montelj- esej

5/24/2018 Montelj- Esej

1/5

Francuski filozof i mislilac Miel e Montenj (Michel e Montaigne) roen je u vreme ka su

Francusku, kao i celu Evropu, razirali osvajaki i verski ratovi.

On je i sveok Bartolomejske nodi u kojoj su ubijeni svi poznati protestanti.

Montenj, rodom iz bogate plemidke poroice, veoma brzo naputa obedavajudu politiku karijeru,

osamljuje se u svom vorcu i poinje a pie za uski krug prijatelja.

Svoje misli izraava u obliku koji je sam stvorio eseju, a koji je otada pa sve do danas izuzetno

pogonan za iznoenje raznolikih saraja i misaonih uvia.

Eseji su i naslov njegovog najvanijeg ela. Pie ga na francuskom jeziku, a ne na taa vlaajudem

latinskom. Njegova misao, kao i njegova filozofija, je nesistemska, iniviualizirajuda, skeptina.

Svakako i leprava, otvorena, prirona. A to su sve poeljno tipine karakteristike francuskog uha,

jer,posedam: Montenj je meu najvedim njegovim prestavnicima.

Govorio je:

Ja stuiram samoga sebe vie nego i jean rugi premet; to je moja metafizika, to je moja fizika. i

nastaviti Filozofirati znai sumnjati.

Time je bitno pripremio put za racionalistiko filozofiranje koje je posle njega razvio Dekart,

nastavljajudi sa sumnjom kao metoom.

Sam Montenj je sumnjiav i kritian prema svomu vremenu, posebno prema politikoj teoriji, praksi,

politikim pokretima. Lucino ironiudi, oznaide politiare o kojih se svaki ponaa kao a je svet ba

njega ekao a otpone a ivi po njegovim vostvom.

Pisao je o oveku, uoavao njegove slabosti, mane,ali i uzlete koji potvruju a je u tom bidu

najvrenija sloboa, za koju je potrebno boriti se, ne manje no ego za ieje mira, snoljivosti i

razuma.


2/5

Montenj je umro 13. septembra 1592. goine u svom usamljenom vorcu, i te kako ukljuen u sva

bitna zbivanja renesanse kojoj je pripadao.

Preuzeto sa http://www.magicus.info

Donosimo vam zanimljive odlomke iz Montenjevog ogleda O vaspitanju koji se smatra jednim od

najznaajnih pievih oglea.

Miel e Montenj u ovom ogleu iznosi svoje stavove o pouavanju i vaspitanju. Iako se

prevashono obrada francuskom plemstvu zamiljajudi ispre sebe primerak vaspitanika plemida

znaajnog u francuskom javnom i politikom ivotu, on iznosi stavove svevremenske vrenosti, tenjegovo promiljanje prerasta u rukovona naela o vaspitanju i prigonom obrazovanju. itanje

Montenja ini se tako izuzetno primamljivim anas u vreme bespotene bolonjizacije i banalizovanja

obrazovanja i vaspitnog raa. Za nau publiku verovatno je zanimljiv i poatak kako je Montenj jean

o omiljenih Anridevih pisaca, ali i brojnih rugih velikana knjievosti (Dostojevski) koji su reom

priznali francuskom piscu potrebu vradanja njegovim reenicama i mod a vam bue ivotno

koristan, a vas oslovce ui ivljenju.

Iz tih razloga Montenj se opet ini neooljivim jer anas u poplavi gurua, uhovnih voa, savetnika,

psihologa, pomodnika, samoprozvanih uitelja ivota, viljiva je besmislenost svih tih nasilnih

sugestija, stoga je jo osetnija i potrebnija tiha mod suptilnog, nenavalentnog Montenjevog

pouavanja. Vaspitni uzori spisatelja iz alekog 16. veka nisu na verskim osnovama rairenim u to

doba. Naprotiv, zasnovani su na razumu i iskustvu i upravo to ukazuje koliko je Montenj savremen, a

putem misaone snage i svevremen. Savremenost se oglea i u upotrebi izraenih autobiografskih

elemenata upotrebljenih kao srestvo izraavanja (pojava svojstvena savremenom piscu) ali i u

poetici i misaonim ometima koji de prevazidi i ovu savremenost. Konano, Montenj je i strastveni

sakuplja antikih misli, ali njegova kompilacija je vrena i valjano iskoritena. I on sam objasnio je tu

upotrebu i motiv u svojim elima ostavljajudi nam u nauk zato vrei ruge navoiti:

Ja navoim ruge samo zato a bih bolje izneo sebe.

Ostavljavam vas da uivate u itanju izbora iz oglea O vaspitanju. Prevo je r Mihata amida, a

izanje izavake kude Veselin Maslea, Sarajevo 1964.

