1

Дојна Галић-Бар

ЉУБАВ И ЧЕЖЊА

ПРИРЕДИЛАМирјана Зековић

Б Е О Г РА Д Октобар 2010.

2 3

4 5

6

6

Дојна Галић-БарИстински космополита који је пропутовао планету, вечити заљубљеник

у историју, уметност, археологију, антропологију и друге хуманистичке

науке, изузетни познавалац културног наслеђа људске цивилизације,

Дојна Галић-Бар је и изузетно талентован мултидисциплинарни

стваралац.

Дојна Галић-Бар рођена је у Букурешту, престо-ници Румуније, уочи Другог светског рата. Уместо сећања на безбрижно детињство и најранију младост, у великом пртљагу својих успомена понела је слике бомбардовања, разарања

и прогона. Медицину је дипломирала на Београдском универзитету, а психијатрију, тај захтеван посао лечења људских душа, специјализирала је и усавршавала у Паризу и Чикагу. Као поборник напредних, савремених метода у психијатријском лечењу човека, за равноправност и људско достојанство, без обзира на пол, расу и вероисповест, борила се читавог живота, раме уз раме са својим супругом, америч-ким сенатором Вилијамом Баром.

Др Дојна Галић-Бар била је директор чак три специјалистичке болнице у Сједињеним Америчким Држа-вама. Предавач на Универзитету Илиноис, саговорник, али и аутор бројних стручних телевизијских емисија, часописа и научних студија, др Галић-Бар и данас води активну приватну праксу у Џолијету (у Илиноису, САД), у којој су потражиле помоћ и спас хиљаде ратом траумираних избеглица из бивше Југославије.

7

7

Истински космополита који је пропутовао планету, вечити заљубљеник у историју, уметност, археологију, антропологију и друге хуманистичке науке, изузетни познавалац културног наслеђа људске цивилизације, Дојна Галић-Бар је и изузетно талентован мултидисциплинарни стваралац. Изузетна, школована пијанисткиња, др Галић-Бар је и пасионирани сликар мртвих природа, уља са српским националним мотивима и цвећа, али и писац аутентичних романа-мостова, који на непоновљив начин спајају њену српску отаџбину и савремени свет. Романи првенци Дојне Галић-Бар – „Анђели без лица“ (2004) и „Плави голуб“ (2005), на енглеском и српском, које је издало Удружење књижевника Србије – овенчани су Високим признањем Академије „Иво Андрић“ за посебан допринос књижевном стваралаштву српског народа 2005. и Јубиларном медаљом поводом стогодишњице удруживања књижевника Србије 2006. године, коју додељује Удружење књижевника Србије ствараоцима од националног значаја.

Исписујући ове потресне породичне, али и историјске хронике, Дојна Галић-Бар је, према мишљењу књижевне критике, створила својеврсну српску верзију антологијских породичних романа какви су „Сага о Форсајтима“ и „Буденброкови“.

Роман „Звона и ветар“ (објављен на српском и енглеском 2006. године) наставак је узбудљиве потраге за коренима, прецима и духовним идентитетом, утемељен, као и претходни романи, на бројним истинитим догађајима из раскошног животног искуства Дојне Галић-Бар, али и великим немирима историјске сцене 20. века.

Четврти роман Дојне Галић-Бар „Ана Ли“, према речима рецензетна Петра В. Арбутине, јесте уверљива животна прича о страдању – парабола о злу у људима – прожета узбудљивим и драматичним ситуацијама и малим књижевним трактатима о вечним питањима и усудима који прате људски род на путу уздизања у небо или срозавања у блато. За роман

8

8

„Ана Ли“ добила је највише признање Академије „Иво Андрић“ за животно дело и међународно признање „Српски бренд“ из Брисела.

Романи „Куглица“ и „Кућа сломљених огледала“, са новим приповедачким облицима и новим темама, објављени су 2008. године. У роману „Кућа сломљених огледала“, који је инспирисан животом и делом Камил Клодел, Дојна Галић-Бар гради сневани идеал савремене књижевности, сопствени наративни облик и причу, са мноштвом симбличких значења, заумних и чињеничних рукаваца, који од живота једне од најпознатијих вајарки – сестре песника и дипломате Пола Клодела – и дружбенице, музе и емотивног и уметничког антипода вајара Огиста Родена, ствара универзалну парадигму о животу и страдању уметника, о светом тлу бола уметничког дела и суровом аутоматизму живота несклоног уметности. (Петар В. Арбутина). У роману „Куглица“, према речима рецензента Мирољуба Јоковића, Дојна Галић-Бар је савременој српској књижевности подарила занимљиву галерију негативних јунака који су постали слуге изгубљене историје, деструктивне технологије или обожаваоци култа пролазности и смрти.

За оба романа Дојна Галић-Бар је награђена многобројним књижевним признањима: Фјодор Михајлович Достојевски, 2008. године – за књижевно дело прожето хуманизмом, за успостављање христоликих вредности доброте, љубави и милосрђа у апокалиптичном свету 21. столећа, у коме је осветљавала трагедије женских ликова, њихов усуд и вишеслојност карактера; високим књижевним признањем Академије Иво Андрић, за изванредно достигнуће у 2008. години, за два романа „Куглица“ и „Кућа сломљених огледала“; Кочићевом повељом и Кочићевим пером, у Хилдену 2008. године, за висока достигнућа у савременој књижевности и оданост лепоти Кочићеве речи и мисли, коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, Бањалука – Београд.

9

9

Најатрактивније дело Дојне Галић-Бар је њен седми роман – „Пасија“. Ауторка нам је, документарно убедљиво, исписујући редове повести о сликару и култном фалсификатору Хенриху Антониусу ван Мегерену (1889–1947), понудила јединствену поетску слику – сагу о егзибиционизму (Предраг Р. Драгић Кијук).

У осмом роману „Стрепња“ Дојна Галић-Бар се ухватила у коштац са темом којом се писци нерадо баве, темом старости, уздигла се изнад ње и исписала вишезначне и чудесне симболе сабирања искуства и сусрета са непознатим, а неминовним. Њена јунакиња примабалерина Анабела у старости доживљава најлепше поетске тренутке који плене богатством занимљивих детаља.

Романи „Ураган“ и „Близнакиње“, у којима је ауторка применила нове приповедачке облике, пронаћи ће пут до читалаца у годинама које ће нас окупљати и у којима ћемо увек препознати писца ретког дара чији романи изазивају подједнаку пажњу читалачке јавности и медија.

10 11

12

12

БЕОГРАД, 2004.(на српском језику објављен 2004,

на енглеском 2005. године)

УРЕДНИК Предраг Р. Драгић Кијук

БИБЛИОТЕКАСрпска дијаспора

БИБЛИОФИЛСКО ИЗДАЊЕ

РЕЦЕНЗЕНТЗоран Глушчевић

ИЗДАВАЧИУдружење књижевника Србије

Књижевне новине

Роман

АНЂЕЛИ БЕЗ ЛИЦА

Као човек који умире морао сам да скупим храброст и кажем ти колико

те волим. У свакој румунској ружи осетио бих мирис твог присуства.

Знао сам да волиш тај мирис и за обе сам донео оригинал из Букурешта.

Кад дође време да моје срце заспи то ће ми дати снагу да лакше умрем.

13

13

ЗА ИЗДАВАЧАПредраг Богдановић Ци

ЧЕТВРТО ИЗДАЊЕ

ПРОМОЦИЈЕ РОМАНА:Београд, Удружење књижевника Србије, Француска 7, 10. мај 2004. године

Суботица, Културни центар Свети Сава, 15. мај 2004. године

НАГРАДЕ: Високо признање Академије „Иво Андрић“ 2005. године за посебан допринос у књижевном стваралаштву српског народа у расејању

Волео сам те Розалин, зашто ниси могла о томе да разговараш са мном?

Могла си да бираш у којој ћеш вери да узгајаш нашу децу; ја нисам

тражио да они буду муслимани. Где год да си, желим да знаш да те сада

боље разумем, баш као и самог себе...

14

14

Рецензија

КЊИГА ПИСАНА У ЗАНОСУ

Овде се рађају сцене поетичне љубави и призори ратних страхота: на

једној страни љубав као најдивнији занос, на другој деградирање љубави

у анималну страст у црвеним диктатурама источне Европе.

У бурно доба распада Југославије и грађанског рата на њеној територији (1990–1995), изгледало је као да се цео свет окренуо против Срба: светски медији су нас приковали за срамни стуб, ређале су се оптужбе за ратне злочине,

нечовештва у концлогорима, злостављање цивилног несрпског становништва, жигосали су нас као изазиваче рата и распириваче националне мржње. Заборавили су све наше жртве у Другом светском рату, прогласили нас за геноцидни народ и казнили нас ваздушном инвазијом НАТО-а, обележавајући наше цивилне жртве као „узгредну штету“...

На прсте се могу избројати јавни радници на Западу који су нас узели у одбрану. Међу њима јасно место заузима једна лекарка из САД која се бринула за избеглице пребегле из Југославије у Америку, без обзира на њихову веру и народност, показујући тиме највише моралне и хумане одлике српског рода.

Као резултат тих искустава појавила се ова књига, у којој ауторка диже глас против рата, политике великих сила које свој интерес стављају изнад хуманости, против бесомучног

Зоран Глушчевић

15

15

бомбардовања Србије, против дириговане политике западних медија, који су својим извештајима и коментарима подстицали ратну хистерију против Србије, спречавајући да се чује пуна и права истина о догађајима.

Овде се рађају сцене поетичне љубави и призори ратних страхота: на једној страни љубав као најдивнији занос, на другој деградирање љубави у анималну страст у црвеним диктатурама источне Европе. Књигу прожима вера у идеал духовности и хуманости, спремности да се помогне угроженима, а изнад свега, као духовни путоказ, лебди слика Белог анђела из Милешеве, која симболизује душевне и духовне вредности српског народа и зрачи као магнет који привлачи и саветује припаднике српског народа, не дозвољавајући да се духовно, национално и етички распу, изгубе и затру расејани светским ветрометинама.

Једна родољубна, духовно окрепљујућа књига писана у заносу, трагању за трауматичним искуством прожетим болом, патњом и неуништивом тежњом ка животним лепотама, духовним вредностима и креативном осмишљавању живота. Иако без књижевног искуства, Дојна Галић-Бар га богато надокнађује књижевном инвенцијом, способношћу да гради фабулу, напете ситуације и психолошке трауматизације, да води романсијерске токове, да смело гради апартне ликове и разрешава њихове судбине. Она поседује сјајан посматрачки дар, њени ликови воле путовањеа, али запажају тако проницљиво и продубљено догађаје и церемоније на страном тлу, као да из њих говори прадревна мудрост. Њени јунаци су потенцијални писци – воле да воде дневнике у којима откривају своје најинтимније емоције.

Роман садржи и уметнуту новелу, у којој је описан и један стравичан нацистички злочин против Јевреја, која истовремено представља и психолошко објашњење за трауму једног од њених ликова. Тако се књижевно и психолошко преплићу на драматичан начин, остављајући тешке трагове у судбини преживеле јунакиње.

16

16

Промоција књиге Анђели без лица

Апостол Павле каже: „А када дође савршено, онда престаје оно што је

тек нешто.“ Када се додирне савршено, што само Бог може да додирне,

све гори и човек гори када додирне савршено.

На самом почетку књиге, госпођа Бар бележи ове речи: „Овај роман је посвећен генерацијама у новом миленијуму и свима који верују у Бога, љубав, слободу и хармонију.“ То је посвета ове страшне књиге о појединцу, о српском народу

и о човечанству, књиге о четири породице, о појединцима и народима. У ствари, реч хармонија коју употребљава госпођа Бар упућује на то да ова цела књига жуди за савршеним и сања га. Апостол Павле каже: „А када дође савршено, онда престаје оно што је тек нешто.“ Када се додирне савршено, што само Бог може да додирне, све гори и човек гори када додирне савршено. Мени се чини да је госпођа Дојна Галић-Бар горела стваралачким и креативним жаром док је писала ову књигу. А један наш диван песник, мој пријатељ који је недавно умро, каже: „Када гори човек“ – ја бих у загради додао: када гори писац – „цео свет се греје“. У том смислу и ова књига греје не само српски род, него и цело човечанство. Зашто? Госпођа Галић-Бар тка причу о муци појединца из свога народа, не светећи се другим народима, у чему је највећа снага ове књиге. „Ми смо у сенци страшне косовско-метохијске драме“, говори она свом читаоцу, подучавајући га прошлости и садашњости.

Жарко КоманинСуботица, 15. мај 2004. године

17

17

Каже и ово: „Драги Боже, хвала ти што нам на Косову и Метохији ниси дао улогу убице, паликуће и палицркве, туђа имања да отимамо, боље што смо жртве него крвници.“ А управо највећи апсурд ХХ века је, што ова књига сликовито описује, да крвник тражи од жртве да га обожава.

Дојна Галић-Бар воли Американце, али је зачуђена пред питањем како је могуће да су могли да бомбардују један мали, цивилизован народ, коме осам стотина година трају Хиландар, Студеница, фреске, свети Сава, Његош и све после њега.

Господин Кијук је уочио велелепну снагу ове књиге и породица које се крећу од тоталитарног Букурешта преко тоталитарног Београда до слободног Чикага. Али, ово није књига мржње, реч љубав је њена снага, њена огромна и делатна снага. Ник, један од јунака, каже размишљајући о страшном бомбардовању 1999. године (јер, они су нас бомбардовали и 1944): „Ово искуство ме је скрхало, јер ништа овде није виртуелно, није илузија, нити видео-игра, све је окрутна стварност.“ Као да је неки модерни Достојевски изговорио ове речи.

У нашем страшном времену када хоћемо да мењамо своје претке, када клонирамо своје потомке, ова књига нас враћа колевци, источнику, извору, лепоти… Шта је колевка ове књиге? Није само Србија и српски народ и Београд, Чикаго или Букурешт. Колевка романа је цео свет представљен кроз призму судбине појединца.

Још је један диван замах ове мале – велике историје; Срби, хвала Богу да је тако, никад нису прогонили друге религије. У овој књизи се, без предрасуда, грле једна са другом разне религије – јудејска, муслиманска, католичка, православна.

И није случајно што се наша списатељица вратила својој колевци баш једном болном књигом. Диван, чудесни заштитник српског народа, Бели анђео из Милешеве, лебди и својим крилом закриљује све нас – јунаке ове књиге и народ

18

18

српски. Белом анђелу Милешеве враћају се моћни наши духови као наш земљак Васко Попа у стиховима: „Откуд очи моје на лицу твом, анђеле брате?“ и „Ти ми се преко стотину гора смешиш“. Где год да смо, на нас мотри Бели анђео из Милешеве, као и у овој књизи, животно и светачки, молебно и божанствено.

Поводом ове књиге желим нешто да кажем и о затрављеној истини од Брозових времена до дана данашњег. У разарању српства и ми сами учествујемо, намерно или ненамерно, заједно са Брозовим следбеницима и кумровачким ђацима. На ту заборављену истину о тоталитаризму, о страви времена, када смо, тобож, могли да путујемо у иностранство, када смо могли добро да се хранимо, а од страха се није могло живети, опомиње и подсећа и ова књига.

Господину Кијук је рекао да је српска књижевност овом књигом много добила. Ја бих рекао да је добила не само српска књижевност, већ и америчка и светска књижевност. И ја се захваљујем госпођи Дојни Галић-Бар на овој књизи. Хвала Богу и Христос воскресе!

19

19

РОМАН О НАДИ

За биће постоји само једно значење које представља његову пуноћу, а то је

антрополошко, космичко значење. Ако се изгуби та духовна вертикала,

без ње баш ништа неће имати смисла, па можда ни овај свет.

1.

Тумачити дела стварана у дијаспори, односно у расејању, значи тумачити језик који смо можда и заборавили, значи тумачити себе у огледалу. Дијаспора је огледало матице, као што је и сама матица – огледало дијаспоре. Али, као што се у

огледалу ваша лева страна налази на десној, тако исто тумачити свет расејања значи уважавати посебно фокусирање. Као кад посматрамо познату нам исту, али неисту слику.

За Србе дијаспора има посебан значај због тога што Срби као народ, од момента сабирања у духу, живе своју дијаспору. Срби су једини народ на свету чије се тело налази у матици, а чије је срце изван матице. Срце српског народа се налази у манастиру Хиландару, у Светој Гори, где су се сабирали ум и дух, душа и живот, историја и трајање српског народа. Тај феномен прати цео српски народ. И зато историја дијаспоре јесте историја српског народа и она је недељива. Она траје од почетка тог народа до данас. Трајаће и сутра. Нико не треба да се плаши српског расејања јер оно има свој метафизички значај.

Рекао сам и поновићу, тумачити језик расејања исто је што и тражити трачак светлости у тами. То је један

Предраг Р. Драгић КијукСуботица, 15. мај 2004. године

20

20

заплетен језик, то је ништа друго до расположење душе која почива у тишини. И овај роман којим се ми вечерас бавимо, „Анђели без лица“ госпође Галић-Бар, јесте роман који је изишао из ћутања. Али, то није обично ћутање, то је ћутање које прати бура унутрашњих гласова које је немогуће спутати и који ће кад-тад изићи на видело, као што и јесу, појављујући се као реч, као звук или као слика.

Разуме се, у свету уметности нема дијаспоре. У свету уметности језик је само један. Или јесте уметник или нисте, и због тога нас тај универзални језик обавезује да вечерас са естетског становишта покушамо да дамо одговор шта је то, заправо, тако важно у књизи коју је објавила кућа српских писаца у Француској 7, у својој едицији „Српска дијаспора“.

Књига „Анђели без лица“ писана је модерном методологијом, модерном књижевном техником и зато ће, када се буде појавила на енглеском језику и у Америци, изазвати много већу пажњу читалаца и књижевних критичара, јер је реч о методу на који је англосаксонски читалац навикао. Наиме, роман је писан филмском техником. У њему се смењују поглавља као што се кадрови смењују у филму. Свако од шездесет и седам поглавља уцелињено је за себе, сопственом драматичношћу, па готово свако од поглавља представља посебне приче које се сабирају у целину романа.

2. Живимо у времену које је изгубило сваку врсту моралног компаса, изгубило блискост као врлину и сваку способност саосећања. И зато је право чудо да роман „Анђели без лица“ долази из таквог света, а да представља, у жанровском смислу, љубавни роман.

По принципу спојених судова, једна необичност условљава другу, па је сасвим доследно, логично и природно

21

21

што је у овом роману Дојне Галић-Бар све подређено фило-зофији наде. То је она нада која се не гаси јер је њено полазиште увек у расту, преображају, испуњењу, а не у пуком пролазном задовољењу. То је и разлог што таква нада последња умире у човековом животу, ако уопште умире. Дакле, „Анђели без лица“ није роман о сексуалном животу главних јунака, већ је то роман обасјан еросом који тражи смисао под капом небеском, између два бића, као између земаљског и небеског циља.

Животи књижевних ликова углавном се прожимају, па се неке судбине спајају, а неке раздвајају. Има, међутим, књижевних јунака чије се судбине никада неће сусрести или преплести, али ће оне постојати по принципу парова. У таквим случајевима догађања су детерминисана, догодило се нешто што се морало догодити, иако се ти књижевни јунаци никада физички неће срести. Духовно јединство главних ликова је донекле измењено, без обзира на обратно магнетно дејство, па ће се Дезире и Ник у једноме тренутку срести, помоћи једно другом да разумеју сопствене условљене судбине, сличне и различите у много чему.

Тешко је говорити о поривима, који су досегли сам врх патобиографије, да се на крају ХХ и почетку ХХI века, неко одлучи и усуди да се, први пут после педесет година, врати свом језику, имајући илузију или заблуду да тумачећи свет – најбоље тумачи себе.

Сигурно је да се они који се баве књижевном теоријом неће са мном сложити, јер литература и јесте и није аутобиографија, али „Анђели без лица“ носе у себи много тога аутобиографског. Одлику ове књиге видим и у чињеници да је њен аутор психијатар и да се бави једном необичном самоанализом. Разуме се, нема ничег необичног у томе што се сусрећемо са прозним делом једног психијатра. Ја ћу вас подсетити да је Оливер Сакс 1985. године изазвао највећу пажњу читалачке публике широм света, бележећи своје прозне списе и објављујући повести које припадају оствареном искуству са људима које је сусретао у својој психијатријској

22

22

ординацији. У том смислу, у овој књизи има нешто од интроспекције; она има велики број значењских слојева, али један од њих је, свакако, најскривенији, а то је онај који треба да говори о самоме аутору и писцу који је ушао у авантуру језика, враћајући се језику после једне веома озбиљне – индивидуалне и националне – драме.

Ауторка се вратила свом језику тек пошто су бом- бардовани Београд и српски национ 1999. године, те наопаке године у историји људске цивилизације. Наопаке, јер није тешко замислити како последње три бројке изгледају када их окренете наопачке. Отуда и није нимало тешко доћи до закључка зашто су Србе, на крају прве половине ХХ века и на крају друге половине ХХ века, бомбардовали просвећени варвари.

Тај чин, који је обновио дубоку рану и разоткрио сећања, пробудиће и снове и језик оних који су из различитих разлога, а надасве политичких, морали да напусте завичај у коме је почело њихово детињство, у коме је почела њихова прва молитва, свет за који су веровали да ће им омогућити да живе смислено.

Иако књижевни јунаци живе свој живот, ликови романа „Анђели без лица“ не могу се посматрати изоловано од аутора. Уосталом, тој врсти искуства дугују све прве књиге. Најзад, програмирани распад Југославије, као заједнички пројекат програмираног урушавања Србије, главни је разлог што књижевни јунаци у љубавном роману „Анђели без лица“ носе печате времена у коме живи и писац. Дабоме, писац реагује на стравичан жиг којим би нови варвари да обележе српски народ.

У ауторки романа, која је напустила завичај, утапајући се у емигрантски архипелаг, политичка неправда је покренула годинама потиснуто памћење на свет у коме је започела живот. То је и разлог што се списатељица, после пет деценија удаљавања и туђења од завичаја, враћа српском

23

23

језику, као провородном смислу. Истозначно, враћајући се судбини свог народа, збило се и враћање језику као нека врста обредног купања или крштења. Коначно, делећи колективну судбину опет сатанизованог народа, Дојна Галић-Бар враћа се сопственој судбини.

Зато су то најтрагичније, најболније и најдраматичније странице ове књиге, књиге у којој ће два књижевна јунака, које спаја чиста, права, свеукупна и целосна љубав, бити рањавана догађајима који су пратили судбину српског народа и у рату 1991–1995. и у сукобима на Косову десет година пре програмираног рата. И неће бити случајно што се аутор одлучио да у ту љубавну сагу убаци две сасвим различите, али аутентичне, објективне, реалистичне приче.

Прва прича, о судбини Јевреја у Србији, припада књижевној јунакињи Розалин, која не зна ни своје презиме, која се магловито сећа својих родитеља и која је остала жива у невиђеном погрому који је био намењен Јеврејима у Босни негде 1943. године. Ова прича је утолико занимиљивија што је уткана у љубав двоје књижевних ликова. Она покушава да осветли и друге карактерне особине лица из тог миљеа, то јест народа из кога потичу и ликови који су у љубави упућени једно на друго.

Неко би рекао да за ту, наизглед крајње објективистичку причу, нема места у љубавној повести. Али, управо супротност на којој је заснована драма бестијалности света показује снагу и величину љубави за коју свет обично нема довољно снаге. Судбина јунакиње Розалин је утолико интересантнија што је исписана у време сатанизације српскога народа и, као таква, опомиње.

Она се сећа да јој је отац одведен у концентрациони логор, из кога се никада није вратио, сећа се да су њу и мајку и друге јеврејске породице бранили Срби широм Краљевине Југославије, да су их крили и да су, када су њу и мајку пронашли Немци, српску породицу која их је крила на њене очи побили.

24

24

Ово сведочанство је утолико важније што долази у времену које има потребу за потпуном политичком патологијом, када треба изједначити жртву и џелата, када се све чини да се про- мени историја Европе и када се заокружује напор да се хрватски концентрациони логор Јасеновац прогласи радним логором.

Мислим да је добро, не само из литерарних разлога, што је ова прича уврштена у овај роман. То је био једини начин да се зло и повампирено зло снажно осветле на сцени, уместо да остану само романескне епизоде. И више од тога: добро је што је ова прича у нашем времену нашла своје место у књижевном памћењу јер нас једино она, у тој повести о великој љубави, која је смештена између корица ове књиге, може подсетити да нико више од сведока ове књиге нема права да понавља речи Симона Визентала – према чијем мишљењу су страдања Срба и злочини над Србима, већ само они који су се догодили у логору Јасеновац, потпуно идентични несрећи јеврејског народа у холокаусту за време Другог светског рата.

Ни друга прича у тој љубавној повести, на сличан начин драматична и трагична, није мање занимљива. Реч је дневнику из минулог рата, великог грађанског расула и сукоба између 1991. и 1995. године. Дневник младог Поповића на најбољи начин говори о томе да се баш ништа није могло избећи у ратној лудници, јер је она била планирана, и да се ама баш ништа није могло изменити јер је и патња била програмирана судбина српског православног народа.

3. Дабоме, „Анђели без лица“ не би био љубавни роман када би рат и патња били његови главни мотиви. То јесте љубавни роман од почетка до краја и због тога што нас уводи у једну посебну атмосферу, а то је атмосфера душе.

Атмосфера душе се ретко среће код савремених

25

25

писаца. Магнетна атмосфера је, тим пре, чудеснија пошто се јавља са необичним сновиђењима, и скоро дактилним контактом астралних, праведних, спиритуалних и љубави тако блиских бића. Атмосфера душе је, у ствари, опредмећени свет анђела.

У овој књизи од почетка до краја обитава свет анђела, свет који нас опомиње да је зло увек владало, али да никада није надвладало и да не постоји ниједан други свеиспуњавајући хармонијски смисао – осим смисла љубави. Зато и наглашавамо: нашем језичком искуству, нашем језичком памћењу није стран свет анђела, није стран свет атмосфере душе. Много пре него у другим европским земљама, у једном од највећих искушења у коме се нашао српски народ давне 1371. године, код нас је преведен спис „О небеској хијерархији“ Псеудо-Дионисија Ареопагита. У том јединственом и можда најзначајнијем спису у историји људске интелигенције и темељном делу европске естетике, Ареопагит говори о степенима просветљења и једином систему хијерархија у коме нема места за било шта световно. Уз божанску монаду, ту је тројствена еманација (мудрост, моћ и мир), а потом и девет хорова (чинова) анђела.

Анђеоски свет, дакле, постоји. Он представља неку врсту стожерних тачака космогоније коју опажамо захваљујући реперним тачкама, односно чакрама, како би се то рекло језиком модерног тумачења теоантрополошког бића. Ова човеку блиска анђеоска бића, у девет чинова, од којих сваки има три посебна чина, уселила су се у књижевно штиво о коме говоримо: они су тачно распоређени на почетку, непосредно пред средишњицу саме повести, непосредно затим и, разуме се, на самом крају. Међутим, треба истаћи да се у том анђеоском свету, у ствари, крије потреба за два смисла. Једна је потреба за смислом љубави, односно хармоније и симфоније, јер само онај ко разуме свет анђела, само онај који има жудњу за драгошћу душе и анђеоским светом, само њему могу бити јасни печати и истине неба, воља божија и љубав божија. Онај

26

26

који је изгубио својство жудње анђеоског света, тај никада неће открити смисао божанског рукописа ни смисао истинске љубави под капом небеском.

Други смисао, други сусрет са светом анђела, крије се у потреби саме списатељице да се ослободи или да можда изнова прикрије истину о том свету који никада, па ни када је морала да оде из матице, није напуштала. И зато сви књижевни јунаци имају свог анђела чувара и заштитника. Како потврђује Данило, један од четворице великих старозаветних пророка, и сваки човек има свог анђела заштитника, као што имају и сви народи.

Тако, на пример, како сведочи пророк Данило, који говори о спасењу и доласку Сина Човечјег – арханђел Михаило је заштитник јудејског народа; очигледно да писац ове књиге верује, а има право и на наду, да и српски народ има свог заштитника. Он га препознаје у анђелу који ће га пратити током свих година у свету, у једном анђелу чије ће лице чак заборавити, а кога ће стицајем околности препознати у Милешевском анђелу. А тај Милешевски анђео је оно духовно, суштаствено, астрално биће захваљујући чијем озарењу је, бар ја тако мислим, настао и роман госпође Дојне Галић-Бар.

Чудолики анђеоски свет можемо само да наслу-тимо, као што га и аутор ове љубавне повести само слути. Он је једина одбрана и вера у спасење и у издробљеним и неура-внотеженим временима у којима се нашао и српски национ, као и књижевни јунаци заробљени између корица ове књиге.

И да закључим: не знам ни за једну сличну књигу, не знам ни за један покушај, израз личне храбрости, да се о догађајима из времена ратне помаме, о расистичком ковитлацу, о гротлу и несрећи српског народа проговори речима љубавног романа, који – насупрот хаосу – брани право на хармонију и смисао. „Анђели без лица“ је у сваком смислу роман који брани природно човеково боголико биће правом на симфоничност. За биће постоји само једно значење које

27

27

представља његову пуноћу, а то је антрополошко, космичко значење. Ако се изгуби та духовна вертикала, без ње баш ништа неће имати смисла, па можда ни овај свет.

Дакле, роман о љубави, роман о нади јесте најсажетија одредница књиге госпође Дојне Галић-Бар, који изненађује оствареним ликовима и храброшћу дијалога са светом, који се заогрнуо ретроградном еволуцијом и утопио у социјални дарвинизам. То је и разлог што књига „Анђели без лица“ завређује пажњу оног читаоца који не тражи коначан одговор, већ саговорника коме може да поставља слична питања. За литературу, или дела која претендују да буду литература, то је довољно.

И на крају да кажем неколико речи о самом писцу. Госпођа Галић-Бар важи за доброг, изузетно успешног и даровитог психијатра у Сједињеним Америчким Државама. Међутим, овом књигом, односно одлуком да свој унутрашњи свет подели са читаоцима, госпођа Бар је, хтела то или не, учинила раскид са својом професијом. И утолико бих био слободан да закључим да је, иако знам да је госпођа Бар у Америци уважавана као одговоран психијатар, овом књигом америчка психијатрија изгубила једног доброг лекара, али бих додао да је српска књижевност добила доброг писца.

28

28

Толико је тога лепог и необичног о књизи казано да ја не могу себе да препознам. Волела бих да сваки читалац нађе себе у њој, као што чиним ја када је читам на српском језику, откривајући потпуно нова значења, као да је нисам писала

ја него нека друга Дојна, коју сада боље разумем. Књигу сам првобитно написала на енглеском језику у доба када сам се осећала Американком зато што је мој муж био сенатор, Американац. Он је био моја Америка, он ми је дао срећу, богат, диван живот, а ја сам спавала мирно окружена његовом пажњом и љубављу. Дошла сам у Америку као врло млада, уплашена да ћу бити убијена, јер ми је отац био Американац српског порекла и богати трговац. Четрдесет и пет година живела сам тај учаурен живот. Има вероватно много оних који би ми завидели и много оних који се питају зашто сада имам једно друго, дубље разумевање Америке, после толико година, него што сам имала окружена идеализмом Статуе Слободе коју сваки емигрант прво види када прилази америчкој обали. Та се слика у мени променила од када је почео рат у домовини. Ту своју некадашњу слику ставила сам у једну засебну собу, закључану посебним кључем, као што је један

РЕЧ АУТОРА

Као да је мој Бели анђео из књиге хтео да ми помогне да се излечим. У

животу упознајемо многа лица, нека заоборавимо, нека запамтимо у

свакој ћелији коштане сржи.

Дојна Галић-БарСуботица, 15. мај 2004. године

29

29

тибетански филозоф казао: „Ми верујемо да аждаје треба да закључате таквим катанцем, јер ако дозволите да изађу свашта би се десило.“ У мом животу то је била, психијатријским речником речено – депресија, коју често срећем као психијатар када говорим са нашим избеглицама, нарочито са новим избеглицама, али и са староседеоцима. Постоји природна тежња да све што је страшно и ружно ми на неки начин потискујемо, некад толико дубоко да сами себе лажемо да нисмо били тако несрећни. И, ето, сада смо у Америци срећни и зашто да мислимо на прошлост? Професионално, рекло би се да се већина налази у посттрауматичном стресном разарајућем стању, са симптомима који се јављају код сваке особе која је доживела трауму, толико велику трауму да је оставила ожиљке. Али, пошто је душа била толико страшно рањена, ожиљци су брзо зарасли да би заштитили личност да потпуно не потоне. Без обзира на моје психијатријско искуство, била сам повргнута анализи аналитичара који уопште није разумео ратове. Лежала сам на тој софи – а било је обавезно као дечји психијатар да прођем ту врсту анализе – не знајући да он уопште не разуме шта је за мене значио шести април, шта значи опекотина на мом лицу, како ми је било када сам видела ћерку турског амбасадора убијену, са откинутом ногом. Имала сам седам година и чинило ми се да ме зове да јој помогнем. Нисам јој помогла, због чега је остала грижа савести. Нити ме је разумео када сам му говорила да је то било баш током Ускршње недеље и да је мама спремала боју да у црвено офарба јаја. Није разумео да сам као дете газила мртве људе и коње и кочијаше са проливеним млеком било, да ми је све то изгледало као маска, као лице анђела без лица. Није разумео, можда је мислио да је то моја фикција. Чак сам једном питала своју сестру: „Дина, да ли сам ја то измислила или смо стварно у то доба, у априлу 1941. године, са једне велике грађевине, која ме сада подсећа на зграду нове телевизијске станице, да ли смо ми са те огромне петоспратнице, која је била преполовљена и горела у ватри коју и данас осећам, чуле глас мушкарца који је певао оперску арију јер је знао да ће изгорети и можда је

30

30

то лудило од страха помогло да се све тако заврши оперском аријом.“ Готово да нема опере која је извођена у Чикагу да је нисам слушала, али ми се тада некако увек прво јављала та слика, мисао о том човеку и оперској арији коју је певао. Иако је полако потискујем све ове године, ништа није помогло да заборавим ту сцену.

Завршила се моја анализа и мој живот у Америци је био, као што сам већ рекла, врло срећан до рата у Босни, који ме је веома потресао, али који уопште нисам разумела јер сам долазила из Југославије коју сам прихватила као дете и као млада девојка. Можда сам живела у заблуди, можда нисам имала довољно знања и искуства, али је то било моје осећање Југославије – заједнички живот и материјална стабилност. Тада сам се питала: зашто и ко? Ко хоће рат и зашто се то дешава? Ни данас немам одговор, верујем, као ни већина нас.

Нажалост, у време такозваног ослобођења наше државе и револуције, као дете, волела сам идеју – да смо сви једнаки, да сви имамо подједнака права. Тада ми је то дивно звучало, иако сам у разговорима код куће слушала да је све то у ствари утопија. Тај део такозване револуције, која је после тога дошла са друштвеним променама, створио је трауматски ефекат у мени. Мој аналитичар, као што сам већ рекла, није разумео како је то утицало на развој једног детета; није разумео да је било забрањено мислити, да је било недозвољено писати шта осећаш, да је мом зету, који је био врло познати сликар, било забрањено да слика и излаже своје слике.

Ви сте много млађи од мене, јер ја сам бака, имам три унука. Нисте били још рођени у то време да бисте знали какав је живот могао изгледати када сте се плашили да би ваши пријатељи, иако сте им у поверљивом разговору открили неку тајну, могли да кажу: „Она не воли ову државу“. То би био крај, завршили бисте у затвору. Ово још никоме у Америци нисам испричала, чак ни сину, то је знао само мој муж. Моја фамилија зна да сам са непуних тринаест година била у затвору као „противник народног режима“. А колико сам ја могла тада

31

31

да знам о политици и револуцији!? Била сам врло религиозна и то ми је помогло да преживим бомбардовање, да преживим рат. Само сам се молила и писала приче сама себи да бих преживела тај страх. Била сам у том затвору десет дана. У соби смо чучали, као у возу у коме су били сакупљени и сабијени Јевреји, о чему ћете прочитати у 22. поглављу ове књиге. Нисам хтела да једем, али не зато што нисам била гладна, већ зато што су храну доносили Немци заробљеници. Мислим да можете да схватите конфузију у глави наивног детета; ја сам Српкиња, која је као дете страдала четири године, а храну ми доноси заробљеник, он ме храни. Нисам хтела да једем. Како могу да се развијају ваш интелект и ваша душа у таквој средини? Можда је то разлог што касније, у Америци, нисам могла да пишем, чак и да сам сачувала знање српског језика. Један део мог мозга чувао је светлост српског језика. Сваки део мозга има свој центар за језик, али тесно повезан са емоцијама и страхом, и ја нисам могла да пишем, нисам могла слободно да напишем ништа о ономе што сам дубоко осећала и што је моја креативност могла да понуди.

Као да је мој Бели анђео из књиге хтео да ми помогне да се излечим. У животу упознајемо многа лица, нека заоборавимо, нека запамтимо у свакој ћелији коштане сржи. Нисам много лица памтила до сада, осим лица моје породице која могу живо да видим и да сам слепа. Дошла сам поново у своју земљу и поново препознајем та лица; у господину Кијуку и господину Команину. Данашњи дан је почетак стварног излечења моје трауме, када су ми ови дивни писци подарили ово поподне и када сам први пут ушла у манастир Крушедол. Први пут сам осетила манастир, не цркву. Рекли су ми: „Први пут када уђеш у манастир пожели нешто, али немој то да кажеш.“ Ја нећу да кажем шта сам пожелела, али ако ме је мој Бели анђео слушао, судбина наше домовине биће боља. Моје друго лечење је била посета „Бранковом колу“. Ми имамо много великих умова и истинских уметника у нашој домовини. Господин Грујичић, директор „Бранковог кола“, најбољи познавалац живота Бранка Радичевића приредио нам

32

32

је неколико сати најлепшег говорништва о Бранковом животу, рецитујући нам његове песме. Увек ћу то памтити. Отишла сам до извора, лековитог извора, и пожелела да изоштрим свој слух како би слушала најлепшу мелодију српског језика. Ја нисам писац, а ова књига је била намењена мом лечењу и зато је написана на енглеском. Завршила би негде у компјутеру и ту би остала. Пошто пишем ноћу, можда би је киша и грмљавина обрисали и тако би нестао један део мог света. Писала сам књигу три године и многи који су били упознати са мојим радом плашили су се да ли ће мушкарци моћи истински да разумеју душу једног женског писца, који пише о љубави. Али, исто тако може да се постави питање да ли жена може да схвати како мушкарац може да воли.

Међутим, ако имате искуство које су вам донеле године, које ја имам, и искуство моје струке и моје душе, топлину коју осећају и моји пацијенти, сакупићете око своје идеје пријатеље и истомишљенике.

Враћам се. Ово је четврти дан како сам овде и питали су ме на разним телевизијама како се осећам пред повратак. Ја не мислим да сам икада отишла и имам утисак као да вас све познајем годинама. Већ четири ноћи не спавам. Разговори, речи, слике живо трају у мени, непрестано, са свим узбуђењем које ви уносите у мој живот. И када видим звезде на неком другом небу, писаћу и даље мислећи на овај тренутак.

33

33

ОдломакНИК ВАЈА СКУЛПТУРУ РОЗАЛИН И СЕЋА СЕ НАЈЛЕПШИХ ДОЖИВЉАЈА С ЊОМ(„Анђели без лица“, 54. поглавље, стр. 303)

Овај роман је посвећен генерацијама у новом миленијуму и свима који

верују у Бога, љубав, слободу и хармонију

„Мила моја жено и сестро, зар ти није чудно да су се седамдесет и осам дана житељи овог града сакривали у оним истим пећинама у којима си се и ти као дете крила за време нацистиског бомбардовања? Невероватна је подударност да

су прве експлозије које су пронеле страх над Београдом 1999. године одјекнуле непосредно пре Ускрса, у време Велике недеље, баш као и 1941 године. У престоници, као и у другим живописним градовима у Југославији, а нарочито на Косову, употребљене су најмоћније бомбе и оружје, а све су правдали хуманитарним разлозима. Какав парадокс, драга Розалин. Увиђаш ли последице и схваташ ли зашто ми рука дрхти док клешем твоје лице?

Сада боље разумем зашто си због ужаса који си тако млада искусила у рату патила целог живота и зашто ти је музика била једина утеха. И Срби су певали, али из пркоса. Они су однели победу у духовном смислу, пошто су били недужни родољуби и хришћани, а не терористи и убице. Све те песме на уснама чине да у људским срцима превладају понос

34

34

и стрпљење, а не бес. Ово је истинска победа, а не пораз једног малог народа из којег потичу наши корени.”

Ник се сетио својих и Розалининих посета једној малој капели која је добила име по светици, светој Петки, заштитници многих Срба. Једноставно и без икаквих украса, ово божанско место било је, као и њен живот, скромно, али моћно у духовном смислу. Танке воштане свеће које су ту остављали посетиоци свих вероисповести биле су једини извор трепераве светлости, чији се одраз видео на каменим зидовима без прозора. У једном углу, налазио се дубок приро-дни бунар, који се сматра светим и чија вода исцељује. Сред ове једноставности, човек се осећа ближим Богу.

Да ли сам ту музику, молитву Богу, чула у ваздуху или у себи? Да ли смо сви ми луталице у овој галаксији? Постоји ли само једно или више места на којима се рађамо и умиремо у различитим универзумима у које доспевамо путујући и трагајући за нечим што у свету не можемо наћи?

Зашто док старимо све више причамо у молитвама са онима које смо волели и изгубили? С мајкама и очевима на које личимо. Тражимо и да нас штите и воде у непознато. Наш страх се смањује док их држимо за руке или осећамо њихов додир. Такав сусрет добродошао је у страним и далеким вртовима, испуњен слаповима мирисног цвећа.

35

35

36

36

Роман

ПЛАВИ ГОЛУБУ руци је имала процветале цветове трешње. Пустила је да их

поветарац однесе. Летели су, као лептири преко реке и изгубили се у

зеленилу шуме у миловању заласка сунца.

БЕОГРАД, 2005. (на српском језику објављен 2005,

на енглеском 2006. године)

УРЕДНИКПредраг Р. Драгић Кијук

РЕЦЕНЗЕНТ Жарко Команин

БИБЛИОТЕКА „СРПСКА ДИЈАСПОРА“ БИБЛИОФИЛСКО ИЗДАЊЕ

ИЗДАВАЧ Удружење књижевника Србије

ЗА ИЗДАВАЧАПредраг Богдановић Ци

37

37

Голуб је још увек стајао код врата. Поново га је благословила светом

водом, помиловала његово плаво перје и рекла: “Завршила сам писање о

твојој судбини. Помогао си ми да завршим најболнији део мојих записа и

да олакшам тежину свог губитка...

ТРЕЋЕ ИЗДАЊЕ

ПРОМОЦИЈА: Удружење књижевника Србије, Француска 7,19. септембар 2005. годинеО књизи говорили: Жарко Команин, Тиодор Росић, Предраг Р. Драгић Кијук

Вила „Јелена“ – четвртак, 8. септембар 2005. годинеО књизи говорио: Бошко Обрадовић

НАГРАДЕ: Високо признање Академије „Иво Андрић“ за 2005. годину (за посебан допринос књижевности српског народа) и

Јубиларна медаља Удружења књижевника Србије поводом стогодишњице удруживања књижевника Србије 2005. године, коју додељује Удружење књижевника Србије ствараоцима од националног значаја

38

38

Рецензија

ПОРОДИЧНА САГАЗвона завичаја, чуда свеца Острошког, заносна писма ауторке и њеног

ментора, потресна сведочења избеглица и надасве бол душе и бол

љубави – уносе светлост и наду и у роман и у вештачку душу савременог

човечанства.

После чудесног романа „Анђели без лица“, Дојна Галић-Бар је написала други роман „Плави голуб“. То је моћна и узбудљива сага о појединцу, о породици, о народу. На више стотина страна, Дојна Галић-Бар исписује модеран, српски и европски

роман, пун бола, емотивног набоја и патоса најплеменитијег кова. Кроз роман, као преко велике реке, плове многи ликови, насликани живим бојама, руком истинског мајстора.

Дојна Галић-Бар прича причу о другима, заправо причајући причу о себи, о удесу и судбини свога брата Миро-слава и своје породице. Закопана истина о жртвама Титове диктатуре, која је, и после шездесет година, још затрављена и сахрањена, у овом роману поново ниче из земље и времена. Дојна Галић-Бар нам „Плавим голубом“ поручује: истина не може да трули, истина излази на сунце кад-тад.

Ауторка је у роману „Плави голуб“ и песник и патник: песник који тка потресну причу о свом брату и патник кога боле ране и свога рода и човечанства.

Својим сећањима, она ствара нову стварност и на књижевној мапи српске литературе гради снажно прозно

Жарко Команин

39

39

здање. Заносно и златно грумење сећања у „Плавом голубу“, фини емотивни наноси и приповедање из срца, породили су роман какав се још није појавио у српској књижевности. Однос крвника и жртве, прогонитеља и прогањаног, писац је приказао с изузетним осећањем за психолошко и дубинско ткање људских осећања. И сам писац је истовремено јунак романа, и то јунак једног доба зла, мржње и смрти. Истовремено, пишчев сан о свету без мржње и пишчева енергија љубави „која никад не престаје“ преплављују и роман и страву времена. Звона завичаја, чуда свеца Острошког, заносна писма ауторке и њеног ментора, потресна сведочења избеглица и надасве бол душе и бол љубави – уносе светлост и наду и у роман и у вештачку душу савременог човечанства.

Дојна Галић-Бар спретно, и свесно, у роман уноси све што јој је под руком, а роман, при том, остаје целина, јер је све у њему, као и у животу, повезано са свим, све је у складу с Богом и Логосом овог необичног романескног космоса.

Плави голуб, који се појављује као визија изгубљеног брата, представља сан о помирењу, о праштању и љубави, а не жељу за осветом и мржњом.

У роману најпотресније делује тужбалица сестре за невиним братом, који је, у намештеном процесу, осуђен и погубљен. Та тужбалица сестре Ураније, која даје трагичан тон и лепоту овој књизи, траје шездесет година, вечна је, јер представља болну исповест целог једног изгубљеног покољења. Тако Дојна Галић-Бар долази до књижевног бола који непрестано клија из самог живота.

Све је у овом роману повезано: прича у причи, сеоба народа са земље, сеоба себе из себе, своја и туђа сећања.

Стога је само срце причања овог романа – истинитост причања и пуноћа доживљавања. То чини овај роман савременим и модерним, не само у српској књиже- вности. Прочитајте овај роман-реку, јер дира људско срце.

40

40

РОМАНЕСКНА ПОЛИФОНИЈА

Са његових страница провејавају достојанство живота, човекољубље,

идеал слободног појединца, сестринска љубав према ближњем и

материнска љубав према отаџбини.

Племенита доброта и чежња ка идеалима љубави сплели су романескну полифонију Дојне Галић-Бар „Плави голуб“. За госпођу Бар уметност је као молитва – она је огледало наше душе. Наспрам тоталитарне хетерономне идеје

највишег добра, ова списатељица је у славолук хуманизма уплела начела слободног појединца.

Њен роман је написан техником колажа. Љубав емигранткиње, лекарке, и америчког сенатора је један сегмент тога романа; реминисценције на породично страдање под налетом комунистичког етатизма, други; дневнички записи и писма трећи сегмент. Овај роман, према ауторкиним намерама, тј. њеној интенцији и основним идејама, може да буде епистоларни, али и роман-дневник, роман-хроника и, напокон, аутобиографски роман. Тематско-мотивски гледано, он је друштвени, породични, сегментарно љубавни. Нема ничега у овом роману, писаном с тачке гледишта приповедача као неутралног посматрача, тривијалног, лаког, забавног, површног. Са његових страница провејавају достојанство живота, човекољубље, идеал слободног појединца, сестринска

Тиодор РосићУдружење књижевника Србије

Библиотека „Српска дијаспора“,Београд,19. септембар 2005. године

41

41

љубав према ближњем и материнска љубав према отаџбини. Може се, зато, с правом тврдити да је „Плави голуб“ отворена полифона романескна творевина. Он је школски пример књижевне деконструкције са којом, књижевнотеоријски, ауторка и не мора да буде упозната.

