manifest ekspresionističke Škole

5/26/2018 Manifest Ekspresionisti ke kole

1/45

Manifest ekspresionistike kole.

Mi smo svi ekspresioniste. Mi svi uzimamo stvarnost za sredstvo svoga stvaranja. Namaje cilj: stvaranje, a ne ono stvoreno. Ono to je stvoreno, stvorila je priroda, po svojoj logici, podimperativom svoje psihologije. Od prirode mi traimo ne tu logiku, i ne tu, njenu psihologiju.Uzimamo i njih, po kad kad, kao jednu igru naega stvaranja. Od prirode zahtevamo, da nam daelemente, ono to je od nekog i ona nasledila, a moda i otela.

Mi te elemente formiramo u spregove misli, u spletove oseanja, u spoj svetova, udinaminost duhovnoga bivanja, koje ide preko neke organske konkretnosti.

Mi smo stvaraoci, kao to je i priroda. Mi ulazimo u panteon prouzrokivaa, o kojima jedrao propoved stoulni pluralizam, od Vavilona i Meksike do Demsa i Morisa. Mi postajemobogovi, kao to je to predviao Verharn i slutio van Lerberg. (A Bog, iskljuujui samoSpinozino geometrijsko udovite, uestvuje u stvaranju.) I do nas je tako bilo. Betoven jestvarao svet iznova, svet ogromnih zvunih vulkana, svet kataklizama modulacija, i drevnogauasa, koji je klicao i zapomagao, jer sam sebe nije mogao ni nadvisiti ni nadkriliti: jer nije bilonikog drugog sem njega u toj vaseljeni. I Bah je svoje svetove stvarao u beskrajnim

perspektivama zaaranih volja, na bezdanim zazidanim lukovima neumoljivih i saglasnihritminosti.

I svi su, kada su bili najvei, stvarali svet, a ne rekonstruisali svet, gradili vaseljenu, a neprecrtavali ono emu je, u najboljem sluaju, drugi neimar dao polazne mogunosti.

Za to mi najvie oboavamo ekspira, koji je uzeo od prirode i travu, i zmiju, i Cezara iSunce, i cvrkut tica i zveket oruja, a stvorio svoga Arijela, Prospera, Puka, i dao im da ive naostrvu koje je on, ekspir, triumfom svojih ludih jambova doarao iz beskrajnog okeana troheja,

jonika, horeja i bele proze jednoslonih talasa rei.

Mi smo doli do svesti o onome to smo i zbog onih koji su bili pre nas, u Evropi iAmerici. Iz njih smo se mi iaurili, u koliko smo njihova antiteza, po neumoljivom zakonudialektike, kojim nas je vezao Hegel za prolost.

Impresionisti (ija smo mi obrnuta mogunost i izvedena obratna konsekvencija) hteli suda iz prirode iupaju, kljetama svoje line jednaine, eksere, sa kojima su ukovani predmeti.Impresionisti su hteli, preko sebe, da dadu onu istu prirodu koja je bila oko njih. I oni su verovalida e tako, preko dva apsoluta, sebe i prirode, postii poslednji apsolut izraza, i pronai:ta dri materiju i duhove. Meutim dva apsoluta: na lini i onaj tui oko nas, dovedeni u jedannasilni, meusobni odnos, nisu umeli da izraze ni duhovnu bitnost okruenog, ni sutinu

okruavajuega.

Mi, ekspresioniste, ne pitamo, ta hoe priroda, mi to ostavljamo, u koliko se to tieizraza, slugama prirode: plaljivim ljubavnicima prirode, koji izuavaju njene udi i prema njimase upravljaju.

Mi, ekspresioniste, nikoga ne ispovedamo, da bismo ispoveu saznali njegovu tajnu. Mitajnu postiemo, ako je ona vrh, na kome smo zaeleli da se sunamo. Mi ne itamo ano nimnapisma, kojima prirodu kompromituju ili uzdiu, u raznim sluajnostima, svakidanjice. Mi smo


2/45

ono isto to i priroda, i mi stvaramo sa onim komaem, koje uspemo da iz Kosmosa privuemo usvoju orbitu, kao ciglje za zgradu, koju mi neprestano podiemo i obaramo. Mi i obaramo samisebe, jer mi, kao i priroda, nalazimo zadovoljstvo ne u konanosti jednoga postignua, ve uperiodinosti pobede i poraza.

U ovome kutu nae planete samo mi i postojimo. Jo onda, kad smo osetili bol nae

raajue se gravitacije i volju za zidanjem iz samih sebe, mi nismo zatekli u Jugoslavijipredhodnike-impresioniste, koji bi bludeli bakhantski za neispitanim i varljivim tragovimaprirode. Kod nas nije bilo impresionista, koje mi zatiemo svugde jo, po ovoj planeti, kaoistorijske ostatke fela koje izumiru. Kod nas ovde, u knjievnosti, gotovo nisu ni iveli. Bojali suse da idu ak i za prirodom, za kojom mi vie ne idemo.

Oni su se bojali poi ma za kim da ne bi zalutali; oni nisu ili ni jednim putem dane bi izgubili put....

Mi ne moemo da greimo u totalitetu nae tenje.

Nae su pogreke samo relativne prema naem apsolutu. U na plan graenja irazgraivanja, kao zanosni i gorki podstrek za rad jedne sve organskije i organskije logike, ulazii pogreka, i nesklad, i neizvodljivost, i kontrast, i kontradikcija.

Naa jedica opasnost, naa kob, lei u mogunosti dinamikog savrenstva, koje bi nasuklelo bezumnim eksplozijama svoje kosmike mistike, i dovelo nas u bezizlaznost zaaranogakruga, na ijoj je periferiji saznanje da su svi haosi stvaranja i sve harmonije stvaranja: samojedna sluajnost muzike....

II.

S jednim treba biti na isto: sa realizmom (odnosno i psihologizmom).

Pravi realizam, u najveem broju sluajeva, jeste pokuaj, ne da se stvari predstaveonakve, kakve su, ve tako, da se rodi ubeenje, da su one zbilja takve.

Sva snaga realizma jeste u ubeenju, u ubedljivosti. Treba itaoce, (gledaoce, oseaoce)ubediti da je to stvarnost. Ubedljivost se postie na dva naina: akcentom i izborom teme. Temase izbira iz same dubine, sa dna konkretnosti da bi se dala iluzija: kako je i ono, to se razvija,konkretno. Meutim tu konkretnost slui samo kao polazna taka. Spoj konkretnosti slui kaopoints de repere, kao take prolaska, kao stanice, kao vie materialnih` stanja, preko kojih linijamora proi. Linija moe ispuniti taj uslov, pa da ipak bude fantastina, jer je broj konkretnostiuvek ogranien. Akcenat se postie pre svega snagom talenta. Ima talenata fantastinih, imaEdgara Poa koji opisuju najobinije stvari: a u nama se raa uverenje da to nije stvarnost, da je toneto izvan naega sveta ula. to taniji, to precizniji, jedan Edgar Po, jedan Sezan izgledaju nam sve manje realni, sve dalji od obinog bivanja. Meutim, jo Vjaeslav Ivanov iMerekovski utvrdili su za Dostojevskoga da on nije realista onde, gde izgleda najrealniji.

Kod Dostojevskog je jedan genialni i nesvesni trik to, da on navla govori kad kadkancelarijskim i tanim, po malo ivtinskim jezikom, da bi se stvorilo uverenje, da je sve to oniznosi: do banalnosti tano, realno.

Gogolj nam izgleda, po akcentu, najvei realista onde, gde govori o stvarima koje se nisudogodile i nisu se mogle dogoditi. Tako su svi razgovori gubernijskih dama o haljinama, u

Mrtvim Duama" potpuno nemogui za ondanje prilike. To su dokazali ruski profesori, a tomoe biti jasno i priori.


3/45

U mnogim pozorinim komadima scene se iznose sa izvesnim realizmom koji izgledaubedljiv masom detalja i dramskim akcentom celinedok, u stvari, mi gotovo ne moemo znatije li to stvarno realistiki ili ne. Obiaji tkaa pre nekoliko decenija, daju se izvesti (uHauptmanovom komadu) neobino realistiki-psiholoki: uzmu se karakteristini detalji: pokret,hod, ritam govora tkaa, i naini se celina koja dejstvuje sa ubedljivim realizmom. Meutim mi,

ne znajui ivot tih ljudi pre toliko godina, ne moemo tvrditi da je sve to zbilja tako, i akodolazimo do ubeenja (pozorinom tehnikom), da jeste.

Dakle, realnost se ne postie time to nas samo opomenu na neto poznato, realnost jekreativna, realnost se postie ubeivanjem:

nas ubede da je to realno. Dakle i realnost je jednaumetnika kategorija. Pomouumetnosti, nas ubede da je neto realno, a neto nije. Realnost nije u stvarima, ve je realnost udejstvu stvari na nas. Ima umetnosti koja nam stvara iluziju realnosti pa ma sve bilo varka, aima umetnosti koja nas dri u atmosferi irealnoga i ako je sve, to se iznosi, stvaran odnosizmeu bia.

Realnost nije ni u jednom predmetu, realnost jeste neto to se, kao neki ukras, kao neka

jeza ili ponos, unese u stvari, da bi one na nas delovale. U snu, mi sanjamo najdisparatnije enjei vezujemo ih po jednoj logici naroitoga stvaranja (posledice su tu esto izvrnute, menjajumesto sa uzrocima). I u takvom snu, mi esto imamo najdublje ubeenje, da je sve stvarno.Stvarnost je jedno ubeenje i nita vie, za umetnika.

I koliko god mi istiemo ovu mo davanja atmosfere stvarnosti, toliko udaramo glasom ina obrnutu mo, na negativni pol: unoenje neke Karijerovske, irealne sumaglice u stvari ivota.Realnost i irealnost podjednako su realne, ili podjednako su nerealne, sve zavisi od umetnika.

Rezime bi bio ovaj: pisci jednog naroitog talenta daju nam viziju realnosti ili vizijuirealnosti.

Vizija je uvek jaa od same stvarnosti, u koliko stvarnost uopte postoji za umetnika.Umetnik se koristio detaljima stvarnosti, za svoje svrhe, jer nije ni od koga drugoga mogaodobiti material.

Veliki realisti jesu u stvari veliki vizionari, i mi se varamo, kad mislimo, da nam oni

iznose ma kakvu stvarnost. Oni nam iznose, ono, to zaele ili zahteju, na nain koji nas ubeujeda je ba to.

Takoe veliki idealisti jesu u stvari, veliki vizionari ija vizija ima ubedljivost ne-stvarnoga ili navla nema ubedljivost stvarnoga, i timenas prenosi u iluziju, u Maju Indijsku iopenhauerovu.

ista iluzija i ista stvarnost jesu na kraju krajeva posledica umetnosti.

Umetnik, iz prave stvarnosti, uzima ono, to mu treba, da bi njegova vizija dobila izvesnusolidnost, koherentnost i izrazitost. Umetnik iz stvarnosti izbacuje sve ono, to mu smeta dastvarnost uini plastinijom, i reljefnijom, stvarnom,

Mi, ekspresioniste, naisto smo sa ovom lukavou stvaranja, imi pribegavamo i njoj.Moemomi stvarati kakve hoemo svetove nije glavno da oni budu realni, glavno je da sestvara izuzija, da su oni realni, ako mi to elimo. Ili, ako elimo da se stvori oseanje:nedostatka svakoga realnoga tla, mi znamo, da se to postie ne: izbacivanjem toga tla, ve:ubacivanjem elementa neubedljivosti, iluzornosti u nau zgradu, u nae svetove.


4/45

Pa ipak, mi ekspresioniste, otili smo i jedan korak dalje, nali smo jo jedan momenat zaumetniko iskoriavanje, a to je momenat oscilacije izmeu dva ekstrema, izmeu bia i ne-bia, izmeu stvarnosti i nestvarnosti.

Mi nae svetove gradimo danas sa jo jednim heliumom, koga nije bilo na dosadanjimzemljama: mi unosimo tu upitnu Jezu stvarnosti i nestvarnosti. Mi ne odriemo uvek

egzistenciju, mi ne afirmiramo uvek egzistenciju; za nas je igra oko prisustva ili odsustvaegzistencije jedna dra vie u stvaranju, jedno uivanje vie u stvorenome.

Mi smo nadmaili jezu biblijskoga: omnia vanitas (sve je tatina, i sama je tatinatatina). Posle strahovite realnosti koju su videli proroci, propovednici, patriarsi, posle realnostikoja je umorila generacije i vekove materialnou svoga toka kroz istoriju, dola je negacijarealnosti, sumnja i u samu senku realnosti. Pa ipak, ta sumnja, u svojoj beznadenoj gorini ima ibes za novim penjanjem po nedoglednim stepenicama ivota i bia.

A mi, ekspresioniste, unosimo jednu novu sumnju, straniju, ako nam je do straha, iliboanstveniju, ako nam je do vedre radosti, a to je: u umetnosti mi ne zavisimo od kategorijerealnosti, mi se oslobaamo i od realnosti i odonoga to nju odrie.

