Специјални прилог 155

Ћеле-Кула

Пише Драшко ЖИВКОВИЋ

ХРАМ ОДЖИВОТА

ЋЕЛЕ-К

УЛА

Бој на Чегру и изградња Ћеле-кулеО боју на Чегру довољно се зна тако да је умесно, у

кратким цртама, поновити само најважније. У пролеће1809. године српски устаници угрожавали су Ниш, тадазначајан регионални центар у европском делу Отоманскогцарства. Крајем априла устаничке јединице долазе надо-мак града и почиње једномесечна, мање или више интен-зивна борба у покушају уласка устаника у град. Опкоље-ним нишким Турцима непрекидно су стизала појачања изближих турских гарнизона. Последњег дана маја, 19. постаром календару, ојачани турски одреди нападају нај-истуренији српски логор смештен на узвишењу Чегар. Недобивши неопходну помоћ и схвативши да неће успети даодржи шанац, ресавски војвода Стеван Синђелић уништа-

На периферији Ниша, поред некадашњегцариградског друма, унутар мале црквеналази се јединствена грађевина – Ћеле--кула. Изграђена као знак упозорења бун-товним Србима, данас је национални спо-меник. Али зашто баш кула од лобања, ане нешто друго? Од куда таква идеја и да

ли је збиља јединствена? Како је могуће да једна неприја-тељска творевина прерасте у национални споменик? Да би-смо одговорили на ова питања, потребно је вратити се уисторију знатно даље од српско-турских односа, а потомуказати на неке специфичности процеса изградње нацио-налног идентитета Срба у деветнаестом веку. Да бисмо ра-светлили природу једног специфичног споменика, понекадје потребно одговорити и на питања шта он није.

1 . н о в е м б а р 2 0 1 6 .

2

Давно изгубљена битка и огроман број погинулих, са чијим телима је победник изразито нехумано поступио, захваљујући моралној снази Синђелићевог поступка и коначном резултату вишевековног сукоба, добила је ново значење – жртвовање које има смисла

ЋЕЛЕ-К

УЛА

ва складиште са муницијом. Том приликом експлозија јеуништила комплетан шанац и Србе и Турке у њему. Премапроценама, у шанцу и приликом несређеног повлачења на-кон експлозије страдало је између три и четири хиљадеустаника. Победа на Чегру и деблокада Ниша отворили суТурцима могућност напредовања долином Мораве.

За потребе објашњења настанка Ћеле-куле важно јеоно што је уследило након битке. Заповедник Ниша Хур-шид-паша најпре је наредио да Срби из околине Ниша свепогинуле са Чегра закопају у јарак. Већ сутрадан, како пре-носи извор, одлуку је променио и наредио да се тела срп-ских устаника ископају и растуре по пољу како би их огло-дали лешинари. Нова одлука није ни стигла бити изврше-на, а већ је уследила коначна – на периферији Ниша треба-ло је сазидати кулу у коју ће бити узидане главе устаника.Шта можемо рећи о поступку Хуршид-паше на основу из-нетих података? Ако је одлука неколико пута мењана, из-градња куле трајала неколико месеци и цео подухват нијепрошао без трошкова, сигурно да није била последица тре-нутног расположења већ осмишљен поступак са јасним ци-љем. Циљ је очигледно био застрашити српско становни-штво и сузбити устанички елан. Но, суровости ту није крај.За потребе зидања куле раји је наметнут посебан порез,српске ћурчије добиле су задатак да лобање уреде за по-

требу зидања, а расписана је и награда од дваде-сет пет гроша за свакога ко донесе српску

главу. Већ крајем лета исте године тазастрашујућа грађевина била

је готова.Ћеле-кула није

одувек била онаквакаквом је данас знамо.

За њен тачан опис најче-шће се узима забелешка

коју је оставио ИсидорСтојановић, први српски ау-

тор који је детаљно забележио изглед куле приликом по-сете Нишу 1846. године. Према његовом опису, то је че-твороугаона грађевина висока „петнаест стопа и четирипалца”. Имала је 56 редова са по 17 глава – укупно 952главе. Кула је била покривена црепом, који је у времеСтојановићеве посете већ био у лошем стању.

Од Џингис-кана до Хуршид-пашеДа би се у потпуности осветлила позадина изградње

такве грађевине, потребно је приказати историју сличнихподухвата у Османском царству, али и знатно пре њега.

Међу номадским народима Азије освајање је подразу-мевало, између осталог, и потребу да се освојена терито-рија на неки начин омеђи и суседно племе упозори да сеод постављеног белега надаље простире туђа земља. Рав-ничарски терен азијских степа условио је да се у ту сврхунајчешће користе разне камене гомиле. Суровост време-на, архаичне религијске представе, које су мало значајапридавале људском животу, те потреба да се потенцијалнипротивник заплаши довеле су до идеје о употреби људскеглаве као камена међаша, путоказа или знака упозорења.