Један подтекстуални исечак овог романа гради спекулације о комунистичком једноумљу, због кога је јунакиња избегла. Десило се то након братовљевог погубљења, после намештеног суђења. Јунакиња је емигрирала јер је и сама била изложена животној опасности. Све се то, наравно, логично надовезује на претходни роман Дојне Галић-Бар „Анђели без лица“, чија се радња привидно дешава у Румунији, а истински говори о комунистичком безакоњу у ондашњој Југославији. Други подтекстуални сегмент чини љубавно-породична прича, трећи романа припада научним сферама, четврти чине погледи на ововремене догађаје и грађански рат у Југославији – прецизније, погром нашег страдалог народа, расејаног на све четири стране света. Тај сегмент успоставља природни мост љубави према завичају, која никада није била угашена већ само потиснута, а која је новијим догађајима испровоцирана. Ауторка се супротставља медијској патологији и неистинама о нашем народу пласираним у медијима.

Као свом роману, као палимпсесту, Дојна Галић- -Бар евоцира недавну једноумну прошлост и доводи је у везу са садашношћу. Она користи документ, сведочанства, писма, дневничке записе. Ликове психолошки боји, мотивацијски прелама кроз призму измаштаног, ствара визију нечега што је могло да се деси а није, али и нечега што се није десило, а могло је да се деси. То се лепо огледа кроз писма уреднику. Изузимајући само једно, сва су измаштана. И то једно писмо доведено у нов контекст изгубило је првобитна комуникацијска својства и добило примарно нова – естетска.

Романескна полифонија Дојне Галић-Бар, ма колико тематски и грађом хетерогена, обједињена је функци-оналном контекстуализацијом грађе у кохерентну целину.

42

42

Ова романескна творевина је школски пример постмодерног романа, али и евокације с естетском функцијом. Није, наиме, свако постмодернистичко преузимање цитата или документарне грађе естетски релевантно. Констектуализовани елементи које је преузела госпођа Бар нарушавају првобитне и у новом контексту попримају нове функције. Зато је овај роман успео. Релевантан је језички, јер су језички нивои функционално естетски. Успео је и захваљујући занимљивости фабуле, у чијем је подтексту визија плавог голуба, тј. визија убијеног брата, што је парадигматично за Србију чију је младост комунистички режим убијао на разне начине. Успео је обликовно, где се постмодернистичким мозаичким преплетањем грађе и цитата гради обликом разграната, полифона творевина. Успео је психолошки, јер је аутор и врстан психијатар.

Овај роман у својим визијама љубави и слободе није роман мржње, идеолошко-политичке искључивости и националног раскола. Нема у њему ничега острашћеног, тенденциозног. Има душевног, праштајућег, милосрдног. Овом роману, писаном љубављу, читалац мора узвратити љубављу.

43

43

НА ТЕРАЗИЈАМА ПРАВЕДНОГ ЈОВА

Разуме се, то надначело љубави, којим се руководе сви књижевни јунаци

ове повести, има и свој посебан смисао, јер онај који има потребу, онај

ко је у жудњи за љубављу – он се једини ослобађа природног мрака.

„Каква је твоја душа – такво је твоје писмо“, кажу свети оци. И чини се да се никада тачније таква мисао није односила ни на кога другог колико на ауторку књиге о којој вечерас говоримо. Доиста, каква је душа – такво и јесте писмо,

зато се и не треба чудити што се писмо књиге „Плави голуб“ бави, пре свега и једино, човекобожном цивилизацијом, свим њеним страхотама и претњама, па тако и психолошким преживљавањима јунака у таквој цивилизацији, њиховим ломовима и патњама. Ваљда је то једини разлог што скоро да нема књижевног лика, од прве до последње странице, коме ауторка није посветила танану пажњу, мерила га на јововским тасовима, и левог и десног, и праведног и грешног, тражећи у њиховим поступцима жудњу за смислом, како сопственим – тако и живота једног народа.

Управо је то разлог што је садржај наметнуо форму, а шта то значи? Иако роман спада у онај жанр који трпи сваку врсту промене, у овом случају имамо посла са једним давнашњим жанром, у много чему заборављеном повешћу. Дојна Галић-Бар је исписала повест о људским судбинама. Ако бих морао критички да процењујем овај, условно речено,

Предраг Р. Драгић КијукУдружење књижевника Србије Библиотека „Српска дијаспора“, Београд, 19. септембар 2005. године

44

44

роман, рекао бих да је повест „Плави голуб“ сведочанство о успењу и суноврату сваког човека, јер нико није летео ко није пао и нико није пао ко се не може подићи. То би била најкраћа вредносна одредница повести госпође Бар.

Али, разуме се, у том броју, у мноштву значењских пројеката, значењских планова ове полифоне књиге, могуће је издвојити оне који су најважнији или се нама таквима чине. Посебно занимљив значењски слој ове књиге представљају веома тачни документаристички извештаји, односно исповести српских избеглица.

„Плави голуб“ је књига богатог садржаја, књига о којој би се могло говорити на најразличитије начине, јер она захтева и најразличитије интерпретативне приступе. То је књига која садржи одељке о времену, о смрти, који представљају праве трактати о времену или о смрти. Такође би се о овој књизи могло говорити и са становишта покушаја одгонетања симболичког и метафоричког значења, пошто осим важећег документаристичког исказа, ова књига доноси и значењске слојеве особене пишчеве имагинативности, која надмашује време којим се аутор бави.

Нарочито бих желео да истакнем да стожерну тачку у књизи „Плави голуб“ представља апологија љубави. Разуме се, то надначело љубави, којим се руководе сви књижевни јунаци ове повести, има и свој посебан смисао, јер онај који има потребу, онај ко је у жудњи за љубављу – он се једини ослобађа природног мрака. Ослобађајући се тог природног мрака, јунакиња овог романа се ослобађа и заробљености сопственом биографијом, истовремено дешифрујући живот, на једном литерарно врло занимљивом феномену, када прошлост сустиже садашњост.

И доиста, у овој књизи прошлост сустиже садашњост књижевних јунака. Али, та прошлост ослобађа књижевне јунаке једног напрегнутог психолошког стања, она их исцељује, она им враћа смисао живота и она, како то каже

45

45

главна јунакиња Уранија, чини могућим да се све у животу може превазићи. И зато, у једном тренутку, главна јунакиња дословно каже: „Тако ја побеђујем пролазност, сине мој.“ Исто важи за све књижевне јунаке, сви они су заробљени прошлошћу која сустиже садашњост, као и јунакиња и њен син, који су, због разних политичких траума, морали да напусте земљу којој припадају. Тако и њега, сина, који је одрастао у другој средини и попримио друге навике на исти начин сустиже прошлост. Али, иако и сам постаје заробљеник те прошлости коју не познаје, он пристаје да се врати земљи отаца, земљи предака, земљи језика своје мајке и тако, на неки начин, и самом себи. Тај феномен припадности, веома драматично и вешто, списатељица је обрадила у дијалошкој форми, тако сместивши динамику суштине (садржаја) у динамику форме. Такође, дијалог којим се завршавају та борба и искушење омогућава нам да схватимо да смо само у тој љубави, која нас очекује у земљи предака, у повојима који нам доносе смисао. Најзад, једино се у љубави предака налазе повоји милосних тапија. Утолико пре, књижевна јунакиња ће тај разговор са сином завршити поруком: „Ово је твоја земља, сине мој.“

Ту реченицу јунакиња овог романа изговара после педесет година изопштења. Није потребно да до детаља покушамо да објаснимо читав свет разних полифоних исказа који се налазе у књизи која је вечерас предмет наше и ваше пажње, али ако бих морао да се покушам да одгонетнем симболички и метафорички свет књиге „Плави голуб“, онда бих морао да признам да у њој постоје два свеприсутна симбола.

Једно је симбол звона, који није случајно доследно спроведен од прве до последње странице ове књиге. Звона имају значење контакта са подземним светом и то је ваљда једини разлог што јунаци ове књиге воде дијалог са онима који су напустили свет искушења и са онима који више нису међу нама. То је и заједничка нит књижевних јунака у овом роману и ту духовну светковину потврђују следећи односи: Уранија

46

46

са Билом, Андреј са својим родитељима, Јан са Андрејем или Уранија са својим братом Мирославом.

Други свеприсутан симбол је симбол голуба, који скоро у свим цивилизацијама света и религијама означава, између осталог, душе праведних. Истовремено, свет симбола најбоље објашњава карактеризацију, односно карактерне одлике свих књижевних јунака ове повести. Наиме, они имају карактеристике које означава баш овај симбол. Сви се они могу препознати по чулности, по инстинктивности, по нагону, али се они утемељују и одређују једино у духовном својству.

И ваљда је то сасвим природно што ће, онда, одређујући се у духовном својству, баш они, као и тај симбол који их укорењује и у коме траже одгонетку света, моћи да спознају духовност и душе праведника. И то је пресудан разлог, а по суптилности и најважније одређење, које књигу госпође Дојне Галић-Бар чини књигом о брату.

Реч је о судбини брата књижевне јунакиње, који је завршио у казаматима „црвене куге“ која је прешла преко српског народа, као највећи инквизиторски маљ у његовој историји. Тог маља смрти, који је на хиљаде младих уништио, који је изглобио, израњавио српски народ, никада се не могу ослободити српски комунисти и њихови идеолошки следбеници до данас. То је страдалничка истина о седамнаестогодишњем брату Мирославу, једном од многих пострадалих у Србији.

Грађена на паралелизмима, повест „Плави голуб“ нас суочава и са другом стожерном тачком романа, тачније двоједним феноменом. За разумевање ове књиге то је важно и незаобилазно начело. Утолико нам је и јасније зашто се повест „Плави голуб“ у целини бави питањима смрти и живота. Чак и када нема одговора, наративни субјект поставља та теистичка питања, иако она у нашем времену припадају искључиво свету литературе и филозофије.

Али, зашто су то незаобилазна питања ове

47

47

повести? И зашто ово јесте, изнад свега и пре свега, књига о брату? Рекао бих: баш због тог метафизичког изазова пред којим се налази сваки појединац. Јер само онај који љуби брата, како то вели свети Јован Богослов, зна да је прешао из смрти у живот.

48

48

Дојна Галић-БарУдружење књижевника Србије

Библиотека „Српска дијаспора“, Београд, 19. септембар 2005. године

Ја не певам и не знам да свирам гусле саткане од анђела, које су вековима преносиле нашу историју страдања, али и наде. Ја пишем истину о народу коме припадам и на који сам поносна. Он је достојан дивљења и поштовања, мој народ

теран столећима на вешала, на стрељања, на јунаштва, на сузе мајки за изгубљеним синовима, на глад, на истребљење, сеобе и протеривања, на горки живот за време нациста и диктатуре режима, верског рата, гоњен не само сабљама, модерним бомбама, него и ватром пакла. Том народу ја припадам и волим наше домове и ливаде, наше цркве, манастире, нашу веру, славу, православље и знам да нас нико не може уништити док нам кандила горе и чује се молитва Богу, Христу и нашим свецима. Драго ми је да припадам том народу о коме пишем.

Преко десет хиљада избеглих Срба из Босне, Херцеговине, Кордуна, Косова и Метохије, које сам видела у својој ординацији, део су тог трагичног дела историје. Са њима сам делила бол страдања невиних и тешкоће прилагођаванја новој домовини, која их је топло примила.

Када су прогонили Србе са вековних огњишта њихових предака, све су им узели, али нису могли да убију

РЕЧ АУТОРА

Слушајте песме завичаја, звона манастира и цркава, чујте глас Бога,

он је у вама и никада вас не напушта. Садите свети босиљак – мирис

весеља и туге. Садите свети босиљак – мирис весеља и туге.

49

49

молитве, љубав за отаџбину и чежњу за њом, топлину и велико срце опроштаја.

У охлађеном пепелу порушених и изгорелих цркава, домова, школа – Срби емигранти граде нову цркву у Кравици и другим општинама и местима, граде универзитете, домове, музеје, зидају порушене мостове. Тако је у свим деловима Србије.

Ми се лечимо у помагању и давању, градимо и напредујемо, ми не рушимо и не палимо, ми не убијамо децу и не живимо у освети и мржњи, јер нас тако уче Христ и традиција нашег народа и мајки.

Као плави голуб у овом роману, сви племенити, невино убијени родољуби јављају се у нашим сновима, они су у сенкама шума на небу изнад наших светиња и подсећају нас да не заборавимо наше корене, да помогнемо и посетимо отаџбину, ма колико да смо далеко од ње. Они су наша светлост на стази постојања и савест човечанства. Слушајмо их и не заборавимо!

Судбине племенитих душа, истераних са огњишта домовине, деле своје дневнике живота у терапији и повратку родном крају. Ти дивни, несрећни људи су ми дозволили да у овом роману прикажем њихове животе. Они нам откривају колективну сложену судбину емиграната, којима је заједничко да носталгија за родном грудом никада не престаје и да, ма колико да су срећни, сви сањају повратак.

Обраћам се, не само својим романом, него и данас, у овој поштованој установи културе и писане речи, емигрантима расутим по свету, а и отаџбини, нарочито мом вољеном Београду, центру културе, граду белих сребрнастих шкољки са бисером наших српских душа, окупаном у ушћу Саве и Дунава, светој Петки на Калемегдану, звонима наших цркава, са молбом – дајте им наду и подршку да се враћају свима нама. Слушајте песме завичаја, звона манастира и цркава, чујте глас Бога, он је у вама и никада вас не напушта.

50

50

Садите свети босиљак – мирис весеља и туге. Можда понекад заборављамо Бога у журби земаљског живота. Не дозволите да прођу деценије, као што сам ја дозволила, враћајте се нашој родној груди. Она чека вашу посету и подршку. Не заборавите наш језик, учите вашу децу и унуке. Шаљите их да посете тло где су коренови њихових предака. И учите их да буду поносни што припадају српском народу!

Креативно семе овога романа проклијало је у додиру мојих стопала са колевком мојих предака, у првом повратку после педесет година, маја 2004. године. Срећа и радост, које се не могу упоредити ни са чим, и сета која ме је водила ка писању мог другог романа обећавале су ново виђење. Био је то невидљив мост љубави у поновном сусрету. И то ми је дало снаге да напишем овај роман на српском. Учешће у прослави славе светога Василија Острошког, у дому госпође Божен, 12. маја 2004. године, био је спиритуални сусрет са чудима и моћи вере у светога Василија. У себи и око себе, осетила сам његово присуство у поноћном ватромету молитве захвалности, победи вере, победи доброг над злим, осетила сам позив светог Василија и путоказ у писању овог романа.

Судбина јунака у роману повезана је са његовим чудима и преображењем, духовним и спиритуалним, у посети манастиру Острогу и у молитвама. Ту, у Белом манастиру, они доживљавају метаморфозу и путоказ – који им говори да је њихова улога на земљи – да чине добра.

Бог је једини судија и творац наше судбине. Славимо њега, он на својим длановима држи судбину човека и судбину земаљске мапе, а не генерали и председници. Он је једина истина и љубав.

51

51

ПОВОДОМ РОМАНА ПЛАВИ ГОЛУБ

Два се анђела боре на небу за судбину српског народа. Бели анђео рађања

и стварања, родом из Милешеве, и паклени анђео смрти и уништења.

Наши преци су изабрали и за нас на чијој страни треба да будемо.

Најпре бих желео да се захвалим госпођи Дојни Галић-Бар која нам је у свом говору дала три велике животне лекције и примере: прво, лекцију из родољубља, потом из беседништва и, најзад, из чувања српског језика након скоро пола века

проведеног у расејању.

„Молим те, буди јака, моли се за нас и за нацију коју обоје волимо, за повређене и мртве и за њихове породице. Моли се да мудрост победи и да свакога од нас води доброта вере. Моли се чак и за нашу снагу да опростимо.“ (цитат из романа „Плави голуб“).

Ове молитвене речи које изговара јунак прве књиге госпође Дојне Галић-Бар „Анђели без лица“ не односе се на многострадални народ коме аутор припада пореклом и сопством, већ на домовину у којој живи као политички емигрант већ скоро пола века, и изазване су страдањем цивила у Светском трговачком центру у Њујорку пре равно четири године. Широко српско срце, оно мајке Југовића, која је у одбрани Отаџбине изгубила девет синова, оно царице Милице која шаље ћерку у дом убице свога мужа, оно Милунке Савић и Надежде Петровић које, као и многе друге, као жене ратници и болничарке, учествују у ратовима за ослобођење Косова и

Бошко ОбрадовићВила „Јелена“, 8. септембар 2005. године

52

52

других српских земаља од 1912. до 1918. године, или оно мајки осамнаестогодишњака који су за време редовног служења војног рока своје животе изгубили на караули „Кошаре“, одолевајући копненој инвазији немилосрдног анђела 1999. године, то мајчинско српско срце налази у себи места и за страдање и бол других, за праштање и мир са свим људима.

А молитва за младе који су насилно пострадали свакодневна је српска молитва: од младог Галића, плавог голуба међу многим другим плавим голубовима који су животе завршили у масовним гробницама жртава комунистичког терора по новој окупацији 1944. године, до плавих косовских голубова који су недавно побијени.

Колико је величансвених српских биографија укинуто без кривице, суда и пресуде, само у ХХ веку? Због чега је и на које све начине српска младост кошена у најбољим годинама? Рођени брат госпоће Галић, Мирослав, посечен је у пупољку. Његова рођена сестра постала је прва жена директор велике, модерне, приватне психијатријске болнице за децу и одрасле у Чикагу. Шта би данас био млади Мирослав, а шта десетине хиљада српских Мирослава којима нису дали да постоје, којима ни данас не дају да живе на својој дедовини и који и данас одлазе да постану успешни на туђем тлу, који ће се вратити, као и госпођа Галић, тамо одакле су потекли?

Два се анђела боре на небу за судбину српског народа. Бели анђео рађања и стварања, родом из Милешеве, и паклени анђео смрти и уништења. Наши преци су изабрали и за нас на чијој страни треба да будемо. Нека нас на том путу чува „доброта вере“ Дојне Галић-Бар, којој желимо да нам подари још писмених сведочанстава о томе какви би Срби требало да буду, а, нажалост, то данас пречесто нису. Има Србија, упркос томе и упркос свему, данас и овде своје плаве голубове и на земљи и на небу, због којих, уосталом, још увек и постоји. Госпођа Галић је своје књиге посветила управо тој новој генерацији која верује у Бога, љубав, слободу и хармонију. Хвала јој на томе!

53

53

РЕЧ АУТОРА

Ма где да живимо, удобно и срећно, у нама тињају вечита чежња,

неописива жудња, али и стрепња. Маштамо о дану повратка познатом

тлу, језику, пејзажу који нас прати у сну и јави.

Драги пријатељи,

Позивам све вас вечерас и све невино убијене родољубе, наше колективне плаве голубе који нас, чудима Свевишњег, посећују у сну и јави, у сенкама борова, храста и липа, у чаробној магли

рођења нове зоре, у светом мирису босиљка, у звуку звона наших цркава и манастира, да буду ноћас са нама, да нам својим честитим и племенитим животима и родољубљем буду светиљка на стази постојања.

Хвала вам што сте прихватили позив да заједно прославимо рођење другог романа „Плави голуб“. Ово је заједничка трпеза љубави и трпеза праштања. Ми умемо да праштамо и волимо!

Креативно семе за овај роман проклијало је у љубави и еуфоричној радости сусрета са отаџбином и остављеним, највољенијим градом у том повратку. После педесет година одсуства, када су моја стопала додирнула колевку предака, у пољупцу сакривених тихих суза, Београд ме је дочекао као бели лептир среће и спокојства, са утканом песмом у срцу.

Дојна Галић-БарВила „Јелена“, 8. септембар 2005. године

54

54

У току наредне две недеље, до мене је допирало, негде далеко из шума, зеленила паркова Калемегдана, Саве и Дунава, звоно успомена изазваних мноштвом нових сусрета, у новом периоду мог живота.

Тај град белих сребрнастих шкољки, пуних бисера наших мудрих Срба и Српкиња које сам упознала, носим у себи и у својој души ма где била.

То мисаоно свето семе романа „Плави голуб“ расло је, неговано и гајено, у радости и срећи сусрета са земљом која је проговорила, која ми је обојила зенице најлепшим бојама пролећа, новим лепотама благословене земље, лепотом наших манастира, посетама великим српским центрима културе где се гаји мисао и литература, сликарство и музика и у новим познанствима и виђењима.

Дубоко усхићење које сам доживела немогуће је описати нити упоредити са било чиме. Корачала сам срећна, без страха, прихваћена не само због тога што сам написала „Анђеле без лица“, него као Српкиња која припада овом народу који волим и који је достојан дивљења и поштовања.

Ослобођена сећања из скривених бунара душе, препознала сам нове изворе радости. Из тог ватромета емоција носим дубоку сету јер знам да је повратак Америци неизбежан и да остављам град љубави, мој Београд.

У тој симбиози супротних, јаких емоција, суза радосница и суза сете, рађала се и расла креативна снага и мотивација за писање романа „Плави голуб“, који је градио невидљиви мост љубави и повезаности између мене и отаџбине обогаћене предивним моментима и људима које сам срела. Прижељкивала сам поновни сусрет.

Радост и сета биле су извор дописивања. Писма су градила креативни прекоокеански мост. Од мисли измењених између писца и уредника (као да су обоје потекли из истог језгра), као креативни близанци прожети специфичном психологијом збивања и откривања њих као особа, ти делови

55

55

дневника, њихова размишљања и судбине, постају део романа, доприносе разумевању доба и судбини јунака у заједничком стварању које ће омогућити поновни сусрет са Београдом и свима вама.

У току боравка, српски језик ми је звучао као најлепша мелодија, као љубавне песме из младости, пратио ме је као ехо који ми је дао жељу и храброст да напишем роман „Плави голуб“ на свом језику. Писати на српском језику за мене је највећи дар.

Захваљујем се Богу и светом Василију Острошком Чудотворцу који су ме обасипали разумевањем, давали путоказ у истраживању психологије топле људске душе и компликованих судбина, нарочито спознаји емиграната – за које је, све одреда, карактеристична колективна носталгија за изгубљеном родном грудом наших прадедова, нашег детињства, младости, нашег порекла и језика. Ма где да живимо, удобно и срећно, у нама тињају вечита чежња, неописива жудња, али и стрепња. Маштамо о дану повратка познатом тлу, језику, пејзажу који нас прати у сну и јави.

Свесно и несвесно, носталгичним нас чини и звук звона наших манастира. И као Хомеров Одисеј, који изван домовине живи у изобиљу, али који чезне и у заносу сања своје маслиново дрво и лице жене за којом жуди, иако није лепа као друге. И ми који живимо у иностранству, као и ја, која сам срећна у Америци јер је ту давно живео мој отац и сада живи моја породица, вечито смо опијени сновима и чежњом за повратком.

Немогуће је описати тај диван осећај буђења љубави само после неколико дана боравка. Осећала сам као да се никада нисам ни растала са коренима предака, иако је прошло скоро пола века. Поносна сам што припадам дивном српском народу који уме да воли, али и да прашта, народу који је свету дао највеће умове човечанства и чија дела не тамне у величини нових открића. То је мој мали, велики народ.

56

56

Захваљујем се својој породици која је вечита светиљка љубави и кисеоник без ког би мој живот увенуо и изгубио смисао. Они су били и овога пута мој ослонац и подршка. Вечерас су са нама, у њихово име, отац мог сина Ђорђа и мој зет Сава са сином Марком. Моја породица долази за који дан и срећна сам да својој снаји Американки могу да покажем моју лепу Србију, њено лице доброте и племенитости.

Захваљујем се уреднику господину Предрагу Драгићу Кијуку, не само на одличној едицији, него на подршци коју сам од њега имала док сам писала о страдању свог брата у роману „Плави голуб“. То поглавље је било толико испуњено емоцијама да је писање било тешко и болно, нарочито читање тајног војног документа са његовог суђења.

Хвала господину Жарку Команину, познатом књижевнику, за дивну рецензију романа.

Хвала Мирјани Зековић на изузетној промоцији коју ћу увек памтити. Хвала Оливери Милетовић на дивној и мудрој емисији. Доказале сте још једном колико сте племените, способне и велике у свом послу.

С нама на овом скупу је и госпођа Милева која је у својој трећој посети мајци у Кравици. Милева је била новинарка СРНЕ и пише песме. Принуђена да напусти свој родни крај са породицом, Милева сада живи у Америци, где су нам се судбине сусреле. Део њеног дневника и писама која ми је писала док се лечила од преживљених ратних страхота и болова, о враћањима родној земљи коју описује са толико љубави, дозволила ми је да унесем у роман.

Са нама је и госпођа Божен, чије име значи „дата од Бога“. У њеном сам дому на дан славе светог Василија, прошле године, у поноћном ватромету, осетила молитву захвалности његовим чудима, победу и моћ вере, осетила његово присуство у мени и у свему што се одиграва око мене. Тај тренутак је био путоказ за обраду судбина које је он додирнуо мистичном спиритуалном метаморфозом душе и тела, које само верујући

57

57

могу да доживе. Једно од тих чуда доживела је и госпођа Божен и зато је она део романа.

Вечерас је много дивних људи са нама. Ваша пле- менитост и доброта су најлепши дар који ћу понети са собом.

Нека свети Василије благослови наш скуп и роман и нека нас поново окупи. Са тим осећањем и надахнућем желим да напишем свој трећи роман „Звона и ветар“, који ће изградити нове мостове за поновне сусрете.

58

58

Избеглица је било из свих крајева бивше Југославије; они су јој се као лекару поверавали, не слутећи с колико је зебње Уранија упијала сваку реч јер су њихове несреће, као стигме, биле заједничке, и она се по томе није разликова од њих.

Учила је од њих о рекама, селима, планинама и градовима које није никада посетила нити добро познавала: Сарајево, Коњиц, Кравица, Братунац, Кљун, Зеница, Книн, Карин, Шибеник са околним местима близу Јадранског мора, Приштина, Пећ, Клечка, Девич и толико много других. Учила је о лепотама тих предела и заборављеним обичајима, али и о сиромаштву за којим нису жалили. Америка их је полако освајала сигурношћу реалног живота.

Исповести унесрећеног света дешавале су се међу зидовима њеног кабинета али су се, неком невероватном силом, претварале у слике. Као на филмској траци ређале су се сцене страха, бежаније, експлозија и мучења. Детиње очи су извиривале из тог ужаса. Мукли гласови домаћих животиња спајали су пакао неба и земље. Кроз ридање, муцаво су се пробијале речи о дојучерашњим комшијама који су преко

Боже, колико смо мали, овде на земљи, помислила је Уранија, можемо ти,

Свемоћни, стати на длан једне руке, и зато нас спаси, јер само нам ти

можеш помоћи да не подлегнемо утицају мржње.

ОдломакИЗБЕГЛИЧКА АТЛАНТИДА

(„Плави голуб“, поглавље 18, стр. 31)

59

59

ноћи постали вукодлаци и кољачи. Гореле су цркве и гробишта, куће и људска телеса.

Уранија је све помно записивала, похрањивала у компјутер, неретко имајући утисак да јој је неко наменио улогу хроничара живота и смрти. Као да су поплаве, пожари, куга, зељотреси попримили лице људског зверињака.

Колико је живота било у том компјутеру – питала се! Да је могао да говори о свему што је у њему записано, колико би му времена било потребно да сведочи о злу и људским судбинама. Многи, који су успавали савест, рећи ће да су то записи о чудима која се дешавају у рату галаксија, а не на земљи.

Боже, колико смо мали, овде на земљи, помислила је Уранија, можемо ти, Свемоћни, стати на длан једне руке, и зато нас спаси, јер само нам ти можеш помоћи да не подлегнемо утицају мржње.

Још увек, у јесен, чујем музику и шуштање опалог лишћа које смо као млади волели да газимо, шетајући се стазама Калемегдана, Топчидера или Кошутњака. Загрљени, ходајући у такту еуфоричног срца и предвечерја, док је октобарски месец скоро додиривао листове храстова и топола осветљавајући их, опијали смо се младошћу а не природом. Клупе, које су под јесењим небом пуним звезда годинама слушале шапутања љубавника, криле су од нас да је све пролазно, попут варке прерушавања природе. Заљубљеност није о томе бринула.

У зрелости живота све изгледа још лепше и привлачније јер је искуство најбољи учитељ опраштања. Јесам ли, можда, све ове године скупљала храброст да себе сретнем у времену које је прошло, а није се зауставило. Прошлост која сустиже садашњост понекад има смисла, чак и када смо је заборавили. Љубав у младости, чиста, која је створила нови живот, Сашу, открива нова својства пролазности, којој се радујем. Он има своје разлоге за наш заједнички пут, састанак са оцем на тлу завичаја, где је рођен, и упознавање полусестре.

60

60

Нека су му сусрети благословени, у име љубави која свако искушење превазићи може.

Ја сам му захвална што сада могу да кажем: „Сине, ово је твоја земља“, и што могу да кажем: „Када бих могла да бирам нови живот, поново бих се определила за исти.“ Тако ја побеђујем пролазност, сине мој.

61

62

62

Роман

ЗВОНА И ВЕТАР

БЕОГРАД, 2006.(на српском језику објављено 2006,

енглеском 2007. и на руском 2008. године)

ГЛАВНИ УРЕДНИКПетар В. Арбутина

РЕЦЕНЗЕНТЖарко Команин

ИЗДАВАЧГрафички атеље Дерета

ТРЕЋЕ ИЗДАЊЕ НА РУСКОМ ЈЕЗИКУ 2008. ГОДИНЕ НАЗИВ:

КОЛОКОЛА И ВЕТЕР СЕРИЈА:

Проза нашего времени Ведушћиј редактор серии

„Колекција сербској литератури“ А. Б. Базилевскиј

Никола ми је благо додирнуо образ и нешто шапнуо. Као лахор, прошао

је руком кроз моју косу, а онада је зауставио на мом рамену. По прстима

сам знала да су спремни да додирну моју кожу, али је он руку нагло повукао.

63

63

ПРОМОЦИЈЕ:Удружење књижевника Србије, Француска 7, уторак 19. септембар 2006. годинеО књизи говорили: Тиодор Росић, Петар В. Арбутина, Драгољуб Стојадиновић, Милета Аћимовић Ивков

Хотел „Интерконтинентал“, Београд, 22. септембар 2006. годинеО књизи говорио: Тиодор Росић

Библиотека „Филип Вишњић“ у Бијељини, 26. септембар 2006. годинеО књизи говорили: Предраг В. Драгић Кијук, Тиодор Росић, Жарко Команин, Петар В. Арбутина

НАГРАДЕ: Високо интернационално признање Академије „Иво Андрић“ за допринос у стваралаштву српског народа, у отаџбини и расејању и исказивања у доживљају српскесредине и средине земље у којој аутор живи

Молим се, јер у молитви додирујемо небо, простор вишег поретка и

неописане симфоније. То нас припрема за повратак тамо одакле смо и

почели живот. Вечити дом Светог, и звук ветра, и бруј звона, дају ми

дефиницију Лепоте и Среће.

64

64

Рецензија ВЈЕЧНИ ЖИВОТ И ВЈЕЧНИ БОЛ

ИЛИ БРУЈАЊЕ ВРЕМЕНА

Она у религиозном, хришћанском тону, исказује болну пустош, коју

изазива вријеме, али и топлу невиност, чистоту, чак племениту

наивност и искреност, које неодољивом тугом обавија читаоце.

Дојна Галић-Бар пише роман за романом, као да је у њеној души прорадио вулкан сјећања и вулкан прошлог времена, те отима од заборава људе и причу о себи и породици. И свој трећи роман „Звона и ветар“ Дојна Галић-Бар исписује и својом

душом и својом особеном књижевном руком. За разлику од претходних романа, у најновијем роману ауторка кристалише своју породичну сагу у она стања и ситуације, оне есенцијалне сцене и односе, за које би се могло рећи да извиру из неке велике пометње живота. „Звона и ветар“ је роман транс, роман занос, роман стање душе, роман о умјетности. Јунаци овог романа, а особито главна јунакиња Изабела, трагају за изгубљеним временом, при том се непрестано враћајући вјери, манастиру, звонима, вјетру. Тако се, у ствари, враћају отисцима својих душа у времену, у пролазности живота, док их моћ тог истог времена и живота, као страшни вјетар, односи или притиска ништавилом. Готово сви њени јунаци чезну за савршеним, за сном о срећи до које не може да се доспије, што роману удахњује моћ тајанствене љубави и загонетне љепоте. Та чежња за Богом, чежња за Христом, чежња за недостижним у својој дубини јесте чежња за домом, за завичајем, за отаџбином. А то

Жарко Команин

65

65

је зато што су јунаци ове књиге у непрестаној сеоби, јер смрти нема, а има сеоба, како је рекао Црњански.

Голема емигрантска туга, која вије из романа „Звона и ветар“, помијера јунаке ове књиге ка сновиђењу, те роман личи на сан, на жудњу. У бјежању од пролазног, јунаци ове прозе усељавају се у сан о вјечности и стварању. „Звона и ветар“ је, заправо, роман-поема. Због моћи љубави, која преплављује прозу Дојне Галић-Бар, због њене енергије која се из стварности живота сели у реалност књиге, можемо рећи да је овај роман хришћанска прича у којој главна јунакиња, причајући о себи, прича о другима. Зато ми се понекад чинило, док сам читао рукопис, да је роман „Звона и ветар“ непрестана молитва његових јунака, њихов непрестани разговор са прецима и са Богом. При том, није до краја јасно кад се и коме се главна јунакиња романа обраћа и моли у разговору с Богом, природом, људима, музиком, иконама, звонима или вјетром. То је загонетка душе и загонетка ове књиге.

Треба додати да је главна јунакиња романа „Звона и ветар“ рањена, не само својим болом, него и свјетским болом, који долази од расула и бола породице и расула човјечанства. Она у религиозном, хришћанском тону, исказује болну пустош, коју изазива вријеме, али и топлу невиност, чистоту, чак племениту наивност и искреност, које неодољивом тугом обавија читаоце. Јунаци ове књиге су као дављеници који вапију за помоћ и дозивају се кроз роман, док гледају како се губе и тону њихов мир и њихова љепота.

„Звона и ветар“ је роман душевних мука и психолошких дубина, у чијим се вртлозима грле и преплићу танани људски односи, људски заноси, љубавна ишчекивања, усхићења, изгубљена земља, једном ријечју, у новом роману Дојне Галић-Бар ври вјечни живот и вјечни бол, то је роман у коме се осјећа брујање времена.

66

66

О ЉУБАВИ, ВЕРИ И НАДИ

Насупрот мржњи стоји љубав, насупрот патњи стоји нада. И кад наде

нема, овај роман из расејања, обезбоженог и расејаног нашег народа,

говори о томе да ипак наде има...

Имао сам задовољство да књигу „Звона и ветар“ Дојне Галић-Бар читам у рукопису. То задовољство, саткано од искушења првог читања, носим и сада. Захваљујући надахнућу и обдарености стваралачким духом, имамо прилику да читамо

и трећи роман, завршни део трилогије „Звона и ветар“ Дојне Галић-Бар. Захваљујући надахнућу она је успела да у ниску својих романа утка и ово полифоно, романескно остварење које говори о љубави, о вери и нади.

„Нејасна нарација учиниће нејасним цео говор“, каже Цицерон, који је у својим говорима, да вас подсетим, дао изванредне примере ораторске нарације. Наравно не треба да вас подсећам да је нарација приповедање, поступак у беседништву, историјографији и у разним књижевним врстама. Захваљујући употребљеном језичко-обликовном функционалном стилу и природа говора, односно нарације, има своје облике. Кад је у питању књижевна нарација, а веома добро је познато да је нарација један од основних поступака у књижевности, она је, наравно, незамислива без естетске језичке функције. На њој се темеље све епске форме, односно наративна књижевност.

Тиодор РосићУдружење књижевника Србије,

Београд, 19. септембра 2006. године

67

67

Најновија књига Дојне Галић-Бар „Звона и ветар“ управо припада овом виду нарације, за разлику од функци-оналног ораторског или историјског стила. Она је успела да створи полифону романескну творевину, а ка роменескној полифонији тежи ововремени хибридни роман. Он настоји да постане жанр над жанровима који наткриљује друге уметно-сти. И зато у роману „Звона и ветар“ Дојне Галић-Бар постоје контекстуализовани сегменти који припадају сликарству, сегменте који припадају музици а све то заоденуто у естетски релевантан говор. Да није тог естетски релевантног говора, не би било ни релевантне књиге Дојне Галић-Бар.

Како у својој романескној полифонији ауторка долази до естетски релевантног говора? Тако што укључује садашњи и евоцира прошли контекст, али и користи дневничке записе, биографске податке и епистоларне сегменте. Све то уобличава и примерава естетској функцији своје теме. А Дојна Галић-Бар казује о љубави, нади и вери.

Веома добро је познато да су вера и нада у самом врху категоричких, ововремених, филозофских императива. Захваљујући јединству индивидуалног и објективног и настојању да објективно примере индивидуалном, немачки идеалисти и постижу ту меру љубави. Књижевним говором, обликовањем књижевних јунака, књижевних ликова, употре-бом књижевних средстава, то успева и Дојни Галић-Бар. Насупрот мржњи стоји љубав, насупрот патњи стоји нада. И кад наде нема, овај роман из расејања, обезбоженог и расејаног нашег народа, говори о томе да ипак наде има, премда се роман завршава биографски релевантном чињеницом, код једног српског кафеџије Миомира Радовановића, о коме знам захваљујући великом српском сликару Сави Ракочевићу. Дакле, ти Срби који живе у расејању постају на тај начин и јунаци књижевног дела Дојне Галић-Бар, губећи животно- -практичну и попримајући естетску функцију.

„Звона и ветар“ Дојне Галић-Бар су апсолутно логичан наставак њене претходне две књиге. Ако су претходне

68

68

две књиге говориле о репресији и сеоби Срба у расејању, у овој најновијој књизи Дојна Галић-Бар је прибрала све своје духовне снаге и, захваљујући обдарености стваралачким духом, створила релевантну књигу, естетски занимљиву и ја вам препоручујем да је прочитате.

69

69

МЕЛАНХОЛИЧНИ АКОРДИ ДУШЕ

И као што је у бескрају неба сакривен ветар а у бронзи звона звук, тако

је и у сваком лику овог романа сакривена симфонија вечне туге и ретке

и варљиве среће.

У мноштву теорија које покушавају да осветле или образложе актуелну тематску и поетичку дубиозу у најновијој романескној продукцији свакако је доминатна она која говори о нестајању великих тема, потрошености националних и других

митова и смрти романа, уопште. Уколио бисмо признали да је та теза и делимично тачна, са друге стране бисмо морали да констатујемо да је скоро свака формулација посредно мера личног талента и његове могуће уметничке реализације. Јер, из мора просечности често (чак веома често!?) испливају аутентични приповедачки гласови. Дојна Галић-Бар је са своја два претходна романа „Анђели без лица“ (2004) и „Плави голуб“ (2005), а поготову са последњим „Звона и ветар“, доказала не само да време великих тема није прошло, већ да величина теме искључиво зависи од величине писца, односно величине његове људске и етичке запитаности насупрот света који, са замахом модерног времена и технологије, није постао нимало бољи, напротив. Пишући из америчке перспективе, Дојна Галић-Бар у својим романима успева да у целини сагледа све актуелне психолошке, историјске, националне, уметничке... успоне и падове српског народа, али и људског

Петар В. АрбутинаУдружење књижевника Србије, Београд, 19. септембра 2006. године

70

70

друштва уопште. Поготову када суверено крене, уметнички и књижевно веома успешно, од светог тла бола властите биграфије, која се посредно шири на целокупан историјски и национални удес. Тада књижевни ликови нису више само имена, они постају симболи, архетипови и „чворишта значења“ (Лакан). Она спада у писце који одлично знају да је задатак писца да дубоко проникне у људску судбину, да се бави немогућностима, страдањима, ограничењима и отупелостима човековим и да се добро и зло не могу написати или нацртати, могу се само чинити. О таквом чињењу, о ратовима који се нису завршили ни после пола века, о удесу који не пролази временом већ постаје страшнији, о жртвама и злу које се не заборавља већ добија на интензитету, о вечитој људској запитаности над страдањима добрих и успону лоших... пише Дојна Галић-Бар свесна немогућности уметности да промени односе у свету, али и дубоко свесна и истински верна њеној трајности и неуништивости.

Доследна у намерама да уочи и опише суштну света, људске судбине и искушења, Дојна Галић-Бар и у роману „Звона и ветар“, у изразито индивидуализованом доживљају, открива све дубине емотивне спознаје савремене жене. Окренута континуитету препознавања и преиспитивања традиционалних и националних наслага у бићу модерног човека, књижевно и семантички идентификује и осликава етичку и егзистенцијалну слику бића распетог између химеричног света уметности, тиховања у крилу православља и сурове слике медијски, материјалистички и идеолошки објективизованог модерног живота против које се, иако убрзо постаје њен део, бори Изабела, главни јунак и приповедач романа. Меланхоличне сенке које се у назнакама јављају у првим Изабелиним фасцинацијама љубављу и тајнама емотивног ткања мушко-женских односа, постепено се згушњавају у трагичну замишљеност пред животним енигмама и тајнама које открива у особи којој је поклонила своју љубав. Поготову када сумње постану веома стварне, али и када уметност на себе преузме улогу фактора који на заумни начин повезује

71

71

све ликове. Језиком дискретене лиризације и веома јаких веза са метафорама позајмљеним из музичке уметности, писац своди свој утицај у роману на преусмеравање метафора, које на ширем плану граде читаву мрежу великих животних прича.

Роман „Звона и ветар“ сведочи о лековитом бескрају уметности, емотивним лавиринтима и воштаним печатима памћења; поништавајући њих поништавамо истину о себи – то болно сазнаје сваки од ликова овог романа. И као што је у бескрају неба сакривен ветар а у бронзи звона звук, тако је и у сваком лику овог романа сакривена симфонија вечне туге и ретке и варљиве среће. Управо таквим акордима Дојна Галић-Бар гради овај комплексан роман-мозаик у коме се стичу и преплићу православље, љубав, музика, сликарство, медицина, хуманизам, историја, судбине, хроника суноврата али и спасења. Прозно и животно искуство пишчево, уоквирено препознатљивим временским, просторним и духовним особеностима, гради ову књигу веома сложене драматуршке фактуре, описујући, на једној страни, живот и интелектуални развој, а на другој вечна питања и судбинске припадности различитим нацијама и културама.

Сажето и есенцијално у закључцима и погледима, Дојна Галић-Бар а обухвата све противуречности својих ликова и тананости Изабелине душе која је у свом животном путу, мисији и откровењу најдубљих тајни уметности и љубави успела да сажме све поетичке и драматуршке линије ове књиге, мозаика који и писац и књижевни ликови пажљиво граде својим животима као слику која нема своју коначност, већ пулсира стално новим и необичнијим значењима.

72

72

На известан начин и из неких релативно тешко уочљивих разлога, Дојна Галић-Бар је јединствен случај у нашој литератури. Она не пише да би добила Нобелову награду, чак ни да би, по сваку цену, заорала неки изузетан, свеједно колико

особен и самосвојан књижевни неизбрисив траг за собом. Она, по неком мом разумевању, пре свега и изнад свега пише да би била са нама.

Што је више бивала и морала да буде тамо, она је све страственије и, чини ми се, све напетије и све упорније желела да буде овде. Са временом које ју је нагонило да се егзистенцијално, духовно и генетски остварује тамо, са даљином која ју је од нас делила, расла је квадратура те тако очигледне и тако узбудљиве, неодољиве потребе да буде овде.

Али то, по свој прилици, није само случај једне даровите списатељице, која с правом настоји да заузме неко своје место у женском писму наше литературе. Ово је, и то је оно што случај Дојне Галић-Бар чини особеним и узбудљивим, литература једне образоване и талентоване жене, као начин да се, после толико времена и драма доживљених тамо,

НЕПРЕКИНУТА ЕРУПЦИЈА СУДБИНЕ

Она, чини се, пише своје дело из дана у дан, из сата у сат, она више не може да

предахне, она иде и сања то своје дело, она га живи и ствара истовремено,

она хоће да буде то своје дело и да траје и да бива овде у нама.

Драгољуб СтојадиновићУдружење књижевника Србије,

Београд, 19. септембра 2006. године

73

73

коначно буде и припадне овоме овде. Она, лекар, она која је проживела читав век истражујући и лечећи психотичне последице оних који су негде страдали од историје и судбине, који су разбацивани по свету ветровима и помахниталим белосветским путоказима, она која је њиховим траумама тражила лека и спокоја, у себи самој је сакупљала и деценијама негде у дубинама своје свести и још више у тајним коморама подсвести сачувала једну потребу да за све њих одједном и на најнеочекиванији начин пронађе пут за свеколики, саборни одушак и, коначно, буде ту одакле сви они које је лечила потичу, чему су одувек тежили и од чега претежно патили. И она је открила реч, видарску моћ литературе и почела, непрестано, из дана у дан, незаустављиво да празни тај толики, волуминозни набој и то, наравно, не толико само свој, колико свих њених и свих оних са којима се сретала и које је лечила, као одушак за целу једну масовну прошлост изгнаника и сав њихов и наш заједнички историјски траг.

И кад сада, као да је са себе стресла ланце, наједном, из године у годину, тако упорно пише своје романе, у питању није никаква нарцисоидност нити болест закаснеле амбиције, како би се, у нашим, површним и малограђанским мерним системима, који режу свет од ока и урока, могло чинити. То је нешто много више – цео, тако дуго скупљан и под све већим притиском чуван осећај бескрајне ускраћености да се буде међу својима, то је метафорични и стварни или, тачније, и стварни и метафорични знак припадности. То је била прилика да се обзнани, да се покаже онолико колико је расла и под притиском тражила начин и облик да већ једном и неизбежно цео тај енергетски, мегатонски волумен нараслих сила излије и, преко свих препрека и ограда, као да се срушила устава и у великом буку прелила по нама, да нас заједно са њом понесе низ врело тог ослобођеног вулкана који се више не може уставити и обуздати.

А ту није реч само о књигама које се из године у годину множе око нас и засипају нас врелом лавом изненада

74

74

проваљене и необуздане осећајности. Ту је реч о драми, у којој онај који пише, тим писањем, више говори о себи него о свету који описује. Иза свих ових књига Дојне Галић-Бар осећам ту енергију прикраћености, тај притисак чежње која је расла са годинама странствовања, тај огромни напон неостварене припадности који, наједном, бурно ескалира и потребно му је да се једнако, све више и све брже, незаустављиво и све силовитије празни. И, ако сте ме добро схватили, не само да буде олакшање за њу која је ту енергију у себи сапињала и сакупљала деценијама из свих чежњи свеколиког изгнаничког соја овог народа, узалуд свикаваног да му „сеобе“ буду судбина, него да нас свим тим, тако силовито настањеним драмама свести и савести, у свим овим књигама, освоји и, ако мора, потопи, уверена да племенитост, љубав и снови о нама у тој поплави и помами и за нас, притиснуте другим, нерасудним светским пошастима, могу да буду, и за оне који све ово појме и разумеју дубље и искреније, бивају лековити и благотворни.

Овај необичан и несвакидашњи књижевни изазов, овај велики чин неутаживе чежње за генетским сродством и националним жилама које човека увезују утолико више уколико га судбина из корена чупа – то је чудо овог литерарног надахнућа Дојне Галић-Бар.

Ти романи, који имају свој облик, своје странице, свој обим и који, сваки за себе делују као део, оделит и негде у себи заврше књижевни чин само су привид некаквог краја, драме која се окончава. У самој ствари ова непрекинута ерупција пражњења не престаје, она је Дојнина судбина, њен свакодневни живот, њена опсесија, слутим, и њена необична казна. Она, чини се, пише своје дело из дана у дан, из сата у сат, она више не може да предахне, она иде и сања то своје дело, она га живи и ствара истовремено, она хоће да буде то своје дело и да траје и да бива овде у нама. И кад нас води траговима својих јунака или своје јунакиње, као што то бива овде, у роману „Звона и ветар“, музиком Сибелијуса или Малера, она хоће да нас веже за себе лепотом, тоновима који воде химеричким

75

75

осећајима вишега, негованог и отменог реда ка облацима и небу. И кад с њом, траговима те исте узвишености, стиже у манастире да у тихим испосничким самоћама проверава своја чула и истражује своју божанску љубав, она хоће да нас приближи годинама и искушењима странствовања. И кад бива на медицинским клиникама или у туђим искуствима, она проверава колико нас за њу, и за свет који слика и болује, могу да вежу самилости и саосећања.

