mirjana bobic mojsilovic - glad.pdf

www.balkandownload.org

1


2

Mirjana Bobi Mojsilovi

GLAD


3

JEDAN

Napravljen sam od planina i junih reka, napravljen sam, mislim, u urbi,u nekoj vrsti obaveze, dunosti, neko moe da kae da je napravljen izljubavi, ali ne ja.

Mada, ta bih o ljubavi, ja, uopte, mogao da ispriam?Ipak, ne mogu da zamislim da su se moj otac i majka voleli onako kako se

danas na ljubav gleda, skoro da ih nikada nisam video da se gledaju sanenou. Umesto toga, na njihovim licima uvek je titrala briga da li e bitidovoljno novca.

Napravljen sam, kaem, u urbi, na brzinu, ispod jorgana u hladnjikavojsobi bez grejanja, brzo, neizdrivo, pod majinom spavaicom od porheta saodtampanim buketima plaviastih rua, na brzinu sam napravljen, kaem,ispod te spavaice, meu bordo prugama oeve piame, bez ljubavnih rei,bez krikova sladostraa, bez aputanja, tiho i poteno, odgovorno, uredno.

Tako sam napravljen, ispod njihove venane slike, crno-bele, u tankomzlatnom ramu. To je ta slika sa njihovog venanja, glava uz glavu, retuiranisu, Danica ima dva reda lanih bisera, Sveta ima talasastu gustu kosu iznaku u reveru, to je ta slika skromnosti koja je stajala na zidu njihovespavae sobe, sve dok nisam poao u kolu.

Napravljen sam u toj sobi - veliki drveni krevet, sa svetloplavimpokrivaem od brokata i istim takvim bauastim jastuiima koje je mojamajka svakog jutra slagala kao da e tu primati goste. U toj sobi, dakle, sanahtkasnom, na kojoj je stajala jedna vaza od stakla koje je imitiralo ahat, ijedna lampa sa bordo ipkastim irmom, u koji sam gledao iz svog kreveca,nalazei u senkama na zidu, svaki put, neto sasvim drugo, oaravajue iuspavljujue.

Napravljen sam u braku koji je bio poten, ozbiljan, stidljiv i nimaloduhovit, to su moji otac i majka, nita ne prigovaram, takvi su bili, tako seivelo. Brak, deca, smrt.

Njene najlon arape uredno sloene preko ivice kreveta. Njegova odelakoja miriu na duvan. Njegove bele koulje koje ona vie gladi nego njega.


4

Njene kune cicane haljine, sa depovima, u kojima je uvek po neka tipaljkai nala za kosu. Tiina, kad on, posle posla, ode da legne. Prst na njenimustima kad mi daje znak da ga ne probudim.

Ponekad je on, moj otac, znao da je ljepne po zadnjici, tiho, stidljivo, kaoda na to nema prava. Danica se uvek osvrtala da vidi da li spavam.

Tako sam napravljen, u toj sobi u kojoj su se oni svlaili, uvek izaotvorenih vrata ifonjera, u toj sobi u kojoj se apatom govorilo da e plata dastigne prvoga, u toj sobi u kojoj bi joj on, Sveta, moj otac, sveano predavaokovertu sa celom platom, da ona raspolae i ekonomie, tako je ona govorila,hvalei se tom njihovom ljubavlju pred tetkama, ujnama i kominicama.

Tako sam napravljen, kao po tanom redosledu pravog, obinog,zasluenog ivota u socijalizmu.

Deset meseci poto su se registrovali u optini, leao sam u krevecu, usvetloplavoj posteljinici, sa cuclom u ustima, u heklanoj benkici i vunenimpatikicama sa pufnama koje je ona napravila.

Tako sam napravljen, lepo, jednostavno, od te vunice, i klot i frket ipletenica na mojim demperiima i kapama.

Napravljen sam u skromnosti, od praka za ve koji je u ranim godinamamog detinjstva jeo nene ruke moje majke, od kuvane boranije koja se celopre podne krkala na poretu. Napravljen sam od popare, od mirisa vruegmleka, od svinjske patete i pekmeza od ljiva sa ljuspama, od domaegajvara i pasulja, i graka sa piletinom, od bureka u pekari na pijaci.

Napravljen sam od smrdljivog sapuna za pranje vea, od belih kragnicakoje mi majka nameta preko okovratnika dempera, napravljen sam odutakmice Partizana na koju me je otac vodio, napravljen sam od roendanana kojima sam pred tetkama, teama i strievima recitovao uru Jakia,napravljen sam od onih trenutaka kada kaem Kupi mi, babo, peenjajareeg, a svi ponu da tapu.

Od toga, od ponosnog osmeha moga oca, od majinih oiju punih suzadok mi zalizuje ike na elu, napravljen sam od tih roendanskih torti, odekih platnenih patika sa pertlama koje vezujem oko lanka, kao balerine,od toga sam napravljen, od neizrecive sree kad u rukama drim prvufudbalsku loptu, koju mi je doneo stric iz tutgarta. Od toga.

Od hleba i masti. I od bajatog hleba.


5

Napravljen sam, kaem, od njenih oiju i njegovih usana, napravljen samod metalne kasice u koju su mi stavili prvu papirnu novanicu, napravljensam od tedne knjiice, od kredita za kombinovanu sobu, za tapete, zamainu za pranje vea, napravljen sam od fiata 850, od izleta na Trenju, odevapia za kraj kolske godine. Napravljen sam od kampovanja, od atoraza tri osobe, od primusa na kome Danica kuva supu u Sutomoru, kukajuikako je sve mnogo skuplje na moru, napravljen sam od eerne vate ucirkusu Adria, od pionirske marame, od cigaret vaka, napravljen sam odamara koji su pljutali po mojim obrazima svaki put kad bih slagao zaocenu, pobegao sa asa ili se potukao sa nekim u parku.

Napravile su me moje kolekcije klikera i sliice fudbalera, i neverovatneprie automehaniarevog sina, Zorana Krntije, koji nas je zabavljao u parkuizmiljajui sve ono u ta smo bezuslovno verovali - da je poljubio BriitBardo,da je video Svetlanine sise, i da je kroz prozor na prvom spratu zgradeu kojoj je ivela Punjena Ptica, i na koji se popeo uz pomo lopovskihmerdevina koje mu je drao jedan na drug, Slinavi are, video kako se onaprca, to je bio na izraz, sa nekim pevaem koji se upravo proslavio naBeogradskom proleu. To me je napravilo.

Napravila me je moja soba, u naem novom dvosobnom stanu, bela, saplakarom du celog zida, u ije je staklene vitrine moja majka sastrahopotovanjem poreala servise za kafu, porcelanske balerine, i kuce odkauuka, zaklinjui me da se ne ritam, da ih ne polomim. Napravio me je mojskromni deparac, tednja za prve bruks cipele. Auto-stop do mora,mladalaka letovanja na bureku, jedna teksas jakna. Gramofon, blaupunkt,pogaate, iz tutgarta, od strica, skromna kolekcija ploa, soba u koju nijemoglo da sedi vie od tri osobe, a da ne bude guva.

Napravljen sam od najlon kesa koje je Danica prala i suila na konopcu zave.

I, kad je umro Sveta, moj otac, napravljen sam od te studentske tuge tonosim izme trofrtaljke koje proputaju vodu, i od narodne mudrosti da niizme ne uvaju glavu ako se ona sama ne uva.

Od toga sam napravljen. Od skromnosti, od minimalnosti, od ideje daideje menjaju svet.

Napravljen sam od u Srana, mog najboljeg druga, ija je majka,Gordana, uvek nosila italijanske cipele, i setove kupljene u Londonu.


6

Napravljen sam od mirisa njegove velike sobe u kojoj smo se igrali njegovimskupim automobiliima, itali Politikin Zabavnik i, posle, kada smo bilimalo stariji sluali muziku sa njegovih ogromnih zvunika.

Napravljen sam od prvih pageta sa pravim parmezanom koji sam jeokod njega, od koka-kole koju sam probao za tim stilskim trpezarijskimstolom, napravljen sam od pogleda na bife njegovog oca u kome je uvek biloviskija i dina i drugih stranih pia, napravljen sam od svih tih elja, odmojih skromnih porudbina iz Londona koje mi je donosio, od ploa i prvihstarki. Od torti, masnih od okolade, za njegove roendane, od ureva kodnjega, u tom ogromnom stanu u Njegoevoj ulici, gde su uvek bile posluenekiflice sa susamom koje je pravila njegova baka, lekarka.

Napravljen sam od kompleksa nie vrednosti, od kompleksa vievrednosti, napravljen sam od mog linog besa, od mrnje, od nezasitosti, odpoezije koju sam posle odbacio, od filozofije koju sam napustio, od MarksoveJedanaeste teze o Fojerbahu - da filozofi ne treba samo da definiu svet nego ida ga menjaju. Napravljen sam od ljubavi koju sam odbacio, napravljen samod ideala koji su mi se smejali u lice, napravljen sam od gledanja u druge, odenje da pronaem sreu koja mi je neprestano izmicala.

Napravljen sam od ludosti, od lakoe i teine, od svih trenutaka u kojimasam zaboravljao ono to sam morao znati. Napravljen sam od seanja,napravljen sam od gladi, od ei, od strasti puti, od besa i razoaranja, oddivljanja i preterivanja, od depresije i od enje da budem zabavljen.Napravljen sam od toga, i od svega to je posle dolo, kao nagrada i kaokazna, kao pijanstvo i kao otrenjenje.

Napravljen sam od iluzija, od susreta sa vlastitim demonima koji su mezavodili, dizali, loili, bacali u prainu, napravljen sam od zamki, od ucena,od borbe sa stvarnou, sa sobom. Napravljen sam od trenutaka bruke i oduludo protraenog vremena, i od trenutaka koje ne mogu da zaboravim.

Napravljen sam od stida i bestidnosti, od banalnosti, od obesti iskromnosti, od gluposti i tanih uvida, od knjiga kojima sam se vratio, odizdaja i vlastitih niskosti, od elje da osvojim svet, od onoga to sam zgazio.

A, u stvari, samo sam traio sreu.ta je srea?U Enciklopediji stoji ovo: Srea: bonheur, glck, happiness, luck, fortuna,

felicitas. eutychia, eudaimonia...


7

Ali, od ega se ona sastoji? Koji su uslovi za sreu? Koji su uzroci sree?Da li se srea razlikuje od zadovoljstva? U kakvoj je ona vezi sa intelektom,sa ovekovom voljom, gde stoji srea u ukupnoj teoriji kosmosa?

Toga se jo uvek seam. O tome sam razmiljao. Studirao sam filozofijunekoliko godina.

Da li je najtanija definicija sree - Sokratova eupaxia, ili Platonovovlasnitvo cele due, ili Aristotelova eudaimonia koja se razlikuje od hedone -srea nije isto to i zadovoljstvo ? Koliko znam, za Grke, srea je bilauglavnom pitanje etike, dar bogova, nagrada za dobar ivot.

Ali ta je dobro? Moda je najbolja definicija ona koja kae da je najviedobro kad ne radimo nita?

ta sam mogao da prihvatim? Kapricioznu Fortunu koja deli svojedarove, ili obeanu nagradu za ivot u vrlini? Hriansku sreu, iliutilitarizam kao rafinirani hedonizam, ili beatitudo Tome Akvinskog kaonajvii oblik sree? Znate, za sve hrianske mislioce, srea je ono to dolaziposle smrti... Ali, ja sam bio iv i nisam hteo da mislim o smrti, i nije mezanimalo nita posle, nikakvo posle, u koje, ionako, nisam verovao.

Niti sam mogao tada da prihvatim pesniku jednostavnost kojomAleksandar Poup definie sreu u tri rei - mir, zdravlje, zadovoljstvo?

Nije mi bilo dovoljno, bio sam mlad i gladan svega, nita nisam, stvarno,razumeo.

Ili, Don Stjuart Mil za koga je srea odsustvo patnje. Zar mi je to moglobiti dovoljno. I njegov stav da je bolje biti nezadovoljen ovek, negozadovoljena svinja. Kako prihvatiti te rei kad si mlad i u punoj snazi? IliKantova srea u dunosti zbog dunosti, posedovanje istine, dobro due,to sam sve itao. Nije to bilo za mene.

I, napustio sam studije posle etiri godine i poloenih svega nekolikoispita. Nisam naao odgovore koji su me zadovoljili.

Nisam znao ta u sa sobom. Mogao sam da pravim karijeru uomladinskoj organizaciji, mogao sam da se partijski angaujem, tako se lakestizalo do sree komunizma, ali i za to je moralo da se plati. Srea drutvabila mi je daleko manje zanimljiva tema od sree pojedinca.

Nisam bio srean.Imao sam bune izme trofrtaljke, i stideo sam se toga.Stideo sam se.


