D. R.R. TOLKINSTVARANJE VILINSKE PRIE

_____________________________DRVO I LISTprevod s engleskog, prepev i pogovor:

Nevena PajoviNaslov Originala:

J.R.R TOLKIEN,TREE AND LEAF

PREDGOVOR

Ova dela, O vilinskim priama i Mazalov List prvi put su zajedno objavljena kao knjiga Drvo i List godine 1964. U ovom novom izdanju prikljuena im je i poema Mitopeja (nastanak mitova), u kojoj autor, Filomitus, Mitoljubac, svoje stavove suprotstavlja stavovima Mizomitusa, Mitomrsca. Mitopeja, koja se ovde prvi put objavljuje, svojom milju tesno je povezana s jednim delom eseja O vilinskim priama, i to u tolikoj meri da je moj otac u samom eseju citirao etrnest stihova iz nje. Ali, pre nego to o tome kaem neto vie, da prvo citiram Uvodnu beleku svoga oca uz prvo izdanje knjige Drvo i List.Ove dve stvari, O vilinskim priama i Mazalov List, ovde su ponovo tampane i objavljene zajedno. Vie ih nije lako pronai, iako jo uvek mogu biti zanimljive, naroito onima koji su uivali u Gospodaru prstena. Mada je jedno esej, a drugo pria, one su povezane: simbolima Drveta i Lista, kao i time to se na razliite naine dotiu onoga to se u eseju naziva subkreacijom. Takoe, pisane su u istom periodu (1938-9), kad je Gospodar prstenova poinjao da se razvija i da mi otkriva mogunosti rada i istraivanja u jo nepoznatoj zemlji, jednako obeshrabrujuoj za mene kao i za Hobite. Otprilike u to vreme bili smo stigli do Brija, i ja tada nisam nita vie od njih imao pojma ta se desilo sa Gandalfom, niti ko je Strajder; i ve sam poeo da oajavam muei se da pronaem reenje.

Sam esej bio je prvobitno napisan kao jedno predavanje o Endrju Lengu, koje je u kraoj formi bilo odrano na Univerzitetu Sv. Andrije godine 1938. Konano je objavljen, uz mali dodatak, kao jedan od priloga knjizi Eseji u poast arlsu Vilijemsu (Oxford University Press, 1947), sada ve rasprodatoj. Ovde je pretampan samo sa nekoliko manjih izmena.

Pria nije objavljena sve do 1947. (Dublin Review). Nije ni menjana otkako je uobliena u rukopisu, vrlo brzo, jednog dana kada sam je, probudivi se, ve imao na umu. Jedan od njenih izvora bilo je razgranato drvo topole koje sam mogao da vidim ak i leei, iz kreveta. Ne znam zato, ali njegov vlasnik sasekao mu je iznenada grane. Sada je to drvo sasvim poseeno, i to je manje varvarska kazna za ma koji od zloina zbog kojih je moglo da bude optueno, kao to je biti veliko i ivo. Mislim da nije imalo prijatelja, niti ikoga ko bi za njim zaalilo, sem mene i para sova.

U eseju O vilinskim priama, moj otac citirao je kratak izvod iz pisma koje sam jednom prilikom pisao izvesnom oveku koji je mit i vilinsku priu opisao kao 'lai'; mada je, da budem iskren, bio dovoljno obziran i dovoljno pametan da stvaranje vilinske prie nazove 'Udisanjem lai kroz Srebro'. Citat poinje ovako:

'Dragi gospodine,' rekoh, 'mada sad ve davno otuen, ovek nije sasvim izgubljen niti sasvim promenjen.'U rukopisnom materijalu Mitopeje nema ni traga od ma kakve poslanice u stihu ove vrste. Postoji ak sedam verzija ove poeme i ni u jednoj nema nikakvog oblika linog obraanja - tavie, prva etiri rukopisa poinju sa On posmatra drvee, a ne sa Vi posmatrate drvee (dok je naslov najranije verzije bio Nizomitos: dugaak odgovor na kratku besmislicu). Poto rei Mada sad ve davno otuen zavise od stihova koji im prethodeovekovo srce ne sastoji se od lai,ve od jedinog Mudraca ono mudrost trai,i jo uvek spominje se Njega

i poto se itav ovaj pasus nalazi, s malim izmenama, u svim, pa i najranijoj verziji, jasno je da je pismo bilo sredstvo.

ovek koji je mit i vilinsku priu opisao kao lai bio je K. S. Luis. U petoj verziji Mitopeje (onoj u kojoj su uvodne rei On posmatra drvee postale Vi posmatrate drvee) moj otac je napisao D. R. R. T. za K. S. L., i opet u estoj dodao Filomitus Mizomitusu. Na marginama gotovog rukopisa dodao je dve beleke, od kojih se prva (spram rei drvee u uvodnim stihovima) odnosi na mentalni okvir poeme:

Drvee je izabrano zato to ga je oas lako klasifikovati, i to je svako od bezbrojnih stabala jedinstveno. Ali, kako se ovo moe rei i za druge stvari, onda u rei to je zato to ga primeujem vie nego veinu drugih stvari (daleko vie nego ljude). U svakom sluaju, mentalni okvir pozadine ovih stihova ine umarak i etalite Modlin Koleda u Oksfordu nou.

U knjizi D. R. R. Tolkin: Jedna Biografija (Allen &Unwin, 1977, str. 146-8), Hamfri Karpinter je indentifikovao tu priliku koja je dovela do pisanja Mitopeje. Uvee, 19. septembra 1931. godine, K. S. Luis pozvao je mog oca i Hjuga Dajsona na veeru u Modlin Koled, posle ega su etali po okolini i razgovarali, kako je Luis napisao tri dana kasnije svom prijatelju Arturu Grivzu, o metafori i mitu - prekinuti naletom vetra, koji je doao tako iznenada u mirno i toplo vee, i pokidao i uskovitlao toliko lia, da smo mislili da pada kia. Svi smo ostali bez daha, a ova dvojica su uivala u ekstazi jednog takvog prizora skoro isto toliko koliko bi i ti uivao. U sledeem pismu Grivzu (od 18: oktobra 1931.) Luis je prepriao ideje koje su Dajson i moj otac izneli u pogledu istinskog mita, prie o Hristu. A Hamfri Karpinter je u Biografiji, i detaljnije u Mastiljarima (Allen &Unwin, 1978, str. 42-5) izneo svoju zamisao o diskusiji koja se odvijala te veeri, koristei izvode iz Luisovih pisama i sutinu rasprave iz Mitopeje.Drugu zabeleku sa margine dovrenog rukopisa moemo sasvim prigodno da prenesemo u celini, mada ona u osnovi predstavlja objanjenje i nema veze s istorijom stvaranja poeme. Primedba se odnosi na osmi stih devete strofe (lano zavoenje dvaput zavedenog): 'Dvaput zavedenog', jer je vraanje zemaljskom dobru kao jedinom cilju ve jedna zabluda, ali i taj cilj pogreno je postavljen i izopaen.U isto vreme kad je pisao ove beleke, moj otac je na kraju rukopisa dodao: Napisano uglavnom za vreme deuranja na ispitima.

Ovde tampan tekst Mitopeje tekst je krajnje verzije, tano onako kako stoji u samom rukopisu. Mada je istorija ovog teksta kompleksna po detaljima, moe se rei da se razvoj poeme kroz sedam verzija uglavnom odrazio na njenu duinu. U ranijim oblicima bila je mnogo kraa, jer su nedostajale tri strofe koje poinju sa Blagosloveni bili su, a zavravaju se stihom nit svoj skiptar mali polaem zlaani.Kristofer TolkinO VILINSKIM PRIAMA

Predlaem da govorim o vilinskim priama, mada sam svestan da je to prenagljena avantura. Vilin-carstvo je zemlja puna opasnosti, u njoj su jame za nesmotrene i tamnice za previe smele. A previe smelim mogu i sebe da smatram, jer iako sam ljubitelj vilinskih pria otkako sam nauio da itam, i mada sam ponekad o njima razmiljao, ja ih profesionalno nisam prouavao. Teko da sam bio ita vie od lutajueg istraivaa (ili prolaznika) u toj zemlji, pun uenja, ali ne i znanja.

Carstvo vilinske prie iroko je i duboko i visoko i ispunjeno mnogim stvarima: sve vrste zverinja i ptica nalaze se tamo; mora bez obala i zvezde nebrojene; lepota koja oarava i neprestana opasnost; i radost i tuga otri kao maevi. ovek moe, moda, da se smatra srenim to je lutao po tom carstvu, ali samo njegovo bogatstvo i neobinost zaveu jezik putnika koji bi da o njima pria. A dok se tamo nalazi, za njega je opasno da se mnogo raspituje, da se kapije ne bi zatvorile a kljuevi izgubili.Ima, ipak, nekih pitanja na koja onaj koji treba da govori o vilinskim priama mora da odgovori, ili da pokua da odgovori, ma ta narod Vilin-carstva mislio o njegovoj drskosti. Na primer: ta su vilinske prie? Kakvo je njihovo poreklo? Kakva je korist od njih? Pokuau da dam odgovore na ova pitanja, ili takve nagovetaje odgovora na njih koje sam uspeo da napabirim - prvenstveno iz samih pria, iz nekih od itavog mnotva koje znam.

VILINSKA PRIA

ta je to vilinska pria? U ovom sluaju uzalud ete se obraati Oksfordskom univerzitetskom reniku. On uopte ne pominje kombinaciju vilinska pria, i nije ni od kakve pomoi na temu vile uopte. U Dodatku, bajka se belei od godine 1750, a za njen glavni smisao se kae da je to: (a) bajka o vilama, ili uopte legenda o vilama; sa daljim znaenjima, (b) nestvarna ili neverovatna pria, i (c) izmiljotina.

Poslednja dva znaenja uinila bi oigledno moju temu beznadeno opirnom. A prvo znaenje previe je usko. Ono nije preusko za jedan esej; dovoljno je iroko za mnogo knjiga, ali je nedovoljno da pokrije sve ono za ta se inae upotrebljava. Pogotovu ako prihvatimo leksikografsku definiciju vila: natprirodna bia majunog rasta, koja po narodnom verovanju poseduju magine moi i imaju velikog uticaja, i u dobru i u zlu, na poslove ljudi.Natprirodno je opasna i teka re u ma kom od svojih znaenja, bilo u slobodnijem ili u stroem smislu. Ali, teko da moe da se primeni za vile, sem ako se to ne tumai isto kao prefiks za superlativ. Jer ovek je taj koji je, nasuprot vilama, natprirodan (i esto majunog rasta), dok su vile i vilenjaci zaista prirodni, daleko prirodniji od njega. Takva je njihova sudbina. Put koji vodi u vilinsko carstvo nije put za Raj; verujem da ne vodi ak ni u Pakao, mada neki dre da se uzgred moe i tamo dospeti uz malu pomo avola.

O zar ne vidi onaj uzan put

Tako gusto obras'o, u trnju i bunju?

Ono je staza Pravednosti,

Mada malo njih pita za nju.

I zar ne vidi onaj irok, irok drum

to se prua preko ljiljan-gaja?

Ono je staza Bezbonosti,

Mada je neki zovu Putem do Raja.

A zar ne vidi onaj lep puteljak

to oko padine vijuga tamo?

To je put za carstvo vila majunih

Kud ti i ja noas tumaramo.

to se tie majunog rasta, ne poriem da je to shvatanje vodee u savremenoj upotrebi. esto sam razmiljao o tome kako bi bilo zanimljivo pokuati da se otkrije kako je dolo do toga, no moje znanje nije dovoljno za pouzdan odgovor. Negda je zaista bilo nekih stanovnika vilinskog carstva koji su bili mali (mada ne i majuni), ali nizak rast nije bio karakteristian za taj narod u celini. Takvo majuno bie, patuljak ili vila, u Engleskoj je (nagaam) uglavnom vetaki proizvod literalne mate. Moda nije neprirodno to se u Engleskoj, zemlji u kojoj se ljubav prema prefinjenom i skladnom esto iznova pojavljivala u umetnosti, mata u ovom sluaju okrenula ka ljupkom i majunom, dok je u Francuskoj otila na dvor i stavila na sebe puder i dijamante. Ipak, pretpostavljam da je ova minucioznost zajedno s cveem i leptirima bila takoe proizvod racionalizacije, koja je sjaj Vilin-carstva svela na finou, a nevidljivost na siunost koja se moe skriti u jagorevini ili uuriti iza vlati trave. Izgleda da je to postalo moderno ubrzo poto je posle velikih putovanja svet poeo da se ini pretesnim i za ljude i za vilenjake; kad je arobna zemlja Haja Bresejla na zapadu postala obian Brazil, zemlja crvenog drveta, zimzelene sekvoje. U svakom sluaju za to je uglavnom zasluna literatura, u emu su svoje uloge odigrali Vilijem ekspir i Majkl Drejton. Drejtonova Nimfidija je pretea dugog niza pria o vilama iz cvea i lutajuim duhovima s antenama koje ja kao dete nisam voleo, a koje su moja deca prosto mrzela. Endrju Leng je imao slina oseanja. U predgovoru za Lila knjigu bajki on pominje prie dosadnih savremenih autora; oni uvek poinju s nekim malim deakom ili devojicom koji nailaze na vile iz narcisa i gardenija i cveta jabuke... ove vile pokuavaju da budu smene i ne uspevaju u tome; ili pokuavaju da pridikuju i uspevaju.