Она у нашу литературу доноси трагове далеког великог света, и то не зато да би нас саблазнила његовим богатством и многим недостижним вредностима, него да би нам показала како ништа није толико велико да нам замени чежњу за коренима, да затоми и избрише из генетског кода људског бића трагове крви и порекла.

И ако је пажљиво посматрате овде, међу нама, како треперећи прати сваки свој корак и траг, који она и њено дело остављају за собом, бићете близу да одшкринете тајну ове жене која је годинама исписивала свој унутрашњи, маштовити и племенити свет, не би ли била ту где она може и једино има право да, на прави и истинит начин, одјекне. И, знајте, силина ове потребе да се пред нама покаже и да буде уз нас и са нама готово да је већа од њеног, иначе изазовног и вредног дела, и ја верујем да ће то дело из године у годину, због ових сусрета и ових ретких светковина у њеном непрестаном креативном трајању, наредних година бивати све веће и да ће, пре но што се од ове опсене освестимо, бити тешко да све те будуће томове доживимо како ваља, да их тумачимо и гонетамо као дар изгубљеног неба и земље које ми, овде, који смо под тим небом и на тој земљи, нити можемо нити умемо како треба да поштујемо и вреднујемо.

Ова списатељица, тако искрено и надахнуто као шкољка отворена за све вредности, љубави и лепоте, не заслужује само пажњу ни само дивљење, она је јединствен траг свих оних који су морали да оду а толико силно и узбудљиво желе да нам припадају. А то је дар какав, у овом свету силе

76

76

и моћи, данас ретко имамо прилике да очекујемо а ево како га, сваке јесени, из далеког неког места крај Чикага, из пера Дојне Галић-Бар, све силовитије и савршеније, нештедимице добијамо.

А ја јој, у име свих Вас који мислите и осећате као ја, на свему томе најискреније и најтоплије захваљујем.

77

77

На самом почетку ове, како смо већ имали прилике да чујемо, мозаично копоноване књиге, у Х глави, чији је наслов позајмио наслов роману, уписане су и следеће речи које нас обавезују: „Љубав је наше прво умирање“. Читаоци осетљивог

духовног и душевног састава моћи ће ово сложено, замашно и амбициозно дело да приме онако како је његов творац силно желео: да најопштије теме, прво и пошљедње – како би се рекло старински, али са доста разумевања – буду укључене у тематску и саджинску основицу ове књиге. Љубав и смрт су заједно од почетка до пошљетка, с тим што се, како у тој полуреченици онај обазрив читалац осетљиве нерватуре може намах да примети, реч љубав издваја по свом превасходству и извесној мери – валерима, што смо овде такође чули, и значењски усложава, сенчи и богати. То је она љубав која није само плотска, једноставна, земаљска, верујем у искуству већине нас знана, већ је то љубав дата као обликотворан, сведржитељски принцип, јединородна, божанска љубав творца према човеку и обратно, човека према богу. Тако да би се уз доста ограде и извесне критичарске строгости уз ризик, наравно, да западнем у грешку која је дата само људима,

КЊИГА КОЈА ТРАЖИ САГОВОРНИКА

И управо због тога, овај роман говори о вечним темама сеоба, деоба,

рађања, нестајања, смрти, љубави, манастирима, духовном узношењу,

али изнад свега – и по томе је он унеколико модеран – о драми човека

појединца у досуђеном му свету.

Милета Аћимовић ИвковУдружење књижевника Србије,Београд, 19. септембра 2006. године

78

78

творцима књига а не творцима света, можемо констатовати како је Дојна Галић-Бар исписала роман, чију је тематску и садржинску основу оставила жељи за боготражењем или, ако нећемо тако патетично да кажемо, онда је то јамачно жеља за стицањем потпунијег идентитета, за самообразовањем. Ово би, дакле, ако бисмо морали жанровски и типолошки да одредимо њену књигу, једним делом био такозвани „билдунгс“ роман, роман о сазнавању духа, односно роман о сазнавању света. Дозваћу, ако ми допустите, малом дигресијом ваше читалачко или гимназијско сећање на редове Јохана Гетеа „Године учења Вилхелма Мајстера“ или оне књиге које су у нама, по чему верујем да смо сви једна породица, пробудиле жељу за читањем или светом који су нам откривали романи о васпитању Хермана Хесеа, на пример. Слично томе поступила је и ауторка ове књиге, с тим што је у овај роман уписан и одређен парадокс. Тај парадокс се најпре огледа у не увек хармонизованом дејству у основи конзервативне идеологије која се овде заступа, а то је она идеологија у којој ћемо увек препознати, када се активирају тематске окоснице, умилно или не увек функционално приповедање о ономе што је темељ нашег духовног, верског и националног идентитета, као и не увек функционално јадиковање над националним удесом, над нашим сеобно-деобним усудом, крстом. То би, наравно, било оно што је идеологија. Међутим, важно је оно по чему се иначе књижевна дела, као функционалне творевине, препознају и разликују од других књижевних врста и других књижевних текстова. Подсећам вас, није потребно неко велико знање да бисмо знали да у књижевности, као и у другим сродним уметностима, није важно шта се каже, шта се унесе у тематску и садржинску основицу књиге, већ како се та грађа, тај садржај обликује стилско-језичким средствима. Конзервативизам и крутост садржаја немогуће је избећи, јер је то традиционално тако, није могуће апстраховати, али је Дојна Галић-Бар је онеобичила израз и структуру књиге, у чему се и састоји поменути парадокс. За структуру смо већ сазнали да је мозаична и да приповедање које је овде доследно изведено из

79

79

ја позиције, из приповедања у првом лицу, негде на почеткку, можда чак у овој глави коју призвах, казаће наративни субјект, приповедач, како га „мучи, прогања, подстиче“. То је веома важно, поготово за људе који су читали расправе Бориса Ехембаума о томе како га подстиче на нагон за приповедањем. Сетимо се речи Иве Андрића о причи и причању, које је изговорио приликом доделе Нобелове награде. Има, дакле, нешто што је сјајније, трајније и постојаније од нашег сећања и свести – то је жеља за причањем. У својој мозаички обликованој књизи Дојна Галић-Бар је срећно и складно уклопила неколико наративних инстанци. Пре свега, крутост и детерминизам садржаја уобличила је оним поступцима које свако од нас препознаје као лирске, као поетске, поетско-естетичке. Већ је напоменуто како су бројна искуства, енциклопедијска знања из разнородних, коплементарних области људског искуства уписана – тематски и садржински – у основи ове књиге, као есејистички део или есејистички дискурс. Потом, у завршном делу књиге лако ћете препознати како су бројни аутоцитати унети у виду епистола, преписке, писама. На једном месту, мислим да је то глава XVIII, која носи, за мене лако памтљив наслов „Жена бујних груди“, записане су следеће речи. Те речи заправо изговара наративни субјект јунакиња овог романа Изабела, када размишља о својој вези, свом животу са Андријом који је ненадано умро, како су они били супружници опуштенији у разговорима него у интимностима. Намах ће опет оном поетички освешћеном читаоцу бити јасно како и ова књига трага за саговорником, како је можда основа, нуклеус идеје да она настане, била у потреби да се нешто саопшти, у потреби за разговором, у потреби за саборношћу. Из те потребе рађа се често фрагментарно материјализовање монашког живота и величање оних врлина које из њега проистичу, с тим што су те врлине овога пута извучене из монашке ризе, изнад зидова манастирског крутог, строго устројеног живота и често пренете у сасвим једноставне, нама свима знане урбане егзистенцијалне ситуације. И управо због тога, овај роман говори о вечним темама сеоба, деоба,

80

80

рађања, нестајања, смрти, љубави, манастирима, духовном узношењу, али изнад свега – и по томе је он унеколико модеран – о драми човека појединца у досуђеном му свету. У свету који му ни у чему није наклоњен, у свету у коме ваља да истрајава своје дане, али не према ономе колико је физички моћан да савлада свет, већ према ономе колико је духовно узорит да савлада и разуме себе у свету и обратно свет у себи. Због тога је ово роман о богоспознању, односно о изналажењу ослонца да у властитој души за даље трајање онога који овај роман приповеда и због тога оваква књига тражи саговорнике и очекује повратну реакцију публике. На много места, ја сам цитирао само два, читалац који отвори четворе очи приметиће како је ауторка уписивала оно што се у литератури зове паремије, једноставније пословице, изреке, максиме. Не само због жеље, давно смо сви који пишемо савладали тај порив да будемо паметни и да другима казујемо шта и колико знамо, да буде она која поучава, односно да пише дидактичку летературу, мада се тај дидактички слој не мора гурати у страну јер не мора увек да има најсрећнију функцију у структури књиге. Чини ми се да је то што је поучавање о свету, о суштини љубави, о томе како нешто ваља претрпети и поднети, мало бројније у односу на сцене које би роман оживеле, учиниле га сугестивнијим драматуршки, па богами и ликовно комплекснијим. То су сцене интимности. Једна дивно изграђена сцена, која сваког од нас оставља у мислима о томе шта је даље било, јесте сцена једног лепог загрљаја у фотељи. Дакле, биће да је онај конзервативизам, идеолошки, који долази из традиције или из цркве, покаткад односио превагу над овим што је лично сведочење и модернистичка жеља да се искочи из рама и говори о себи против света.

И на самом крају, да поменем име песника Драгана Драгојловића и сећање на представљање његове књиге „Дозивање бога“, које је могло да буде и у овој сали, када смо говорили Владета Јеротић и ја. Завршавајући своју причу о тој заиста одличној књизи религиозних и духовних песама, навео сам речи владике Николаја Велимировића, које је он, а

81

81

то ћу учинити опет да бих уцеловио своју причу о овој књизи и вама је на питање препоручио, као и на трајање. А то су речи које су уписане у текст кратког поговора уз књигу „De Imita-tione Christi“ („О угледању на Христа“) католичког егзегете Томе Кемпијског, књиге о угледању на Христа: „Благо онима који читају ову књигу у данима муке, јер ће наћи утеху. И благо онима који је читају у данима среће, јер ће се благовремено припремити за дане муке, неизбежне за сваког смртног“.

Прочитајте књигу Дојне Галић-Бар „Звона и ветар“. У поглављу „Звона и ветар“, које је позајмило наслов књизи, ауторка каже да жели да се преко звука звона и ветра пренесу поруке. Ево једне поруке коју ваља примити добронамерно и отвореног срца: читајте књиге, будите спокојни и наздравље вам било.

82

82

Поштовани пријатељи Речи,

Драги моји Срби,

Веома сам узбуђена што сам у Београду, у граду свих мојих правих радости, али и патњи. Узбуђена сам и због свега што је вечерас изговорено у дому српских писаца.

Ја немам шта да Вам кажем, све је овде речено, али могу о нечему да сведочим.

Када слушам српски језик, и овде, и у Америци, и сада у годинама када сабирам своја искуства, ја знам – језик је отаџбина. И љубав. У име језика, који је највећа тајна и нео- граничена љубав, писала сам све своје књиге.

Са језиком постојимо – без њега смо живи мртваци.

Док своје биће, своју традицију, своју веру сведо-чимо у свом језику – сведочимо да смо трајали и да трајемо.

И ми, који смо расејани по свету, постојимо док је у нама језик отаџбинске и материнске мелодије.

Нема смрти народа док постоји у језику, нема издајника, нема апатрида ни у душама нас које су историјски ветрови расејали диљем Земљиног шара.

Хвала Вам свима на пажњи, а мојим пријатељима на доброти.

Дојна Галић-БарУдружење књижевника Србије,

Београд, 19. септембар 2006. године

РЕЧ АУТОРА

Када слушам српски језик, и овде, и у Америци, и сада у годинама када

сабирам своја искуства, ја знам – језик је отаџбина. И љубав.

83

83

Добро вече у овом граду лијепог имена Бијељина. Сјутра је Крстовадан, а данас је претпразничко воздижење. Бог је удесио да су многи Срби сада у Републици Српској, а ево и ми смо дошли да са вама подијелимо благост ове претпразничне вечери.

Роман Дојне Галић-Бар почиње описом музике великог финског композитора Јана Сибелијуса, којом је овај роман прожет све до краја. На крају романа, помиње се Косово и Метохија: „Дивна прошлост, срећна и тужна, вредело је за њу живети. Оче наш, да попијемо за душу умрлих, за отаџбину, за Косово и Метохију, срце и душу српског православља. Нека га свевишњи чува, више се никада нисам вратила у тај град.“ Тако завршава Дојна Галић-Бар овај роман. Почиње Европом, а завршава нашом муком; отпочиње Сибелијусом, а окончава стравом Косова која траје, ево, преко двјеста година.

Као да је у њеној души прорадио вулкан сјећања или вулкан прошлога времена, отима од заборава људе и причу о себи и својој породици, чудесну причу и драму о својој породици, али и драме и истовјетност судбина многих српских породица. И свој трећи роман „Звона и ветар“ Дојна Галић-Бар

Чежња за сном о срећи до које се не може доћи роману удахњује моћ

тајанствене љубави и загонетне љепоте. Та чежња за богом, за Христом,

за недостижним, у својој дубини носи давну жељу за домом, завичајем,

чежњу за отаџбином

ПОВОДОМ РОМАНА ЗВОНА И ВЕТАР

Жарко КоманинБијељинa, 26. септембар 2006. године

84

84

исписује својом душом и својом особеном књижевном руком.

Чујем звона како звоне, као да смо их дозвали овим романом и духом књижевног стварања!

Мото овог романа узет је из пјесме великога српскога пјесника Момчила Настасијевића: „Невиђених зора запоју ми петли, са дна искон мора потонула чујем брује звона.“ То су наша звона, наша црквена звона, глас нашег православља. Ми смо слични водопаду – непрестано пропадамо а трајемо, и дај, Боже, да истрајемо. За разлику од претходних романа, у најновијем роману ауторка кристалише породичну сагу у она стања и ситуације, оне есенцијалне сцене и односе за које би се могло рећи да извиру из неке велике пометње живота и времена. „Звона и ветар“ је роман транс, роман занос, роман стање душе, роман о умјетности. Јунаци овог романа, а особито главна јунакиња Изабела, трагају за изгубљеним временом, и при том се непрестано враћају вјери, манастиру, звонима, вјетру… Враћају се отисцима својих душа у времену, у отисцима живота, док их моћ тог истог времена и живота, као страшни вјетар, односи или их притиска ништавило. Чежња за сном о срећи до које се не може доћи роману удахњује моћ тајанствене љубави и загонетне љепоте. Та чежња за богом, за Христом, за недостижним, у својој дубини носи давну жељу за домом, завичајем, чежњу за отаџбином. Јунаци ове књиге су у непресталној сеоби, јер како каже Црњански – смрти нема, има сеоба. Посебно су чудне ове наше српске сеобе: прво у ислам, па у католичанство, па у комунизам, да бисмо потом почели да се селимо из самих себе. Велика је драма сеоба нашег народа. Голема емигрантска туга веје из романа Дојне Галић-Бар „Звона и ветар“, помјерајући јунаке ове књиге ка сновиђењу. Роман зато личи на сан, на жудњу да се побјегне од пролазности. Јунаци ове прозе усељавају се у сан о вјечности и стварању, што „Звона и ветар“ чини романом-поемом.

Гогољ је, на примјер, свом роману „Мртве душе“ дао поднаслов „Поема“. Када је Пушкин прочитао тај роман, рекао је: „Боже, што је тужна наша Русија.“ А кад се прочита

85

85

роман Дојне Галић-Бар, могло би се рећи: „Боже, како је тужна наша породица и наша Србија.“ Главна јунакиња романа „Звона и ветар“ је рањена, не само својим болом, него и свјетским болом, који долази од расула и бола породице и расула човјечанства. Она у религиозном, хришћанском тону исказује болну пустош, коју изазива вријеме, али и топлу невиност, чистоту, чак племениту наивност и искреност, које неодољивом тугом обавијају читаоце. Јунаци ове књиге су као дављеници који вапију за помоћ и дозивају се кроз роман, док гледају како се губе и тону њихов мир и њихова љепота.

Моћ љубави која преплављује прозу Дојне Галић-Бар сели се у стварност књиге. То овај роман чини хри- шћанском причом у којој главна јунакиња, причајући о себи, прича и о другима, прича и о нама. Зато ми се понекад учинило, док сам читао рукопис, да су „Звона и ветар“ непрестана молитва његових јунака, њихов непрестани разговор са прецима и са Богом.

86

86

Никаква посебна храброст уредничка, приређивачка, критичарска... или просто – људска, није била потребна да би се потписала ова књига. Јер ова књига на веома добар и успео начин себе брани, говори о себи и о својим

намерама, о својој поетици и метафори, која није само садржана у експлицитном кључу наслова, у звонима и ветру. Она је много шира и много већа.

Са вама ћу, вечерас, поделити своју личну уредничку емоцију, критичарско-читалачку емоцију и доживљај ове необичне књиге. Моје колеге су често склоне да говоре о „оним Србима“ тамо и „овим Србима“ овде. Они то правдају методиком, али на тај начин свесно или несвесно, добронамерно или намерно, цео корпус српске књижевности деле на заграничну, емигрантску књижевност и домаћу, овдашњу. Моја уредничка намера и амбиција резултирала је тиме да књига Дојне Галић-Бар изиђе у библиотеци Графичког атељеа Дерета, која се зове: Савремена српска књижевност. То значи да је контекст у коме је дело стварано у овом случају мање битан. И управо због тога ова књига јесте књига која на

Петар В. АрбутинаБијељинa, 26. септембар 2006. године

УМЕТНИЧКА ЕМОЦИЈА

Ова ће нас књига растумачити из аспекта универзалне љубави, спознаје

уметничке и животне тајне, писца који у исто време саопштава

и промишља саопштено али и из аспекта страдалника који своју

животну и уметничку коб неће да стави испред оне која је, наравно,

већа и значајнија

87

87

прави начин, директно и књижевно веома успело, улази у само ткиво савремене српске књижевности.

Много је, наравно, разлога за то. Покушаћу да наведем само неколико. Један од њих је измештеност. Михаил Бахтин је увео тај термин у књижевност и образложио га чињеницом да човек не може сагледати самога себе уколико се посматра из позиције сопственог бића. Неопходно је да се измакне, да се измести из те позиције. То је у овом случају и у овој књизи, сам темељ бивства. Ова ће нас књига растумачити из аспекта универзалне љубави, спознаје уметничке и животне тајне, писца који у исто време саопштава и промишља саопштено, али и из аспекта страдалника који своју животну и уметничку коб неће да стави испред оне која је, наравно, већа и значајнија. И, у исто време, национална, како то код Срба обично бива.

Зато „Звона и ветар“ највише подсећају на успео покушај да се сакупе сва зрнца наших живота, компактног живота који се, ето, некада и због нечега разбио и расуо по ободима нашег постојања. И као што главна јунакиња овога романа Изабела прави своје мозаике, на исти начин такав мозаик прави и Дојна Галић-Бар. Међутим, и ту постоји оно „али“. Позната вам је генеaлогија колекције и генеалогија мозаика и колекционара. Наиме, неминовно ће се од делова тих судбина музике, уметности, искуства, живота, створити лице колекционара. У овом случају није тако.

Дојна Галић-Бар је успела да прекорачи и превазиђе ту познату метафору. Од делова њеног мозаика није се створило лице писца, створило се лице ХХ века који је баш онакав како је то Шилер на његовом почетку рекао: „Један век смо завршили у ратовима, други почињемо уморством.“ Тај шилеровски ХХ век, за уметност, за српску нацију, за њене судбинске и емигрантске путеве, права је слика овога романа. Наравно, и два претходна романа Дојне Галић-Бар носе сличну емоцију и поунутарњену слику, али овај последњи можда највише.

88

88

И управо као што је она доследна у својој намери да саопшти да не постоји естетика без етике и да не постоји истински живот изван свог национа, на исти начин је у бронзи звона сакривен звук и у бескрају неба је сакривен ветар.

То ме подсећа на познатог мађарског краља светога Иштвана који је направио значајан план, верујући да ће звук звона растерати и отерати кугу из његове земље. Премрежио је тадашњу Мађарску црквама у намери да створи такву атмосферу да у земљи не остане место до кога неће досегнути звук звона. Нисам сигуран, бар у историји нисам нашао податак, да ли је тиме заиста спасао своју земљу од куге, али је у сваком случају спасао своју душу.

За роман „Звона и ветар“ нећете морати да имате посебне рецепторе да бисте открили његово уметничко и књижевно и људско значење и вредност. Једноставно, отворите се према њему као према ветру.

89

89

1.

„Дан је твој и ноћ је твоја“, каже псалмопевац у шеснаестом стиху седамдесет и четврте главе своје Расправе о смислу. На ту врсту Творчеве динамике, на ту врсту животне снаге Небеског Дародавца, опомиње старозаветни песник јер се

у тој динамици и животној снази налази и наша жудња, која треба да сустигне даровано уверење. И заиста, уверење да дан може бити твој и да ноћ може бити твоја јесте уверење унутрашњег света свих књижевних јунака књиге Дојне Галић- -Бар. Од њеног првог романа, до овог о којем вечерас говоримо.

Разуме се да су то необичне књиге. Необичне зато што су то најнеобичнији љубавни романи написани на српском језику. А нема сумње, оне доиста јесу – и љубавни романи. Свака од књига носи богатство једног пара са свим искушењима, задовољствима и слабостима. У првој књизи „Анђели без лица“ то су Ник и Дезире. Њихова судбина одређује књигу од почетка до краја. У другом роману „Плави голуб“ то су Уранија и Бил. И кроз њихов живот се преплићу све романескне епизоде и остали књижевни ликови. И у роману „Звона и ветар“, предмету наше тренутне пажње,

„Звона и ветар“ је књига која сведочи да уметност и трагање за

уметношћу, тај порив уметности или потреба за вером, односно

милосним језиком као трагањем за Богом – припадају истој жудњи,

истом дару, истом искушењу.

ЕСЕЈ О БЛИСКОСТИ

Предраг Р. Драгић КијукГрадска библиотека у Бијељини 26. септембар 2006. године

90

90

такође један пар, Изабела и Андреј, представља окосницу књиге. Али, у чему је та посебност, онда, и у ком смислу су то необични романи? Реч је, наиме, о књижевном поступку: то су необични љубавни романи зато што се, изнад свега, труде – фигуративно речено – да то не буду.

Ове три књиге се разликују и у формалном смислу. Прва књига „Анђели без лица“ жанровски је особена и најсличнија роману без граница, роману-реци, она прати своје књижевне јунаке скоро од рођења па до краја њиховог живота. Па ипак, и тај први роман је повест о страсти, иако га дограђују документаристички делови који припадају једном сасвим другом свету. Коришћењем документаристичке грађе, о рату 1991. и 1995. године, који се десио распадом Југославије, аутор у ствари поентирајући суровост упућује на милосна начела љубави. Разумљиво, то не значи да су документаристички делови, у естетском смислу, мање вредни, па зато дневник младог Поповића и његово виђење распада Југославије спада међу најбоље досад исписане текстове о програмираном злу.

Друга књига је жанровски другачија. Она је нека врста романа-фреске, грађеног на принципу да је један детаљ најважнији, да се око њега све епизоде, све књижевне личности свијају не би ли га боље објасниле. То је повест о брату. О брату који је прошао застрашујуће стигме комунистичке куге и доживео, као хиљаде других, комунистички терор.

2. Књига „Звона и ветар“ је необичнија је од претходне две. Она не само што је љубавни роман, већ је истовремено грађена на том преплету осећања, на најрафиниранији начин, као роман-мозаик. Као што је тачно примећено, у том мозаику који има неколико значењских слојева, најважнији је онај који припада повести о хармонији. У ствари, ако је љубав свеобухватна врлина (како сведочи

91

91

Јован Лествичник), онда она то јесте зато што су сви њени елементи сами по себи хармонични и уједињени међусобно у хармонијско уцелињење, у пуноћу.

На крају ХХ и почетку ХХI века писати роман о хармонији, о Творцу, о божанском, о светом, потпуно је незамисливо. Логорски ХХ век, као и ХХI век, у коме су врлине наткриљене допуштеношћу сваке врсте, изгубили су своје хуманистичко лице, а религиозно – у потуности. Зато је љубав, у најсмисленијем значењу, у нашем времену осуђена на смрт, у име слобода које су заробиле биће. Љубав у таквом свету нема смисао свесадржаја и не може бити уцелињено својство бића јер је она милосна слобода. Путена зависност је постала сама себи сврха, а то је онда неслободна љубав, сурогат најважнијег осећања на коме почивају космолошко и онтолошко, и биће као теоантрополошко чудо.

Огромно је искушење за једнога писца да себи дозволи такву храброст да се бави, између осталог, и овако провокативном темом – али то је, опет, сасвим логично за аутора који трага за вишим смислом постојања и дара љубави. Наиме, оно што је заједничко за све три књиге госпође Дојне Галић-Бар јесте да оне припадају трагању за оним јединственим смислом који човека не види као биће очајања него биће блискости и драгости. У том смислу „Звона и ветар“ јесте егзистенцијалистички роман у коме сваки елан, па и чулност, енергија, покретачка снага и оплемењени емоционални свет, постоје као сврха упитаности над људском судбином и над људским смислом.

3. Баш зато што то јесу егзистенцијалистички романи, не треба се чудити да се они, макар и делом, баве и колективном биографијом свог народа. Они тумаче догађаје

92

92

на крају ХХ века, у коме се као заробљеник, не желећи да буде у тој улози, нашао српски народ. У свим књигама госпође Дојне Бар, са огромним књижевним умећем, у аналитичком књижевном ткању, које има безброј значењских нијанси, налази се увек једно искрено и дубоко размишљање о судбини српског национа. То није могло избећи ни у последњој књизи, у препознатљивом времену довршавања анихилације српскога народа.

4. Последња књига Дојне Галић-Бар, храбра интелектуална проза, какав је роман „Звона и ветар“, има велики број значењских слојева, који су можда и примордијалнији од овог који сам помињао, али им је заједнички именитељ да су на вредносном и значењском плану то увек отворена егзистенцијална питања: питања смисла постојања, питања смисла живота, питања смисла Творца.

Занимљива је структура најновијег романа госпође Дојне Галић-Бар, рекао бих чак врло изазовна. Мало је писаца који би се усудили да на такав начин граде унутрашњу архитектонику своје књиге, односно да наративно ткање, богатог и спиритуалног језика, успостављају на граници маште и стварности, сна и јаве. То је књига-дијалог са непознатим, књига-дијалог са слушаоцем коме се главна јунакиња исповеда, са богатством великих броја епизода и различитих тема – а на крају схватили да је то књига једног лелујавог, езотеричног, прозрачног миљеа, у коме се све може ставити под знак питања, па чак и постојање самог слушаоца.

Све се може ставити под знак питања осим двоједне теме која се варира у књизи „Звона и ветар“, а то су својство вере и својство уметности. Како помирити та два својства? Како се изборити, како разумети та два најважнија својства у човековој историји? Осим огромног знања које иду

93

93

до детаља како се, на пример, прави мозаик, колико обојених каменчића учествује у стварању мозаика, до изузетно зани-мљивог опредељења само за поједине музичаре (за чију интер-претацију немамо времена), до опредељења само за поједине сликаре, који сигурно да на симболичном плану веома много објашњавају о књизи „Звона и ветар“. Сигурно да није случајно изабран ни наслов романа, па они који то желе могу и да се увере, трагајући за одгонетком симболичког света и својстава која ова књижевна грађа крије.

Сигурно да нису случајно изабрани ни Моцарт, ни Шуберт, ни Сезар Франк, још мање они чија су дела у међусобном контрасту, на коме уметност успоставља своју мисију победе над животом. На једној страни Пучини, чисти лирик и један од најпопуларнијих оперских композитора, а на другој Сибелијус, мајстор симфонијске фантазије и усамљеник који је у лепоти пејзажа откривао божански рукопис. Увек постоје две тајне, па у том контрапункту госпођа Бар ствара свој последњи роман. Валерско – хроматско, топло – хладно, складно – нескладно, смислено – бесмислено и тако до краја романа када је у питању тако важна тема као што су искушења уметности и искушења Бога.

5. Како помирити ова два искушења, по много чему потпуно различита и по много чему веома слична. Религијско искуство је лично, молите се само ако имате ту потребу. То не може да учини нико други уместо вас. Искуство уметности је такође елитистичко, индивидуално искуство. Само ви, ако имате порив да уђете у авантуру боје или звука, откривате смисао стварања. Али, увек то можете чинити једино ви сами.

Писац који се усуди на такву врсту храбрости да у својој књизи говори о уметности и Творцу не греши када одлучи да макар покуша да објасни шта је то што мири, шта је то што сведочи, шта је то што потврђује да искушења Творца,

94

94

искушења љубави, искушења уметности, искушења хармоније јесу, умногоме, једно те исто. Али како то доказати?

Да ли је уопште могуће и да ли је ико у историји људске цивилизације или историји уметности покушао и успео то да докаже? Таквих безуспешних теоријских покушаја нема. Али, неки су остварени и на стваралачком плану, попут Менделсона. Ипак, чини се да су само писци, који су заробљеници слободе без обала, чак и када греше, изборили за себе право да, уз помоћ своје имагинативности, изнесу своје јеретичко мишљење.

„Звона и ветар“ је књига која сведочи да уметност и трагање за уметношћу, тај порив уметности или потреба за вером, односно милосним језиком као трагањем за Богом – припадају истој жудњи, истом дару, истом искушењу. И писац то доказује јединим могућим средством које људско биће има под капом небеском – језиком, чудесним чулом успења и суноврата. Очигледно је да само језик сведочи о смисалу или бесмислу светог и божанског, о смисалу или бесмислу уметничког дела. Али, не сваки језик.

6. Постоји у историји људске цивилизације један тренутак, један космички прасак када се језик, слово, путујући бесконачним светом, суочава са откровењем – са језиком као словом о светлости.

Светлост као дар лепоте и љубави, хармоније и симфоније, истоветно је мистичко искуство и уметника и верника. О томе сведочи језик-слово, како то библијски писац каже: тај логос или почетак или светлост јесте логоцен- трична тајна света. Светлост се оваплоћује, као највећа тајна која се догодила у историји света, логос-слово се очовечује и ствара јединствен језик, до тада непознат у историји људске

95

95

цивилизације. Језик по Христу. Како теолошки филозофи кажу, то је тренутак када се човек обожио, а Бог очовечио.

За тим необичним језиком свесмисла, врлине и љубави или поретка хармоније трага и роман „Звона и ветар“. То није пуко трагање за уравнотежењем, симфонијом, блискошћу, већ и слућено налажење лепоте и љубави због којих свет и постоји. Зато и можемо да закључимо: по ерудитској култури, осећању за најтананију животност, људскости и списатељској техници, роман „Звона и ветар“ је најсуптилније дело Дојне Галић-Бар.

96

96

Дозволите ми да ово моје слово почнем на мало необичан начин. Живот и литература, излишно је на то подсећати, нису једно те исто. Живот измиче литератури, литература надграђује жи- вот. Долазећи овде имали смо несвакидашње

задовољство и срећу да видимо нешто што припада самој сржи српскога народа. Надомак града видели смо српску етно--кућу и чули звона, омирисали тамјан и гледали ветар који је на необичан начин већ почео да разноси и лишће. Тако смо, долазећи овамо, хтели или не, доживели и делић атмосфере најновијег романа Дојне Галић-Бар „Звона и ветар“. Уз звона и ветар дошли смо овде где је, у близини, рођен један од највећих српских песника. Није то ни Лаза Костић, није то ни Змај, није то ни Његош, није то ни Десанка Максимовић, то је наш слепи гуслар, то су наше гусле, то је Филип Вишњић. О њему сам недавно, у „Политикиној“ колумни „Вечна завештања“, имао прилику да напишем неколико речи.

Ако бих ближе одређивао роман Дојне Галић- -Бар „Звона и ветар“, трећи део њене трилогије, који у свом подтексту има веру, рекао бих да је то књига о људској,

Тиодор Росић Бијељинa, 26. септембар 2006. године

РАДОЗНАЛОСТ ДУХА

Дојна Галић-Бар на трагу је тежње ововременог романа да створи

дело које ће бити жанр над жанровима, које ће, казујући о различитим

уметностима, успети да наткрили те уметности.

97

97

хуманистичкој, хришћанској нади и љубави из које све потиче и у коју се све враћа. Ако бих говорио о те три фундаменталне теме, не бих могао а да истовремено не подсетим на то да се овај роман одиграва на три, рекао бих различита краја света: у Америци, у Етиопији и у Србији. Ако бих извукао domimentu, то би били Србија и српски народ. Србија је присутна, бар у подтексту, и кад се не говори о њој. Они који се баве текстом, контекстом и интертекстуалношћу, књижевни критичари и књижевни зналци, знају да не мора нешто да се дословно артикулише, него да може да буде и наговештено, назначено, да буде дато као притајено, као нешто што се тек назире иза појавног, дословно реченог, артикулисаног.

Према ауторовим интенцијама, најновији роман Дојне Галић-Бар је сентиментални роман. Према употребљеној грађи, најновији роман „Звона и ветар“ Дојне Галић-Бар је епистоларно-биографски роман. Према основној теми, он је, ипак, кад се све сведе, психолошки роман. Према односу публике, у шта ће се уверити сви који га прочитају, то је популаран роман. Према тачки гледишта, то је роман са приповедачем као субјектом.

Ово наводим због тога што желим да будућим читаоцима, барем на тренутак, док га не прочитају, приближим роман и искажем свој суд о њему. Реч је о хибридном роману, о роману у коме су помешани различити функционални језички стилови. Дојна Галић-Бар на трагу је тежње ововременог романа да створи дело које ће бити жанр над жанровима, које ће, казујући о различитим уметностима, успети да наткрили те уметности. Овај роман је написала образована и духовно радознала особа. Емоционално је обојен: има занимљиву фабулу, снажан доживљај света, карактерологију, издиференциране ликове. Роман „Звона и ветар“ писан је сугестивно и занимљиво, естетски релевантно.

98

98

Вечерас сам посебно радосна и срећна што сам доживела да вам лично пренесем хиљаде жеља за бољу будућност од нас емиграната, а нарочито оних који су из Републике Српске, а сада живе у Илиноису.

Доносим вам и њихову љубав, њихову чежњу, њихову жељу да што пре добију годишњи одмор и, од новца скупљеног тешким радом у Америци, дођу да посете своју отадџбину Републику Српску. Доносим звук наших звона из Илиноиса и Чикага са ветром Чикашког језера и мирисом босиљка из моје баште. To семе босиљка потиче из Кравице. Волим говор цвећа у мојој башти јер потиче са наших простора. Осећам велико задовољство јер се налазим у установи културе и мудрости, у библиотеци „Филип Вишњић“ у Бијељини. Ова установа нема граница јер ни литература нема граница, речима повезује све нас, без обзира на религију, без обзира на расу. A специјално ова библиотека, јер знам да је моја другарица Милева овде долазила као дете и пешачила шест километара, ако не и више, да дође до школе. И могу да вам кажем да ваши учитељи и ваши професори уносе у учење не само лепоту

РЕЧ АУТОРА

Доласком и првим сусретом кад је књига била примљена на моје велико

изненађење, ја сам чула дивну музику језика моје заборављене отаџбине

која је у мени пробудила још већу љубав и жељу да обновим оно што не

сме да се заборави.

Дојна Галић-Бар

Бијељинa, 26. септембар 2006. године

99

99

нашега језика и историје‚ него и дају храну мислима и души.

Сусрела сам се са многим дивним људима и у мојој ординацији. Многи су песници, књижевници. Милева је једна од њих. Овај део отаџбине рађа песнике, писце, дивне људе. Бијељина има будућност и зато вам желим највећу срећу.

Вечерас немам шта да додам о свом роману, критичари су већ рекли толико много, а ја од њих учим, чак и боље разумем свој роман. Зато само могу да вам се свима захвалим, нарочито глумцима који су тако дивно читали делове, мојој Милеви и њеним песмама, јер је она рекла све што ја осећам о Републици Српској.

Желим да вам се захвалим, господо, јер ова библиотека сте ви, а без богатства језика и речи отаџбина умире.

Ја сам педесет година вероватно умирала, јер сам изгубила лакоћу језика. Прва књига је написана на енглеском, није никад била писана да би се штампала. Била је нека врста мог лечења кад сам први пут сусрела избеглице из моје отаџбине коју ја знам као Југославију. Доласком и првим сусретом кад је књига била примљена на моје велико изненађење, ја сам чула дивну музику језика моје заборављене отаџбине која је у мени пробудила још већу љубав и жељу да обновим оно што не сме да се заборави. И враћајући се, ово ми је трећи пут, у друштву мојих нових пријатеља, људи који дивно говоре српски и ја сам почела да говорим, као што видите вечерас и моје две књиге су написане на српском језику. Сигурно нема добре књиге без добрих уредника, тако да је велики део моје захвалности упућен уредницима. Мој први уредник био је господин Кијук, кога сматрам учитељем својих мисли, а друге књиге је био господин Петар Арбутина коме се такође много захваљујем на уредништву и штампању моје књиге у „Дерети“.

Желим да вам се захвалим што сте дошли вечерас да слушате не само о мом роману. Волела бих да понесете са собом и више него мој роман „Звона и ветар“ – да понесете

100

100

нашу љубав. Изабрали смо ваш град, нашу Бијељину, која нам је поклонила своје велико срце.

У току дискусије чула сам звона, али сам чула и глас хоџе са минерата из џамије. Додирнула ме је та музика јединства, тај тон различитости у истом, у људској доброти и суживоту. Пратиће ме та мелодија и ваша племенитост. Увек ћу се сећати овог тренутка.

101

101

Дуго сам га посматрала из топле собе, уз пуцкетање камина. Покрете његовог голог грудног коша, чврсте мишиће, узак струк и витко тело које се повијало као еластична гума са сваким покретом секире у цепању великог храстовог стабла. Личио

је на стару грчку скулптуру олимпијског победника. Зар је могуће да не познајем овога човека, музичара који ме редовно посећује последње четири сезоне, увек обученог у масну, никад раскопчану кошуљу, без обзира колика је била врућина, а да данас, по овој хладноћи и првој великој прераној мећави, посматрам баш њега како полуго цепа, теше дрво, и одаје се као човек пун страсти коју сам ја открила у његовим покретима и грађи тела? Какво ће он још изненађење о себи открити?

Слагао је пажљиво цепанице. Калуђер му се придружио да би монахињама заједно носили дрва. Нисам чула шта је рекао калуђеру. Одјурио је до своје куће. Кад се вратио, имао је скијашки џемпер и капу. Нисам могла да се ослободим утиска од његовог разголићеног тела. Узео је санке натоварене цепаницама и одвезао их до манастира. Не знам због чега, спустила сам све завесе на прозорима као да би

Одломак 23. СКРИВЕНА ЖУДЊА(„Звона и ветар“, стр. 137)

Ћутаћу, не желим да га изгубим, нити да изгубим себе. Знала сам да

ће ускоро доћи и мени донети дрва за потпалу и цепанице за камин.

Спремила сам чорбу коју воли. Чекала сам га дуго.

102

102

ме оне заштитиле од мисли које су навирале. Само је светло пламена осветљавало собу и моје усплахирено лице.

Он не сме да осети промену у мени. Она није дошла нагло само зато што сам у њему видела мужјака. Појавио се нагло, у сновима и у посетама, тепајући најлепше речи. Били смо блиски. У сновима он је говорио, а ја сам слушала о његовом животу и плановима за будућност. Никада неће сазнати за те снове.

Нећу му показати шта сам открила у њему и себи. Ћутаћу, не желим да га изгубим, нити да изгубим себе. Знала сам да ће ускоро доћи и мени донети дрва за потпалу и цепанице за камин. Спремила сам чорбу коју воли. Чекала сам га дуго. Слушала кораке и ређање цепаница ту где их снег није могао поквасити. Почела сам да га сликам.

Прва слика земаљског човека кога сам насликала пуног жеља и сакривених жудњи. Снег је био све стварнији и смелији, засипао је моју собу и штафелај, и прекривао машту.

103

103

104

104

БЕОГРАД, 2007.(на српском језику објављено 2007,

а на енглеском 2008. године)

ГЛАВНИ УРЕДНИК Петар В. Арбутина

РЕЦЕНЗЕНТПетар В. Арбутина

ИЗДАВАЧГрафички атеље Дерета, Београд, 2008.

ЧЕТВРТО ИЗДАЊЕ

ПРОМОЦИЈЕ:Удружење књижевника Србије, Француска 7,

уторак 16. октобар 2007. годинеО књизи говорили: Милета Аћимовић Ивков,

Мирољуб Јоковић, Тиодор Росић, Петар В. Арбутина

АНА ЛИРоман у два дела

Тиха кишаје постојала све јача. Чула је громове у даљини. У мајском

поветарцу, испод облачног плавог неба, Теса је посматрала лелујање

ружа које су носиле име по Ани Ли. Из тог лелујања, примичићи јој се,

издвајала се фигура њене мајке.

105

105

Књижара Дерета, 17. октобар 2007. годинеО књизи говорили: академик Драган Недељковић, Петар В. Арбутина

Дом културе Чачак, 23. октобар 2007. годинеО књизи говорили: Петар В. Арбутина, Владан Димитријевић, Бошко Обрадовић

Београдски сајам, Графички атеље Дерета, „Сусрет са читаоцима“, среда, 24. октобар 2007. године

Аранђеловац, ресторан „Александар“, четвртак, 25. октобар 2007. годинеО књизи говорили: Жарко Команин, Бранимир Нешић, Предраг Р. Драгић Кијук, Тиодор Росић

НАГРАДЕ: Академија „Иво Андрић“ (награда за животно дело 2007. године), Српски бренд (Брисел и Париз 2007. године)

Враћала се на та сећања често када се придружила шејкерима. Дели-

ријуми у верским играма били су слични првој брачној ноћи, као и свим

осталима када је Горг страсно љубио, тепајући јој на руском.

106

106

Праве слике и облици историјског памћења и њихових каснијих утицаја на будућност не налазе се искључиво и само у историјским догађајима какве нам званична верзија историје нуди. Стварнија слика једног историјског периода

постулирана је много више у дискурзивном систему који нам омогућава да представимо прошле догађаје као садашње историјске чињенице. Живот и мисија првог самопроглашеног месије жене – Ане Ли, њеног живота у Енглеској и пута у „обећану земљу“ – Америку, где оснива једну од највећих верских заједница – колонију Шејкера, свакако јесте основна драматуршка и семантичка окосница истоименог романа Дојне Галић-Бар. Али, личност веома сложене психолошке конституције, каква заиста јесте Ана Ли, у снажном осећању удвајања долази у позицију пројектоване слике о себи, описане у роману знатном психолошком узбудљивошћу и осећајем за нијансе, поготову у каснијим поглављима романа

Петар В. Арбутина

РецензијаНА ГРАНИЦАМА СУПРОТНОСТИ

У јаким емотивним и интелектуалним набојима у сваком поглављу

„Ана Ли“ матeријализује се као животно уверљива прича о страдању –

парабола о злу у људима, прожета узбудљивим и драматичним ситуацијама

и малим књижевним трактатима о вечним питањима и усудима, који

прате људски род на путу уздизања у небо или срозавања у блато.

107

107

када пројектовање доживљаја и душевних стања на физичке и опште закономерности живота обогаћује фабулу, али и драматургију узајамности између јунака романа. Самим тим, сви ликови који се дотичу Анине мисије неминовно бивају и њој подређени, директно или посредно, што овај роман значајно одмиче од идеје романсиране биографије, каквим се може на први поглед учинити. „Ана Ли“ је нешто много више; успео покушај да се досегну границе људске егзистенције, мржње и љубави, еманације Бога у мислима и делима... што резултира романескном и књижевном заводљивошћу. Дојна Галић-Бар ствара хомоген и целовит мисаони систем књижевних ликова, али и романа у целини. У темељу романа, у дубоко инди-видуализованом, субјективно-патолошком доживљају вере почива смислени контрапункт – сумња, која се протеже на основне мисаоне рефлексије главних књижевних ликова, („Ти си болесна, чедо, од најгоре болести човечанства, а то је сумња у Христа и његову моћ!“ – разговор између Ане Ли и њене мајке). Превазилажење сумње је главни пут за конституисање целовите личности која се, у случају Ане Ли, Џејмса Витекера и Шејкера, претвара у догму и искључивост док, у случају сестара Бенет, Ладе, Пјера, Ђорђа, сумња постаје само потврда људске стране њихове личности. Са сигурношћу можемо тврдити да је Дојна Галић-Бар намерно, после темељног постулирања ликова и радње, оставила смислу да се сам развија у правцу стицања искуствено профилисаног идентитета и интегритета сваке личности понаособ.

Меланхоличне и трагичне сенке које се у назнакама јављају у првим Аним фасцинацијама љубављу и тајнама емотивног ткања мушко-женских односа и живота, поготову његове социјално-друштвене слике Енглеске на почетку индустријске револуције средином ХVIII века, постепено се згушњавају у трагичну замишљеност пред животним енигмама. Искуство живљења резултира дубоким дилемама и духовним понорима и узлетима у религиозним трансовима. У визијама и слепој вери осипа се њено онтолошко биће, уступајући простор фанатизму упереном ка

108

108

божанској љубави и искључивости и строгости, која исушује истинско биће, рађа супротност – религозну и бескрупулозну искључивост и привид спасења и љубави – заједницу без Бога. Управо у таквој „божанској хармонији“ највећи злочини и искоришћења просте људске вере у спасење спроводе се у име самозваног месије. Заслепљеност визијама и вантелесним искуствима, али и ситнопоседничке склоности околине и инстинкти, воде ову несвакидашњу жену – првог женског месију у историји хришћанских јереси – путевима борбе „са силама немерљивим“ стварајући, на ширем плану, универзалну метафору; о положају жене у друштву либералног капитализма и религије огрезле у земаљским добрима, њеним искушењима, траумама, отуђењима, несхватањима, традиционалним огра-ничењима, моралним препрекама... Не треба занемарити чињеницу да вера без Христа води путем на коме постајемо слика властитог зла, искривљене чињенице поимања Бога, кога меримо собом а не обратно. Све то неминовно резултира „искривљењем идеје“ и неминовном раздвајању живота од његове суштине – духовног подвига, који постаје сам себи сврха. Ту чињеницу Дојна Галић-Бар успешно варира кроз читав роман, покушавајући да осветли и оне најтајније аспекте сваке личности понаособ, налазећи увек довољно аргумената који потенцијалног читаоца не наводе да заузме коначни став у односу на књижевне ликове и њихове поступке, напротив. Она покушава да суптилно саопшти сваком ко је, попут Ане Ли, спреман на некритичку искључивост; да живот није идеологија и да људско биће није скуп алгоритама и формула пројектованог друштва и потенцијалних „усрећитеља“, већ сложен онтолошки и божански лавиринт и сплет путева којима свако лута тражећи свој пут ка небу, на своју корист и спасење или пропаст. Сасвим довољно аргумената за ову тврдњу налазимо и у књижевно и историјски слојевитој личности Ане Ли, без обзира на то колико не налазили разумевање за њен фанатизам, који се претвара у још један историјски пројекат „пута у пакао поплочаног добрим намерама“. Али, тај пут, успон и развој шејкерске колоније у америчкој младој држави не би

109

109

био тако карактеристичан да није инспирисао и заинтересовао веома утицајне умове тог времена: маркиза Лафајета, генерала Вашингтона, Дикенса, Маркса... Врх америчке и европске политичке и интелектуалне елите био је заинтригиран и фасциниран „чудима“ Ане Ли. Шејкерски утицај у Америчком конгресу и законодавној и извршној власти, новинарским и друштвеним круговима, био је више него јак, што можда боље осликава природу фасцинације Аном Ли, независно од религиозних уверења. Ретроспективни поглед нам више говори о моралним дилемама сагледаним у облицима уобличавајућег бића и социјалног окружења, које покушава да се дефинише унутар могућег коначног облика друштва и државног уређења; са великим ефектима рада и најнижим облицима индивидуалности појединца, чија се контрола радикализује до бруталне казне. („Слажем се са тобом“ – одговорио је кратко Џејмс – „али ти ћеш бити саучесник у кажњавању јер ти си месија који чисти овај свет од највећег греха – венчања и рађања деце. Све методе су дозвољене теби као месији. То је почетак апокалипсе појединаца.“) Обезличеност човекове индивидуе показаће овде свој најсуровији вид, а на ширем плану, у структури романа, оваквим детаљима употпуњена је позадина универзалне приче о људском страдању.

