмунда, чак и међу Дубровчанима.
51 F. Šišić, Nekoliko isprava iz početka XV st., Starine 39 (1938) 278–279.52 М. Динић, Западна Србија, 447–448.
16 Сима М. Ћирковић
да су те жупе представљале део Мачванске бановине. Засновано је било на дословном тумачење израза „cis“ по коме би та земља Детошевина (Dettosfelde) била на граници Рашке земље с ове стране територије наше Мачванске бановине (in confinis terre Rasciensis cisteritoria Banatus nostri Machoviensis...).53 Са гледишта краља и краљевске канцеларије, где је повеља стилизована, „с ове стране Мачванске бановине“ би се могло односити само на Срем у данашњем смислу и Славонију, никако на територију јужно од Мачванске бановине. У повељи се непосредно пре тога говори о Рашкој земљи и Горјанском у односу на којега је тај посед заиста „с ове стране мачванске бановине“. У прилог таквом тумачењу може се, поред укупног контекста тога документа, навести и повеља Карла Роберта из 1323. у којој је наспрам Мачве, која је „наш град“ (castrum nostrum Machow vocatum), наведена и Колубара као „град Уроша краља Србије“ (castrum Urosii regis Servie). Колубара је, дакле, 1319. била у Мачви, али је припадала српском краљу.54
Споменута „Детошевина“ јавља се као територија поново у повељи краља Жигмунда, којом 1426. на молбу деспота Стефана Лазаревића преноси правo наслеђа српскe државe (regnum Rasciae) на његовог сестрића Ђурђа Бранковића и потомке. Уз ту општу потврду у истом акту („Уговор у Тати“) наводи се и известан број места и предела, који се изузимају и потврђују као краљеви поседи. Неколико их је у Босни, западно од Дрине, а на нашем подручју су „град Мачва са припадностима, по коме се бановина мачванска назива“, поседи једног властелина без потомства, који су припали краљу, затим „дистрикт Битва у коме је некад била тврђава“, затим следи некадашњи посед Горјанског нама познат из повеље о размени 1392. Тај посед није наведен због тога што је део Мачванске бановине, већ због тога што је краљев посед добијен заменом.
* * *
И кад је изгубила војнички значај, Мачва је, судећи по веома оскудној документацији, наставила да се развија као трговачко насеље. Видели смо да су у време краља Драгутина у Мачви трговали Дубровчани, а да
53 Текст је опширно наведен у мојој расправи „Црна Гора“ и проблем српскоугарског граничног подручја, 75, нап. 24. Поређење са оригиналом (Државни архив у Будимпешти, Dl 7768) показало је да уместо речи Belaztena у издању, у оригиналу стоји: Welaztena.
54 Anjoukori okmanytar II, 93. Опширније цитирано у Београд под краљем Душаном, 41, нап. 15. На ту важну појединост упозорио је А. Лома, Ономатолошки прилози V, 199–201.
Земља Мачва и град Мачва 17
је у време краља Милутина у Мачви убирана за српског владара царина. Остао је сачуван траг о дугу двојице дубровачких трговаца који су држали у закуп тргове Мачву и Липник. Они 1319. године нису били у стању да исплате уговорени износ, па су били приморани да дају залоге као јемство да ће до Митровдана те године исплатити дуг. И општина дубровачка је преузела јемство и сутрадан по Митровдану исплатила остатак дуга.55 Липник је био рударско место у близини Трешњице, која се јавља већ у документу из 1312. Владареви приходи у том месту потицали су од копања и прераде сребра, док је успон Мачве као насеља почивао на трговини. Већ је споменуто да је 1313. именован дубровачки конзул за Мачву и околину.
Карактеристично је да се од веома малог броја података већина односи на католичку парохију. Мачва је у папском писму из 1346. наведена као парохија под которском бискупијом.56 Место је у време тек започетих метежа 1386. остало без свештеника, па је дубровачки свештеник активан у Новом Брду уговорио са другим свештеником из Дриваста да оде „у српске крајеве у место звано Мачва“ (ad partes Sclauonie ad locum dictum Maçoua) и да тамо следеће три године обавља службу божју уз плату од 20 дуката годишње и накнаду трошкова за исхрану.57 Исте године у месту званом Мачва (in loco vocato Muçova) обавезао се локални становник да ће Дубровчанину испоручити рујевину, која се користила за бојење.58 Дубровчана је било у тргу Мачви и 1418. кад је Мало веће у Дубровнику именовало конзула и двојицу судија.59 Укупно је наведено пет имена од којих је најзанимљивија личност туженог јер се по њему одређује место суђења. У овом случају тужени Матко Величковић био је прво у Сребрници, затим 1418. у Мачви, 1430. судија у Митровици (1430), Београду (1431). И друге личности учесника у суђењу у Мачви повезане су са Сребрницом, Крупњем, Ваљевом. Трговци из Мачве се
55 М. Пуцић, Споменици српски II, Београд 1862, 45, под датумом 6. новембар 1319. без помена тргова, и допуна у К. Јиречек, Споменици српски, Споменик 11(1892) 103.