Ali, sve to poelo je, kao to sam rekao, mnogo pre devetnaestog veka, i odavno je ve uveliko zamaralo, verovatno zbog zasienosti neuspelim pokuajima da se bude smean. Drejtonova Nimfidija, posmatrana kao vilinska pria (pria o vilama), jedna je od najgorih ikad napisanih. Oberonova palata ima zidove od paukovih nogu,

I prozore sa maijim oima,A krov, umesto drvenim ljuskama,

Pokriven je slepog mia krilcima.

Vitez Pigvigen (Svinjokosi) jae na hitroj uholai, i alje svojoj ljubavi, Kraljici Meb, narukvicu od mravljih oiju, i pri tom joj zakazuje sastanak na cvetu jagorevine. Ali, bajka koja se odvija usred sve te lepote je glupa pria o intrigama i lukavim posrednicima; hrabri vitez i besni mu upadaju u blato, a njihov gnev stiava gutljaj vode iz Lete. Bilo bi bolje da je Leta progutala celo to zameateljstvo. Oberon, Meb i Pigvigen mogu da budu patuljci ili male vile kao to Artur, Ginivera i Lanselot to nisu; ali pria o dobru i zlu na Arturovom dvoru pre je vilinska pria nego ova bajka o Oberonu.

Vila, kao imenica koja vie ili manje odgovara imenici patuljak, relativno je moderna re koja teko da je bila u upotrebi pre doba Tjudora. Prvi citat u Oksfordskom reniku (jedini pre 1450. n. e.) znaajan je. Uzet je od pesnika Gauera: kako on bee vilinski. Ali, Gauer ovo nije rekao: On je napisao: kako on bee od vilinskih, u smislu kao da potie iz Vilin-carstva. Gauer je opisivao mladog viteza koji pokuava da opini srca devojaka u crkvi.

Nai kljuse i na njemu

Mlad Vitez u nekakvom lemu,

Il, neem od lia zelena

Za noenje van grobova,

Sve da bi svee izgledao;

I tako je u njih gledao,Pravo, k'o soko kad prati

Plen koji bi da uhvati,

I kako od vilinskih bi

On se pred njima stvori.

Ovo je jedan mlad ovek od smrtnike krvi i mesa; ali on prua mnogo bolju sliku stanovnika Vilin-carstva od definicije vile pod koju je, dvostrukom grekom, svrstan. Jer, problem s pravim stanovnicima Vilin-carstva jeste u tome to ne izgledaju uvek onako kako inae izgledaju. A zaogru se ponosom i lepotom koje bismo i mi poeleli. Najmanji deli arolija pomou kojih upravljaju ivotom oveka u dobru i u zlu jeste mo poigravanja njegovim telom i njegovim srcem. Kraljica Vilinskog carstva, koja je Tomasa Stihotvorca ponela na svom mleno-belom papiru brem od vetra, projahala je pored Eildonskog drveta kao dama, ako je uopte bila ena, oaravajue lepote. Tako je Spenser bio dosledan tradiciji kad je vitezove svoje Vilin-zemlje nazvao vilinskim imenom. To ime pripadalo je takvim vitezovima kao to je Ser Gajon, pre nego Pigvigenu naoruanom aokom strljena.

Sada, mada sam se samo dotakao (potpuno neadekvatno) patuljaka i vila, moram da se vratim, jer sam se udaljio od svoje prave teme, a to su vilinske prie. Rekao sam da je znaenje prie o vilama previe usko. Ono je takvo ak i ako odbacimo onaj majuni rast, jer vilinske prie, kako se taj pojam obino koristi u engleskom jeziku, nisu prie o vilama ili patuljcima, ve prie o Vilinskoj zemlji, to jest Vilin-carstvu, kraljevstvu ili dravi u kojoj ta bia ive. Vilin-carstvo podrazumeva jo mnogo toga pored vila i nimfi, i pored patuljaka, vetica, trolova, divova, ili zmajeva; ono dri mora i sunce, mesec nebo i zemlju i sve to je na njoj: drvo i pticu, vodu i kamen, vino i hleb, i sve nas, smrtne ljude, kad smo zaarani.

Prie koje se u stvari primarno bave vilinskim svetom, to jest onim stvorenjima koja se u modernom engleskom takoe mogu zvati elves (male vile, patuljci), relativno su retke, i, kao po pravilu, ne mnogo zanimljive. Veina dobrih vilinskih pria je o avanturama ljudi u tom Carstvu opasnosti ili na njegovim mranim pohodima. to je prirodno; jer ako vile zaista postoje nezavisno od naih pria o njima, onda je i ovo zasigurno tano: vilinski svet nas se uglavnom ne tie, niti se mi tiemo njega. Nae su sudbine odvojene, i nae staze retko se sastaju. ak i na samim granicama Vilinskog carstva vile susreemo samo kad nam se putevi sluajno ukrste. Definicija vilinske prie - ta je to, ili ta bi to trebalo da bude - ne zavisi, dakle, ni od kakve definicije ili istorijskog pregleda o vilama ili patuljcima, ve od same prirode Vilinskog carstva, tog Carstva opasnosti, i atmosfere koja vlada u njemu. Ja neu pokuati da ga definiem, niti da ga direktno opiem. Vilinsko carstvo ne moe se uhvatiti u mreu od rei; jer, jedna od njegovih osobina jeste da bude neopisivo, mada ne i nepojmljivo. Ono ima mnogo inilaca, a analiza nee obavezno otkriti tajnu celine. Ipak, ja se nadam da e ono to imam kasnije da kaem o drugim pitanjima dati malo uvida u moje nesavreno vienje toga. U ovom trenutku rei u samo ovo: vilinska pria je ona koja se dotie Vilinskog sveta ili ga koristi, ma koji njen glavni cilj bio: satira, avantura, moralitet, fantazija. Sama re Faerie (vilinski) moe moda najblie da se prevede kao Magija - ali to je magija posebnog raspoloenja i moi, krajnje udaljena od vulgarnih instrumenata marljivog arobnjaka-naunika. Postoji jedan uslov: ako u prii ima imalo satire, jedna se stvar nikako ne sme ismejavati, a to je sama magija. Ona se u toj prii mora ozbiljno shvatiti, a ne ismejavati, niti objanjavati. Divljenja vredan primer ove ozbiljnosti jeste srednjovekovni viteki roman u stihu Ser Gavejn i Zeleni Vitez.No, sve i da primenimo samo ova nejasna i loe definisana ogranienja, postaje jasno da su mnogi, ak i oni koji su upueni u ove stvari, termin vilinska pria koristili veoma nepaljivo. Samo jedan pogled na novija izdanja tih knjiga, koje se predstavljaju kao zbirke vilinskih pria, dovoljan je da se pokae da su prie o vilama, o porodici vilinskih bia u ma kojim od njihovih stanita, ak i o patuljcima i vukodlacima, samo mali deo njihovog sadraja. To se, kao to smo ve videli, i moglo oekivati. Ali, ove knjige takoe sadre i mnoge prie koje ne koriste vilinski svet, ak sa njim nemaju nikakvog dodira, pa nema nikakvog osnova da budu uvrtene u tu zbirku.

Dau jedan ili dva primera kakve bih ispravke napravio. Ovo e ii u prilog negativnoj strani definicije. Pokazae se, takoe, da e nas dovesti i do drugog pitanja: kakvo je poreklo vilinskih pria?

Broj takvih zbirki vilinskih pria sada je veoma veliki. Na engleskom verovatno nijedna ne moe da se meri, bilo po popularnosti, bilo po sveobuhvatnosti, bilo po optim vrednostima sa dvanaest knjiga u dvanaest boja koje dugujemo Endrju Lengu i njegovoj suprugi. Prvo izdanje ovih knjiga pojavilo se pre vie od pedeset godina (1889), i jo uvek se tampaju. Vei deo njihove sadrine prolazi na mom ispitu, manje ili vie lako. Ja ih neu analizirati, mada bi analiza mogla da bude zanimljiva, ali uzgred beleim da od pria iz ove Plave knjige bajki nijedna nije prvenstveno o vilama, a samo se nekoliko odnosi na njih. Veina tih bajki preuzeta je iz francuskih izvora, to je za to doba, po izvesnim pitanjima pravilan izbor, kao to bi to jo uvek mogao da bude (mada ne po mom ukusu, ni sada, ni u detinjstvu). U svakom sluaju, uticaj arla Peroa bio je snaan, jo otkako su njegove Contes de ma Mere l' Oye (Prie majke guske), prvi put prevedene na engleski u osamnaestom veku, kao i zbog ostalih slinih izvoda iz ogromne riznice poput Cabinet des Fees (Vilinski kovei) koji su postali svima dobro znani, da bi vam, pretpostavljam, i danas, na molbu da se nasumice navedu naslovi tipinih vilinskih pria, najverovatnije imenovali neku od ovih francuskih bajki, kao to su Maak u izmama, Pepeljuga ili Crvenkapa. A nekima bi prve na pamet pale Grimove Bajke.Meutim, ta da se kae za to to je u Plavoj knjizi, objavljeno Putovanje u Liliput? Ja u rei ovo: to nije bajka, ni vilinska pria, niti onakva kao to ju je njen autor stvorio, niti u tom vidu u kome je objavljena, saeta od strane gospoice Mej Kendal. Ta pria nema tu ta da trai. Plaim se da je uvrena samo zato to su Liliputanci mali, ak majuni rastom, to je jedina osobina po kojoj su iole izuzetni. Ali, maleni rast je u vilinskom svetu, kao i u naem, samo sluajnost. Pigmejci nisu nita blii vilinskom svetu od Patagonaca. Ja ovu priu ne izuzimam zbog satirinog pristupa: satire, priguene ili u prekidima, ima i u priama koje su nesumnjivo vilinske, a u mnogim tradicionalnim priama u kojima je danas ne primeujemo, satira je esto bila u osnovi. Izuzimam je zato to nosilac satire, ma kako sjajan taj izum bio, pripada klasi pria o putovanjima. Takve prie opisuju udesa, ali ona udesa koja se mogu videti na ovom smrtnom svetu, u nae vreme i u prostoru koji skriva samo daljina. Prie o Guliveru nemaju nita vie prava da budu ovde uvrene od pripovedanja Barona Minhauzena; ili, recimo, Prvog oveka na Mesecu, odnosno Vremenske maine. tavie, za Iloje i Morloke postojao bi bolji izgovor nego za Liliputance. Liliputanci su ljudi na koje se s puno pakosti gleda odozgo, sa krovova kua. Iloji i Morolci ive daleko u vremenskom ambisu koji je toliko dubok, ba kao da su na njih baene neke ini. A ako su nastali od nas, treba podsetiti na to da je jedan drevni engleski mislilac jednom izveo re ylfe, to jest vile, preko Kaina od Adama. Ova zaaranost daljinom, naroito vremenskom udaljenou, oslabljena je samo naopakom i neverovatnom, samom Vremenskom mainom. No, mi na ovom primeru uviamo jedan od glavnih razloga zbog ega su granice vilinske prie neizbeno neizvesne. arolija Vilin-carstva nije sama sebi cilj. Njena vrlina je u njenim dejstvima meu kojima je i zadovoljavanje nekih iskonskih ljudskih tenji. Jedna od tih tenji jeste i tenja za istraivanjem dubina prostora i vremena. Druga je (kao to e se videti), da se komunicira s drugim ivim biima. Tako pria moe da se bavi zadovoljavanjem ovih tenji, uz dejstvo maine, ili arolije, ili bez toga, a srazmerno stepenu uspenosti pribliie se sutini i poprimiti ton prave vilinske prie.

Dalje, posle pria o putovanjima, takoe bih iskljuio, ili izuzeo iz reda, svaku priu koja koristi mehanizam Sna, dakle snivanja za vreme normalnog ljudskog spavanja, da bi objasnila prividno dogaanje svojih udesa. ak i onda kad bi opisani san u svakom drugom pogledu sam po sebi bio vilinska pria, ja bih itavu celinu proglasio za teko oteenu: poput dobre slike u ramu koji je kvari. Istina je da San nije nepovezan s vilinskim svetom. U snovima nepoznate sile uma mogu biti otkljuane. U nekima od njih ovek moe zakratko da koristi mo vilenjatva, tu mo koja, ak i dok zainje priu, utie da ona zaivi i zablista nam pred oima. Neki pravi san moe ponekad i te kako da bude poput vilinske prie skoro avolske lakoe i vetine - dok se sanja. Ali, ako vam pisac koji se budi kae da je njegova pria samo neto to je zamiljeno u njegovom snu, on onda namerno zavarava osnovnu tenju koja je u samoj sutini vilinske prie, a to je ostvarenje zamiljenog uda, nezavisno od razuma. Za bajke se esto tvrdi (istinito ili lano, ne znam), da rade za privid, da pomou izmiljotina varaju narod. No, to je sasvim drugo pitanje. To je njihov stvar. Takve prevare deavaju se, svakako, u priama u kojima same vile nisu privienja; iza izmiljenog postoje stvarne volje i moi, nezavisno od ljudskog razuma i ciljeva.