Устројство шејкерске колоније постаје друштвени модел за све оне који теже апсолутној контроли поданика али, попут свих утопистичких модела друштвеног или државног поретка, и овај се разара изнутра, не агресијом већ непристајањем. Методе контроле масе не важе за појединца који својим уверењима покушава да се уздигне изнад безличности мноштва. Индивидуална снага непристајања трансформише се, унутрашњом патњом дубинске спознаје одређене, у облике љубави која не пристаје на наметнута правила. Њиховим превазилажењем (попут сестара Бенет и љубоморног гајења успомена на страдање родитеља), отвореном критиком (маркиз Лафајет) и редефинисањем (Лара, у улози вође шејкера), руши се тоталитарно устројство шејкерске колоније. Оданост истини, искрена осећања и

110

110

категоричност ставова једина су снага која може да сруши систем апсолутне контроле.

Склоност ка психолошком нијансаирању лично-сти, лиричност љубави и њени разнолики облици, који се смењују у широкој слици енглеских, америчких, руских... друштвених и историографских пејзажа, само говоре о важности индивидуалне спознаје и њеном утицају на формирање емотивне слике и љубави уопште. Дојна Галић- -Бар и на таквим местима постварује основну књижевну намеру; наћи довољно разлога и погледа који читаоца неће увести у догматски однос према књижевним ликовима или радњи романа. Сходно томе, покушаји да се сагледају нај- дубљи предели душе сваког од јунака понаособ, или да се дâ довољно знакова који ће обогатити књижевну слику и имагинативну намеру, која варира између најсуптилнијих осе- ћања и религиозног фанатизма, често и сублимације ове две крајности, спадају у важне одлике рукописа Дојне Галић-Бар.

Модеран однос према прозном ткиву, ориги-налност теме и посвећеност писца жељи да досегне највеће стилске вредности и универзалну метафорику у описивању опсесивних тема, омогућавају да се у роману „Ана Ли“ скоро континуирано надраста парцијално и површинско. У јаким емотивним и интелектуалним набојима у сваком поглављу „Ане Ли“ матeријализује се као животно уверљива прича о страдању – парабола о злу у људима, прожета узбудљивим и драматичним ситуацијама и малим књижевним трактатима о вечним питањима и усудима, који прате људски род на путу уздизања у небо или срозавања у блато.

111

111

Биће ми драго што могу да проговорим о ономе што књига Дојне Галић-Бар јесте у исконском, основном, крајње једноставном виду, који ће када читалац окрене странице ове опсежне књиге моћи одмах да уочи, без знатне филозофске,

теоријске предспреме. Најпре ће такав читалац, када почне да листа ову књигу, схватити да је она писана стилом који ћемо јасно дефинисати као извештајни, реалистички, близак катанистичком начину обликовања књижевног израза. Да је то тако, постоји обиље доказа и читаоци ће то лако умети да примете.

Будући да је компонован од два дела и именован негативним ликом једног јунака, што је редак пример у историји наше књижевности и редак пример уопште у историји књижевности. Читалац ће моћи да примети како се у та два јасно обојена композициона дела заправо исписују, на известан начин, стилски два сасвим различита романа.

Први ћемо дефинисати као друштвено-исто-ријски у основном виду и ту нећемо много погрешити. То је роман о великој нереалној амбицији да се на известан

ПОВОДОМ РОМАНА АНА ЛИ

Потпуне слободе под звездама нема. Слобода се откида од света да би се

у њеним слатким оковима досегло савршенство. Јунакиње овога романа,

а оне су повлашћени ликови овог романа који није феминистички

интониран, досежу то савршенство управо у тренуцима када одступе

од крутих окова догме, посебно секташке догме.

Милета Аћимовић ИвковУдружење књижевника Србије, Београд, 16. октобар 2007. годин

112

112

начин заснује друштво над којим би се остварила потпуна контрола. Једним делом ова књига је писана са гимназијском одушевљеношћу, која први пут открива тајне и страсти света, па према том одушевљењу понекад и обликује свој исказ. А то су заправо оне књиге које су писали велики утописти и касније социјалисти-утописти.

Најпре, сетимо се Томаса Мора или Томаза Кам- панеле. Једним делом ово јесте приповест о заснивању такве заједнице. И читалац ће моћи да осети емотивну и смисаону температуру овога романа, на чијој ће се тихој, а постепеној ватри грејати на свих четири стотине страница. Цела једна зима потребна је да се овај роман прочита, заиста помно и са пажњом, како се то некада говорило, да би се разумео. Због тога ћу предложити да га читате полако. Не због чињенице да, због великих амбиција овога романа, читалац може да западне у меандре у којима неће умети да се снађе. Све је овде исприповедано реалистично, чак са обиљем натуралистичких детаља, у највећој мери, у оном основном смислу, потпуно јасно, тако да читалац неће имати додатних питања о радњи романа, али ће имати много непознаница у домену онога што Дојна Галић-Бар уме сасвим добро да обликује, понекад не до краја јасно, због чега је потребна цела историјска предспрема, да би се заправо у завршним сценама романа исписала његова квинтесенција.

У завршним сценама овога романа, слави се једна од епифанија у виду тезе-поенте. Једна од јунакиња доживљава преображај, у чему је заправо смисаона поента целог овог дугог, заобилазног похода кроз историју, до тезе да је могуће напустити, односно да је могуће одупрети се силама историје и да је могуће превазићи границе фромовски схваћене границе слободе. Дозволите ми једну малу, критички интонирану дигресију. Јунакиња доживљава преображај у магновењу, у епифанијском тренутку, кроз измаглицу сна види у руској завејаној степи проблеске свећа и врхове православних храмова. Тада она доживљава преображај и, први пут после

113

113

дугог времена, на сличан начин као што то чини већина нас, прекрсти се.

Ако, дакле, има смисла апострофирати једну важну чињеницу која ће утицати на коначан читалачки утисак, онда је то управо завршница овога романа. Поменућу још само неколико поједностављених констатација. Прво, овај роман, који је исприповедан из позиције тзв. ауторитарног приповедача, заснован је на реалистичком, миметичком начину пресликавања стварности у освештени лик приповедача, који често коментарише оно што приповеда. Узгред и хотимично, али и да се тај приповедачев лик прилично често разликује од лика аутора, односно од становишта аутора.

Многа становишта аутора, јер аутор је хришћанин, не деле јунаци овога романа, што се посебно односи на његову харизматичну јунакињу. Са неколико обично изведених сликовитих поређења, она је осликана изузетно упечатљиво и уверљиво и остаће у свести као успешно извајан антијунак наше новије романескне књижевности.

Ана Ли је крхка, али духовно узорита, не висока раста, но изразито умно и духовно особљена, у једној од сцена описана је као врећа костију. Такви моменти помоћи ће вам да овај роман схватите као у првом делу друштвено-историјски, а у другом уметнички обликован тако да остави утисак извесног психолошког, унутарњег, тајновитог човековог бивствовања под звездама, његове унутарње егзистенције, борбе са смислом живота, борбе за досезање идеала вечите слободе, слободе за Бога. Чини ми се да је то важан мотив и најважнија теза овога романа. Потпуне слободе под звездама нема. Слобода се откида од света да би се у њеним слатким оковима досегло савршенство. Јунакиње овога романа, а оне су повлашћени ликови овог романа који није феминистички интониран, досежу то савршенство управо у тренуцима када одступе од крутих окова догме, посебно секташке догме. Ако у овом роману постоји нешто што се може повезати са искушењима у којима ми живимо, то је моменат који сам управо поменуо.

114

114

Због тога се читању ове књиге приступа као што се приступа разговору са блиским, присним и познатим.

Овај роман нам је помогао да освежимо одређена историјска знања, али и да властите, заплетене младалачке сензације накнадно оживимо. Тако сам разумео поруке које нам је из далеке Америке у виду књиге „Ана Ли“, послала госпођа Дојна Галић-Бар. Књигу „Ана Ли“ треба прочитати јер читање је лепши начин постојања.

115

115

Мирољуб Јоковић Удружење књижевника Србије, Београд, 16. октобар 2007. године

ШТА ЈЕ СЛОБОДА

Овај роман апострофира теме односа између појединца и заједнице,

односа између политике и религије, на најбољи могући начин постулира

једно питање које је темељно у XX веку – шта је то слобода.

Вечерас ћемо представити једно заиста необично дело које носи наслов „Ана Ли“. За оне који не знају ко је Ана Ли и ко су шејкери рећи ћу неколико речи о њима.

Ако на интернету укуцате одредницу шејкери или Ана Ли или Џем Смитакер итд., заиста ћете наћи неке историјске личности које су оснивачи тог, пре свега религиозног покрета, који је зачет у околини Манчестера у Енглеској, у XVIII веку. Људи који у то време нису могли практиковати своја религијска уверења, могућност за то су нашли у једном другом свету, у Америци, где су били добродошли и имали чак и неке повластице, нпр. у америчкој политици и, пре свега, у америчкој свакодневици. Међутим, то је био само параван иза кога се налазило стравично лице шејкера који су, у преводу на српски језик, трескавци, падавци, они који се тресу у религиозном трансу.

Под окриљем капе коју једним именом називамо шејкеризам нашли су се многи људи, не само из Енглеске, него из Француске, централне Европе, па и из јужне Европе. То је оно што је заинтригирало Дојну Галић-Бар.

116

116

Можда сама тематика у XX и ХХI веку многе неће ни занимати, али сетимо се да и дан-данас живимо у затвореним световима, у којима појединци стварају разне заједнице према мери своје контроле. У том контексту, ово је изузетно занимљива и актуелна тема. Овај роман апострофира теме односа између појединца и заједнице, односа између политике и религије, на најбољи могући начин постулира једно питање које је темељно у XX веку – шта је то слобода. Да ли је слобода ако живите у границама и знате где су границе или је слобода нешто друго, слобода изван тих граница?

Роман је састављен из два дела. Први део је више историјски, а други део је спој књижевне доминације Дојне Галић-Бар и онога што се креће на граници између епике и лирике. Први, историјски део показује да је ауторка проучила књижевни и историјски материјал, оно што су о шејкерима писала знаменита имена XVIII или XIX века попут Томаса Џеферсона, Лафа Јерта, Дикенса итд. Ова књига се појављује као значајан текст међу другим књижевним текстовима. нас, међутим, занима оно што је везано за књижевност и вредносни аспект романа, а не та историјска документа и сведочанства.

Понекад се у теорији књижевности тврди да тема нема неку битну улогу у вредновању књижевног дела. Они који тако тврде најчешће рационализују неке своје пориве, а тема је итекако битна у књижевном делу. Наиме, област тематике везана је са друштвеним миљеом, са идеологијом. И није сасвим случајно Дојна Галић-Бар изабрала да књижевно опредмети баш ову ову тему. Чини се, а то ми показују и уверења времена у коме живимо, да се у светским размерама јавио један потпуно нови приступ историји, а то је оно што се у теорији књижевности именује појмом лингвистички прелом. Наиме, више није битно да ли постоје чињенице какве су постојале пре вас, у времену прошлом. Светски научници и професори, поготово политичари, постулирају један скривен приступ који понекад може бити плодотворан, али је, кад је реч о малим културама, он погубан. Наиме, они тврде да је

117

117

историја лингвистичка дисциплина. О Термопилској битци не може ништа да се зна осим на основу језика. Све што знамо знамо на основу језика.

Чини ми се да је својим историјским и књижевним изучавањима Дојна Галић-Бар, свесно или несвесно, пошто живи у америчкој култури, дошла и до негаторског преокрета, који јој је познат као савремена оријентација. Велики светски писци данас на тај начин приступају историји, на начин који је био карактеристичан за XVIII и XIX век, којим се ауторка бави. Она је проблему шејкеризма пришла управо са аспекта нових историчара. Њу не занимају историјска документа. Она ће створити овај роман који ће превасходно бити историјског типа, а овај роман уопште није у том смислу историјски. „Ана Ли“ је у суштини један прави психолошки роман, писан из перспективе трећег лица, који се тежишно бави неким кључним елементима развоја, не само шејкеризма као покрета, него и јунака који живе под утицајем шејкеризма, односно који му се отимају.

Сматрам да је ово добро књижевно дело, иако га не бих поредио ни са Андрићем ни са Томасом Маном. Андрић и Томас Ман су заиста велики писци и треба се клонити таквих поређења.

Роман је састављен из два дела. Ана Ли превасходно покрива први део романа, али други део је, ако не бриљантан, а оно одличан. Неколико ликова тог романа обогатило је српску књижевност, пре свега сестре Теса и Хана из породице одгајивача коња који су дошли из Енглеске. Други део романа је више лирског карактера. А лирика и епика се не слажу најбоље, а наслов романа није најсрећније изабран за други део. Мислим да би далеко занимљивији био наслов, на пример, „Запаљена река“. Река је веома инспиративан симбол, који је искоришћен у једном веома успелом роману „Река без ушћа“, који је преведен и објевљен и код нас, у издавачком предузећу „Отокар Кершовани“.

118

118

Симбол реке је изузетно плодотворан. Река крије нешто што се налази у њеној утроби, она преврће ствари, она се пресијава на разне начине итд. И ове две јунакиње, Хана и Теса, које су заиста бриљантни књижевни ликови, описане су са толико љубави и толико проницљивости, као ретко који у савременој српској књижевности. У њиховој карактеризацији дoшла је до изражаја професија Дојне Галић-Бар – психијатрија. Сви јунаци оперишу некаквим појмовима рационализације. У животу се свакодневно сусрећемо са појмовима свесно и несвесно, као што и река има своју површину и своје дно. Ове две јунакиње и читава та шејкерска заједница живе на обали једне реке, која се не именује у роману.

Када је реч о вредносном аспекту романа, полазимо од тога да се свако књижевно дело вреднује на основу неколико чинилаца. Један познати амерички теоретичар књижевности Вејн Вуд, у својој књизи „Реторика прозе“, која је преведена код нас, сугерише да постоји пет параметара по којима можете рећи да ли је једно књижевно дело добро или не. То су књижевни ликови, сложеност теме коју је аутор покушао књижевно да обради, разни нивои који постоје у романима, искорачај из уобичајеног, а тај искорачај ћете видети ако будете читали роман, одсуство правог дијалога, већа заступљеност монолога и дескрипције. А то је каракеристична метода, техника којом се служе психијатри, као и Дојна Галић-Бар.

Захваљујући свим овим параметрима, она је створила заиста вредан роман, необичан у српској књижевности, један роман, који се чита без даха од прве до последње странице.

119

119

Тиодор РосићУдружење књижевника Србије, Београд, 16. октобар 2007. године

ПРИВИД БОЖАНСКЕ ЛЕПОТЕ

Ако је нада гледање унапред на основу осећања, мишљења и чињења, ово

је свет без наде, али свет са специфичним осећањем љубави, и то оне

платонске, Платонове...

Колико год се неке судбине брутално окончавале, дух се уздиже изнад тела.

Ми писци, који смо овога пута у улози тумача књижевности и књижевних дела, конкретно романа „Ана Ли“ Дојне Галић-Бар треба да омеђимо предмет нашег казивања, оно о чему ћемо говорити. Вашу пажњу пробаћу да заокупим

онтолошким парадигмама у роману „Ана Ли“.

То је психолошки роман. За разлику од психолошких романа који су најчешће писани у првом лицу, „Ана Ли“ је написана у трећем лицу. Међутим, тачка гледишта, са становишта руског књижевног формалисте, а не животно практичног формалисте, у овом роману дата је тако да књижевни јунаци осветаљавају тематско-мотивски инвентар књиге, оно о чему казују. Зато у овом роману има толико писама, монолога, реминистенција, евокација. А евокација је, да пређемо из лингвистичко-стилистичке у књижевно- -теоријску сферу, призивање новог контекста.

Све време, и у првом и у другом делу романа, Дојна Галић-Бар призива онтолошке парадигме прошлости, онтолошке парадигме човековог тарајања, а оне су у љубави, вери, нади, искушењу, у свету са човеком који жели да се

120

120

уздигне изнад спасиоца света, да постане други месија. У цивилизацијским матрицама које су за мене на један диван и литерарно релевантан начин упошљене у другом делу књиге, где се говори из чистог језика из књижевне грађе, где се уобличавају и ликови, где се они индивидуализују, где се одступа од трагикомичних типизираних јунака. Дојна Галић-Бар слика веома изузетне особе које су се нашле у преломним цивилизацијским тренуцима. То је време кад се Америка усправља, а Европа је конзервативна и добро је да је тако. Европа треба да остане конзервативна јер то чува и одржава цивилизацију. Дојна Галић-Бар даје душевну слику, душевна стања, осећања главних јунака. Та стања и осећања су често ексцентрична. И по тим својим карактеристикама Дојна Галић-Бар се, у најбољем смислу те речи, придружује оним европским романима, са краја XIX и почетка XX века, који у први план стављају ексцентричну природу својих јунака. Ана Ли је у сваком погледу ексцентрична. Зашто? Ако је нада гледање унапред на основу осећања, мишљења и чињења, ово је свет без наде, али свет са специфичним осећањем љубави, и то оне платонске, Платонове. А љубав је за Платона уздизање ероса и претварање ероса у духовност. Управо то су и прадигме овог романа. Колико год се неке судбине брутално окончавале, дух се уздиже изнад тела.

Зашто? Да би се остварио идеал вечности. Том идеалу вечности стреми и главни јунак ове књиге, теже и они који су обманути. А вечност је бескрајно трајање живота. Вечност је човекова бесмртност. Кант у „Критици чистог ума“ начело вечности своди на постулат практичког ума: „Савршеност је сада и овде.“ Уз вечност и наду иде и вера. Вера је, по атеистичком схватању, натприродна врлина којом, уз манипулацију, а у овом роману је реч о томе, жели да се створи привид божанске лепоте. Вера је, насупрот томе, бар у главним религијама, чврсто поуздање у Бога.

Једна од јунакиња ове књиге, Рускиња Лада, евоци-рајући сладост православља, како је говорио Црњански, бива

121

121

очишћена и враћа поуздање у Бога. Наспрам тог хришћан-ског, православног поимања вере, у роману је на маестралан начин описан ауторитет вере, који произилази из потребе поштовања неке надљудске моћи. Ана Ли тако настоји да се својим верницима прикаже као да поседује натприродне људске моћи. Та моћ налаже покорност. Са те тачке гледишта, ово је исплетен и уобличен роман.

Овај роман је значајно књижевно-уметничко остварење и, као такав, сасвим природно се, обликовним пос- тупком, надовезује на претходна романе Дојне Галић-Бар.

122

122

У „Знаковима поред пута“, тој особеној филозофији човека и историје, српски нобеловац Иво Андрић забележио је наједном месту: „Ко успе да оживи самоћу, тај је освојио свет.“

Заиста мислим да људи пишу не да би задовољили своју сујету већ оживели самоћу, и своју и самоћу света јер су XX и XXI век векови стрепње и беспомоћности и претворили су човека у самоћу. Зато „оживети самоћу“ значи „освојити свет“.

Ако моје књиге припадају свету који оживљава самоћу онда сам неизмерно захвална Академији „Иво Андрић“ која ми је даровала Награду за животно дело. Хвала поштованим члановима жирија што су разумели моје књиге, а посебно хвала нашем и светском писцу Радомиру Смиљанићу, председнику Академије „Иво Андрић“, што je y мојим књигама препознао макар делић онога што андрићевску и смиљанићевску поетику чини баштином свих писаца српског језика

О мом најновијем роману чули сте све што је требало чути. У овом тренутку аутор нити треба нити има шта

Дојна Галић-БарУдружење књижевника Србије,

Београд, 16. октобар 2007. године

Писци су датуми тог вечног календара без кога ниједан појединац и

ниједан народ не могу да постоје. На теразијама тог календара свако

искушење и сваку самоћу побеђује смисао.

РЕЧ АУТОРА

123

123

да каже. Ови мудри млади људи говорили су вечарас – за шта је највећи кривац моја књига о Ани Ли – бранећи достојанство речи и језика, у коме су повоји нашег постојања и будућности.

Сваки се народ огледа у свом језику јер је језик уметности највеће искушење. И ту је Андрић био у праву: од свих човекових својстава „уметност је слична животу – изгледа као игра“. Зато ни она није вечита, вечит је једино „календар матерњег језика“.

Писци су датуми тог вечног календара без кога ниједан појединац и ниједан народ не могу да постоје. На теразијама тог календара свако искушење и сваку самоћу побеђује смисао.

Та жудња за смислом је и нас сабрала вечерас овде. Хвала Вам свима што сте ми помогли и дозволили да тај смисао „календара матерњег језика“ поделим са Вама, драгим пријатељима!

124

124

Када сам почео да читам рукопис ове књиге мислио сам да је реч о још једном историјском роману, који ће, како то обично код нас Срба бива, покушати да у историји нађе неке чудне догађаје који ће нам објаснити због чега ми данас живимо

како живимо или да некако досегне једну скоро метафизичку теорију – да су све битке добијене и изгубљене у прошлости. Но, није тако. У другој фази, овај роман ме је подсећао на тезу коју је велики историчар Арнолд Тојнби употребио када је покушао да у том жанровском преламању дефинише романе познатог канадског писца Андерхила, који је писао на историјске теме, назвавши их метаисторијским романима. Међутим, како то обично бива, као неко послање које путује кроз време, као знање која не знамо зашто нам треба али дође тренутак када га у себи освестимо и елементаризујемо. Овај роман ме подсетио на један одличан роман познатог, младог немачког писца Данијела Келмана, који се бави историјом и историјским личностима. Међутим, Келман је имао потребу да на једном месту, у аутопоетичком коментару каже: „Ја сам почео да пишем ову књигу као историчар, скупљајући приљежно чињенице, ситуације, ликове, а онда сам схватио да

Петар В. АрбутинаКњижара Дерета, Београд,

17. октобар 2007. године

СА ДРУГЕ СТРАНЕ ГРАНИЦЕ

С друге стране, она говори много важније ствари. „Ана Ли“ је роман о

томе до које границе човек може бити спреман да због идеје или дубоког

уверења погази све што је људско или, с друге стране, до границе љубав

може бацити под ноге сва ограничења живота.

125

125

је тамо где је историјска чињеница стала, наставила дикција, наставила књижевност.“

Отуда ова књига, с једна стране, заиста контек-стуализује нешто што бисмо могли назвати друштвеном панорамом XVIII века, друштвеним и историјским преду-словима стварања модерне америчке државе. С друге стране, она говори много важније ствари. „Ана Ли“ је роман о томе до које границе човек може бити спреман да због идеје или дубоког уверења погази све што је људско или, с друге стране, до које границе љубав може бацити под ноге сва ограничења живота.

Граничне ситуације егзистенције ликова у овом роману не рађају граничне ситуације писања, али рађају гра- ничне ситуације мисли. Дојна Галић-Бар је хтела да види докле може да досегне мисао, докле може да досегне књижевни јунак када убедљиво, а сви књижевни јунаци у овој књизи уверљиво звуче, и делатно покушава да испуни своју књижевну мисију. И што је најважније, брижљивим психолошким нијансирањем књижевних ликова Дојна Галић је увек успевала да нађе довољно разлога „за“ и „против“. Сагласни смо у томе да је шејкерска колонија, шејкерска секта, нешто лоше. Међутим, с друге стране, наћи ћете, можда латентно и у секундарном плану, што није заборављено ни занемарено ни потиснуто, да Ана Ли није позитиван лик, али да у њој постоји довољно људског које је дошло до одређене границе, коју је она, у жељи да спасе свет, на своју пропаст – прешла.

Не треба заборавити песму Ерика Фрида коју је посветио Урлике Мајнкоф, у којој каже да их је на политичко безумље нагнао свет са својим лицемерним нормама. Не треба заборавити ни позадину тог бунта, могућност агресије која ће се можда родити из потребе за праведношћу, али ће врло брзо у том дубоком субјективизованом доживљају Бога праведност заборавити или ће праведност сама себи постати сврха, почетак терора у име добра. Отуда Ана Ли измиче тумачењима и добро је да је тако. Питања која ће овај роман отворити јесу питања о којима тек треба разговарати.

126

126

Неминовно, скоро по неком неписаном правилу, враћамо се историји, била она савремена или мало даља, да покушамо да схватимо да ли нас је нечему подучила. У тој параболи, у том путу тамо и натраг, ми често не нађемо праве одговоре.

Један од наших познатих писаца је рекао да уколико је историја учитељица живота, онда су Срби најгори ђаци.

Роман „Ана Ли“ у том смислу јесте нека врста преседана. Прво, због тога што је именован негативним ликом, што је такође врло редак случај у књижевности. Друго, што се на један тематско-мотивацијски крајње опсежан начин бави женом, која је прва жена у историји хришћанске јереси која се прогласила месијом. Међутим, погрешили бисмо ако бисмо рекли само да је то роман о Ани Ли, о њеном егзилу у Америку, где, како је то одлично приметио Влада Димитријевић, постоји повољан политички тренутак да се једна таква секта оснује. И, што такође није мање важно, та секта постаје нека врста структуралног елемента званичне политичке слике тадашње америчке администрације, секта која може битније да утиче на развој младе америчке републике.

Петар В. АрбутинаДом културе Чачак,

23. октобар 2007. године

МИСЛИТИ СРПСКИ ЈЕЗИК

Дојна Галић-Бар овом књигом актуелизује границе бића, покушавајући

да у исто време досегне оно што је у њеним књижевним јунацима

суштинско. Њихово дубоко индивидуализовано уверење, оно што их

води кад добру или ка злу.

127

127

Зашто? Зато што су шејкери и Ана Ли и, наравно, интелигентније вође од Ане Ли, који су били у другом плану реализације секте, схватили да млада република може да буде створена само на нивоу разних компромиса. То су компромиси које су они тада правили са генералом Вашингтоном, са свим сенаторима који су ушли у непосредну историју њиховог трајања у Америци и тако су постали нека врста парадржавне силе. Ово изгледа превише лако, међутим није било ни лако ни једноставно. Та врста јереси била је нека врста жртвоване предстраже, нека врста новог социјалног програма. Јер, то и јесте историјска чињеница о секти Ане Ли. О шејкерима су писали и маркиз Лафајет и Дикенс, чак је и Карл Маркс био инспирисан овом сектом и, ако би била дозвољена та врста апроксимативног тумачења, можда бисмо причу о светском социјализму могли да преобратимо у ову раван, која из перспективе светске историје, из перспективе америчког тумачења и из перспективе овога романа можда звучи помало наивно, иако то уопште није.

Дојна Галић-Бар јесте, како се то популарно овде каже, „писац из расејања“, писац српске емиграције. Међутим, можда ипак треба направити малу дигресију – у тумачењу српске књижевности XX века не постоје емигрантски писци.

Последњи писац емигрант у Србији био је Милош Црњански. Ако бисмо гледали на тај начин, то би значило да нам се после Другог светског рата и после евентуално неког аболираног писца ништа није дешавало и да се та емоција у српској књижевности није ни у једном правцу више развијала.

Међутим, из емиграције често долазе и књиге које покушавају да разреше неке актуелне недоумице и дилеме које њихови писци очигледно имају, будући да је за њих време стало 1945. године, бар оно српско време, и онда покушавају да га некако реактуализују на овај начин. Дојна Галић-Бар није такав писац. Њене књиге могу одмах да се уклопе у актуелни књижевни тренутак у српској или светској књижевности а да при том не изоставимо оно што је сврстава у најбоље

128

128

писце српског национа. Када ме, као уредника у издавачкој кући која објављује књиге Дојне Галић-Бар, питају да ли је она емигрантски писац, ја одговарам: „Да, то је емигрантски писац који мисли на српском.“ Мислим да је то можда једна од важних квалитативних одредница јер и када није писала на српском, она је мислила на српском.

Отуда је „Ана Ли“ књига која се не тиче Србије, не тиче се онога чега се велики део емигрантске књижевности тиче. Међутим, тиче се нечега можда још важнијег за нас. Дојна Галић-Бар овом књигом актуелизује границе бића, покушавајући да у исто време досегне оно што је у њеним књижевним јунацима суштинско. Њихово дубоко индивидуализовано уверење, оно што их води ка добру или ка злу. Граничне ситуације егзистенције неминовно рађају и граничне ситуације писања. Владимир Димитријевић је поменуо српску постмодерну, као неку врсту идеолошког постулата. Међутим, у случају романа Дојне Галић-Бар, то је потиснуто у секундарни план, у план психологије личности и у психологију књижевног јунака. У литерарном следу пратимо причу која почиње сужењским затворским данима Ане Ли, све до експанзије шејкерске јереси у Америци. И, наравно, у другом делу када последично пратимо како се та искључивост одражава на неке људе који су се посредно или непосредно дотакли религиозне искључивости шејкера и како то, на драматуршком нивоу, профилише и њихов живот и њихова уверења. И ту је можда Дојна Галић-Бар најбоља у ономе што јесте њен ауторски рукопис: у психолошком нијансирању књижевних ликова. Јер, сви ликови овога романа су, пре свега, веома комплексне и слојевите личности.

Дојна Галић-Бар не жели да заврши неком врстом коначног суда, сопственог ауторског и књижевног става. Пажљиво је проучила све оно што је везано за веру шејкера и све што јесте можда стварносна поставка њихове приче. Међутим, оно што је много важније од тога, будући да то и сами можете да сазнате путем интернета или специјализованих књига,

129

129

јесте да Дојна Галић-Бар једну опортуну, једну суштинску историјску причу шири на оригиналном књижевном нивоу. Мада, за суштинско тумачење ове књиге важна је и њена историјска потка или историјски темељ на коме она почива, али не пресудно.

Веома јака сугестивна линија овог романа подсећа нас на то да, ако бисмо заборавили све ово, онда би се онтологија једног религијског апсолутизма и онтологија бића и душе човекове могле реконструисати на основама читалачког и метафоричког искуства овога романа. То је оно што Дојну Галић-Бар чини писцем који пажљиво промишља, не само радњу романа, него и живот и судбину сваког књижевног лика понаособ.

Видећете да у овој књизи нема ни апсолутно недужних, али ни апсолутно кривих. Без обзира а то колико говорили о некој врсти позитивне или негативне утопије или о томе колико је Ана Ли својом месијанском улогом или својим битисањем у историји утрла пут каснијим апсолутизмима, или каснијим идеолошким искључивостима, нећемо наћи довољно разлога који ће је у људском онтолошком смислу осудити. Јер њен бунт ће отворити врата за улазак у ову књигу. Њено непристајање и добра жеља је од оних добрих жеља којима је поплочан пут у пакао.

Дојна Галић-Бар је успела да проникне у те суштаствене тмине бића и да од тога направи оригиналну и надасве занимљиву романескну причу. Када све то укомпонујемо у читалачки суд или читалачко вредновање књижевног дела, остаје нам да заузмемо неку врсту сопственог става, а да коначни став и суд оставимо будућим читаоцима.

130

130

Књига коју вечерас представљамо свакако ће имати своје место у новијој историји српске књижевности. Морам да признам да сам био помало сумњичав када сам узео књигу у руку, јер у последње време почела је да се дешава права

поплава такозваног женског пера, чија је прича често, као и мушко перо у доба постмодерне, слаба. Међутим, књига ме је запрепастила не само необичношћу своје теме, него и начином на који је тема остварена. Преда мном се отворио роман о секти шејкера, једном врло значајном тоталитарном култу који се појавио крајем XVIII века у Енглеској, да би се преселио у САД и који је у суштини скоро изумро. Остале су само њихове колоније које служе као туристичка атракција. Секту шејкера основала је Ана Ли по којој роман носи име. У једном врло чудном и тешком времену када је почињала огромна индустријска револуција у Енглеској, када су масе народа биле избачене из колосека, када је, како је рекао Шекспир у „Хамлету“, време искочило из зглоба, када су деца била приморавана да раде врло тешке послове, чак и у рудницима, а све нам је то време, својим романима, дочарао Чарлс Дикенс.

Владимир ДимитријевићДом културе Чачак,

23. октобар 2007. године

Међутим, овај роман није пука студија о тоталитарном култу.

Напротив, то је књига која много говори о путевима човековог тражења

смисла и налажења смисла у заједници, макар и утопијској.

ВРЕМЕ ЈЕ ИСКОЧИЛО ИЗ ЗГЛОБА

131

131

То је било заиста сложено време када се мењао читав један свет. И као што романи Онореа де Балзака казују о томе шта се дешавало после Наполеонових ратова и како се формирало капиталистичко, буржоаско друштво у Француској XIX века, тако и у овом роману заиста можемо да осетимо дамаре једне епохе у којој је сиротиња налазила утеху и у таквим врло чудним култовима какав је био шејкерски култ, који је Ана Ли успоставила и донела га у САД.

Роман покреће низ значајних питања. Једно од основних питања је питање култа вође, који је врло снажно развијен у свим тоталитарним и деструктивним верским сектама. Пошто сам се годинама бавио том тематиком, у књизи ме је нарочито импресионирао изванредно тачан опис настанка једне заједнице која у Ану Ли гледа не само као у вођу, него као овапоћење божанства. Јер, Ана Ли је у свом радикалном протесантатизму негирала не само англиканске традиције тзв. High Church и римокатолицизам са култом светих и култом пресвете Богородице, него је порекла и саму личност господа Исуса Христа, добивши, тобож, откровење да је она женски месија и да је њу Бог отац одредио да људе ослобађа греха и да их прочишћава кроз различите ритуале, пре свега трансични плес.

Ко је изучавао типологију тоталитарних култова зна како то отприлике изгледа, шта је основни подтекст целе те приче, јер су неке сличне секте постојале и у другим земљама. Рецимо, у Русији су постојали христи. Христи су били другачијег нагласка, за разлику од шејкера који су били радикално пуритански оријентисани. Христи су веровали у моћ телесног прочишћења заједнице, једне оргијастичке заједнице, али је код њих такође постојао култ транса и веровање да се у појединим особама јавља Дух свети и да се Бог овоплоћује итд.

И данас постоје такве секте. Рецимо, тоталитарна секта Унификациона црква има човека који је врло сумњивог морала и врло сумњивог порекла, човека који је врло богат,

132

132

који има завидно богатство од скоро 3 милијарде долара, своје фабрике оружја, листове и новине у Америци и који се зове Сун Мјунг Мун, који је себе представио као месију, себе и своју жену, своју породицу. Он је проповедао да Христос, тобож, није испунио своју мисију на земљи зато што је одбио да се ожени, зато што није створио породицу, а његова породица је идеална породица путем које Бог јавља своју вољу.

Међутим, овај роман није пука студија о тоталитарном култу. Напротив, то је књига која много говори о путевима човековог тражења смисла и налажења смисла у заједници, макар и утопијској. Главни проблем нашег времена, а то је проблем још од XVIII века на овамо, односно од Француске и Немачке револуције, јесте како саздати заједницу. Шта је то што заједницу може да одржи и како та заједница може да функционише у једном времену потреса? А ми знамо да, од краја XVIII до почетка XIX века, из генерације у генерацију, долазе нови потреси у свим областима, од науке и технологије све до политике.

Проблем који се поставља у књизи „Ана Ли“ и који је решен на изузетно добар, племенит, људски, хришћански начин, јесте проблем утопијске заједнице, заједнице која претендује на апсолутну чистоту, апсолутну ослобођеност од греха, при чему људе треба на неки начин стерилисати, лишити их лица и претворити у безличне маске и безличне бројеве. Врло је интересантна епизода која се односи на јунакињу романа Рускињу Ладу – када је дошла у заједницу, њој су утетовирали број да би је обележили зато што је родила дете, што за њих представља велики грех. Шејкери су сваки телесни однос сматрали апсолутним грехом. Мушкарци и жене су живели потпуно одвојено и сва та њихова напетост преносила се у религиозни транс, у мистичне заносе који су били нарочито карактеристични за Ану Ли. Ладу тетовирају зато што је учинила највећи могући грех у браку, који је, нажалост, пропао зато што је дете умрло. Због тога што је родила, она је велика грешница и сада бива обележена бројем.

133

133

Један пољски песник из доба комунизма, чије сам име заборавио, написао је кратку, али изузетну песму.

„Сања Фулије обећао је да ће морима тећи лимунада.

Па зар не тече?

Пију морску воду и вичу ‘лимунада’.

Одлазе кришом кућама да повраћају, повраћају.“

То је судбина сваке утопије. Велики руски теолог и филозоф Георги Форофски говорио је да утопија има патос насилног даривања среће. Ана Ли је била уверена да ју је Бог послао да људе ослободи греха Адама и Еве, који је био схваћен у потпуно погрешном кључу, класично римокато-личко-протестантском, да тако ослобођени крену у стварање идеалне заједнице. Међутим, пошто су у Енглеској били прогоњени, долазе на тло Америке. У својој сјајној књизи „Америка“ Жан Будија је рекао да је Америка, у ствари, покушај да се остваре све могуће верзије спасења. И зато у њој има толико секти. То је земља која је настала на духу секте. Све секте које су у Европи биле прогоњене из овог или оног разлога, у Америци су се сабрале и свака од њих је покушала да оствари утопијску заједницу. Када су дошли у Америку, Ана Ли наређује да заједнице морају да буду успостављене на тоталитарним основама. Ко се буде бунио, ко не пристане на ту униформност, ко не пристане да му се скине лице, може да буде чак и убијен. И заиста, у роману је описана потресна судбина породице Гаси, која ће то доживети на најстрашнији могући начин. И две кћери из те породице, Хана и Теса, које имају значајну улогу у разрешењу самога романа, објашњавају нам како је полако, постепено могуће изаћи из те насилне утопијске заједнице која човеку нуди срећу, не питајући га да ли он ту срећу жели и на тај начин.

Све утопије су увек биле безличне. То је јасно ако историју утопија пратите као историју човековог покушаја да

134

134

створи једну заједницу. Сетимо се Платона. Платон из идеалне државе протерује песнике који певају о ономе што није подобно заједници. Он инсистира на томе да држава мора да раздваја породицу и да децу морају да васпитавају васпитачи. Поједине области морале су да носе исту одећу, да се исто шишају, да једу три пута дневно у селу, у тачно одређено време, контролори су проверавали шта једу, јер су јела била једнолична, знало се шта се који дан може јести, ко би покушао да пређе из области у област то није могао да учини, јер је морао да носи одређену врсту униформе. Сетимо се и утопија Томаса Мора, Кампанеле и других мислилаца. Све су карактеристичне по томе, па и фаланстерија свих Сен Симона, Фуријеа, Капеа, да би коначан покушај утопије био комунизам. И ми смо сведоци колико је комунизам однео људских жртава управо због тог патоса насилног даривања среће.

На плакатима у чувеном комаду „Гулаг“, на којима се млади радник и млада радница осмехују, са великим чекићима у рукама, писало је: „Таваришћи жит стало лушће, жит стало весеље.“ (Постало нам је лепше да живимо, веселије живимо.) Иако су људи били у логору, свакодневно умирали у најгорим мукама логорских услова, они су сваког дана морали да гледају те плакате. О томе говоре и већ класични роман Џорџа Орвела „1984“, као и Хакслијев „Врли нови свет“. Треба уништити породицу, створити заједницу која ће се бринути о деци, истргнути децу од оца и мајке, уништити сећања, избрисати прошлост итд.

Ово је изванредна књига која говори о томе, али на врло суптилан, женски начин. Ово је женска верзија антиутопијског романа. И зато је веома добра. Лирска. Иако има много тешких слика, као што је слика тамнице у којој је Ана Ли првобитно била заточена. Она у суштини даје једну врло лепу перспективу, јер смо навикли на мушки роман. „1984“ је мушки роман, који говори о мушкој борби против тоталитаризма, а ово је прича из женске перспективе о томе како нежношћу, враћањем и одржавањем сећања, чувањем

135

135

основних људских осећања дух утопије може да буде побеђен.

Ову занимљиву и вредну књигу, која ће имати своје читаоце, наћи место у нашим библиотекама и свакако привући пажњу књижевних критичара, требало би прочитати управо да би се видело колико је дух утопизма опасан по човека, без обзира на то да ли је маскиран у ову или ону образину.

136

136

Желео бих да говорим о два-три интересантна феномена у вези са новом књигом Дојне Галић- -Бар, односно да изнесем неколико размишљања на која ме је читање инспирисало, јер мислим да је овај нови роман заиста на свој начин преломан

и значајан за савремену српску књижевност, јер у Отаџбини нема оваквих књига ни покушаја ове врсте. Прва мисао се односи на саму списатељицу српског порекла. која нам долази из расејања, из државе Илионоис у Америци. Ако мало боље размислимо, схватићемо да је српска књижевност настала у дијаспори. Прво дело у историји српске књижевности, „Житије св. Симеона Мироточивог“, написано руком светог Саве, настало је у манастиру Хиландару, нашем првом емигрантском центру и једном од највећих емигрантских центара српског народа за сва времена. И тако кроз векове и разне чарнојевићевске сеобе, српска књижевност стално изнова настаје у емиграцији.

Посебна би тема била политичка емиграција после 1945. године, када су десетине и стотине хиљада Срба побегле од нове власти, од ослобођења, од тоталитаризма који

БАЛАДА О НАЈГОРОЈ БОЛЕСТИ ЧОВЕЧАНСТВА

„Ти си болесна, чедо, од најгоре болести човечанства, а то је сумња у

Христа и његову моћ.“ То је велика и важна порука овог романа, која

много говори о нашој цивилизацији и о свему ономе што је довело до

оваквих и сличних других појава.

Бошко ОбрадовићДом културе Чачак,

23. октобар 2007. године

137

137

је стигао на ове просторе, и наставиле да живе и стварају у расејању. Нажалост, ми у Отаџбини, у Србији, још увек не познајемо какво је богатство иза себе оставила и још увек рађа српска политичка емиграција и српска дијаспора уопште. Наша национална култура, нажалост, културну историју српске дијаспоре још увек није вратила у окриље историје српске културе. Историја српске културе, конкретно историја српске књижевности ХХ века, коју смо стицајем околности студирали, не познаје српску емигрантску књижевност као део корпуса историје српске књижевности ХХ века. То је ситуација са којом смо ушли у ХХI век, после свега што смо преживели под комунизмом, и само још једна од многобројних последица титоистичке културне диктатуре – ми смо буквално одсекли једну велику грану нашег народа. Замислите да смо, рецимо, после Велике сеобе, одсекли историју Срба преко Саве и Дунава и рекли, из било ког разлога, да то за нашу историју више није релевантно. Шта би нам остало од историје XVIII и XIX века? Управо таква је ситуација са нашом српском емигрантском књижевношћу у XX веку, која до дана данашњег није на релевантан начин враћена на наше катедре за србистику, у наше културне и књижевне историје, у наше уџбенике.

Овај и слични, а ипак их има – хвала Богу, подухвати штампања дела наших емигрантских писаца, било оних из прошлих времена, било савремених и актуелних, и промоције њихових дела по Србији јесу један мали покушај да се исправи ова историјска неправда. И Српски сабор „Двери“ читаву деценицију настоји да уради тако нешто, да скрене пажњу на квалитет и богатство у српској дијаспори. А ми га се ми одричемо, још увек неспремни да га уклопимо у домаће прилике.

Друга ствар важна за ову књигу јесте да она враћа преко потребну религиозну тематику у савремену српску књижевност, која наравно није била без религиозних мотива. Чак можемо рећи да је религиозна парадигма српске

138

138

књижевности једна од доминантнијих. Међутим, несрећних пола века надлежне институције и цензори полако су, као и из других сфера, истискивали религију, религиозне теме и мотиве из српске књижевности. Међутим, њих има и данас, а било их је у траговима и под комунизмом, у разним варијантама и скривеним облицима, али ова књига је потпуно таква. Њена је тема религиозна, њени мотиви су религиозни и такви су нам романи, таква нам је књижевност потребна, јер је то апсолутно релевантна књижевност у светским размерама. Из емиграције нам долази књижевни глас који нам даје нешто што је у светским оквирима релевантно као тема, као мотив, као књижевни стил, дакле, као књижевно трагање и у овом времену.

Међу књижевним идејама у роману истичу се верски фанатизам, који је данас универзално актуелна тема, тоталитарне и деструктивне верске секте, такође актуелна тема, као и разни месијански покрети и нови облици тоталитаризма, који су свевремена тема и који нас тек чекају. Једном речју, овај роман је више него актуелан роман, иако говори о појави из XVIII века. Али, то није и наша прошлост, нажалост. Такве секте и верски фанатизам, такви месијански и тоталитарни покрети, таква промишљања наше будућности и даље живе, имају нове облике и због тога је ова књига више него актуелна.

Одсуство истинског схватања и праксе заједнице у српском народу, од брачне и породичне заједнице, преко парохијске заједнице у Цркви, до националне и државне заједнице у целини, изродио је животну изгубљеност, бесциљно лутање и трагање обичног човека који је преживео страшних 15 година и који веома лако улеће у разне понуде са лепим именом и шареном одећом. Иако све те понуде изгледају веома привлачно и снажно, већи је проблем у нама и одсуству наших традиционалних заједница које су некада красиле српски народ и друге европске и хришћанске народе. Наше заједнице не функционишу и људи једноставно беже и покушавају да

139

139

стварају неке паралелне, алтернативне, фантомске, вештачке и крајње проблематичне заједнице, често погубне и у физичком и у духовном смислу. Иако су све те животне странпутице често засноване на сиромаштву и разним другим животним проблемима и несналажењима, ипак је главни разлог што људи завршавају у таквим пропастима то што друштво, држава, заједница уопште, нису понудили ништа боље.

Посебно је занимљива слика изопаченог хришћанства, изопаченог монаштва за које се залагала секта шејкера. Они су све време на трагу онога у шта ми верујемо, онога што је суштина наше хришћанске цивилизације, али они то на крају ипак обликују на свој начин, обрћу и изобличавају до језивих размера.

„Мржња према свету“ у оном исправном монашком смислу одрицања од свега световног што душу више везује за тело и пролазност него за Бога, овде се претворило у мржњу према браку, према рађању деце, према било чему лепом, украсима у кући, сликама, музици, уметности. Потпуно отуђење од света и ударац на највеће светиње које су нама као хришћанима остављене у овом свету. И из овог примера јасно видимо да читава европска цивилизација има проблем са изопаченим хришћанством, чије је прво протестантско име римокатолицизам, а које се после реформације разгранало у безброј протестантских секти.

Протестантизам је настао да би се обрачунао са извитоперењима хришћанства која су настала у римокатолицизму, који је први изобличио истинско хришћанство, да би затим протестантизам донео нова и све већа извитоперења, а број таквих секти се повећао у бескрај. Проблем савремене, као и Европе у прошлости, јесте у томе што је измењен аутентични хришћански дух, односно што не ради, тј. не потврђује на делу оно што проповеда. Проповедници хришћанства, као најлепше и једине истине овога света, живе другачије него што званично проповедају, огрезли су у слави

140

140

и богатству, интригама и најгорем греху овога света, и када то човек гледа, наравно да је разочаран и да одлази ко зна куда и у ко зна шта.

Један карактеристичан одломак из књиге говори управо о томе: „Христос из катедрале у којој сам крштена нам не помаже, мама. Он нас храбри да рађамо децу, да их крстимо и да и даље грешимо као Адам и Ева. Не могу да га гледам разапетог, не зато што је кажу, страдао за нас, него зато што нас оставља да живимо у беди, да се мучимо на земљи, дозвољава неправду. А црква нас учи да су живот и рађање деце дужност хришћана и воља Божија. Где је он сад да нам донесе храну и спречи болест и смрт, мама? Католички Христ је Бог цркве, једне групе људи, а мој Христос је Бог слободних људи, слободних од сиромаштва и страсти.“

Ово је веома танана мисао и велики квалитет овог романа, произишао из умећа њеног аутора, који је и неуропсихијатар, да то не заборавимо. Захваљујући стручно-сти у овој области, ауторка сјајно нијансира финесе у људској души, у којој се позитивне, афирмативне ствари врло лако претварају у нешто погубно. Завршио бих мотом из књиге, када се једном од шејкера обраћа мајка на самрти и каже: „Ти си болесна, чедо, од најгоре болести човечанства, а то је сумња у Христа и његову моћ.“ То је велика и важна порука овог романа, која много говори о нашој цивилизацији и о свему ономе што је довело до оваквих и сличних других појава.