8

to je jo najlue, stideo sam se to sam se stideo.I, te oi moje majke, tune, zabrinute, kao da stenju pod tekim bolom,

uvek, nekako, na ivici suza.Nosila je zakrpljene najlon arape.Ponekad je bila ljuta na ivot, to joj se jasno italo na licu, bila je ljuta na

stari nametaj, na tanku oevu penziju, bila je ljuta na mene, to nita nekaem kad ona, u zejtinu u kome je danas prila piletinu, sutra napraviprenice. Volela bi da neto kaem, da joj zamerim, da ima razloga da poludi,ali joj to zadovoljstvo nikada nisam pruio. Jer bi onda pokuljale njeneprogutane suze, taj oaj to niim nije napredovala u ivotu, taj oaj to nijebila srena od onog trenutka kad je videla da nisu svi jednaki, u drutvu kojeje proklamovalo jednakost, taj oaj to je niko ne voli, to je ostavljena i prenego to je Sveta umro, to je nekako oduvek bila ostavljena, uplaena, beznovca, bez svog novca, mada to nikad nije izgovorila, video sam to nanjenom licu,

Ta njena tednja, od prepadnutosti za budunost, ta skromnost koja nijebila posledica hrianske tenje za vrlinom, nego datost o kojoj se ona nitanije pitala, ta skromnost u kojoj nije bilo niega osim panike, i te njene papuesa lanim krznom, koje je nosila i kad su se potpuno poderale, to me jenapravilo.

To, to je godinama, umesto laka, na kosu stavljala pivo da joj uvrstilokne, to to je manijakalno tirkala ustikle i reala ih po foteljama,nahtkasnama i zastakljenim delovima plakara, to je dobrovoljno ostajala utom svetu nestalom odavno, sa svim onim raunima, uredno sloenim uplavim kovertama, to to je ona, u tim papuama i sa tim pogledom,pojaavala moju glad, i moju e, i moje nestrpljenje da pobegnem odatle, izte kutije ibica, iz te bele sobe sa pseudoLuj plakarom i njenim porcelanomunutra, to je, ni neznajui, inila sve da oseam teskobu u tom njenom svetuu kome je sve bilo determinisano i konano, nepromenljivo i nameteno,zauvek.

Ne moe mlad ovek, odrastao bez vere, u komunizmu, da se nadanagradi bogova. Ne moe deko koji je rastao u beloj kombinovanoj sobi, uztaj pogled majke koja je, umesto da uini neto sa svojim ivotom, neprestanoprala prozore, tirkala, peglala, brisala prainu i usisavala, ne moe takavdeko, ma ta nauio od Spinoze, ili Kanta, ili od bilo koga drugog, da se


9

nada boijem prstu. Jedino to mu je ponueno jeste krotko prihvatanje,utljivost u hodanju stazicama koje nikada nee biti dovoljno iroke, i nikadabezgranine.

Pa, ipak, filozofija pomae.Imam dvadesetak godina, ne elim da budem omeeni oveuljak, ne

elim da liim na svoje roditelje, elim da promenim svet, i nije mi dovoljnoda samo tumaim.

Hteo sam nove izme.Mrzeo sam sneg. Mrzeo sam zimu.Na zimi se sve vidi. So na obui, kaput koji mirie na naftalin, zima u

kostima, zaprka od Daniinog pasulja, cupkanje na oku kod bioskopaJadran, pomodrele ake, jevtine cigarete. Moj pogled koji trai dokaze, natuim licima, kaputima, cipelama, u nainu na koji drugi dre glave, uizrazima lica prolaznika. Zabavljalo me je da ih gledam i pogaam odakledolaze i kuda idu, da li im je toplo, kakve su im sobe, da li se gosti izuvaju i unjihovim predsobljima, kao kod moje Danice, da li idu na skijanje i kuda?

Mrzeo sam sve to nije liilo na mene, prezirao sam sve to je bilooputenije od mene, svakog ko nije shvatao da je svaki moj tekst uStudentu milion puta znaajniji od njihovih ski-pasova, kariranih aleva,od njihovih petnaest dana Boveca. Da je moj honorar u Studentu, za tekst oEncesbergerovoj zbirci eseja Nemaka, Nemaka, izmeu ostalog", iakobedan, vei i znaajniji od svih njihovih deparaca, jer je zaraen. Jer sam gazaradio svojom pameu, obrazovanjem, stavom, pogledom na svet,uverenjem.

Nisam, meutim, kao veina mojih kolega, koji su bili uglavnom izunutranjosti i studirali drutvene nauke, nikada, ni za trenutak, mogao dauivam u injenici da sam siromani pametnjakovi. Nije me nikada obuzeloto briljivo negovano oseanje, ta ideoloka matrica, po kojoj je bilo asno bitisiromaan, po kojoj je materijalna skromnost bila beznaajna u odnosu naduhovnu superiornost intelektualaca. Biti siromaan student, to je zvualogordo, to je bilo u duhu ali meni nije bilo dovoljno. Iako je taj stav bioideoloki tako korektan, ivotno tako spasonosan i umirujui, tako konstanmladom oveku koji nema nita, osim onoga to je proitao, ja nikada nisam,potpuno, bio u toj prii. Mokre noge su mokre noge.


10

Pa ipak, nisam mogao, kao oni, da nosim cipele sa gumenim onom,takozvane vatrogasne, ni u ludilu.

Te zime, na klizalitu Tamajdan, ukrao sam nekome izme. Italijanske,broj vee, braon, skoro potpuno nove.

Nisam mogao da odolim. Bilo je, u stvari, jednostavno. Doao sam sahokejkama na ramenu, ali nisam imao nameru da se klizam, ne togpopodneva. Doao sam po izme.

etao sam okolo, traei plen. Onda sam ih ugledao. Seo sam u boks i,gledajui nezainteresovano u beskrajno kruenje klizaa po ledenoj ploi,podigao sam jednu izmu. Jo uvek je mirisala na Trst. Okrenuo sam je, i savelikim olakanjem sam na tren zamurio.

Ima pravde, pomislio sam. Bila je broj 45, idealno, nee me uljati,radovao sam se, sputajui je pored sebe. U boksu nije bilo nikog, niko menije gledao. Zatim sam oputeno skinuo svoje izme i brzo navukao tue.Bile su kao da sam ih ja birao. Svoje stare izme uredno sam sloio i stavio ihsa ostalom obuom. Nekom e dobro doi, pomislio sam brino, ja, lopovmekog srca. Zatim sam namestio svoj al, prebacio hokejke preko ramena imirnim hodom krenuo napolje.

Dok sam prolazio ka izlazu, pored ostalih boksova, u kojima su stajaliroditelji ija su deca na ledu, gimnazijalci koji su pili aj, sreni studenti kojisu se smejali igrajui po taktu muzike, srce mi je tuklo kao ludo. Gledao samu vrhove svojih izama, koje su me nosile napred, napred, sve bre i dalekood te razuzdane gomile.

Bio sam u tuim cipelama, i stvarno i simboliki.Tek kada sam zamakao u ulicu 27. marta. pomislio sam kako je zbog

mene neko ostao bos.Prvo sam poeo da se smejem kao lud. Pomislio sam na nekog

pederskog tatinog sina, sa Dedinja, na nekog studenta elektrotehnike,i l i arhitekture, ili medicine, kako stoji u arapama, u boksu, i netotrai. I kako oblai moje razvaljene izme, koje proputaju vodu. I, kakoje to pravda.

A onda sam, na trenutak, u mislima video nekog deka koji je isti kao ja.Nekog, kome su te nove izme jedino to ima u ivotu nekoga ija je majkanosila izme koje proputaju vodu da bi on dobio nove. Ta slika me je


11

udarila po nosu, toliko jako da sam osetio peckanje u oima. Grlo mi sesteglo, da nisam mogao da progutam pljuvaku.

Ali, popravnog nije moglo biti. Stvar je uinjena, teio sam se.Boli me uvo, govorio sam sebi, i meni je neko jednom, kad sam bio mali,

na Tari, ukrao nove rolue, pa nikom nita.Pogled odozgo, na nove izme, brzinom munje prebrisao je sve moje

moralne dileme.Bljuzguvica se samo slivala niz glatku kou. Mogao sam odjednom da

pravim korake od sto milja, hodao sam po oblacima, i gledao u nebo, misleikako sam i ja samo deo beskonane supstance, deo kosmosa, i da ne mogubiti uniten. Niim, osim moda seanjem na Kanta, koga sam, naravno,odmah odbacio. Nisam mogao da mislim o moralnom zakonu u meni, a inebo nad Beogradom, te veeri, nije bilo zvezdano.

Bilo je prekasno za popravljanje stvari. Bio sam na suvom.Uao sam u prazan tramvaj, seo i kriom ih brisao o nogavice farmerki.Oseao sam se kao nov ovek.Uostalom, svi moji prijatelji su bar jednom ukrali neto. ak je Sran

ukrao, tog leta, lubenicu na Bajlonovoj pijaci. Valjao se od smeha dok je menii svojoj majci priao kako je beao niz Duanovu ulicu, sa lubenicom od osamkilograma, i kako ga je seljak jurio, sve do Francuske, i kako mu je ispala nainama. Tetka Gordana mu je sa osmehom na licu, rekla da to nije lepo. Daode sutradan i da seljaku da pare.

Toga sam se setio u tramvaju. To me je uteilo, relativizovalo mojukrivicu i griu savesti, prebrisalo svaku sumnju sa mog srca, svaku kap blatasa mog lica. Mala kraa, mala krivica. Uostalom, ta su jedne izme naspramsvega to me okruuje? Nisam uradio nita strano. Tako sam se teio,stvarno nisam uradio nita strano. Ali, nikome neu rei. Niko se ne bivaljao od smeha na moju priu.

Ipak, lubenica i izme nisu isto. Ili, ba, jesu?Nikome neu rei. Nikome neu rei.Izaao sam iz tramvaja, jo uvek je vejalo. Bio sam na Slaviji, spustio se do

Manjekog parka, i seo na klupu, razvaljen. Izgubio sam ljudsku nevinost.Pomislio sam na trenutak da ih izgrebem otricom hokejke, da glatko liceukradenih izama uinim manje stranim. Tek tad bi mogle da izgledaju kaoda su moje. Kao da su od poetka moje. Da bi liile na mene, sa tim


12

izgrebanim licem, kao da ve imaju moju kilometrau, i moju fizionomiju. Damoja majka nita ne primeti, da ne postavlja suvina pitanja, da me ne gledaonako, pretee, optuujue i tuno, zato sam to hteo da uradim, da umanjimoseanje krivice. Ali sam se predomislio. Bilo mi je ao da ih gulim. Nikomenita neu da objanjavam.

Ne mogu da zaboravim tu priu, koja me ne naputa ni danas, kad sumoja stopala prevalila toliko puteva, kad sam poderao toliko onova, kadodavno vie nita nije problem, to ne mogu da zaboravim, to, da sam uzeosvoj ivot u svoje ruke, upravo tada, kada sam jedini put ukrao.

Od toga sam napravljen.Ne mogu da zaboravim ni kako sam sutradan, u tim izmama,

zaboravivi na ono to im je prethodilo, na koncertu u SKC, stajao vrsto nazemlji, siguran u sebe, dok sam prilazio Suzani. Iako sam znao da nemamkuda da je odvedem, bio sara velianstven, kao neki pravi plejboj, bez kinte udepovima, ali ponaao sam se kraljevski pred njom, pred tom princezom saistorije umetnosti, upravo pristiglom iz Njujorka, ja, lani mali princ,zagledan, umesto u zvezde, u svoja stopala.

Paradoksalno, te izme su mi sauvale glavu, te zime, iako su me moralnookrnjile i sa filozofskih visina bacile na zemlju, u blato. Te izme su meodvele od studija filozofije i okrenule me prema studiranju stvarnosti, premaosvajanju stvarnosti u kojoj je, shvatio sam to tada, najvaniji utisak.

ta god da mi se deavalo, morao sam da ostavljam utisak, morao sam daimam ono to ostavlja utisak.

Da, da, znam: odelo ne ini oveka. Ali obua?Tu se ne bih sloio.Uvek sam, po cipelama, jo kao mali, mogao da proitam mnoge skrivene

biografije. Seam se kada sam, jednom, kad smo se vratili sa ekskurzije, amajke nas ekale ispred kole, shvatio tu injenicu o cipelama i ljudima.

Danica me je ekala ispred kole, doterana, u haljini na cvee, sakarminom boje korala. Bila je lepa ena, ali uvek je falio neki mali detalj da bimi bila najlepa. Neto u njenom stavu, neto u njenom dranju, neki malidetalj u njenoj garderobi, uvek je govorio o onome to je ona elela da sakrije.O njenoj rtvi, o njenoj skromnosti, o njenim nikada do kraja ispunjenimeljama. To se naroito videlo kada je stajala pored nekog. Pored Sranovemajke, na primer.


13

Nosila je, tada, valjda moderne, ipkane cipele. Neto mi je odmahzasmetalo na njoj, odmah, im sam je ugledao kako mi mae, ne znam ta,moda zato to su te njene cipele bile crne, upadljive, na tim njenimbelim nogama.