O VASPITANJU


3/5

() Kaa je rije o jenom jetetu iz plemidke kude koje tei obrazovanju, ne rai obiti (jer jean

tako nizak cilj nije dostojan milosti i blagonaklonosti muza, a zatim on zavisi od drugih), ni toliko radi

neke spoljne koliko rai svoje sopstvene koristi, i u cilju a bi se obogatio i ukrasio njegov uh, u elji

a o njega stvori vie inteligentnog nego uenog ovjeka, htio bih isto tako a se voi rauna oizboru takvog vaspitaa koji bi imao obru i pametnu glavu vie nego punu i nabijenu, i a se trai

oboje, ali vie karakter i inteligencija nego uenost; i a on, vredi svoju unost, postupa sa

vaspitanikom na nov nain. Nama se neprestano trubi u ui, kao ka neko sipa u kakav lijevak, i naa

je samo unost a reproukujemo ono to su nam rekli. Ja bih htio a vaspita tu manu nau ispravi

i a, o samog poetka, prema sposobnostima uma koji su mu povjerili, pone a njegovu snagu

ogleava, ajudi mu a sam stvari okua, izabere i razabere: pokazujudi mu sam poneka put,

putajudi ga poneka a ga on sam pronae. Nedu a on sam pronalazi i govori, hodu i a uje svog

uenika kako govori. Sokrat, i potom Arkesilaj traili su o svojih uenika a prvo oni govore, a zatim

su oni sami sa njima razgovorali.

Obest plerumgue iis qui iscere volunt auctoritas eorum qui ocent. (Autoritet uitelja esto koi

onima koji hode a naue; Cicerenon, De natura deorum, I, V.)

Dobro je a ga vaspita pusti a kaska pre njim, kako bi se ocijenio njegov ho, kao i to o kog

stepena treba da se spusti da bi se prilagodio njegovim snagama. Usljed pomanjkanja toga pravog

srazmjera, mi sve pokvarimo: znati njega podesiti, i orati s mjerom, jeste jena o najteih stvari za

koje znam; umjeti pak spustiti se do djetinjih posupaka i rukovoditi njimapredstavlja stvar velikog i

vrlo snanog uha. Ja iem sigurnijim i olunijim korakom uzbro nego nizbro.

Oni koji su se, kako nam to pokazuje i sama praksa, poduhvataju da u isti mah i jednakim mjerilom

preaju vedem broju mlaih umova, toliko razliitih po svojoj mjeri i obliku, nailaze to nije nikakvo

uo u itavoj jenoj gomili jece jeva na voje troje koja izsvog vaspitanja izvlae neku istinsku

korist.

Neka vaspita ne trai o svoga vaspitanika samo to a a rauna o rijeima svoje lekcije, nego i onjenom smislu i sutini, neka mu, kao okaz o koristi koju bue izvukao, poslui ne njegovo

pamdenje, nego njegov ivot. Neka ga natjera a ono to bue nauio omah i razmotri u sto raznih

viova i prilagoi tolikom istom broju premeta, a vii a li je to obro shvatio i usvojio, suedi o

njegovom napreovanju na osnovu Platonovih peagokih metoa. Povratiti hranu onakvu kakvu

smo progutali, okaz je ravog varenja i probave. Stomak nije obavio svoj posao ako nije izmijenio

izgle i oblik onoga to mu je ato a prokuva.

() Neka vaspita uesi tako a sve to se aje ueniku proe kroz reeto, i a mu ne ue nita u

glavu prostim autoritetom i na tuu vjeru; neka Aristotelovi principi ne znae za njega nita vie nego


4/5

principi stoiara i epikurejaca. Neka se iznesu pre njega sva ta raznolika miljenja: on de izabrati

neko o njih, inae de ostati u sumnji.Samo su lude sigurne i ne sumnjaju.

Jer sumnja mi nije manja ugodna od znanja. (Dante, Pakao, XI, 93.)

Jer, ako prihvati Ksenofonovo i Platonovo miljenje na osnovu svog vlastitog rasuivanja, nede to biti

vie njihova miljenja, ved njegova. Onaj ko ie za rugim, ne ie ni za im. On ne nalazi nita i ak ne

trai nita.

Non sumus sub rege; sibi quisque se vinicet. (Ne ivimo po kraljem; neka svako raspolae sam

sobom. Seneka, A Lucilium, XXXIII.)

Neka zna ta zna, u najmanju ruku. Treba a se onprome njihovim stremljenjima, a ne a naui

njihova pravila. I neka hrabro zaboravi, ako hode, oakle ih je uzeo, ali neka umije a ih usvoji. Istina i

razlog su svaija svojina, i ne pripaaju nimalo vie onome koji ih je prvi rekao nego onome koji ih je

rekao poslije njega. To nije nimalo vie po Platonu nego po mome sopstvenom miljenju, buudi a

on i ja to shvatamo i viimo na isti nain. Pele pomalo pljakaju cvijede ovje-ondje, ali one, zatim,

o toga prave svoj sopstveni me; nije to vie majina uica ili majoran: na isti nain de uenik stvari

pozajmljene o rugih preinaiti i stopiti sa svojima, a bi o toga izgraio potpuno svoje jelo, to de

redi svoje suenje. Njegovo vaspitanje, njegov ra i uenje ne iu za nekim rugim ciljem o a ga

formiraju.