Када сам читао оне уводне реченице романа које сликају једну апокалиптичну ноћ, моја прва асоцијација је била да се ради о једном филмском роману. Та уводна сцена је права филмска сцена. Када би била пренета на филмско платно, била би једна од великих сцена у историји филма. И тако се кроз роман, до самог краја, протеже велики број филмских сцена, што значи могућност да од овог романа, једнога дана, настане веома добар филм. И замислите крај тог филма, на коме би се једна од главних јунакиња, после силних животних недаћа, недоумица, олуја и шејкерског искуства, после много година

141

141

од када је одбацила крст, хришћанство и Христа, прекрстила пред камером и вратила у своје аутентично биће, јер је све то поново пронашла.

Због свега тога мислим да је роман Дојне Галић-Бар о Ани Ли важна и нова појава у савременој српској књижевности, као и да и њени остали романи припадају врхунским књижевним остварењима српске политичке емиграције и дијаспоре у целини, који треба да буду враћени у српску културу, којој и припадају, да би их будуће генерације доживеле као део своје аутентичне националне културе.

142

142

Драги пријатељи писаних речи и лепог српског језика,

Када сам читала говор Иве Андрића из 1961. године, када је добио Нобелову награду, научила сам неколико мудрости, као и када сам читала

његове романе. Поделићу ту мудрост са Вама. Прва је да писац не треба да говори о својој књизи, него да пише. Друга мудрост је да без обзира на то о ком веку говоримо, временска разлика не постоји, јер су људске судбине сличне.

После дискусије писаца и критике, стварно немам ништа више да додам, осим да Вам се захвалим што сте дошли и што сте ми дали могућност да посетим Србију. Чачак је први град у Србији који у свом животу посећујем после Београда. Мојој породици, као што ћете можда читати у „Анђелима без лица“, а нарочито у „Плавом голубу“, било је забрањено да напуштамо Београд. Зато ја само познајем Београд. Београд био моја отаџбина, али сада упознајем лепо лице Србије, моје отаџбине.

Не волим име емигрант. После четврте посете домовини, отаџбини, ја волим да се осећам да припадам Вама

Дојна Галић-БарДом културе Чачак,

23. октобар 2007. године

РЕЧ АУТОРА

Писаћу све док је те чежње, а знам да ће бити вечита, и све док могу да

размишљам, а мислим да ми је Бог дао благослов да пишем у познијим

годинама. Сада више разумем живот и умем да праштам па чак

сматрам да не треба да осуђујемо ни људе...

143

143

и да Ви припадате мени. Без обзира на то што за мене кажу да сам писац из Америке, Америка мене не инспирише. Ја преко дана припадам Америци, јер сам лекар и још увек радим на клиници, тамо су моја породица, моји унуци. Они су моја домовина у Америци. Ноћу када пишем, ја припадам Вама. Ви сте извор и ушће мојих романа. Моја чежња је пуна сете, али и пуна радости. Слушам мелодичан српски језик, нарочито у Чачку, јер је мој главни ментор и мој главни уредник, господин Предраг Р. Драгић Кијук рекао: „Слушај како се говори српски језик у Чачку.“ И заиста, то је за мене најлепша мелодија.

Желим да Вам кажем да, ако се не будем враћала, неће више бити мојих романа. Писаћу све док је те чежње, а знам да ће бити вечита, и све док могу да размишљам, а мислим да ми је Бог дао благослов да пишем у познијим годинама. Сада више разумем живот и умем да праштам, па чак сматрам да не треба да осуђујемо ни људе као што је била Ана Ли, већ да разумемо њену психологију, схватајући њен живот.

Посматрам ове беле и црвене руже, које у роману имају посебну симболику. Црвена ружа симболизује љубав мајке, бела је душа љубави деце. Волела бих да, док читате роман „Ана Ли“ мислите да је душа овог романа у бојама ових ружа. Понесите њихову лепоту као ову коју сте ми подарили вечерас.

144

144

Имао сам срећу да пратим књижевни пут Дојне Галић-Бар, од њеног првог романа „Анђели без лица“, преко „Плавог голуба“ и „Звона и ветра“, до четвртог романа „Ана Ли“. И врло сам изненађен, мада сам од првог романа схватио да пред собом

имамо озбиљног европског и српског писца.

У првим својим романима Дојна Галић-Бар прича причу о удесу своје породице, као што су многе породице од Улциња до Суботице и од Владивостока до Улциња, биле у страшном понору комунизма, од Лењина до Броза. Она је списатељица која је први пут послије толико времена трајања такозване „литературе НОБ-а“, навијачке, побједничке литературе, и огромних наслага лажи које су падале на нашу главу и на нашу књижевност, исприповиједала романескну причу о удесу своје породице и свога брата којега је изгубила 1944. године. Тада су ослободиоци ослобађали и убијали наше очеве и браћу, па је тако страдао и њен брат. Али, наравно, није то документаристичка проза, него проза која потиче из живота, из праве идеје и људске истине.

Жарко КоманинАранђеловац, 25. октобар 2007. године

ФАНТАСТИЧНА МЕТАФОРА

Дојна Галић-Бар је и овом књигом себе сврстала у велике европ-

ске писце, и заиста је испричала запањујућу и задивљујућу причу о тим

сектама, о љепоти, о љубави, о истини. Испричала је у ствари причу о

злим дусима нашег доба.

145

145

Кад сам почео да читам нови роман „Ана Ли“ схватио сам да Дојна Галић-Бар прелази у једну фантастичну метафору романа и да се њиме сврстава у тзв. европске писце рођене на нашем тлу. Имао сам утисак као да читам роман „Зли дуси“ Достојевског. Изненадило ме то што је Дојна Галић-Бар смислила фантастичну причу, односно из живота ишчупала чудесну причу о шејкерима, секти која је настала у Енглеској прије два вијека, који су као секта отишли из манчестерских простора из Енглеске у сјеверну Америку и населили се тамо. Одједанпут сам схватио да је то прича о злим дусима који се селе, који освајају Америку. И вероватно је и бомбардовање Србије плод тих духова од прије два вијека, који су насељавали Сјеверну Америку. Без мржње, без икаквог напада на неког и без љутње, Дојна Галић-Бар прича невјероватну причу, као Алберт Ками кад приповиједајући о куги, прича о страхотама једног времена. Та куга, та секта шејкера били су безбожници, који су проповиједали безбрачност, јаловост. Када их описује, Дојна Галић-Бар их не слика са мржњом, са љутњом. Она их слика као људска бића, као зла људска бића која чине зло. Вјеоватно њихови потомци и данас шире то зло.

Зашто то кажем? Зато што то освајање новог свијета, новог копна, освајање обећане земље, што је био пут и ове секте, иде до пропасти свијета. Њихов је задатак да освоје нови свијет, да тај свијет пропадне, а да само они остану у њему. И зато сам се поново сјетио Достојевског и његовог романа „Зли дуси“. Запазио сам реченицу једне јунакиње романа: „Ти си болесна, чедо, од најгоре болести човечанства, а то је сумња у Христа и његову моћ.“ То је безбожничка игра; они не вјерују у Христа, не вјерују у Бога, а зна се да је, кад нема Бога све дозвољено, као и кад нема истине. И овај роман Дојне Галић-Бар управо о томе говори: чим нестане истина, а преплави лаж, онда је све дозвољено. У „Браћи Карамазовима“ Иван Карамазов каже: „Ако нема Бога, све је дозвољено.“

И прича о Инквизитору на неки начин је инспирисала Дојну Галић-Бар да напише заиста чудесан и

146

146

потресан роман о тоталитаризму, о насиљу, о сили која Бога не воли, о дисхармонији свјета, о ужасу у коме влада зло и гдје љепота не може ништа да уради. Мада је Достојевски, вјерујем, у праву кад каже: „Лепота ће спасити свет.“ А Дојна Галић-Бар каже да ће истина, љепота, Бог и љубав спасити свијет.

На крају романа испричана је једна прича, не само о Америци, него и о Русији, богоносној Русији, о Русији богоносцу, о Русији у којој Достојевски каже да ће „лепота спасити свет“, о Русији испред чије тројке се склањају, по Гогољу, народи и државе, али не као што се склањају пред америчком силом, него пред љепотом, којој се клањају. Јер није био сан Русије да осваја друге, него да лепотом освоји свијет.

Дојна Галић-Бар је и овом књигом себе сврстала у велике европске писце. Заиста је испричала запањујућу и задивљујућу причу о тим сектама, о љепоти, о љубави, о истини. Испричала је у ствари причу о злим дусима нашег доба. Управо тако је упоредила Русију и Америку које су такође имале зло у себи и љепоту у себи, али Русија је надвладала то зло комунизма и иде путевима које је су сањали Пушкин, Гогољ и Достојевски.

Могао бих још дуго да вам причам о овој чудесној књизи, којој се дубоко клањам и дивим, јер у времену у коме је тзв. фама о тротинету главна прича, она у српску књижевност уноси истинску, озбиљну причу.

Њена главна порука ове књиге јесте да човјек без љубави, без истине, без Христа и Бога није ништа.

147

147

Пре равно 100 година, давне 1907. године у издању књижаре Душана Поповића и другова у Чикагу, објављена је песма Лазара Симовог Ћурића из Сан Франциска у Калифорнији са врло карактеристичним насловом „Под земљом

у Америци“. Овај Србин из Боке врцавим бокељским стилом описује чемеран живот Срба рудара у Америци и саветује своју браћу у отаџбини да не прелазе океан у потрази за бољим животом. Већ више од стотину година траје српско живљење на америчком континенту. Од најгорих рударских послова, преко посова занатлија и радника до војних ветерана, хероја и доктора наука широм света признатих и цењених, трајао је и траје животни пут Срба у Америци. Њихова домовина није им заменила отаџбину којој су се кришом исповедали и говорили јој своје муке.

Дојна Галић-Бар потврду свог књижевног знања и вештине на првом месту тражи у својој отаџбини, овог пута романом чији тематско-мотивски систем није чест у српској романескној књижевности.

Још пре много година познати руски структу-ралисти говорили су да у сваком роману прави писац оставља

ЗВЕЗДАНО НЕБО КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА

Да ли је љубав основна покретачка сила која обједињава, уобличава и

осмишљава људску цивилизацију? Да ли бисмо без ње били и постојали

и, ако бисмо, како би то изгледало?

Бранимир НешићАранђеловац, 25. октобар 2007. године

148

148

довољно места неодређености, које читалац, као мислећи реципијент, употпуњује. Зато не постоје два потпуно иста, потпуно једнозначна читања и схватања једног књижевног дела, чак и ако је реципијент један те исти читалац. Ако је судити према томе, Дојна Галић-Бар одаје себе као врсног писца који у своме делу оставља довољно простора за питања, чије одговоре у простору неодређености уметничког дела проналази и открива читалац. Зато ће ово моје кратко уводно слово, представљање једног врло занимљивог остварења српског, емигрантског писца који у српски књижевни корпус уноси потпуно нове тематско-мотивске и романескне регистре, бити састављено од неколико питања и прегршт потпитања и наслућениих одговора.

1. Ко је Ана Ли? Да подсетимо, Ана Ли је жена која је чудним сплетом околности расла у сиромашној и многодетној породици. Ненамерно је ослушкивала уздахе страсти својих родитеља у касним ноћним сатима, који су јој парали и уши и душу, не могавши да схвати и прихвати толико много деце у својој породици и исто толико много, а можда и много више умрле и болесне браће и сестара. Удата без своје воље, за истина доброг и вредног човека и она доживљава болни губитак четворо деце, што је постало главно упориште њене новоформиране шејкерске вере. Потпуна одвојеност мушка-раца и жена, забрана рађања деце, јер су деца, тај дар Божји, према шејкерској филозофији, наставак греха Адама и Еве.

Да ли у свакоме од нас, поставља се питање, чучи по једна Ана Ли? У младости разочарана, недовољно вољена и преко мере кажњавана и несхваћена особа. Иако храбра и одважна, харизматична жена, у раној младости била је дубоко повређена и неиспуњена особа. Њен шејкерски морално- -филозофски систем био је последица тога што Ана Ли није

149

149

била испуњена ни остварена, ни као жена ни као мајка. Ова два пораза на основним одредницама једне жене, створиће од Ане бескомпромисног верског лидера, неписмену, али врло способну, на све спремну жену. Она која је током свог шејкерског живота приповедала и сузбијала сваку страст између мушкарца и жене, сваку физичку привлачност и емоције, на крају свог живота заљубљује се у маркантног фран- цуског официра и, будући неостварена и у тој вези, врло брзо и трагично завршава свој живот.

2. Зашто оба дела овог романа почињу стиховима прве посланице Коринћанима св. апостола Павла, која има тако једноставан назив „О љубави“, а која је много пута понављана, али, нажалост, још много чешће у пракси није примењивана. Да ли се сузбијањем љубави, разбијањем породице и мајчинства, као најснажније енергије и осећања на земљи, дозираним страхом који се пројектује у људима, ствара контролисано друштво индоктринисаних људи? Да ли је љубав основна покретачка сила која обједињава, уобличава и осмишљава људску цивилизацију? Да ли бисмо без ње били и постојали, и ако бисмо, како би то изгледало? Да ли је шејкерска колонија у којој се духовни врхови достижу уз помоћ разноразних наркотика и беспомоћног трзања телом, духовно импотентан начин да се достигну или замене врхови љубави?

3. Која је разлика између тоталитарног уређења и здраве, православним речником казане, саборне заједнице здравих личности? Да ли је шејкерски покрет најава Орвелове

150

150

„Животињске фарме“ и „1984“ и да ли је „Велики брат“ успела симулација шејкерског разбијања приватности? Описујући нове америчке колоније са краја XVIII и почетка XIX века, са свим најавама великих и за људску цивилизацију битних открића, Дојна Галић-Бар уписује и описује сва велика људска стремљења и ћорсокаке и нашег XXI века, чија је једна од главних одлика први темељ филозофије Ане Ли, разбијање породице зарад колективитета.

4. Где почиње и где престаје свесна и несвесна индоктринација човека од колектива зарад испуњења циљева колективитета? И где почиње и где престаје способност човека да одлучује сам? Зашто Хана не може, иако никада није била члан шејкерског верског покрета, да напусти ту затворску колонију када јој се указала прилика?

Дојна је сасвим лепо на једном месту приметила да је Теса у деценијама пакленог живота у оковима тоталитарне и деструктивне верске секте која је, треба напоменути, убила њихове родитеље, сачувала своју сестру од свих зала и полулудих људи, осим од ње саме. И неучествовање, принудни живот па и само посматрање и несвесно упијање моралних и животних ставова секте, остављају трајне последице на живот људи. Ни до краја романа се не сазнаје, а и не може се знати, да ли ће Хана победити саму себе.

5. Да ли су шејкери претеча девијантног, крајње агресивног и у суштини врло плитког феминизма и шта, заправо, феминизам значи у својој суштини? Да ли је Пјер био потпуно у праву када је рекао да узрок поремећених ставова

151

151

Ане Ли, као и великог броја следбеника шејкера и данашњег феминизма, лежи у потирању и неостварењу основног женског принципа оличеног у мајчинству?

6. Какав је однос уметничког дела и човека који га је створио? Да ли су беле француске руже, које гаје две напаћене сестре Теса и Хана, отелотворење неотелотворене љубави према ближњима? Да ли је Георгова уметничка школа за израду предивних руских лакираних кутија врло успешно остварење неостварене љубави и брака између њега и Ладе? Да ли њихова велика љубав може да превлада велики бол услед губитка детета?

Лада се после година проведених у шејкерским молитвама, где је строго било забрањено да се људи крсте, на крају осенила крсним знаком. Теса спасава Полову жену, чији је мозак већ био закорачио у тамне ћорсокаке илузија, тако што јој предаја тајне гајења најлепших ружа на свету. Да ли лепота и мирис цвета прочишћавају људску душу и срце и чине их мирисним?

Пре осам стотина година манастирске двери су се отвориле и у свети храм ушао је игуман. У руци је држао штап, али њиме није ударао по мермерном радочарском поду да не би омео сликара, најбољег фрескописца кога је свет имао тада, у његовом раду. Стајао је игуман и посматрао је фрескописца како слика распеће Христово. Посматрао је како слика трепавице. И тек када се фрескописац окренуо, завршивши после неколико часова то дуго сликање прелепих трепавица на господњем лицу, приметио је игумана. „Опростите, оче игумане, нисам вас приметио. Ево управо сам насликао трепавице како сте ме саветовали.“ „Хвала вам, оче Николај“, одговори игуман. „Него ме интересује шта ћете урадити са позадином распећа?“ Фрескописац се загледа и рече: „Па

152

152

мислио сам, уобичајно.“ А игуман му одговори: „Па, можда не би било лоше да распете звезде велике и мале, јер Христос је дошао да нам донесе светлост.“ Фрескописац се загледа у игумана који се стидљиво окрете и изађе.

Фрескописац је послушао игумана, који се звао отац Сава. А распеће о коме говорим, које сви теоретичари историје уметности сматрају најлепшим православним распећем, јесте Студеничко распеће. И симбол расутих звезда у чијем центру је Христос, јесте симбол који је нама свети Сава пре осамсто година наменио, као пут којим треба да ходимо. То није симбол Европске уније, круг оних досадних звездица чији је центар празан, већ су то расуте звезде које представљају велике и мале културе, које се узајамно поштују и прожимају и у чијем центру је Христос. Пре осам стотина година свети Сава је свом народу подарио и темељ и симбол и корене и будућност. Такви свети људи нису живели на тлу Америке, тако да су из неутемељења и немогућности уопште проистекли шејкерски покрет и све остале секте које владају, не само тамо већ и широм света. Али, те расуте звезде не представљају само поглед и стремљење, чак и из спољне политике, српског народа, већ и Сједињених Америчких Држава, које раде оно што раде, већ показују и доказују којим путем треба да иде српска култура.

Надам се да ће српска књижевна елита у Србији, за коју сумњам да постоји и која је нажалост састављена само од појединаца који потврђују правило, приметити српско књижевно звездано небо, као оно звездано небо око студеничког Господа, признати и прихватити и ово вредно емигрантско дело оличено у последњем роману госпође Дојне.

Оба дела овог романа започета су цитатима из Посланице св. апостола Павла, па би можда било добро и завршити речима: „На крају ми остаје вера, нада, љубав, од њих највећа је љубав.“

153

153

Историја српске књижевности дуго је чекала јединствено прозно дело какав је роман госпође Дојне Галић-Бар „Ана Ли“. Његова главна тема је секташка мисија шејкера, односно дрхтаваца. Ово је сложено компонован роман о моћи и сукобу

моћи истовремено, који се бави феноменом човекове чежње за спасењем из паклене долине у којој се рођењем нашао. У српској историјској књижевности има мало романа који су се бавили сличном темом на овако експлицитан начин. Такође, панорама паклене свакодневице, на једној страни, и узбудљив животопис главне јунакиње, на другој страни, омогућили су списатељици да, захваљујући противречностима и супро-тностима, антиномијама, историјски роман претвори у психо-лошки роман.

Углавном ћу се бавити, надајући се да на тај начин могу да помогнем читаоцима да боље разумеју зашто је ова књига важна, такозваном књижевном грађом, предтекстуалним делом ове књиге – пошто су они главни кривци што је приоритетна тема (о моћи) сустигла свој дихотомични пар (о страху). Роман о сукобу моћи и роман о

ЗЛИ ДУСИ И РЕЛИГИЈА СРЦА Бог се не садржи само у љубави и љубав није једино његово својство. Љубав

није ни централни ни најтајанственији део Бога. Љубав је напросто

целина пуноће, све, природа божанског постојања.

Предраг Р. Драгић КијукАранђеловац, 25. октобар 2007. године

154

154

моћи уопште, није новина у човековом постојању. Он то није ни по тези да сви који желе да досегну моћ, попут лажних пророка или политичара, то чине само из једног разлога, а то је жеља да манипулишу светом.

Новина романа „Ана Ли“ јесте у томе што открива корен те манипулације. У корену те манипулације јесте страх. И то не обичан, не свакодневни и не онај страх који ми мислимо да познајемо. Истозначно, страх је пораз врлине која је изгнана из секташког, месијанског и у свему политичког царства – јер су сви усрећитељи човечанства заправо мајстори страха.

Човек, међутим, има потребу да брани енергију живота, да брани даровано сопство и он ће то чинити на различите начине. Хришћанство се бори за врлину, шејкери се боре против људског греха. И у томе је фундаментална разлика између полазишта хришћанске филозофије и месијанске идеологије. Не може се страхом који упућује на људски грех градити смисао људског живота. Међутим, и заплашени хришћани су застрањивали у опсесивности прогањања греха, па су тако и сами губили врлину којој су тежили.

***

Какав је верски живот у време када Ана Ли, јунакиња овог романа, стасава и када се бори за свој поглед на свет, свој оригинални, наводно хришћански поглед на свет? У то време англиканска црква је под снажним утицајем мето-диста, а касније и нових методиста. Они су реформатори као и све друге реформаторске појаве, које су део историје протестантизма. Слично првој јереси, или првој секти, односно римској цркви и римокатоличкој архијереси која се издвојила из хришћанске заједнице, и протестанти су настали као ново хришћанство одвајањем од римске цркве. Такав је случај и са методистима, које су предводили Џон Весли и његов брат Чарлс. Практично, они су преузели вођство у

155

155

религиозном животу Енглеске у XVIII веку, у време када је живела Ана Ли.

Ана Ли је сусрела своју религију срца после једне визије у цркви, од када је, према сопственом сведочењу, почео да је „води Свети дух“. Она је најилустративнији пример како је религија срца срасла у народно уверење, па никоме није сметало што се међу њима појавило божанство у телу жене. Она је 1760. године саму себе прогласила за друго оваплоћење Исуса Христа позиваући се на Прву Мојсијеву књигу, у којој пише да је Бог створио човека по свом подобију. Закључујући да је Бог двополан, Ана Ли је проповедала да после божанске појаве Исуса Христа следи друга црква божја, испуњена другом формом и да је време цркве жене. Њена харизма се, попут масовне хипнотичке моћи, нарочито проширила после саслушања пред црквеним судом на коме се члановима судијске комисије (како су сведочили њени верници) обратила беседом на 72 језика. Као проповедник, вођа и учитељ, Ана Ли је, преобраћена, повела секту нових методиста у Америку.

У XVIII веку амерички квекери, веома блиски шејкерима, у свему су следили Вајтфилдово учење и религију срца. Квекери, наиме, у тој фанатизованој фази доживљавају откриће, њима намењено, свете љубави, у чије се име одричу „будаласте страсти коју свет назива љубављу“. Свој став, амерички квекери су објашњавали сасвим поједностављено: „Ми раздвајамо полове, јер где су оба пола заједно врлина ишчезава и топи се као снег на сунцу.“

***

Почетак обрачуна са полном природом бића најрадикалније је дошао до изражаја у појединим сектама, а шејкери су га прихватили са свом страшћу и извршили, дефинитивно, сатанизацију брака. Међутим, секте имају велики проблем: оне не могу да помире фактичко стање са својим накарадним тумачењем о полности бића, јер су рођене

156

156

из хришћанства. Шејкери су такође једна од хришћанских секти, иако немају никакве везе са хришћанством, а нарочито са хришћанском филозофијом брака.

Али, покушајмо да помиримо религијску фантазију, чак и када је залутала на странпутицу, са феноменом страха који је старији од вољне заблуде. Буђењем страха, код човека се буди и одбрамбени механизам оличен у потреби за спасењем. Чак и када на потпуно неприродан, изврнут начин покушавате да браните живот, то чините из исконске потребе. Потреба за спасењем или спаситељем је веома стара и она, као што постоји исконски страх, постоји колико и људска цивилизација.

***

Неограничена је човекова слобода, и онога који је спознао „достојанство хришћанства“, али не мање ни оног који је себе уписао у „недостојне хришћане“. Још прецизније: неограничена је потреба нашег трагања за смислом, чак и онда када грешимо. Оно што је, у сваком смислу, много важније садржано је у спознаји да – без обзира на велики број секти у историји хришћанства – љубав према Творцу остаје трајна. Она остаје трајна због тога што се човек може удаљити али не и оделити од Творца, смисла, симфоније апсолутног. Наиме, једина нетрошива љубав која постоји у свету јесте љубав Творца према бићу. И баш зато, и једино зато, има разлога бавити се верским феноменима, у које спадају и изазови оних верских вођа који су одлучили да странпутицом, уместо хришћанским путем, траже свој смисао под капом небеском.

Такав је случај и са Аном Ли, која је себи наменила улогу исцелитеља, пророка и спаситеља. Уверена да представља друго оваплоћење божанског смисла, она ревнује том откривеном својству, ни једног тренутка се не осврћући на то што расипа оно што је њен праузор, Христос, сабирао (Мт. 12,30). Отуда у њеном фанатизму нема једино теолошке

157

157

заблуде, већ и идеолошког занесењаштва, страсти да се досегне моћ и на праксеолошком плану доктрина одређене заједнице наметне колективитету. Разапета између духовног подвига (прва остварена појава женског месије у историји хришћанске јереси) и прагматског фанатизма (остварење заједнице под апсолутном контролом), Ана Ли се доиста наметнула Дојни Галић-Бар својом романескном заводљивошћу.

Ваљда је то разлог што политика злоупотребљава мистичну моћ. Амбивалентни политичар и авантуриста (борио се на страни Американаца против Енглеза у ослобађању Северне Америке), маркиз Лафајет упознао је шејкерску заједницу када је стигао на Нови континент.

На путу срастања у моћи ништа мање није занимљив ни портрет најважнијег следбеника Ане Ли – Џејмса Витекера. Иако шејкерски верник и идеолог, овај заробљеник мистичног и еротског заноса Ане Ли, у свему је парадигма сукоба моћи. Од подређеног идеолога, Витекер се претвара у обезличено биће силе. Он је остварена опсесија, остварен политички идеал који се служи мистиком као средством за достизање циља. Утолико је занимљивија прича о жени месији, јер показује на сву разлику између оствареног посвећеника (Ана Ли) и оствареног вође (Џејмс Витекер). Није ли то доказ да иста полазишта и уверења (у конкретном случају утемељени на верској заблуди) не буде иста својства? Ана Ли је остварила утицај, Витекер је сустигао моћ.

Ови антиподи и њихове разлике, рођене из истог заноса, исте заблуде и исте жеље за пуноћом у посвећеничком предавању – најбоље илуструју напор писца да и на плану мистике укаже на моћ карактеролошке опсесије. Жудњу да се остваре утицаји или моћ не мора законито да прати додатна, индукована побуда. Различиту појаву моћи буди карактеролошка предиспозиција: моћ сама по себи.

То је и разлог што списатељица Дојна Галић- -Бар није запала у грешку психологизирања. Она разлике занесењачког пара не сагледава у процесу ослабљене воље

158

158

(сугестибилност) или страха од полног акта (coitophobia), те патолошког страха од грешности (peccatiphobia) или обликовања према другом узору (идентификација) – будући да је девојачко презиме Витекерове мајке Ане било једнако презимену (Ли) његовог мистичног идола. Дакле, Витекер не остварује своју личност тражећи мајку у Ани Ли, већ у верском заносу тражи и налази пут до остварења моћи.

Приоритетни феномени (моћ, страх) и митолошка свакодневица највише су допринели да књига о Ани Ли не буде романсирана биографија, него сложено прозно ткиво испуњено бројним књижевним ликовима. Ако и јесу, по мотиву, сенке главних актера романа, судбине ових књижевних јунака су, не мање, нове теме у којима се огледа шејкерска заједница. То је пресудно утицало на важеће проширење круга искушења, искупљења и спасења и разматрања паралелних светова (о слободи, о љубави).

За просуђивање тезе о књижевним ликовима као сенкама главних актера, неопходно је напоменути да су баш они допринели остварењу портрета који ће се памтити – и то искључиво због тога што носе атмосферу неслућене сугестивности. Писцу је ово пошло за руком јер се није либио да сугестивност гради на особинама апсолутно супротним главним актерима. То је и разлог што ће и ликови сестара Тесе и Хане остати у српској историјској књижевности и што ће се њима читаоци враћати независно од интригантне сторије о шејкерским утемељивачима. Па ипак, лик Ладе, сложено осмишљен, у феномену обреда прелаза изграђен је до универзалне метафоре о спасењу и љубави, односно повратку Христовој филозофији живота. „Отварањем врата“ путеводитељу истине смисла, Лада заправо проналази пут у сопствено преображење, излазак у сопствену духовну пуноћу, па отуда и није чудо што се роман о искушењу завршава Ладиним осењивањем крстом.

Лик Ладе не сведочи само право на религиозну фантазију (приступ шејкерима због личне трагедије и

159

159

ослабљене вере), већ и право да, након искушења, биће сабере своју духовну снагу. Име није случајно одабрано. Међу словенским божанствима, богиња Лето је била веома поштована – али је Лада преузела највећи број њених функција, па и призивање кише. Лада је богиња обиља, лепоте, присутна у свим важним животним појавама паганских Словена и зато најсвеобухватније божанство. Треба истаћи и њену сродност са другим паганско-културним ареалом, на шта нас наводи један обичај. У колу Словени користе припев „Дид, Ладо“, што упућује на санскртски Дихти (лепоту, светлост).

На овај начин списатељица сажима митолошке матрице, митолошку прошлост и садашњост. Ова безвремена или свевремена појава доприноси универзализацији књи- жевних ликова. Зато је и логично што се у роману „Ана Ли“ све важне одлике манифестовања живота одвијају у оквиру једне особене митологеме, sub rosa (dictum). Све три јунакиње, Тесу, Хану и Ладу, повезује трајање у истом, ружином значењском кругу. Феномен поверљивости на тај начин испољава и сопствену врсту мистичности – јер све казано под ружом јесте поверљиво и тајновито. Уосталом, у античко доба ружа је била посвећена богу тајне – Харпократу.

И на крају: важан може бити само онај поглед на свет који није против бића, па зато врлински пут јесте христологосан пут. Једино се љубављу може бранити смисао филозофије живота – поручују нам књижевни јунаци Дојне Галић-Бар у причи о шејкерској светој мајци Ани Ли. И то начело, попут смисленог почела, налазимо као мото и у првом и у другом делу књиге. Стихови су преузети из познате Химне љубави апостола Павла, исписани у Првој посланици Коринћанима у глави 13: „Можеш имати дар проповедника, можеш имати веру да горе премешташ, али ако немаш љубави, ништа си.“ И свако ко себе хоће да разуме у хришћанској филозофији живота, ништа је уколико у себи нема љубави. И апостол Јован Богослов сведочи: „Бог јесте љубав“ (1. Јн. 4,8). То није прагматска љубав фрагментисаног бића, како је види

160

160

западна филозофија. Бог се не садржи само у љубави и љубав није једино његово својство. Љубав није ни централни ни најтајанственији део Бога. Љубав је напросто целина пуноће, све, природа божанског постојања. Или, како то мислиоци кажу, љубав није res Dei, љубав је у истину и доиста substantia Dei.

161

161

Паскал је рекао да срце има памет коју не познаје памет. Реч је о љубави. Све што је у свом књи- жевном опусу радила Дојна Галић-Бар прожето је љубављу. Један антички филозоф рекао је да је за човека највеће добро и највеће зло – језик. Из

расејања сабравши се у језику, вратила се Дојна Галић-Бар и даровала, српском језику, четири романа. То су „Анђели без лица“, „Плави голуб“, „Звона и ветар“ и сада „Ана Ли“. Реч је о психолошком роману, у коме Дојна Галић-Бар исписује психолошку хронику света и века.

О чему се казује у овом роману? Жарко Команин је рекао да је то роман који говори о животу једне верске секте, чији је главни протагонист контроверзна Ана Ли. Зашто се Дојна Галић-Бар прихватила ове теме? То Дојна Галић-Бар чини из следећих разлога: она, пре свега, увек полази од човека, будући да је психијатар, професионалац, и све што ради она чини за човека. За човека обезбоженог, лишеног вере, или за човека који верује у сурогат вере, у квазиверу, за човека усмереног према човеку који жели и настоји да под овим сунцем земаљским, небеским, заузме место творца света, поистовети се са спаситељем, уздигне се, о, страшне охолости, изнад господа Бога Исуса Христа, прогласивши себе за спасиоца света.

Тиодор Росић Аранђеловац, 25. октобар 2007. године

Онтолошке парадигме овог романа су вера, нада и љубав. Човек је биће

стрепње и страха, и то показује овај роман...

Добро знамо да изван љубави Божје нема љубави, а љубав коју отпадници

од праве вере нуде јесте само привид љубави.

О ЗЛУ У ИМЕ ДОБРА

162

162

Зашто се то чини? Из простог разлога што вера у ауторитет произлази из потребе за поштовањем неке надљудске моћи која налаже покорност. Сви тоталитарни системи почивају на тој парадигми. И то је оно величанствено што превејава кроз овај роман. Величанствен је и начин на који се то романескно разобличава.

Вера у ауторитет, вера у највише добро донела је човеку у XX веку, а нема никакве сумње и у XXI веку донеће само зло, заоденуто у хетерономно начело највишег добра. И овај роман показује да хетерономна начела највишег добра, каква је вера у ауторитет, завршавају у највећем злу. Зато пише Дојна Галић-Бар. Њој као психијатру је сасвим јасно како функционише манипулација човеком на индивидуалном и колективном плану, како се крше индивидуална и колективна права народа, појединаца, колективитета који нису по вољи манипулатора ауторитетом.

Баш ову тему Дојна Галић-Бар је изабрала из дубоко хуманистичких, катарзичних разлога, желећи да про- говори о злу у име добра. И овај роман се завршава тако што се човек мири са вером, са собом и, нимало случајно, са вером у право спасиоца света.

Онтолошке парадигме овог романа су вера, нада и љубав. Човек је биће стрепње и страха, и то показује овај роман. Јунаци Дојне Галић-Бар су индивидализовани до екс- центричности. Управо то су и оне премисе које јој омогућују, захваљујући унутрашњој карактеризацији јунака, да уобличи своју романескну творевину и да је доведе до краја на такав начин да ипак упућује оптимистичне, катарзичне поруке свету и веку.

Добро знамо да изван љубави Божје нема љубави, а љубав коју отпадници од праве вере нуде јесте само привид љубави. Прочитајте овај одличан роман са карактеролошки нијансираним јунацима, са изванредно вођеном грађом, која је уобличена у врло лепу фабулу. Верујте у поруку Дојне Галић- -Бар да је спасење у пријатељској љубави и истинској вери која не познаје ауторитет човека који жели да се уздигне изнад тога.

163

163

Желим да се захвалим Српском институту за јавну дипломатију, чије је седиште у Бриселу и Паризу, не толико на награди коју ми додељују, колико на храбрости.

У време опште хајке на све што је српско, они су се одлучили да за „национални бренд“ прогласе уметност једног народа: музику и језик. Гуча је симбол и чувар наше традиционалне истрајности, баш као што је наш језик, па тако и језик српских писаца, кућа целог српског народа.

Бренд је енглеска реч, али она у српском има своју лепшу варијанту: то није само заштитни знак једног народа, већ и луча тог народа, његова буктиња.

Захваљујући се на указаном поверењу, својим дародавцима изражавам дубоку оданост што су Гучу, као језик музике, и моје књиге, као језик памћења – препознали као знак трајања.

Нека нас охрабрујући звуци нашег националног мелоса и милосни језик нашег националног трајања и даље представљају у свету као лучу српске колективне биографије.

Хвала Вам!

РЕЧ АУТОРА ПОВОДОМ НАГРАДЕ СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ

Дојна Галић-БарРесторан „Кристал“, 19. октобар 2007. године

164

164

Прича се да су они добри људи и да су доста зарадили као кројачи и помажу нам, тата ми је то признао. Они немају деце, посвећени су само молитвама и Богу и одлазе неколико пута дневно, чак и ноћу, на верске скупове. Тата каже да они

тамо певају у трансу, цело им се тело тресе, на тај начин ослобађају се од грехова и страсти. Христос нам не помаже, мама. Он нас храбри да рађамо децу, да их крстимо и да и даље грешимо као Адам и Ева. Не могу да издржим да га гледам разапетог не зато што је страдао, кажу за нас, већ што нас оставља да живимо у беди, да се мучимо на земљи, дозвољава неправду, а црква нас учи да је живот и рађање деце дужност хришћана и воља Божја. Где је он сада да нама донесе храну и спречи болест и смрт, мама? Христос је Бог цркве и једне групе људи, мој Христос је Бог слободних људи, слободних од сиромаштва и страсти.

Осећало се севање муње у њеним очима, као да јој се облачно небо усадило у оку, тресла је главом и ковитлала

Одломак5. ПРАВАЦ ВЕТРА СЕ ПРОМЕНИО

(„Ана Ли“, стр. 67)

Црква не управља нама, она нас сабира. Тело није варка него чудо. Деца

се рађају да посведоче чудо. Без деце, без љубави, много би теже разумели

љубав Божју, као што би се без потомака угасила вера јер не би било

никога да сведочи божанску милост.

165

165

вратом брзином ветра који се играо са бродом а да није ни знала да је на броду. У трансу су је надимали и грчили чудни и нејасни гласови. Изгледало је као да су долазили из дубине бунара или од крстова на гробовима њене браће и сестара. У њиховој башти, духови деформисаних лица говорили су јој нешто неразумљивим језиком да јој се лице зборало у гримасу. Примирила би се тек када би се њен укочен поглед зауставио на духовима које је само она препознавала и једино она видела. Приказујући се на површини бунара они су се у ствари уселили у слику последњег разговора са мајком.

Мајка се полако придигла из кревета, малаксала у кашљу и зноју: „Ана дете моје, твоје су мисли поремећене визијама, гласовима и духовима који ти праве друштво од малена. Дођи крај мене да се заједно прекрстимо и помолимо Богу и Христу да нам опрости грехове и мисли који те муче. Ти се не молиш њему годинама, а нарочито од када посећујеш нову верску заједницу која не верује у крст. Ти слушаш гласове духова, њихове савете и све што ти они говоре о нашем једином Спаситељу. Ти зли гласови и предсказивања ти уносе душевни немир, бес и чудне мисли, дете моје. Црква не управља нама, она нас сабира. Тело није варка него чудо. Деца се рађају да посведоче чудо. Без деце, без љубави, много би теже разумели љубав Божју, као што би се без потомака угасила вера јер не би било никога да сведочи божанску милост. Ти си болесна, чедо, од најгоре болести човечанства, а то је сумња у Христа и његову моћ.“

У љутини узела је мамине стаклене бројанице и ударала њима по поду и зидовима све док се нису распале. Затим је љутито напустила собу. Иза себе је чула мајчино кашљање које није престајало. Чула га је и на гробовима браће и сестара, на којима је дуго плакала. По повратку у собу затекла је мајку мртву на поду. У отвореним длановима било је неколико делова разбијене бројанице.

166

166

167

168

168

БЕОГРАД, 2008.(објављен на српском језику 2008,

на енглеском 2010. године)

ЧЕТВРТО ИЗДАЊЕ

ГЛАВНИ УРЕДНИК Петар В. Арбутина

РЕЦЕНЗЕНТТиодор Росић

ИЗДАВАЧГрафички атеље Дерета

ПРОМОЦИЈА:Удружење књижевника Србије, Француска 7,

среда, 12. новембар 2008. годинеО књизи говорили: Петар В. Арбутина

и академик Драган Недељковић

Роман КУЋА СЛОМЉЕНИХ ОГЛЕДАЛА

Ништа није вечито, Сергеј, и оно што доживљавамо можда није ни

реалност, ни истина, него илузија нашег бића које тежи да схвати

живот и овај сићушни свет у коме живимо, плашећи се да будемо у њему

сами и незаштићени. Варка и лажи контролишу наша неразвијена чула.

169

169

Истински писац увек трага за искуствима која би у себи могла да садрже књижевни облик инспирације, али Дојна Галић-Бар одлази корак даље, у креативним исходиштима и елементаризацији свог тематско-мотивацијског замаха; неопходна

искуства за стварање књижевних јунака и комплексности њихових животних и уметничких детерминисаности налази у бескрају уметничке инспирације, у прустовским пећинама у „скици донетој из ноћи“ (А. Арто). У опусу овог писца то није нов аспект, напротив. Уметност је за Дојну Галић-Бар увек била привилеговано поље моћи духа, али и његовог сагоревања и суноврата на путевима властите дивинизације и самопотврђивања.

У роману „Кућа сломљених огледала“, иако је директно инспирисан животом и делом Камил Клодел, поетичке окоснице везане искључиво за уметност треба узети сасвим условно. Дојна Галић-Бар гради сневани идеал савремене књижевности; сопствену наративну форму и опојну причу, са мноштвом симболичких значења, заумних и

Драгоцене су и ретке овакве књиге, које и најтананије психолошке

драме и запитаности савременог човека могу да искажу језиком који

не пристаје да се лиши традиционалне перфекције и помало старинске

патинираности.

Рецензија

ОДРАЗИ И СЕНКЕ

Петар В. АрбутинаУдружење књижевника Србије, Београд, 12. новембра 2008. године

170

170

чињеничних рукаваца, који од живота једне од најпознатијих вајарки – сестре песника и дипломате Пола Клодела и дружбенице, музе и емотивног и уметничког антипода вајара Огиста Родена – ствара универзалну парадигму о животу и страдању уметника; о светом тлу бола дела и суровом аутоматизму живота несклоном уметности.

Интегралност, свеобухватност и парадигматичност су битна својства књижевности, па се о стварности и животу – посебно о људима који су заиста постојали и оставили значајан траг у светској уметничкој баштини, као Камил Клодел – често може најпоузданије просуђивати управо посредством уметничке заоставштине. Не оне „заоставштине“ коју историја уметности и теорија именују као једино битну, већ заоставштине која даје простора писцу да материјализује лик – неразлучиво сведочанство живота и уметности. Вероватно се због тога Дојна Галић-Бар одлучила за метафору „сломљених огледала“ јер она, у симболичком и метафоричком смислу, умногоме надилази просту чињеницу „огледања“ – сагледавања одраза лика наспрам модела. Са огледалима, поготову са увођењем ликова Сергеја и Алексеја Иванова, и чудне заумне и телепатске везе између Камил и Сергеја, затим дескрипције којом Сергеј покушава да брату у кореспонденцији ослика судбину уметнице, ствара се веома оригиналан аспект „измештености“, о коме је писао и Михаил Бахтин: „Будући да човек сам не може чак ни сопствену спољашњост да види на прави начин ни да је осмисли у целини, не могу му помоћи никаква огледала ни снимци, прави изглед морају да виде и схвате само други људи, захваљујући својој просторној измештености и захваљујући томе што су они другачији. У области културе, измештеност је најмоћнија полуга разумевања.“

Узлет Камил Клодел изван свог бића и стварања најбоље се види у „измештености“ других ликова. Сергеј Иванов је огледало Камиле, њених узлета и страхова, љубави и туге, Пол Клодел је огледало породице, признања и осуде, а у присуству Огиста Родена и његовој огромној улози у Камилином животу огледају се друга страна уметничке

171

171

креације, истоветност инспирације, подударност емоција, љубав, али и суровост уметничке хијерархије – само један може бити на врху. Писац не пренебрегава ову чињеницу која је дубински одредила однос Камил Клодел и Родена, она је чини само дубљом и слојевитијом.

Трагична судбина и богатство уметничког опуса Камил Клодел допуштају писцу да се расплине у меандрима судбинске, уметничке и животне трагике уметника малих пластика, минуциозног „тумача глине“, који је отисак свог постојања остављао у фигурама малих димензија, које и данас плене свом сажетошћу и осећањем за детаљ, није за Дојну Галић-Бар само велика књижевна тема. Граница између живота и његове негације у небићу или физичком нестанку, која раздваја живот од његовог поништења и у физичкој смрти пролази кроз заумна и метафизичка отајства у којима се онтологија бића, његове етичке и моралне димензије потврђују и откривају, у директном сукобу са демонолошким начелом живота, представља истински књижевни изазов Дојне Галић-Бар. Одраз у сломљеним огледалима је трагична коначност до које може да досегне људска мисао, јер истина, а то је у овом роману веома чест случај, измиче увек изван граница директног људског познања. То неминовно носи и основну дилему свих ликова; веома је тешко стићи до праве божанске истине у баналним људским представама о добру и злу („Смрт не треба јурити, треба је откривати“ – Е. Клодел).

Следствено томе, приповедачки свет Дојне Галић- -Бар најближи је Борхесовој визији света као врта разгранатих стаза, у коме приче, као судбине, чекају своје носиоце и тумаче. Језиком дискретне лиризације и лапидарних пасажа, писац своди свој демијуршки утицај на преусмеравање метафора, значења и прича. „Свезнајући приповедач“ се повлачи пред светом својих јунака да би својом „неприсутношћу“ био суверено присутан у сваком атому магичног света приповести.

Поготову треба напоменути минуциозно осли-кану атмосферу Париза ХIХ века, када многи технички изуми,

172

172

скоро напоредо са парарелигијским модама, граде слику света који се истовремено креће ка напретку али и пропасти и са којим, последично, књижевни јунаци граде властите погледе на свет, истовремено са ауторовим искораком у пределе луцидних и драматичних запажања и сугестивних просуђивања о људима, пријатељима, породици, уметности, наравима, догађајима и окол-ностима. Основна прича се разлива у временску делту мозаика сећања, која се непосредно прожимају са „фиктивним“ наслеђем књижевних наплавина у мислима.

Жена са почетка приче, уметница која је успела да створи свој властити свет посебне фигуралности и остави неизбрисив траг у уметности, гледа свет али и своје мисли како нестају у разбијеним и атомизованим деловима живота над којим лебди смрт.

Несвакидашњи модели садржинских спојева и алегоријских нијанси, поетичко начело непредвидљивости, фабулативна комбинаторика приповедачких модела и компо-зициона динамичност помажу Дојни Галић-Бар да „изгради“ несвакидашњу књигу о уметности и судбини уметника у оквирима психолошке мотивације која надилази реалистичку каузалност. Али, не треба заборавити језик и његову сачувану тактилност и осећајност освојену у потпуности у роману модерне парадигме.

Драгоцене су и ретке овакве књиге, које и најта-наније психолошке драме и запитаности савременог човека могу да искажу језиком који не пристаје да се лиши традиционалне перфекције и помало старинске патинираности.

173

173

Имам једно безазлено изненађење за Вас, госпођо Дојна Галић-Бар – познавао сам једног Вашег јунака. Дошао сам у Париз на постдипломске студије и отишао на Мон Парнас у кућу госпође Ромена Ролана, која је организовала свој стан као

неки институт – ту се радило и ја сам ту писао своју докторску тезу. Председник тог друштва пријатеља Ромена Ролана био је његов колега са студија са којим се он није дружио раније јер су били различитих погледа, али их је, у току окупације, несрећа Француске сјединила и они су постали веома блиски. Тако је тај човек пристао да буде председник клуба пријатеља. Када сам ја дошао, а то је било у време када се тешко излазило из земље, госпођа Романа Ролана, пореклом Рускиња, Марија Михајловна Кудешова, и сама писац, песник, била је врло активна жена. Та жена заиста огромне енергије имала је три секретарице, којима је истовремено диктирала. Једном приликом је, док сам био тамо, рекла: „Пол Клодел, дођите, имамо једног човека из Титове Југославије!“ Пол Клодел је изишао из друге собе, пружио ми руку и одговорио духовито: „Тужно је бити титоист“. Ја се баш нисам снашао, али сам му рекао да сам прочитао негових пет великих ода и да мој

БОЛНА ИСКУСТВА

Однос између мушкарца и жене не може да се заснива само на страсти

и еросу. Да би се постигла хармонија у односима, треба имати врлину,

знање о томе ко смо и шта желимо од других. Јер, у противном, лако се

дешава да енергија разарања и зла заслепи лепоту која нас окружује.

aкадемикДраган НедељковићУдружење књижевника Србије, Београд, 12. новембра 2008. године

174

174

старији колега, омиљени професор Рашко Димитријевић, преводи његову драму „Благовести“. Тако сам упознао Пола Клодела. Више пута сам га сусретао после тога у стану госпође Романа Ролана, на броју 89 Мон Парнаса.