Po svaku cenu je neophodno za nepatvorenu vilinsku priu, da bi se ona razlikovala od upotrebe ove forme za sitnije i nie ciljeve da se prikae kao istina. Znaenje istine u vezi s ovim razmotriu kroz koji trenutak. No, poto se vilinska pria bavi udima, ona ne moe da tolerie nikakav okvir ili mehanizam koji bi sugerisao da je cela pria u kojoj se ona pojavljuju izmiljotina ili iluzija. Sama pria, naravno, moe biti tako dobra da okvir moe da se zanemari. Ili, moe da bude uspela i zabavna kao pria o snu. Takve su prie Luisa Kerola o Alisi, sa snom kao okvirom i izgovorom za transformacije. Zbog ovog (i drugih razloga) one nisu vilinske prie.

Postoji jo jedna vrsta pripovetke o udesima koju bih iskljuio iz grupe vilinskih pria, opet sigurno ne zato to mi se ne dopada: naime, prava pria o zverima. Izabrau jedan primer iz Lengovih Knjiga bajki: Majmunovo srce, Svaxili pria koja je data u Lila knjizi bajki. U ovoj prii jedna zla ajkula namamila je majmuna da je uzjae i donela ga na pola puta do svoje zemlje pre nego to mu je otkrila injenicu da je sultan te zemlje bolestan i da mu je majmunovo srce potrebno da izlei svoju bolest. Ali, majmun je nadmudrio ajkulu i naveo je da ga vrati uveravajui je da mu je srce ostalo kod kue, da visi u torbi na drvetu.

Pria o zverima, naravno, ima veze sa vilinskom priom. Zveri i ptice i druga stvorenja esto govore kao ljudi u pravim vilinskim priama. Jednim delom (esto malim), ovo udo potie od jedne od primarnih elja koje lee blizu srca Vilin-carstva: elje ljudi da opte s drugim ivim biima. Ali, govor zveri u prii o zverima, koji se tako razvio u posebnu granu, ima malo veze s tom eljom, a esto zaboravlja na nju. udnovato razumevanje, od strane ljudi, odgovarajuih jezika ptica i zveri i drvea, mnogo je blie pravim namerama vilinskim. Ali, prie koje se ne bave ljudima, ili u kojima su ivotinje glavni junaci, a ljudi i ene su, ako se i pojavljuju, tek sporedni, i iznad svega one u kojima je ivotinjski oblik samo maska na ljudskom licu, lukavstvo satiriara ili pripovednika - to su prie o zverima a ne vilinske prie: pa bio to Lisac Rejnard, ili Pria asne sestre o sveteniku, ili Zec iz Brera, ili ak Tri praseta. Prie Beatrise Poter blizu su granice Vilin-zemlje, ali su van nje, mislim, najveim delom. Tu svoju blizinu duguju najvie svom jakom moralnom elementu, pod ime podrazumevam njihovu priroenu moralnost, a ne nekakav alegorini significatio. Ali, Zeka Pera, mada sadri zabranu, mada i u Vilin-carstvu ima zabrana (kao to ih, verovatno, ima svuda na svetu na svakom planu i u svakoj dimenziji) ostaje pria o ivotinjama. E sad, i Majmunovo srce je prosto samo pria o ivotinjama. Pretpostavljam da je u Knjigu vilinskih pria uvrena ne prvenstveno zahvaljujui svom zabavnom tonu, ve ba zbog majmunovog srca koje je toboe bilo ostavljeno u torbi. To je bilo znaajno za Lenga, poznavaoca folklora, mada je ova neobina ideja upotrebljena samo kao dosetka; jer u ovoj prii, majmunovo srce bilo je zapravo sasvim normalno, i u grudima. Svejedno, ovaj detalj prosto ukazuje samo na sporednu primenu jednog drevnog i veoma rairenog narodnog verovanja, koje se javlja u vilinskim priama, verovanja da ivot ili snaga oveka ili nekog drugog bia moe da lei u nekoj drugoj stvari, ili u nekom drugom delu tela (naroito srcu) koji moe da se odvoji i sakrije u torbi, pod kamenom, ili u jajetu. Kad je re o tradiciji beleenja narodnih predanja, ovu ideju koristio je s jedne strane Dord Mek Donald u svojoj bajci Divovo srce, iji centralni motiv (kao i mnogi drugi detalji) potie iz dobro poznatih pria. S druge strane javlja se u zacelo jednoj od verovatno najstarijih zabeleenih pria, u Prii o dva brata, s egipatskog D' Orsinji papirusa. Tamo mlai brat kae starijem:

Zaarau svoje srce i staviu ga na vrh cveta kedrovog drveta. E sad, kedar e biti poseen i moje srce pae na zemlju, i ti e doi da ga trai, i proie ti sedam godina u traenju; ali kad ga nae, stavie ga u bokal hladne vode, i ja u izistinski oiveti. Ali, takva interesovanja i poreenja poput ovih dovode nas na prag drugog pitanja: Koji su koreni vilinskih pria? To, naravno, mora da znai: koren ili koreni vilinskih elemenata. Jer, pitati koji su koreni prie (ma koliko struno) znai pitati o poreklu jezika i uma.

POREKLO

Zapravo, to pitanje: Koji su koreni vilinskih elemenata? vraa nas najposle istom osnovnom istraivanju; no mnogo je elemenata u vilinskim priama (kao to je ovo srce, perje labuda, arobno prstenje, proizvoljne zabrane, zle maehe, ak i same vile) koji se mogu prouavati a da se ne dotie ovo glavno pitanje. Takva prouavanja, bila kakva bila, ipak su nauna (makar u pogledu namere) i predmet su bavljenja folklorista ili antropologa, to jest ljudi koji te prie koriste ne za ono za ta su namenjene, ve kao majdan za dokaze, ili informacije o pitanjima koja ih zanimaju. To je sama po sebi savreno legitimna procedura - ali neznanje ili zanemarivanje prirode prie (kao neeg to se pripoveda u celosti) esto su takve prouavaoce dovodili do udnih zakljuaka. Istraivaima ove vrste ponavljanja slinih motiva (kao to je ovaj sa srcem) izgleda naroito vano,i to u tolikoj meri da su prouavaoci folklora skloni da skrenu sa svog sopstvenog puta, ili da se tako stenografski izraze, da navedu na pogrene zakljuke, naroito onda kad oni iz njihovih monografija prelaze u knjige o knjievnosti. Skloni su da kau da su ma koje dve prie izgraene oko istog folklornog motiva, ili koje sadre uopte slinu kombinaciju takvih motiva, iste prie. itamo da je Beovulf samo verzija Dat Erdmnnekena; da je Crni Bik od Norveke Lepotica i Zver, ili da je ista pria kao Eros i Psiha; da je staronordijska pria Gospodarica sluavka (ili irska Borba ptica, i mnoge njoj srodne, s varijantama) ista kao grki mit o Jasonu i Medeji.

Tvrdnje ove vrste (neumesno skraene) mogu da nose i neki element istine, ali nisu tane u onom smislu koji podrazumeva vilinska pria; nisu umetniki ni literarno tane. Ono to se zapravo uzima u obzir jeste ba ton, atmosfera, pojedinani detalji prie koje je nemogue klasifikovati, i iznad svega sadrina koja proima ivotom netaknuti kostur zapleta. ekspirov Kralj Lir nije isto to i Lajmanova pria o njegovom Brutu. Ili da uzmemo ekstremni sluaj Crvenkape: od sasvim sporednog je znaaja to da prepriana verzija ove prie, u kojoj devojicu spasavaju drvosee, direktno potie od Peroove prie u kojoj je nju pojeo vuk. Ono to je zaista vano jeste da ova druga verzija ima srean zavretak (manje-vie, i to ako ne alimo preterano za bakom), a da ga Peroova verzija nije imala. A to je veoma velika razlika, na koju u se vratiti.Naravno, ja ne osporavam, jer i sam to snano oseam, opsednutost eljom da se razmrsi silno zapletena i razgranata istorija ogranka Drveta Bajki. Ona je tesno povezana sa psihologistikim studijama zamrenih puteva Jezika, sa ijim sam nekim manjim delovima upoznat. Ali, ak i kad je o jeziku re, ini mi se da je sutinske kvalitete i darove datog jezika u jednom takvom ivom spomeniku vanije i pojmiti i daleko tee razjasniti od njegove linearne istorije. Tako da u pogledu vilinskih pria smatram da je zanimljivije, a na svoj nain i tee, razmatrati ta za nas predstavljaju i kakve su vrednosti u njima stvorili dugotrajni alhemijski procesi vremena. Deisentovim reima kazano: Moramo biti zadovoljni supom koju stavljaju pred nas, ne traei da vidimo govee kosti od kojih je skuvana. Mada je, to je udno, Deisent pod supom podrazumevao zameateljstvo lane praistorije zasnovane na ranim nagaanjima komparativne filologije, a pod eljom da vidi kosti zahtev za uvid u mehanizme delovanja i dokaze koji dovode do tih teorija. Ja pod supom podrazumevam priu, onako kako je servira njen autor ili materijal - ak i kad (zahvaljujui retkoj srei) ovi mogu da se sa sigurnou utvrde. Ali, naravno, ne branim kritikovanje supe kao supe.

Zato u olako prei preko pitanja porekla. Suvie sam neuk da bih se na bilo koji drugi nain time bavio; ali to je za moj cilj najmanje vano od sva tri pitanja i nekoliko napomena bie dovoljno. Sasvim je jasno da su vilinske prie (u irem ili u uem smislu rei) zaista veoma stare. injenice koje se na to odnose javljaju se u veoma ranim spisima; i to se pojavljuju univerzalno, gde god ima jezika. Oigledno smo, dakle suoeni s jednom varijantom problema na koji nailazi arheolog ili komparativni filolog. To je spor izmeu koncepcija nezavisne evolucije (ili pre. stvaranja) slinih formi, naslea sa zajednike loze i difuzije ili irenja u razliitim vremenskim periodima iz jednog ili vie centara. Veina sporova zasnovana je na pokuaju (sa jedne ili sa obe strane) da se sve previe pojednostavi, pa pretpostavljam da ni ovaj spor nije izuzetak. Istorija vilinskih pria verovatno je kompleksnija od fizike istorije ljudske vrste, i jednako sloena kao i istorija ljudskog jezika. Sve tri koncepcije: nezavisnog nastanka, naslea i irenja, neosporno su odigrale svoju ulogu u stvaranju zamrene mree Prie. Sad je njeno razreenje van svake moi sem vilinske. Od ove tri koncepcije, stvaranje je najvanije i najfundamentalnije, pa stoga (to ne iznenauje) i najmisterioznije. Druge dve konano opet moraju da vode nazad do stvaraoca, to jest, pripovedaa. Difuzija (pozajmljivanje kroz prostor), pa ma o kakvom oruu ili prii da je re, samo premeta problem porekla negde drugde. A u centru zamiljene difuzije je mesto gde je nekada iveo stvaralac. Slino je s nasleem (pozajmljivanje kroz vreme): na ovaj nain konano dolazimo do samo jednog pretka stvaraoca. Mada, ako i verujemo da je ponekad moglo da doe do nezavisnog podudaranja ideja, tema i zapleta, mi time prosto umnoavamo stvaralakog pretka, ali na taj nain nita jasnije ne razumemo njegov dar.