Mi smo potpuno slobodni, i zato smo mi, ako nam je do sree sretniji, ako nam je dooajanja oajniji, od onih, koji su bili pre nas u umetnosti.

Apstraktna misao odavno je dola do ovih zakljuaka, koji tek sad poinju prodirati uumetnost, poto je umetnost uinila evoluciju koja je omoguila to prodiranje.

III.

Dalo bi se matematiki dokazati, na osnovu dosada preenih dogaaja i evolucija uliteraturi, da smo mi morali doi, i biti onakvi kakvi smo. Pa ipak, mi nismo doli samo, nazahtev istorijske nunosti, kao udubljenje realizma, kao antiteza impresionizma, i kao posledicafakta, da se sve staro u starim oblicima izivelo, i sasvim prirodno ostavilo samo mogunost

iskoriavanja onih ruda u sebi, koje nisu bile vaene. Mi nismo samo literarna posledicapreenoga puta. Sa naim vremenom mi smo grevito vezani. ak i kad elimo da pobegnemo iznjega, mi se borimo za slobodu od prirode, kao i nae vreme. Sluaj je hteo da smo mi i naosnovu logike toka knjievnih forama ono, to bismo bili i posle sasvim druge jedne formalneprolosti. Prolost za nas nije bitna.

Prolost gubi svoju snagu nad nama, ba za to to nam je bila ostavila jo samomogunost puta kojim smo poli. Mi je ne moramo pitati za savet sve dok ne idemo njenimputevima. Prolost nije naim putem svesno hodila. Ona ga je sauvala za nas.

Promene su nastale. Po svoj prilici da one odgovaraju nekom poremeaju u teitimaDuha Vaseljene. U centru stvaranja, ako on postoji, vri se raspored snaga. Na jedini umetnikizadatak jeste, da intuicijom, pretvorenom u izraz, dokuimo jesu li te promene konane i za samDuh Vaseljene, za sam Kosmos, ili je njihov znaaj samo materijalno i duhovno glomazan, akosmiki beznaajan.

I nisu promene nastale danas, ili jue, promenese javljaju simboliki. kod nas, kao takve,kao znak pitanja.

Mi, u umetnosti, imamo da ispitamo: da li te i takve promene povlae za sobom ipromenu u Duhu Vaseljene (pa ma kad ona dola, i ma kad postao Duh Vaseljene, koga moda


5/45

jo nema). Mi reavamo samo problem, a kad e on doi, kad e se njemu na osnovu naihreenja pristupiti mi to, zarobljeni kategorijom vremena, ne znamo.

Mi, i mnoga oveanstva, reavamo za prirodu, kroz mnogolike umetnosti, kroz kretanjeneega materialno od nas zavisnog, itav niz tamnih mesta, mutnih tumaenja teksta, koji modane e biti ni napisan. Ali je priroda-prikuplja podataka, ali Duh Vaseljene (ak i pre svog

postanka) predvia mogunosti i daje nam blagovremeno na reavanje zadatke, koji su vie ilimanje sudbonosni za nj, vei i kao sama mogunost. Jo Meterlenk slutio je, da je celokupannapor nae svesti, u svojoj konanoj nekoj emanaciji (koju ne vidimo) samo jedan eksperimenat,potreban bogovima, radi raspleta nekih njihovih sloenosti.

Naa osnovna tenja jeste: osloboenje od ovog eksperimenta nad nama.

Osloboenje se postie potpunom nadmoniju nad onim to je trebalo da nas nainisvojim oruima. Oslobodiemo se ako jo vie, jo grevitije uemo u plan Bogova, ako budemojo jezivije bitno ono, to je odnas htela uiniti priroda. Tada emo najzad prerasti svoju bitnost,svoju nametnutu bitnost.

Moramo potpuno da uemo u duh promena, u zlokobnu dinamiku. Moramo da sespojimo s njom bez ostatka, bez otpora i tada dinamika nee vladati nama, tada emo mi samibiti dinamika i moiemo da idemo u nova shvatanja, u smisao nove sutine. Bez ikakvog naporaulaziemo u sutinu, jer emo biti njen eter, njena atmosfera. Mi, koji smo imali biti pobeeni,postaemo deo pobede, deo onoga to je pobedilo. Mi emo postati pobedniki fluid koji strujivaseljenama.

Kako da u sebe primimo taj dinamizam kako da odbacimo sve ono grubo materialno, tobi uvek sa dinamizmom bilo u borbi, i time onemoguavalo nae pobedniko jedinstvo?

Jesu li neke promene neto, to nas nadmaava? Kako da budemo primljivi? Pitagorinumuziku sfera nisu mogla osetiti bia, usled gromkosti njene. Kako da te zvune lae uu upristanite naih ula? Da nismo suvie siuni da bismo se opredelili prema ogromnimpotresima?

Apstraktna misao odavno je reila ovaj problem. Kad ne moemo prii beskrajnostipomou beskrajno velikog, mi joj pristupamo pomou beskrajno malog. Sutastveno nemarazlike.

Umetnikoj misli bili su potrebni vekovi, da doe svojim, umetnikim putevima, doalgebarskog i mehanikog otkria Lajbnica i Njutona. Debisi, Dika, Meterlenk, van Lerberg,Ravel, koje su bili proglasili za bolesnike, nali su svetove, srodne Kosmosu, u diferencialnojpraini oseanja.

Priroda na nas deluje konanim udarima na ula. Ona daje konane koliine. Time onadaje i vie, no to naa ula trae. Atom i kosmos jesu iznad i ispod te konanosti, te odreenosti.Kosmizam atoma ivi istom slutnjom, kojom i vaseljene. Da bismo shvatili Kosmos, moramo seuzdii do njega, moramo se ovaseljeneti do vaseljenskosti. To je jedan put. Drugi je put silazak u atome, koji su, takoe kosmosi, to tvrdi hemija, to je jezivo oseao Paskal.

Prema tome je i Meterlenk kosmiar, i tibetanski mistiari, i persijski miniaturisti.

Prema tomeutanana, egzaltovana impresija prelazi u: ekspresiju. Dati manje, no toje pruila priroda, znai takoe nai nov izraz, znai biti nova priroda. Kandinski odbacuje, (nadrugi nain no Hokse, no Japanci, a ipak srodnim bolom i grem eliminacija), sve ono, to


6/45

doprinosi, da dejstvo impresije bude obojeno sekundarnou, sluajnou jedinjenja i veze saneim drugim. Najistija impresija postaje: ekspresija .. -

Ekspresioniste kao Hvitman, uzimaju od prirode vie, no to ona daje u jednom utisku.Hvitman nabacuje, kao giganti, Pelion utiska na Osu utiska, i daje ekspresiju. Ekspresioniste togatipa daju novu celinu, koje nema, a moda i ne moe biti u ritmu prirode.

Te ekspresioniste nadmaavaju loginost jednog utiska, datog u konanom, u zavrenom.A rafinirane impresioniste tipa Debisi, dele utisak, hemijskom analizom, kvalitativno.

Oni rastavljaju vodu na vodonik i kiseonik a to je ve novo stvaranje. Rastvaranje jetakoe stvaranje. A: im je stvaranje to je ekspresija). Oni oslobaaju vezu atoma, koji,ujedinjeni, imaju druge osobine, no kad su slobodni. Najzad, nema kraja osloboenju atoma. Biloda su umetniki dogaaji ogromni, bilo beskrajno maleni, bilo da su uvaseljenje jedne impresije,bilo da su razvaseljenje jednog utiska, oni se zavravaju opet kosmosom, opet vaseljenom.

Kada bi priroda bila za nas, kada bismo mi sa prirodom optili neposredno, ona bi naimulima davala samo zapovesti, a ne nagovetaje i indikacije. Ali priroda ne daje samo minimumili maksimum potrebnog nadraaja. Nadraajeva nedovoljnost ili suvinost stvara za nasmogunost: da prirodu shvatimo, i da je pobedimo, u umetnosti.

I nama ta pobeda, moda je isto toliko vana, kao da smo pobedili i na neki sudbonosnijematerialni ili sugestivnije duhovni nain u borbi za nae duhovno omoguenje.

Naporedo sa velikim dogaajima na ovoj planeti, i umetnost njena, na jedan, za sad johermetian (a u najblioj budunosti primitivistiki) nain, ide na to, da podini prirodu.

Ovo je donekle slino naporu lukavosti, koji je Kant pripisao Koperniku. U ono vremeteilo se da se priroda prozre, i time savlada, teilo se da se nae pitanje na koje e priroda bitiprinuena odgovoriti (kao indijsko boanstvo, ije je ime najzad pronaeno).

Danas, opet u vreme oslobaanja, preduzela je umetnost da reava ono, to je tadareavala metafizika: problem ne samo slobode, ve osloboenja.

Umetnost ova naa, koja je danas zapalila planetu ognjevima, koji se jo moda ne vide,ali koji plamte tei da ovlada, ak i protiv logike. Protivu snage samih stvari ona neupotrebljava um, ve snagu stvaranja.

Izgubili smo bili snagu stvaranja, jer smo bili i suvie zagledani u stvoreno, koje nije bilovie dovoljno ni samo sebe da sauva. Bez stalnog stvaranja nije mogua ak ni. prolosti

IV.

Od uvek je ovek prizivao Prirodine Sile u pomo. Od uvek je bila mata, da ovek

pronae tajnu: kako da svojim arobnim formulama sputa duhove prirode i natera ih na rad. Ovo,to se vidi kod svih primitivnih naroda, nalo je jeziv svoj odjek u Manfredu i Faustu, koji hoeda zarobe prirodu. Oni ne moraju nita raditi, za njih rade sile, koje oni ak ne moraju ni shvatati.Manfred ne mora razumeti ni pojmiti duhove, koji ga imaju sluiti. Manfred mora samo doi doformule, koja ga ini gospodarom. Vladar Prstena (u 1001 noi) daleko je ispod duha, koji sluaprsten. I Prospero je u mnogom pogledu ispod Arijela, pa ipak je Arijel njegov rob.


7/45

Umetnost je stalno teila da bude Prospero i Manfred, i Vladar Prstena. Umetnost jeteila da nae sheme, koje bi posle posluna priroda morala ispuniti. Umetnost je htela da naenaine, koji bi bili jedna odgonetka prirode, neka jedrila, neki brod, koji bi priroda morala nosititim samim to je brod stvoren za plovidbu. Brod ne mora razumeti more, a more mora da ganosi. Ne mora se biti vii od stihije, da se iskoristi jedna stihija, mora se samo biti plovan uz i niz

stihiju. Jedan od ciljeva umetnosti bio je: uiniti da naa oseanja budu plovna du stihije ivota.ivot sam, morao bi da nosi ono, to je sagraeno na jedan naroiti nain, pronaen intuicijomod genija. Ujednom mome romanu ja opisujem kako su neki ljudi uspeli da iskoriste Duh

Vaseljene, radi svojih ciljeva:

Duh Vaseljene jeste rezervoar celokupne svesti duhovnih svetova, pa ipak bia, kojasu mnogo nia od njega, iskoriuju i ispranjuju rezervoar. Rezervoar taj ima sabirnu,sabirajuu mo, ali nije ograen od banditizma od strane niih svesti.

On nema odbranbenog, organskog oklopa, jer on nije sazdan da se bori sa jaim ilislabijim od sebe, on je cilj i zato nije dobio tit. Najopasnije je ponekad biti najai.

Tako, mi moemo iskoristiti ivot pa ma i ne uli u tajnu ivota. Glavno je: nai tu

arobnu formulu, ili taj plovei-plovni oblik. U velikome potopu dogaaja i doivljaja, da bi seostalo na povrini, ne mora se nita ni razumeti ni znati, dovoljno je imati Nojev Koveg.

Ako uzmemo kao najprostiji primer, poeziju, videemo da se od uvek staralo, da sepriroda, tako rei uhvati na delu, namami u nae mree i zarobi.

Prve mistike popevke orfiara, sa gotovo ni malo svakidanjega smisla, imale su zadunost: dati jednu mistino zavrenu realnost, u koju je prava realnost prosto morala ui, kao uljusku. Uvek, u poeziji, od tolikih oseanja, koja zatalasavaju oveju grud, spominjana su,naglaavana su samo neka, i stvarana je celina u koju je priroda ula i oivljavala je. Niko ne volionako, ritmom i oscilacijom onog malog broja odreenih pojmova, koje spominje Saffo, ili makoji pesnik Grke Antologije. Pa ipak, red oseanja i red rei, koji ima da predstavi neke granice

tih oseanja, tako su razmeteni, da priroda ulazi u njih, oivljuje ih, i mi imamo realnost, i miimamo neto jae no realnost viziju, to jest kvintesenciju realnosti.

Viktor Igo svom razbaruenou svog verbalizma hvata sile prirode za kose, i ne puta ih,i one oivljavaju delo Viktora Iga.

Svaka epoha stvara mree za hvatanje prirodnih sila, svaka epoha stvara, na pogodnommestu, umetniki mlin, koji je okrbtan silom prolazeega, gorskoga potoka.