Према хроникама на које се позива Рене Грусо укњизи „Царство степа”, историја подизања кула и пирами-да од људских глава потиче још из времена стварања мон-голске државе. У немогућности да на други начин држе подконтролом становништво освојених територија, Монголису често прибегавали његовом масовном убијању. То је до-вело до нестанка целих племена и народа и створило усло-ве за појаву застрашујућих грађевина. Прва забележенапирамида од лобања потиче из 1221. године и Џингис-ка-новог освајања Персије. Из потребе да задовољи сестринужељу за осветом, изазвану смрћу њеног супруга у некомпоходу, Џингис-кан пред зидине једног од освојених гра-дова гомила одсечене главе побијеног становништва.Праксу застрашивања становништва Монголи су настави-

3

ЋЕЛЕ-К

УЛА

Ипак за даље ширење идеје о кули од лобања каосредству понижавања и застрашивања становништваосвојених подручја најзначајнија је она подигнута накончувене битке код Ангоре 1402. године. Сукоб две исламскедржаве, од којих је једна, Османска, напредујући наконпродора на Балкан покушавала да се стабилизује и од но-мадске творевине прерасте у стабилну државу наликевропским, и друге, Тамерланове, чија је снага почивалауглавном у војном потенцијалу, завршен је поразом Тура-ка, након кога ће уследити вишегодишњи рат међу Бајази-товим синовима. Пораженим Турцима Тимур је желео дапокаже да их не сматра достојним противником, већ их из-једначава са многим од побуњених градова или области чи-ји је пркос лако сузбијао подизањем грађевина од лобања.Тако ће на месту на коме се одиграла битка, недалеко од

данашње Анкаре, подићи кулу ко-ја ће дуго опомињати Турке на

понижавајући пораз.

ли и приликом освајања осталих блискоисточних земаља.Тако је 1258. године приликом заузимања Багдада, у наме-ри да га, након деценијског опирања монголској домина-цији, потпуно уништи као културни, привредни и политич-ки центар и као могуће језгро неког будућег отпора, Хула-гу-кан, Џингис-канов унук, побио скоро целокупно станов-ништво претходно сазидавши кулу од глава најумнијих љу-ди, у то време врло развијеног града, који су пред њега по-слати као преговарачи. Број убијених који се наводи у хро-никама вероватно је претеран, али то не умањује свире-пост освајача која у арапском свету ни до данас није забо-рављена.

Будући да се монголска држава на тлу Азије није мо-гла одржати као творевина трајнијег карактера, монголскиосвајачи након Џингис-кана и његових наследника инси-стирали су на свирепости као мери застрашивања покоре-ног становништва, покушавајући на тај начин да истакнутрајност монголске власти и снаге. Врхунац таквог присту-па достигнут је у време обновљене монголске државе подТамерланом. Привредно и културно инфериорна у односуна суседе, Тимурова држава је као једино средство на рас-полагању имала голу силу, која је производила страх кодстановништва Персије, Отоманског царства, Сирије иЕгипта. Упечатљив начин застраши-вања становништва освојенихподручја био је подизање пира-мида од глава. Скоро по прави-лу такве грађевине ницале суу околини градова који супружили значајан отпормонголским освајачима.Према изворима, које уисторијском приказувеликих азијских осва-јача користи Грусо, од1382. до 1401. годинепирамиде, куле и минаре-ти од одрубљених главаницале су након осваја-ња Хорасана, Кандаха-ра, Исфахана, Делхија,Алепа, Багдада... Ефика-сан начин да се станов-ништво, на периферијицарства коју је тешкоконтролисати, трајнијезаплаши био је подиза-ње сабласних грађе-вина, о којима су гласширили војници, хо-дочасници и трговци.Такве куле постале суикона Тамерлановевладавине.

4

1 . н о в е м б а р 2 0 1 6 .

ЋЕЛЕ-К

УЛА

Осим што је битка код Ангоре утицала на то да дугосвоју историју деле на време пре и после пораза, она је заТурке значила и директан сусрет са свирепим обележјеммоћи победника и немоћи пораженог, који се неће либитида и сами употребе у вековима који су долазили. Осврт наприлике у којима су турски султани или војни заповеднициградили куле од лобања значајан је за разумевање настан-ка нишке Ћеле-куле. Већ Мехмед Фатих, освајач Констан-тинопоља, осетио је потребу да треба да подигне једно та-кво обележје. Након похода у Молдавији 1476. године, чи-ји резултати су били неочекивано лоши, тим пре што је исам султан учествовао у њему, подигнута је кула од лоба-ња погинулих молдавских војника. Срамота због изостанкаочекиване победе, коју није могло донети ни лично султа-ново учешће у походу, морала је бити надокнађена свире-пошћу исказаном на телима мртвих непријатеља.