Ви сте написали сјајан роман који није лако читати, али ко се упусти у ту авантуру, бива награђен. То је врло садржајан роман, рефлексиван психолошки роман и њиме дефилују врло значајни људи наше цивилизације. Колико се песника само ту појављује, ако не као јунаци, а оно као сведоци. То сведочи о Вашој великој култури која Вас надахњује. Ту су песме слепог песника Осијана, написали сте есеј о њему. Затим ту су Фирнусије, Омер Хајан, Балзак, Иго, Бодлер и велики руски песници Тургењев и Чехов, па Мицкијевић... Али и Клод Дебиси, несрећно заљубљен у главну јунакињу. Помињете Мусоргског и Чајковског, Нилса и Корсакова, другим речима Ваше дело на неки начин синтетизује један културни тренутак и пружа велика сазнања и велико обогаћење за онога ко заплови у то корисно и дивно штиво.

Главна јунакиња, сестра песника кога сам срео, Пола Клодела интересантна је личност, даровита, својеглава, необична особа која из свог завичаја доноси земљу – глину и надахњује се њеним мирисом. Међутим, доживела је мучно искуство са својим учитељем, великим вајаром Роденом, и то је изазвало њену велику несрећу. Везу са Роденом доживела је као своју трагедију и никада се после тога није приземљила. Он је њу напустио, она је чак и зачела дете са њим, али је по његовом наређењу морала да га се ослободи. Била је његова ученица, његов модел, његова сарадница и његова љубав, а затим је постала и његова мржња. Камил је врло мисаона и врло даровита. Она сматра да су уметнику потребне патња, чежња и сета, сумња и страх, али не успева свако, као Бетовен, да прође тај пут кроз патњу радости. Клодел до радости није ни стигла, остала је заробљеник патње.

Однос између мушкарца и жене не може да се заснива само на страсти и еросу. Да би се постигла хармонија

175

175

у односима, треба имати врлину, знање о томе ко смо и шта желимо од других. Јер, у противном, лако се дешава да енергија разарања и зла заслепи лепоту која нас окружује. У средишту романа је њена телепатска веза са необичним човеком Сергејем Ивановим, руским племићем, грофом, човеком изузетног богатства и дара. Он је побегао из Сибира и дошао на запад са тим огромним и болним искуством, али и са великом вољом да живи, и то у врху париске елите. Око њега су врло истакнути и знаменити људи. Његов млађи брат, много скромнији, али диван човек, почиње да пише роман о Камили Клодел. Преко њих успостављамо везу са Русијом, са оном племенитом Русијом.

Камил је била интелигентнија, суптилнија, креа-тивнија него иједна особа коју је срео гроф Иванов и он је волео своју астралну дружбеницу, дао јој је безрезервну подршку. Сергеј је био сигуран да га ка њој не вуче сексуална жеља већ астрална, бешчулна љубав непозната већини огромној већини људи, као стапање мушке и женске енергије. Дивио се лепоти њеног стваралаштва, а она је била заробљеник самоће. Њен једини космос је био њен атеље. Њена филозофија је била крајње песимистичка: крај свему је смрт, па ју је често понављала. Била је без вере и без наде. Зато је њен атеље Сергеј назвао: кућа сломљених огледала.

Камила је живела у кући сломљених снова, а те сломљене снове узроковао је велики вајар Роден. Сергејева емпатија била је снажна и спонтана и Камила је постала центар његовог живота. Њен идол и брат Пол Клодел удаљавао се од ње због њене несрећне авантуре са Роденом. Тешко је поднела смрт оца који је био једина потпора, јер мајку, која је није волела, ни она није волела. Отац је био тешко разочаран због везе са Роденом, који је био много старији од главне јунакиње.

Међутим, на Сицилији, где се ствари одвијају, као и у целом роману, некако међ’ јавом и међ’ сном, Сергеј је срео врло хуманог и честитог католичког свештеника, али и веома занимљиву Алесандру Синебалди, која му је помогла да се

176

176

ослободи Камилине сенке. Права лепотица, у сваком погледу, лепа као грех. Имала је све врлине које је он, како сам каже, загубио у телепатским контактима. Ова жена је научила врло брзо и добро и француски и руски, па се у њој пробудила и жеља да се бави уметношћу.

„Љубав се не може делити, чујеш ли ме, Родене? Јеси ли ти оглувео, јеси ли већ старац?“ – резигнирано виче Камил. Просипа црвено вино на његово врло скупо и дивно одело и, пред светом, том великом уметнику удари шамар. После тога су је, наравно, прогласили за ненормалну особу. Тако је потврђена њена песимистичка филозофија: зло је јаче од добра, нарочито када су у питању њена мајка и Роден. А носила је у себи вулканску енергију.

Тако је на мистериозан начин нестала несрећна вајарка. Њени пријатељи Руси, два грофа, два дивна човека, пишу Полу Клоделу, који је био пре тога амбасадор у Јапану, па у САД, и најзад у Немачкој. Клодел не одговара, јер је и сам кумовао, са својом мајком, да Камил буде одведена у душевну болницу близу дивног града Авињона, на југу Француске. На брду ружа и брду невиних била је та тужна болница. Мајка је никада није посетила. Она само помиње брата Пола, о чему сведочи и часна сестра.

Написали сте, госпођо Дојна, један диван, рефле-ксиван, мисаони, психолошки роман, који Вам служи на част и хвала Вам на томе.

177

177

Када сам, драги пријатељи и поштоваоци речи, напуштала земљу пред црвеним терором – са мном је била једна књига, Кочићева збирка приповедака која је носила симболичан наслов „С планине и испод планине“. Била је то књига у

плавим корицама Српске књижевне задруге, штампана 1907. године, из колекције коју је, једном бољом приликом, наш савременик и знаменити песник Бранко В. Радичевић назвао „плавим очима српске књижевне задруге“.

Зато, ваљда, и имам право на необично узбуђење које ми је донела Кочићева награда. она ме, баш зато, и подсећа на речи овог народног трибуна и мајстора пера, који је једном написао нешто у име свих нас расејаних по свету: „Код земље, а без земље, код постојбине, а без постојбине.“

Утолико ме Кочићева награда, истински, емоци-онално употпуњује – баш као што ме обавезује и Високо интернационално признање Академије „Иво Андрић“. Хвала дародавцима на оцени и пажњи према мојим књигама. О свим новим романима нити бих могла нити бих умела било шта да кажем.

Језик је моја нова – стара кућа, моје искушење и моја љубав. И изнад свега – слобода...

РЕЧ АУТОРА ПОВОДОМ НАГРАДЕ ПЕТАР КОЧИЋ

Дојна Галић-БарУдружење књижевника Србије, Београд, 12. новембар 2008. године

178

178

Вечерас имам снаге само да слушам речи, а чула сам, поводом ова два романа, довољно мудрих, строгих и тачних књижевних оцена, које су изрекли зналци чије дело веома поштујем.

Али, хоћу да кажем још нешто: хвала вама који сте своје време поклонили мојим књигама, хвала Београду који ме несебично прима и дому српских писаца, у коме је дух истине једина јерес, и хвала мојим читаоцима – који су најзаслужнији што сам се одважила да и даље дишем матерњом мелодијом српског језика.

Језик је моја нова – стара кућа, моје искушење и моја љубав. И изнад свега – слобода, о којој је Петар Кочић овако сведочио: „Нека свако осјети све обиље милости и снаге твоје, слободо. Као што дрхће узаврела и вјечито узбуњена крв моја коју ми балкански хајдуци, преци моји,у баштину даше.“

Хвала вам свима и допустите ми да оћутим своју радост.

179

179

У књигама изнова живе неправедно заборављене различите судбине љубави, искушења, расколи и мржња. Нико то није успео да прикаже без граница безграничности као писац који је молитвеном љубављу према свим људима бранио смисао живота.

Такав је писац и филозоф стрепње, чије име данас често оправдано помињемо, јесте писац и пророк Фјодор Михајлович Достојевски.

Зато и награда која носи његово име не представља само особену част ономе коме је тај дар намењен, већ и највећи празник у животу свакога ко се упустио у авантуру писања, па тако би и у мом животу.

Цитираћу вам мисли једног светог човека, који је, пишући 1940. године о Достојевском, запазио све оно што треба да памтимо, а написао је: „Од моје петнаесте године Достојевски је мој учитељ, признајем и мучитељ. У новије време нису већи проблеми човековог духа дошли до тако широког, дубоког и свестраног израза него као код Достојевског.“ Овим речима оца Јустина Поповића у поновљеном праскозорју света који је изгубио компас, захваљујем се Свесловенском друштву на награди која носи име најнеобичнијег светског писца. Ако

РЕЧ АУТОРА

Дојна Галић-БарУдружење књижевника Србије, Београд, 12. новембар 2008. године

Најазад, хвала свима који поштују реч светлост, слово логос, јер смо само

са том логосовом тајном бића духа, бића историје и бића филозофије

живота. У име тог словенског бића, хвала вам!

180

180

Достојевском дугујем било шта, а вероватно дугујем, то су негативни јунаци који су се уселили у мој ум. То кажем као поштовалац, а не као писац који има илузију да се приближио највећем, најнедостижнијем међу ствараоцима. Хвала вам, драги пријатељи, који делите са мном данашњи празник, посебно хвала издавачима и мој славном, драгом, главном уреднику господину Предрагу Драгићу Кијуку, дакле онима којима ова награда равномерно припада. Најазад, хвала свима који поштују реч светлост, слово логос, јер смо само са том логосовом тајном бића духа, бића историје и бића филозофије живота. У име тог словенског бића, хвала вам!

181

181

ОдломакКВИНКОНК(„Кућа сломљених огледала“, стр. 81)

Емотивно богата, паметна, али заборављена и као особа и као уметница,

остављена у самоћи атељеа, у коме јој мачке, папагај, глина и фигуре

вишеструко умножени огледалима праве друштво у сиромаштву!

Роден је заиста њена траума, изневерено еротско искуство. Тело осуђено само на додир, тело је без духовних својстава, на које је осуђено. Отуда њена чежња за љубављу. Чак је и њено истицање велике љубави према брату параван за неостварену

љубав. Веруј ми, Камил је била искрена једино према теби, желела је да је упознаш без икаквог вела обмане.

„Можда, не знам. Увек је хтела да усрећи оца и Пола својим скулптурама. То је била истинска потреба, а не умишљени хир. Жеља јој је била да њени радови буду вољени, као што је била популарна и вољена Полова поезија, чиме се породица, као и она сама, дичила. Разлог Камилине патње препознавао сам више у прећуткивању њеног уметничког дела, а мање у њеном незадовољству што ју је породица издржавала. Амбиција ју је распињала док су јој сви окретали леђа, као што јој је Роден затварао сва врата успеха и вредних поруџбина.

Знам да је била поносна. Продала је сав намештај, сем кревета и сломљене столице, како би сама поправила своје

182

182

приходе. При нашем последњем сусрету била је веома тужна и дуго је плакала. Њен лекар и комшија, др Мишо, забранио је свом десетогодишњем сину да посећује Камилин атеље. Детету нису сметале паукове мреже, нечистоћа, њен неуредан изглед и недостатак столица.

Уживао је да гледа мале фигуре, а посебно се радовао када би му дозволила да меси глину и обликује је посматрајући како то Камил ради. Од оно мало хране колико је могла себи да приушти одвајала је и за њега. Малишан је и даље кришом долазио, док му отац није запретио да ће га послати у интернат.

Када је најмање очекивао, иако је већ био спреман, Камила му се јавила, прво у сну, у коме она доживљава кошмар који му преноси. Живот и његово биће су се променили од те прве комуникације. Да ли је то била случајност или су његова упућеност у уметност и љубав за скулптуру биле толико јаке да је Камила могла да осети?

Нису се познавали, нити су се видели у прошлости. Бар је он до тог виђења у сну никада није срео. Знао је, и без њеног казивања, да јој је удаљеност потребна за комуникацију са странцем кога би сама изабрала како би могла да му слободно пренесе своје стање постојања на ивици слома.

Већ у првом контакту дотакла га је њена изузетна осећајност, генијалност и посвећеност уметности. Зато га је и поразио њен начин живота и потпуна напуштеност. Емотивно богата, паметна, али заборављена и као особа и као уметница, остављена у самоћи атељеа, у коме јој мачке, папагај, глина и фигуре вишеструко умножени огледалима праве друштво у сиромаштву!

Обистинило се све што је слутио да се дешава људима који успостављају екстрасензорну комуникацију, у овом случају са једним странцем. Потврдило се да Камил унутрашњи свет невидљивих огледала својих фантазија уноси

183

183

у своје скулптуре, делећи са њим, издвојеним у соби своје палате, богато украшеном сомотским завесама којима би, када га је позивала из атељеа, покривао све прозоре.

184

184

185

186

186

Роман КУГЛИЦА

БЕОГРАД 2008.(објављен на српском и енглеском језику 2008. године)

ТРЕЋЕ ИЗДАЊЕ

УРЕДНИКСлободан Ракитић

РЕЦЕНЗЕНТПредраг Р. Драгић Кијук

ИЗДАВАЧРашка школа

ЗА ИЗДАВАЧАМирољуб Јоковић

ПРОМОЦИЈА: Среда, 12. новембар 2008. године

О књизи говорили: Марија Петричевић и Мирољуб Јоковић

Сваки акорд блуза који је допирао до њега имао је утицај на ток његових

мисли. Повезивао је сећања из ране младости са садашњим догађајима,

али не у дословном низу, попут бројаница, јер би то било немогуће очеки-

вати у ситуацији у којој се налазио.

187

187

НАГРАДЕ: Фјодор Михајлович Достојевски, 2008. године – за књижевно дело прожето хуманизмом, за успостављање христоликих вредности доброте, љубави и милосрђа у апокалиптичном свету 21. столећа, осветљавајући трагедије женских ликова, њихов усуд и вишеслојност карактера, у целокупном опусу, посебно у романима „Куглица“ и „Кућа сломљених огледала“

Високо интернационално признање Академије „Иво Андрић“ за изванредно достигнуће у 2008. години, за два романа „Куглица“ и „Кућа сломљених огледала“

Кочићева повеља и Кочићево перо, 2008. године, за висока достигнућа у савременој књижевностии оданост љепоти Кочићеве ријечи и мисли, Задужбина „Петар Кочић“, Бањалука – Београд.

Модерни Плезентвил био је гостољубив град, познат по коцкарницама

и хотелима, што је путнике у возовима чинило љубопитљивим, да их

макар на трен угледају док пролазе кроз град. Како се воз приближавао

станици чули су пуцњаву и нагло затварали прозоре, знајући да је затвор

био тик уз реку и да су око њега често биле опасне потере.

188

188

АПОКАЛИПСА КОЈУ (ДО)НОСИМО

Једино повратак старим традиционалним вредностима, хришћанском

моралу може спасити човечанство. Једино повратак духовности и

уметности могу да допринесу стварању заветне барке спаса од лудила

човека и времена у коме живимо у коме доминира привид слободе.

Још један необичан роман, како по приповедачком поступку, тако и по самој причи и обртима које доноси, изникао је из пера Дојне Галић-Бар.

Већ сам назив романа „Куглица“ веома је интри-гантан и тера нас да се запитамо о каквој куглици је реч и каква тема се може крити иза таквог наслова. Али, одмах на почетку ауторка нам описом града Плезентвила, у коме је смештена радња, вешто сугерише одговор. На улазу у овај град задовољства, налазе се рекламе са рулетом. Куглица рулета мами да окушамо срећу, али како даље задирете у садржај романа, схватате да је рулет само метафора за сваки облик коцке, симбол порока који уништавају оне који заврте то коло. Савремени човек, огрезао у пороке, свакодневно се коцка уместо новца улажући сопствени живот, сопствену судбину, судбину ближњих, судбину држава, судбину човечанства.

Некада миран и традицијама разних досељеничких породица обојен град, Плезентвил је постао гето најгорих порока, док је на другој страни реке која га дели, никао град светлости и богатства у коме цветају сви они пороци као у источном сиротињском делу, али се не виде на први поглед јер

Марија ПетричевићУдружење књижевника Србије,

Београд, 12. новембар 2008. године

189

189

су скривени под бљештавилом реклама, новца и материјалне лепоте. Широк и детаљан опис града, у коме се налази затвор са најозлоглашенијим криминалцима и убицама, као и нагове-штај да се спрема потера, сугестивно делује на формирање наших очекивања. Међутим, од самог почетка романа Дојна Галић-Бар се поиграва читаоцима. И баш као што нас куглица рулета држи у неизвесности док се окреће, тако нас и списатељица све до краја романа држи у неизвесности, не казујући нам о каквој је потери реч, који је њен смисао и циљ. А на крају, када се заустави куглица, односно потера оконча, доживимо изненађење. Позитивно или негативно, зависи искључиво од среће и од нашег приступа коцки, како животној тако и оној на рулету.

Ко ће нас водити кроз ову причу, ко ће нам помоћи да пратимо куглицу или ко ће завртети куглицу коју треба да пратимо, следеће је што се питамо.

Конор, нуклеарни физичар, научник који ради за Пентагон, пореклом из Енглеске, са својом женом Елеонором, која је дошла из Шпаније, први су ликови са којима се срећемо. Али, Конор умире на мистериозан начин на самом почетку романа, а Елеонора се након његове смрти враћа у завичај. И таман помислимо ту је крај приче о њима, али следи изненађење. Иако мртав, Конор је стално присутан у сећању своје жене и тројице пријатеља Рајана, Тома и Матеја, који обављају потеру. Истовремено, Конор је и покретач радње јер је, оставивши свој дневник у коме разоткрива тајне својих другова, унео семе раздора и страха, уцену и претњу.

Потера се одвија током ноћи и раних јутарњих часова. Обавијени маглом, Том, Рајан и Матеј крећу се прљавим и суморним просторима па све то, као и недефинисаност узрока и мотивације саме потере, ствара једну кафкијанску атмосферу праћену сликом још веће деградације и дехуманизације појединца од оне коју срећемо код Кафке.

Током потере одмотава се клупко међусобних односа четворице пријатеља још од детињства. Кроз слику

190

190

њихових живота и међусобних односа добијамо и слику целог друштва у коме се појединац формира. То је слика апокалиптичног друштва у коме је уживање без граница постало једини циљ модерног човека, врхунска вредност, коју треба достићи и по цену страдања других па и својих најближих.

Тројица учесника потере пролазе улицама, борделима и клубовима Плезентвила у којима царују сви и најморбиднији облици перверзија и порока, чиме се ствара слика психичког растројства и дезоријентисаности савременог човека који посеже за спасом у пилулама, алкохолу, дроги и другим деструктивним вентилима пражњења стреса попут секса и убијања. Љубав, као племенито осећање, смешна је модерном свету, она припада сфери лажних односа јер више нико не верује у њу, као што више нема вишег смисла и циља у животу, живи се за тренутак задовољства. Свет у коме се цени врлина нестао је из тог града, врлине се исмевају као застареле. Неморал се правда изговором да је то продукт развоја друштва, а да је традиционални морал нешто застарело што кочи напредак. Задовољити нагоне, не спутавати чула, ослободити енергију по цену извршења злочина, главни је императив коме се тежи. Други императив је новац који даје моћ, а трећи напредак технологије којом се овладава другима, технологије којом се стиче моћ силом и која се користи да се мали народи и државе држе у покорности.

Роман „Куглица“ нам заправо скреће пажњу на то шта се дешава када човек нема страха ни од казне на земљи, ни од казне на небу. Атеизам и моћ новца дају му апсолутну слободу и на једном и на другом свету, земаљском и небеском. А на земљи, као последица тога, настаје апокалипса.

Још једна последица пада човека јесте и привид. Привид истине, привид лепоте, које могу бити праве и вечне једино ако су духовне.

Ништа није онакво како нам се чини на први поглед. Углађена богата господа и лепе жене, анђеоског и детиње

191

191

наивног лика, попут Томове и Рајанове жене, у ствари су оличење најгорих порока и декаденције. Двоструки живо-ти, двоструке личности, обмане између самих пријатеља, актера романа, разоткривају се током потере. Али током ње истовремено и нас читаоце списатељица вешто заварава, обмањује као да хоће да нам поручи: „Немојте бити толико сигурни да све видите и схватате на прави начин.“

Рођен са црвеном флеком преко дела лица, Конор као дечак живи живот обележеног. Тај телесни недостатак надомешћује душевном лепотом и генијалношћу ума. Но, живот у свету у коме је спољашња лепота једино мерило вредности оставља свој данак. Након операције коју обавља врхунски хирург, његова будућа жена Елеонора, он добија лице савршене лепоте, лице свеца, анђела. И рекло би се да, нестанком физичког деформитета, живот креће испочетка, али то савршено лице у свом изразу носи патњу и сету. Пластична хирургија је променила физички опис, али свет још није довољно напредовао да отклони оне много опасније деформације, оне много дубље ожиљке, оне које носимо на души и у свести. Лице се може променити, али детињство, проживљено искуство, прошлост записана у нама, карактер, не могу да уклоне никакав савремени ласер ни хирург. Према томе, човечанство је мало напредовало. Његов напредак се свео само на материјално, физичко улепшавање, али не и на оплемењивање човека и излечење душе. Иако успешан и богат, Конор је само човек са ожиљцима, страховима и слабостима као и сваки други човек. Савршена лепота није донела ни срећу ни унутрашње испуњење. У дневнику у коме разобличава своје пријатеље, он је оголио и своју душу, свој живот, искреном исповешћу о односу према мајци, свом деформитету и вољеној жени Елеонори. Његов дневник сведочи да и најгенијалнији умови могу запасти у ћорсокак, доспети у стање слабости. Његова исповест је исповест човека који осећа опасност са свих страна и који покушава да објасни трошност и раздуховљење природе.

192

192

И док су Том и Рајан, као и њихове жене, најгори друштвени шљам који се бави свим могућим облицима кри- минала и сексуалних перверзија, али захваљујући новцу заштићен сваке друштвене казне, Матеј је на другој страни друштвене лествице па, самим тим, сачуван понора у који су они упали.

Том и Рајан су деца богаташких, индустријских америчких породица, Матеј је из радничке досељеничке поро-дице. И сам је остао радник у Рајановој породичној фабрици, а задужен је за кућу код Томове банке. Али, ни њега, само на други начин, није заобишла пошаст савременог света. Његова жена је хероински зависник и ради као проститутка. Од све тројице, Матеј једини искрено жали за Конором, јер га је Конор штитио од садистичких иживљавања и тираније Рајана и Тома. Од тројице Конорових пријатеља, Матеј је једини који је у себи сачувао хришћанску душу, традиционално васпитање и морал, али који због тога и припадности нижем друштвеном слоју бива исмејаван, понижаван. Но, и он све фрустрације нагомилане у себи, сав бес и незадовољство ослобађа, празни на исти начин као и његови пријатељи Том и Рајан – пуцањем, убиством, пражњењем шаржера у беспомоћну жртву потере која се предаје.

Ко је бегунац, ко је прогоњени, од чега, од кога бежи? Све време потере лебди питање. Одговором који стиже на крају романа отвориће се још једна енигма коју ћете морати сами да разрешите, посматрајући и потеру и бегунца као метафору, као симбол.

Можда смо сви ми који носимо у себи морал, чистоту, доброту и хуманост, прогоњени у овом свету као невини, уплашени бели зечеви, на које су се из обести и задовољства убијања устремили носиоци зла и порока. Али, на крају романа, из Елеонориних дубоко лирских исповедних писама, инспирисаних љубављу према човеку, животу, природи, извире утешна порука и нада да док год има чисте искрене и племените љубави, живеће и човек.

193

193

Конор је презрео своје другове, као и цело друштво за које је стварао проналаске који су коришћени у војне сврхе. У свом дневнику он указује на провалију у коју срља савремена цивилизација. Оставља неку врсту опомене, упозорења човечанству да се мора мењати ако мисли да опстане.

Једино повратак старим традиционалним вредно-стима, хришћанском моралу може спасити човеченство. Једино повратак духовности и уметности могу да допринесу стварању заветне барке спаса од лудила човека и времена у коме живимо у коме доминира привид слободе. Човек је заправо пао у нови облик ропства, зависности, али не више од другог човека, већ од свих облика порока, и од материјалног и техничког света. Тај нови облик слободе-неслободе доноси човеку ослобођењеност и од дужности и одговорности према сопственом животу, према ближњима, према потомству, према читавом човечанству, па су деструкција и самодеструкција резултат „слободе“ модерног човека.

Конор страда као појединац у коме се буди савест, у коме још није умрла душа, који показује спремност да се покаје, да се побуни и учини нешто за спас човечанства или бар својих ближњих, своје околине. Преображај у његовој души и свести прешао је пут од служења демонским силама, за које је стварао оружја за убијање, на страну анђеоских сила, које се боре за спасење човечанства и планете. Зато бива убијен на домаку свог највећег открића, које би помогло очувању планете, када одлучује да своје хумане проналаске остави Уједињеним нацијама да их подели целом свету. Убијен је у тренутку када је био срећан, када спознаје да је срећа у стварању новог живота, у љубави, у породици, у лепоти природе. Страда у тренутку када показује и најављује своје покајање, свој преображај. Његова смрт остаје мистерија, јер ауторка нам до краја романа не открива како је и од чега могао да умре човек који је био под непрестаним надзором полиције и тајних служби, а да нема сведока нити икаквих науци и технологији разумљивих узрока

194

194

смрти. Али, иако нам не даје експлицитан одговор, она нам све време сугерише разрешење мистерије. Страдао је од самих демонских сила које су завладале Америком, јер је служио Америци, чије је Плезентвил само оличење.

Трагично завршава и Матеј, који је, осим Елео-норе, једини лик који своју душу није продао ђаволу, човек који је сачувао и морал и веру и љубав, традиционално васпитање које је понео из своје породице. Но, чини се да нам његовом судбином списатељица скреће пажњу да самим тим што пристајемо да живимо у неморалном свету, да наши пријатељи и брачни другови буду подводачи и убице ми, заправо, служимо слугама демона и не можемо остати недотакнути прљавштином сваке врсте. Непристајање и бекство из таквог света једини је спас, ако већ нисмо способни да се са њиме боримо. Матеј из тог света бежи у сећање на неке прошле дане сиромаштва, али испуњене срећом и топлином породичног дома. Спас од тог света Елеонора проналази у сећању на безбрижност и лепоту Малаге и чисте, нетакнуте природе и неискварених средина у којима је била заједно са Конором. За разлику од Матеја који се у своју оазу спаса може вратити само у сећању, Конор и Ерлеонора су били решени да напусте Америку и преселе се у Европу. Све идиличне слике природе из Елеонориног сећања дате су као контраст апокалиптичним сликама Плезентвила. Све те оазе мира, спокојства лепоте и среће смештене су у угловима Европе, па их ауторка проналази и у нашој Србији. Једини лик који проналази срећу јесте Елеонора, која се враћа у родну Малагу.

И ето, на крају, још једног одговора на питање са почетка: зашто куглица?

Круг је затворен, рулет је стао, куглица је опет на месту са кога је кренула. Трагање за срећом је завршено.

Или вам једно искуство неће бити довољно па ћете можда дозволити себи још једну варку и завртети још један круг да би се опет вратили на почетак!

195

195

АПОКАЛИПТИЧНА ВИЗИЈА САВРЕМЕНОГ СВЕТА „Куглица“ је замишљена као апокалиптична визија савременог света

која има све карактеристике криминалног и љубавног романа, али то

је и вербална творевина чији се дискурс протеже и на поље социјалне

психологије, савремене културологије и аксиологије.

За нешто више од четири године Дојна Галић-Бар је објавила четири занимљива романа („Анђели без лица“, 2004; „Плави голуб“, 2005; „Звона и ветар“, 2006; „Ана Ли“, 2007) и тако на себе скренула пажњу књижевне јавности као мало ко од аутора који

живе далеко изван простора матичне књижевности. Дојнино књижевно писмо обзнанило је изузетно образованог аутора, што не би требало никога да чуди, јер је госпођа Бар познати психијатар и неуролог – то се лако дâ закључити из књижевног писма када карактерише књижевне јунаке – али је показало и уочљиве слабости на нивоу организације књижевног текста, односно књижевне логике.

Ако наратолошке проблеме потиснемо у други план (из разумљивих разлога), онда је Дојна Галић-Бар савремену српску књижевност обогатила низом уочљивих карактеристика, а ту пре свега мислим на богат тематски комплекс који излажу њени романи, на галерију занимљивих књижевних јунака, међу којима се нарочито истичу женски

Мирољуб ЈоковићУдружење књижевника Србије, Београд, 12. новембар 2008. године

196

196

ликови, на критички, али изван свега хуманистички прилаз цивилизацијским, историјским или интимним поривима којима је обдарила своје књижевне јунаке. Велико знање које госпођа Бар као психијатар поседује и које зналачки транспонује у семантички спектар својих романа, читаоцу јасно показују да је давно раскрстила са патетиком и сваким обликом презентовања света кроз призму „женског писма“. Госпођа Бар књижевним структурама дарује печат критичког односа према приказаном свету и то је оно што озбиљног читаоца интригира и радује у цивилизацији општег постварења и губљења сваког вредносног критеријума.

Најновији роман Дојне Галић-Бар, „Куглица“, јасно показује у ком се смеру крећу њени уметнички пориви: аутору је пре свега стало до хуманизације света, а негде у другом или трећем плану пребива потреба да се свет обогати непоновљивом вербалном или формалном творевином. „Куглица“ је замишљена као апокалиптична визија савременог света која има све карактеристике криминалног и љубавног романа, али то је и вербална творевина чији се дискурс протеже и на поље социјалне психологије, савремене културологије и аксиологије. У средишту романа налази се несвакидашња љубавна прича између проналазача ласерског зрака, Конора – који је рођен са хемангиомом на оку у облику паука, који је извор најразличитијих фрустрација – и пластичног хирурга Елеоноре, коју ће покварити куртизана Матилда. Ову љубавну причу прати кримиприча о лову на непознатог човека у коме учествују три Конорова друга (Том, Рајан и Матеј), који су током лова више заокупљени Коноровим дневником и оним што је Конор за живота у њега записао о овом криминалном друштву, него непознатим бегунцем из затвора.

Читалац би морао лако запазити да се у оба слоја романа инсистира на релацијама типа троугла које, и на породичном и на друштвеном плану, нарушавају стабилност или воде до порока као што су најгори облици подвођења, апсолутне зависности од дроге, групног секса. Недостатак

197

197

било каквих регулаторних облика друштвеног или породичног понашања којим би се ублажили садизам и мазохизам, еротизоване и криминалне представе о свету међународних размера, сабира се у хронотопу под именом Плезентвил или Град задовољства, чији је симбол рулет.

Дојна Галић-Бар је заиста подарила савременој српској књижевности занимљиву галерију негативних јунака који су постали слуге изгубљене историје, деструктивне технологије или обожаваоци култа пролазности и смрти. Код негативних јунака овог романа поверење и истина подваљују једно другоме, а самодеструкција је уобичајен начин понашања, јер се сви осећају изгубљеним и немоћним да предузму било какав облик реформе, што од њих ствара савршене нихилисте и створења чије су душе потпуно испражњене. За њих нема живота после смрти, нема чистилишта ни пакла, нема реинкарнације, постоје само новац који звекеће у слот-машинама и његов звук. У хронотопу Плезентвила све говори да је рулет сличан животу, а куглица суочава све људе са сазнањем да се победе и порази смењују као срећа и несрећа, радост и сузе, зло и добро. Уживање без граница јесте врховна вредност, а омаловажавање и исмевање љубави, као и негирање топлине и жеље за блискошћу, говоре о снази примитивног језика. Између потомака Плезентвила, оличених у Тому и Рајану, и њихових предака нема никаквих додирних тачака. Вјерују ових потоњих садржано је у убеђењу да љубав није врлина, да је љубомора старомодна, да морал почива на страху, да је време за виши смисао одавно истекло, да је љубав истополних партнера страст без обала.

Пандан таквом хронотопу у коме је филозофија новца и деструкције једина призната филозофија, јесте свет науке или удаљених предела попут Малаге одакле потиче најпозитивнији лик овог романа – Елеонора. Обриси среће могући су само тамо где има слободе кретања, изван кавеза електронских апарата или тајне полиције, тамо где се у сопственом стану не мора комуницирати путем цедуља или

198

198

уз гласну музику. Конорови физички и хемијски научни проналасци, који доводе до неслућених технолошких иновација, или Елеонорино врхунско мајсторство у пластичној хирургији, стварају од њих заробљенике сопственог дара. Људи који су Конору омогућили да постане познат у свету науке и да се обогати нису му донели мир и лепоту живљења, већ су у њему убили душу. Кад овај фаустовски јунак схвати да су све државе изгубиле морални и историјски компас, кад схвати да је манипулација постала слика наше цивилизације, кад спозна да манипулација влада и онима који је производе и онима који је користе, да је свет увелико у стадијуму колективне психозе и еротизоване апокалипсе, за побуну је касно: стиже смрт за коју су се агенти тајних служби у лику CIA или FBI постарали да остане неразјашњена. Конор не пристаје да буде јединка у стаду које упражњава задовољства Апокалипсе у надметању Ероса и Танатоса. Као и један други јунак Куглице, Матеј, Конор одбија да призна неред и бесмисао у друштвеној заједници и презире свако обраћање пилулама белог праха за помоћ. Задовољити своје нагоне, не спутавати чула, ослободити енергију – то је свето тројство хронотопа Плезентвила и света заробљеног хипокризијом.

Са формалне тачке гледишта, семантика пози-тивног исприповедана је из перспективе семантике негативног. Наратор се најчешће приклања Матејевим гледиштима, који је у структури романа веома близак Конору (хуманистичко начело романа), али дијаметрално супротан Тому (антихуманистичко начело романа). Пошто је књижевност и својеврсно залагање за хуманистичке вредности, али не само то, читалац ће у сваком случају лако препознати оне вредности за које се залаже Дојна Галић-Бар: свет је увелико угрожен – у њему не постоји кутак који не надгледају камере или припадници полиције и тајних служби – он се, заједно са људским вредностима, једино може спасти уз помоћ љубави. Као што је познато, у ово начело веровао је и Достојевски. За Елеонору, у сваком случају најпозитивнији лик „Куглице“, сутрашњица је визија наде, премда је јучерашњица била кошмар.

199

199

У писмима која су пронађена у полицијској архиви и која су на крају романа приказана као илустрација Елеонорине стрепње и снаге њене љубави према Конору – а она прецизним језиком говоре о степену слободе и поверења власти у врхунског хирурга и проститутку код које одлази њен муж – јасно се каже да је читав свет цензурисан, да је њихов живот својеврсно робовање. Књижевна јунакиња чезне за малим селима на брдашцима које окружују ливаде, чезне за лепотом и миром природе, у коме вољеном бићу може слободно да каже колико га воли, без пратње будних агената и електронских очију на сваком кораку. Она зна да у љубави не постоје односи ко у операционој сали или лабораторији; људска психа је недокучива и компликована, непредвидљива, сложена. Љубав нам пружа опомене и назнаке властите недокучивости, она нас на крају увери да не функционишемо капацитетом за који верујемо да постоји.

Две године после Конорове смрти и рођења сина Рамона, далеко од обала Америке, Елеонора не може да се отме утиску да је неко стално посматра, да је политичко воајерство одлика савремене цивилизације, да је генијалност проклетство, да долази век у коме свако има право да пропагира своје заблуде, уништавајући себе и друге, да смо постали инвалиди страха и заточеници апатије. Негде на обалама Малаге, обраћајући се у форми писма ономе ко је постао жртва властитих способности, уз сина Рамона, што је најбољи доказ снаге љубави, Елеонора схвата да су се „...сви усавршили у издаји човека, а пре свега наука и уметност, да се знање раздвојило од културе, да светом владају духовни патуљци, сујетни и самозаљубљени у своју ништавност, да се диљем света шири политичка мантра поробљених медија.“

Из свега наведеног читалац би морао увидети да Дојна Галић-Бар добро познаје психоанализу, дубинску аналитичку психологију, нови историзам, да се са страшћу занима за аксиолошке проблеме америчког прагматистичког поимања света и њему својствене цивилизације, према којима

200

200

с правом заузима изразито критичку позицију. У уметности је битно шта аутор каже, али је још битније како аутор конструише своју вербалну творевину. Евидентно је да се највећа снага Дојне Галић-Бар као приповедача налази баш у ономе шта, а да се логика књижевног текста најчешће сукобљава са оним како. У том смислу у сваком будућем уметничком подухвату Дојна Галић-Бар морала би редуковати такозвана места неодређености, испеглати напрслине које се често појављују у њеном мотивационом систему, уравнотежити диспропорцију између казивања и приказивања, разгранати сиже романа, образложити посезање за поступком документарности, зато што ништа нема такву снагу уверљивости какву има документ.

201

201

Одломак

14. СРЕБРНАСТА КУГЛИЦА(„Куглица“, стр. 87)

Био је то мали град у великој вароши, који је изгледао као Лас Вегас,

осветљен разнобојним рекламама и рефлекторима, нарочито леп ноћу.

Место суза при губитку новца, али и ситне радости у малом добитку.

У западном делу Плезентвила, куда је река кривудала и смиривала свој брзи ток, али била и чистија, саграђене су три импресивне коцкарнице са великим комплексом хотела, гаража и ресторана који су се утркивали који ће

изгледати величанственије, привлачније и чак неуобичајеније. Сваки детаљ је био урађен тако да привуче посетиоце и да пружи тајанственост која прати коцкаре. Кола скупих марки показивала су богатство гостију, овде редових, за разлику од оних у уређеној али скромнијој коцкарници – прве коју је Том саградио у источном делу града, а која је имала велики успех. Најпре се сумњало да ће коцкарница бити успешна, јер су се многи у граду бунили, тврдећи да ће жудња за коцкањем имати рђав утицај на становништво. Али, када је део прихода од коцке био обећан за поправку улица, уређење паркова и дечјих игралишта, добили су дозволу за градњу. Сад су се грађани Плезентвила поносили што имају неколико најлепших коцкарница које су многе запошљавале.

Том је увидео да нове играонице, осим коцке, морају пружати и друга задовољства која ће привлачити

202

202

шаролику клијентелу. Успео је, градећи још три коцкарнице на западу града. Проучавајући психолошки профил коцкара и оних који воле провод који могу да пруже коцкарнице, дошао је до закључка да већина коцкара има и друге склоности. Било да губе или добијају, увећавала се њихова потреба за услугама проститутки. Они који тренутно апстинирају, желе еротичне, софистицирано организоване оргије. Приступ је био врло скуп и само је одабрана клијентела могла себи да их приушти. У посебној церемонији, праћеној ритуалима, давали би заклетву да неће открити тајну задовољстава. Само сазнање да учествују у тајном одреду, додатно је узбуђивала учеснике.

Концепт обједињених задовољстава био је употпуњен зидањем луксузних хотела, са свим удобностима овог века. Том је знао да морају да изгледају егзотично, јер то повећава жељу за уживањем и сујеверје многих гостију. Нису га интересовали посетиоци који су волели коцкарнице, ако су контролисали своје трошкове. Неке хотелске просторије биле су испуњене украсима са Далеког истока, како би зрачиле мистичношћу. Фараонске и индуске богиње, полужене и полуживотиње, имале су магичну снагу у веровању да помажу у освајању добитака и зато су украшавале улазе. Велика статуа ружног Буде огромног трбуха нарочито је била велика атракција. Гости су радо трљали његов стомак, верујући да им он доноси срећу. Том се увек питао зашто је Буда био представљен као ружан, зашто су му се масе верника клањале и како су у том ружном лицу и изгледу налазиле мир и тражиле подршку за постизање среће, за разлику од старих грчких богова и богиња који су увек представљани као складни и привлачни.

Нигде се није више видело и осећало сујеверје него у коцкарницама. Посетиоци су се хвалили да имају срећни доњи веш, чарапе, грудњаке, кошуље, наруквице, огрлице ношене само за коцкање. Бројеви су имали посебну магијску снагу која ће им омогућити успех. Пре посете коцкарници пратили би хороскоп, гатања у карте, положај Месеца,

203

203

анализирали снове и сновиђења. Био је то мали град у великој вароши, који је изгледао као Лас Вегас, осветљен разнобојним рекламама и рефлекторима, нарочито леп ноћу. Место суза при губитку новца, али и ситне радости у малом добитку.

204

204

205

206

206

Роман

ПАСИЈА

БЕОГРАД(објављен на српском језику 2010. године)

РЕЦЕНЗЕНТПредраг Р. Драгић Кијук

ПРОМОЦИЈА:8. октобар 2010.

О књизи говорио: Предраг Р. Драгић Кијук

НАГРАДА: Кнегиња Милица

207

207

Седми роман Дојне Галић-Бар, „Пасија“, досад је њено најатрактивније дело. Искористивши документарну убедљивост, повест о сликару и култном фалсификатору Хенрику Антониусу ван Мегерену (1889–1947) претворила се у

јединствену поетску слику.

Документарност, фантазмагорична инвенција и све присутније ружно лице смрти чине атмосферу вербалног простора ове провокативне књиге. Сводивост главног јунака, кога мучи сопствени карактер, у овоземаљски смисао, али и у езотеријски смисао, изведена је захваљујући унутарњој напетости и очекивању. Зато и не чуди што се, и сам изопачен, стварни јунак склања у скровиште бруталног секса, пред изопаченим светом, који се још није ослободио сенке Првог светског рата, а већ се предао кланици Другог светског рата.

Тако се Ван Мегерен од лика изгубљених илузија о уморној цивилизацији јавља као јунак митологеме о паду. Утолико пре, иако замишљена као сага о егзибиционизму, „Пасија“ се преобразила у сведочанство света који је изгубио сваки разуман компас, утопљен у сопствену каљугу.

О КЊИЗИ

Утолико пре, иако замишљена као сага о егзибиционизму, „Пасија“ се

преобразила у сведочанство света који је изгубио сваки разуман компас,

утопљен у сопствену каљугу.

Предраг Р. Драгић Кијук

208

208

Планиране разговоре са Ханом ван Мегереном Јопе је водио ван затвора и Амстердама. Посећивали су његовим колима околна предграђа и вароши, а ноћу га је враћао у затвор.

Била је средина месеца јула. Обојица су били опуштени и слободно су разговарали у природи, ван градске гужве, полицијских сирена, прислушкивања стражара и фоторепортера који су чекали пред затвором и потплаћивали стражаре како би дошли до информација које су биле забрањене за јавност.

Ингрид је често спремала излетничку котарицу са храном, што је још више допринело зближавању. Спремала је народна јела која је уметник волео. Признао је иследнику да га је то дирнуло, јер сем Ане и његове мајке нико га није удостојио такве пажње. Ана је спремала храну на индонежански начин

Лепота малих варошица и раскошна природа, у којој су гледали лет

слободних птица над пољима са цвећем, барке у каналима и рекама,

пренеле су и на њих нешто од исконског порива: осећали су се слободнијима.

Хан је скоро непрестано сликао, као да му је то био последњи дан у

животу.

Одломак

ПАСИЈА

209

209

када су посећивали њено место рођења, рибарску варошицу на обалама мора Абалтина, и заједно ишли у риболов, а мајка традиционалну храну Холанђана.

„Како је Ваша супруга сазнала шта је моје најдраже јело, Јопе? Колико знам, новине нису писале о томе“, рекао је дирнут.

„Жене имају ту интуицију, али на једној од Ваших слика из млађих дана приказали сте трпезу, која је одала шта волите.“

Лепота малих варошица и раскошна природа, у којој су гледали лет слободних птица над пољима са цвећем, барке у каналима и рекама, пренеле су и на њих нешто од исконског порива: осећали су се слободнијима. Хан је скоро непрестано сликао, као да му је то био последњи дан у животу. Разговори су били разноврсни, спонтани, са интелектуалним расправама два образована човека, али нису били лишени ни приватних тема, што их је још више зближило.

У овим посетама природи, дружење је смањивало осећање да је сликар био затвореник кога чека смртна казна, а Јопе испитивач који ће решити његову судбину. Две особе, врло различите, нашле су заједнички језик и интересовања која су одавала танку нит блискости у тим сусретима и посетама лепим варошицама које су спонтано бирали. Већину је предложио сам затвореник.

Јопе је поседовао обиман материјал добијен кроз разговоре, потребан за разумевање компликованог случаја његовог затвореника. Међутим, почео је да воли ове разговоре, јер су теме биле многобројне и омогућавале боље упознавање два човека из различитих генерација. Супротна професионална опредељења и животна искуства наједном су престала да буду препрека природнијем разговору. Ваљда је то допринело и промени иследниковог става: све је мање веровао да је Ван Мегерен фашиста и издајник и да је лично познавао Геринга.

210

210

Прегледајући многе документе са других суђења, изјаве оптуженика којима се судило у другим земља-ма, многобројне фотографије и личне интервјуе, Јопе је коначно могао да потврди да је велика и упадљиво лепа верска слика „Христос и прељубница“, са свим елементима карактеристичним за Вермеров рад, украшавала зид у Геринговој канцеларији, иза његовог писаћег стола.

Геринг је сваком посетиоцу понављао све што је научио о њеној вредности и лепоти, али пре сакривања слике, по паду Рајха. Гледаоци су такође били одушевљени јачином приказа Вермеровог рада, за који до тада нису ни знали да постоји чак ни стручњаци за његово дело. Као сведоци на суђењу Герингу, које је било у процесу, говорили су како су запамтили ту слику, иако је било и других, јер су сцена из Светог писма и изглед Христа оставили на њих хипнотизујући утисак. „Рад великог мајстора“ – додавали су – „никог од Герингових пријатеља није остављао равнодушним.“

Током иследничке дужности Јопе је добио и тајна документа, која су јавности још увек била недоступна, и имена особа са директним везама са Герингом и осталима у нацистичком штабу. Била су ту позната имена и фотографије особа разних професија повезаних са уметношћу, затим сликара и власника галерија те кустоса музеја и оних који су се бавили купопродајом слика. Неколико њих, који су снабдевали фашистичку елиту, били су затворени и испитивани током суђења која су почела у другим државама. То је и разлог што је Јопе пажљиво прегледао тајна документа и у њима тражио информације о свом затворенику, чије се суђење очекивало за три недеље у Амстердаму.

211

211

212

212

213

214

214

Роман

СТРЕПЊА

БЕОГРАД 2010.(објављен на српском језику 2010. године)

РЕЦЕНЗЕНТПредраг Р. Драгић Кијук

ПРОМОЦИЈА:8. октобар 2010. године

О књизи говорио: Предраг Р. Драгић Кијук

НАГРАДА: Кнегиња Милица

215

215

Најновији роман Дојне Галић-Бар покушава да проникне у најтананију тајну бића које у једном тренутку досеже границе мудрости и почетак егзистенцијалне слабости. То особено сабирање искуства и сусрета са непознатим а неминовним,

тема је чудесне сторије о старости, односно животне приче успешне примабалерине Анабеле.

Иако се темом старости, макар свеактуелном темом, писци нерадо баве, романом „Стрепња“ Дојна Галић- -Бар је показала дар да оптерећујућу животну реалност издигне до вишезначног и чудесног симбола. Наиме, и у овој књизи, списатељица је потврдила умеће којим задржава пажњу богатством испреплетаних догађаја занимљиве садржине.

Баш зато, романсијерско дело „Стрепња“ представља покушај да се, у маниру лирског и сликовитог приповедања, разоткрије филозофија старости. Несумњиво, ово је, у најпотпунијем смислу речи, егзистенцијалистички роман, са свим предностима и мањкавостима тог жанра.

О КЊИЗИ

Баш зато, романсијерско дело „Стрепња“ представља покушај да се,

у маниру лирског и сликовитог приповедања, разоткрије филозофија

старости.

Предраг Р. Драгић Кијук

216

216

Била је задовољна својом балетском каријером, иако се више радовала књижевним успесима.