No svaka epoha nae naina da zarobi prirodu na argatovanje, ali samo dotle, dok suforme jake, dok forme mogu da izdre otpor i napon zarobljenoga duha, kao u lajenskoj boci.im forme napuknu, snaga prirode naputa ih, i uzalud su te forme uzor od fino sagraenogrezervoara, sadraj je iileo.

I za to druga epoha, ako hoeda se koristi energijom neke prirodine snage, mor da nae inove oblike, u koje e prirodu namamiti. ,Veliki duhovi, snagom, moju genija, mogu i dastvaraju i bez saradnje prirode, ali na to to, kad ima naina da se priroda zarobi, i da radikako mi hoemo?

Priroda mora da vri za nas sav grubi posao dovlaenja materijala. Treba namamitiOrirodu.


8/45

Svinbern je bio pronaao, da je glavno: dati izvesnu muziku postepenost rei, koloraturufluidnosti: smisao e sam doi. Brauning je otkrio da je glavno: galvanizovati pojmove jednimoptim a ipak neznanim i nedefinisanim grem: smisao mora doi, naknadno.

Zola je mislio, i kad kad uspeo: da se mora na jedan glomazno logian nain, nasilnoporeati, (kao da su to postepenosti), materijal raznih krajnosti: ivot e ui, dati svemu punu

paru kretanja i huktanja. ekspir je uspevao da zaplete stvari tako, da su se posle, svojomvlastitom snagom, morale raspletati i davati viziju ivota.

Balzak je uvideo da ima principa, koje treba stegnuti u jednu periodu, jednu generaciju,jedan tip, pa e olienje tih osnovnih principa privui druge principe, koji e sami po sebi pustitiu hod sav mehanizam.

Jo nas ne deli mnogo godina od doba, koje je uspevalo da zarobi lepotu u nekolikostrofa: smisao i ivot javljali su sekao posledica te lepote.

Ibzen je pronalazio karakteristian simbol i udubljavao se u nj, a smisao, ivot, iluzija,dramatinost sve je to dolazilo samo po sebi.

Uzmimo iz nae poezije Duia, koji je, u svojim dobrim stvarima, pronalaziokombinaciju pojmova, zaokrugljenu nekom optom ulnou. Naknadno je dolazio i smisao, idolazila je vizija, koje pisac nije uneo, sam od sebe.

Kao u onom lovu na slonove: pomou pitomih slonova lovili su se divlji. Prirodi je davanmamac i ova je, gotovo uvek, bila primamljena i zarobljena ... Danas, kada stare forme nisu pod

milim bogom nita, i u stare platove iz garderobe poetskih trikova, (ma kako oni bili izvezenizlatom i dragim kamenjem muzike, sentimentalnosti, ulnosti, romantike), danas u te platovenee se uvui ni jedan kralj i ni jedan elf. Mi moramo ako hoemo da iskoristimo slepe sile zasvoje ciljeve, moramo nai neto drugo.

Danas mi ulazimo u duh razmetanja, u duh strujanja, u dinamiku haosa, u revoluciju

izraza i izraenoga I kad mi u tu revoluciju uemo, sve e se razvijati i bez naeg velikog napora.Prirodne sile sluie nas, i oivee tu nau revoluciju.

Ne ini revoluciju onaj ko samo to zaeli. Mora se znati: kako da se pone saosloboavanjem rei, pojmova, predstava od njihovih stega i okova. Mi, ekspresioniste,poinjemo tu revoluciju, mi ulazimo u haos, u beskrajno osloboenje svega od svega.

Naporom intuicije, mi idemo od jedne tamnice do druge, i oslobaamo. A kadoslobodimo jedan broj robova, oni e dalje, sami, nastaviti nae delo, iii drugim tamnicama idrugom roblju da ga oslobode. Prirodne sile opet e nas sluiti, ovaj put za to, to smo uspeli daih probudimo za delo revolucije.

Pa e doi vreme kad se ovakvom revolucijom svih izraza nee moi zadobiti saradnja

sila prirode. Iz stvari e nestati onog nagomilanog protesta, i kontradikcije, iju smo energijuiskoristili da stvorimo nae svetove. Ovi, posle nas, morae tada sami da rade, (kao i mi u prvomstadiumu, dok jo nismo stekli .pomagaa prirodu). A dalje generacije Traie, i nai e opetnove naine, da se, u umetnosti, podjarmi priroda radi izvoenja novih ovekovih planova.

V.

Ekspresionizam je revolucionaran. On 'trai smisao u dinamici ili mogunosti dinamike.On polazi od toga da je ravnotea poremeena. Ogromne sile koje su se drale u ravnotei poele


9/45

su se oslobaati. Prirodom se upravljalo, krmanilo, pomou jednog vrlo naalost spleta sila.Najvei deo energije bio je upbtrebljen ne za lepotu bivanja, ve da jedno sputava drugo. Stogaje mogue da je , Vog mogao biti jedna ne toliko mona biti Dost, ali koja je bila iznadravnotee, i prema tome upravljala njome. im su velike sile otpoele da izlaze iz ravnotee,uloga boanstva postala je tea. Sada se trai mnogo vea snaga i mo za onoga koji kontrolie

stvaranje. A i uloga svih stvaralaca postala je tea, u koliko oni ele da budu izvan svogastvaranja. Pre se lako stvaralo:

neutralisale su se sile, a jednim zrakom energije upuivahu se one, take okovane isputane, pravcima prostorima, vremenima. Da se bude objektivni stvaralac, kao nekad, danasje gotovo nemogue.

Dokle god se izlazak iz ravnotee osea bolno, dokle se god ne moe pobediti u sebitenja ka ravnotei, sve e munije biti stvaraocu. On nema te moi da reku vrati u korito.Njegova je uloga besplodna i Don Kihotska. Moda e se, jednom, reka sama vratiti u korito. Etomu bar jedne nadeali to je sve to sme traiti. Taj bol za ravnoteom mora se pobediti i morase ii, kao i pre, kao i uvek, u pravcu stihije. Stihija danas tei da se razobrui: naa e dunostbiti ne da je sputavamo, jo manje da budemo od nje noeni. Naa je dunost, naa snaga iintuicija, da preduhitrimo stihiju, da oslobodimo Ba-elika, pre no to nas je on za to i zamolio(kad ve, a pre, a posle, a naom pomou, a i bez nas, Ba-elik mora doi do slobode). Miidemo ispred oslobodilakog talasa. Nas ne boli izgubljena ravnotea, jer mi moramo bitistihijniji od same stihije ...

Predmeti, pojmovi, rei, odravani su bili u ravnotei. Izgovarajui rei i ukrtajui ih, mismo najee spajali izmeu sebe samo ono to je najbezizraznije bilo u njima. Oni su izmeusebe, igrom svojih privlaenja i odbijanja, stvorili jedan svet ravnotee, koji je donekle biopogodan za nae stvaranje, jer smo mogli takav svet pokretati naim pravcem. Njegovimeusobni kosmiki odnosi izmeu delova ostajali su gotovo isti, odreeni i ukoeni. Jezik jeizgubio bio svaku plastinost, rei i pojmovi nisu oznaavali gotovo nita, a volja naa davala je

polet i pravac svakoj celini. Meutim mi znamoda komae danas ivi, da je sve puno pokretaJednog sveopteg Braunovog treperenja, i da bi nae delovanje na celinu, kao takvu, bilo gotovobesciljnoto bi bila jedna sila vie u bezbroju sila, koje su istupile iz ravnotee i ule u akciju.

S toga mi, mesto da unosimo u miliardu slinoga jednu novu slinost, idemo dalje uosloboavanju otvaramo nove odaje, gde su bili zarobljeni novi arobnici i zmajevi, ioslobodivi ih, bacamo i njih u opti ples meusobnog delovanja.

Uzmimo za primer muziku. Instrumentalni tonovi, kojima se mi sluimo, jesu jedinjenje,jesu kombinacija mnogih zvukova.Pomou tih komplikovanih tonova mi bismo mogli i dalje,sve komplikovanije, stvarati. Pa ipak, mi nagonski teimo da promenimo ne samo opti zvuniudar, ve i njegove sastojke. Mi elimo da damo nove tonove, drukije sastavljene, tonove

drugobitnijih nekih instrumenata. Mi hoemo njihove i simfonije i tonove. Izgleda da se nov svetmoe sagraditi samo iz novih, ne samo delova, no i delova delia, iz novih atoma.

Starim francuskim aleksandrincem mogao se iskazati i posle-Verlenovski muziki nemir,pa ipak, aleksandrinac je odbaen, jer nova oseanja, ako se i mogu, donekle, pevati u okvirustarih formi, to je ipak izlian i paradoksalan trud.

Kada se menja osnovna harmonija vaseljene, mora se promeniti i najosnovniji atom te

vaseljene, mora se izvesti socijalna revolucija u atomima koja e preobraziti i same stare atome.


10/45

Moraju se menjati atomi to je najbolji put da se opet, na jedan lak nain, doe dostvaranja. Inae, sa starim delovima, potreban je najmuniji napor, i opet se, samo u najreimsluajevima, dolazi i ne do novoga ve do iluzije novoga. A stari svet je mrtav, i to je strano,mrtav i za sebe, i za nae stvaranje. Mi bi uzimali i mrtvo, ako bi ono davalo, kao korali, temeljza naa ostrva.

Mnogo to ta nije do danas dolo samo zato do izraza, to je bilo u borbi sa jo jaim odsebe, koje ga je neutralisalo.

Ravnotea je zatvarala gotovo sve vidike. Svaka velika snaga u njoj je bila maskirana, jersve velike snage imaju ili izazivaju protivnike, i mi nismo videli, usled hrvanja i kotaca, onekoji su bili u tom kotacu i u hrvanju.

Nae lice, nae telo, vidljiva priroda oko nas sve je to tako bezizrazno predstavljeno naslikama XIX veka, jer su na tim slikama svi kontrasti utonuli, sve jedan u zagrljaj drugog.

Ona skulptura, koja daje uvek rezultat, vara nas, jer taj njen rezultat najee nijedefinitivan: on je sluajno neutralisanje dva titanska principa, hiljadu titanskih principa, hiljadusukoba Jakova i Anela. Ispod ravnotee nismo videli uasni tok vaseljenske jeze, i kosmikogagra i greha.

Tek kad oslobodimo sile, ukoene u jednome venome odnosu, razumeemo, najzad, iprirodu (i ako nam to nije bio cilj, jer mi smo i sami, i za sebe, imali energija, koje smo pustili utrk, u ples, u obuhvat svega).

Kada su opisivali prizor neki oko nas, oni su to inili u funkciji iluzorne ravnotee. Onisu previali borbu, koje nije bilo u rezultatu. Bili su, svi ti umetnici od jue i prekjue, i suvieprosti konstatatori: kao sudije na areni gde se boksuje. Oni su samo konstatovali jedan odnos, neulazei u ono ta ga sastavlja. Rezultat moe biti i najsluajnija stvar: dodajte jednome sistemuodnosa jo jednu silu, ili je izvijte i uputite drugim pravcem, i sve je promenjeno. Meutimshvatajui samu dinamiku, mi shvatamo i ono, to te odnose ini: te odnose, a i samu mogunost

svih odnosa. Mi nismo fetiiste rezultata, koji su najee la.

Menja li se i sama dinamika, po svojoj sutini?

Gete je rekao, da umetnost mora biti oveanska. Dva su momenta, koji su ga, po svojprilici, naveli,- da doe do toga uverenja:

Elementi jednog umetnikog dela moraju biti oveanski. To je za to da bi ljudi, sasvimprirodno i lako, ispunili sve praznine izmeu tih pojmova.

Zatim, sama dinamika, mehanizam prelaza od jednog oveanskog do drugogoveanskog, nije data u umetnikom delu.

Dinamika se podrazumeva. I ona je, po sili okolnosti oveanska-ovekova. Zola izuavamesecima razne svetove: svet bankara, inovnika, popova, bonvivana, politiara. Sve, to je onotuda izneo jesu pojmovi, slike i predstave a ritam, koji ima to sve da vee, mehanizam, kojitreba sve to da pokree, nije iz tog specifinog sveta, ve je dinamizam lino Zolin.

Samoumatematici: datisu i elementi (kao neto polazno), a dat je i dinamizam(matematiki metodi) kao neto, to oivljuje elemente.

Gete je, moda preutno, zahtevao tu oveansku, oivljujuu, psihologiju. Ona jepotrebna za umetniko delo, sve dotle, dokle se izrikom, umetniko delo ne snabde i neim to je


11/45

zamenjuje. Preutno je uziman, u nedostatku drugog, oveanski mehanizam, koji pokreepojmove, Uzmimo Meterlenka. On opisuje vansvetske svetove. Pa ipak, njegova bia preutnoimaju nau psihologiju, donekle izmenjenu. ekspir je to finije oseao, zato je vei umetnik:

Ariel njegov radi iz sasvim drugih motiva i drugim ritmom no mi, ljudi. A LotijevaJapanka jeste Evropljanka koja je svrila savrenu kolu japanizacije. Vels, koji takoe nije

umetnik u izvesnom smislu, uzima nove dogaaje ali se ljudi u tim dogaajima psiholokistvarno ne menjaju. Oni se, rekli bismo, menjaju, ali na jedan primitivno-naivan nain.