Filologija je zbaena sa visokog mesta koje joj je nekada pripadalo u ovoj sudnici. Stav Maksa Milera u pogledu mitologije kao bolesti jezika moe bez aljenja biti odbaen. Mitologija uopte nije bolest, mada kao i sve to je ljudsko moe da se zarazi. Mogli biste isto tako da kaete da je i razmiljanje bolest uma. Bilo bi blie istini rei da su jezici, naroito savremeni evropski jezici, bolest mitologije. No, Jezik, svejedno, ne moe da se ostavi po strani. Ljudski um, obdaren sposobnostima generalizacije i apstrakcije, ne vidi samo zelen-travu, razlikujui je od drugih stvari (i nalazei da je lepa da se gleda), ve vidi da je zelena isto kao i injenicu da je trava. Ali, kako je samo snano, koliko podsticajno delovao na samu sposobnost koja ga je dala, pronalazak prideva: nema te maije ni bajalice u Vilin-carstvu koja je monija od njega. I to ne iznenauje: za takve bajalice zaista moe da se kae da su samo drugi vid prideva, govorni deo u mitskoj gramatici. Um koji je izmislio lako, teko, sivo, uto, mirno, hitro, takoe je smislio magiju koja e teke stvari initi lakim i sposobnim da lete, pretvarati sivo olovo u uto zlato i stamen kamen u brzu vodu. Ako je mogao da stvori ono pravo, mogao je i ono drugo; neizbeno, stvorio je oba. Kad moemo da odvojimo zeleno od trave, plavo od neba, crveno od krvi, mi ve - na jednom planu, posedujemo mo arobnjaka, i elja da tu mo primenimo na spoljanji svet budi se u naim umovima. Ne sledi da emo tu mo dobro koristiti na ma kom planu. Moemo na ljudsko lice da stavimo mrtvako zelenilo i izazovemo uas; moemo da uinimo da zasija redak i jeziv pun mesec kad mu nije vreme; ili moemo da izazovemo da ume olistaju srebrnim liem, ovnovi da nose zlatna runa i oganj - vatra da plane u utrobi hladnog crva. Ali, takvim fantaziranjem, kako to zovu, nastala je nova forma; stvoreno je Vilin-carstvo, ovek i sam postaje stvoritelj.Sutinska mo vilinskog sveta je tako mo stvarana voljom trenutno uverljivih vizija mate. One nisu sve lepe, ak ni bezopasne, pogotovu to nisu fantazije posrnulog oveka. A on je ukaljao vilenjake koji ovu mo poseduju (u zbilji ili prii) svojim sopstvenim grehom. Ovaj aspekt mitologije - subkreacija, pre nego predstavljanje ili simbolina interpretacija lepota i strahota sveta, mislim da je nedovoljno razmatran. Je li to zato to se pre uoava na Vilin-svetu, nego na Olimpu? Zato to se smatra da pre spada u niu mitologiju nego u viu? Mnogo se sporilo u pogledu odnosa ovih stvari, narodne prie i mita; no sve i da nije bilo spora, to pitanje iziskivalo bi odreeni osvrt, ma koliko kratak, u okviru razmatranja porekla.Jedno vreme preovladavao je stav da je sva takva materija potekla od mitova o prirodi. Olimpski bogovi bili su personifikacije sunca, zore, noi i tako dalje, i sve prie koje su o njima ispriane zapravo su bili mitovi (bolje reeno alegorije) o svim znaajnijim elementarnim nepogodama i procesima u prirodi. Ep, herojska legenda, saga, smestili su onda ove prie u ovozemaljski okvir i humanizovali ih pripisujui ih junakim precima, monijim od ljudi, a koji su ve bili samo ljudi. I na kraju, ove legende iezavale su pretvarajui se u narodne pripovetke Mrchen, vilinske prie - bajke.

To bi izgledalo kao istina postavljena skoro naglavake. to je takozvani mit o prirodi, ili alegorija velikih prirodnih pojava, blii svom navodnom arhetipu, to je manje zanimljiv, a i svakako manje kao mit sposoban da baci ikakvo svetlo na zemlju. Hajde da za trenutak pretpostavimo, kao to ova teorija uzima zdravo za gotovo, da u stvarnosti ne postoji nita to bi odgovaralo mitolokim bogovima: nikakve linosti, samo astronomska tela i meteoroloke pojave. Onda ove prirodne pojave mogu da se zaodenu znaajem i slovom tih likova samo uz pomo dara, dara neke linosti, nekog oveka. Samo linost moe da stvori lik. ivopisnost i lepotu bogovi mogu dugovati raskoima prirode, ali je ovek taj koji im je te osobine pripisivao, pozajmljujui ih od sunca i meseca i oblaka; svoj lik oni dobijaju direktno od njega; boansku svetlost ili senku koju bacaju primaju preko njega iz nevidljivog sveta, Natprirodnog. U osnovi nema nikakve razlike izmeu viih i niih mitoligija. Njihovi narodi, ako uopte postoje, ive isto onako kao, recimo, kraljevi i seljaci u svetu smrtnika.

Da uzmemo neto to izgleda kao jasan sluaj olimpskog mita o prirodi: norvekog boga Thora. Njegovo ime je Grom, na norvekom Thrr; i nije teko prevesti njegov eki, Miollnir, kao munju. Thor ima (koliko se to vidi iz naih kasnih zapisa) veoma izraen karakter, ili linost, koja se ne moe nai kod groma ili kod munje, mada neki detalji mogu, takvi kakvi su, da se poveu s ovim prirodnim pojavama: na primer, njegova ria brada, prodoran glas i preka narav, njegova zapanjujua razbijaka snaga. Pored svega toga, pitanje: ta je starije, alegorije prirode o personifikovanom gromu u planinama koji cepa stenje i drvee, ili prie o naprasitom, ne mnogo pametnom riobradom seljaku, neobiajeno velike snage, osobi koja je (po svemu sem po stasu) veoma slina seljacima sa Severa, boendrima koji su uglavnom oboavali Thora? - nee imati mnogo smisla. Moe se smatrati da Thor sveden na sliku takvog jednog oveka ili da je bog na osnovu nje uvelian. Ali, sumnjam da je i jedno od ovih stanovita ispravno - ne samo po sebi, i ne ako insistirate da jedna od ove dve stvari mora prethoditi drugoj. Razumnije je pretpostaviti da je seljak iskrsnuo istog onog trenutka kad je Grom dobio glas i lice; da se u planinama ula daleka jeka grmljavine svaki put kad je pripoveda uo seljaka kako besni.

Thor se, naravno, mora smatrati pripadnikom vie mitoloke aristokratije: jednim od vladalaca sveta. Ipak, ono to je o njemu ispriano u pesmi Thrymskvitha (u Starijoj Eda zbirci staronordijskih pesama) svakako je samo vilinska pria. Stara je, onoliko koliko mogu da budu stare staronordijske pesme, ali to nije mnogo davno (recimo 900. godina p. n. e. ili neto ranije, u ovom sluaju). No, nema pravog razloga za pretpostavku da je ova pria neprimitivna, makar po svom kvalitetu: to jest, zato to je od vrste narodnih pria i ne mnogo uzviena. Kad bismo mogli da se vratimo unazad kroz vreme, nali bismo da se vilinska pria ili menja u detaljima ili da nestaje pred drugim priama. No uvek e biti bajke, dokle god je Thora. Kad bi nestalo bajke, ostala bi samo grmljavina kakvu ljudsko uho jo nije ulo.

Neto zbilja uzvienije uoi se s vremena na vreme u mitologiji: Boanstvo, pravo na mo (odvojeno od posedovanja), oboavanje; u stvari religija. Endrju Leng je rekao, za ta ga neki jo uvek hvale, da su mitologija i religija (u strogom smislu te rei) dve razliite stvari koje su se neraskidivo preplele, mada je mitologija po sebi skoro sasvim liena religijskog znaenja.

Ipak su ove stvari u sutini vezane - ili su moda jo davno razdvojene pa su se polako, kroz lavirint greaka, putem zabune, oprezno pribliavale ponovnom stapanju. ak i bajke u celini imaju tri lica: Mistino prema Natprirodnom; Magino prema Prirodi; i Ogledalo prezira i saaljenja prema oveku. Sutinsko lice vilin-sveta jeste ono srednje, Magino. Ali, stepen u kojem se ostala pojavljuju (ako se uopte pojavljuju) promenljiv je i o njemu moe pojedinano da odlui pripoveda. To Magino, vilinskih pria, moe da se upotrebi kao Mirour de l' Omme (Ogledalo oveka - prim. prev.), premda ne tako lako, da se pretvori u zamajac Misterije. To je u najmanju ruku ono to je Dord Mek Donald pokuao da postigne, doseui do pria o moi i lepoti kad mu je polazilo za rukom, kao u Zlatnom kljuu (koji je nazvao bajkom), pa i kad delom nije uspevao, kao u Lilit (koju je nazvao epskom pesmom).

Da se za trenutak vratimo na Supu koju sam ranije pomenuo. Govorei o istoriji pria, a naroito bajki, moemo rei da Lonac u kojem se kuvala ta Supa, Kotao sa Priama, odavno krka, i da se u njega stalno dodaju novi sastojci, pikantni i ne tako pikantni. Iz tog razloga, da uzmemo jedan obian primer, injenica da je pria, koja lii na jednu koja je poznata kao Guarica (Die Gnsemagd kod Grima), ispriana u trinaestom veku, o irokonogoj Berti, majci Karla Velikog, zaista ne dokazuje nita ni u jednom pravcu: niti da je ta pria (u trinaestom veku) sila sa Olimpa ili Asgarda uz pomo jednog veeg legendarnog kralja iz starina i bila na putu da postane Hausmrchen (odomaena bajka - prim. prev.), niti da je bila na putu da se tamo vaznese. Pria se smatra jednostavno veoma rairenom i nije vezana za lik majke Karla Velikog, niti za ma koju drugu istorijsku linost. Iz same te injenice svakako ne moemo da zakljuimo da pria ne moe da vai i za majku Karla Velikog, mada se dedukcije te vrste najee izvode iz takve vrste dokaza. Miljenje da pria ne vai za irokonogu Bertu mora biti zasnovano na neem drugom: na odlikama prie koje filosofija kritiara ne doputa kao mogue u stvarnom ivotu, tako da on zapravo ne bi verovao u tu priu, ak i da se ona nigde drugde ne pojavljuje, ili na postojanju valjanih istorijskih dokaza da je Bertin ivot bio sasvim drugaiji, tako da on ne bi verovao u takvu priu, ak i ako njegova filosofija doputa da je to savreno mogue u stvarnom ivotu. Niko, pretpostavljam, ne bi osporio priu da se Kanterberijski Nadbiskup okliznuo na koru od banane samo zbog toga to zna da se o mnogim ljudima prepriavaju sline komine zgode, a naroito o starijoj gospodi od ugleda. Moglo bi se i ne poverovati u priu, ako bi se otkrilo da je aneo (ili ak neka vila) upozorio Nadbiskupa da e se okliznuti ako bude nosio kamane u petak. Takoe niko ne bi verovao u priu kad bi tamo bilo reeno da se ono o emu ona govori desilo u periodu izmeu, recimo, 1940. i 1945. Toliko o tome. Stvar je oigledna, a i ranije je isticana; no usuujem se da ponovo potegnem to pitanje (mada malo izlazi iz okvira mojih trenutnih namera), jer se stalno zanemaruje od strane onih koji se bave korenima pria.

I, ta bi sa korom od banane? Mi sa njom imamo posla tek kad je istoriari odbace. Korisnija je kad je odbaena. Istoriar bi bio sklon da kae da je pria o kori od banane pripisana Nadbiskupu, kao to uz tanke dokaze kae da je "Mrchen Guarica pripisana Berti. Ovakvo objanjenje sasvim je nekodljivo kad je re o onome to je opte poznato kao istorija. Ali, da li je zaista to dobar opis onoga to se dogaa i to se dogaalo u istoriji nastajanja pria? Mislim da nije. Mislim da bi bilo blie istini rei da je Kanterberijski Nadbiskup "prikrpljen kori od banane, ili da je Berta pretvorena u Guaricu. Jo bolje: rekao bih da su majka Karla Velikog i Nadbiskup stavljeni u Lonac, u stvari, da su upali u Supu. Oni su bili samo novi delii dodati toj papazjaniji, to je prilina ast jer je u toj supi bilo mnogo toga to je starije, monije, lepe, smenije, ili stranije od njih samih (ako ih posmatramo samo kao istorijske figure).

ini se prilino jasnim da je Artur, nekad istorijska linost (ali moda kao takva ne od velike vanosti), takoe strpan u Lonac. Tu se dugo krkao, zajedno sa mnogim drugim starim linostima i dogaajima, iz mitologije i Vilin-carstva, ak i sa nekim zalutalim koskama istorije (kao to je Alfredova odbrana od Danaca), dok nije isplivao na povrinu kao Kralj Vilin-prie. Slina situacija je na velikom Severnom arturijanskom dvoru kraljeva zatitnika Danske, Scyldingasa iz drevne engleske tradicije. Kralj Hrotgar i njegova porodica poseduju mnoge oite znake prave istorinosti, daleko vie od Artura, a ipak su u starijim (engleskim) pisanim izvorima povezani sa mnogim linostima i dogaajima iz vilinske prie: i oni su bili u Loncu. Pri tom mislim na ostatke najstarijih sauvanih engleskih pria iz Vilin-carstva (ili s njegovih granica), uprkos injenici da su malo poznate u Engleskoj, ne raspravljajui o pretvaranju deaka-medveda u viteza Beovulfa, niti objanjavajui upadanje dinovskog ljudodera Grendela u Hrotgarov kraljevski dvor. Ja elim da ukaem na neto drugo to ove pripovesti sadre: jedinstveno sugestivni primer odnosa elemenata bajkovitog prema bogovima i kraljevima i bezimenim ljudima, koji (verujem) ilustruje stanovite da se taj element ne javlja, niti gubi, ve da je stalno tu, u Kotlu s Priama, gde eka velike linosti iz Mita i Istorije, i jo uvek bezimene njega i nju, eka trenutak kad e biti ubaeni u kljuajuu orbu, jedna po jedna ili sve zajedno, bez obzira na prvenstvo po rangu ili stareinstvu.