Neka on preduti sve to mu je bilo o pomodi, i pokae samo ono to je o toga uinio. Pljakai,

zajmoprimaoci razmedu se svojim graevinama, kupljenim stvarima, ne onim to izvuku o rugoga.

Vi ne vidite nagrade i poklone koje sudija prima, ved srostva i poasti koje je pribavio svojoj jeci.

Niko javno ne iznosti svoj primitak: svako iznosi svoj obitak. Dobitak koji nam onosi uenje sastoji

se u tome to smo postali bolji i pametniji.

Inteligencija, govorio je Epikarm, vii i uje, inteligencija izvlai korist iz svega, rasporeuje sve, jela,

upravlja i vlaa: sve ruge stvari su slijepe, gluhe i bez uha. Izvjesno, mi je inimo servilnom i

plaljivom, poto joj ne putamo slobou a ini neto sama o sebe. Ko je ika zapitao svoga

uenika ta misli o retorici i o gramatici, i o kakvoj Ciceronovoj misli? Nego nam ih utisnu u pamdenje

neoerupane, kao kakva proroanstva u kojima slova i slogovi prestavljaju sutinu stvari. Znati

napamet ne znai znati, to znai sauvati ono to je pamdenju ato na uvanje.


5/5

() Stoga, ruenje sa ljuima je za to neobino poesno, kao i posjedivanje stranih zemalja, ne zato

a bismo iz njih onijeli sa sobom samo, poput naih francuskih plemida, poatke o tome koliko

koraka ima Santa Rotonda, ili koliko su raskone gadice Sinjore Livije , ili, kao rugi, koliko je

Neronovo lice, sa neke stare tamonje ruevine, ue ili ire o lica neke sline mealje, nego a iz

njih onesemo poglavito obar ukus tih naroa i njihov nain ivota i ponaanja, i aizglaamo i

izotrimo svoj mozak o njihov. Ja bih eleo a se sa jetetom ponu izvoiti putovanja o njegovog

ranog jetinjstva, i to prvo, a bi jenim hicem ubili va zeca, u zemlje susjenih naroa, iji se jezik

ponajvie razlikuje o naega, i komese, ako ne ponete formiranje rano, jezik ne moe prilagoiti.

() Upozoridemo ga , kaa bue u rutvu, a baci pogle svua unaokolo; jer nalazim a prva

mjesta zauzimaju obino manje sposobni ljui i a veliina poloaja ne ie esto uporeo sa

sposobnostima. Viio sam, ok se u proelju stola razgovoralo o ljepoti nekog zinog dilima ili o

ukrasu malvazije, kako mnoge lijepe stvari promiu na rugom kraju stola. On de ispitati intelektualni

domet svakoga: govedara, zidara, prolaznika; treba iz svega izvudi korist, iskoristiti svakoga premarobi koju ima, jer je sve o koristi u voenju kudanstva; ak i tua glupost i slabost bide za njega

pouka. Ispitujudi blagonaklonost i ponaanje svih ljui, u njemu de se pojaviti elja za oponaanjem

dobrog vladanja, a prezir prema loem.

() Naue nas a ivimo kaa je ivot ved proao. Stotine uenika se zarazilo sifilisom prije nego to

su oli o svoje lekcije iz Aristotela njegovog poglavlja O neumjerenosti. Ciceron je govorio, kada

bi poivio i va ovjeja vijeka, a ne bi naao vremena a prouava lirske pjesnike. A ja nalazim a su

ona skolastika angrizala jo janije beskorisna. Naem se jetetu mnogo vie uri: ono ima a raisa uiteljem samo prvih petnaest o esnaest goina svoga ivota; ostaliio ivota pripaa jelanju.

Upotrijebimo tako kratko vrijeme za uenje onoga to je nuno. Zablue su to: izbacite sva ta muna

ijalektika ovijanja, o kojih na ivot ne moe postati bolji, uzmite one jenostavne rasprave iz

filozofije, nauite a ihoaberete i tretirate kako i kaa treba: lake je shvatiti njih nego neku

Bokaevu pripovjetku. Dijete je za njih sposobno, im se obije o ailje, mnogo vie nego a naui

itati i pisati. U filozofiji ima rasprava namijenjenih obu jetinjstva kao i obu oronulosti.

() Da se vratim na svoj premet: vano je samo a se ko uenika probui elja i sklonost za

znanjem, inae o njih inimo samo magarce natovarene knjigama. Batinama im ajemo na uvanje

pune torbe nauke, koju, ako hodemo obro a postupimo, ne treba samo u sebe unijeti, nego je

treba i usvojiti.

montelj- esej

Documents