Nema duboke, osovinske promene, promene koja bi stvari i tok njihov odbacivala iliprivlaila drugim tempom i drugom snagom.

Dakle, novi atomi to jo nije sve.

Novi atomi moraju, i da imaju novo kretanje. Moda to, po kad kad, dolazi i samo posebi, izvire jedno iz drugoga.

Apstraktna misao i to je reila, jo u Lajbnicu: Svaki atom predstavlja ne samosupstancijalnost,prostornost i vreme, ve je on i nosilac pokreta. Pokret je: njegov sastavni deo.

Pokret nije samo izvan atoma. I tako dolazimo u pravi dinamizam, i tako odriemo ravnoteu nesamo kao rezultat, ve i kao takvu. Ravnotea nije ak ni u poetku bila kao tomisli Biblija.

Samo u tom shvatanju moie se umetnost osloboditi toga, da bude iskljuivooveanska. Sve ono, to ovek preutno daje, moie biti donekle, eliminisano, i zamenjenoneim optijim ili posebnijim neim drugim.

Ovo osloboenje, donekle je bilo otpoeto, u kinematografu i pozoritu, koje je stvaralo inov svet, a i u samome svetu nove dejstvujue principe.

Nije dovoljno stvoriti nov svet.

Nov svet mora da se kree, da se menja, da ivi, da biva i da traje po svojim-svojstvenimdinamikim besovima. Novi moraju biti: i pokret i pokrenuto. I samo to opravdava, i samo toini nov svet ...

Ima jo jedna mogunost, donekle izvedena kod mistika, a to je:

Uneti novu dinamiku, i nova obrazloenja, nov ritam i nov tok, u staru stvarnost ukoliko je to mogue.

To znai, tumaiti ljude, ovakve kakvi su pred nama, ne onim to su i gde su, ve neimsasvim drugim, neim bez neposredne veze sa njima. Tumaiti Hrista cvetom i talasom.

Ovim putem pola je donekle moderna jugoslovenska ekspresionistika knjievnost, uKrlei, Crnjanskom i Andriu.

Crnjanski to zove sumatrizmom. Mi ivimo dakle, da bi tice drugije pevale i biljkeizmenile negde nain rastenja ali ne kod nas. Dakle preokreta ne mora biti kod nas, ve naSumatri.

Andri vidi u svakidanjici neke ini se" mogunosti, koje od nje stvaraju poeziju ifilozofiju, ne preobraujui je. Ti pesnici, uneli su u staru vaseljenu, nau novu duu, i hoe danas uvere: da stara vaseljena ima novu duu, i da se nita ne mora menjati jer sve ima, jer svemoe imati novu duu, ako mi samo zahtemo. Kad oe dva moja oka nevesela" veli Crnjanski.To je Klingsorov vrt pred samim Vaskrsenjem. Oni misle da se mogu izbegnuti stvari, pomou


12/45

iluzije stvara. To je strah umornih (moda trenutno?) ispred dolazee revolucije duha, umornih,koji hoe da nas uvere da revoluciju ne moramo ni initi, jer je pronaen modus, nain, da jeimamo, ne vrei je, da drvo novog ivota urodi plodom i ako ga ni jedno novo sunce nijegrejalo. A znaju umorni, da je staro sunce umrlo.

Oni misle, kao to se misli na japanskim slikama, da i fantom sunca budi rastenje i

oslobaa polazak u vis. A ipak, podsvesno, oni, valjda, znaju, da nema kompromisa... To jeposlednji i oajni, i tako esto jezivo umetniki pokuaj pomirenja, sa bivim, sa pokojnim, saonim ega vie nema.

Gromobran Svemira.

Radiogram svima planetama, satelitima, prstenovima i obruevima sunanoga sistema.

uvar Zelene Kule sa Marsa pozdravlja sve sunane svetove: ujte i pritecite u pomo:

Istorija tri sloja

Po starim naunim predanjima postoji negde, na nekoj zvezdi ovakav poredak stvari:

Dole je obina, zemaljska povrina. Na zemlji toj raste cvee, drvee i prostiru se zelenajezera. Svuda, po toj zemlji, rasejane su elektrine centrale. U tim stanicama vise crne table, sabrojevima. Svaka cifra na tabli osvetljena je crvenom svetlou, i oznaava neki promenljiviodnos neega to se deava na dva gornja sloja:

Iznad zemlje dva su gornja sloja. Oni, materialno, moda i ne postoje; ali su po njimapredmeti poreani tako, kao da na neemu stoje.

Na prvoj gornjoj povrini klize kue i ljudi. Neki put, ceo prvi sloj okree se. Po kad kadzastanea ljudi i kue noeni su vrtoglavim maticama.

Na drugoj gornjoj povrini, koja je iznad prve, blude i klize mirisi neobuzdani, muziketihe, orkestri poludeli i svetlosti promenljive i oajne. Kad ljudi, koji su na prvoj gornjoj povrini

zaele mira, cvea i odmora, oni siu na zemlju svoju zelenu, jednim pokretnim stepenicama. Nodemon traenja doveo je ljude u stanice elektrine.

ovek ulazi u jednu stanicu i vidi tablu, na primer:

11, 135, 27, 84, 1222, 52,

9, 5, 7, 32, 1221, 52,

7, 84, 99, 11, 120, 38,

Svaki od brojeva oznaava neki odnos na gornjim povrinama. ovek, naroitimrukunicama, moe da menja brojeve, na tabli. Svaka promena broja proizvee neku promenu nagornjim slojevima.

No ovek ne moe menjati brojeve kako hoe. Aparat doputa samo one promene, kojega ne bi dovele do sloma. Aparat, automatski, sam sebe brani i brani svet od katastrofe. ovek,na primer, pokuava, na tabli, o kojoj je re, da promeni broj 27. No aparat ne doputa tupromenu, za sada. ovek tada promeni, recimo, broj 84 i dovede ga na 75.

Drugi ljudi, po drugim centralama, takoe menjaju brojeve. Oni ne razumeju znaajpromena ali izvode promene.

Meutim, kao to je poznato, postoji nauka promena, postoji simbolika brojeva.


13/45

Onaj, koji je 84 smanjio, i doveo do 75, ne zna ta je uinio. Dananja kola naunikatvrdi:

I. Da je prola kola bila u nepravu. (Prola kola je verovala da ljudi ne mogu nita izmeniti, jer jednoj promeni na jednoj tabli, odgovara druga uinjena promena na drugoj tabli, udrugoj stanici. Dakle aparat se prosto titra sa nama).

II. Pravi umetnik moe prostom intuicijom tako da pomeri brojeve na jednoj tabli (uzeviu pomo nekoliko vetakih ruku) da e harmonije, koje budu odjekivale sa jednoga sektora natreoj povrini dopirati do nekog odreenog mesta na drugoj povrini, u duhu raspoloenjaumetnikovog: bie blage harmonije, ili mirisni bolovi noktirna, ili svirepa zapomaganjafuga.

ef nedavne kole mislilaca na Marsu bio je jedan odvratan arlatan. On se hvalio da eon proizvesti odavde, sa Marsa, kombinacijom brojeva, koje e saoptiti svemiru, (pa prematome i toj zvezdi sa tri sloja) jedan genialni obrt. On se hvalio da e tako poreati brojeve unekoliko stanica: da e cela ta zvezda zabrujati jednim jedinim tonom, sva se pretvoriti u jedanzvuk...

ujte, planete. Ja sam osnovao savreniju kolu. Ja uim ovo: Maina se moe samomainom pobediti.

Treba sagraditi nov mehanizam, koji e uhvatiti na delu onaj prvi. Neka se ta dvaautomata doepaju u kotac, u slepo hrvanje brojeva. ovek je nemoan prema maini. Mojmehanizam e prostim reanjem i izbacivanjem brojeva, dovesti do pravoga eksperimenta i dopobede.

Meni su potrebni pomagai, da bih dovrio moj kontra-aparat. Ako mi ne priteete upomo, i ne poaljete dovoljnu koliinu mislenih talasa energije, ja predviam uasnu katastrofu.

Po mojim proraunima, naime, mogue je da se brojevi na tablama dovedu sluajno utakav jedan poredak, da ostane u celom svemiru samo ta zvezda a sve ostalo da izgori. Treba

obuzdati mehanizam te zvezde, to pre. Obuzdaemo ga, ako dovedemo do najneobuzdanijegludila, do toga da bude sve u istom trenutku. Treba ga dovesti do toga (jednom zgodnompromenom brojeva) da brojevi dou u hroninu igru, u zapalenje promena. Treba ga dovesti dotoga, da na svima tablama svi se brojevi istovremeno, u najbenjem tempu, rasklate, razbesne istanu meati. Tada e ta zvezda biti sve u svakome trenutku, bie i prva i hiljadita mogunost, tojest bie: Svemir.

A poto aparat te zvezde uva avezdu od propasti, to e on ouvati i Svemir, koji e ona,mogunostima svojim, da obuhvati. Tada "emo svi biti sigurni na sva vremena. Tada enemogua biti katastrofa ma i najmanjeg meseca, ma i najneznatnijeg nebeskog atoma.

Bie nemogua, jer bi unitenje ma i jednog nebeskog atoma oznaavalo unitenje jednemogunosti aparata a aparat, pod novim uslovima, brani i ima i ispunjana sve mogunosti.

Vezaemo svoju sudbinu za sudbinu nepobednoga aparata. Aparat te zvezde, mesto dabude nae veito strailo, postao bi zatitnik Svemira: on bi, uvajui sebe, uvao i svemir, komebi bila zagarantovana besmrtnost, na taj nain.

uvar Zelene Kule na Marsu.

Radiogram uvaru Zelene Kule na Marsu.

Sedam stotina hiljada integralskih poleta mislenih talasa energije alje, za veliki cilj


14/45

Centralni Sovjet planete Zemlja".

Radiogram uvaru Zelene Kule na Marsu.

Zemaljaci su uvek bili blagorodni. Bojimo se: da je ceo va poziv jedna imperialistikapodvala da biste upropastili ostale planete, liivi ih energije, koju bi vam one poslale kao

dobrovoljni prilog za va cilj. Hoete da nam izmamite nau snagu!Sveteniki kolegium upravljaa nad radiumom planete Venere.

Radiogram sa Marsa koletumu uaravlaa Venere.

Pomozite dok je jo vreme. Svaki as odlaganja ... (udaraju jaki talasi saoptenja saUrana): ove

Radiogram sa Urana.

Sve je dockan. Po proraunima petog odseka sedamnaeste matematike grupe, katastrofase ve dogodila, ali u drugom, manje opasnom obliku. Po izvetajima, sa Mlenoga Puta,.rastumaenim u sedamnaestoj grupi, na onoj zvezdi, ve je uinjena jedna defivitivna promena.

Tamonje centrale radiumske, kao udarom magike palice, nestale su. Izgleda, da je neki naunikpomerio broj, koji treba. Sad je ta zvezda, kao i sve ostale, i niim se naroitom ne razlikuje odma koje druge.

Vlasnik mozgova na Sredaem Platou Urana.

Radiogram sa Marsa.

Ovo je netano. Centrale nisu bile razbibriga za graane tamonje. Prema tome nemoguje potpuni prestanak centrala. Mogu je samo privremeni prestanak, kao pomraenje, kaouzetost. No centrale e se opet pojaviti, u svakom sluaju.

Zelena Kula.

Radiogram sa Venere.Ako nije podvala i la onda su to predrasude. Nema centrala! To je n edotupavna legenda!

Prvosvetenik Venere.

Radiogram sa Sunca.

udnovato, kako nikome ne pada na pamet odkud to, da Venera tek sad doe do kobneumirujue misli. Izgleda da je ova umirujua i socijal-patriotska misao na Veneri, posledicanekih preobraaja u centra lama. Mi se moramo braniti blagovremeno a najvie od lanih,obmanutih umirivaa. Veneru treba nezvati ubicom Laokona.

Sunce.

Radiogram sa Marsa.

Ja to i tvrdim. Mi smo svi ve otpoeli da bivamo posledica onoga to se deava ponedosetljivim centralama. Centrale ve poinju uticati i na sam na ivot. Pomozite darazmrsimo na ivot.

Zelena Kula.

Radiogram sa 56 og satelita Saturnovog.


15/45

Genialni Naunik nae male otadbine javlja vaseljenama:

uvar Zelene Kule u pravu je. Meutim, potrebno je ovo obavetenje:

Postoji opasnost da su neka pomeranja brojeva u centralama, izmeala, ispreturala,izmuljala i pobrkala i same vekove. ivimo li mi danas, ili pre nekoliko vekova? Moda su razna

stolea zaostala u letu, i tek se danas, naknadno, zbivaju. Moda su neka idua stolea bilaprivuena u raniju, drevniju stvarnost, te su se ispunila pre roka?

Gde smo mi? Gde se nalazimo? U kome vremenu? Kuda idemo? Od kuda dolazimo?

Odbor Javnoga Blagostanja.