A onda nam pored nje video Gordanu, Sranovu majku. Moj pogled jeskliznuo do njenih cipela - bile: su ipkane ali njene su bile stvarno ipkane,be, sa koinim onom i bile su divne, neupadljive, upadljive jedino potome to nisu htele da se prave vane, to nisu bile vee i vanije od nje, tozbog njih nije bilo nikakvog odricanja, ni grie savesti, kao na onima kojesu bile na stopalima moje majke.

Neverovatno kako deko od dvanaest godina uopte moe da zapazitakvu stvar, ali majine su mi odmah izgledale kao neka sramotna, loakopija tetka Gordaninog originala. Dok me je mama ljubila, i govorila da itata sutra dolazi sa slubenog puta, iz aka, ja sam joj stidljivo apnuo:

to nisi kupila cipele kao tetka Gordana?Odmakla me je od sebe, zanela se na sekund, preko ramena znatieljno

odmerivi tetka Gordanu od glave do pete.Pa, vidi da su sline, bila je samouverena.Ali, mama, njene su prave, promucao sam, ve se stidei svojih rei,

toga to ona to ne vidi, to ne razume, to ne pravi razliku, ljut to jedozvolila da se vidi da smo Sran i ja, tog trenutka, dva sveta, dva nespojivasveta, koji samo lie, a nemaju nieg zajednikog.

Godinama kasnije seau se ove slike, svojih rei, i stideu se, i seau sekako sam se postideo majke, koja nije imala pojma, koja nije znala i nijemogla znati da za svoje jedino dete nije dovoljno dobra.

Kad porastem, kupiu ti sitroen - ajkulu, i vodiu te da vidi GradiPejton, apnuo sam joj te veeri, tiho, na ivici suza, kajui se, kad je dola dame pokrije i poljubi pred spavanje.

Samo ti porasti i budi dobar deko, to je mami najvanije, rekla jeneno, poljubila me u obraz i ugasila lampu.

Biu dobar deko, pomislio sam, ja jesam dobar deko.Te noi sanjao sam da se nalazim u trezoru Baje Patka, da se kupam u

novcu - moja predstava najveeg mogueg bogatstva bila je uslovljena tomscenom iz Diznijevog stripa iz Politikinog Zabavnika. Sanjao sam da sekupam u novcu, da se polivam zlatnim noviima, da zarivam prste u zlato


14

kao u oien graak, da leim na svenjevima novanica, da gazim pozlatnim polugama, da sa plafona vise zlatni lanii i narukvice i biseri, idijademe, i da onda iz tog trezora vode jedna vrata. I da ja ulazim u drugitrezor u kome je samo okolada, hiljade okolada Bata i Seka, i Najlepeelje, da su po podu dakovi karamela i negro bombona, i karamela salenicima, i cigaret vaka. A da je jedna polica puna minjona u svim bojama, ida iz esme curi okolada. I da su, tamo negde, iza oka, korneti i sladolediu svim bojama, i brda okoladica ivotinjsko carstvo, i da ih ja otvaram,halapljivo jedem, i u svakoj nalazim sliicu.

I, da je na svakoj sliici, u svakoj okoladici, bila slika jarca.Probudila me je munina, i poeo sam da povraam. Majka je dotrala sa

lavorom, drala mi je glavu i zabrinuto aputala da mora da sam seprehladio, ili da me je uhvatila sunanica.

To je od one grozne jaree orbe koju si me naterala da pojedem zaveeru, uspeo sam da procedim padajui nazad na jastuk, besan na sebe, nanju, na sopstveni stomak, na njenu starinsku, bednu kuhinju.

Nije bila jarea, nego jagnjea, rekla je kiselo, iznosei lavor.Tek godinama kasnije, kad budem mnogo toga nauio, postae mi jasno

da je taj moj san, iz detinjstva, inae jedan od nekoliko koje sam uoptezapamtio, bio znaajan san. Arhetipski. Od onih koji se retko sanjaju, i kojijesu neka vrsta predskazanja, a sigurno vrlo vana poruka.

ta hou da kaem?U drutvu koje se zasniva na poricanju Boga ne moe biti ni avola. Ali,

kao to je genijalno napisao arl Bodler u Malim pesmama u prozi, najveeavolovo lukavstvo je da nas ubedi da ne postoji.

Iz prve ruke, iz linog iskustva, mogu da kaem da sam u godinama kojesu za mnom, iskusio obojicu.

Ovo je pria o tome.


15

DVA

Molim vas, da li moete da ne puite, kazala je malo nervozno, smetami dim.

Pogledao sam je u retrovizor, mrko, ali nita nisam rekao. Otvorio samprozor i izbacio pikavac izdahnuvi veliki kolut. Ve sam bio navikao na to.Morao sam da utim, iako bih je najradije izbacio napolje. Bila je to ena odezdesetak godina, nakolmovane kose, sa tankim ustima i naoarima, odonih to se raspravljaju sa seljacima na pijaci, od onih to se svaaju usvakom redu u kome stoje. Mogao sam da se kladim da gospoa krade decifudbalsku loptu kad god padne u njeno dvorite. Bila je ono to smo mi, kadsmo bili klinci, zvali - babuskera. Samo je streljala svojim sitnim svinjskimoima - as je pomno motrila na taksimetar, as je pratila stanje u saobraaju,izvijajui glavu svaki put kada bih skrenuo u neku ulicu.

Ve sam se, za te dve godine, koliko sam radio na taksiju, nagledaosvakakvih likova. Baba me je nervirala do ludila, ali bar nije, kao ostali,mnogo priala. Ja sam utao kao zaliven - sa takvim osobama nikad ne znatena emu ste. Mogla je da izae i da me prijavi policiji.

Nisam imao radio-stanicu, a nisam imao ni ikakvu identifikacionukarticu. Mogla je da zakljui da sam taksista - divljak, a to bi me, onda,mnogo kotalo. Hapenje, kazne, problem sa autom koji nije bio moj, vetein, i tome slino. Ovako, morao sam da budem besprekornog ponaanja ida istrpim sve to ue u taksi jer je novac koji sam zaraivao bio vie negopristojan. Trudio sam se da ne reagujem. Bacio sam cigaretu. Baba je izala naZelenom vencu, platila utke svoju vonju i snano zalupila vrata.

Nona smena, to je bio moj izbor. Slinavi are, moj drug iz kraja, takoeje vozio taksi, od njega sam pokupio sve fore. On mi je i dao ideju kako da nabrzinu reim sve svoje probleme.

Beograd nou to je bilo neto, za onog koje hteo da posmatra. Tajniparovi, koji se kikou na zadnjem seditu, novinari koji su doekivali fajrontu boemskim kafanama i koji su uvek mirisali na rotilj i luk, devojke kojenervozno gledaju na sat, jer kasne kui. Najvie sam, priznajem, voleo da


16

vozim pijane oni su uvek plaali okruglo. Nisu traili kusur. Pred zoru bihsamo pipnuo dep - bio je pun. ta god da sam video, ta god da samdoiveo u toku noi bilo je nebitno pred tim oseajem da u mom depugomilica bubri. Novac popravlja raspoloenje.

Imao sam cilj. Da kupim auto. Hteo sam golfa. Hteo sam da zaponemnovi ivot. Hteo sam da se upiem na tenis na Partizanovim terenima, tamoje iao Sran. Hteo sam da otputujem u London, da kupim najmodernijugarderobu, hteo sam da kupim novo ozvuenje i gomilu ploa, hteo sam dabudem glavni frajer i da se vie ne brinem. Hteo sam da odem od Danice, daimam svoj stan, na primer, svoje potkrovlje, ili bar sobu sa zasebnim ulazom,hteo sam da ne gledam beli plakar. Ali, ak i kad sam zaradio dovoljno novcada kupim nov nametaj za svoju sobu, Danica nije htela ni da uje da se netopromeni. Balerine od porcelana nisu smele da se pomaknu.

Hteo sam da imam gde da dovedem devojku. Hteo sam da prestanem damislim o novcu. A to moe samo ovek koji ga ima dovoljno.

Zato sam poeo da vozim taksi. Da mogu kao ovek da odem u kafanu ida naruim Karaorevu niclu i pivo. Da kupim sebi farmerke. I runi sat.Da ne oseam krivicu svaki put kad pruim ruku ka Danici i traim joj pareza autobus, za skripta, za ispitnu prijavu.

Kad je shvatila da nou radim, samo je krila ruke.A fakultet?, pitala je, a brada joj se tresla. Znai, nita od tebe,

promrmljala je, e, da je Sveta iv, ne bi ti tako, mrmljala je, istei krpom zasudove glatku povrinu kuhinjskog stola.

Znao sam za njen repertoar unapred, pa se nisam mnogo potresao. Tolikoputa sam ve bio uo to da je Sveta iv, da sam postao imun.

to se Danice tie, kad god bih se usredsredio na nju, pogaala me je uvekista meavina stida i saaljenja. Nikada nije bila zadovoljna mojim izborima -i kad sam se upisao na studije filozofije, ona je imala klasian komentarneukih I ta, ti e da bude filozof? E, blago meni.

U stvari, neprestano je alila nad svojim ivotom. Nad tim to smopostajali sve siromaniji i siromaniji. to nije mogla da mi prui nita osimruka i ispeglanih koulja, i to meni to nikada nije bilo dovoljno. to nijemogla da se otarasi tog svog utuenog pogleda, tog svog unamunovskogtraginog oseanja ivota. to nije imala hrabrosti da me pita bilo ta oizmama u kojima sam doao one noi. to nije imala kuda da ode i da mi bar


17

na jedan dan ostavi prazan stan. to bi se, i kada bi otila u posetu kod tetke itee, brinula da joj neko ne izguva ustikle, ne zavrne rese na tepihu ili nedaj boe, polomi olju za kafu. to je mrzela tu svoju vezanost za taj maliivot koji je mogla da obuhvati pogledom, za taj svoj nameteni svet iz koganije umela da izae.

to dva dana nije govorila sa mnom kad sam od tee pozajmio novac zapolaganje vozakog ispita.

Bruka nas, to mi je rekla, i kako e to da vrati?to, kad sam joj doneo prve pare, da je astim, i rekao joj da ode kod

frizera, nije nita rekla. Nije umela da prima. Nije umela da uiva. Nije otilakod frizera.

to me je tim svojim oima, tim reima koje nikada nije izgovorila,neprestano podseala na to ko sam, i odakle dolazim. I, da je ona, u toj kunojhaljini, mera i opis mog vlastitog ivota.

Hteo sam, naravno, da Suzana shvati da sam neko. Da sam vredan njenepanje, da sam milion puta zabavniji, hrabriji, lui, od njenih finih drugovaiz finih porodica, ije su se majke druile, izlazile u Maestik jednommeseno da ogovaraju beogradsku ariju, i pile viski, i iji su oevi putovalipo svetu.

Ona je bila Dejzi moje mladosti, samo to ja jo uvek nisam bio ni veliki,ni Getsbi.

Vozio sam taksi, na divljaka, krstario ulicama Beograda nou, posmatraoljude i razmiljao o njihovim sudbinama, uvek pomalo gorak zbognepravedno rasporeenog ivotnog starta. Bio sam pametan i obrazovan,proitao sam vie knjiga od svih koji su mi ikada uli u taksi, bio sam hrabrijiod cele moje generacije, jer sam imao petlje da neto preduzmem, zaraivaosam vlastiti novac i nisam morao ni na koga da se oslanjam, pa ipak, nisam seoseao dobro kad bi mi u taksi, posle neke lude urke, uao bilo ko kogaznam. Uvek sam oseao kao da me ale, kao da me otpisuju. Lagao sam daradim da bih kupio motor. Govorio sam da odlazim u Ameriku da studiram,i da za to skupljam novac. Pravdao sam se, zato to radim.

Kada je jedne noi u moj taksi ula Suzana, zagrljena sa nekim starijimtipom, umro sam. I obradovao sam se to ima novog deka. to je ostavilastarog. I umro sam, to uopte ima nekog.

Ljubili su se na ulici, to sam video pre nego to je mukarac podigao ruku


18

i zaustavio me. Tek kad je sela iza mene, shvatio sam da je to ona. Sagnuosam glavu. Mukarac je rekao da vozim na Senjak. Upalio sam taksimetar.

Napolju je sipila sitna kia, trudio sam se da se na to koncentriem, da neosetim njen pogled na svom potiljku, da me ona ne otkrije. aputali su. Ondaje on poeo da je ljubi, Moja Dejzi je tiho uzdisala.

Umro sam.Uinilo mi se da sam je uo kad mu kae profesore, i popizdeo sam.

Mirisao je na Anteus, to sam odmah osetio. Stavila mu je glavu na rame.Bio sam u iskuenju da ih ostavim u Miloa Velikog, da im kaem da izau,nisam mogao to da gledam, ali sam se uzdrao. Nisam hteo da me ona vidi.

Kad su izali, osetio sam se kao da me je neko udario pesnicom u lice.Mrzeo sam je tada neopisivo. Bio sam njen bezimeni, bezlini ofer. Otila jekod profesora da sa njim utvrdi gradivo o poznoj gotici, lagano se klatei unjegovom zagrljaju.