56 И. Божић, О јурисдикцији которске дијецезе у средњовековној Србији, Споменик САН 103 (1953) 11–16 (=Немирно Поморје ХV века, Београд, 1979, 15–27)
57 Државни архив у Дубровнику, Div. Canc. 26, f 30. Почетак документа с поменом Мачве и у Acta Albaniae II, 90, бр. 377, н. 3. ...ad partes Sclauonie ad locum dictum Maçouaad partes Sclauonie ad locum dictum Maçoua et ibi bene et diligenter officiari et celebrare divina officia usque ad annos tres proxime venturos incoandos die crastina et ire debet cras. Et hoc ideo quia dictus dominus Petrus promictit et se obigat dare seu dari facere dicto domno Alexio quolibet anno dictorum trium annorum ducatos auri viginti pro sua mercede persone et victus expensas per totum dictum tempus.
58 Div. Canc. 26, f. 164’, цитирано у М. Исаиловић, Ваљево и околне области, Ваљево 1989, 111.
59 А. Веселиновић, Дубровачко Мало веће о Србији (1415–1460), Београд, 1997, 37. Као место у коме је требало да се суди записано је in Mazue а изнад реда и облик Machus.
18 Сима М. Ћирковић
појављују 1445. у документу као купци тканина од двојице Дубровчана.60 Тиме се завршава низ докумената о тргу Мачви.
* * *
Питање о месту где је лежала средњовековна тврђава Мачва и насеље истог имена остављено је за крај пошто претходно буду саопштени сви изворни подаци који могу бити од користи. Важан корак у тражењу решења направљен је кад се утврдило да је тврђава била на обали Саве, на месту прелаза са обалом и пристаништем. Тиме је у извесном смислу утврђена једна од координата, она која се с обзиром на ток Саве може упоредити са географском ширином. Преостало је да се нађе друга, што с обзиром на оскудицу извора није нимало лак задатак.
Из имена Мачве се не може извести сигуран закључак о томе коме делу савског тока теба дати предност. Име земље Мачве у пространом обиму из времена када је стављана уз бок Босни, остало је сачувано на широком простору. С разлогом се Мачва из Раваничке повеље тумачила као „ужа Мачва“ (М. Динић) јер су напоредо са селима у Мачви у истом акту набрајана и села у Битви, која је неоспорно била део Мачве у ширем смислу. Али, показало се да међу селима кнеза Лазара означеним „у Мачви“, има и оних ближих Дрини, и да се, с друге стране, у повељи челника Радича из 142829, као насеља у Мачви наводе такође села поред Дрине.61 Из тога следи да нема чврстог ослонца претпоставкa да сеa да се Мачва може ограничити било у ком периоду на потез источно од Битве до ушћа Колубаре. У већ спомињаном акту о преносу наслеђа на Ђурђа Бранковића Битва је уписана као дистрикт, док је Мачва уписана као град по коме је бановина добила име. Кад се у угарским актима има у виду територија, не Мачванска бановина као управна јединица, редовно се наводе Мачва и Белин, у једном случају Св. Димитрије и Белин. Како се Белин даје лоцирати и помоћу топонима и остатака на терену, и по опису Мартина Сегона, на путу од Шапца према Ваљеву, остаје за Мачву у ужем смислу потез од Шапца према Дрини.
У прилог томе говоре и подаци о раној турској администрацији која је западно од Шабачке нахије имала нахије Горњу и Доњу Мачву. Граница према Шабачкој нахији била је код Штитара, Липолиста и Чокешине.62
60 Debita Notariae 22, f. 235, цитирано у М. Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку. Прилози за историју, Ваљево, 1989, 111.
61 М. Благојевић, Насеља у Мачви и питања српскоугарске границе, Ваљево. Постанак и успон градског средишта, Ваљево, 1993, 80–88.