Radiogram iz grupe Labuda,

Svima okolnim sistemima. Ultra-osetljivi seizmografi ultravioletnih bunara skupljaaovoga sistema javljaju da se na Sunanome Sistemu oseaju simptomi umnoga poremeaja.Javite susedima radi potrebne izolacije.

Dvojno Sunce Oba Trougla.

Radiogram sa Saturna.

Svima, svima, svima... Kakva stolea! Vreme je potpuno ispreturano, usled promenabrojeva u centralama. Od vremena je umeen kaamak, uinjena je kaa, koju meaju uasnevarjae zlokobnih sluitelja brojeva. Mi nikad nismo...

Saturn.

Radiogram sa Marsa.

Svima!

U pomo! Pronaenje lek! Treba otkriti jedan jedini atom, koji zaista ivi u sadanjosti, ane u prolosti ili budunosti.

On e era biti, strana ljudskijema koljenima".

Treba pronai pravu oveansku sadanjost, i to e biti osovina, oko koje e se okrenutisvemir, i spasti se, jer e ui u vreme, iz koga je bio poeo izlaziti i ispadati, kao tice iz gnezda.

Zelena Kula.

Radiogram sa Zemlje! Svima mudracima naega ilanetnoga sistema. Moda se uopte niza koga nita ne moe uiniti? Uiniti znai podvri budunost podneke zahteve nae. Znai:naterati budunost da do neega doe. ta vredi uiniti, kad to ne inimo za sebe, za tubudunost nau, ve za prolost, koja se moe iznenada pojaviti u sred sadanjosti? Meavinavremena donela je slom sviju tekovina. Ko za koga tee? Dolo je da unuci rade za dedove.Nemamo za koga da radimo... Nai naslednici dedovi, ne bi razumeli naslee koje bi smo immi spremili.

Centralni Sovjet.

Radiogram sa Labuda.

Seizmografi nervne kosmike klinike javljaju:


16/45

Ludilo sunanoga sistema potpuno je. Diagnostiari dre da je to manija gonjenjavremena u vremenu

Dvojno Sunce.

Super radiogram sa Alfe. Strunjaci ovdanje centralne nervne kosmike klinike dre, da

sunani sistem nije umno poremeen. Oni dre da je ivana intuicija sunanoga sistemabeskrajno prefinjena, i da je taj sistem osetio realnu sveoptu opasnost, koju ostali veseljenskisistemi jo ne primeuju, jer je njihov nervni ivot grublji i nerazvijeniji.

Doktor Mirakel, ef sviju nervnih klinika Svemira.

Radiogram Centralnoga Odbora svih Mlenih Puteva i svih Nebuloza: Mobilizacaja.

Objavljuje se sveopta mobilizacija umova da bi se pronaao nain, kako da se spaseProstor od propasti, koja mu preti usled sloma Vremena. (Centralni odbor svihmlenih puteva inebuloza.)

urljanjis.

Posle tolikih lutanja, ne znam kog. ve, oseam izmenjenog urljanjisa. Njegova vizijanastavila je da ivi u meni.

Ja vie ne znam, ak ni u koliko je urljanis slikar. Jo jedan tako, koji moda nijeslikar, ali koji se doepao platna i umeo da se poslui bojama, linijama iveo je u momemozgu.

Koliko je mene vijao Gistav Moro, i koliko sam ja i sebe i njega mrzeo kada je on najzad

zavladao nekim centrom u meni. Kao da je neprijateljski vojskovoa uao u glavni stan, sveostavio po starom, ali upravljai levoga i desnoga krila dobijaju zapovesti, za koje znaju da sukao od zlih volebnika. Oni moraju da izvravaju zapovesti, jer su i peat i glasnik oni stari. Sveono spoljanje staro. Neki formalizam ubija njihovu intuiciju. A oni veruju vojniki, da jestariji:

spoljani svet peata i glasnika. Pa korak dalje: inilo mi se da je neprijatelj prodro u mojmozak, ali da se ponaa onako, kako prilike zahtevaju, prilike ga stvaraju, podstiu, ohrabruju,preobraavaju.

Da, Moro je na kraju krajeva ipak veliki slikar, jer je morao, i pored svoje literature, da

izvri misiju. Moro je iveo u meni. Sve, kuda sam poao, pretvaralo se u grupe, u grupice ljudi,

heroja, izvora zrakova, utoka plamena. Uvek se masa obrazovala, u nekoliko ia, koje suoznaavale napredak, dalje idenje maglina materije, koja se uobliuje.

Ja se godinama nisam mogao spasti obsesija Gistava Moro. Ja sam zamiljao sebi, dapravi plamen neki, ne sme trajati, da on ima da probukti biima, a ne da se u njima zadri,ukotvi, i okraljuti i oklopi. Kod Moroa sve: plamen i u plamenu plamen, ili sve: oklop i ispodoklopa oklop... Zato da neto samo sebi bude tamnica? Neko nemuziko buncanje, ubijanjesvakoga ritma, svakoga povratka. Bezlinost likova, jer su svi znaajni. Sveopti znaaj i


17/45

naglasak, i oreol i sve je samo sebi i onome oko sebe ukras. Nigde neke dubine, koja ivi vansvih tih bletanja, ne kao kontrast, ve kao neto dato-naeno, uroenik.

Mene niko ne moe ubediti da je Moro bio muzikalan. Njegovo stvaranje je odsustvomuzike. On je ista vizualna vizija. Njega nita nije nagonilo unutranjim ritmom da viziju da.Zato je davao viziju? Zar nije dovoljno to je u nju gledao?

Ta nije bilo ni jednog apata koji ga je razbudio i uveo u labirint, iz koga se izlazi, i zbogkoga se i stvara (jer se stvaranjem hoe, kao putanjama, da nae izlaz i spas). Nema kod Moroa:vremena.Svi su heroji, svi su svetli ili mrani (njegov je mrak jedna crna svetlost) i svi veno u svemuprisustvuju. Jedno likujue prisustvo. Jedna gozba, koja nee i ne moe da se zavri. Nikada nikosa nje nije odlutao, i poao po varoi zlih volebnika da slua monotono hujanje molitava (amoda, ako se zadubi u um: to je oratorium proklestava?) ... Taj gozbeni Moro nije mi davao uneke asove da oseam da mislim, da obuhvatim duziku. Dakle ipak muzian jer ometamuziku?

urljanjis mi sad izgleda Gistav Moro, ali ne za zvukove, ve za boje sveta. Jeli i on neka

literatura, neka naivnost, neka obsesija? Ve takoga davno nosim u mozgu. On uti, i tekodjednom, u trenutku, ja znam da je on naao sve odgovore. Ja ga se setim i poletim njemu ususret, tamo kod Pokrovke, gde je sav, u nekoliko sala ... Moda e i o tome E. T. A. Hofmanpisati rasprave: uticaj urljanjisa na revoluciju. Teza je vrlo prosta:

urljanjisove slike su zatvorene u dve sobice pesnika B. u Moskvi. Njih ne vidi niko, onjima se izgubio trag. Dakle E. T. A. Hofman dokazae, da je tako moralo biti. Sile, koje suradile za revoluciju zarobile su urljanjisova platna, sakrile, uinile nedostupnima. U dobu kadsu i najmanje galerije otvorene, kad su zbirke ukina i Morozova narodno dobro, kad se Matisi iGogeni iz raznih privatnih kolekcija, gre i obnavljaju nekim novim talasom pred proleterskomnovom publikom, samo urljanjis, kao galija dinamanata u moru, kao Ariel pred dolazakProsperadalek je, nedokuan, zarobljen. Samo je nas nekoliko znalo gde je. Moda e E. T.A. Hofman da pronae i legendu o zaveri onih, koji su ljubili urljanjisa ... Njegove su slikepune ponavljanja, koje tek, drugi put, postaje svesno prvoga puta, i hiljaditi put sazna, da je i pre

bilo. Neki povratak u sebe: neke zmijolike zvezde, neke iskrivljene perspektive koje se modapotpuno i ne ovaplouju, jer, zastale, znaju, da e se sve krivo ostvariti. A ipak, moraju barnapomenuti da su tu... Neka mora modra, plava, crna, rumena; sunca sa zracima kao strele,

kosmike ivotinje, bezdani; ogroman plat atmosfera; oblaci, zmajevi. I sve: opet to u tome. Isve: opet to van toga. I sve: zaokrugljeno, umotano nekom simbolinou, koja je sva muzika.

ujemo govore slike:

Svaka je stvar simbol, jer se moe ponoviti, u viim, u niim regionima i tu, prednama.

Jedno isto, a evo ga (kao da je zvuk) u nekoliko mahova jer traje, jer je smisaonjegove vidljivosti datraje, a ne da se samo vidi. Sve moe da bude hiljadu puta i ni jednom, ividljivost samo je sluajno razapeta preko predmeta. Ne moe se ona izbei prelaenjem na drugipredmet: eto opet onog prvog... U stvari: muzike nema, oduzeto nam je ulo sluha i ide se na to(idu blaga samilosna boanstva na to) da nam preko vidljivoga saopte, ta je to muzika.


18/45

Nijedan predmet nije definitivan u svojoj osami. On samim sobom moe da naseli celuvaseljenu, uvek isti, ili izvijen, ili izvuen, ili uponoren, ili venan sa zracima, ili bled od senakakoje padaju na nj bog zna od kuda.

I sve taj jedan, za oko, predmet. Jedan predmet sam, bez ponavljanja to je ironija,ludilo, kikot, da, jedan predmet: to je neloginost. Zato jedan, kako jedan? On se ponavlja i ne

menja se. Tada tek znamo da je jedan. U stvari melja se (kad se neto promeni) samo njegovamisao. On je sve stalno on, ali kroz svoju sopstvenu muziku ostvaren. Zato se periodinopojavljuje, i periodino ga nestaje, i u svim visinama, i ispod nekih mostova, i u samome suncu, iu trakama meseca. Trakama meseca: jer je mesec: i okrugao, i srp, i osenen, i u trakama: jedneispod druge. I sve je to mesec, sukcesivno, uzastopno, na jednome platnu... Predmet razvija

samoga sebe, da bi mogao iveti, on kao da zvui, jer, da se ne menja (ostajui ipak osnovno isti)on se ne bi primetio ... Da, ima i toga: dalekog, jedinog, nenasluenog i iji je uas uapsolutnosti. Mi nasluujemo da su oni: Jedno. To jedno to. Tamo moda Bog? Ona svetlostvijugava i koja se odbija od neeg, pa pada, ali nema kroz ta da se strmoglavi, nema svojeatmosfere, svog eterai nastala je tako, u nesvrenom luku? Bog? ...

Sve nije u postojanju sve postoji. Treba samo videti odjednom, sve emanacije, sveaspekte, sve izglede. Eto, to je urljanjis, to je urljanjis, koji kao da ui: mi vidimo neto kaojedno, zato, to, naporom neke svesti, mi, u isto vreme odbacimo ono, to to jedno ponavlja iopet ponavlja. Mi smo i suvie sintetini, i suvie utisaka odbacujemo, da bismo dobili jedanjedini. Da bismo doli do saznanja o jednome, mi odbacujemo uroenu mnogostrukost. Ono, tonije jedno (a niega nema to bi bilo jedno sem Boga), dakle svaki vidljivi simbol,okruava mene, oveka i zahteva da bar ovek, da bar duh bude jedno. A duh se zlokobno,kao klatno, klati od jedne take do druge take. I ta prava taka, i ta druga taka dokle se zavitlaoduh, obe te granice duha, samo su razni vidovi neega istoga. Klatimo se od krajnjeg pojmaurljanjisovog sunca: to jest od trake zelene, do drugog krajnjeg pojma sunca do rumenog mora.

Klatimo se od jednog pojma drveta: od neeg to je kao crni i neobuzdani koren koji trai

stvari da ih pohvata, da drugog pojma drveta: do zelenila neke beskrajne sree u liu. I u tomklaenju od pojma do pojma, mi smo sve jo u oblasti jednoga istoga predmeta. I mi gubimooseanje dobaaja i odbaaja, oseanje svakoga: iznad i ispod.

Mi postajemo trajanje, iji je pesak svet predmeta, noen, vitlan, prkoen vihorimakozmikim, i utiavan, blaen, spasavan milostivim umirenjima nirvane. Ne treba nam vieurljanjis, koji je najpre bio na veliki duhovnik, to uvodi u misteriju. Posle urljanjisovemisterije, mi smo se promenili, i ona nam je postala izlina ... Pa sve zaboravimo, i odbacimo sveto saznanje, i dok se nije vratilo (jer se vraa) gledamo opet urljanjisa...

Zato E. T. A. Hofman ne doputa da se ta platna gledaju u olujama revolucije? Morarevolucionar imati veru u vrstu materiju, koja se lomi, koja se sastavlja i rastavlja. I mora

verovati u udo svoje linosti, u opravdanost njenih pokreta a urljanjis ui, da ti pokreti ni suprvi, i da nikad niko nije uinio prvi pokret

Revolucija izlazi iz neega, lomi jedno Da je svaki pokret, ulaenje uvek kao ono zvuksamo Jedno novo

I da: Nema ... Spasa ... nema osloboenja.