Stajao sam nekoliko sekundi, naslonjen na volan, i gledao za njima.Zaboleo me je stomak.

Odvezao sam se do Autokomande. Zatrpao sam se pljeskavicom i pivom.Glad je bila vuija. Nisam tada mislio ni o emu, nisam mogao da mislim,samo sam morao da zadovoljim tu probuenu adaju u meni.

Ta rika iz mog stomaka uvek je bila rika uasa - uasnog bola, ili nemoi,rika stvarne ivotne gladi, moje neutaive potrebe da u sebe utrpam to vie.Kad nisam imao rei, trpao sam u sebe sve to mi je dolazilo do ruku.

Sada znam da je takva glad, u stvari, nedostatak otmenosti, ona nikadanije samo trenutna, ona je uvek i jedno genetsko seanje na glad, u njojuestvuju itave porodice, svi ti gladni preci, ona je uvek inat, nekiuzbudljivi, snani, deiji odgovor svim sendviima koji nisu pojedeni, svimkolaima koji su stizali u tue tanjire, svim unkama koje su virile iz tuihkifli, svim onim Daniinim rukovima bez mesa.

To je bilo ono to me je pratilo godinama. Glad.Prve pare koje sam zaradio na taksiju, potroio sam na jelo.Otiao sam u Manje i jeo sam dok mi se nije smuilo. I evapii, ranjii,

prebranac, peurke na aru, opska salata, baklava, pivo. I jo piva.Prvi put u ivotu bio sam oputen u kafani, nisam morao da brinem o

novcu, ni koliko smem da naruim, ni koliko ta kota, depovi su mi bilipuni, i oseao sam se dobro. Novac zaista utie na samopotovanje. Pun


19

stomak umiruje.Ujutru, kada sam zavrio sa vonjom, otiao sam u samoposlugu i kupio

dva litra ulja, kotur kakavalja, biftek, pomorande i banane, dugotrajnomleko, puter, pola kilograma kafe, peenicu, paket jaja, i sve to stavio nakuhinjski sto. Njoj sam to kupio.

Legao sam da spavam, i kada sam se probudio oko podne, ekala me jeskuvana kafa. Moja majka se smekala. Bila je zahvalna to sam sve to ostaviona stolu, to nije morala nita da primi iz mojih ruku. to je nisam postideo.

Ovo ti je za frizera, rekao sam tutkajui joj pare u dep kune haljine.Nita nije odgovorila, samo je uzvratila pitanjem ta hou da mi spremi

za ruak.Godinama kasnije, kad sam se obogatio, to seanje na glad vrebalo me je

odasvud. Jelo je bila opipljiva mera mog uspeha, ono to se moglo videti naprvi pogled - moje kafane, moji izlasci, lakoa sa kojom baratam menijimaplaam karticama, keom. Moj friider bio je moj hram.

Ono to ostavljam na srebrnom posluavniku bilo je znaajno isto koliko iono to sam jeo.

Ali, moja glad nije bila samo u vezi sa hranom. Moja nezasitost odnosilase na sve - adaje su rikale iz mene na sve teme. Bio sam gladan ljubavi,panje, potovanja, putovanja, garderobe, predmeta, okolada, kao u onommom deijem snu, bio sam gladan dragulja, seksa, prijatelja, moi, ugleda,samopotovanja, svega to oveku stoji na raspolaganju u avolskojposlastiarnici iskuenja. To sad vidim, sad mi je jasno.

Onda, kad sam krenuo u tu avanturu, samo sam koraao kuda me jevodio taj spektakularni, skoro bajkoviti put, i nisam mislio, nisam biosposoban da mislim, ni o emu drugom, osim o tome kako da otvorim jojedna vrata u onom trezoru iz sna.

Desetak godina kasnije bio sam milioner.Moj put od siromanog studenta filozofije koji na divlje vozi taksi po

Beogradu, do vlasnika impozantnog voznog parka, dva trkaka konja,nekretnina na ekskluzivnim lokacijama, akcija na berzi, novca, novca,ogromnog novca, skoro da je dostojan avanturistikog romana, iako bi nekekockice mog puta svile hroniar najtanije mogao opisati kao maglovite.

Rekao sam, ve, da je moj ivot poeo da se odvija u odreenom pravcuone veeri na Tamajdanskom klizalitu. I jo vie, nekoliko sekundi kasnije,


20

kada sam se teio da to svi rade, kada sam se sakrio u umi u kojoj je svakodrvo bilo opte mesto, neka vrsta alibija da samo liim na sve ljude kojepoznajem, i da je zlo, kao i dobro, relativna kategorija. Da sve zavisi od togaodakle se posmatra.

Mislim, nisam imao loe namere, to je sigurno, a dodatno sam seuljuljkivao genijalnim filozofskim kalamburima od kojih su mi se posebnodopadali oni koji su zakljuivali u stilu Kako ono to ti je nuno, ne bi bilo idoputeno?

Tako sam prihvatio da nunim nazovem ono bez ega ne mogu. Misliosam da u daleko veu snagu dobiti ako se budem borio protiv spoljanjihsila koje me spreavaju da dograbim ono to mi je nuno, nego ako se troimu borbi protiv samoga sebe.

U svakom sluaju, mladom i gladnom oveku, nemogue je da se boriprotiv sebe i nunosti vlastitog apetita.

Tako sam nauio da podilazim sebi, da razvijem neverovatan talenat dase podvuem pod opte mesto, da se poredim sa drugima, i u dobru i uvlastitom zlu, i to e u tolikoj meri i obojiti moj ivot u godinama koje suusledile, bez obzirana to da li se radilo o mojim poslovnim ili drugimavanturama, da u sa neverovatnom lakoom uvek pronalaziti laka;opravdanja da se ne razlikujem, da liim na sve ljude koji me okruuju, da sesamo savreno snalazim u datoj situaciji, i da sam pametniji i smeliji odveine.

Bilo je to kao u onoj reklami za Bronhi bombone sa kojima - Lake sedie. Sa takvim filozofskim inventarijumom zaista se lake die.

Dakle, da skratim - varao sam kad je to bilo neophodno, kad je to biojedini nain da zaradim novac. Lagao sam kad sam morao (kao da, da nisammorao - ne bih lagao?). Ali laganje, posle, postaje zgodna navika, zar ne?Ruio sam sve to je stajalo na putu moje nunosti, i bio sam u tomeneumoljiv poput elementarne nepogode.

ta sam sve radio? Pa, ono to mi odmah pada na pamet, a to bi vamabilo blisko; podmetao sam poare, ako je to bio jedini nain da se domognemjevtinog graevinskog zemljita. Koristio sam nedozvoljene informacije da bise obogatio na berzi, igrao sam igru koja nije bila fer, ali drugaije se uspehne moe napraviti, zar ne? Podrava sam, tajno, one koje sam, zbog navodnihideolokih razlika, napadao javno. Sklapao sam saveze u koje sam se


21

zaklinjao prekrtenih prstiju. I, samo sam se ponaao shodno pravilima igre ukojoj sam eleo da budem veliki igra. Onda bih, da udovoljim svomegladnom egu, inio dobra dela. Nije bilo one plemenite kantovske dunostiradi dunosti. Davao sam novac za Deiju bolnicu, velikoduno sam slaoebad za nastradale u poplavama, kupio sam dva mamografa za bolnice uNiu i Somboru. Zato ba u Niu i Somboru? Pa, imena tih gradova lako seizgovaraju svuda.

Kada sada razmiljam, ne postoji nijedan od sedam smrtnih grehovakome nisam podlegao, i nijedna od deset boijih zapovesti koju nisampogazio, i inio sam to lako, bez preteranog razmiljanja, poto je svetlucavicilj, naravno, uvek opravdavao sredstva.

Ali, kao to sam ve rekao, tada nisam verovao da Bog postoji. Kad mi jeavo pao na pamet, kad sam ga primetio i krenuo da ga istraujem, stigaosam do one uvene De Rumonove1 istine: Ako vam je ozbiljno stalo daukebate avola, onda u vam odati tajnu gde ete ga najsigurnije nai: ufotelji u kojoj sedite.

A to se tie onog sna, i drugih snova, poznato je da snove mogu daprepriavaju samo oni koji su se probudili.

1 Denis de Rugemont, U zagrljaju avla, Gradac 1991.


22

TRI

Ovako je to bilo.Maja me je vrsto drala za ruku, kao da u da joj pobegnem. Pokuao

sam da izvuem prste iz njene male ake, ali uradio sam to nespretno, unezgodnom momentu.

Bio sam mlad i jo uvek nisam imao pojma da je, izmeu ostalog, itrenutak - ono to odreuje karakter naih postupaka.

Bili smo na uru kod nekog lika koga sam znao iz grada. Imao je stan uVlajkovievoj ulici, ogroman, starinski, kako smo mi to zvali. Salonac, salampama, kristalnim lusterima, alt daj salonima i bererama preko kojih suprebaene koulje od panama platna.

Pola Beograda se muvalo po tim sobama, devojke u mantilima obuenimna golo, to je ta moda, osamdesete, Doni tuli, Azra, duvanje, loe vino, alineki udan oseaj u vazduhu, radost to postojimo, i jo vie - to ne elimoda liimo na nae roditelje, iako smo u njihovoj garderobi. Ja naroito neelim da liim na Svetu i Danicu, ali sam u nekom Svetinom sakou izezdesetih, ogromna ramena, duplo kopanje, zavrnuti rukavi, majica saogromnim izrezom ispod, takva j e bila moda.

Maja, u staroj haljini svoje majke, zelenoj, od crni kai u struku, imike iprugaste hulahop arape, crni ajlajner kakav danas nosi Ejmi Vajnhaus,crveni karmin. Njeno lice, njena pojava - to je stav, to je hodajui plakatpobune. Bio je to beogradski pank i retro? na na nain.

Ona je moderna i lepo izgleda, obrazi su joj jo uvek uareni, lepa punausta, jo uvek oteena od ljubljenja, njene smee oi poluotvorene. Izgledakao da jo uvek sanja. Maja ne igra, stoji pored mene, vrsto me dri za ruku.

Ljubila bi se sa mnom, opet, doli smo kasno na ur, ja sam njen deko,sat ranije vodili smo ljubav u njenoj devojakoj sobi, na njenom devojakomkrevetu, meu plianim mecama, ljubili smo se zauzdavajui uzdahe uzglasno puten radio Beograd 202, dok je njena majka u kuhinji zavijala sarmeza sutra, a tata pio pivo uz televizor.

Tako smo to radili, kod nje, ponekad, u toj sobici, medu njenim


23

igrakama, i knjigama, medu njenim renicima i zbirkama poezije, meunjenim devetkama i desetkama, u urbi, u panici, poluobueni, polusvueni,drhtavi od te neuvene drskosti to to radimo dok su joj roditelji u stanu, i toznamo da su oni ubeeni da spremamo ispit, ili da samo sluamo muziku.

Onda se na brzinu oblaimo, zateemo jamboliju na njenom krevetu,popravljamo frizure jedno drugom, vraamo medvede i maie na njihovamesta, i uredno sedamo na krevet kao da se nita nije dogodilo.

Volim te, apue, dok me ljubi u vrat.I ja tebe, kaem tiho, neno je pomazivi po licu.Zapalio bih onda cigaretu, i dok isputam dim, pomislio bih kako se

oseam kao kod kue. Kao da sam oduvek tu.Voleo sam je, majke mi. U stvari, mislio sam da sam je voleo. Voleo sam

da mislim da je volim, iako moda uopte nisam znao ta je ljubav. Modauopte nisam bio u stanju da volim. Tada. A moda i nikada.

Ipak, voleo sam te trenutke, voleo sam tu njenu uukanu malu sobu,njenu policu za knjige sa koljkama ulovljenim na plaama u Poreu iDubrovniku, njen cvrkutavi smeh kad je zagolicam, njenu smeu loknu kojajoj pada preko oka, dok izlazi iz sobe da donese sok od vianja koji je njenamama napravila za zimnicu, i tu njenu drskost da se pojavi pod sijalicom odsto svea u dnevnoj sobi, ili u kuhinji, pred ocem i majkom, spokojna, kao daje upravo zavrila presliavanje za ispit. Voleo sam njeno vitko telo, slobodukojom me je uzimala, njene male vrste grudi i zlatni lani oko njenog vrata,njene vitke prste i bordo lak na noktima, njenu spremnost da, od onoga toima, napravi najbolji od svih moguih svetova.

Voleo sam one trenutke kada njeni roditelji odu u vikendicu da berujabuke, ili da prave ajvar, a nas dvoje ludujemo, sami, kod nje, u kuhinji. I, udnevnoj sobi. I, u kupatilu: kad uemo zajedno u kadu, i kad se igramo sasvetloplavom plastinom zavesom - ona je volela da se igramo scene iz Psiha.I, da mi posle pravi kajganu na sto naina, i da bezobrazno otvori flauampanjca marke Milion i da izigrava Aleksis iz Dinastije, terajui me dapromenim glas. i da budem njen Deks Dekster, dok nazdravljamo izposrebrenih pehara koji stoje u komodi, iz kojih niko nikada pre nas nije pio,i sa kojih ak, prethodno, nije ni obrisala prainu.