Није тражила уточиште у прошлости. Играла је дуже од осталих балерина, све до шездесете године, и зато су је упоређивали са Маргот Фонтејн. Њен

животни часовник ту није стао. Напротив, сада је имала више времена да размишља о будућности и да доживи све што је пропуштала у годинама свакодневног вежбања. Путовање у прошлост би себи дозволила само понекад, као део трагања за својим идентитетом или због велике љубави према уметности, повремено, сећајући се сусрета са играчима-партнерима или кореографима. Сарађивала је са многим познатим балетским именима у Америци и свету, која је и данас изговарала са дивљењем: Рудолф Нурејев, Михаил Баришњиков, Ерик Брун, Тед Кивит, Иван Неги, Кевин Мак, Роберт ла Форсези.

Најчешће се враћала времену када је Макензи заменио Баришњикова на месту директора Балетског позо-ришта Америке, националне балетске компаније, и унапредио

ОдломакСТРЕПЊА

Напротив, сада је имала више времена да размишља о будућности и

да доживи све што је пропуштала у годинама свакодневног вежбања.

Путовање у прошлост би себи дозволила само понекад, као део трагања

за својим идентитетом или због велике љубави према уметности...

217

217

репертоар, довео многа нова имена, одличне играче и још боље кореографе. Тада је добила низ врхунских улога, омогућио јој је и да поново игра у „Жизели“ са Робертом Хилом.

Сусрет у младости са Милошем Ристићем, доста старијим од ње, збио се у Барселони. Позвали су је да игра „Жизелу“ са овим мајстором балета и кореографом, који је врхунац светске славе стекао ненадмашним скоковима у другом чину баш овог балета. Стицао се утисак да има крила која га са лакоћом подижу, као да га привлачи небо, а не гравитација. Од Ристића је много научила како да сваки покрет изрази до краја, али и о лепоти и страсти шпанских игара.

Као кореографа и костимографа прославила га је Барселона, иако је био Србин из Југославије. До тог сусрета знала је врло мало о Београду, престоници Југославије. Кроз њихово познанство много је сазнала о његовој отаџбини, о обичајима, култури, лепоти предела, али и о њему и његовом тешком животу док није постигао светски успех.

Позвао ју је у свој дом да јој уз специјалитете из своје земље, дуго и са носталгијом говори о љубави према домовини, Београдском балету и себи. Чим је ушла у елегантан, кружни салон застала је очарана угледавши три анђела насликана на великом дрвеном панелу. Бели, Плави и Ружичасти, изгледали су као да ће сваког тренутка прхнути према високом плафону украшеном гипсаним рељефима. Зачуђена, зауставила се пред једним од њих, пред Плавим анђелом, Божићним поклоном лекара који јој је у раном детињству спасао живот и повратио покрете њених парализованих ногу. Није се растајала од те иконице. Веровала је речима свог спасиоца да ће је увек чувати и давати јој наду, иако јој ништа није рекао о пореклу тог анђела.

Милош је приметио њено узбуђење, а када је из ташне извадила икону Плавог анђела и чуо причу, чврсто ју је загрлио и испричао јој историју и значење сва три.

„Они се налазе на фрескама у мојој отаџбини, у Србији, у малим, удаљеним варошицама далеко од железничке

218

218

пруге, окруженим неописивом лепотом питоме природе, у скромним црквама и старим манастиримâ. Ви знате причу о Белом анђелу, чувару Христовог гроба? Он је у манастиру Милешева.

Ваш Плави анђео, мало ко у свету зна за њега, из XIII је века. Налази се високо, на једном од стубова на северној страни наоса, у Цркви светог Ахилија, у Ариљу, и о њему ћу вам више испричати. Плави анђео је aрхангел Гаврило, светлог лика, у туници боје небеског плаветнила, гласник најлепше икада саопштене вести, доносилац гласа Марији и свету о зачећу Христоса, о Благој вести коју Богородица на недалекој фресци, у наосу, прима усплахирено и погледа подигнутог према Божјем гласнику. Ако икада посетите тај Божји храм и видите фреску у свој величини и небо тајанством повезано са земљом, још ћете више разумети зашто сте је добили од лекара који вам је помогао да проходате.

Анђео са ружичастом туником је његов старији брат и налази се у Расу, у Ђурђевим ступовима. Он има и исто-ријски значај, а не само верски. Живописан је у капели краља Драгутина. О Ружичастом анђелу не знам много, јер има мало записа и истраживања, осим да је исти уметник насликао оба.

219

219

Доследна, у свим досадашњим књигама, у намерама да уочи и опише суштину света, људских односа и искушења и његове социјално-етичке слике, али и судбине уметничке мисије у свету несклоном духовним вредностима, Дојна Галић-

-Бар у свим својим романима, па и у последњем – „Пасија“, у изразито индивидуализованом доживљају, жели да спозна све дубине и искушења живота уметника наспрам судбинских дилема. Потпуно особено постављајући улогу и позив писца у савременом свету, ова ауторка сваку књигу постварује као својеврсну одисеју кроз животна искуства својих ликова, налазећи праву равнотежу између историографије и књижевних истина. Окренута ка суштинском препозна-вању и књижевном преиспитивању сложених и осетљивих предела људске душе, Дојна Галић-Бар успева семантички да идентификује и ослика интегралну, етичку и егзистенцијалну слику човека у односу на судбину, веровања, порицања, дру- штвену панораму… и све друге аспекте постојања који га истовремено детерминишу и поричу као биће или социјалну индивидуу. Прозно и животно искуство пишчево, уоквирено временским, просторним и духовним особеностима личне и колективне историје, ефектно књижевно оживотвореним епизодама, богатством имагинације и посвећености књиже- вној теми, резултира романима изузетно сложене драматуршке

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА НАГРАДЕ КНЕГИЊА МИЛИЦА

Жири:Петар В. АрбутинаМирјана Зековић, Срба ИгњатовићПетар В. Арбутина

220

220

фактуре, оригиналних увида, поетско-лирске сензуалности, али и животне уверљивости и трагике.

Карактеристичне меланхоличне сенке и тајне емотивног ткања мушко-женских односа, али и односа човека према животним искушењима, у романима Дојне Галић-Бар постепено се згушњавају – у трагичну замишљеност пред животним енигмама које често претварају у супротност све најузвишеније у човеку, али и кристализују узвишене вредности достојанства и љубави. Борба „са силама немерљивим“ на ширем плану ствара универзалну романескну метафору, у сваком роману објективизовану и креативно постварену на оригиналан начин, о положају човека, његовим искуше-њима, траумама, отуђењима, несхватањима, традиционалним ограничењима, моралним препрекама...

Сажето и есенцијално у Дојна Галић-Бар, успева у особеној и оригиналној причи романа да обухвати све противуречности својих ликова и друштва уопште, али и животне путеве, мисију и трагичну судбину у којој се сажимају све поетичке и драматуршке линије како њених књига тако и непоновљивости њене комплексне личности у којој се сједињују сви аспекти професије психијатра, уметничке мисије сликара и судбинске одређености једног од свакако најнеобичнијих и најоригиналнијих писаца српске књижевности.

221

221

Док год племенита уметничка реч и трајно у људску свест уклесан исказ буду основ сазнања о нама, мерило нашег исправног односа према свету и тиме и сврха нашег постојања – а биће то у векове векова – стваралачко књижевно дело

нашег великана пера Дојне Галић-Бар живеће и покретаће свет и савест садашњих и долазећих поколења.

Својим делима, да одмах нагласимо – ремек- -делима „Анђели без лица“, „Плави голуб“, „Звона и ветар“, затим чудесном скаском „Ана Ли“, па „Кућом сломљених огледала“ и, нарочито, по свом визионарском, пророчком расветљавању стања духа у савременом свету, јединственим романом „Куглица“, српска књижевница из Чикага сасвим је изузетна појава на уметничком, књижевничком обзорју данашњице (али засигурно и будућности). Овенчана је у више наврата истакнутим признањима Академије „Иво Андрић“, све до највишег одличја ове културне институције Награде за животно дело, а посебно значајно је и њој додељено Високо интернационално признање Свесловенског књижевног друштва „Достојевски“, којим се нашла у друштву лауреата

У САЗВЕЖЂУ АНДРИЋА И ДОСТОЈЕВСКОГ

ДЕЛО ДОЈНЕ ГАЛИЋ-БАР УСАМОМ ВРХУ СРПСКЕ И СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Радомир Смиљанићпредседник Академије „Иво Андрић“

222

222

као што су руски нобеловац Солжењицин, српски академици Добрица Ћосић, Драган Недељковић, Драгослав Михаиловић, потом и писац ових редова. Са признањем за животно дело Академије „Иво Андрић“, Дојна Галић-Бар је у друштву са Емиром Кустурицом, академиком Недељком Шиповцем, те Добрицом Ћосићем.

Романи Дојне Галић-Бар досежу висине капиталних дела нашег нобеловца Иве Андрића, а такође и руског генија Достојевског. То су дела која одражавају потресе и патње појединца и народа, а наша романсијерка, која је у Америци уједно и призната и поштована докторка психијатрије, врхунски је објединила своја висока умећа у медицини, односно лечењу духом и психом посрнулих људи, са уметничким нагоном и генијалношћу осветљавања тог општег стања духа и свести савременог човека као визионарска порука и будућим поколењима.

И као што је наш Андрић написао можда најснажније странице наше и светске књижевности описима патње и страдања српског сељачета набијеног на турски колац у роману „На Дрини Ћуприја“ или, пак, у духовном и физичком мучилишту турске тамнице „Проклета авлија“, на пример, тако и у ремек-делима Дојне Галић-Бар, посебно у роману „Плави голуб“ и до сада јединственом романескном делу у свету – „Куглица“ – добијамо из пера наше генијалне списатељице пророчанску визију таквог стања духа ове епохе, попут визије великог Достојевског у његовом бесмртном роману „Браћа Карамазови“. Посрнуће свеопште, распад моралних вредности које ће се, све то и много тога мрачног још, убрзо по појави овог уникатног дела „Куглица“ на српском и енглеском језику показати као стварност, односно, како се и куда суновратио у дубоку кризу овај наш свет.

223

223

224

224

225

226

226

Тамара Огњевић

И Бог се јавља над српском земљом са првим сунцем на уранку док читав

Илиноис спава. А, ветар, исти онај ветар што је и мене и стотине

хиљада мојих Срба разнео као јесење лишће са дрвета нашег постања...

ЗВОНА НАД СРБИЈОМ

Осетим увек у ситан ноћни сат, много пре свитања, како трепери ветар у крошњама борова пред мојом кућом у Џолијету. Чујем га како сасвим лагано додирује танана тела кинеских звончића окачених у врту као пијаниста који проба дирке

новог клавира. Онда, без обзира на годишње доба, отворим прозор малог салона за писање и у тишини чекам тог уморног путника да се огласи познатим слутњама и вечним чежњама. Знам да ће прво додирнути сићушну ватру упаљеног кандила и поклонити се старој икони свете Петке, подижући топао облак какав избија из крила белог анђела управо слетелог из велике ватре Неба. Прелистаће брзо исписане папире на мом столу и помиловати ме меко стотинама вечних мириса моје младости. И дишем дубоко, увек изнова очарана како ништа није заборавио да понесе у својим коферима од облака и како ништа није изгубио, разговарајући са другим ветровима о временима и људима, на свом дугом путу преко океана.

И жуборе у њему загрљене београдске реке и шуме тек пропупели честари крај планинских брзака. Бујају ту дуње и шљиве у брују ситног птичјег цвркута. Ваља се вода свих

227

227

мојих Морава преко воденичких точкова. Мирише босиљак, тамјан и домаћи хлеб печен испод сача. Лепршају тамне ризе монашке и дрхте латице крвавоцрвених божура. Опија ме белином багрење и младо вино са жупских страна. Стотине гласова пуни мали салон за писање и сви се смеју и плачу, певају и вичу, ћуте или нежно тепају српском ћирилицом – тим језиком од хиљаду облика којим се све може рећи, у коме свака реч зна да је прво од Бога изговорена.

И кад ми се учини да ће ми срце препући од силне радости тог ноћног загрљаја – огласе се звона. Прво удари у Пећкој патријаршији да дозове оно Дечанско. Затим зазвони са Грачанице да пробуди Куршумлију. И већ читав Космет одјекује као да буди војску Честитога Књаза пред одлучни бој на Газиместану, кад се прикључе звона са Лазарице, Раванице, Љубостиње, Каленића... и јека тече диљем Поморавља, ширећи се у три крака – ка деспотовој Манасији, Карађорђевом Опленцу и западној Србији – путујући преко Драгутинове Ахилије према долини Лима, тог српског Јордана, и даље ка црногорским брдима, ка Морачи, Острогу, Цетињу и Котору.

Као грмљавина звоне та звона над Београдом. Пење се њихов глас од Ружице и капеле свете Петке на Калемегдану, пева из Топчидерског и Раковичког манастира, савија од Вазнесењске ка Цркви светог Марка, па даље према Булевару, Звездари и Вождовцу. Јека стиже са Бежаније и Бановог брда да се сретне са оном из Саборне цркве, а да би се све заједно слиле у моћни глас Врачарског храма, тамо где свети Сава са Творцем лично разговара у име све Србадије ма где она била.

И Бог се јавља над српском земљом са првим сунцем на уранку док читав Илиноис спава. А, ветар, исти онај ветар што је и мене и стотине хиљада мојих Срба разнео као јесење лишће са дрвета нашег постања по читавом свету, долази све чешће под прозор мог салона за писање. И ја ћутим. Ћутим и плачем. Слушам та звона са Истока и не питам коме звоне, јер знам да звоне мени. Зову ме кући. У Србију.

228

228

„Пролеће је а ја живим у Србији“ био је графит исписан деведесетих година прошлог века по Београду, графит којим су млади Срби исказивали тугу што им је нешто попут „америчког сна“ било недоступно, што су рођени и живе у Србији, на

Балкану, без могућности да пробају онај „живот који је негде другде“.

Постоји жена која носи презиме познате америчке породице Бар, породице која је америчкој нацији давала сенаторе и пре него што је пошло за руком чак и Кенедијевима. Постоји жена – госпођа по свим мерилима америчког високог друштва, породичном имену, професионалном остварењу Дојна Галић-Бар. Студирала је у Србији, специјализирала у Паризу и Чикагу.

Шта је то што госпођу Дојну Галић-Бар доводи у ту, за већину београдске омладине, тужну Србију?

Она је већ педесет година пуноправни грађанин моћне државе света. Она је била професор психијатрије на Универзитету и Илиноису. Гостовала је у многим америчким

Оливера Милетовић8. септембар 2005. године

То је непрекидни дијалог између вишеслојног идентитета Дојне Галић-

Бар. У тој жени, њеном делу и њеној судбини, уткана је трагедија Србије

и њена слава.

ТЕКСТ ЗА ВИДЕО-ПРЕЗЕНТАЦИЈУ РОМАНА ПЛАВИ ГОЛУБ

229

229

електронским и штампаним медијима као стручњак психи-јатрије за децу. Била је прва жена директор велике, модерне, приватне психијатријске болнице за децу и одрасле у Чикагу.

И сада има приватну праксу за америчку клијентелу – држављане Сједињених Америчких Држава и избеглице из бивших југословенских република. Она је писац и сликар. Дојна Галић-Бар је остварила „амерички сан“.

И шта неко ко је досегао звезде савременог света тражи ту у малој Србији? Можда осећа да постоји још једна млада девојка дубоко уткана у биће наше Американке. Девојка, избеглица, непожељна у Београду половином ХХ века, непожељна и друштвено одбачена, као и њена грађанска породица Хаџи-Галић. Девојка која је изгубила оца, чији је брат Мирослав био жртва Брозовог система.

У бићу Дојне Галић-Бар, успешне Американке, остало је сећање на ту младу девојку избеглу у нови свет. Сећање које носи у срцу, као дубоку рана или Гордијев чвор који сада мора да разреши. Зато је вишезначна реч једног другог писца: „Мене мучи завичај... Завичај је мени моја туга.“

Мислила је да је са Београдом, њеном отаџбином, не везује ништа. Можда само река Дунав. То је река Дојниног детињства, Дојнине младости, Дојниног живота. Мичигенско језеро ју је неком тајновитом везом подсећало на Дунав и Саву. Сваке недеље, спуштала се на његову обалу и дуго шетала. Да ли ће ова вода под мојим ногама икада бити под Београдом, питала се Дојна. Да бацим суву гранчицу у воду? Као поздрав? Као љубавно писмо Београду? Нисам, међутим, сигурна да још волим Београд, мада сам сигурна да сам га волела.

Хтела је да побегне у други свет, али узалуд! Нешто снажно везује је за ове просторе, неки ланци на рукама, нека тешка љубав, нека мрачна осећања припадности овим просторима, носи у срцу, нека осећања којих није свесна у потпуности. Дојна на румунском значи „чежња за љубављу и слободом“. Галић је презиме Срба са Косова и Метохије. Бар

230

230

је презиме пожртованих америчких сенатора. У овом кругу који значи име Дојна Галић-Бар као да је садржано чвориште њеног идентитета. Српкињица једна мала са презименом Галић постала је госпођа Бар, супруга сенатора, а све време њен живот се кретао у сенци значења имена Дојна, имена које помиње чежњу за љубављу и слободом, чежњу за смислом постојања. То је и чежња свих нас, Срба који у овом свету живе у расејању па макар то било и у Београду, и у Србији.

Зато је уважена госпођа вечерас са нама, зато она пише на српском језику и кроз галерију својих књижевних јунака разрешава причу о свом бивствовању. Њени романи, њене хуманитарне акције, њене слике, њена потреба да пише на српском – све је то непрекидан дијалог између две жене: младе девојке, којој је отаџбина неправедно отела најмилије, и успешне Американке, којој је нови свет дао много и пригрлио је као своју. То је непрекидни дијалог између вишеслојног идентитета Дојне Галић-Бар. У тој жени, њеном делу и њеној судбини, уткана је трагедија Србије и њена слава.

Пред нама је драгоцена личност за нашу културу у овом тренутку. Зна ли она то? Верујемо да зна. Незамењива је, да би сведочила, да би зрачила, да би стварала. Лепо је, много је лепо што имамо Дојну Галић-Бар.

231

231

1.

Својим духом, својим књигама, али и сасвим лично, једна изузетна госпођа, Дојна Галић-Бар, вратила се у своју постојбину и у свој језик... Била је то прилика да ми упознамо њу, а и да она, на нови начин, упозна нас.

Ко год упозна госпођу Дојну – њену личност, живот, књиге – најдубље доживи мисао о души. Кад год се замислимо о души, ми се запитамо: где се душа налази? Душа једног човека и душа свих људи – некадашњих, живих, оних који ће се тек родити?

Из упечатљивог животног искуства и дела Дојне Галић-Бар, јасније и снажније него што је уобичајено, затрепери та душа – сензибилитет једне жене, њеног духа и ума у роду и у језику. Засија посебном светлошћу у души света и целог постојања.

Из речи и мисли Дојне Галић-Бар ми сасвим схватамо да је душа човекова тамо где је и његово срце. Срце нашег човека, српског и словенског, расутог по местима

Дојна Галић-Бар путује за својом душом. Душа је све чешће и све дубље

враћа у Србију...

Душа уме да бира боље од компаса и од уџбеника светске геополитике.

ТЕКСТ ЗА ВИДЕО ПРЕЗЕНТАЦИЈУ 2010. ЧЕЖЊА ЗА ПОСТОЈБИНОМ ДУШЕ ДОЈНА ГАЛИЋ-БАР

Оливера Милетовић

232

232

личним и општим, светим и страшним, бившим и будућим – у закуцима далеких континената, а наше душе на окупу држи нешто посебно, најјаче што се може заборавити, али не може ишчезнути. То је језик – магнет душе, родитељ мисли о себи.

Ми смо оно што нам казује наш језик

2. После толиких странствовања, каријере, при- знања, наша пријатељица Дојна Галић-Бар уснила је сан – на српском... Као да се родила поново – у оном породилишту у којем се рађају подвижници људске вере и српског завета – свети и славни, страдалници и безимени мученици. Наш божји народ.

Можда је само психијатар за децу, као што је госпођа Дојна, могао да осети невину душу српског народа – сличну детету... Можда је зато одабрала да слика мотиве индијанске културе јер је судбина Индијанаца подсећала на судбину наших праведних ратника.

Све племенито што ради, свако добро дело, блага реч, морални чин – човек и несвесно чини у име свог рода... Само рђаве ствари човек, макар несвесно, чини у своје засебно име... У тренуцима истинске моралне одговорности и зрелости, ми се сетимо да разлучимо шта смо чинили у чије име... Коме то пође за руком, он се посвети општем добру – роду, духу, језику...

У једном тренутку свог богатог живота, и наша Дојна Галић-Бар, у комфору „америчког сна“ превазишла је тај сан својим српским сном, схватила да је њена намучена отаџбина у њој – више него све части и награде света... И запевала, на српском, написавши незаборавне књиге: „Анђели без лица“, „Плави голуб“, „Звона и ветар“, „Ана Ли“, „Кућа сломљених огледала“, „Пасија“, „Стрепња“, „Близнакиње“...

233

233

3. Пишући ове романе на српском, доносећи их у Србију, Дојна је места боравка своје душе објединила у место рођења своје душе – свог идентитета: народа и језика, а све то је Србија... Србија – слојевита и заталасана земља, чија је историја „страшна, болна и предуга“ (како би рекао песник Брана Петровић), али чија душа још лебди над Хиландаром, Косовом, Ловћеном, Фрушком гором, Змијањем... Београдом – светлим фењером у мраку Европе.

Одмах смо и ми њу препознали. Око њених књига и беседа скупили су се српски интелектуалци и књиже- вници, они најхрабрији. Дочекали су с добродошлицом њену биографију, њено опредељење, мисао и постојање, а то је мисао о души.

Дојна Галић-Бар путује за својом душом. Душа је све чешће и све дубље враћа у Србију... Душа уме да бира боље од компаса и од уџбеника светске геополитике.

Душа се сада вратила на своје место – међу ближње. Душе су се пропознале и загрлиле. Кад се душе загрле, онда су све душе – једна душа.

У сусретима са Дојном Галић-Бар грле се и сједињују наше душе.

234

234

Дојна Галић-Бар је најлепша звезда на мом небу и једна од најкомплетнијих и најнеобичнијих личности које познајем. Однегована у духу ренесансне свестраности, својствене београдским грађанским породицама, остала је истинска дама

деликатног сензибилитета и аутентичне отмености.

Њен животни пут, који српска књижевна критика с правом посматра као сценарио за фасцинантан филм, и след околности у коме угледни неуропсхијатар постаје писац, потпуно је логичан и са уметничке и етичке стране.

Удовица америчког сенатора Вилијама Бара, прва жена директор велике, модерне, приватне неуропсхијатријске болнице у Чикагу, неуропсхијатар са највишим звањима у сваком пољу психијатрије, гост бројних телевизијских програма у Америци, професор психијатрије на Универзитету Илиноис, аутор нових терапија у лечењу деце, полиглота, хуманиста, пијанисткиња, сликар, писац.

Мирјана Зековић

Срећна сам што припадам тим људима и што имам привилегију да

обликујем најлепше кампање које промовишу таленат, интелектуалну

одговорност и духовну брижност ове изузетне жене.

ДОДЕЛА НАГРАДЕ ЗА

ЦЕЛОВИТУ КАМПАЊУ И НАЈБОЉИ МАРКЕТИНШКИ И ПР НАСТУП

УДРУЖЕЊЕ ЕКОНОМСКИХ ПРОПАГАНДИСТА СРБИЈЕ

235

235

О њеним књигама су говорили угледна имена српске књижевности: Зоран Глушчевић, Жарко Команим, Предраг Р. Драгић Кијук, Петар В. Арбутина, Милета Аћимовић Ивков, Тиодор Росић, Мирољуб Јоковић, Радомир Смиљанић, Срба Игњатовић, Драгољуб Стојадиновић и многи други.

За своје романе награђена је високим признањима Академије „Иво Андрић“ и медаљом Удружења књижевника Србије. Награда за животно дело и српски бренд из Брисела, Кочићево перо, Достојевски потврђују да свака књига, тематски различита, доноси нова признања и похвале.

Инспирисани њеном личношћу, о њој пишу књигу писци и критичари, праве сценарија за филм, а Дојна бежи од салонске фриволности и монденских збивања у своју стваралачку самоћу и благосиља дан када је упознала своју другу породицу у Београду. Срећна сам што припадам тим људима и што имам привилегију да обликујем најлепше кампање које промовишу таленат, интелектуалну одговорност и духовну брижност ове изузетне жене. За мене као стручњака маркетинга и односа с јавношћу не постоји бољи подстицај за изражавање креативне енергије. Са таквим писцем моја креативност је непресушна и незаустављива, као и њени романи-мостови, реке које спајају континенте, векове и људе.

Драге колеге, посленици струке овај свечани тренутак желим да преточим у речи захвалности једном великом пријатељству које је прерасло ову дивну награду и однос оглашивач – Агенција.

Од свега, за мене је ипак најлепше то што је једна угледна Српкиња између светског угледа и сиромашне, оклеветане отаџбине изабрала свој народ решена да га одбрани лепотом писане речи и својом неисцрпном хуманошћу.

Такве Српкиње волим и поштујем. И част ми је да промовишем ту незаустављиву снагу нашег постојања.

236

236

237

238

238

Драга бако,

Ти си најснажнија жена коју познајем. Толико храбра, одважна и лепа.Одувек си била мој идол, мој узор и херој.

Хвала ти што си створила тако снажну породичну фигуру за мене. Надам се да ћу и ја бити толико одважна и отворена срца као што си ти увек била. Не само да си интелигентна, ти си елегантна и прелепа. Плачем јер знам да ћеш ми недостајати и знам да ми треба више времена са тобом, али ти ћеш увек бити са мном у свему што ја радим. Живећеш заувек са нама у нашим срцима и нашим мислима. Свака особа коју си ти дотакла носи у себи део твоје топлоте и љубави. Ценићу сваку мисао и сваки тренутак који ћу провести с тобом.Волим те.

Са много љубави, Твоја једина унука

Лорен

239

239

Grandma,

You are the strongest women I know. So brave, courageous and beautiful. You have always been my idol, my role model, and hero.

Th ank you for providing such a strong female image for me. I hope to be just as courageous and open hearted as you have always been. Not only are you intel-ligent, you are elegant and beautiful. I cry because I will miss you, and want more time with you. But you will forever be with me, in everything I do. You will live forever in all of our hearts and memories. Еvery person you have touched carries a piece of your warmth and love with them. I will cherish every memory and every moment yet to come that I get to spend with you. I love you.

With much love, your one and only granddaughter,

Lauren

240

240

Драга моја Дојна,

Отпочињем ово писмо усред Сунчевог заласка над Београдом. Док све око мене злати, и Небо и Земља, па и зграде мојих новобеоградских блокова, мислим на Вас, драга Дојна. Мислим како да Вас ословим, док ми чиста љубав према вама преплављује срце, попут плиме. Могла бих да Вас ословим једнако мајком,

пријатељицом, сестром... А љубави не треба име, ни етикета, верујем. Љубав је – љубав. Док пишем ове редове, Небо над Београдом поприма чудесну боју пурпура. Тек вештом оку промине плаветнило у којем румени тај пурпур... То су Ваше боје, драга Дојна, боје Неба. То је боја у којој се Сунце рађа и одлази на починак... Љубав се супротно свим математичким законима дељењем увећава и – множи. Слила се умоју душу, чиста попут росе из Мирјанине душе. Мирјанина љубав према Вама је огромна, снажна и непоколебљива. Толико смо пута причале о Вама, седећи „Код руског цара“, код ње на њеној златној планини... То није љубав ћерке, већ више од тога! Толико лепих речи, толико радости, али и туге, мила наша Душо... Од онда када сте Мирјани послали писмо о Вашој болести, ништа више није исто. Мирјана је неизмерно тужна. И туга се прелила у моје срце, али и НАДА. Да сте барем овде, Мирјанина брига и воља надасве би учиниле чудо! Имате, хвала добром Господу, дивну породицу,

241

241

тај најлепши знамен Вашег живота, и љубав Вама најмилијих бића. Видела сам Вашу заједничку фотографију која очитава срећу и понос на њиховим лицима. Понос на Мајку, на Баку. Понос на дивног човека, на племенитог лекара, талентованог уметника, даровитог писца... На неуморног ратника нежног срца и Жену ретке, ванредне лепоте. Поносни смо и ми овде у Србији на Вас, мила Дојна. Мирјана се поноси и ја се поносим. Радујем се Вашим новим романима, које ћу наискап прочитати. Радујем се Вашем доласку у Београд, ове јесени. Молим Господа који Вас никада није остављао већ Вам изнова уливао нову и нову снагу да то чини и сада, када Вам је снага тела и снага духа потребнија него икада. А Господ зна... И да Вас дочекамо у Београду и окупамо љубављу и нежношћу. Да поделимо Радост Сусрета, да славимо Живот. Да одемо заједно с Вама у Цркву свете Петке, која Вас чува и улива Вам снагу, крепи Веру, рађа Наду. А љубави имате под овим Небом, и овим Сунцем колико год Небо да је велико. Чекамо Вас овде, драга наша Дојна и радујемо Вам се. И још једном да кажем: Поносим се Вама, јер Ви сте мени и узор и утеха, Ви, добри наш неуморни ратниче светлости нежног срца.. Небо над Београдом је препуно звезда... Вече мирише на Дунав, на Саву, слутећи њихов загрљај под Калемегданом... Злати се Небо, сведочећи непролазност љубави, пријатељства... Мислим на Вас... Молим се за Вас!

Грли Вас Ваша, Мила

242

242

Драга докторка Бар,

Недеља је и једна од многих које сте нам посветили као лекар. Седимо у Вашој ординацији ми, Ваши пацијенти из бивше Југославије. Сећамо се наших првих долазака и тишине у коју смо утонули. Дошли смо без домова, рањене душе и пуни очаја. С

подозрењем смо гледали једни у друге, различите вере и националности. Нисмо желели то место окупљања јер смо мислили да смо различити и да нас никада ништа неће спојити. Данас смо се окупили да Вам захвалимо на много чему. Окупила нас је не наша болест, већ брига и дубоко поштовање које осећамо према Вама. Припремили сте нас као лекар за тренутак када не будете са нама мислећи на нас. Ми то упорно одбијамо и не желимо да прихватимо Вашу одсутност. Ви сте велики, храбри и знамо да ћете победити. Нека Вас чува наша љубав и захвалност.

Захвални пацијенти

243

243

244

244

245

246

МЕДИЈИ

246

ПОЛИТИКА, 2004. Радивоје ПетровићПосле пола века поново у отаџбини

Располућена страхом од неизвесности непознатог и ватреном жељом да се што пре сретне са старим крајем, докторка Дојна Галић- -Бар из Чикага, стигла је на тло отаџбине први пут после скоро пола века боравка у туђини. Сагнула се, руком додирнула земљу и – пољубила је... Своје немире уобличила је у српски роман, иако је писан на енглеском, „Анђели без лица“ који је производ њене велике љубави према отаџбини.

ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ, 16. март 2005.Књижевна критика Драгољуба Стојановића

Ова књига која борави у многим великим градовима света и на толиким светским стратиштима има моћ да у нашу литературу донесе дух великог света. Тај свет у самој ствари открива тајне и разорне моћи цивилизације у којој анђели и кад имају и кад немају лица, нису у стању да нас до краја спасу и изведу на пут апсолутне слободе и среће, ма колико томе искрено тежили.

JAT AIRWAYS NEW REVIEW, jануар 2006. Тамара Огњевић

„Анђели без лица“, прва књига др Дојне Галић Бар, писана је на енглеском језику (доживела је чак четири издања у САД), а потом

247

МЕДИЈИ

247

је преведена на српски. На писање ју је подстакла река српских избеглица која је мучена језивим искуством последњег грађанског рата на територији бивше Југославије закуцала и на врата ординације Дојне Галић Бар у Америци.

ПРАВДА, 22-23. новембар 2008.Дојна Галић-Бар

„Анђели без лица“ (2004) и „Плави голуб“ (2005) су моји први романи и обилују детаљима из личног живота. Први је, између осталог, посвећен и особи која ми је помогла да из Француске пребегнем у Америку, а чије лице нисам никада видела. Посветила сам му књигу да бих му се некако одужила.

JAT AIRWAYS NEW REVIEW, jaнуар 2009.Мила Милосављевић

Ја сам свесна својих година, али, планирам да пишем још дуго. Прву књигу написала сам после бомбардовања Београда. Била је то моја реакција на тај страшан догађај, на сусрете са толико избеглица који су са ових простора дошле у Америку. Тај мој први роман „Анђели без лица“ био је за мене нека врста терапије. Писала бих и више, али много радим, имам свакодневне сусрете са својим пацијентима. Дању, ја сам лекар, мајка, бака, пријатељица. Увече седим и пишем, све док не прекорачим све временске границе, јер знам да морам да устанем сутра и да радим са својим пацијентима. Воде ме сета, чежња, носталгија...

248

МЕДИЈИ

248

ЈЕФИМИЈА, септембар 2005. Maja Mодерц

За Дојну Галић Бар кажу да је својим повр атком у Србију вратила господство и гламур предратног Београда. Госпођа Дојна нам је једне септембарске вечери у вили „Јелена“ представила свој други роман, “Плави голуб“, у коме описује разлоге због којих је напустила Србију и разлоге због којих се враћа у њу после педесет горина проведних у Америци. Њена потресна прича о прерано изгубљеном брату, жртви Брозовог режима, никога није оставила равнодушним. Била је то промоција коју Београд никада није имао по снази, креативности и особености писца.

ФРАНКФУРТСКЕ ВЕСТИ, Српски национал, 10. септембар 2005. Јасна Олујић

Напуштајући Београд прошле године, несрећна и тужна - тражила сам разлог да се вратим. Ова промоција је повод мог ового-дишњег доласка, а стварни разлог су емоције и неке чудне невидљиве нити које сваки српски исељеник носи у срцу - рекла је Дојна Галић- -Бар на промоцији. Критичари су поздравили Дојнин изузетан таленат и наградили је високим признањима и наградама.

ФРАНКФУРТСКЕ ВЕСТИ, 2005. С. Живковић

Друга књига земљакиње, Дојне Галић Бар „Плави Голуб“, о новој отаџбини, злим временима у Србији, али и спремности да

249

МЕДИЈИ

249

се опрости.та порука овог снажног писца додирнула сва срца у препуној сали.

ИЛУСТРОВАНА ПОЛИТИКА, 17. септембар 2005. Снежана Милошевић

...У зрелим годинама постала је писац. Њена прва књига „Анђели без лица“ је у Америци доживела четири издања... Ове године дошла је да промовише свој други роман „Плави голуб“, који је за разлику од првог писала на српском језику. Открива да увелико ради и на трећој књизи „Звона и ветар“, причу о манастирима и љубави.

ЖЕНСКИ СВЕТ, (Новости), Магазин за жене, 23. септембар 2005. Љиљана Матејић-Вучковић

Потомак угледне београдске породице хаџи Галић, изгнаник комунистичког режима, која је тек у свету стекла признања и поштовање, срећу и брачну хармонију Дојна Галић-Бар се после пола века обрела поново у родном граду. Лечењем избеглица далеко у Америци, излечила је и своју душу. У томе јој је, каже, највише помогла њена вера да ће бити боље и снага да опрости. Њену америчку ординацију, башту и кућу, као и овде хотелски апартман, красе иконе свете Петке и босиљак.

250

МЕДИЈИ

250

„ПОЛИТИКА“ 17. мај 2005.Радивоје Петровић

...Она је као 13-годишња девојчица хапшена, држана у затвору две недеље, да би након штрајка глађу била пуштена. Породица америчких шпијуна имала је посебан третман. Да би све отргла од заборава написала је упечатљиву и потресну књигу „Плави голуб“, чија је промоција прошлог месеца окупила књижевни Београд, а њој после пола века тек други долазак у отаџбину учинила још топли-јим. Постала је и члан Удружења књижевника Србије, враћајући се отаџбини. Жена кроз чију је ординацију у Чикагу прошло око 50.000 деце трауматизоване ратом из сви крајева света и око 10.000 избегличких продица из бивше Југославије, којима и данас несебично помаже, не показује ни трунку мржње због онога што јој се догодило. Ако сам у животу добила благослов, онда је то благослов тих људи којима сам помагала и то ми је највећа награда – закључује др Дојна Галић-Бар.

ГЛОРИЈА, 26. октобар 2005. Жанета Апостоловска

Да ли због судбине, историјске дистанце или промене партиј-ског система, тек Дојна Галић-Бар је тугу коју је годинама осећала из срца истисла онда када је поново дошла у Србију. Романима „Анђели без лица“ и „Плави голуб“ почиње нову битку коју ће, несумљиво, добити као писац и човек изузетне лепоте истрајавања.

251

МЕДИЈИ

251

ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ, (Kултура, стр. 18), 6. новембар 2005.Д. Стојадиновић

Ово је књига о драматичним странствовањима и биткама за егзистенцију и идентитет, о једном искреном и генеричком патриотизму, који дијаспорне године и интелектуална и стручна моћ све више распаљује, о последњим ратним страдањима света коме припада, о једној новој љубави и смрти, о једном танкоћутном, сензибилном људском бићу коме не недостаје сигурност и материјална моћ, али му је вазда мало љубави и разумевања за толике моћи да се припада и исцрпљује и толике потребе да се даје и остварује. Ово је књига огромне моћи да се буде и да се оствари неизбрисив траг, белег патње и страсти, једна бескрајна плима људскости и сућути, једна чежња за нежностима у временима, кад вам судбина вечито нешто закида и одузима.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, децембар 2005.Тиодор РосићРоманескна полифонија

За госпођу Бар уметност је као молитва – она је огледало наше душе. Њен роман је писан техником колажа. Према ауторовим намерама, тј.интенцији писца и основним идејама, може да буде епистоларни, али и роман-дневник, роман-хроника и, напокон, аутобиографски роман. Тематско- мотивски гледано, он је друштевни, породични, сегментарно љубавни. Нема ничега у овом роману,

252

МЕДИЈИ

252

писаном с тачке гледишта приповедача као неутралног посматрача, тривијалног, лаког, забавног, површног. С његових страница провејава достојанство живота, човекољубље, идеал слободног појединца, сестринска љубав према ближњем и материнска љубав према отаџбини... Успоставља природни мост љубави према завичају, која никада није била угашена већ само потиснута, а која је новијим догађајима испровоцирана. Ауторка се супротставља медијској патологији и неистинама о нашем народу пласираним у медијима... Она користи документ, сведочанства, писма, дневничке записе. Ликове психолошки боји, мотивацијски прелама преузето кроз призму измаштаног, ствара визију нечега што је могло да се деси а није, али и нечега што се није десиоло а могло је да се деси..... Романескна полифонија Дојне Галић Бар, ма колико тематски и грађом хетерогена, обједињена је функционалном контекстуализацијом грађе у кохерентну целину. Ова романескна творевина је школки пример постмодерног романа али и пример евокације с естетском функцијом. Зато је овај роман успео... Овај роман у својим физијама љубави и слободе није роман мржње, идеолошко-политичке искључивости и националног раскола. Нема ничега у њему острашћеног, тенденциозног. Има душевног, праштајућег, милосрдног. Овом роману, писаном љубављу, читалац мора узвратити љубављу.

САВРЕМЕНИК, децембар 2005.Тамара Огњевић

Живети судбину свога народа

253

МЕДИЈИ

253

...Истинска дама деликатног сензибилитета Дојна Галић-Бар је већ својим несвакидашњим пореклом изнад оквира свакодневне стварности. Рођена таман на време да јој ужас априлског бомбардовања 41. најави велику буру сопственог живота, школована у Србији, Француској, Америци, трајно обележана преплитањем трагичних околности сопственог живота са оним којевећ дуже време од једног века прате народ из кога је потекла..... Узнемиравајући квалитет правих романа-река са мноштвом ауто-биографских елемената, који читаоца засипају есенцијом најчистијих емоција, никога не оставља равнодушним...

„БЕОГРАДСКО ЧИТАЛИШТЕ“, 5. јанурар 2006. Овом књигом романсијерка нам поручује да се истина не може сакрити, она на видело излази кад тад. У роману „Плави голуб“ најпотресније делује тужбалица сестре над невиним братом, који је у монтираном процесу осуђен и погубљен. Међутим, како у поговору истиче Жарко Команин, визија плавог голуба који се појављује као визија изгубљеног брата, представља сан о помирењу, о љубави и патњи, а никако жељу за мржњом и осветом.

САВРЕМЕНИК, јануар 2006. Т.О.

Застрашујући обрти личне судбине Дојне Галић Бар, по ритму своје унутарње инерције, чине савршени материјал за добар роман...Оно што чини њено дело, а у контексту актуелних историјских

254

МЕДИЈИ

254

ПЛАВИ ГОЛУБ

околности, додатно аутентичним, јесте чињеница да она својим романима спаја Америку и Србију у равнима културно- -антрополошких и стваралачко-духовних садржаја. И управо овај квалитет, поред неспорних књижевних, донео је романима Дојне Галић Бар Високо признање Академије „Иво Андрић“ за изузетан допринос у књижевном стваралаштву српског народа у расејању.

JAT AIRWAYS NEW REVIEW, јануар 2006. О.Т.

Ја сам у неку руку као Хомеров Одисеј - рећи ће др Галић Бар, у напору да објасни токове свог наоко реверзибилног кретања кроз време и простор. И он је изван домовине у многим бурама, али и у ситуацијама изобиља, а да непрестано сања своју Итаку, своју породицу, своје корене. И све време се бори да поново стигне на то своје биолошко и духовно извориште.

КАНАЛ 5, ФРАНЦУСКА ТЕЛЕВИЗИЈА, мај 2006. Ф. Деније

Када један изванредан амерички писац српског порекла Дојна Галић-Бар има поред брилијантне професионалне биографије и књига, педигре породице Бар не можемо да не прочитамо текст из Њујорк Tајмса који сам пронашао. Њен син Ђорђе присуствује великом тренутку и говори о свом деди језиком писца. Препознајмо ову величину у којој ипак доминира дирљива посвећеност с колена на колено.

255

МЕДИЈИ

255

ПЛАВИ ГОЛУБ

Ричард Бар „стиже“ у градски хол. Бивши градоначелник бива почаствован статуом. Ричард Џ. Бар се y yторак вратио кући у Џолијет. Бивши градоначелник и државни сенатор, који је на тој функцији провео 48 година, умро је 1951. године. Али његов живот је настављен у градској већници откривањем гипсане статуе са његовим ликом. Џорџ Бар, 35-огодишњи адвокат из Џолијета, никада није упознао свог деду. У уторак се ипак осврнуо на све што је ова политичка легенда урадила за његову породицу и његов град. „Био је човек већи и од живота“, рекао је Бар. Када је умро Јула 1951. сва заседања у Сенату државе Илиноис била су отказана тог дана. Сенатори су путовали возовима до Џолијета не би ли се нашли са стотинама људи које су присуствовале Баровој сахрани. Исте године Трајгве А. Ровелстад се обавезао да ће направити Барову фигуру од бронзе.

ИЛУСТРОВАНА ПОЛИТИКА, 28. јануар 2006. Тамара ОгњевићОстрог-чудотворац у орловском гнезду

...Писмо које ће касније Вилијам Бар написати својој супрузи Дојни из Острога осамдесетих година минулог века, у целини је објављено у роману „Плави Голуб“. Американац који је у Острогу прешао у православље и добио благослов да светог Василија Острошког слави као породичну славу, вратио се кући без оних

256

МЕДИЈИ

256

раздирајућих болова. Одмах је, како је обећао пред Светитељевим ћивотом, основао Фондацију која ће омогућити људима, а наоричито деци, са ампутираним удовима бесплатан медицинкси третман и квалитенте протезе...

ФРАНКФУРТСКЕ ВЕСТИ, 24. септембар 2006. Ј. Олујић

Свака награда прија и годи, па и ове две, али највећи успех је кад схватим да обични људи, које случајно срећем у отаџбини или у Америци, цитирају делове из мојих књига - рекла је Дојна Галић-Бар поводом прошлогодишњих награда за роман „Плави голуб“.

ГЛАС ЈАВНОСТИ, 14. септембар 2006. М. М.

Доследна у намерама да уочи и опише суштину света, људске судбине и искушења Дојна Галић-Бар у свом најновијем роману кроз изразито индивидуализован доживљај открива све дубине емотивне спознаје савремене жене... Меланхоличне слике које се, у назнакама јављају у првим Изабелиним фасцинацијама љубављу и тајнама емотивног ткања мушко женских односа, постепено се згушњавају у трагичну зами-шљеност пред животним тајнама и енигмама које открива у особи која јој је поклонила своју љубав.

257

МЕДИЈИ

257

ПОЛИТИКА, 16. септембар 2006. З. Р.

Роман „Звона и ветар“, истиче Петар В. Арбутина, сведочанство је о лековитом бескрају уметности, емотивним лавиринтима и воштаним печатима памћења... У сваком лику овог романа сакривена је симфонија вечне туге и ретке и варљиве среће. Управо таквим акордима Дојна Галић-Бар гради овај комплексни роман-мозаик у коме се стичу и преплићу: православље, љубав, музика, сликарство, медицина, хуманизам, историја, судбине, хроника суноврата, али и спасења.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, октобар 2006.П. А.

У уторак 19. септембра у 19 часова у УС представљена је Дојна Галић- Бар, лауреат високог признања академије „Иво Андрић“ и добитник јубиларне медаље поводом 100-годишњице УКС. О њеној трећој књизи „Звона и ветар“ у издању Графичког атељеа „Дерета“ говорили су Петар В. Арбутина, Тиодор Росић и Милета Аћимовић Ивков. Разговор је водио Предраг Богдановић Ци, док су одломке из романа читали драмски уметници Јелена Жигон и Гојко Шантић. Роман „Звона и ветар“ је завршни део трилогије. Књижевна нарација је полифоно романескна. Укључује прошли, садашњи контекст, користи дневничке записе, епистоларне сегменте. Овај роман говори да нада постоји. Милета Аћимовић Ивков говорио је о роману као о амбиозном делу у коме се о љубави пише не само као о земаљској, већ као сведржитељској (љубави према Богу). Ово

258

МЕДИЈИ

258

је роман о сазнавању света. На крају нам се обратила Дојна Галић-Бар: „...У име језика који је најлепша тајна, писала сам све своје књиге. Без језика не постојимо. Док сведочимо своју веру у овом времену, значи да трајемо и ми расејани по свету док је у нама језик матерњи. Нема смрти народа до смо у језику“.

ФРАНКФУРТСКЕ ВЕСТИ, 4. октобар 2006. Вања Булић

На крилима тог голуба вратила се у Београд и већ трећу годину заредом промовише своје књиге саткане од сновиђења и непрестаног разговора са прецима и Богом. „Кад сам у Америци, мојој адаптираној домовини, мучи ме носталгија за Београдом, за косовским манастирима, за лепим лицима непознатих људи... У тишини чујем ветар који доноси звук звона из завичаја. Тада нисам сама. Са мном је и мој плави голуб, и моји другови из детињства, мој Београд, Србија. У глави држим три будућа романа... Значи, ето мене поново у Београду.„

САВРЕМЕНИК, број 143-144-145/2006.Љиљана Лукић Симфонија лепоте

Дојна Галић-Бар: Звона и ветар, Дерета, Београд, 2006.

259

МЕДИЈИ

259

Дојна Галић-Бар као писац одликује се бујном имагинативношћу, што је резултирало успјелим књижевним остварењима. Психоаналитички продирући у душу својих јунака ова књижевница црпе инспирацију не само из стварности него је повезује са завичајним миљеом, затим исконском прасликом дубоких религијских осјећања која су, за њу и њене личности, спас из често мучне и трагичне свакидашњице... ...Иако је фабула романа разграната, радња жива и интересантна, меандрирајућа у бројним рукавцима, ово није ни историјски ни пикарски, ни социолошки роман. Ово је дјело о трагању за љубављу и срећом које се предстаљају као неиспуњење човјековог идеала премда нада није баш сасвим нестала... Ако је ово роман-сага о једној породици или, боље речено, о главној јунакињи, он није ништа мање и роман-елегија о големој емигрантској тузи која се не може ничим ублажити ни елиминисати него је стално присутна као опомена да човјек може бити срећан само у свом завичају.