Veliki neprijatelj Kralja Hrotgara bio je Froda, Kralj Hetobarda. Ipak o Hortgarovoj keri Freavaru dopiru do nas odjeci udne prie - ne ba uobiajene za staronordijsku herojsku legendu: sin neprijatelja njene kue, Ingeld, sin Frodov, zaljubio se u nju i venao se sa njom, to je bilo kobno. No, krajne zanimljivo i znaajno. U pozadini stare svae nazire se figura onog boga koga su Nordijci zvali Frej (gospod) ili Ingvi-frej, a Angli Ing: bog iz drevne nordijske mitologije (i religije), bog Plodnosti i ita. Neprijateljstvo kraljevskih kua bilo je povezano sa svetim mestom kulta te religije. Ingeld i njegov otac nose imena koja mu pripadaju. I sama Faevaru zove se tit gospoda (Freja). Ipak, jedna od glavnih stvari koje su se kasnije (na staroislandskom) priale o Freju jeste pria u kojoj se on izdaleka zaljubi u ker neprijatelja bogova, Gerdr, ker dina Gimira, i eni se njom. Da li ovo dokazuje da su Ingeld i Fraevaru, ili njihova ljubav, jednostavno mitski? Mislim da ne dokazuje. Istorija esto lii na Mit, zato to su u krajnjoj liniji i jedno i drugo od istog materijala. Ako Ingeld i Fraevaru nisu nikad stvarno iveli, ili se bar nikada nisu voleli, onda su u krajnjoj liniji svoju priu preuzeli od bezimenog oveka ili ene, ili e pre biti da su uli u njihovu priu. Stavljeni su u Kotao, u kojem se vekovima mnoge mone stvari krkaju na vatri, meu njima i Ljubav na prvi pogled. Dakle, isto vai i za boga. Da se nijedan mladi nikada nije zaljubio pri susretu sa devojkom, pa otkrio da izmeu njega i njegove ljubavi stoje stvari neprijateljstva, bog Frej nikad sa svog visokog odinskog prestola ne bi ugledao Gerdr, dinovu ki. Ali, ako govorimo o Kotlu, ne smemo potpuno da zaboravimo na Kuvare. Mnogo je toga u Kotlu, a Kuvari ne zahvataju kutlaom ba naslepo. Njihov izbor je vaan. Bogovi su ipak bogovi i vano je kakve se prie o njima priaju. Tako da moramo slobodno da priznamo da e se pria o ljubavi pre priati o jednom princu iz istorije, zapravo, verovatnije je da e se desiti u jednoj istorijskoj porodici od tradicije Zlatnog Freja i Vanira, nego u porodici Odina Gota, Volebnika, vranodera, Gospodara Mrtvih. Malo udno za sebe je i to to bajati znai i priati priu, kao i baciti ini na ivog oveka.

No, kad smo uradili celo to istraivanje sakupljanje i poreenje pria iz mnogih zemalja - to moe da bude dovoljno; kad smo objasnili mnoge od elemenata koji se obino nalaze ugraeni u bajke (kao to su maehe, zaarani medvedi i bikovi, vetice ljudoderke, tabui imena i slino), ili verovanja koja su nekad tako shvatana a ne kao izmiljotine - jo uvek ostaje jedna stvar na koju se esto zaboravlja: a to je dejstvo koje te stare stvari u priama, takve kakve jesu, imaju sada.

Kao prvo, one su sada stare, a starina sama po sebi poseduje privlanost. Lepota i strava Smrekinog drveta (Von dem Machendelbloom), sa svojim izuzetnim i traginim poetkom, sa groznom ljudoderskom orbom, kostima, jezivim, osvetnikim duhom ptice to izlazi iz magle koja se die s drveta, prate me jo od detinjstva; ipak, glavna odlika te prie koja mi je ostala u pamenju nije nikad bila lepota, ni strava, ve njena udaljenost i ogroman vremenski ambis, koji ne mogu da izmere ni twe tusend Johr (arh. dve hiljade godina - prim. prev.). Bez orbe i kostiju - ega su deca danas previe poteena u ublaenim Grimovim verzijama - ta bi slika bila veim delom zaboravljena. Mislim da mi strava u okviru bajke nije kodila, iz kakvih god da je mranih verovanja i obiaja iz prolosti potekla. Takve prie sad imaju mitski ili totalni (neralanjivi) efekat, potpuno nezavisan od nalaza komparativne folkloristike, koji ne moe da se narui niti objasni; one otvaraju vrata Drugog Vremena, i ako kroz njih proemo, makar samo na trenutak, nalazimo se izvan svog vremena, izvan Vremena uopte, moe biti.

Ako zastanemo, ne samo da primetimo da su se takvi drevni elementi ouvali, mislim da moramo zakljuiti da se to deava, esto ako ne i uvek, ba zbog ovog literarnog efekta. Nee biti da smo mi, pa ak ni braa Grim, ti koji su to prvi osetili. Bajke nisu nikako okamenjeni kalupi iz koje fosile ne moe izvaditi niko sem iskusnog geologa. Ti drevni elementi mogu da se izbace ili zaborave i izostave, ili zamene drugim iniocima s najveom lakoom, to e ma koje poreenje neke prie s njenim bliskim varijantama pokazati. Stvari koje se tamo nalaze mora da su esto bile zadravane (ili ubacivane) zato to su usmeni pripovedai, instinktivno ili svesno, oseali njihov literarni znaaj. ak i tamo gde se za zabranu u bajci pretpostavlja da potie od nekog tabua koji je nekad davno vaio, ta zabrana je verovatno sauvana u kasnijim periodima istorije prie zbog svog velikog mitskog znaaja. Mogue je da je svest o tom znaaju zapravo leala i iza nekih od tabua. Da se nisi usudio - ili e osiromaen zavriti u beskonanom kajanju. To se zna i kod najnenijih pria za malu decu. ak je i Zeki Peri bilo zabranjeno da ide u batu, pa je izgubio svoj plavi kaputi i razboleo se. Zakljuana Vrata su veni Izazov.

DECA

Sad u se okrenuti deci i tako doi do poslednjeg i najvanijeg od ona tri pitanja: Koje su, ako ih uopte ima, vrednosti i funkcije vilinskih pria danas? Obino se smatra da su deca prirodna ili posebno pogodna publika za vilinske prie. Opisujui vilinsku priu za koju misle da bi odrasli moda mogli da itaju i za svoj raun, kritiari esto sebi dozvoljavaju da napiu besmislice, na primer: ovo je knjiga za decu od est do ezdeset godina. Ali, zato jo nisam video reklamu za novi model motora, koja bi poinjala ovako: ova igraka zabavie sve mlade od sedamnaest do sedamdeset godina, mada bi po mom miljenju to daleko vie odgovaralo. Postoji li ikakva sutinska veza izmeu dece i vilinskih pria? Da li uopte ima potrebe da se ita komentarie ako ih odrastao ita za sebe? ita kao prie, zapravo, a ne prouava iz radoznalosti. Jer odraslima je dozvoljeno da skupljaju i prouavaju svata, ak i stare pozorine programe ili papirne kese.

Meu onima koji jo uvek imaju dovoljno pameti da vilinske prie ne smatraju tetnim, izgleda da je uvreeno miljenje da postoji nekakva prirodna veza izmeu deje due i bajke, kao, recimo, izmeu deijeg tela i mleka. Mislim da je to greka, u najboljem sluaju greka lanog oseanja, i to ona koju stoga najee prave oni koji su, iz ma kog linog razloga (kao to je taj da nemaju dece), skloni da o deci misle pre kao o posebnoj vrsti stvorenja, maltene drugoj rasi, nego kao o normalnim, ma i nezrelim, lanovima odreene porodice, i porodice ljudi uopte.U stvari, veza izmeu dece i vilinskih pria posledica je igre sluaja istorije domaeg ivljenja. Bajke su u savremenom opismenjenom svetu postale deo deije sobe, kao to se islueni staromodni nametaj sklanja u sobu za igranje, prvenstveno zato to odraslima vie ne treba i to oni ne mare ako se koristi i za ono za ta ne slui. O tome ne odluuje deiji ukus. Deca kao klasa - koja osim po zajednikom nedostatku iskustva to nisu - niti vie vole vilinske prie, niti ih bolje od odraslih razumeju; a ne vole ih nita vie od mnogih drugih stvari. Oni su mladi i rastu i prirodno imaju velike apetite, tako da one kao po pravilu prilino dobro prolaze. Ali, u sutini samo neka deca, i neki odrasli, imaju iole posebnu naklonost prema njima, a kad je imaju, ona nije jedinstvena, ak nije obavezno ni dominantna. To je takoe sklonost koja se, mislim, ne bi pojavila veoma rano u detinjstvu bez nekog vetakog stimulusa, a ona svakako ne slabi ve jaa s godinama, ako je uroena.

Tano je da se u poslednje vreme bajke obino piu ili prilagoavaju za decu, ali takoe i muzika, ili stihovi, ili romani, ili istorija, ili udbenici za pojedine nauke. A to je opasan poduhvat, ak i kad je neophodan. U sutini, njega jedino spasava od opasnosti injenica da umetnost i nauka nisu u celini preputeni na milost i nemilost deije sobe. Deija soba i uionica imaju samo onoliko stvari koje su za odrasle, koliko treba, po miljenju odraslih (esto veoma pogrenom). Ma koja od tih stvari, ako bi zauvek bila tamo ostavljena, bila bi teko oteena. Kao to bi se neki lepi sto, dobra slika ili neka korisna sprava (recimo, mikroskop), polomila kad bi dugo bili ostavljeni u uionici bez nadzora. Bajke koje su na ovaj nain osuene na prognanstvo, odseene od umenosti odraslih, na kraju e propasti. One su zapravo ve upropaene u onolikoj meri u kolikoj su prognane iz sveta odraslih.Vrednost bajki tako, po mom miljenju, ne treba traiti samo posebno u odnosu na decu. Tako zbirke bajki predstavljaju po svojoj prirodi tavane i skladita za starudiju koja slue kao sobe za igru samo privremeno i zahvaljujui lokalnom obiaju. Njihov sadraj je nesreen i esto oteen, zbrka od razliitih datuma, namera i ukusa, ali u njoj povremeno moe da se nae i neto od veite vrednosti: neko staro umetniko delo, ne previe oteeno, koje je samo glupost ikada mogla tamo da zaturi.

Knjige bajki Endruja Lenga nisu, moda, takva skladita. One vie lie na tezge neke rasprodaje, gde ima neko s pajalicom i otrim okom za stvari koje su zadrale nekakvu vrednost, ko se muvao po tavanima i ostavama. Njegove zbirke uglavnom su uzgredni proizvod njegovih prouavanja mitologije i folklora, ali su pretvorene u knjige za decu i predstavljene kao takve. Neke od razloga koje je Leng dao vredi razmotriti.

U uvodu za prvu od zbirki pominju se deca kojima i za koju se one priaju. One predstavljaju, kae on, mlade godine ovekove kad je odan svojim ranim ljubavima, dok mu vera jo nije otupela, a gladan je uda. Je li to istina? kae, sjajno je pitanje koje deca postavljaju.

Sumnjam da se vera i glad za udima ovde smatraju identinim ili tesno povezanim. Oni su razliiti iz korena, mada glad za udima ljudski um koji stalno raste ne razlikuje u poetku, niti odmah, od svoje gladi za saznanjima uopte. ini se da je prilino jasno to da je Leng koristio veru u uobiajenom smislu te rei: vera da neto postoji ili da moe da se desi u stvarnom (iskonskom) svetu. Ako je tako, onda se ja plaim da Lengove rei, liene oseanja, mogu u sutini da znae samo to da onaj koji deci pria prie o udesima mora ili moe da rauna na njihovu lakovernost (to on u svakom sluaju ini), na nedostatak iskustva koji deci oteava razlikovanje injenica od fikcije u pojedinim sluajevima, mada je razlika sama po sebi fundamentalna kada je re i o bajkama i o zdravom razumu.Deca su, naravno, sposobna da poveruju knjievnom delu, kad je pisac dovoljno vet da takvu veru kod njih probudi. Takvo raspoloenje naziva se voljna suspenzija neverice. Ali, meni se ini da to nije dobar opis onoga to se deava. Ono to se zaista deava jeste to da se pisac pokazuje kao uspean subkreator. On stvara jedan Sekundarni Svet u koji va um moe da ue. Ono na ta u njemu naie istinito je: u skladu sa zakonima tog sveta. Tako da verujete, dok ste, tako rei, u njemu. Onoga trenutka kad se javi neverica, nestaje arolija: magija, ili pre umetnost, nije bila uspena. Onda ste ponovo napolju u Primarnom Svetu, odakle spolja posmatrate mali neuspeli Sekundarni Svet. Ako ste zbog lepog vaspitanja ili sticajem okolnosti u obavezi da ostanete, onda neverica mora da se potisne (ili prigui), inae e sluanje ili gledanje postati nepodnoljivo. Ali, to potiskivanje neverice jeste zamena za ono pravo, izgovor koji koristimo kad pristajemo na igru ili pretvaranje, ili kad pokuavamo (vie ili manje voljno) da pronaemo ma kakvu vrednost u nekom umetnikom delu koje je izneverilo naa oekivanja.

Jedan pravi zaljubljenik u kriket nalazi se u stanju opinjenosti Sekundarnim Verovanjem. Ja, kad posmatram utakmicu, nalazim se na niem nivou. Mogu da postignem da (manje ili vie) voljno potisnem nevericu, kad me tamo dri i daje mi podstreka neki drugi motiv zbog koga mi nee biti dosadno: na primer, to da zbog heraldike mnogo vie volim tamnoplavu boju od svetle. Ovakva suspenzija neverice moe tako da izazove donekle umorno, turobno, ili sentimentalno raspoloenje, kome su odrasli tako skloni. Pretpostavljam da su odrasli esto u tom stanju u prisustvu vilinske prie. Njih tamo dre i daju im podstreka oseanja (uspomene na detinjstvo ili predstave o tome kakvo bi detinjstvo trebalo da bude); oni misle da bajka treba da im se dopadne. A da im se zaista dopala kao takva, oni ne bi morali da potiskuju nevericu: verovali bi - u ovom smislu.