Boanstvena dekadencija, govorila bi napuenih usta i iroko otvorenihoiju, pokazujui rukom na svoje crne najlonke baene na fotelju, aludirajui


24

na uvenu reenicu Lize Mineli u Kabareu.Voleo sam to to je umela da mata, to je umela da od vlastitih injenica

ivota - a to je bilo - dvosoban stan na Konjarniku, jedna plata, pokvarenamaina za pranje vea ispred ulaznih vrata, stokec ispred solitera, hronininedostatak novca - to je umela da napravi armantnu ili duhovitu priu.Maja je mogla skoro sve. Pametna, obrazovana i kreativna - pola svojeotkaene garderobe napravila je sama, neprestano neto parajui, doivajui,ukraavajui.

Ona, za razliku od mene, nikada nije elela da bude neko drugi.Prola bi kroz sobu i sono poljubila oca u obraz. Majci bi rekla carice, i

neno joj razbaurila lokne, u prolazu, dok joj na njene oi peljei novanik,uzimajui samo siu.

Maja je umela da govori.Moj ivot je fenomenalan i jednoga dana, kad budem bila pisac, iveu u

sobi s pogledom na umu. Pa kad se umorim, samo otvorim staklena vrata iizaem i gledam umu izbliza...

Pa i sada, sine, gleda na umu, sa osmehom je dobacivala njena majka,pokazujui rukom na pogled s prozora sa osmog sprata njihovog stana.

Eno ti je uma.Maja se smejala na glas.Mislim na kuu, na veliku biblioteku, na ogroman radni sto, na kamin...A gde emo, sine, tata i ja da budemo, zaikavala ju je majka,

namigujui mi dok iznosi iniju ne-nokli na sto.Ja sam samo mislio - ba joj vi trebate! Ba e da ivi sa vama, sa tim

vaim kupusima, ukrtenim reima, zimnicama, jambolijama.Kome trebaju roditelji u kui? Obini roditelji, sa obinim navikama,

obinim idejama, obinim pogledom na svet? Oni, koji su bili ubeeni da jesve jasno - samo da zavri fakultet, da se zaposli negde kao profesorka, da seuda i da dobije decu pre tridesete - da je to dovoljno i za njih i za Maju. Da jeto dovoljno za ivot. A da e sve ostalo, doi samo od sebe.

Ali, Maja je mislila da joj trebaju.Vi ete biti u vaem delu kue, i uivaete. Piemo kafu zajedno, na

tremu, rekla je, a onda bi prila i sela pored mene, na njihov kau u dnevnojsobi.

Njena majka bi me milo pogledala, i krenula da mi sipa ne-nokte u


25

iniju.Raunali su na mene u toj prii, sigurno, samo to to nikada nisu rekli.Sa svakim zalogajem, inilo mi se da joj ostajem duan, da moram da

budem ozbiljan deko, da ne uprskam neto, u tom malom snu iz malogstana na Konjarniku.

Maja to nikada nije izgovorila, eksplicitno, ali mora da je mislila to isto.Da emo se venati, da emo, kao i svi, iveti u iznajmljenom stanu, da emose voleti i u siromatvu, da emo roditi decu i da emo se, nekako, snai. Dau ja pisati pametne tekstove za knjievne i filozofske asopise, da e onajednog dana objaviti roman, i da e nam biti divno.

Bila je uverena da je lepota ivota u trenucima, u pogledima, u dodirima,u reenicama koje govorimo, u pokuaju da otkrivamo svet i da gadefiniemo. Da, zapravo, tu i nema mnogo ta da se menja. Da je to sasvimdovoljno. Da je budala onaj ko misli da srea i ispunjenje lee na drugojstrani. Da su gubitnici oni koji veruju da je ivot negde drugde. Ili, da su jobeznadeniji sluajevi oni koji misle da je ivot ono to dolazi posle, kad sesve sredi i namesti. Tvrdila je da lepota ne lei u stvarima, ve u oima onogakoji gleda, da se ivot ne meri kvadratima stana koje zaposedamo, niti da jesrea - u beanju od onoga to jesi.

Da je, na primer, etnja Kalemegdanom uvek spektakularan dogaaj - zaone koji nisu izgubili sposobnost da gledaju. Da, u sutini, za pametne imatovite, nikada i nema ponavljanja.

A mi emo uvek umeti da gledamo, zar ne, rekla bi murei, napuenihusana, oekujui moj poljubac.

Ljubio sam je, majke mi, jesam.Da kaem jo neto o Maji, koja tada ima dvadeset godina i studira

svetsku knjievnost, o njenoj ivotnoj oputenosti, o njenom potpunomoseanju slobode u pogledu na svet, u sistemu vrednosti, u stavu premaseksu, da kaem jo neto o njenom neverovatnom, istinskom oseanju zatakozvanu malu sreu. injenicu da ivi jedan ivot koji lii na tolike ivotestudentskog proseka, shvatala je ne samo sa humorom, ve joj je to bilaprilika da neprestano smilja neverovatne naine kako da od vlastite sudbinenapravi neto fantastino. Ona je bila od onih ljudi kojima je bio vaniji opisivota od samog ivota. Nije udo zato je elela da postane pisac.

Tog leta, bila je predloila da napravimo more na krovu njene zgrade.


26

ta nam vie treba? Dva pekira, bokal limunade sa ledom, tranzistor ikantica za zalivanje cvea, smejala se, gestikulirajui.

Ili, jo lue: da napravimo performans, i da sa pekirima i kremama zasunanje odemo i legnemo na ivicu fontane na Trgu Marksa i Engelsa? To bibio na doprinos plemenitoj ideji da je novac nebitan, ako ovek ima mate.

Smejao sam se, bila je neodoljiva u tim trenucima, mogao sam ak i da jezamislim kako, vrckajui, nameta svoj pekir za plau na ivicu fontane, bapreko puta Muzeja Revolucije, kako se skida i ostaje u utom kupaemkostimu, kako hrabro lee na pekir naoigled zapanjenih prolaznika,penzionera, majki sa decom i beogradskih pomodarki koje tutnje, u majicamabez rukava, na zadnjim seditima motora, irom otvorenih usta.

Ali, sebe nisam mogao da zamislim u toj prii. Nisam mogao dazamislim, kako bi se, na primer, takva scena mogla prevesti u vic, u tos, uneto to bi bilo podsmevajue, i samopodsmevajue, a da me ne zaboli? Dame ne okrnji?

Bio sam malograanin, priznajem. Do koske, i bilo je to jae od mene.Mislio sam da su za to krive pare. Novac koji nisam imao, i za kojim sameznuo. Ali, tek kada sam da se domogao, o emu u priati kasnije, mojamalograantina dobila je svoju gigantsku potvrdu. Maja je za mene bilarevolucionar, slobodarskog duha i potpuno neustraiva pred demonima,kakvi su mene potajno opsedali.

Bila je bolja, neuporedivo bolja nego ja, ona je bila osloboena verzijamene, sad mi je to jasno. Ali tada, tada sam mislio da je samo nala boljinain da se odbrani od istog oseanja uzaludnosti, nepravde i sputanosti,kakvo je muilo mene.

Da je to, to ona radi, zapravo, surogat filozofija, dobronamerna oplata zaopis jedne ogromne ivotne uskraenosti.

Ipak, sve to ja nisam smeo, ona je smela.Smela je da nosi lou i jevtinu obuu, i da se svima hvali kako je na

rasprodaji kupila izme, i kako ih je posle lino ofarbala i zalepila im metalnedelove i trake od satena. Smela je da kae da nema kinte, da njena porodicaivi od jedne plate, da joj ale dosta gladi stojadina, i da se pritom smeje. I,bila je sigurna u to to govori, u svoju fantastinu misiju da sve ljude okosebe razuslovi od gluposti kao to su socijalni kompleksi, i da borbu protivmalograanskog, u svima nama, uini prirodnim stavom duhovne elite, kako


27

nas je sa ponosom oslovljavala.Ako si Oblak u pantalonama, govorila je, pa onda je nebitno kakve su

ti pantalone. Rairila bi ruke, lica ozarenog i tako sigurnog u vlastitupoentu, da je dobijala aplauz za kafanskim stolom.

im pone da misli o tome kakve su ti pantalone prestaje da budeOblak, govorila je naim drugovima, ali je, zapravo, govorila meni.

Oboje smo znali zato se toliko trudi oko te, kako je govorila, predivne inepodnoljive lakoe postojanja.

Volela me je, u to sam siguran. U to sam, onako, bedno, muki, siguran,dozvoliu sebi ak i drskost da danas, posle toliko godina, izgovorim da meje volela vie nego ja nju. Volela me je ludo. Ali, bili smo klincu studenti,nisam moda tada ni bio spreman da volim.

O.K. Poeu iz poetka.Volela me je. Uzvraao sam joj ljubavlju u kojoj je, ipak, bilo neke zadrke.

Nekako, uvek sam gledao preko nje. U budunost, u ono to dolazi.A, ka meni je ila Suzana.Video sam je, prvi put, na fakultetu. Plava dugaka kosa, pogled plav, siv,

hladan, otmen. Mrava, dugih nogu, izgledala mi je kao aneo, u be mantiluod jelenske koe, sa tamnozelenim izmama od antilopa koje su stigle izdaleka, to se videlo na prvi pogled.

I ta njena sigurnost u hodu. ta bezbrinost njenog ivota na kojoj nita nijemorala da radi, koja je bila prirodna, posisana sa majinim mlekom, taotmenost koju je isijavala, taj ten breskvice, ta njena iskrena radoznalost sakojom je sluala kolege na hodniku koji su raspravljali o najnovijem brojuStudenta, i to to se na njenom licu videlo da uopte ne zna o emu onigovore, da to ne razume, i da je potpuni stranac u toj marksistiko-leviarskojatmosferi na fakultetu, i to to je nisu doticale nikakve muke ideologije, i toto je izgledala drugaije nego svi studenti na svim grupama Filozofskogfakulteta, i to to se u njenoj pojavi moglo itati da je izabrala da studiraistoriju umetnosti jer joj je tata, verovatno, rekao da su to lepe studije zadevojku iz fine kue, koja nee morati nita da radi, i to, to sam u jednomminijaturnom trenutku, kada me je nezainteresovano okrznula pogledom,mogao da vidim da bi samo neko, tako besan i bezobrazan, kao to sam ja,mogao da joj se svidi, samo kad bi joj rekao da ga ona uopte ne zanima, tome je oborilo s nogu.


28

To, to je bila bezbrina devojka. to nije morala da izmilja sreu.Od tog trenutka, danonono sam matao o njoj. Dva meseca je nisam bio

video, nije se pojavljivala na fakultetu, kao da je u zemlju propala, a ja samsamo sanjao o toj plavoj kosi i tom plavetnilu njenih oiju. to je vreme vieprolazilo, to sam bio sve lui za njom.

Dolazio sam na fakultet svakog dana, bio na predavanjima, ostajao navebama, sedeo po hodnicima i raspravljao o sutini bia, slobodi, i volji, iosvrtao se oko sebe. Bio sam opsednut. Smiljao sam samo kako da jefasciniram, ta da joj kaem kad se pojavi, kako da joj u jednoj jedinoj reenicistavim do znanja da bez mene vie nee moi da ivi.

Matao sam kao lud. Zamiljao sam da joj sklanjam kosu sa obraza, da jeljubim, da joj ba ja objanjavam tajne sveta i govorim joj sve o disidentima,komunizmu, Nieu, faizmu, nihilizmu, samoubistvu i o tome kako je ovekzapravo samo proizvod lezda i hormona koji mu odreuju sudbinu. Biosam otkrio, ba tada, tu tako modernu teoriju koja je povezivala fiziologiju ifilozofiju. ovek je ono to lui. To u da joj objasnim.

I, zamiljao sam kako trepe tim svojim plavim, sivim oima, i kakopristaje na to da ja u naoj vezi budem pametniji, obrazovaniji i, sa tim u vezi,nezadovoljniji.

U meuvremenu, stigla je zima.Pao je sneg.Zbog Suzane, ukrao sam one izme.Zbog Suzane sam poeo jo jae da se stidim svega iz ega sam ponikao.

Nikakva filozofija tu nije mogla da mi pomogne. Stideo sam se stana u komeivim, poeo sam da prezirem roenu majku, preznojavao sam se priuasavajuoj pomisli da bih jednog dana Suzanu morao da dovedem u mojstan, u moju sobu. Krvniki sam mrzeo majku u tim trenucima, dok samzamiljao kako dovodim Suzanu, i kako moja majka sedi u dnevnoj sobi i nepada joj ua pamet da ode nekuda, i mogao sam jasno da vidim kako Suzanasa kurtoaznim zanimanjem gleda njene figurine u mom pseudoLuj plakaru, iboleo me je stomak, boleo me je stomak od tog uasa, od moje nedovoljnosti,od te zaljubljenosti, od tog uzaludnog nadanja da je tako neto, uopte,mogue.