62 Уп. карту у Шабац у Прошлости I, 184–185.
Земља Мачва и град Мачва 19
Већ су природњаци ХIХ века а затим и модерни истраживачи упозоравали да се мора рачунати са значајним променама у природној средини. Велики делови земљишта између Дрине и Саве били су плављени, насеља померана. Са тачке гледишта нашег задатка важно је питање о току Саве. Хидролог Анта Алексић је доказивао да је „некада Сава између Раче и Шапца текла не садашњим својим током, него кроз садашњу Мачву...“ као ток Саве је препознавао корито Засавице и продужење „овог правца садањим коритом Битве од Глушаца до Дреновца“.63 Ипак, ваља подсетити да је Сава протицала и поред Светог Димитрија на Сави, за чији положај јемче римски остаци, препознатљиви још у средњем веку.64
Нема писаних извора који би прецизно лоцирали град и трг Мачву. Несумњиво је наспрам Димитровице (Сремске Митровице), с друге стране Саве, била villa sancti Irinei, што значи да ту нема места за тврђаву и трг Мачву. Мачванска Митровица је ново насеље, из ХIХ века65, али са археолошким налазима из средњег века. Трговачко насеље је морало лежати на неком од важних путева, у овом случају на месту где је пут пресецала Сава. Траса римског пута паралелног са Дрином била је коришћена у средњем веку, повезивала је рударска места с обе стране Дрине са Митровицом, где је дуго било боравиште дубровачких трговаца. Пут који повезује Сирмијум са путем дуж Дрине убележен је и на скицама ухода из ХVIII века. Река се прелазила код Старог Ноћаја, који је био на обали Саве и тако је уцртаван у старим картама.66 У ХVI веку Ноћај је био скела са приходима који су давани у закуп, некад посебно, некад заједно са Митровицом.67
У литератури је било више предлога где треба тражити место Мачве тврђаве и трга, од Дебрца на истоку до Раче на западу. На основу искључиво писаних извора не може се арбитрирати међу изнетим предлозима.68 Околности изнете на претходним страницама понајпре би говориле у прилог смештању средњовековног трга Мачве код скеле и остатака старог Ноћаја на Сави, што је предлагано у литератури од стране познавалаца
63 Цитирано у М. Благојевић, Насеља у мачви и питања српскоугарске границе; у: Ваљево. Постанак и успон градског средишта, Ваљево, 1994, 80–82, где су наведени и други аргументи.
64 Уп. Sirmium – Сремска Митровица, Ср. Митровица, 1969, 19–71 (текстови П. Милошевића, Б. Ферјанчића, С. Ћирковића).
65 Уп. Ђ. Симоновић, Сеоска насеља у Мачви од Раваничке повеље до краја прве владе кнеза Милоша Обреновића 1839. године, Гласник Етнографског музеја у Београду 51 (1987) 101.
66 Види рад уз претходне напомене, репродукције на стр. 94 и 98. 67 Шабац у прошлости I, Шабац I, 1970, 125–126.68 Може се одлучно одбацити смештање на месту Раче, јер је у пуном нескладу са
подацима извора: В. Tрбуховић, Око убикације средњовековног града „Мачо“, Museum 5 (2004) 71–87.
20 Сима М. Ћирковић
локалне топономастике и археолошких налаза.69 У сваком случају, у очекивању неког срећног налаза, који би потврдио или оповргао предложено решење, не би се смео губити из вида континуитет Сирмиј – Мачва о коме писани извори пружају сведочанство.
Сима М. Ћирковић
Кључне речи: Србија, Угарска, Сава, Сирмиум, Срем, Мачва, границе, бановина, династија, насеље, утврђење.
Sima Ćirković
MAČVA F�RTRESS – MAČVA TERRIT�RY
Nowdays is Mačva region of the Republic Serbia between the rivers Drina and Sava. Its name is derived from the Hungarian fortress Machó recorded in the 13th century. �riginally it was more extended toward south and east, it inherited the province of Sirmium from the Byzantine period. Under the rule of the Hungarian kings Mačva was confered to the closest relatives of the ruler. Since the end of the 13th century the region was disputed between Hungarian and Serbian kings. The fortress was situated on the southern bank of the river Sava, but its exact location remains unknown
69 С. Милутиновић – М. Васиљевић, Топографскоисторијски речник Подриња, Годишњак Међуопштинског историјског архива Шабац, 22 (1988) 141; цитирано у: М. Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку, Ваљево, 1989, 114.