E sad, da je Leng imao na umu ma ta slino ovome, u njegovim reima moglo je da ima neke istine. Kao razlog moglo bi da se navede da je decu lake opiniti. Moda i jeste, mada nisam u to siguran. Privid da je to tako esto jeste, mislim, iluzija odraslih koju stvara deije strahopotovanje, pomanjkanje kritikog iskustva i renika, i neutoljiva glad (svojstvena njihovom brzom rastu). Ona vole ili pokuavaju da vole ono to im se daje: ako im se neto ne svia, ona ne umeju to dobro da izraze, niti da objasne (i tako moda prikriju); a vole masu razliitih stvari bez razlike, ne muei se da analiziraju vidove svog verovanja. U svakom sluaju, sumnjam da je ovaj udotvorni napitak - arolija delotvorne vilinske prie - zaista od one vrste koja od korienja vetri, koja postaje manje delotvorna kad se pije vie puta.

'Je li to istina?' sjajno je pitanje koja deca postavljaju, rekao je Leng. Ona zaista postavljaju to pitanje, znam, a to nije pitanje na koje se odgovara brzopleto niti iz dokolice. Ali, to pitanje teko da moe da bude dokaz neokrnjene vere, ak ni elje za njom. Ono najee proistie iz deije elje da zna s kojom se vrstom knjievnosti suoava. Deije znanje o svetu esto je tako malo da ne mogu tek tako i bez pomoi da naprave razliku izmeu fantastinog, udnog (to jest neobinih ili malo verovatnih injenica), besmislenog i onog to je jednostavno odraslo (to jest, obinih stvari iz sveta njihovih roditelja, od kojih je veina jo neistraena). Ali, ona prepoznaju razliite vrste i ponekad mogu sve da vole. Naravno, granice izmeu njih esto su promenjive i pomeane, ali to ne vai samo za decu. Svi mi znamo kakve su razlike izmeu vrsta, ali nismo uvek sigurni gde treba da svrstamo neto to ujemo. Dete moe sasvim da poveruje da postoje dinovi ljudoderi u susednoj pokrajini; mnogi odrasli lako e u to poverovati ako se radi o susednoj zemlji; a to se tie druge planete, izgleda da je malo odraslih ljudi sposobno da je zamisli nastanjenu, a ako iim, onda samo monstrumima.

E sada, ja sam bio jedno od te dece kojoj se Endrju Leng obraao - roen sam otprilike u isto vreme kad i Zelena knjiga bajki - dece za koju je on izgleda mislio da vilinske prie predstavljaju ono to za odrasle predstavlja roman, o emu je rekao: Njihov ukus ostaje isti kao to je bio ukus njihovih golih predaka pre vie hiljada godina; a izgleda da im se vilinske prie vie sviaju od istorije, poezije, geografije ili aritmetike. No, da li mi zaista ita znamo o tim golim precima, osim da sigurno nisu bili goli? Nae bajke ma koliko da neki elementi u njima mogu biti stari, sigurno nisu iste kao njihove. Ipak, ako se uzme da mi sada imamo bajke zato to su ih oni imali pre nas, onda verovatno imamo istoriju, geografiju, poeziju i aritmetiku jer su ih i oni voleli, onoliko koliko su mogli i u onolikoj meri u kolikoj su ve uspeli da razdvoje po granama svoje opte zanimanje za sve.

A to se tie dananje dece, Lengov opis ne odgovara ni mojim uspomenama, niti mom iskustvu s decom. Leng je moda greio kad je re o deci koju je poznavao, ali ako nije, onda se deca svakako znatno razlikuju, ak i unutar tesnih granica Britanije, i takve generalizacije koje ih tretiraju kao klasu (zanemarujui njihove individualne talente, uticaje okoline i vaspitanje) vode u zabludu. Ja nisam imao nikakvu posebnu elju da verujem. Hteo sam da znam. To da li u verovati zavisilo je od naina na koji su mi prie bile predstavljene, od strane starijih ljudi, samih autora, ili od posebne atmosfere i kvaliteta prie. Ali, ne mogu da se setim da je to da li u uivati u prii ikada zavisilo od verovanja da bi takve stvari mogle da se dese, ili da su se desile, u stvarnom ivotu. Jasno je da se vilinske prie nisu prvenstveno bavile onim to je mogue, ve onim to je poeljno. Ako bi pobudile elju, zadovoljavajui je dok je pri tom esto i dalje nesnosno podstiu, one bi uspevale da postignu svoj cilj. Ovde nije potrebno nita vie da se objanjava, jer se nadam da u kasnije rei neto o ovoj elji, zbiru mnogih inilaca, od kojih su neki univerzalni, a neki svojstveni samo savremenom oveku (podrazumevajui pod tim i savremenu decu), ili ak samo odreenim vrstama ljudi. Nisam ni najmanje eleo da imam snove niti avanture kao Alisa, i cela ta pria prosto me je zabavljala. Nisam imao veliku elju ni da tragam za zakopanim blagom, niti da se borim protiv gusara i posle Ostrva sa blagom ostao sam ravnoduan. Zemlja Indijanaca, crvenokoaca, bila je bolja: bilo je u njoj lukova i strela (imao sam i jo uvek imam neispunjenu elju da dobro gaam lukom i strelom), i udnih jezika, i odsjaja jednog arhainog naina ivota, a iznad svega, u tim priama bilo je uma. No, zemlja arobnjaka Merlina i kralja Artura bila je bolja od njih, a najbolja od svih bila je bezimena severna zemlja Sigurda iz narodnih pesama, princa svih zmajeva. Takve zemlje bile su prevashodno poeljnije od svih ostalih zemalja. Nikad nisam ni pomislio da bi zmaj mogao da bude svrstan u isti red s konjem. A to nije bilo samo zato to sam konje viao svakodnevno, a od guje ni traga. Na zmaju se jasno video peat Vilin-carstva. U kakvom god da je svetu postojao, bio je to neki Drugi svet. Fantazija, mo da se predstavi ili makar zaviri u Druge svetove, predstavljala je samo srce udnje za Vilin-carstvom. Iz dna due udeo sam za zmajevima. Naravno, u svom plaljivom telu nisam eleo da postoje ba u mom komiluku i time prete da provale u moj relativno siguran svet u kojem je, na primer, bilo mogue itati prie na miru, spokojno, bez straha. Ali, svet koji je imao ak i matu Fafnira bio je bogatiji i lepi, ma po koju cenu opasnosti. itelj mirne plodne ravnice moe da uje o brdima u kojima besni morska oluja i moru koje je neponjeveno, i da ezne za njim u svom srcu. Jer srce je hrabro i kad je telo slabo.

Svejedno, ma koliko da je element bajke u prvim susretima s itanjem bio vaan, kako ga sada vidim govorei o sebi kad sam bio dete, mogu samo da kaem da sklonost ka bajkama u poetku nije bila dominirajua karakteristika mog ukusa. Istinska sklonost poela je da se javlja tek posle dve godine koje su se inile duge, kad sam nauio da itam, pa sve do polaska u kolu. U to (zamalo nisam napisao sreno ili zlatno, a u stvari tuno i tegobno) vreme jednako sam, ili ak i vie, voleo mnoge druge stvari, kao to su istorija, astronomija, botanika, gramatika i etimologija. Sa Lengovim uprotavanjem dece nisam se u principu uopte slagao, a sluajno samo oko nekih pitanja: ja sam, na primer, bio neosetljiv na poeziju i preskakao sam stihove ako bih na njih naiao u priama. Poeziju sam otkrio mnogo kasnije na latinskom i staro grkom, a posebno kad sam bio prisiljen da se okuam u prevoenju engleskog stiha u klasini. Moju strast prema vilinskim priama oslabila je filologija na pragu zrelog doba, a rat ju je podstakao do punog sjaja.

Rekao sam moda i vie nego dovoljno na ovu temu. Makar e biti jasno da po mom miljenju vilinske prie ne bi trebalo posebno da se vezuju za decu. One imaju veze sa njima: prirodno, jer deca su ljudska bia, a ljudska sklonost prema bajkama prirodna je (mada nije obavezno i univerzalna); sluajno, jer bajke predstavljaju veliki deo knjievne starudije koja se u poslednje vreme u Evropi trpa po tavanima; neprirodno, zbog pogrene osetljivosti na decu, osetljivosti koja izgleda da raste onako kako se kod dece smanjuje.

Istina je da je doba boleivosti prema detinjstvu dalo neke sjajne knjige (koje, ipak, naroito oduevljavaju odrasle), knjige bajki ili njima sline, ali takoe je dalo uasnu dunglu pria napisanih ili prilagoenih stepenu, deijih shvatanja i potreba. Stare prie razvodnjene su ili osakaene umesto da su sauvane; imitacije su esto u najmanju ruku glupe, Pigvigentina ak i bez zapleta. Njihov stav je pokroviteljski, ili (to je najubistvenije od svega) daje povoda potajnom smejuljenju, dok se jednim okom gledaju ostali odrasli koji su prisutni. Ja neu optuiti Endrjua Lenga za takvo smejuljenje, ali je sigurno da se smejao u sebi, i sigurno je da je previe esto drao na oku lica drugih pametnih ljudi, gledajui iznad glava svoje deije publike - to se veoma tetno odrazilo na Hronike iz Zemlje Sobnih Patuljaka.Deisent je sa estinom i pravednou odgovorio na cifraste kritike svojih prevoda norvekih narodnih pria. A ipak je postupio zapanjujue besmisleno kada je izriito zabranio deci da itaju poslednje dve prie iz njegove zbirke. Izgleda skoro neverovatno da je ovek, koji je imao prilike da prouava vilinske prie, uspeo samo toliko da naui. No, ni kritika, ni utuk na utuk, ni zabrana, ne bi bili potrebni da deca bespotrebno nisu smatrana nezaobilaznim itaocima te knjige.

Ne poriem da ima neke istine u reima Endrjua Lenga (mada mogu da zvue sentimentalno): Onaj ko bi hteo da ue u Carstvo Vilin-pria treba da ima srce malog deteta. Jer to svojstvo neophodno je za svaku uzbudljivu avanturu, u carstvima koja su i mnogo manja i daleko prostranija nego to je Vilin-carstvo. Ali, smernost i nevinost - to srce deteta mora da podrazumeva u jednom takvom kontekstu - ne obuhvataju obavezno i nekritiko uenje, a sigurno ni nekritiku razneenost. esterton je jednom primetio da su deca, koju je video u drutvu s Meterlinkovom Plavom pticom, bila nezadovoljna jer se nije zavrila Sudnjim danom, a glavnim junacima nije otkriveno da je Pas bio veran a Maka neverna. Jer deca su, kae on, nevina i vole pravdu; dok je veina nas nemoralna i prirodno vie naginje milosru.

Endrju Leng je u tom pogledu bio zbunjen. Bio je na mukama kad je u jednoj od svojih bajki trebalo da odbrani ubistvo utog Patuljka od strane Princa Rikarda. Mrzim okrutnost, rekao je, ...ali to je bilo u asnoj borbi s maem u ruci, i patuljak je, pokoj mu u dui! poginuo vrei svoju dunost. Ipak nije razumljivo da je asna borba manje okrutna od asne presude, ili da je ubistvo jednog patuljka maem pravednije od smaknua ravih kraljeva i zlih maeha - to Leng prata: on kriminalce (kako se sam hvali) alje u mirovinu s velikim penzijama. To je milost bez pravde. Tano je da ova molba nije bila upuena deci ve roditeljima i starateljima, kojima je Leng preporuivao svoje bajke Princ Pridio i Princ Rikardo kao pogodne za njihove tienike. Roditelji i staratelji su ti koji su bajke podveli pod knjievnost za decu. A to je mali primer falsifikovanja vrednosti, koje iz toga sledi.

Ako dete koristimo u pozitivnom smislu te rei (a ima s pravom i negativan smisao), ne smemo da dozvolimo da nas to odvede u sentimentalnost pa da zreo ili odrastao koristimo samo u loem smislu (dok, logino, imaju i pozitivnih znaenja). Proces odrastanja nije obavezno povezan s kvarenjem, mada to dvoje esto ide zajedno. Dete treba da raste, a ne da postane Petar Pan. Ne da bi izgubilo nevinost i sklonost uenju, ve da bi nastavilo predvienim putem kojim svakako nije bolje putovati pun nade nego stii na odredite, mada moramo da putujemo sa nadom ako hoemo da stignemo. No, to je jedna od pouka vilinskih pria (ako moemo da govorimo o poukama kad se radi o neemu to nema za cilj da pridikuje), da neiskusnom, nespretnom i sebinom mladiu opasnost, tuga i senka smrti mogu da podare dostojanstvo, ponekad ak i mudrost.