Dok sam bolesno matao o Suzani, Maja je poela da se smanjuje.Sve je odjednom bilo malo. Ona, njena soba, njen krevet, lift u njenoj


29

zgradi, njen optimizam, naivan, sitan poput graka, dostupan uvek, u svakojprilici. Njeni poljupci, nekada tako soni, odjednom su mi postali napadni iobavezujui, a njene nekada tako divne reenice, izgledale su mi, odjednom,samo kao tuan trud da me zabavi. Da primiri ono od ega sam napravljen.Da uutka moju glad prema onome, jedinom to nije mogla da mi da.

to bi rekao filozof- Udaljen od Biti, on eli Imati. Oseala je danestajem.

Te veeri, na uru u Vlajkovievoj, Maja me je vrsto drala za ruku, kaoda u da joj pobegnem. Kao to sam ve rekao, pokuao sam da izvuemprste iz njene male ake, ali uradio sam to nespretno, u nezgodnommomentu. Bio sam mlad i jo uvek nisam imao pojma da je, izmeu ostalog, itrenutak ono to odreuje karakter naih postupaka. U tom trenutku, Suzanaje ula u sobu.

* * *

Kao to sam ve pomenuo, dve nedelje ranije, drsko sam joj bio priao nakoncertu u SKC-u.

Dosada ne postoji. Dosada je opis linosti koja osea, izgovorio sam,poto sam stao pred nju, sa cigaretom izmeu palca i kaiprsta, duvajui jojdim u lice, cupkajui po taktu muzike koja je dopirala iz velike sale SKC.

Pogledala me je zapanjeno, zatim je razmislila nekoliko sekundi, i onda senasmejala. Ma nemoj, rekla je mazno. Njeni zubi su bili krupni, negovani,beli, u njenom osmehu bilo je traka nekog drhtaja nesigurnosti, i to me je jovie uverilo da imam prolaz. Onda me je brzim pogledom odmerila od glavedo pete.

Bio sam spokojan. Na meni je sve bilo skoro savreno. izme pogotovo.Ja sam Suzana.Pruila je svoju tanku ruku, na kojoj je zveckala debela zlatna narukvica,

sa mnogo privezaka u obliku srca, morske zvezde, ribe.Je l to miraz?, pitao sam, pokazujui na narukvicu.Poela je da se smeje, podigla ruku ispred moga lica i poela da zvecka

zlatnim privescima.Da, rekla je, zato i izlazim, traim dobru priliku za, udaju.ta studira?, brzo je skrenula temu.


30

Filozofiju, rekao sam, vodei rauna da to ni sluajno ne zvui kao da setime hvalim. Svi kompleksai sa fakulteta, kada bi odgovarali na slinopitanje, posebno su naglaavali to filozofija, i uvek su pravili znaajnupauzu koja je sagovornika trebalo da fascinira i uplai. Ja sam hteo daostavim upravo suprotan utisak. Da budem gradski frajer i meker kome jevrhunska pamet prirodna stvar, neto uroeno, neto tako oigledno, i netona ta se nikada posebno ne osvrem.

Ma nemoj, pogledala me je kao da je zavitlavam. Kako to da te nikadanisam videla na fakultetu?

Nisi mogla da me vidi, jer ne dolazi na fakultet, rekao sam, povlaeipalcem preko usana, i gledajui je direktno u oi.

Vebao sam za nju taj gest, iz filma Do poslednjeg daha. To, kadBelmondo uradi, to mi je bilo fantastino. Hteo sam da budem kaoBelmondo.

Da, bila sam u Njujorku, kod tetke, mesec dana, pa zato nisam dolazila,rekla je paljivo me posmatrajui.

Nehotice sam povukao rukave kaputa.Istog momenta kroz glavu mi je prola scena iz Kabarea, kad zaljubljeni

siromani Jevrejin, pred bogatom naslednicom, pokuava da sakrije iskrzanerukave svoje koulje. Nisam imao iskrzane rukave, ali taj mali nesvesni gest,taj gest koji je izaao iz sudbine moje porodice, oblio mi je licenepodnoljivom vrelinom. Moje samopouzdanje ljuljalo se kao list na vetru.

Suzana, izvini to kasnim, uo sam glas iza mojih lea.Mladi naih godina, okrznuo me je po ruci, priavi da je poljubi.

Uhvatio je pod ruku. Povukao sam se korak unazad.Znao sam ga sa koncerata i sa beogradskih ureva, bio je sin nekog

bogatog pekara, vozio je motore i skupe automobile, muvao se svuda gde jemogao da bude vien. Bio je jedan od onih koji se nalaze svuda, beznaajan,ali prepoznatljiv, sa novcem koji ga je okruivao taj momak je privlaio,poput svetiljke, sve insekte nonog ivota. Bio je to lepukasti deko, u crnojkonoj jakni, sa uredno nametenom ubom, crvenom bandanom oko vrata,u kaubojskim izmama, to sam odmah video, bio je obuen skupo i nemarno.Imao pobedniki osmeh na licu, koji je govorio da nemam ta tu da traim.

ao, rekao je podiui bradu.Znate se?, pitala je Suzana.


31

Klimnuo sam glavom. On nije nita odgovorio, samo je zveckaokljuevima automobila, gledajui okolo, kao da prisustvuje najdosadnijojsceni na planeti. Njegovo lice nije odavalo nikakav drugi utisak, osim da jesiguran u sebe, sa tom tatinom lovom, tim kljuevima, tim briljivoodabranim i vidljivim statusnim simbolima.

Glupak, pomislio sam. Uobraeni praznoglavac. ta meni fali? Bio samdobro obuen, imao sam nove izme.

Ali, Suzana mu je spustila glavu na rame.Nisam imao vie ta tu da traim. Ova runda nije mogla biti moja.Mahnuo sam u prazno, glumei da sam video nekog poznatog, i urno

napustio scenu. Odlazei, dobacio sam joj da emo se videti na fakultetu.Uinilo mi se da je deki moj odlazak propratio nekim podrugljivimpogledom, ali nisam hteo da reagujem.

Ipak, nisam tako lako hteo da odustanem. ta taj upljoglavac moe da jojkae? Dok sam se gubio u gomili mislio sam samo jedno - Igra tek poinje.Videete vi, tatini sinovi.

* * *

Kad je dve nedelje kasnije ula na ur, pokuao da izvuem ruku izMajine. Uradio sam to nespretno, glupo, kao svaki mukarac, bio je to gestkoji je izgledao kao da elim da je se otresem, da se oslobodim svega to meje okruivalo, da odjednom budem za nju, za Suzanu, potpuno nov, islobodan.

Ali Maja ja bila pametna, sve je odmah shvatila. Samo me je pogledala,onim pogledom koji je govorio da joj je sve jasno, da je razoarana, da je svevidela, da nema potrebe da me bilo ta pita, da bilo ta kae. Zatim je hrabropogledala u Suzanu, koja je treptala u dovratku, mahnuvi mi kratko, brzo.

Maja je onda pustila moju ruku, kao to se puta ono to vie ne moe dase spase, pustila je moju ruku, naslonila je glavu na zid, ostala tako,nepomina, nema, i vie me nije pogledala. Nekoliko sekundi kasnije,ispravila se i otila, ne osvrnuvi se, ostavljajui za sobom ogroman prazanprostor.

Nita ponitava, kae Hajdeger.Bio sam nita. Sve sam ponitio.


32

Ali, bilo je jae od mene.U tom trenutku, pomislio sam samo jedno. Nita nisam kriv, nita nisam

kriv, nisam uradio nita loe. U stvari, bio sam joj zahvalan na tome, Maji, toje bila pametna, to je bila tako superiorna, to je shvatila, to je pustila mojuruku, i to je otila onog trenutka kada je ugledala ono, to ona nikada nijeelela da bude.

Sada znam da Maja nije otila zato to nije bila spremna da se bori saSuzanom. Otila je, jer je znala da bi bilo uludo boriti se sa mnom, i jo gore -da bi bilo isto traenje vremena - boriti se za mene.

Suzana je bila moja nunost, pa je zato meni sve bilo dozvoljeno, teiosam se, da odagnam oseaj krivice to sam devojku, sa kojom sam bio godinudana, i koja me je volela, tako lako pustio da ode iz mog ivota. Onogtrenutka kada mi je prila devojka mojih snova, nedodirljiva i nedostina, taotmena plavua u demper haljini kobaltne boje, ispod koje su se naziralenjene okrugle grudi, devojka za kojom su svi okretali glave, moja krivica jenestala.

Mukarci su vee zveri od ena. Ja sam ono to luim. Adrenalin,testosteron, enilorfin. serotonin, ta god, ona mi prilazi, i ja to ne mogu dapropustim.

Hoe li da se uda za mene?To sam je pitao kad mi je prila. Iskezio sam se, da ne pomisli da je pitam

stvarno, eleo sam da u mom stavu vidi samo moju hrabrost, mojuspremnost da je razoruam i pre nego to pone da razmilja.

Molim?, izgledala je na sekund zaprepaeno, a onda je poela da sesmeje.

Naravno, samo to ove nedelje nemam vremena, rekla je trepui.Stvarno bi se enio? Nije valjda da u ovim ve godinama razmilja o

tome?Ja ne razmiljam. Samo putam moje hormone da oblikuju moj karakter.

Video sam te, i to je dovoljno.I ta si video, mene, u venanici, je l to? koketirala je pijuckajui koka-

kolu.Gde ti je deko?Koji?Onaj iz SKC-a, roker.


33

Nije mi to deko. Mrdnula je glavom i namestila kosu. To mi je dobarprijatelj. Koji me izvodi, kad sam slobodna.

Laknulo mi je. Hteo sam da joj kaem definii slobodu, ali sam odustao,bilo bi to preozbiljno za taj trenutak. Smislio sam neto zanimljivije. Tamansam se spremao da je fasciniram svojim pogledima na savremenijugoslovenski film, novi talas, modu, uticaj motora na savremenu kulturu,kad je u priu, iznenada, upao neoekivani gost. Ka nama se, iz guve udrugoj sobi, probijao Sran. Moj najbolji drug iz detinjstva, Sran, sa kojimsam odrastao, sa kojim sam iao na ekskurzije, sa kojim sam slavioroendane i kod koga sam se igrao.

Nisam ga esto vidao u poslednje vreme. Otkako smo upisali na fakultete,svako je bio zaokupljen svojim obavezama, ispitima, novim drutvom. On jestudirao arhitekturu, radio je mnogo, i ponekad bismo se samo ulitelefonom. Leto je bio proveo u nekom kampu u Americi, tako da smo sevideli samo jednom, im se odande vratio.

Iskreno oduevljen to me vidi, rairio je bratski ruke zagrlio me. Zatim jepriao mojoj Suzani i poljubio je u usta. Bio sam okiran jer se nije izmakla.Naprotiv, uhvatila ga je za ruku.

Ovo je moj deko, rekla je znaajno.Sran je zbunjeno gledao as u nju, as u mene.Pa, vi se poznajete?Da, sa fakulteta, promrmljao sam, pokuavajui da sakrijem totalni pad

tonusa, moje duboko razoaranje, neoekivano ruenje svih mojih iluzija.Suzi, pa to mi je drug jo iz osnovne kole, govorio je Sran, pominjui

nae zajednike trenutke, a ja sam samo mislio kako da se to pre izvuem iztog nepodnoljivog, neoekivanog klina njihove sree, iz te moje ulogeglupaka koji je poverovao da je sam na sceni. Kroz glavu mi je samo sevnulamisao kako sam je, samo nekoliko sekundi ranije, do due, u ali, pitao da lihoe da se uda za mene.

Bio sam poraen, estostruko, na sve naine.Ona se samo kikotala, sluala Sranove prie o naem ebovanju na

ekskurziji na Ohridu, treptala svojim plavim oima, i privijala se uz njega.Koliko ste ve zajedno?, pitao sam.Bilo je to glupo, znam, ali nisam mogao da odolim. Morao sam da znam,

koliko je ta veza ozbiljna.


34

Ljubimo se od kad sam se vratio iz Amerike... poeo je Sran, znaajno,nametajui svoje naoari.

Ali se znamo jo od detinjstva, nastavila je Suzana, neno gladeikamir njegovog dempera.

Znai, ugovoreni brak, odvalio sam.Tako nekako, brate, nasmejao se pobedniki i poljubio je u usta.Hteo sam da umrem.A ja sam je malopre pitao da se uda za mene, rekao sam, da odagnam

nelagodnost, da se iskupim za trenutke u kojima bi mu ona moda isprialada sam je, kao kakav pravi luzer, stvarno startovao.

Je l?Okrenuo se prema njoj i znatieljno je pogledao.I, je l pristala, pitao je sa takvom samouverenou da mi se zgadio.Bilo je u njegovom tonu, u nainu na koji je okrenuo glavu, u krivulji

njegovog potiljka, u napetosti njegovog vrata oko koga se savijala al kragnatog skupog kamirskog dempera, nekakvog nepodnoljivog oseanjasuperiornosti. Pitao je to, kao da se uzdrava da ne pukne od smeha predjadnom idejom da bi, uopte, iko, a pogotovo neko kao ja, mogao nekomekao to je on, da otme enu kao to je Suzana.