19/45

Kafane.

Kad doem u varo, traim kafanu. Jednom, lutali smo cele noi pod velikim drveem uKristijaniji. Nigde nije bilo prenoita za nas. Kafane su sve bile zatvorene. Mi smo razumeli, dasu Norveani neki utljivi i ravnoduni narod. Svoje noi oni nisu naselili umom ciganskihorkestara, otrovnim dimom sale utonule u duvan, zveketom aa, promukli su glasova, bledim

licima i oima, oima. Sutra dan taj Rus i Francuskinja, i ja, odosmo u norveku kafanu. Ona jebila nekako na nemaki nain, ali nije bilo onoga: produenje linosti. Ritam nije iao od stola dostola. Nije ni puzio od grupe do grupe. Sve su celine bili zatvoreni krugovi. Kelneri, kao

prvosvetenici, bili su neto neodreeni i nije se videlo da oni nose saznanje o neem, od gostado gosta: da oni spajaju nas sve. Kao u divanima Bodlerovim, koji su grobnice, oseali smo da sepada sve dublje, svaki u svojoj izdvojenosti. Mi smo bili kao are veza, a nepovezane u vez...

Govorili su mi u tim norvekim kafanama, da Rusija nema kafana. Ja sam se bojao daneu shvatiti nita u Rusiji, jer ja idem u stvari i preko kafana, gde kolektivni duh nalazi svojuravnoteu i gubi je, i saoptava svakome:

kako se one individue, koje su u njemu, moraju duhovno obuhvatiti nekim neizrecivim

jedinstvom. Neka tragedija u milion inova, ali izlazea, kao pupoljci, koji e se rascvetati usvakome od nas koji osea iz jedne jedine vazne.

Meutim prevarili su me. Sem svojih narodnih kujni, sem prostonarodnih bati zaetanje", gde ljudi idu za ljudima i obnavljaju ritam svojim prolim ritmom, sem poslastiarnica,gde buroazija jede kolae i gleda se izmeu sebe vie no ma gde (jer izmeu njih nema niega:ni kutova sa cveem, ni ogledala, ni izviruih iz zemlje simbola kafana) Rusija ima svojeruske ajdinice. U njima hiljade usana sru aj sa irokih tanjiria. Ovaj mo menat spoja usne satanjiriem vrue tenosti znai, u ritmu hiljadu ruku i pogleda, pristupanje misteriji: prelaskaoveka u stvar i stvari u oveka. Ja sam tamo razumeo Rusiju, i ljubav za sve ivo i mrtvo, skojim se moramo spojiti, i grubost, posle rastavljanja oveka od tacne, a tacna je jednaodbaena stvarnost. Ko je gledao kako taj narod sa hiljadu usta odjednom, pije razliveni aj uajdinicama, i misli bez oseaja morao je biti oinut jezom od onoga to je bilo u neijojvaljda prolosti, i to nas jo eka, i svet to eka i ko zna jo koga. Zato tad ta ruska tromamisao, kao misao jaguara Lekonta de Lila, ne dolazi do izraza? Zato to nije praenaoseanjem:oseanje kao varnica moralo bi mislima da pokae put. Misao ogromna i gruba,kojapostoji, ne zna sama za sebe, jer je niko ne vodi i ne upuuje. Pravo i neposredno oseanje,iz koga niko nije pio

Revolucija je pozatvarala mnoge kafaneostale su samo najnarodskije.

U njima opet i ponova videla se ruska misao, probuena i uasnuta od svojeneravnomernosti. Opet su pili aj kao i pre. Jesam li ja bio u halucinaciji ili, u Moskvi bar, naeleznikoj stanici gutali su tu tenost ne u jednom, ve u nekoliko iskidanih ritmova? Neonaj stari, starodrevni: spajanje i odlazak. Ne, nego: traenje. I moda povratak? Ili eljapovratka, ali ne zna se kuda, ni kome, ni emu povratka? Ah: Da je neto staro i oprobano aliipak ne ono staro-poznato. To duboko, to ukopano u svima oseanje! Staro-neispiano! ja sam sepitao u Francuskoj: jeli kafana samo (kao to su linije na ruci za vraaru) zbir objanjenjaopte due? Jeli ona ne samo zbir no i sredstvo pomou koga deluju oni, koji prave zbir? Moe lise preko kafane dejstvovati? Svi nemiri i sve revolucije zar se nisu rodile u kafani? I mo e li kodejstvovati u kafani i kroz kafanu, ali ne onako kako hoe duh vremena i gr trenutka, koji ganose ili dre ve u nekom svome pravcu dejstvovati? Zar praznici ne ubijaju revoluciju i


20/45

trepet nemira, koji se kristalie tek u kafani? U Francuskoj ja sam video taj socijalni mir, praznik,koji je navla stvorio neku lanu uznemirenost, da bi nad njom jasnije i teatralnije triumfovao.

Ja sam u Parizu eznuo za kafanama Luja Filipa i Drugoga Carstva i meseca Marta. Menije sve izgledalo, navla nameteno, ludo,da bih se smeo iskreno poveriti tome ludilu. Ah, tajFrancuski izraunati i predvieni zanos!

Divno je u kafanama francuskim ali samo da se duh zaboravi, da se ne setimo da nas (kao

i sebe) francuski duh vara...

U naim palanakim kafanicama, koje ja tako dobro znam od pre rata gpak: kao prazniksamoe, izlaz nije bio traen. Nije se znalo ni da ga ima. A bila je i osama i pustinjskost.Danas, ak i naa kafanica u Pei, gde pevaju pevaice iz Zagreba, gde armunika ozbiljnonamrten izvodi valcer iz Knjeginjice ardaa" daje utisak da smo pred promenama, da smou duhu, ispred neeg izlomljeno subonosnoga, neega to moda kao snopovi zrakova, silnokoncentrisano u poetku i cvetanju, gubi se u daljine u svome rasplinutome prodiranju, i nestaje.

Hoemo li zavriti nae rastenje, uviranjem u neku Rusiju, (a gde je on?), ili hoe li seprosto izgubiti, promeniti stara dua, stei neka nova? Kako je kobno to prelaenje odjednom, iko zna iz kojih nedokunih razloga... Zar niste to osetili i u Moskvi?"

Kafana je literatura, koja ne lae. U svima drugim sluajevima ivota ovek unosi uzajednicu jedan pozajmljeni stav, namenjen samo zajednici. Na paradi, ljudi su naelektrisanipresretanjem znaajnoga dogaaja, u hramu oni imituju pobonost i vanost; na skupovima onise udaraju jedan o drugog kao valovi i hrvu se da bi dali najvii i najmutnije bolni ili najsveanijesvetli ton. I u puionici opijuma ovek je glumac svome zadovoljstvu.

U kafani nema te polusvesne i hotimine borbe oveanskih atoma, koji sastavljaju more.Ljudske svesti sudaraju se i odbijaju same po sebi, u nekom stanju slobode, i najzad se obrazuje

pravi, ponikao u slobodi, stvaralaki duh kolektiva: stvarni odnos sila proizveden je prirodnimeksperimentom, nenategnutim putem.

Srednji vek i religije hteli su da prevare Boga, i da iznude njegov silazak meu ljude, daubede Boga, da je njegov silazak, kruna molitava celine, koja klei u bogomoljama imolionicama.

Pronaeno je sve: kamene crkve, obojeni prozori, pokreti tela, ruku, kleanja, krtenje,zvona, orgulje, horovi, ekanja, potvrivanja aminom i jaa potvrivanja glasovima cele jednepevnice. Sve je to imalo da stvori iluziju duha celine. No sav ritual ipak je imao borbeni znaaj,jer je nagonio oveka da odbaci jedna oseanja i naelektrie se drugim.

Onoga asa, kada je ovek postao nesposoban da disciplinovano ue u crkvu, hram jepostao jedna kafana, ipak nesavrena, jer su ostatci discipline spreavali pravi hod oseanja ...

Materijalistika nemaka kultura ubijala je oveka, koji je prodirao u njihove pivare sa Vagnerovom-muzikom", gde se jelo sa besom i strau, u dimu neke tromo beskrajnemetafizike, koja se ipak starala da uvije, da spase kao milosrdni oblak iz Edde, svu tu magleno

ulnu, prodrljivu bolest za glomaznom stvarnou.

Vagner ih je budio svojim rimovima, svojim muljevima, gorkim od svetlosti,budio zasuptilni najzad ivot duha, koji mora doi posle takvih smrskavajuih udara. Vagner Je, u pivari,kao hteo, da umori Nemce do kraja, uasom materijalizma, posle koga mora vaskrsnuti duh.


21/45

Ja sam tako esto oseao u nemakim kafanama taj zadatak nemake muzike, filozofije,pesnitva: da stvore konanu, definitivnu grubost, prekomernu nespretnost milionaadaja izNibelhajma, i da se tada duh nemaki, osloboen zavrenjem svoga robovanja materiji, vine ulude nedoglede. Iscrpeti polet za stvaralatvo duhovnih zmajeva, udovita nepominih (ali nekao u Indiji, gde se ne kreu od misli i usled ljubavi) nepokretnih usled umnoavajueg se

zlokoba nepotrebnih, suvinih, izlinih organa ...Osloboditi duh od mrtvih bogatstava ... Tu je bio, tu je rad kafane ...

Ja znam da se u kafanama manifestuju ne samo duh vremena, koje nas nosi, no i grulice, koja je kafana budunosti ...

Ulica jo nije ubila kafanu. Taje dan doi. Sve e postati jedna gorostasna kafana, saetalitima, terasama, muzikama, spomenicima, basenima mirisa, eleznicama, stanicama za jelo,kinematografskim platnima usred cvea, venaca i drvea, oglasima i literaturama, koje viseiznadkua, vazdunimlaama, plamenim lampama, zelenim vijaduktima, meseinama, koje sepojavljuju i nestajui ovekom, koji sebe vie ne trai sam, jer je svugde svugde...

Vee na Okeanu.

Po staroj poslovici, more uini, da zavolimo to smo mrzeli, i omrznemo to smo voleli.Ja sam bio ostavljen to vee sam na Okeanu, i bilo mi je stavljeno u zadatak da uim Okeanovuker smislu stvaranja.

Te veeri njen otac, Veliki Okean, otiao je bio u revoluciju, da je oseti i ispita.

Bila je mirna nom, koja je umirala na talasima i opet vaskrsavala i opet nestajala i ponova

ivela.

Je li ti ikad padalo na pamet, pitao sam ja Okeanovu erku, koliko zvezda sija u noi. Poneku no ima ih manje. Gde se one gube?

Te zvezde piju valovi, koji su eljni neega odreenoga i najzad plavoga. Ja samtoliko puta molila talase da potede zvezde. Meni se ini da je i No Okean,i da bi Okeantrebao da ima milosti prema Okeanu.

Nato ta unitenja i ta zarobljavanja? Na kraju krajeva sve se mora vratiti?

Talasi koje nose zvezde, daju zvezdama pokret i bolzvezdama koje su nepomine i nerazumeju sveoptu promenljivost. Da nije mora, zvezde bi svetlile, a posle svetienja nestale.More daje zvezdama zanos ljuljanja, polet ka neem to samo sebi ide u susret, i kao veitost,veitu neodreenost svetljenja u svetljenju.

Ja vie volim, rekoh, samo zvezdano nebo. Ja bih hteo da je pod zvezdanim nebomopet neko sredino zvezdano nebo ja ne mogu da izdrim kada se svetlost preliva, mesto da

ostane gde je; kada bei da bi se opet vratila. Ja poludim kad vidim kako se jedne zvezde navodama reaju iznad drugih zvezda, druge iznad treih i huje u jednome ritmu koji mora da budeosvajanje. Ja bi hteo da stihija nita ne osvaja, pa ni sebe samu, da ivi, da sija, da se gasi i daumire, i da ostaje duh sam u noi, sam u danu, sam u bivanju, sam u sebi. Ovako, duh ide uzvezdama, sa neim, sa samim sobom. Ali sa prekrenutim i objanjenim, i njegovome putovanjupo talasima odgovaraju dubine novim silaskom u neto mudrije, novom i modrijom simfonijompadanja u neto sudbonosnije duboko. Ja bih hteo da se sva vaseljena ostvari u netobeskrajno razumljivo: u no, u svetlost, u talase, ili u mrak ili u sunce i u boje. Ovako, talasi


22/45

samo nose mrak a nisu mrak kao to i nisu ma ta. Mrak se die iznad talasa, ili sunce pobeujedubine, i dubine odnose zvezde, i valovi vraaju trake svetlosti i i zamravaju svodove beskrajneneim bliskim njihovoj udaljenosti, bliskim svakoj udaljenosti.

Kad bi zvezde brle samo ono to su, i kad bi se nalazile samo gde su, n iko nikoga nebi voleo, jer bi se svud osealo prokletstvo moda, prostora. Okean je pobedio prostor, ritminim

uzletima zaarao.