Da ne delimo sad ljudsku rasu na Eloje i Morloke, lepu decu - patuljke kako su ih u XVIII veku idiotski zvali - s njihovim bajkama (briljivo nakienim), i mrane Morloke koji opsluuju svoje maine. Ako je vilinska pria kao vrsta uopte vredna itanja, onda je valja pisati i za odrasle. Oni e, naravno, vie uloiti i vie za uzvrat dobiti nego to to deca umeju. Onda bi, poto je re o ogranku prave umetnosti, deca mogla da se nadaju da e dobiti odgovarajue vilinske prie za itanje, u okviru svog poimanja, kao to mogu da se nadaju da e dobiti i odgovarajue uvode u poeziju, istoriju i nauke. Mada bi moda za njih bilo bolje da neke stvari, naroito vilinske prie, itaju na neto viem nivou od trenutnog nivoa njihovog poimanja. Kod knjiga, kao i kod odee, treba imati u vidu da deca rastu, a knjige to svakako treba da podstiu.

Pa, dobro. Ako odrasli treba da itaju vilinske prie kao jednu normalnu knjievnu granu - ne igrajui se dece, niti se pretvarajui da biraju za decu, niti izigravajui deake koji ne bi hteli da odrastu - u emu je vrednost i uloga ove vrste? Ovo je, mislim, poslednje i najvanije pitanje. Neke od svojih odgovora ja sam ve nagovestio. Pre svega: ako su veto napisane, primarna vrednost vilinskih pria bie jednostavno ta vrednost koju, kao literatura, one dele s ostalim literarnim formama. Ali, vilinske prie takoe nude, u udnom stepenu ili vidu, ove stvari: Fantaziju, Osveenje, Bekstvo, Utehu, sve ono za im deca, kao po pravilu, imaju manje potrebe nego stariji ljudi. Za veinu tih stvari danas se obino misli da su loe, za koga god bile. Ja u ih ukratko razmotriti i poeu Fantazijom.

FANTAZIJA

Ljudski um sposoban je da pravi mentalne slike stvari koje zapravo nisu pred njim. Ta sposobnost stvaranja slika obino se zove (ili se zvala) Imaginacija. Ali, u poslednje vreme, u tehnikom, ne u normalnom jeziku, Imaginacija se esto dri za neto to je vie od prostog stvaranja slika, koje se pripisuje delovanju Mate (sveden i omalovaavajui oblik starije rei Matanje), pa je tako nainjen pokuaj da se Imaginacija ogranii, rekao bih pogreno primenjuje, na mo davanja unutranje logike povezanosti stvarnog onome to je zamiljeno.

Ma kako moglo biti smeno miljenje nekoga neupuenog o tom kritikom pitanju, usuujem se da mislim da je verbalna distinkcija filoloki neadekvatna, a analiza neprecizna. Mentalna sposobnost stvaranja slike jedna je stvar ili aspekt i trebalo bi da se odgovarajue zove Imaginacija. Opaanje slike, shvatanje njenih implikacija, kontrola, neophodnih za uspeno izraavanje, mogu da variraju u slikovitosti i snazi; ali to je razlika u stepenu Imaginacije, a ne razlika u vrsti. Ostvarenje izraza, koje daje (ili se tako bar ini) unutranju logiku povezanost stvarnog, svakako je neto drugo, ili drugi aspekt, kome je potrebno drugaije ime: Umetnost, operativna veza izmeu Imaginacije i konanog rezultata, Subkreacija. Za ono ime se trenutno bavim potrebna mi je re koja e obuhvatiti i samu Umetnost Subkreacije, a i neobinost i udo vezane za Izraz, izvedene iz Slike, to je osobina od sutinske vanosti za vilinsku priu. Predlaem zato da, iako neovlaeno, pripiem sebi mo hokus-pokus aranja i da u tu svrhu upotrebim fantaziju, to jest, u onom smislu u kojem se kombinuje sa svojim starijim i viim vidom korienja, kao ekvivalent Imaginaciji izvedenih pojmova nerealno (to jest onog to nije poput Primarnog Sveta), slobode od dominacije opaene injenice, ukratko - fantastinog. Ja dakle nisam svestan samo etimolokih i semantikih veza izmeu fantazije i fantastinog, ve mi je zbog njih i drago. Zbog slika stvari koje ne samo da nisu zapravo prisutne, ve koje se uopte ne mogu nai u naem primarnom svetu, ili se za njih uopteno veruje da se tamo ne nalaze. Ali, priznanjem toga, ja ne pristajem i na potcenjivaki ton. To to one predstavljaju slike stvari koje ne postoje u primarnom svetu (ako je to uopte mogue), vrlina je a ne mana. Fantazija (u ovom smislu) nije, mislim, nia, ve via forma Umetnosti, zapravo je najpriblinija istoj formi, pa tako (kada se dosegne) i najsnanija.

Fantazija u poetku, naravno, ima izvesnu prednost zahvaljujui udnovatosti koja opinjava. Ali, ta prednost okree se protiv nje i ide u prilog njenoj looj Reputaciji. Mnogi ljudi ne vole da budu opinjeni. Oni ne vole da imaju nita sa Primarnim Svetom, odnosno s ono malo od njega koliko im je poznato. Oni, zato, glupo, ak i zlonamerno meaju Fantaziju sa Snovima, u kojima nema Umetnosti, i sa psihikim poremeajima koji su jo i nekontrolisani: s privienjima i halucinacijama.

Ali, pogreno miljenje, ili zloba, prouzrokovani uznemirujuom, doslednom averzijom, nisu jedini uzrok ove zabune. Postoji oko Fantazije jo jedna oteavajua okolnost: teko je dosegnuti je. Fantazija moe da bude, po mom miljenju, ne manje, ve vie subkreativna; ali u svakom sluaju, u praksi se pokazalo da je unutranju logiku povezanost stvarnosti utoliko tee postii, ukoliko su slike i preureeni izgled primarnog materijala razliitiji od konkretnog ureenja Primarnog Sveta. Ovu vrstu realnosti lake je stvoriti od ozbiljnijeg materijala. Fantazija se, tako, previe esto ne razvija u dovoljnoj meri, a koristi se lakomisleno, ili samo poluozbiljno, ili prosto iz dekorativnih razloga: ostaje jednostavno nestvarna. Svako ko je nasledio fantastiku sposobnost ljudskog jezika moe da kae zeleno sunce. Mnogi onda mogu i da stvore predstavu o tome kako izgleda. No, to nije dovoljno - mada ve i tako moe da deluje snanije od mnogih pisanija ili imitacija ivota koje se kao literatura veliaju.Da bi se stvorio Sekundarni Svet unutar koga e zeleno sunce delovati verodostojno, zahvaljujui Verovanju u Sekundarno, to e verovatno iziskivati truda i razmiljanja, a svakako e biti neophodna posebna vetina, vrsta vilinskog zanata. Malo se njih okuava u ovako tekim zadacima. Ali, kad se neko okua i kad se zadatak u makar kolikoj meri izvri, dobijamo retko umetniko dostignue: zapravo, umetnost pripovedanja, stvaranja prie u njenom primarnom i najsnanijem vidu. Kad je re o umetnosti, Fantazija je neto to je najbolje prepustiti reima, pravoj literaturi. U slikarstvu, na primer, vizuelno predstavljanje fantastinih slika, tehniki gledano, suvie je lako; ruka tei da nadvlada um, ak i da ga potpuno iskljui. Posledice toga esto su besmislenost ili morbidnost. Nesrea je u tome to se Drama, umetnost koja je u osnovi drugaija od Knjievnosti, sasvim uobiajeno razmatra zajedno s njom, ili kao jedna od njenih grana. U takve nesree moemo da svrstamo i potcenjivanje Fantazije. Jer ovo potcenjivanje je makar delom posledica prirodne elje kritiara da veliaju one literarne ili imaginativne forme prema kojima oni sami, uroeno ili usled obrazovanja, imaju vie sklonosti. A kritika u zemlji koja je dala tako veliku Dramu, koja ima dela Viljema ekspira, sklona je da bude i previe dramatina. No, Drama je prirodno suprostavljena Fantaziji. Fantazija, ak i kad je od najjednostavnije vrste, teko da ikada uspeva u Drami, i kad se predstavi onako kako treba, vidi se i uje da je to gluma. Fantastine forme ne smeju se falsifikovati. Ljudi preobueni u ivotinje koje govore mogu da predstavljaju lakrdiju ili mimikriju, ali ne i Fantaziju. Mislim da se ovo moe dobro ilustrovati jednom manom neiste forme, pantomime. to je blia dramatizovanoj bajci to je gora. Moe se tolerisati samo onda kad su zaplet i fantastino u njoj svedeni na najmanju meru, samo okvir za farsu, i kad nikakva vera ma koje vrste u ma kom delu predstave nije potrebna, niti se od koga oekuje. To je, naravno, delom zbog toga to izvoai drame moraju, ili pokuavaju, da rade sa raznim mehanizmima da bi predstavili Fantaziju ili Magiju. Jednom sam gledao takozvanu deiju pantomimu, priu o Maku u izmama, bez ikakvog prilagoavanja, u kojoj su prikazali ak i metamorfozu dina u mia. Da je ona mehaniki bila uspena, ili bi preplaila gledaoce ili bi makar predstavljala prvoklasan primer opsenarskog trika. Takva kakva je bila, mada reena nekakvim svetlosnim efektima, ta metamorfoza izazvala je nevericu koja je morala ne samo da se potisne, ve i da se obesi, utopi i raerei.

U Magbetu, kad se ita, smatram da su vetice podnoljive: imaju narativnu funkciju i nekakav nagovetaj mranog znaaja, mada su, jadnice, vulgarizovane. U predstavi su skoro nepodnoljive. Bile bi sasvim nepodnoljive da u seanju nema onog utiska iz prie, koji su ostavile za vreme itanja. Rekli su mi da bih drugaije oseao kad bih bio ondanje pameti, iz doba lova na vetice i njihovog osuivanja na smrt. A to e rei da bih drugaije mislio kad bih vetice smatrao za mogue, zapravo verovatne, u Primarnom Svetu; drugim reima, kad bi prestale da budu Fantazija. Taj argument pogaa sutinu. Razvodnjavanje ili degradacija predstavljaju sudbinu koja verovatno oekuje Fantaziju kad dramski pisac pokua da je upotrebi, ak i takav dramski pisac kao to je ekspir. Magbet je zapravo delo jednog dramskog pisca koji je trebalo da, makar ovom prilikom, napie priu, ako je bio vet i ako je imao strpljenja za tu umetnost.

Razlog, za koji mislim da je vaniji od neadekvatnosti scenskih efekata, jeste sledei: Drama, po samoj svojoj prirodi, ve na izvestan nain pokuava da stvori obmanu, ili, da tako kaem, makar zamenu, magiju: vizuelnu i auditivnu prezentaciju imaginarnih ljudi u prii. To je po sebi pokuaj da se podrava maioniarev arobni tapi. Uvesti, makar mehaniki uspeno, u ovaj kvazimagini sekundarni svet vie fantazije ili magije, znai zahtevati, kako stvari stoje, jedan unutranji ili tercijarni svet. A to je ve jedan svet vie nego to treba. Moda i nije nemogue napraviti tako neto. No, ja jo nisam video da je neko to uspeno uradio. Ali, makar to ne moe da se smatra pravim dramskim vidom, u kojem ljudi koji hodaju i priaju figuriraju kao prirodni instrumenti Umetnosti i iluzije.

Ba iz tog razloga - to se likovi, ak i scene, u Drami ne zamiljaju ve se zapravo mogu videti - Drama je, mada koristi slian materijal (rei, stihove, zaplet), umetnost koja se fundamentalno razlikuje od umetnosti pripovedanja. Tako, ako vie volite dramu od lepe knjievnosti (kao to je to oigledan sluaj sa mnogim knjievnim kritiarima), ili ako svoje teorije kritike zasnivate prvenstveno na dramskoj kritici, ak i na drami, skloni ste da pogreno razumete isto pripovedanje, i da ga svedete na ograniene mogunosti pozorinih predstava. Verovatno ete, na primer, stvarima pretpostavljati likove, ak i one najnie i najgluplje. Veoma malo o drveu kao drveu moe da ue u jedan komad.

E, sada, Vilinska drama - one predstave koje su sudei po obilju svedoanstava vile esto prikazivale ljudima - moe da proizvede Fantaziju sa realizmom i neposrednou koji su van domaaja ma kog mehanizma koji je napravio ovek. Kao rezultat, njihov uobiajeni efekat (na oveka) prelazi granice Sekundarnog Verovanja. To iskustvo (ini se) moe da bude veoma slino Snevanju i ponekad ga ljudi meaju sa njim. Ali, u Vilinskoj drami nalazite se u snu koji tka neki drugi um, a svest o toj uznemirujuoj injenici moe lako da vam promakne. Da biste direktno iskusili Sekundarni Svet koristite napitak koji je previe jak i deluje na Primarno Verovanje, ma koliko udesni bili dogaaji. Zavedeni ste - a da li to jeste i namera vila (uvek ili u ma koje doba) drugo je pitanje. One same u svakom sluaju nisu zavedene. Za njih je to oblik Umetnosti i to razliit od arobnjatva ili Magije, kako se to pravilno zove. One ne ive u njemu, mada, moda, mogu da provode vie vremena radei na tome nego to ljudi umetnici mogu sebi da priute. Primarni Svet, Stvarnost vila i ljudi, isti je ako se razliito vrednuje i posmatra.