Prvi put u ivotu video sam ga u tom svetlu, i sve to smo ikada proivelizajedno, svaki trenutak naeg odrastanja, proiao mi je u sekundi krozglavu, obojen tim iznenadnim, bolnim saznanjem da se on, u bilo komtakmienju sa mnom, ne samo osea kao pobednik, nego da mu je ispod astida se uopte takmii. Da nisam igra iz njegove lige.

Rekla sam mu da, ove nedelje, nemam vremena rekla je Suzanagledajui ga zagonetno.

Sran se slatko smejao, iako nije mogao da shvati o emu ona to govori,ali bilo mu je svejedno, zabacivao je glavu, priao o tome kako se ueleobeogradskih ureva, i kako on i Suzana planiraju zajedniko skijanje uKortini D Ampeco.

Sluao sam ga glumei panju, klimao sam glavom dok mi je, kao nekada,kad smo bili deca - o igrakama, sada do u tanine govorio o performansamanovih skija i vezova, i cipela i staza. I, dok je Suzana ubacivala neto oskijakoj opremi i novim perjanim jaknama ja sam ispijao svoje pie i gledaoih, oboje, sa meavinom zavisti, besa i neukrotive tuge, koja me je svojim


35

koatim, suvim rukama davila za vrat. U toj igri ja sam viak, ne samo zatoto ne mogu nikako da budem njihov partner za taj bezbrian razgovor ostvarima koje ine da se oni oseaju bolje. Nego i zato to ne mogu, nikako,da uestvujem u njihovoj srei. to ne mogu da podnesem njihovu sreu,napravljenu na mojoj nesrei, a da to njih dvoje uopte ne znaju. Priznajem,pod Sranovim uticajem, i ja sam hteo da se upiem na arhitekturu, ali menisu primili. Zato sam otiao na filozofiju - upisao sam se bez problema, a istudije nisu bile toliko skupe. Ne mogu da kaem da me filozofija nijezanimala, ali da me je neko pitao ta nameravam posle da radim, ne bihumeo tano da odgovorim.

Sran je, za razliku od mene, tano znao ta eli. eleo je da postaneslavan arhitekta, eleo je da gradi kue, eleo je da dobija nagrade nakonkursima, eleo je da ivi jedan uspean ivot u profesiji koju voli i koju jeodabrao. Moram rei da sam mu i na tome zavideo. Krupnim koracimagrabio je ka svom cilju.

Ja? Nisam znao ta elim, niti ta bi mogla da bude moja profesija. Jednovreme mi se dopadala ideja da piem lanke za asopise, da vidim svoje imeodtampano u novinama, ali ivot koji sam video u redakcijama, sutinski,nije mi se preterano svideo. Loa pia, sujeta, isprazne rei, polovinost, lanarevolucionarnost, reju - zabava za one koji nisu imali prilike da se zabavljajuneim boljim. Sve to sam radio, ukljuujui i izuavanje filozofije, na primer,izgledalo mi je nedovoljno za stvaran svet oko mene, osim toga bilo jenedovoljno uteno, ili malo i beznaajno, a i dobit od uenja stizala je suviesporo.

Srea stanuje tamo gde nema briga, to sam zakljuio jo kao dete. Tamogde nema bola, ni zavisti. Gde su deije elje na vreme ispunjene. Gde jedobijanje prirodno stanje stvari. Gde nema prebacivanja, kao kod mene. Niizmiljanja dopisivanja i docrtavanja, kao kod Maje.

On, Sran, uvek je bio bezbrian, srean, jednostavno srean, sve mu jeilo od ruke. Sve je kod njega bilo glatko. Zavideo sam mu, privlaila me je tanjegova srea. Imao je sve to sam ja eleo. Ili jo bolje, sve to je imao, ja sameleo. A pored toga, Sranu sam gledao u lea tolike godine.

Sada je jo i ljubio moju Suzanu.Nije pravedno, pomislio sam. Nita nisam mogao da uradim, samo sam u

tom trenutku osetio da neodoljivo liim na moju majku. Ophrvalo me je ono


36

njeno tragino oseanje.Idem po pie, rekao sam, i mugnuo ka vratima. Morao sam da

pobegnem.Napolju je vejao sneg, lepei se za moja usta i trepavice. Hodao sam

Hilandarskom ka Palmotievoj, izduvan, poravnan. Saaljevao sam sebe kaonikada ranije. Bio sam, na trenutak, poeleo da je Maja pored mene, da mikae neku od onih njenih optimistinih istina o jednostavnosti svega podkapom nebeskom, ali ona je bila otila, i to je bila njena najjasnijajednostavnost koju sam mogao da pojmim. Znao sam da mi se vie neevratiti, da nemam vie ime da je vratim, da sam ak i ona emocionalni sitnikoji mi je bio ostao, potroio uludo pred njenim razoaranim oima.

Nisam imao nikoga da me utei. ak mi je i pomisao na Suzanu, sa onimplavim, sivim pogledom, sa onim njenim maznim ma nemoj, odjednombila odvratna i bolna. Ona, kako gladi Sranovu miicu, ta slika je u meniodjednom izazivala gaenje.

Ovo su injenice ivota: bio sam lepi od Srana. Bio sam vii za glavu odnjega. Devojice su me volele i zadirkivale, zvale su me na sve roendane.Imao sam, za razliku od njega peticu iz srpskog. Trao sam, pa sam, zarazliku od njega, bio iva sajla. Bolje su mi stajale farmerke. Plivao sam breod njega. Bolje sam igrao od njega. Mogao sam sa deset metara da ubacimtrojku na Partizanovom koarkakom stadionu na Kalemegdanu, kad hou.Imao sam lepe zube od njega, i nisam kao on, do polaska na fakultet nosioprotezu. Poznavao sam ivot bolje od njega, i za razliku od njega, maminogsina iz fine kue, ja sam bio spreman i da se potuem. On je nosio naoare, janisanu On je, kao mali, nosio ortopedske cipele, ja nisam. Ja sam smeo dapojedem celu ljutu papriicu, bez hleba, za opkladu, on nije nikada.

Pa ipak, gledao sam u njega, poredio se sa njim, i hteo sam da imamnjegov ivot.

Dok sam hodao po vlanom snegu, te noi, mislio sam samo o svojojprosenoj, beznaajnoj, skromnoj sudbini, iji su dometi odavno preciznonacrtani. To, da sam predodreen najvie za drugo mesto, ta god inio,koliko god se trudio, ta pomisao mi je bila nepodnoljiva. Da uvek stiemprekasno.

Sneg je padao na moje vrele ui, a ja sam samo hodao, hodao, hodao.Hodanje, kad celo telo ude u ritam koraka, a koraci u ritam disanja, to je


37

neverovatno umirujue. To sam otkrio te noi, u kojoj sam, iako suvih nogu,u onim izmama, bio potpuno pokisao.

Stavio sam ruku u dep kaputa. Naao sam samo zguvanu autobuskukartu i nekoliko semenki, ostalih od jueranjeg bioskopa. Beograd je biohladan, mokar i negostoljubiv. U prozorima oivienim snegom, gorele susvetiljke. U daljini su se ule sirene hitne pomoi.

Maja je, verovatno, ve leala iroko otvorenih oiju na svojoj crvenojjamboliji, traei nain da definie ovo to se desilo. Sran je Suzani,verovatno, ve pridravao bundu, na vratima, dok su izlazili i kretali kanjegovom novom stanu, sprat iznad onog u kome smo se, kao deca, igrali.Neki su, verovatno, ve duvali, zavaljeni u salonske garniture, na uru,kikoui se na pomen rei pandur. Stonsi su praili I can't get nosatisfaction i sve je bilo ba kako treba. Osim mene.

Znao sam odakle dolazim, ali nisam bio siguran kuda idem.Te noi, odluio sam da posluam dobronameran savet Slinavog areta i

ponem da vozim taksi.Ostalo sam vam ve ispriao.


38

ETIRI

Nemoj da plae, nakaljao sam se suvo.Neu, ne brini, rekla je moja majka, sa osmehom iza kojeg je svakog

trenutka mogla da provali bujica suza.Javljau ti se redovno.Nadam se, rekla je tiho, ovla spustivi dlan na moje rame.Poljubili smo se, kosa joj je mirisala na pivo i farbu za kosu, koa na bebi

sapun.Dohvatio sam putnu torbu i uhvatio se za kvaku. Zastao sam nekoliko

sekundi. Ostala je nepomina, sa svee napravljenom frizurom, u sivoj suknjii demperu, ruku oborenih pored tela. Iza njenih lea, svetlucala je plaviastasvetlost televizora.

Zatvorio sam vrata za sobom.Jo malo sam ostao ispred stana, ne znam zato. Na otirau je stajala

umotana mokra krpa. Pozvao sam lift, i siao na ulicu.Ispred mojih vrata nikada nee biti mokra krpa na otirau, pomislio sam.I, nikada se vie neu vratiti ovde.Moje putovanje ka kraju duge, ka tom mitskom mestu na kome me eka

up sa zlatom, poelo je tada.Sa uteevinom od taksija, smetenom u torbicu od platna, koja je,

okaena na traci leala ispod majice na mojim grudima, krenuo sam daostvarim svoje snove.

U tutgartu, Hegelovom rodnom gradu, nisam traio svetski duh, nisvetski razum, niti sam tamo otiao da saznam neto vie o njegovojdijalektici.

Moj stric, koji je tamo iveo vie od dvadeset godina ponudio se da mipomogne. Naao mi je posao u kafani koju je drao jedan na ovek. Sobzirom da nisam znao nemaki, ako izuzmemo nekoliko fraza Ja vohl, bitte,aber, schnell koje sam, kao i svi iz moje generacije, pokupio iz partizanskihfilmova koje sam gledao kao dete, zatim uvene reenice iz voza - ne naginjise kroz prozor - nicht hinaus lehnen, zatim nae klinake kovanice


39

obertrumebnfontandatnfirer, inspirisane serijom Otpisani i nekolikotermina iz klasine nemake filozofije, koji nisu bili korisni za komunikacijusa stvarnou, prvih nekoliko meseci radio sam u kuhinji.

Bio je to dobar poetak, pogotovo za nekoga ko je, kao ja, bio u panici dane ostane gladan.

Ubrzo sam nauio sam da seckam luk, da pravim kiselu orbu, da mesimmleveno meso za evapie i pljeskavice, da napravim crevca u saftu. Brzosam uio. Lepo je neko jednom rekao da ovaj svet nije napravljen za one kojisve znaju, nego za one koji su spremni da ue. Ja sam bio taj. Gazda je biooduevljen mojom vrednoom. Nemaki mi je iao relativno lako, mislim,nemaki za kuhinju, za kafanu, za sporazumevanje na ulici i u radnjama.

I, svaku marku koju sam zaradio, tedeo sam da bih se to pre otisnuodalje, tamo, gde nema mirisa Srbije, gastarbajtera, prenja, luka i iznutrica,tamo negde, gde je zaista bio ivot za kojim sam udeo.

A taj ivot mogao sam jasno da vidim, a da ak ni ne zamurim. Bila je toslika luksuza iz asopisa, iz filmova, iz Dems Bonda, to su uvek bili ogromnistanovi, skupi automobili, avioni, telefoni, ampanjci, najfinija garderoba,ligetuli ispod palmi, moje slike u novinama. Posedovanje, mo nadpredmetima, nad ljudima. Sve plavue sveta. Oseaj sigurnosti. Putovanja.Brzina, dokolica, punoa, obilje. Novac, ogroman novac.

Posle dve godine u tutgartu, pokupio sam svoje stvari i krenuo dalje.Gazda kafane u kojoj sam radio, sa aljenjem me je ispratio, govorei da udaleko dogurati, i da vrednijeg i pametnijeg deka nije video.

Ne samo da sam vrlo brzo savladao kuvarsko umee, nego sam, poslepaljivog opserviranja celog njegovog kafanskog biznisa, predloio i nekeizmene u racionalizaciji trokova i otputanje nekih konobara koji su ga krali,ali najvanije od svega bilo je to to sam mu predloio da svoj biznis proiri.Nagovorio sam ga da krene sa dostavom srpskih specijaliteta na noge.Posao je krenuo toliko dobro, da me je postavio za direktora novoosnovanefirme, i ak mi dao i procenat od zarade, ali moj put je tek poinjao. Moraosam da odem.

Kao to kae iler - nema niega kao to je sluaj. Ono to nam izgledakao neverovatna sluajnost, u stvari izvire iz najdubljih izvora sudbine.