САВРЕМЕНИК, 2006. Т. О.Трагање за суштином

...Главна јунакиња Изабела учи горку лекцију на најегзактинији начин. Образована у најбољим школама, однегована под будном пажњом брижних родитеља и презаштићена покровитељским односом знатно старијег мужа, када овај последњи умире, Изабела бива немилосрдно суочена с болном, годинама

260

МЕДИЈИ

260

добро чуваном тајном. Свет у коме је живела од рођења и за који је веровала да је савршен у тренутку се руши као кула од карата а Изабела, сакупљајући крхотине сопствене душе, гневна, ојађена и преплашена, отпочиње извесно најважнију борбу свог живота - - борбу за спасење себе саме.

ТВ БН ВЕСТИ, 29. новембар 2006. С. А.

Дојна Галић-Бар је нарочито заокупљена улогом и судбином савремене жене. Она води своје јунакиње на својеврсно физичко и метафизичко путовање. На физичкој стази оне се крећу кроз време и простор опипљиве реалности епохе конкретних географских дестинација, док метафизички „путују“ стазама духовног и интеле-ктуалног света, тамо где вреба мноштво сумњи, опсена, непознаница, али и јединствених откровења. Књижевни критичар Петар Арбутина смара да роман „Звона и ветар“ представља сведочанство о лековитом бескрају уметности, емотивним лавиринтима и воштаним печатима памћења... Прозно и животно искуство пишчево, уоквирено препознатљивим временским просторним и духовним особеностима, гради ову књигу комплексне драматуршке фактуре. Аутор описује, на једној страни живот и интелектуални развој, а на другој вечна питања и судбинске припадности различитим нацијама и културама.

261

МЕДИЈИ

261

ГЛАС ЈАВНОСТИ, 14. децембар 2006. „Пишем да бих се враћала отаџбини и људима које волим. Непрестана чежња свих нас у сеоби за отаџбином, радост, сета, кад доживимо посету и сусрете драгих пријатеља у мени буде креативну мотивацију да пишем, јер са сваким новим романом ја се надам да ћу доћи родној груди. Пишем ноћу, с лакоћом јер у ноћним часовима после рада у клиници, у тишини дома у Илиноју, док пишем осећам да сам у домовини. Преко дана говорим енглески, а ноћу језик отаџбине. Кроз писање смањује се даљина и обећава поновни сусрет“.

ЧАЧАНСКИ ГЛАС, 2. новембар 2007. Дојна Галић-Бар исписује потресне породичне и историјске хронике, чије је створила својеврсну српску верзију породичних романа. Роман „Звона и ветар“ (2006.) наставак је потраге за породичним коренима и духовним идентитетом, а утемељен је као и предходни на аргументима и историји богатог живота њене породице.

РТВ ПИНК, НАЦИОНАЛНИ ДНЕВНИК, 17. јануар 2009. РОМАН ДОЈНЕ ГАЛИЋ БАР ОБЈАВЉЕН У МОСКВИ СРПСКА „ ЗВОНА И ВЕТАР“ Роман „Колокола и ветар“ (Звона и ветар) Дојне Галић Бар објавио је на руском елитни московски издавач „Етерна“ почетком 2009. године У библиотеци „Проза нашег времена“, а у тиражу од хиљаду примерака, тврдом повезу и завидној графичко-дизајнерској

262

МЕДИЈИ

262

опреми. Књигу је на руски језик превео др филолошких наука Андреј Базилевски, познат српској читалачкој публици као приређивач и један од преводилаца тротомне „Антологије српске поезије“ (избор песника ХХ века) објављене у Москви 2008.

ЧАСОПИС ЗА КУЛТУРУ, ЈЕРМЕНИЈА, 2006.Симеун Бабкен

У српској литератури се појавила жена,писац изузетних романа Дојна Галић-Бар. И као да су писани на нашем тлу носећи у себи слојевиту тајну стварања незаборавних ликова, националних наслага у бићу модерног човека.Постоји нада да ће Роман „Звона и ветар“ бити преведен на јерменски језик. То би био истинити празник за све оне који негују лепу реч и слово о језику.

СТОРИ, 10. октобар 2006.С. Г.

Дојна Галић-Бар у роману „Звона и ветар“ кроз изузетно индивидуализован догадјај откривасве дубине емотивне спознаје савремене жене. Окренута ка сталном препознаванњу и преи-спитивању традиционалних и националних наслага у бићу модерног човека, она идентификује и осликава слику бића разапетог између химеричног света уметности, ушушканости у крилу православља и сурове слике медијски, материјалистички и идеолошки објекти-визованог модерног живота.

263

МЕДИЈИ

263

ГЛАС ЈАВНОСТИ, 24. август 2007. С. М.

Моји доласци у Србију, моја враћања Београду представљају истинске животне празнике. Од свих метропола, а видела сам и живела у многима, Београд је најотворенији град и зато не можете да га не волите. Он је, усоталом, моје детињство, моја младост без којих би зрело доба. Потоња пријатељства и други народи били бледи и неупечатљиви. Посебно волим што су код нас цркве отворене стално, и сваког дана, а то су уз речна шеталишта и Калемегдан – места где човек моће да се притаји и посвети искључиво себи.

ЛИЗА, 16. новембар 2006. Традиционално у модерном човеку

Диван лик Изабеле, радак лик у нашој литератури открива дубину емотивне спознаје савремене жене... У овом роману се преплићу православље,љубав,музика,сликарство,медицина, хуманизам, хроника суноврата и спасења.... Једноставно речено-живот.

НТВ МИР МОСКВА, „Женски поглед“, 2006.Оксана Пушкина

„Звона и ветар“ је роман јединственог српског писца који живи у Америци и исписује судбину свог народа на језику чежње и љубави са бравурозним ликовима који посећују најлепша места

264

МЕДИЈИ

264

обожена и узвишена. Дојна Галић-Бар је велики приповедач и зналац људске душе који пишe.

СТУДИО Б, емисија „Из књижаре”Аутор Мила Милосављевић ДОЈАН ГАЛИЋ НА РУСКОМ

Ексклуѕивна списателјица Графичког атељеа „Дерета”, Дојна Галић-Бар, код овог престижног београдског издавача објавила је три романа: „Звона и ветар” (2006), „Ана Ли” (2007), „Кућа сломљених огледала” (2008).Роман „Колокола и ветер” (Звона и ветар) објаво је на руском елитни московски издавач „Етерна” почетком 2009. у библиотеци „Проза нашег времена”, а у тиражу од хиљаду примаерака, тврдом повезу и завидној графичко-дизајнерској опреми. Књигу је на руски језик превео др филолошких наука Андреј Базилевски, поѕнат српској читалачкој публици као приређивач и један од преводилаца тротомне „Антологије српске поезије” (избор песника XX века), објављене у Москви 2008. Дојна Галић-Бар је на Српском објавила шест романа, од којих су пет преведени и на енглески језик. Занимљиво је да се ова списатељица прошле године публици представила са два романа: сем „Куће сломљених огледала” код „Дерете”, (езотеријскса проза међу чијим књижевним јунацима је и необична француска скулпторка Камил Клодел) - она је, 2008, у издавачкој кући „Рашка школа” објавила роман „Куглица” (динамично штиво о америчкој цивилизацији која је изгубила морални компас). Као писац култних тема, и променљиве књижевне форме

265

МЕДИЈИ

265

из романа у роман, Галићева је испровоцирала пажњу водећих критичара, па није ни чудно што је нису заобишле и поѕнате награде: „Награда за животно дело Академије Иво Андрић” (2007), „ Кочићева повеља” (2008) „Кочићево перо” (2008), и „Високо интернационално признање Фјодор Михалович Достојевски” (2008).

СПОМЕНАР, Лагуна, 2010., стр.107.Мила МилосављевићОмиљено музичко дело

Волим Сибелијуса и мој роман „Звона и ветар“обилује тим звуцима. Радо свирам Рахмањина, Моцарта, Чајковског. Али за мене је наш велики композитор и професор Светислав Божић најлепша музика коју чујем од отаџбине до Сан Петерсбурга. Дивно је сазнање да се његова дела изводе у концертним дворанама широм света. Чујем звуке наше хорске, духовне музике, Литургију Светог Јована Златоустог и Ламент над Београдом (М. Црњански).

РТС, ДНЕВНИК 2, 16. октобар 2007.Весна Јовановић

У УКС, Француска 7. вечерас је представљен нови роман Дојне Галић- Бар америчког писца српског порекла. О књизи су говорили: Милета Аћимовић Ивков, Мирољуб Јоковић и Петар Арбутина. Разговарамо са Дојном Галић Бар о роману „Ана Ли“који је уверљива прича о страдању, параболао љубави и злу, препуна узбудљивих момената...

266

МЕДИЈИ

266

ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ, 13. октобар 2007. В. Н.

У њеним романима налазимо андрићевска премошћавања, оног по Малроу, судбинског човековог ограничења, доживљавамо узбудљива људска спајања у веома раширеном луку од Београда до Чикага, истиче се у образложењу жирија (Академије Иво Андрић): Радомир Смиљанић (председник), проф. Др Дара Вучинић, др Милован Богавац, Драгољуб Стојадиновић, Борко Гвозденовић, Слободан Филимоновић и Драган Богутовић.

КУРИР, 18. октобар 2007. ...Главна јунакиња ове списатељице је историјска личност о којој су говорили писали Чарлс Дикенс, генерал Лафајет и Џорџ Вашингтон. Међутим, писац и спихијатар Дојна Галић-Бар о тој интригантној личности није написала историјску причу, већ психолошки роман. У програму су учестовали Радомир Смиљанић, Милета Аћимов- -Ивков, проф. Др Мирољуб Јоковић, проф. Др Тиодор Росић, Петар В. Арбутина и Дојна Галић – Бар.

ПРАВДА, 20-21. oктобар 2007. Д. П.Оживљавање самоће и освајање света

Огромна гужва која је владала на промоцији поводом изласка из штампе књиге („Ана Ли“ Дојне Галић Бар) била је јасни знак да ова

267

МЕДИЈИ

267

изузетна жена у Србији има велики број пријатеља и поштовалаца. Књижевник Радомир Смиљанић је, уз напомену да тако добро може да пише смо неко ко је грађанин света, пре промоције Дојни Галић Бар уручио награду „Иво Андрић“ за животно дело. Промоцији романа „Ана Ли“ присуствовали су и отац Петар Улемек, отац Момир Лечић, Слободан Ракитић, Веселин Ђуретић, Борка Вучић, Оља Ивањицки, Нада Момировић, Мирјана Зековић, Оливера Милетовић...“

ГЛАС, 22. октобар 2007.С.С.

...Moj најновији роман се бави временом и појавом стварне истријске личности, Ане Ли, која је саму себе прогласила за друго оваплоћење Исуса Христа. Роман носи назив по њеном имену и прати групу такозваних „нових методиста“ односно „Шејкера“ (дрхтаваца) од њихове енглеске постојбине, досељавања у Америку, где подижу на Новој либанској гори храм од белог мермера и злата, који могу да виде правоерни Шејкери. Разуме се, овај историјски миље ( крај 18. и прва половина 19. Века) био је прави изазов за писца да универзализује и актуелизује каратеризацију једне затоврене групе, секте, и њеног односа према свету“.

JAT AIRWAYS NEW REVIEW, октобар 2007.М. З.

„Мотивација мојих долазака је помало и себична: враћам се месту где сакупљам енергију јер би без ових светих дана повратака

268

МЕДИЈИ

268

грозничавост писања исисала сву моју интелектуалну снагу, и љубав. Београд је моје утврђење и она стена захваљујући којој сабирам своје снове и своја искуства.“ Дојна Галић-Бар

ЧАЧАНСКИ ГЛАС, 2. новембар 2007.З. Л. С.

У последњем роману „Ана Ли“, који је представљен и на овогодишњем Сајму књига, Дојна Галић преиспитује изопачено хришћанство отеловљено у тоталитарном култу сектре Шејкера, анализира у психолошким нијансама верску кризу заједнице, зло и страдање због негативне утопије коју намеће необразована жена која себе проглашава месијом... Списатељка констатује да је „највећа болест човечанства заправо сумња у Христову моћ“. За овај роман Галић је ове године добила нaјвише признање Академије „Иво Андрић“ за животно дело. Владимир Димитријевић је истакао да из овог романа, који покреће низ значајних питања култа вође можемо осетити дамаре једне епохе. Петар Арбутина је устврдио да је Дојна Галић „емигрантски писац који мисли на српском „,а у последњем роману успева да проникне у дубину бића и да то биће на вешт начин и осуди и ослободи“.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, новембар 2007.ХРОНИКА

У уторак, 16. октобра, у 19 часова на трибини Француска 7 у

269

МЕДИЈИ

269

Удружењу књижевника Србије одржана је 30. Промоција најновијег романа Дојне Галић Бар „Ана Ли“ („Дерета“, 2007), четврта по реду књига једне од најзначајнијих романсијерки у целом нашем расејању... Једно од најпосећенијих вечери у УКС које је изазвало велику медијску пажњу, окончано је на најлепши начин и кратком беседом ауторке. Промоцији су присустволи и гости из Америке.

ПОЛИТИКА, 19. новембар 2007.О љубави и злу, стр.16

„Ана Ли“ је, истиче Петар В. Арбутина, животно уверљива прича о страдању и парабола о љубави и злу, препуна узбудљивих и драматичних ситуација, кроз које се провлаче делови ккњижевних трактата о вечним питањима и усудима, који прете људски род на путу уздизања у небо или срозавања у блато.

ГЛАС ЈАВНОСТИ, 21. новембар 2007.(интервју)

Хтела сам, заправо, да покажем како баш у таквој средини где је важила забрана сваког облика љубави љубав побеђује и то у средини где беспоговорно родитељи дају, жртвују децу, где мужеви остављају жене и обратно. Мада се на први поглед не види, овде доминира једна снажна жеља за слободом, за животом. У лику Ане Ли доминира смрт. Она је својом доктрином забранила љубав између мушкарца и жене, заговарајући само смрт. У другом делу књиге види се како заправо права љубав и истинска вера у Христа, побеђују....

270

МЕДИЈИ

270

Верујте у себе. Верујте у своју нацију. Имајте свој карактер, јер нас нико неће поштовати ако ми сами себе не поштујемо. Показујте позитивне догађаје који се дешавају у Србији јер Србија је заиста једна лепа земља дивних људи и изузетне памети. Негујте наше писце и пласирајте их у свет. Зашто су нам књижаре пуне страних писаца без реципроцитета. Лепо је и неопходно неговати дрзуге културе, али морате показати сопствени дар.

БЕСТСЕЛЕР, 23. новембар 2007. После романа „Звона и ветар“, Дојна Галић-Бар је, у издању Дерете, Дојна Галић-Бар је објавила нови роман – „Ана Ли“. Главна јунакиња је Ана Ли, једна од најконтраверзнијих личности с краја осамнаестог и почетка деветнаестог века. „Није немогуће са су моја дијаметрално супротна тематска интересовања, у досадашњим књигама, и плод мог професионалног опредељења. Као психијатар, давно сам уочила, да се духовна и душевна изглобљења личности не могу поједностављено систематизовати. Свака судбина је случај за себе, па зато и моја најновија књига о Ани Ли није историјски већ психолошки роман“.

БАЗАР, 14. децембар 2007.Вања БулићИзмеђу домовине и отаџбине

Дојна Галић-Бар, Српкиња из Београда, сада држављанка Америке, истовремено је српски и амерички бренд. Звање српског

271

МЕДИЈИ

271

бренда јој је доделио Институт са седиштем у Бриселу, а амерички бренд је постала по заслузи као прва жена директор једне психијатријске болнице у Америци...

ФРАНКФУРТСКЕ ВЕСТИЈасна ОлујићФељтон у 10 поглавља од 28. децембра до 10.јануара 2008.

О мојим страховима за живот у Брозовом времену бих могла много да причам. То је сада иза мене и све је избрисао мој сусрет с Београдом. Додирнула сам после 50 година ту свету земљу и све сам доживљавала у новој љубави са мојом другом породицом коју ми је донео свет књига. За мене је велика част што су ме српски писци примили у свој дом, Француску 7. И ти паметни људи,моји критичари су ми помогли да савладам тајне писања и да сваки мој роман буде бољи, снажнији. Природно је да стрепите од читалачке јавности и да носите своје дилеме као писац. Увек ћу памтити своју прву награду коју ми је доделила Академија Иво Андрић, односно жири чији је председник наш велики писац радомир Смиљанић. Хвала им што су веровали у моје писање....

ГЛАС ЈАВНОСТИ, 27. октобар 2008. ГЛАС КЊИЖАРА

Ана ли је убедљива прича о параболи о љубави и злу у Људима, препуна узбудљивих и драматичних ситуација, кроз које се провлаче

272

МЕДИЈИ

272

делови књижевних трактата о вечним питањима и усудима који прате људски род на путу уздизања у небо или срозавања у блато...

РТС ЈУТАРЊИ ПРОГРАМ, 20. октобар 2010. Дан започињемо једном изузетном личношћу, госпођом Дојном Галић Бар.Њу је заиста тешко представити: неуропсихијатар, писац, пијаниста, сликар, хуманиста.Синоћ је у Француској 7 остало много људи пред вратима Удружења. Први тираж романа „Ана Ли“је распродат.

ДОБРО ТИ ВЕЧЕ, 24. октобар 2010.С. Тодоровић Шегрт

Имали смо велико задовољство да писца Дојну Галић Бар пратимо од Француске 7 до градова Србије и Републике Српске. Њен нови роман „Ана Ли“ освојио је читаоце и критичаре. Разговарамо о Ани Ли, јунакињи романа, али и о избору ове необичне теме.

СПЕЦИЈАЛ ЕМИСИЈА „ДАРОВИ ЧЕЖЊЕ“ Продукција НТВ Бања Лука, продуцент Рада РељићEмитована на 87 локалних Тв станица у Србији, Ц, Гори, Републици Српској

За своје романе мостове Ви сте награђени престижним наградама.Како се осећа лауреат таквих високих признања за књижевност?

273

МЕДИЈИ

273

Дојна: “Била бих неискрена када бих рекла да ми награде од стручних жирија не пријају. Оне пре свега обавезују и носе бреме за још бољим писањем и садржајнијим темама. Ја некако волим да сваком књигом некако испишем нову тему, заборављену, потиснуту. За сваки роман проналазим много грађе и вредно радим на материјалу који је неопходан. И стално учим....

ТВ ПАЛМА ПЛУС, “ПИТАЊА И ОДГОВОРИ“, 16. октобар 2006Оливера Милетовић

Вечерас желим да вам представим једну изузетну Српкињу која живи у Америци и од 2004.године сваке године посети своју домовину доносећи нам свој нови роман. Желим да вечерас са Вама говорим не само о роману „Ана Ли“, већ и оним вечним темама љубави за отаџбином која наткриљује све...

Из књига:ЦЕНТАР ЗА ХРИШЋАНСКЕ СТУДИЈЕ, 2008. стр. 29-44.Предраг Р. Драгић Кијук,Зли дуси и религија срца

Историјска српска књижевност задуго је чекала на јединствeно прозно дело какав је роман госпође Дојне Галић Бар “Ана Ли”, чија је централна тема секташка мисија Шејкера односно дрхтаваца. Ово је роман о моћи, и сукобу моћи истовремено, ово је један сложено компонован роман, који се бави феноменом човекове чежње за спасењем из паклене долине у којој се он рођењем нашао.У српској

274

МЕДИЈИ

274

историјској књижевности мало има романа који су се бавили сличном темом на најексплицитнији начин. Такође, панорама паклене свакодневице,на једној страни, и узбудљив животопис главне јунакиње, на другој страни омогућили су списатељици да, захваљујући противречностима, супротностима то јест антино-мијама, историјски роман претвори у психолошки роман.

ЛИСА, 19 новембар. 2008.Д. Недељковић.Свет уметника

Парадигма о животу и страдању уметника у којој главну улогу играју Камил Клодел, дружбеница, муза и емотивни антипод вајара Огиста Родена. (Дојна Бар: “Кућа Сломљених огледала“ Дерета). Једна изузетна књига о којој је надахнуто говорио академик

ПОЛИТИКА, 12. новембар 2008. Лауреат Кочићевог пера за 2008. годину и интернационалног признања Академије Иво Андрић ДОЈНА ГАЛИЋ-БАР ПОВОДОМ ИЗЛАСКА ИЗ ШТАМПЕ РОМАНА „Куглица“ и „Кућа сломљених огледала“ у Удружењу књижевника Србије, је говорила о свом роману пред препуном салом. Критичари :академик Драган Недељковић, Марија Петричевић, Мирољуб Јоковић и Петар Арбутина су у својим надахнутим говорима потврдили да Дојна Галић-Бар с правом писац изванредног дара.

275

МЕДИЈИ

275

ЕУнет, 19. новембар 2008.ДЕРЕТИНИ СУСРЕТИ У ПОДНЕ

Графички атеље ДЕРЕТА представио је књигу библиотеке САВРЕМЕНА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ: Дојне Галић Бар КУЋА СЛОМЉЕНИХ ОГЛЕДАЛА. О књизи је говорио главни уредник Графичког Атељеа „Дерета“ Петар В. Арбутина.

JAT AIRWAYS NEW REVIEW, aприл 2009.М.М.

Књига „Кућа сломљених огледала „открива тужну судбину Камил Клодел, чувене француске вајарке и доноси слику париза, једног другог, готово заборављеног доба. Много ми је помогло то што сам једно време живела у Паризу. Покушала сам да кроз жиот једне уметнице осликам и део његове историје и историје Европе. Она је била део тога времена. Париза, читавог друштва које је тонуло у кризу и које се радо и често окретало парапсихологији, не би ли се тамо пронашли одговори на питања која су мучила људе. Тако се и комуникација између моје главне јунакиње и њеног партнера одвијала преко телепатије.

ПРАВДА, 22-23. новембар 2008. Невенка Стојчевић

МОЛИТВА ЗА БОЛЕСНЕ: Боже, дај ми снаге и знања да кроз веру разумем патњу мојих пацијената! Ову молитву изговарам

276

МЕДИЈИ

276

свакога дана пре него што започнем рад са мојим пацијентима. Они то разумеју, и верују да им помажем. Као што ја, иако знам да живимо у време када је зло јаче од добра, верујем да је у молитви Свевишњег спасење Србије и српства!

ГЛАС ЈАВНОСТИ, 17. јануар 2009.М. M.

Дојна Галић-Бар је на српском објавила шест романа, од којих су пет преведени и на енглески језик. Занимљиво је да се ова списатељица прошле године публици представила са два романа: сем „Куће сломљених огледала“ код „Дерете“ она је 2008. године у издавачкој кући „Рашка школа“ објавила роман „Куглица“ (драматично штиво о америчкој цивилизацији која је изгубила морални копас). Као писац култних тема, и промељиве књижевне форме из романа у роман, Галићева је испровоцирала пажњу водећих критичара, па није ни чудо што је нису заобишле и познате награде „награда за животно дело Акадмије Иво Андрић (2007) „Кочићева повеља“ (2008) и „Високо интенарционало признање Фјодор Михајлович Достојевски (2008).

РТС, ДНЕВНИК 3, 2008.Весна Јовановић

Разговарамо са Дојном Галић Бар, аутором два романа: “Кућа сломљених огледала“ и „Куглица“. Необично је да сте пронашли једну заборављену тему и изузетног уметника с краја 19 века Камил

277

МЕДИЈИ

277

Клодел. У роману сусрећемо велике уметнике тог времена и дух Париза...

АМЕРИКАНСКИ СРБОБРАН, 2008.Марија ПетричевићДојна Галић-Бар, „Куглица“, Рашка школа, Београд, 2008.Апокалипса коју (до)носимо

Још један необчан роман, како по приповедачком поступку тако и по самој причи и обртима које доноси, изникао је из пера Дојне Галић Бар. Већ сам назив романа „Куглица“, веома је интригантан и тера нас да се запитамо о каквој куглици је реч и каква тема се може крити иза таквог наслова. Али, одмах на почетку дела ауторка нам кроз опис града Плезентвила, у коме је смештена радња, вешто сугерише одговор. На улазу у овај град задовољства, налазе се рекламе са рулетом. Куглица рулета мами да окушамо срећу, али ако даље задирете у садржај романа схватате да је рулет овде само метафора за сваки облик коцке, симбол порока који уништавају оне који заврте то коло. Савремени човек, огрезао у пороке, свакодневно се коцка уместо новца улажући сопствени живот, сопствену судбину, судбину ближњих, судбину држава, судбину човечанства.

ГЛАС ЈАВНОСТИ, 11. новембар 2008. Најновији роман Доје Галић Бар „Куглица“ према речима рецензента Мирољуба Јоковића јасно показујеу ком се смеру крећу

278

МЕДИЈИ

278

уметнички пориви ауторке, којој је „пре свега стало до хуманизације света“, док негде у другом и трећем плану пребива потреба да се свет обогати непоновљивом вербалном или формалном творевином.

ЕМИСИЈА СПЕЦИЈАЛ „НЕОДОЉИВА“, 13. новембар 2008.М.М.(интервју са Дојном Галић Бар)

Књижевница, доктор психијатрије Дојна Галић-Бар, која преко пет деценија живи и ствара у Америци, ових дана борави у Београду. Поводом њеног доласка је промоција њена два најновија романа, „Куглица“ („Рашка школа“) и „Кућа сломљених огледала“ („Дерета“) која је одржана синоћ у Удружењу књижевника Србије. Дојни Галић Бар ће вечерас бити уручена угледна књижевна награда „Кочићево перо“, коју традиционално додељује Задужбина Петар Кочић за „висока достигнућа у савременој књижевности и оданост љепоти Кочићеве ријечи и мисли“. У мом роману „Куглица“ покушала сам да посведочим о томе шта се дешава у данашњем друштву на врхунцу цивилизације. Наглашавам, не само у Америци. Радња романа почиње тако што један чувени научник оставља свој дневник пријатељима који га заједно отварају и читају а који заправо открива наличје личности његовог власника, али и њих самих... Овај наслов одабрала сам зато што мислим да судбина сваког човека има ток и кретање куглице у рулету. Како се оне крећу и обрћу, мислим да се тако и обрће људски усуд. А што се поруке мог романа тиче, она гласи да је декаденција почела а да смо ми сведоци тог времена. Довољно је окренути се око себе и видети да се све своди

279

МЕДИЈИ

279

на задовољавање инстинката, без обзира на последице. Данас су сва задовољства дозвољене, без обзира на који начин их доживљавамо. Зато се место догађања мог романа назива Плезентвил или Град задовољства. То је запрааво прототип града који се може наћи у свим напредним државама у овоме веку.

СВЕДОК, 18.новембар 2008. Оливера Милетовић

Ретко је да један писац у години објави две тако значајне књиге, а још ређе да уз две књиге, на свом језику објави исте, „Кућа сломљених огледала“ и „Куглица“, и на енглеском језику. То је све у овој години пошло за руком Дојни Галић Бар. У Клубу књижевника у Француској 7 у Београду одржана је промоција два нова романа. Дојна Галић је том приликом у надахнутом и емотивном говору између осталог рекла: „Вечерас имам снаге само да слушам речи, а чула сам, поводом ова два романа, довољно мудрих, строгих и тачних књижевних оцена, које су изрекли зналци чије дело веома поштујем. Али хоћу да кажем још нешто: дозволите ми да оћутим своју радост.“

ИЛУСТРОВАНА ПОЛИТИКА, 20. новембар 2008. Американка Српског порекла Дојна Галић-Бар, угледни психијатар и сурпуга некадашњег сенатора Илиноиса Вилијем Бара, и ове јесени походила је Београд. Овај пут донела је два совја нова романа: „Кућа сломљених огледала“ („Дерета“Београд) и „Куглица“

280

МЕДИЈИ

280

(Рашка школа), за која је добила Високо интернационално признање Академије Иво Андрић и „Кочино перо“ за 2008. годину, као најбољи писац дијаспоре. О новим Дојниним романима говорио је, између осталих, академик Драган Недељковић, а одломке су читали Јелена Жигон и Вицо Дардић.

БН ТЕЛЕВИЗИЈА, РЕПУБЛИКА СРПСКА, 14. децембар 2006. Пети роман се зове „Куглица“. Радња се одиграва у Америци са садржајем препуним перипетија, лукавих драмских заплета. Ово је роман о Вавилону, о паду цивилизације у време човека отуђеног од сваког смисла.

ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ, додатак „Култура“, 26. децембар 2008.Драган БогутовићУбијање душе

„Куглица“ – апикалиптична визија света дата кроз криминалистичко-љубавну причу. У средишту романа је несваки-дашља љубав између проналазача ласерског зрака Конора и пластичног хирурга Елеоноре. Њихов физички и хемијски прона-ласци довешће до неслућених технолошких иновација, њено врхунско мајсторство у хирургији издићи ће је до великих висина, али ће обоје постати заробљеници сопственог дара.

281

МЕДИЈИ

281

ЗОРА, РЕПУБЛИКА СРПСКА, БАЊА ЛУКА, 2008. Мирољуб ЈоковићАпокалиптична визија савременог света Дојна Галић-Бар је заиста подарила савременој српској књижевности занимљиву галерију негативних јунака који су постали слуге изгубљене историје, деструктивне технологије или обожаваоци култа пролазности и смрти. Код негативних јунака овог романа поверење и истина подваљују једно другоме, а самодеструкција је уобичајени начин понашања, јер се сви осећају изгубљени и немоћни да предузму било какав облик реформе, што од њих ствара савршене нихилисте и створења чије су душе потпуно испражњене. За њих нема живота после смрти, нема чистилишта ни пакла, нема реинкарнације, али зато само постоји новац који звекеће у слот-машинама и његов звук. У хронотопу Плезентвила све говори да је рулет сличан животу, а куглица суочава све људе са сазнањем да се победе и порази смењују као срећа и несрећа, радост и сузе, зло и добро.

СТО БИСЕРА, Лагуна, 2010. стр. 314-316.Вања БулићГолуб са лицем дечака

Српкиња из Београда, сада држављанка Америке, истовремено је српски и амерички бренд. После педест година Дојна Галић-Бар поново је дошла у Београд. То више није био град из кога је побегла,прво у Француску,а затим у Америку. Сада је личио на на америчке градове средње величине. Одлучила је да не оде ни у једну од зграда и палата које су

282

МЕДИЈИ

282

некада припадале породици Хаџи Галић. Дојна је румунско име, као сећање на румунске баладе пуне љубави, чежње за слободом. Њена мајка Јелена била је Српкиња из Букурешта. У српској амбасади упознала је стаситог Србина, трговца, америчког држављанина. Богатство стечено трговином преносио је у Београд.

ЗБОРНИК, Задужбина Гојковић и Нова Европа стр. 77-101.Из биографије Дојне Галић Бар:

Исписујући ове потресне породичне, али и историјске хронике, Дојна Галић-Бар је према мишљењу књижевне критике створила својеврсну српску верзију антологијских породичних романа какви су «Сага о Форсајтима» и «Буденброкови». Роман “Звона и ветар” (на српском и енглеском 2006.), наставак је узбудљиве потраге за коренима, прецима и духовним идентитетом, утемељен као и претходни романи, на бројним истинитим догађајима из раскошног животног искуства Дојне Галић Бар, али и великим немирима историјске сцене 20. века.

ПОЛИТИКА, 28. август 2010.Зоран РадисављевићКнегиња Милица Дојни Галић Бар

Награда Кнегиња Милица истиче Срба Игњатовић одлази ове године у праве руке имајући у виду прегалачки књижевни рад списатељице, али и битку за креативни српски језику свету и ван матице,као и подршку српским писцима код нас и у свету.

283

МЕДИЈИ

283

ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ, 28. август 2010. Драган Богутовић

КЊИЖЕВНИЦА ДОЈНА ГАЛИЋ-БАР, ДОБИТНИЦА НАГРАДЕ „КНЕГИЊА МИЛИЦА“ИЗГНАНСТВО САЧУВАНО У ЛЕПОТИ, Космополита и хуманиста, велики заљубљеник у историју и уметност Дојна Галић- Бар као психијатар постигла је изузетан успех. Била је прва жена директор психијатриске болнице у Чикагу и на челу још две специјалистичке болнице у САД, предавала је психијатрију на Универзитету Илиноис, аутор јр бројних стручних ТВ емисија и научних студија. У најширим круговима позната је као поборник напредних, савремених метода у лечењу људске душе, као велики борац за равноправност и људско достојанство у чему је имала подршку супруга, америчког сенатора Вилијема Бара. Школована је пијанисткиња, бави се и сликарством, а у последњих шест година објавила је девет запажених романа за које је добила неколико награда. Најновије признање је Кнегиња Милица“ за допринос српској књижевности, култури и духовности. Роман ове ауторке потресне су породичне и историјске хронике који чине неку врсту мостова између њене отаџбине и света. Огласили сте се у зрелим годинама романом “Анђели без лица”, који је објављен 2004. Шта Вас је подстакло да се прихватите писања? За моју књижевну авантуру није требало много храбрости јер сам ја одувек писала. Нисам само објављивала своје рукописе. Мој први роман је био и нека врста лечења, терапије. Лечећи избеглице из свих крајева бивше Југославије у мени су се вратила та трагична сећања из моје младости, али сам истовремено и ослободила себе

284

МЕДИЈИ

284

прво романом “Анђели без лица”, а потом романом “Плави голуб”. Сусрет са Београдом после 50 година и дивним људима је моја нова светлост и инспирација. Сваки Ваш роман има другачију приповедачку форму и тему. Како долазите до идеја и прича за књигу? Моја тематска интересовања су различита. У књигама желим да оживим неправедно заборављене ликове, људске судбине, љубави и искушења. Ту безграничност коју вам дарује књига и могућност да пишете црпем из молитвене љубави према људима који ме инспиришу, догадјајима који су ту крај нас, али нас ритам живота одвлачи неправедно од њих. Писци увек имају нове рукописе. И сада радим на мом десетом роману ”Близнакиње”. И никада нисам задовољна. Колико Вам је Ваш позив психијатра од помоћи приликом писања романа? Моје књиге су понекад и плод мог професионалног опредељења.Као психијатар знам да се духовна и душевна изглобљења личности не могу једноставно подвести под форму. Свака судбина је случај за себе, али моји јунаци носе и онај аспект мене који чезне за увек новим. Ту ми помажу и бављење музиком и сликарством. Све Ваше књиге интензивно су прожете чежњом и љубави. Да ли су то заВас најјаче емоције? Дојна на румунском значи чежња и љубав за слободом. У мојој новој домовини Америци мени је пружено све од највиших професионалних стандарда до удобности и безбрижности. Ту је и моја породица, моја светлост, моји унуци. Србија је моја отаџбина, мој сан и моја поновљена радост. У потиснутој чежњи и љубави за

285

МЕДИЈИ

285

својим коренима живела сам амерички сан и досањала најлепшу причу о повратку. Знам да све док пишем ја ћу долазити у Србију. Зато непрестано пишем. У књизи “Плави голуб” исписали сте трагедију своје породице уз порукуда је човек онолико велики колико може да опрости. Такве хришћанске поруке, међутим, у животу често немају одјек. Човек је велики онолико колико може да опрости. Замислите мој остатак живота да у њему није било опроста за оне који су мојој породици узели све:сина, брата, оца, протерали нас. О материјалним добрима не желим да говорим јер ме то никада није додиривало. И не волим када о мојој породици хаџи Галић говоре као о власницима “Три листа дувана”, зграда и других здања.Волим да кажем да мој народ коме припадам и на који сам поносна баш одликује и краси величина праштања. Ту снагу проналазимо у нашој вери и коренима, у смислу нашег постојања. Јунаци Ваших романа, уметници, углавном су несхваћени и несрећни људи. Да ли је то судбина уметника или само стицај околности? Уметници су један посебан свет. У њима вечито бораве различити заноси, али и заблуде, жеље за пуноћом живљења и смислом. Није једноставно изградити тај свет у себи и око себе. Моји јунаци су подједнако срећни и тужни, али заједничка им је љубав којом бране смисао живота, ”јер ако немаш љубави ништа си”. То осећање као да измиче нашем времену и из света уметника усељава се у свет филозофије новца и деструкције. Као по неком правилу ликови у мојим романима иако успешни у свом послу увек негују макар и неки свој хоби који употпуњује њихову личност. Лекари су и

286

МЕДИЈИ

286

сликари, вајари. То лепо лице уметности носи и тугу, али и лепоту. Ви сте и пасионирани сликар, што је вероватно утицало да за главни лик романа “Кућа сломљених огледала” изаберете познату вајарку Камил Клодел, сестру песника и дипломате Пола Клудела? Трагична судбина и трагична коначност уметнице Камил Клодел је за мене била велики изазов. У фигурама малих димензија које су плениле лепотом и детаљима које је могла само Камил да створи исписујући глином, материјом свог живота најлепше облике, у тим фигурама је нестајало и сећање на њу. У име те неправде заборава написала сам роман у коме Париз 19 века нуди магију њему увек својствену. Живела сам у том граду светлости, посећивала музеје, часове сликања, али никада нисам чула ништа о Камил Клодел. Много касније открила сам велику истину о тим малим, фигурама које су наткриле причу о Родену. На промоцији свог романа ”Кућа сломљених огледала”, била сам пријатно изненадјена сећањима академика Драгана Недељковића о Паризу који је упознао као млади докторант и људима, јунацима моје књиге. Није ту била Камил Клодел, али је Пол Клодел, њен вољени брат употпуњавао ту атмосферу “уметничке раскоши”својствену том времену. У роману “Стрепња” говорите о старости и сусрету са неминовним, али са фином дозом оптимизма, као да поручујете читаоцима: волите живот до последњег часа. Волети живот у свој лепоти и снази свог бића за мене је увек било подразумевајуће. Тако сам памтила тренутке свог живота у изгнанству и увек се сећала неког детаља који је био леп не дозвољавајући да ми попут “сломљених огледала” донесе трагичну коначност. У зрелим годинама када човек сабира себе и друге у

287

МЕДИЈИ

287

времену важно је освојити сваки тренутак: у башти, крај реке, у лепим и дугим писмима, у сећањима, у трптајима. То нису лагодне теме за писца, али када човек има љубави у себи и око себе то је велика снага. Некада вам је потребна и самоћа јер ја сам пре подне лекар и припадам мојим пацијентима, а увече сам писац и тада сам у мом Београду. Знам да ће ме сваки роман довести мојој новој породици, мојим пријатељима и читаоцима.

288

МЕДИЈИ

288

JAT AIRWAYS NEW REVIEWМила МилосављевићБеоград је мој извор инспирације

Дојна Галић-Бар, књижевница и неуропсихијатар, иако у осмој деценији живота, још увек током дана ради у својој психијатријској ординацији, а углавном ноћу пише романе тематски потпуно различите. Након четири романа, објављена у периоду од 2000. до 2005. године, Дојна Гапић Бар, америчка књижевница српског порекла, објавила је 2008. године чак два романа: „Куглица* и „Кућа сломљених огледала”. Обе књиге су објављене на српском и енглеском језику, као и претходне, и већ су донеле аутору три награде, Високо интернационално признање „Достојевски”, „Кочићево перо” и награду Андрићеве академије. Поред тога, почетком 2009. у Русији је, у издању угледног московског издавача„Етерна” објављен превод њеног романа „Звона и ветар”. Разговарали смо са гђом Бар приликом њеног последњег боравка у Србији. Нови романи и нови долазак Београду. Како доживљавате сусрет са својим родним градом? Мој пут кроз Београд. то је лађа мог детињства које је било срећно, а та срећа се касније измешала са трагедијом Другог светског рата, који је као и сваки рат, донео трагедију многим породицама. народима, па и мојој породици и мом народу. Од тог времена мој живот се љуља као лађа која или плови тихим морем и плавим небом или наједном дође олуја, онда када се и не надате, и за коју углавном нисте спремни, нарочито ако сте млади. Ја сам у ту фазу ушла кад је дошао Јосип Броз, а изашла онда када сам се вратила новој отаџбини, новим познаницима и пријатељима.

289

МЕДИЈИ

289

Ваша породица је после Другог светског рата остала без своје имовине. Ваши су били власници и „Три листа дувана “ и неколико вила у Београду. Због историје. потенцира се, могло би се рећи, култна кафана. Три листа дувана”, на углу улица Кнеза Милоша и Булевара краља Александра. За мене су, међутим, корени у свакој стопи наше отаџбине. Они нису повезани са материјалним, са богатством. „Три листа дувана” су део историје. Фамилија Хаџи-Галић такође, али лично мене у том смислу та изгубљена, национализована имовина толико не додирује. Прошпо је много година откад сте напустили Србију. И после толико година, у Вама тако живе успомене-емоције које сте помели одавде? Није да су продрле, него су се укорениле дубоко. Јер, оно што смо проживели од Немаца, донело нам је пакао. Ја сам била дете. Сећам се да нисмо били припремљени за тај рат, а Југославија је била слободна и отворена држава. Ако погледамо у нашу историју видећемо да су нас увек бомбардовали пре наших великих празника. Увек је то било уочи Ускрса. Ите 1941. године моја мајка је спремала дивна црвена јаја. На тај Велики четвртак догодила се једна апокалипса. Звук авиона бомбардера штука и тих бомби које су падале још ми је у ушима. У којој мери сте успелн да у својим романима осликате и да оживите своје успомене? У мојим првим романима најпре сам писала о својим најболнијим губицима, о својим другарицама и драгим људима, о свом сусрету са смрћу. Београдје био једно колективно гробље. Мада сликам, као сликар никада не бих успела да прикажем ту

290

МЕДИЈИ

290

страшну сцену бомбардованог Београда, јер је она толико јакл. Кад год боравим у Београду, ја одседнем у хотелу Москва, одакле могу да гледам Теразије. И ма како да је ова слика лепа данас, ја не могу да заборавим бандере на којима су данима висили велики људи. Описала сам те сцене у својим романима. Никада, до краја живота нећу заборавити те страшне призоре. Ми смо се возили трамвајима, а стопе тих људи су ударале у кров трамваја. У Америци сте остварили веома успешну каријеру неуро-психијатра. били сте прва жена дирентор једне државне болнице у Америци. Зашто сте одабрали баш медицину? Моја мајка је била лекар. Завршила је медицину у оно време, али је ипак изабрала да буде мајка, a то је најлепша професија коју једна жена може да има.Тако је моја старија сестра отишла на студије медицине, па за њом друга, троћа. Пошто сам лепо цртала, а тада још нису постојали уибеници анатомије на ерпском, ја сам најпре својим сестрама цртала неке цртеже везане за анатомију. Тада сам заволела анатомију, кроз цртање и сликање, а потом и медицину. Нисам знала да ћу толико заволети ову науку, поготово психијатрију коју сам специјализирала и која ми стварно лежи на срцу. Откуд љубав према психијатрији? Управо у време кад сам стигла у Америку психијатија је као наука доживљавала неку врсту процвата. Ја сам одувек заговарала наду, која постоји увек када је у питању брига и лечење људске душе. Увек сам веровала у промену набоље, у могућност да карактери могу да се мењају и да расту. Исто тако, сваки човек може да изабере други пут, пут неверовања, губљења сваке наде која доводи до почетка апокалипсе цивилизације. To су они који ни у шта не верују, чак не верују ни у себе, и онда они траже негде неки излаз да ту унутарњу празнину испуне.

291

МЕДИЈИ

291

Колико су Вам разговори с Вашим пацијентима, тај дугого-дишњи рад са људима на лечењу њиховедуше, послужили као инспирација у Вашим књижевним делима? Неизмерно много, јер иза мене је много година праксе. Разговори између мене и пацијената су ме пратили. Учинили су ме бољом особом и, кад обрађујем неки лик, ја мислим да ми у томе помаже то моје разумевање људских судбина и моја машта, наравно. Тада ми она из тог резервоара меморије проналази и даје идејекоје расту и сгварају доста богате ликове. У мојим романима јасно се види да ја нисам жена писац која пише женски роман. Моји читаоци су претежно мушкарци. Ваш мови роман „Кућа сломлзених огледапа” открива тужму судбину Камиј Кподел, чувене француске вајарке. Осим тога, нњига доноси слику Париза једногдругог, готово заборављено гдоба? Много ми је помогло то што сам једно време живела у Паризу. Покушала слм да кроз живот једне уметнице осликам и део његове историје и историје Европе. Ома је била део тога времена, Париза, читавог тог друштва које је тонулоу кризу и које се радо и често окретало парапсихологији, не би ли се тамо пронашли одговори на питања која су мучила људе. Тако се и комуникација између моје главне јунакиње и њеног партнера одвијала преко телепатије. Недавно сте за свој рад овенчани Високим интернационалним признењем „Фјодор Михаилович Достојевски” за 2008. годину. Шта за Вас представља једно овакво признање? Имена добишика су толико велика да се још увек не сналазим у њиховом друшгву. Истовремено сам веома поносна. Верујем да hy и другим својим романима, а не само ромамом “Куглица” и “Kyha сломљених огледапа” оправдати то што сам у том друшгву великих писаца.

292

МЕДИЈИ

292

Само име Достојевског за мене значи много. Увек му се враћам и у његовим романима сваки пут налазим нешто ново и изнова увидим да се кроз људску историју понавлзају неке овари: као што су сеобе, избеглиштво. грагање за слободом...Ви интензивно сликате, а клавир је такође Ваша велика љубав? Од свих мојих талената ја најрадије издвајам музику. Тачније клавир, са којим сам од најранијег детињства. Касније сам завршила и сликарску школу. За књижевност сам се определила у зрепијим годииама. У сликлрову и кроз сликарство увек се враћам природи, јер у природи видим Бога, љубав и лепоту. А кад пишем. пишем из чежње и радости и увек по повратку из мог Београда, јер Београд је мој извор инспирације. Какви су Вам планови? Када Ви заправо пишете, како успе-вате да ускладите дневне обавезе у ординацији са стварањем које тражи пуно посвећење? Ја сам свесна својих година. али. планирам да пишем још дуго. Прву књигу написала сам после бомбардовања Београда. била је то моја реакција на тај страшан догађај, на сусрете са толико избеглица који су са ових простора дошли у Америку. Тај мој први роман,„Плави голуб”, био је и мека врста герапије за мене, као и роман „Анђели без лица”. Писала бих и више, али ја много радим, имам свакодневне сусрете са својим пацијентимл. Дању. ја сам лекар, мајка, бака. пријагељица. Увече седим и пишем. све док не прекорачим све временске границе, јер знам да морам да устанем cyrpa у шест и да радим са својим пацијентима. Воде ме сета. чежња, носталгија... Били сте супруга америчког сенатора Бара. ноји је био изразит борац за права црнаца због чега је и страдао. Мој муж је много волео Источну Европу, од Русије све до

293

МЕДИЈИ

293

Србије. Можда је и зато у мени као жени, како је говорио, тражио и нашао промену тог свог сенаторског, богаташког живота у који сам ја умела да унесем спокојство и мир. Зато што се свим срцем борио за права црнаца, зли људи су му подметнули бомбу у аушмобил. У гом атентату је изгубио једну ногу. После несрећеотишаојеуманаоир Светог Василија Острошког, са пуно вере и наде у помоћ нашег великог светитеља. Мислим да 6и дамас мој муж, који је иначе био републиканац, као и његов отац сенатор, био врло срећан због чињенице да је дамас први човек Америке. црнац. Ја сам заједно с њим пролазила кроз тај период када су црнци, за које се он тако истрајно борио, били као робови. Мислим да не би марио што је остао имвалид, да би проходао. јер, Америка се много променила у многим ставовима.

294

294

295

296

296

297

297

298 299

300 301

302

302

303

304

304

305

306

306

307

308

308

309

310 311

312 313

314 315

316 317

318

Дојна Галић-БарЉУБАВ И ЧЕЖЊА

Приредила Мирјана Зековић

УредникПетар В. Арбутина

Лектура и коректураИрена Поповић-Григоров

Превод на енглескиЧедомила Мирковић

Татјана Дијан

Ликовно-графичка опрема Дуда Лудошан

ISBN.......

Прво издање

Тираж 300 примерака

Београд, 2010.

Издавач/штампаЗламен