Na zemlji je iveo Bah, koji je shvatao nebesa kao sad ja rekoh ja Okeanovoj erci.Zna li kako je shvatao:

Izmeu svake dve svetle take postoji odstojanje. To odstojanje vezuje jedna linija, kojaje: misao te dve take. Izmeu linija postoje druga, sve zamrenija, ali sve bolnije izraljivaodstojanja. Sve se tako odstojanja udruuju, linije vezuju, figure prodiru a ipak sve je punoodnosa, sve je obuhvaeno nekim smislom, izraenoga ili iduega u izraz, ili morajueg prodretiu izraz.

Bah je stvorio okean zvukova i straan, ali ne od ljubavnoga spajanja, ve straan optomizmerenou, saznanjem svaije udubljenosti i uzvienja i ispupenja i ugnua;

okean straan usled svoje samerljivosti jednoga pomou drugoga.

To je na oveanski, matematiki, brojni, zvuni, bojama okieni, sazidan od linija ispletova, ludi i mudri Okean.

Okean tvoj, Okean sa koga ti zna da ide u susret zorama i sumracima ne krei sebinikada put ni kroza ta taj Okean u stanju je sam sebe da zaboravi, sam sebe da izgubi i opetnae, sam sebe da ne trai i ne seti se da se ostvari.

To nije na ljudski Okean ... Moe li ti da razume na Okean? U njemu je, u naem,stalno odnos, a kad se odnos privremeno utopi u neem neizdrljivo i neodoljivo dubljem, to jejo uvek i jo ipak samo bol, samo oseanje posle propasti, jeza posle gubljenja i mrak poniranja

i svetlost nenalaenja, umirena svetlost, i neto jednoliko a tue. Ipak je nada: moda emo senai. Ipak je nada: moda ima puteva da se susretnemo ... Tvoj Okean odnosi sve veze, svespone, sva mudra upletanja, sve tihe umore, koji ne ulaze u besne zahuktalosti, jer su u njemujedno isto.

I naa istorija! Bah, to je valjda Srednji Vek, koji je traio Okean, ali nije umeo da seuskeani, jer je bio pijan odnosima, razmerima, vezama, koje ipak na kraju krajeva nita nikad nestvaraju, ve samo stvoreno, samo stvoreno,vezuju.

Na Srednji Vek sa kulama, strelama crkava, ugovorima stalea, pravilima saveza,zavetima odbrana, izjavama Bogu na pergamentu, opomenama na slikama i kamenu, esnafskim

traenjem apsoluta da bi i apsolut najzad postao odreen!... Sve to: samo ipak beskrajni gr

milijona oblika za milijonima oblika, put miliona oblika.

Naa istorija sa formulama, egzorcizmima, zakletvama, prokletstvima, prokockavanjemdue, sa hijerarhijom anela, sa danteovskim bezdanima, koji se ipak mere, i mere pomoudrugih bezdana ...

U tvome Okeanusve isto gubi se u istome, i to sluajno nije jo isto, pokae se i trajesamo dotle, dok je u stanju da ne podlegne sveoptem prelamanju linijskoga, promeniuoblienoga, gubljenju sebe i nalaenju drugoga.


23/45

Eto, ta je kod Tebe bolno, uasno, neoveansko. To. Mi, ljudi, jo moemo i da sepomirimo s time da izgubimo se, s time da nestanemo u neem veitijim, da poginemo zbogneeg sluajno, ali herojski intenzivnog. No mi ne moemo ovo: Da se izgubimo samo zato dabismo se opet nali. Ne moemo tako da umremo, da sve drugo, i svakog drugog priznamo zasvoga naslednika. Kao to verujemo u smisao naega ivota, tako hoemo celom duinom mrtve

nae istorije u ropcu, da smo fanatici neumrlosti nae smrti. Mi hoemo da produimo u beskraj,svih faza, svih perioda, i samo nae umiranje. Mi hoemo da naa smrt ima svoj smisao, da jeona sama po sebi tragina usled nekoga njoj svojstvenog sadraja, mi hoemo da onaj momenatkoji nije ak ni momenat prelaza bude svean sklad najneposrednijih ekstaza. Taka preseka,ta sluajna taka preseka mogunosti ili nemoguih pravaca, ima da bude sama po sebi netoduboko bitno.

Mi veito oivljujemo-doivljujemu nau smrt, kao pesnik smrt Rolandovu i Miloevu.Mi beskrajno produujemo nau i svaiju i svakog sveta agoniju, da bismo nekog ubedili uznaaj agonije kao takve, moda i u nepravdu koja se ini ivome kada mu se oduzima ivot.

Tvoj Okean neovean je prema smrti. On je ne priznaje. On je ne produuje. On prelazipreko nje kao i preko svega. Sve je njemu most, bez kraja. Eto, tu je osnovna razlika naegastvaranja. Treba to razumeti, da bi se razumeo ovek.

Ja shvatam, ree Okeanova ki. Ali Okean nije milijarda taaka koja se sa drugommilijardom taaka, bolova i radosti susree ili razmimoilazi. Ja znam, to je tvoj Bah. Ipak tu jebroj, a ne nestanak broja u neem to jezivo osea izlinost brojanja.

Ali je meni Malarme priao o Bodleru. Nije uvek, i nije svaki ovekov Okean, takastapuina koja dobija ili gubi svest, sve svaki pojedinano, sve taka po taku. A kad je unajmuzinijoj svojoj viziji, onda se osveuje ritminim arama, vulkaninim iznenadnimsmelostima, i opet, opet u nekoj optijoj nepromenljivosti, neuzdrhtalosti, neprimljivosti ostalih iostaloga.

Meni je priao Malarme da je Bodler shvatio jedan drugi, isto tako neposredni Okean:Kameni Okean, ivot, kamen, ivot nekretanje. Taj Okean opet je jedan, i samo

zato jedan, da bi neka, jedna dua, mogla u njemu iveti. Ako bi Bodlerov svet imao u sebi dvarazna pravca prostiranja, dva razna bola i ushita kamenitosti, kamenitou onda bi nosio i dvedue. A jedna je dua Bodlerova, i u jednoj je vaseljeni, u Bodlerovom kamenu.

Uvek, na isti nain, Bodler je kamenit i samo njegova dua u kamenu, kamenom,moe da doe do svesti. Moda tu ima jo dua, ali su one urasle u kamen i ne mogu iz njegaotuiti se.

Bodler je sledio, zakamenio, umrazio, zaokeanio kamenitou svet duhova, i ostavio unjemu samo bludeu svoju duu, jedinu.

I tu nije, rekoh erci Okeana, nala naa istorija okeanskokog kojoj je teio na 19. vek.Ipak Bodlerpriznaje i priziva u Okeanu (pa makar i od samog nekreta sastavljenom Okeanu)jedan pokret. On priziva sebe, sebe, radi davanja smisla svome Svemu. Na 19. vek hteo je danas odnese okeanski, ali da se uvek, na svima talasima viju zastave 19. veka. Kao u Splinu

Bodlerovom gde je smisao sam Bodler, tako i tu, na vrhu svega smisla, vije se crna zastava,

Bodlerova zastava.


24/45

19. vek hteo je da nas pretvori u, Okean, ali da njegova povesnica ne potone, ne rastvori

se ak ni u sebi (jer je sve imalo biti On19. vek).

19. vek nije hteo da rtvuje sebe ni sebi samom, kao to je prorokovao openhauer isavetovao svoje bogove Vagner.

Kada pomislim, ree erka Okeana, na ono to nisam razumela u grai svetova, u osnovisvetovamoda, moda je Dostojevski bar, Okean, Okean blii, u neposrednosti, u jedinstvu, usamoizgubljenosti.

Zna, rekoh, kako je stvarao Dostojevski:

duh, koji sve probruji, sve doivi, na svima vrhovima prolebdi, u svima dubinamaprocvili i nae se tek u jednom jedinom u neem, u ma em, ali nae se. Priznaje dakle njega zabliskoga sebi?

Ne, ne priznajem. To stvaranje nije Okean. Znai: kad je bio u dubinama; znai, kadase sputao u nizine, on je jo uvek nosio, ne objavljujui to nikome, ono osnovno, ono mutno,ono sudbonosno, to je davao tek posle u sluajnom, davao u neoekivanom, u prvom, u

prolaznom, u na putu naenom. jo uvek znai to sakrivanje, nedavanje, neiznoenje,nesvetljena neosloboavanje, nezarobljavanje, i jo uvek znai to: ne biti jedan, biti milijarda ijedan. A odbaciti milijardu i ostati samo jedan, gore je, skromnije, ogromnije portvovanije,jednostavnije, okeanskije... Okean ne moe biti: on sam i neko drugi. im nae neke odnose Tvoj duh njima doda i sebe je li? a Okean ne pronalazi odnose ta e mu odnosi? On jeodnos-u odnosima, ukopan u njima, ukukan u njima, u ekstaziran u njima i ono, to oni.

Ja Tebi, rekoh erci Okeana, ne mogu objasniti smisao tog stvaralja. Ti si samostvaranje i Ti ne trai sluaje, sluajnosti smisla; Ti ne shvata da neto mora imati smisla da bipostalo i nestalo. Kako da Ti objasnim takav sluajno postali smisao?

Kada se sa povrina modrih dime crvene zore, a u dubini se otvara provalija da sve zore

primi, zore koje se penju u vis? ... Je li to neto konano? ...U tome je proteklo vee. Nisam objasnio erci Okeana smisao naih sluajnih, istorijskih

okeana.

Stari Okean vratio se iz revolucije turoban, sa burama u srcu.

Na zemlji on nije naao srodnoga sebi. I u revoluciji, on je kakopriae video samoono to ne moe da shvati Okean:

Poare kojima je gorela prolost i nije se, avaj i ulazilo u prolost drugije no prekopoara.

A hteo je stari Okean da i sama prolost prie budunosti, dvostruko tim prilaskom tad

ivotvornoj...Ipriaomi je kakva bi imala biti ta okeanska revolucija ...

A japo staroj poslovici, da se u blizini mora omrzne to se dosad volelo poto samuvek voleo moreomrznuh more moju enju i sanjao sam o sve izvijenijim linijama prostora,i o neemu to bi bilo finije no muzika, a bludee, bludee, sve svesnije, sve strasnije poslesvakog udaljenja, kuda ga nikad niko ne moe stii .. . i da veito i jo ide i jo veito veiti jeide napred ...


25/45

Kao da je venost ne u sebi, nego u neem jo daljem ...

Skrjabin.

Jeli Skrjabin naknadno, (poto je ve imao u glavi sve zvuke i njihova spajanja i njihova

klicanja i smelosti)stvorio svoju teoriju". kojom je objanjavao svetove?Teorija Skrjabinova da se vrlo prosto izraziti. Sva filozofsko-staroslovenska arhaino-

dekadentska apokaliptinost Vjaeslava Ivanova, koji sebe naziva, sa tolikim drugimaSkrjabinistom, moe se predstaviti ovako:

Ima da doe jedna velika katastrofa. Ima da se sve zapaljivo, to je u svetu, skupi u jednuoblast, pa da se dogodi velika eksplozija. Ta oblast jeste najabstraktnija i najuzvienija oblastduha, a u isto vreme i najpodesniji prostor za sakupljanje duhovne materije za gorivo: muzika.

Jesam li dobro razumeo Vjaeslava Ivanova? Jesam li prodro u sutinu svih onih koji supisali o Skrjabinu?

Vele, da je Skrjabin u tu svoju eksploziju verovao bukvalno, a ne u prenosnom smislu. Uostalom, tako veliki muziar, prestaje da se miri s tim, da je muziki doivljaj samo prenosan.Skrjabin je morao doi do onoga, do ega i Betovn: da je ono to on iznosi i osea jediniabsolut, da muzika ne samo dejstvuje na ljude, no da je sve delovanje na ljude uopte, kao takvo,muzika.

Dakle, ljude, stvari, bia, duhove moe izmeniti samo muzika. Pa dalje:

Samo muzika moe ih odrati, da budu ono to su. Zato je Betovn hitao da jo neto, unajstranijim makar asovima svojim, baci oveanstvu za hranu, za odravanje ivotaoveanstva. Betovn je stvarao u najveem gru, poslednje svoje stvari, ali je oseao da on tomora dati, da bi bio zloin ne dati ono to on moe pruiti, i ne zloin, ve da oveanstvo ne bimoglo iveti kad mu ne bi obezbedili ma i malo krvave muzike oni, koji su bili sposobni, koji ebiti sposobni, da iupaju iz srca.

Ja sam grozd, govorio je Betovn, i iz sebe cedim vino zvukova za oveanstvo, koje gamora piti."

Po toj ideologiji veliki svaki muziar sam sebe je opravdao za uvek. On se ne pita kaonekad jedan drugi div i sumnjalica (jer slikar): zato? jesam li potreban? Je li oveanstvupotrebno najsavrenije slikarstvo? Betovn je znao: da oveanstvo ne moe, prosto, prosto,realno ne moe bez svoga Betovna, koji dolazi u svoj as, da egzaltuje ono to se mora spasti,ono to bi bez egzaltacije uvenulo i uvenuem onemoguilo opstanak svega drugoga.