U narednih dvadeset godina kretao sam se na relaciji - tutgart, Diseldorf,Berlin, Kipar, Moskva, Peking, Singapur, Njujork. Trgovao sam, muvao sam,


40

smiljao sam naine da nekanjeno krim sankcije UN koje su bile uvedeneSrbiji, povezao se sa direktorima naih spoljno-trgovinskih firmi koji susedeli vezanih ruku, setio se Zorana Krntije koji je u meuvremenu postaopolitiar na vlasti i omoguio mi da napravim nekoliko profitabilnih poslovana obostranu korist, i, posle je sve ilo samo od sebe. Nauio sam toliko togaiz oblasti trgovine naftom, metalima, pamukom, kompjuterskimkomponentama, izvebao se u igrama na berzi, i sa nekoliko ozbiljnihfinansijskih srenih obrta, stigao do take u kojoj sam mogao da svoj novaculaem gde god elim. U trideset petoj godini, imao sam prvi milion maraka,i oseaj da je svet moj.

Da. Kao to Ficderald za Getsbija eufemistiki kae da je njegovfinansijski uspeh bio obavijen velom tajne, tako i od mene nemojte traitinikakav detaljan opis moga bogaenja. Ve sam rekao, bilo je tu, sigurno, iloih stvari, ali tei me pomisao da u biznisu ne vlada hrianska moralnost,da je svet, jednostavno, napravljen tako - kao to greke u ukusu nisumogue tamo gde ukusa nema, tako ni mogueg zloina nema tamo gde viene postoji Zakon. Jai pobeuje. Pametniji pobeuje. Strasniji pobeuje.Prevario sam mnoge, ali zar to ne rade svi? Lagao sam - ali zar i sama la nijeveita enja za nekom crtom utopijske nevinosti?

Uostalom, neko e uvek ostati bez izama, razumete ta hou da kaem?Bez obzira da li se radi o nekom deku na tamajdanskom klizalitu, kojiodlazi kui bos, ili o itavim narodima, neko e uvek ostati uskraen. Takofunkcionie svet, na toj matrici. Uhvatiemo sitnog kradljivca, izveemo gana trg, i pokazivaemo prstom na njega. Velikog kradljivca slaviemo kaouspenog oveka, dopustiemo maglovitost njegove prolosti, pod uslovomda njegova sadanjost deluje blistavo, da nas privlai mogunost da se o tublistavost i sami oeemo, da je upijemo, da budemo u njenoj blizini. Ali imali i veliki kradljivac, u stvari, ele isto. Da budu voljeni. Da, u krajnoj liniji,zavole sami sebe.

Naite mi jednog normalnog oveka koji ne eli vie? To je u ljudskojprirodi.

Seam se jedne poune scene iz detinjstva. Bio sam doao sam uautomehaniarsku radnju ika Pere, oca Zorana Krntije. Voleo sam da idemtamo subotom, da gledam mercedese i opele koje je popravljao, da saZoranom ulazim u kola i da matam o tome kako u ja jednog dana voziti


41

neki veliki auto. Seo bih, uhvatio bih volan i udisao miris skaja pomean samirisom duvana, i zamiljao kako putujem na kraj sveta.

ika Pera je bio ovek zdravog humora, i neverovatnih pria. Izvirio bi izkanala, raupane kose, namignuo nam i ispriao neku priu, kakva nijepostojala u itankama, u bajkama, u kolskoj lektiri. Onda bi nam dao pobombonu ili lilihip.

Sluajte sad ovo, rekao je, vadei okoladu sa vrha police s alatom.Podigao ju je visoko.

Zoran je skoio da je dohvati.E, nee moi tako, rekao je.Svojim krupnim rukama, umazanim od kolomasti, prelomio je

neotpakovanu okoladu na dva nejednaka dela, i manji deo pruio Zoranu.Krajikom oka, namignuo mi je.

Da podelimo, rekao je gledajui svog sina upitno.Zoran je nekoliko sekundi sa zaprepaenjem i nevericom gledao

parence okolade u svojoj ruci.Uzeo si vee pare, rekao je ocu na ivici suza.A, koje bi ti uzeo, pitao ga je ika Pera, izazivajui ga.Ja, ja bih uzeo manje, mucao je Zoran.Pa, dobio si manje pare. Otac ga je gledao podsmevajui se njegovoj

lanoj deijoj skromnosti.U stvari, dosetio se Zoran, uzeo bih vee.Pa, to sam i ja uradio, rekao je pobedniki ika Pera.Nadam se da si sad nauio veliku lekciju. Ja sam je nauio. Nisam hteo

manje pare.Rei u samo da je taj trenutak u kome sam prvi put mogao da dodirnem,

da okusim, da pomiriem vlastiti uspeh, i pre nego to sam stigao do prvihest nula, bio toliko omamljujui, toliko uzbuujui, kao najlue pijanstvo.Taj oseaj da sam, napokon, neko drugi. Da mogu skoro sve, da vie nemoram da brinem. Najzad sam mogao sve to poelim. Mogao sam dabudem ovek o kakvom sam oduvek sanjao. Mogao sam da zadovoljim svesvoje gladi.

Troenje novca, za onoga ko ga do jue nije imao, ravno je erotskomiskustvu. Oprezna predigra, uz mnogo uivanja i prijatnih uzbuenja poinjeonog trenutka kada date sebi dozvolu da se malo opustite. Ne poinjete


42

oping sa jahtom ili kuom. Poinje se od malih stvari, od takozvanih malihdoza.

Isprva, moja potroaka glad bila je usmerena na garderobu. Ulazak uskupu radnju, sa mermernim podom, diskretnom klasinom muzikom,elegantnim prodavaicama koje miriu na anel pet, i pultom za plaanje kojije poput kakvog oltara, za mene je bio kao ulazak u Hram, neka vrstainicijacije.

U sebi sam vritao od sree va sam, va sam, dok sam se spolja trudioda ostavljam utisak prirodnog stanja, svakodnevne navike, kao da samoduvek tu, kao da ti savremeni ikonostasi - te decentne police na kojima stojekoulje i demperi, ili cipele, osvetljeni kao da se radi o umetnikimpredmetima neprocenjive vrednosti, za mene i ne predstavljaju nikakvufascinaciju, kao da mi pripadaju po poretku stvari.

Kad se sada setim, ne znam u emu sam vie uivao. U ulasku u Hram, uobredu razgledanja, probanja, biranja, u trenutku plaanja, dok svetenice -prodavaice, sa nametenim osmesima poruuju hvala, gospodine, savreniste, ili u trenutku dok sa stvarima, koje jesu neka vrsta simbolikihoprotajnica, upakovanim u elegantne kese i na kojima lepo pie kolikovredim, ko sam, emu stremim i kuda idem, izlazim napolje. Tu prvu gladzadovoljavao sam malim stvarima.

Kupovao sam odjednom po pet pari najskupljih cipela u istoj radnji. Kaoto vidite, sindrom Pepeljuge nije samo enski sindrom. Odela - Armani,Zenja. Moje samopotovanje se gojilo u tim aseptinim prostorima u kojimasu me nutkali ampanjcem, oblaili mi sakoe, klanjali mi se i govorili dagospodin izgleda savreno, i da nema nikakvog problema, da e mi dosutra izvesti monograme na moju kolekciju Ralf Loren koulja. I da jedvaekaju da im doem opet, da e lino da mi jave im stigne nova kolekcija,koja je, naravno, limitirana, to jest, samo za odabrane.

Neverovatno da i sada, kakav paradoks, govorim samo stvarima!Zamislite dvadeset godina ivota, ispunjenih predmetima, stvarima sa

potpisima, kupovinama, raunima, kesama, kutijama, garantnim listovima!Pobedama. Mirisom novog. Seam se, uglavnom, stvari. Krpa, predmeta,kartica kojima plaam! Gui kaievi. Trusardi donji ve. Barberi jakne.Kamirski demper, kao Sranov. U svim nijansama plave, sive i smee.Runi satovi. Kupio sam nekoliko najskupljih runih satova. Kupovao sam


43

parfeme, alove, kapute, mantile. Govorim, kao to vidite, samo o stvarima,toga se seam najvie. Ne govorim o trenucima, o ljudima, govorim ostvarima kojima sam oblaio sopstvenu veliinu, sopstveni doivljaj sveta ukome, napokon, igram neku znaajnu ulogu.

Nikada ovek nije smislio delotvorniji i jednostavniji nain za pumpanjeljudskog ega. Markice na garderobi, bez obzira o kojoj firmi da se radi, poduslovom da je poznata, u stvari jesu neka vrsta simbolikog peata kojipotvruje da vredite. Zamislite tu semantiku zbrku - na gaama mi pieTrusardi, ali u stvari, poruka mom egu je - Super si. Armani mi poruujeIzuzetan si, Kavali mi je govorio Najlepi si, Prada Ti si genije, Paoti- Ne moe ti niko nita. Kad pogledam u bilo koji od mojih Breitlingsatova - do mog mozga stie samo jedna jedina uzbudljiva poruka Svaka tiast!

Bila je to tatina koja trai neprestano laskanje - ali nisam mogao daodolim. Vaar tatine. Samo sa tuim imenima na sebi, mogao sam da budemoputen. Samo ako je svaki deo mog tela oznaen poznatom etiketom,mogao sam da budem zadovoljan. to vie etiketa, to je moje samopouzdanjevee. Mislim da sam bolji od drugih. Da vie vredim. Da je novac koji sampotroio da se oznaim ne samo unutranja, intimna hrana za ego, nego dase savreno sporazumeva sa svetom oko mene.

I ja, siromaan deko iz slupane zemlje, bio sam rob te globalne travestije.Dress to impress.

Paradoks novca je u njegovom troenju. U vidljivosti, u transparentnostisvega to on predstavlja. Skupo plaeno pravo da se kitim tuim perjem,da budem obeleen tuim slavnim imenima. To mogu samo izuzetni, samooni koji imaju novac. Zato su detalji bitni. Utisak koji ostavljam. Bilo kojaSuzana na svetu da me pogleda, moralo bi da joj bude jasno da sam ja neko.Pored bilo kog Srana na svetu da stanem, morao bi on, a ne ja, da nametarukave svog sakoa.

Razumete ta me je opsedalo, ta je bilo ono to obavezuje? Ako totroenje nije vidljivo, kao da ga nije ni bilo. To sam uio usput, u hodu,gledajui druge, gledajui njihovo penjanje, grabljenje, dokazivanje. U tomljateem svetu koji sam osvajao, ovek postaje vidljiv samo ako se sampotrudi da ga vide. Zato sam kupovao, zato sam se oblaio, doterivao, paziona svaki detalj, pomno pratei ne samo modne urnale, izloge, nego


44

posmatrajui druge, one na koje sam eleo da liim. Mislite da je to enskoponaanje? O, kakva zabluda!

Nije li zapravo ceo savremeni svet napravljen na toj arhetipskoj ljudskojpotrebi da lie, da pripadaju grupi, da ne budu usamljeni? Ceo svetmajmunski imitira modele ponuene u medijima. Imitiranje, simulacija jejedini provereni, uspean model drutvenog ponaanja. Ali, uivao sam utome, priznajem. Oh, kako sam uivao!

Oseao sam se dobro, oseao sam se izuzetno, ne samo zato to sam jaznao da je na meni, svaki put kad izaem napolje, najmanje deset hiljadamaraka, ili evra, ili ega god, nego zato to su to i drugi mogli da vide. to sumogli da primete, to je taj znak novca na meni privlaio ne samo njihovupanju, nego i njihovo potovanje, spremnost da mi ugode, elju da budu umojoj blizini, da budu ugrejani tim neodoljivim sjajem uspeha.

I, na svim mojim poslovnim sastancima, u kancelarijama, u penthausima ina vidikovcima na poslednjim spratovima oblakodera, u hotelima i u biznisklasama aviona, gledali su me sa zanimanjem i privlanou, isto kao to samja gledao one, ije pojave su me fascinirale. To je bila, ipak, jedna udesnakoketerija, drutvena igra u kojoj je postojala neka vrsta emocionalneambivalencije - svako ko isijava isto to i ja, u isto vreme me i privlai, i elimda ga osvojim, pobedim, okupiram, elim da budem bolji od njega.

Negde sam bio proitao da je neka psihoanalitiarka, navodno, otkrila daerotinost novca, i to to uspeni mukarci neprestano trae drutvo drugihuspenih mukaraca, da bi se potvrdili, da bi se oseali bolje, ima, osimegzibicionistike i izvesnu homoseksualnu crtu. Moda na nekomnajdubljem planu, ta teza i ima osnova. Uostalom, uspeh je mukog roda, alito nikako ne znai da smo svi mi pederi. O mojim enama, o njima u kasnije.Govorim istinu, ono to sam video svojim oima, to sam lino iskusio.

Dakle, novac je udo. Veliki novac je veliko udo. Njega uopte ne zanimada fascinira one koji ga nemaju. Jedina misija velikog novca je da fasciniraveliki novac. To je onaj trenutak, kada poinjem da ne primeujem pogledeobinih ljudi, kada me njihova oaranost mojim prisustvom vie ne nervira.Kada mi je, to se njih tie, potpuno svejedno.

mirjana bobic mojsilovic - glad.pdf

Documents