Potrebna nam je re za ovu vilinsku majstoriju, ali sve rei koje su se dosad za to koristile bile su nejasne i zbunjujue. Magija je tu, pri ruci, i ja sam je ve koristio (str.21), ali nije trebalo to da inim: Magija bi trebalo da oznaava samo ono to ini Mag. Umetnost je humani in koji uzgred (to nije njen jedini ni krajnji cilj) pobuuje Sekundarno Verovanje. Umetnost iste vrste, ak i ako to ine vetije i sa manje napora, mogu da koriste i vile, ili se sudei po priama to samo tako ini. Ali, onu moniju, a naroito vilinsku vetinu, ja u, u nedostatku manje sporne rei, zvati arolija. arolija stvara Sekundarni Svet u koji i stvaralac i posmatra mogu da uu, na zadovoljstvo svojih ula dok su unutar njega, ali u svojoj istoti ona je umetniki in po elji i nameri. Magija izaziva ili daje utisak da izaziva neku promenu u Primarnom Svetu. Nije vano za koga se kae da je izvodi, vila ili smrtnik, ona se i dalje razlikuje od oboje; nije umetnost, ve tehnika; njena elja jeste mo na ovom svetu, vladanje stvarima i voljom ostalih.

Fantazija tei vilinskom zanatu, aroliji, i kad je uspena najpriblinija joj je od svih formi ljudske umetnosti. U srcu mnogih pria o vilama koje su izmislili ljudi lei, otvorena ili prikrivena, ista ili s primesama, elja za ivotom, ostvarena subkreativna umetnost, koja je (ma koliko spolja moe da podsea na nju) iznutra potpuno razliita od udnje za sebinom moi karakteristine za obinog arobnjaka. Od te elje su vile svojim boljim (mada jo uvek opasnim) delom ponajvie sazdane; a one su te od kojih moemo da nauimo koja je sutinska elja i tenja ljudske Fantazije - ak i ako su vile, i tim pre ukoliko vie jesu, samo proizvod same Fantazije. Toj kreativnoj elji podvaljuju samo opsene, pa bile to nevine, nespretne ujdurme dramskih pisaca, ili zlonamerne obmane arobnjaka. Na ovom svetu ta elja se ljudima ne moe zadovoljiti, pa je tako neprolazna. Neiskvarena, ona ne tei obmani, niti opinjavanju i dominaciji; ona tei obostranom bogaenju, zajednikom stvaranju i radovanju, a ne porobljavanju.

Mnogima se Fantazija, ova umetnost subkreacije koja se udno poigrava svetom i svim to je u njemu, kombinujui imenice i preraspodeljujui prideve, ini sumnjiva, ako ne i nezakonita. Nekima izgleda makar kao deije ludiranje, kao neto ime se narodi ili pojedinci bave samo u svojoj mladosti. A to se tie zakonitosti, neu rei nita vie sem to u citirati kratak izvod iz pisma koje sam napisao oveku koji je mit i vilinsku priu opisao kao lai; mada je, da budem iskren, bio dovoljno ljubazan i dovoljno zbunjen da stvaranje bajke nazove Udisanjem lai kroz Srebro.

Dragi gospodine, rekoh, mada ve odavno otuen,

ovek nije skroz izgubljen niti skroz promenjen. Osramoen moe biti, ali ne i s trona svrgnut,

biveg svog gospodstva on jo uva skut:ovek, Subkreator, kroz kog se Svetline

prelamaju iz jedinstvene Beline

na mnoge boje i beskrajno kombinuje

u ive oblike to um umu daje.

Mada sve pukotine sveta ispunismo

Patuljcima i Vilenjacima, mada podigosmo

od svetla i tame Bogove i dvorove njihove,

i posejasmo seme zmajevsko - to nae pravo bilo je

(upotrebljeno il' zloupotrebljeno). Njega ne ukinue:

jo inimo po zakonu po kom i nas stvorie.Fantazija je prirodna ljudska delatnost. Ona sigurno ne unitava, ak i ne povreuje Razum; a takoe ne otupljuje e za naunom istinom, i ne smeta njenom opaanju. Naprotiv. to je razum bistriji i zdraviji, to e stvarati bolju fantaziju. Ako bi ljudi ikada dospeli u stanje u kojem ne bi eleli da znaju ili ne bi mogli da pojme istinu (injenice ili dokaze), Fantazija bi posustajala sve dok se oni ne bi oporavili. Ako ikad dou u takvo stanje (to uopte ne bi bilo nemogue), Fantazija e ieznuti i pretvoriti se u Morbidnu Obmanu.Jer kreativna Fantazija zasniva se na vrstom priznanju da su stvari na ovom svetu onakve kakve izgledaju ispod sunca; ta injenica se priznaje, ali joj se ne robuje. Tako je na logici bila zasnovana besmislica koja se ogleda u priama i rimama Luisa Kerola. Da ljudi zaista ne mogu da razlikuju abe od ljudi, bajke o kraljevima-abama nikad ne bi nastale.

S Fantazijom se, naravno moe i preterati. Moe da bude rava. Moe da se koristi u zle svrhe. Moe ak da obmane i one umove koji su je stvorili. Ali, ta je to to je ljudsko u ovom posrnulom svetu za ta to ne vai? Ljudi su bili skloni ne samo vilama, ve su izmislili bogove i slavili ih, ak i one koji su bili najvie izopaeni sopstvenim zlom svojih tvoraca. Ali, napravili su i lane bogove od drugih materijala; svojih shvatanja, svojih miljenja, svojih ubeenja; ak su i njihove nauke i drutvene i ekonomske teorije zahtevale ljudske rtve. Abusus non tollit usum. Fantazija i dalje spada u ljudska prava; stvaramo po svojoj meri i na svoj izvedeni nain, jer smo i sami stvoreni: i to - po liku i volji Stvoritelja.

OSVEENJE, BEKSTVO, UTEHA

to se tie starosti, bilo da se odnosi na oveka ili na doba u kojem ivimo, moda je istina, kao to se esto pretpostavlja, da ona sobom nosi gubitak nekih sposobnosti (uporedi str.46). Ali, to je uglavnom ideja koja je proistekla iz pukog prouavanja vilinskih pria. Analitiko prouavanje jednako je loa priprema za pisanje bajki ili za uivanje u njima, kao to bi to istorijsko prouavanje drame svih zemalja i vremena bilo za pisanje ili, opet, uivanje u pozorinim predstavama. Prouavanje zaista moe da obeshrabri. Onaj ko se time bavi lako moe da oseti da je uz sav svoj rad sakupio samo nekoliko listova, od kojih su mnogi pocepani ili oteeni, od bezbrojnog lia opalog sa Drveta Pria, kojim je posuta uma naih Dana. ini se uzaludnim praviti jo veu zbrku. Ko moe da smisli nekakav novi list? Sve oblike, od nicanja pa do otvaranja pupoljka, i boje, od prolea pa do jeseni, ljudi su odavno otkrili. Ali, to nije istina. Seme tog drveta moe da se presadi u skoro svako tlo, ak i u ono koje je tako zagueno dimom (kako ree Leng) kao to je englesko. Prolee, naravno, nije manje lepo zato to smo ve videli ili uli za druge sline pojave: kaem sline pojave, jer nikad od postanka sveta pa do njegovog kraja to nije ista pojava. Svaki list, i hrasta, i jasena, i ipka, jedinstveno je otelotvorenje, prvi put vieno i priznato, mada hrastovi listaju generacijama i generacijama ljudi.

Mi ne oajavamo, ili ne treba da oajavamo, nad crteom zbog toga to sve linije moraju da budu bilo krive ili prave, niti nad slikom zato to postoje samo tri osnovne boje. Moda smo sada zaista stariji, utoliko to kao naslednici uivamo ili primenjujemo iskustva mnogih prethodnih generacija u umetnosti. U ovom bogatstvu naslea moe da lei opasnost od dosade ili snana elja da se bude originalan, a to moe da dovode do averzije prema finom crteu, skladnom obliku i lepim bojama, ili pak do puke manipulacije i ponovnog obraivanja materijala, pametno i bezduno. Ali, pravi put bekstva od takve zasienosti ne treba traiti u namerno nezgrapnom, nespretnom ili bezoblinom, u prikazivanju svega tamnim bojama i s agresivnou koja ne jenjava, niti u upornom meanju boja sve dok se od suptilnih tonova ne smute u nedefinisano mrko i oblika koji se fantastino komplikuju sve dok se ne dovedu do besmisla i dalje do delirijuma. Pre nego to dospemo u takva stanja, potrebno nam je osveenje. Trebalo bi ponovo da posmatramo zeleno i budemo iznova zapanjeni (ali ne i zaslepljeni) plavom i utom i crvenom. Trebalo bi da se sretnemo s kentaurom i sa zmajem, a onda, moda, da iznenada, kao nekad davno pastiri, ovce i psi i konji - ugledamo vukove. Vilinske prie su tu da nam pomognu da se osvestimo. Samo u tom smislu ljubav prema njima moe da pobudi i sauva ono detinjasto u nama.

Osveenje (koje ukljuuje povratak i obnovu zdravlja) predstavlja ponovno vraanje - povraaj uviavnosti. Ne kaem vienja stvari onakvim kakve jesu, da ne bih imao posla s filozofima, mada bih mogao da se usudim da kaem vienja stvari onakvim kakvim treba (ili je trebalo) da ih vidimo - kao stvari nezavisno od nas samih. Treba, u svakom sluaju, da operemo svoje prozore, tako da stvari, jasno viene, mogu da se oslobode ukaste zamagljenosti stereotipnog ili poznatog - izgleda koji izaziva posedniki odnos prema njima. Od svih drugih, sa licima onih koji su nam dobro poznati mata se najtee poigrava, i ta lica je zaista najtee posmatrati sa novim interesovanjem, opaajui njihova dopadljiva i nedopadljiva svojstva: da su lica, a opet jedinstvena lica. Ova stereotipnost zapravo je kazna za posednitvo: stvari koje su stereotipne ili (u loem smislu rei) poznate, jesu one koje smo prisvojili, zakonski ili mentalno. Kaemo da ih znamo. One su postale sline onim stvarima koje su nas nekad privukle svojim sjajem, ili bojom, ili oblikom, pa smo posegnuli za njima, a onda ih zakljuali u svoju riznicu, stekli ih i po sticanju prestali da ih gledamo.

Naravno, vilinske prie nisu jedino sredstvo za osveenje, niti zatita od njegovog gubitka. Dovoljna je i pokornost. A tu je i (naroito za one pokorne) ANAFAK, ili estertonovska Fantazija. ANAFAK je fantastina re, ali se moe videti ispisana u svakom gradu u ovoj zemlji. To je KAFANA, gledano iznutra kroz staklena vrata, onako kako je to video Dikens jednog tmurnog londonskog dana; a esterton je to iskoristio da pokae kako stvari koje su postale stereotipne, deo svakodnevnice, mogu udno da izgledaju kad se iznenada vide iz novog ugla. Za tu vrstu fantazije veina ljudi sloila bi se da je prilino korisna, a da nikad ne moe da oskudeva u materijalu. Ali, mislim da ona ima samo ogranienu mo; iz razloga to je osveavanje gledita njena jedina vrlina. Re ANAFAK moe da uini da iznenada shvatite da je Engleska jedna sasvim strana zemlja, izgubljena bilo u nekoj dalekoj prolosti koju istorija jedva nazire, ili u nekoj nepoznatoj zamagljenoj budunosti do koje se stie samo uz pomo maine za kretanje kroz vreme. Ona moe da vas natera da spoznate zapanjujuu neobinost i zanimljivost njenih stanovnika, kao i njihove obiaje i navike u pogledu ishrane, ali vie od toga ne moe, sem da slui kao vremenski teleskop podeen na jednu taku. Kreativna fantazija, zato to uglavnom pokuava da radi neto drugo (pravi neto novo), moe da otvori vau riznicu i pusti da sve one zakljuane stvari izlete iz nje poput ptica iz kaveza. Dragulji se svi pretvaraju u cvetove ili plamenove, a vi ete biti upozoreni da je sve to ste imali (ili znali) bilo opasno i mono, u stvari ne ba ni okovano, slobodno i neobuzdano; nita vie nego to je predstavljalo vas.

Fantastini elementi u stihu i prozi drugih vrsta, ak i kad su samo dekorativni ili povremeni, pomau ovom oslobaanju. Ali, ne tako temeljno kao vilinska pria, koja se gradi na Fantaziji, ija je sr Fantazija. Fantazija je nainjena od Primarnog Sveta, ali dobar zanatlija voli svoj materijal, poznaje ga i ima oseaj za glinu, kamen ili drvo koji samo umetnost stvaranja moe da mu da. Gremovo kovanje otkrilo je hladno gvoe; stvaranjem Pegaza konji su oplemenjeni; u Drveu Sunca i Meseca iz korena i stabla, cvet i plod raskono se pojavljuju.

A zapravo se vilinske prie bave uveliko, ili (one bolje) uglavnom, jednostavnim ili fundamentalnim stvarima, netaknutom Fantazijom, no te jednostavne stvari njihov okvir