I jo jedan stupanj,poslednji, i kod Betovna, i kod Skrjabina, i kod Mikel Andela, i kod

Balzaka i Bodlera: ne samo da oveanstvo ne moe dalje opstati ako mu ja sad ne dam, ono tomu je namenjeno, ono to mu ja jedini mogu dati. Ne samo to. Ve: oveanstva uopte ne bibilo, da nije mene, da nije u meni onoga to daje smisao svemu, pa i oveanstvu. Ja sam krvoveanstva, a ne samo spas njegov. Bez mene ne bi ga vie bilo".

Tvrde da je iveo taj veliki pesnik, koji nije pisao pesme. Kao to verujem u velikestvaraoce koji su izrazom podravali, hranili, omoguavali oveanstvo, stanja vaseljenska,prostore duhovnosti (i u boanstvo, kome je nedostajala jo samo jedna ekstaza, pa da doe dosaznanja o sebi, i da razbije okov ljuske), tako verujem i u one velikane koji su utali, jer im


26/45

je bilo nareeno da ute, jer je njihov patriotizam prema Kosmosu zahtevao da ute, da ne bipomerili spletove gravitacija, pravac tokova koji bi otili osetljivim, nadraljivim asimptotama,u Haos, pri najmanjem pomeranju neega osnovnoga u njima. Ja verujem, da se rodio, i nejednom, meu nama, Bog, koji nam se nije pokazao, jer bi nas odneo u kovitlac dogaaja, uludila sa milion izlaza (koji bi bili, kao izlazi, jo fatalniji, jer svaki znai ulaz u novo, kobnije

ludilo).Odnela bi nas vrtoglavica zvezdanosti i trepetljivosti koja sve nove razbija celine. Ona bi

sve dalje prodirala kao bol nemoi:

da ma ta ostane, bude i sledi se u gr. Da su se u Srednjem kamenom veku kazaliiznenadno ti bogovi fluidnosti, koja se nije smela pojaviti,zar ne bi nestao i ceo

Srednji Vek, i sve to je u vezi s njim: mi i naa jo nepreivljena budunost koja bimorala jo tada izmagliti se. Kamen je bio spas Srednjega Veka. A ko bi u Srednjem Veku,pretvorio kamen u maglu, kao to je Hristos pretvarao kamen u hleb (i samo jednom, jer i to bibilo drugog jednog vremena kob)taj bi odneo, kao i one more i kuge i gladii ostatak dueSrednjega Veka, obeskrvio bi duh.

Zato za navek je zautao ivi Rembo, kao Berlioz, koji je utao na mahove, ubezdanskom magnovenju? Ba onda kad su oi bile pune ... Kada je ve poeo da pretvara svakimetal u ono to je hteo, eli, koji je postigao alhemiju, bio je uklonjen iz fizikog sveta, osvetila se fizika svojoj suparnici.

Zato je morao da umre open, onda, kada je najzad pojmio tiinu, (koja je uvek savelovima prilazila), kada je skinuo poslednji veo i bacio pored sebe u lonici. On: okraljenzvukovima, ona: odbranjena od zvukovata bi dali u neizrecivoj venosti zanosa?

Zato je, vele ljudi, sluaj odneo Mocarta? On je dokuio tajnu forme i hteo da nam

dokae, da nas osvesti, u nenapisanim onemoguenim svojim misama sveanim, da je pomeranjeoblika u beskraj, potiskivanje oblika ono, to je osnovno u jednom svetu, ma u kom svetu. Svakacelina postaje orue potiskivanja, u moru oblika koje je muzino (kao sva mora), to vietakvih, mocartovskih celina, nerazdeljivih i nerazdvojnih, to bri poslednji odbaaj realnosti.Prosto, pomou nerazdeljivog neega (tela, u koje ne moe da prodre nikakav zubac bola iliradosti)odbaciti, odgurati, odrinuti realnost i ostati, ostati, ostati ...

Priroda je znala da te neodoljive mora uutati, Jer je bio problem: ili, ili. Ili mi svi, ilioni. I ko zna koliko je vaseljena odbeglo u jezi od pojave tako nekog neodoljivog.

ta je video Direr, kada je najzad postao obasjan? Mistiari i vizionari toliki, ostali suzagledani u viziju, i nisu nam je saoptavali. Ne za to, to nisu imali rei, dakle ne za to to suslabi bili. I ne za to, to su bili jaki, dakle egoiste, koje su htele i mogle zadrati sve za sebe. Veza to, to su bili dobri, to su znali da vizija nije za nas, i da vizija nije ni za koga, jer takvavizija, rasprostranjena po duama, dovela bi ih do negacije sebe, i svega, i same vizije, najzad.Ono to je rodila vizija, sruilo bi sve oko sebe, pa i samu viziju.

Vratio se Svedenborg, ali mi duboko znamo, da je on sa nama, kao i Dante, ipak govorio,kao sa decom, traei druge shvatljive rei, da nam viziju uini noljivom.

A koliki su, koliki su utali, a koliki su, koliki su, u Indiji, bojali se ia samilosti premanama, i pokret da uine (jer bi taj pokret, moda, ritminou nekom, izneo viziju i pustio je u


27/45

svet kao divlji dah pustoi, kao otrov na oi nekog oveanstva, ija je sva egzistencija samo uulu vida).

Oni su se zakopavali, ivi, u zemlju, ti Indijanci i ti Rusi iz Kiea, i u zemlji su se bojali,da joj ne saopto i okret, iji bi ona prenela dalje, i kojim bi se szeJKGM^ [ sudara ... Je liSkrjabin zbilja DH^VD^ZD1)! o


28/45

stare harmonije. I katastrofa nije u jedno-linijskome ekanju, u ekanju koje je upueno jednimpravcem. U liniju ne moe stati eksplozija sveta.

Katastrofa mora da bude mnogolinijska, mnogodubinska, u svim pravcima.

Ne ulazak u nirvanu, ve ulazak u haos oznaavao bi uasnu napuknutost logike i

stvaranja. Stvaranje!... Muziaru je, pored svega, jo uvek (i kad je odbacio harmoniju, melodiju,ritam, paralelnost oseaja i izraza) jo uvek na raspoloenju: mo stvaranja. Stvaranje samo trebada pretrpi brodolom. Stvaranje treba, iz opijeiih, ludih ruku da se izvije i da se otkotrlja, pada, po

puinama, prostorima. Stvaranje koje e, van nae volje (jer smo ga ispustili), nesimetrino, aipak u odnosu nekom na ono to je bilo samo po sebi izvijati, odhujavati zaplet koji se nikadatakav ne bi raspleo u nama, jer smo mi, isto kao i on, isto koliko i on, sloeni (ili prosti), srodni,bliski, i daleki od neega drugoga. Samo ta mnogostruka katastrofa, samo to ne utonue, vesvima brodovima uplovljenje u haos, oznaava, odista, i zvuno i nezvuno, kako to da kaem:smrt koja ivi. A sve ono drugo.: ivot koji umire, uvek je bilo: ono je bilo potok koji uvire ureku i uvek tada, sa bolom ili sreom znali smo da je reka ipak ona dalja i mudrija sabirnastvarnost koja nas prima najzad u naruja.

Vagner je uticao u svemilosnu reku, u otkupljenje; Bah se gubio, celom povrinom, iahiljadu ua u harmoniju koja okruava svemir; uman je budio jezero zaspalo i predavao musvoje gorske vodopadne tajne, koje nije mogao, nije smeo, nije hteo sam vie nositi i sakrivati.Svi su se gubili donosei se neem starijem.

Skrjabin oekuje katastrofu, a oko njega je ve ona, i sve, putem, tone, slama se, pada odteine, iri se od elastinosti, izmili od ljigavosti, iili od olakosti. I svako idenje dalje,Skrjabina ne vodi pravoj, konanoj, katastrofi ludoj, ve i Skrjabin mora najzad da utone usintezu svega toga, jer sve to doputa sintezu, jer sinteza nas uvek, kao kobac svih prostora vreba. Spoj, Sinteza Skrjabinova: preko svih pojedinanih propasti ide velianstvena poezijaruenja, pijanstvo ruenja svesno i duboko i jae od svake sumnje, jer znamo, znamo da je imaterija i svemir i sve, neto beskrajno produsljivo kao ilim svega i da smemo, smemstaruiti, ruiti smemo:

Jer e jo uvek izvirati nove snage, svetovi, spletovi, komae, poari, vode, atmosfere,oblaci, gromovi, planine, protest koji raste u visinu kao kosmiko bilje, i praina zvezda kojipada nekuda kao protest, i neka potvrivanja, priznanja, uvrivanja, koncentrinost, saglasnost,odbijanje, primicanje, tenje, tenje.

Sve to moe do se rui bez kraja, jer ga je vie no bez kraja, jer, to vee ruenje, toogromnije nadoknaivanje ...

I onda Skrjabin zavrava sintezom, koja ga pobija i porie: nema katastrofe.

Beskrajno ruenje samo pomae novome zidanju, pojavljivanju, buenju. Vaseljene je

sve vie, ona kao da nadolazi, pridolazi.Tako je sam sebe nadmaio i opovrgao

Skrjabin ...

A negde, negde se rodio muziar, ko]i zna, koji ume moda da ubaci svemir, kao maglu,u pravu katastrofu, u haos koji nije sin-

teza...


29/45

Ko se to molio boanstvima, onima koja

nas brane i tite, te muziar taj, negde, zamiljen i mudar, smei se na nau harmoniju iuti ? ...

Osveta.

Na jednoj eleznikoj stanici oekivali su starci dolazak novih duhova.

Kad se najzad pojavio voz, jedan starac dade znak i otpoe pozdrav jeale su orgulje,lupali su doboi, pitale su zurle, a tanke flaute vriskale su, kao u snu otrovnih cvetova.

Rakete prsnue u vis. Voz je huktao i probijao se kroz milijarde varnica. Svi starciporeae se u palir. Prvi duh, koji je iziao iz oekivanoga voza, bio je takoer starac, saogromnom belom bradom.

Kada su starci videli da su i novi duhovi opet starci, oni poludee od klicanja, odkikota, od uzvika, od oduevljenja. Grcali su u suzama. Njihov orkestar nastavljao je i dalje svoje

bezumlje.Starac duh-novodoavi dade znak rukom da eli da govori.

Svi se utiae. Samo su orgulje u najdubljem i najtiem basu, muale neto duboko inerazumljivo o iluziji minerala.

Staracduhotpoe ovako:

Draga brao.

Kao to vam je poznato, vaseljena je jedan drevni starac. Ona me ilje vama, da vasopomenem, da se starake ideje ne smeju nikako uguiti, i da je zadatak svetova, da budu stari.Ako bi svetovi bili mladi, oni ne bi ulivali nikome poverenje, a vi znate, da je poverenje kamen

temeljac na kome se zasnivaju sunca i meseci. Starost se odrava ba oekivanjem duhova.Znajteda se oekuje samo ono to je staro i prestaro. Ovo nije prva zvezda gde smo mi stigli.

Vi niste prvi starci, koji ste nas doekali.

Ja vas molim draga brao, uzviknite jedno:

iveo! Velikome Neimaru Svemira".

U ime ovdanjih staraca jedan pradrevnjak pope se na tribinu i ree:

Brao duhovi!

Proroci su nam od uvek govorili da se Svemir odrava samo usled starosti.

Kada bi Svemir bio mlad, on bi brzo poludio od svoje bujnosti i neobuzdanosti. Mi smoto znali i predoseali.

Danas, u najkritinije vreme po staraku zavetnu misao, mi smo doekali vas, i uverili seda i ostala, mudrija vaseljena, ima samo stare duhove".

Iz grupe putnika staraca-duhova jedan starac pogleda ceo skup dugim, mudrim pogledom

i ree:

Brao.


30/45

Ne! (Violine su cvilele kao srebrni konci ekanja). Ne!...

Ja sam sa moje vaseljene poao mlad.

Ali znajte: sva postignua stara su. Svi rezultati stvari stari su. Sva uslienja molitve stara

su. Ja sam uspeo da doem do vas i za to vreme postao sam star. Mladost je nemogua, jer onanigde ne stigne".

... Za to vreme svi mladi duhovi te zvezde spremali su se na o ajnu borbu sa starcima.Kada su uli da je starcima doao u pomo ceo transport isto tako starih duhova, oni odluie daodmah povedu bitku. No pre toga uputie apel svemu mladom sa okolnih zvezda, da im pritee upomo.

Borba je poela.

Ali, po reima onoga starca-duha, sva duhovna pomisao, koja je odailjana bila sa zvezdakao mladi, stizala je na bojite stara od putovanja, i od iskustva, i poveavala je falange staraca.

A ipak mladi su stalno prodirali i najzad starima je ostala u vlasti samo kosmikaeljeznika pruga njihova aorta, njihov najvei rezervoar: sve mlado sa zvezda to je hitalo idalje mladosti u pomo, pristizavalo je kao staro, i bila je nova vojska za starce.

Mladima to dugo i predugo nije bilo jasno.

Najzad, oni razumee bolni i zlokobni paradoks: da e svaka pomo ne samo zakasniti,ve biti pomo starcima, jer e ostariti U putu, uvenuti zbog napora i st

manifest ekspresionističke Škole

Documents