Његов пример следио је султан Селим Страшни. На-кон победе над мамелучким султанатом, који је три векагосподарио Египтом и Сиријом и био најозбиљнији осман-ски ривал на Блиском истоку, Селим је спровођењем низарепресивних мера намеравао да сузбије сваку могућностобнове утицаја тог некада моћног војног реда на становни-штво освојених подручја. Један од симбола новоустоличе-не моћи Османског царства над Египтом била је и кула одмамелучких лобања подигнута на Нилу 1517. године.

Најбоље документован и чини се најзанимљивији при-мер куле подигнуте од лобања је онај из 1578. године, ве-

зан за један од многих турско-персијских ратова. Оњеном настанку нас, у биографском приказу Мех-меда Соколовића, обавештава Радован Самарџић.Увучени у борбу на неприступачном терену Тур-ци ће из једне од битака са почетка рата, вођеног

од 1578. до 1603. године, изаћи као победници,али са толиким губицима да никаквом слављу није би-ло места. Да би раширио страх међу становништвомпограничне области, која је била често поприштетурско-персијских сукоба, командант османске екс-педиције Кара-Мустафа паша Соколовић одлучио сеза подизање куле од око пет хиљада глава погину-лих персијских војника. Милан Ранђеловић у тексту„Ћеле-куле у војној традицији туранских народа”износи претпоставку да је Кара-Мустафа, као једанод образованијих великодостојника свог времена,био задужен и за васпитање и образовање осман-ских принчева, знао за свирепо монголско посту-пање приликом освајања Персије и да његовоопредељење за подизање такве куле можемо при-писати намери да код Персијанаца пробуди дав-нашњи страх, а османску војску прикаже као опа-сност равну некадашњим монголским освајачи-ма, о којима је међу становништвом Персије би-ло живо предање. О тој кули од лобања, као исвим претходно поменутим, знамо искључиво излитературе, ниједна није сачувана.

Шта је заједничко нишкој Ћеле-кули и осталим слич-ним грађевинама које су подигли Турци? Нису куле од ло-бања подизане ни после сваке победе ни у свакој освојенојземљи. Имали су Турци и већих победа од оне на Чегру иважнијих војсковођа од Хуршид-паше. Упоређењем описа-них случајева можемо рећи да је свака подигнута после те-шке и скупо плаћене битке, у ситуацији у којој коначни ис-ход похода није био тако известан, а потреба за застраши-вањем становништва као потенцијалног непријатеља вели-ка. Латентна функција куле могла је бити подизање мораласопствене војске пољуљаног великим губицима. Ипак, има-ли су Турци много таквих похода за неколико векова доми-нације на тромеђи континената. Очигледно, био је потре-бан и заповедник посебног менталног склопа спреман данареди тако нешто. Ћеле-кула је у том смислу служила каоречита легитимација личног успеха амбициозног поједин-ца у тренутку у коме тај успех није био тако известан.

Различите перспективе: Срби, Турци, АлбанциУ времену од изградње 1809. па све до ослобођења

Ниша од Турака 1878. године Ћеле-кула је, може се рећи,била споменик у настајању. Подигнута са намером да за-

5

Нису само Срби и поданици Отоманског царстваимали прилику да се сусретну са Ћеле-кулом, успоставеоднос према њој и пренесу свој утисак другима. Као штосу у Тамерланово време трговци и ходочасници прено-сили приче о застрашујућим грађевинама које је он по-дизао, тако су и западноевропски путописци преносилипричу о нишкој Ћеле-кули по слободним европским зе-мљама. Опис куле и објашњење њеног настанка служи-ли су као најбољи пример антицивилизацијског каракте-ра Отоманског царства. Први и вероватно најдирљивијистрани запис о њој потиче из 1833. године, када је фран-цуски песник Алфонс де Ламартин на повратку са Бли-ског истока посетио Ниш. Описујући неочекивани су-срет са кулом он пише: „Та равница била је поље смртитих племенитих устаника, а споменик њихова гробница.Поздравих погледом и срцем земне остатке тих јунакачије су одрубљене главе постале међе независности њи-хове отаџбине. Србија у коју смо улазили, сада је сло-бодна, а из куле Срба изгинулих за своју земљу планин-ски ветар је измамљивао песму слободе и славе! И Нишће ускоро бити у њиховим рукама. Нека чувају овај спо-меник! Он ће учити њихову децу колико вреди незави-сност једног народа, показујући им коју су цену њиховиочеви за њу платили.” Одрастао у револуционарној и На-полеоновој Француској, Ламартин је био свестан знача-ја споменика за креирање колективног памћења. Петна-ест година пре откривања првог споменика у Србији искоро пола века пре ослобођења Ниша, он је био потпу-но свестан значаја који Ћеле-кула може имати за изград-њу националног идентитета у ослобођеној Србији.

НЕКА ЧУВАЈУ ОВАЈ СПОМЕНИК!

ЋЕЛЕ-К

УЛА

6

ЋЕЛЕ-К

УЛА

плаши и од побуне одврати српско становништво, она је умеђувремену постала много више. Очекивано, та архитек-тонски скромна, али симболички врло снажна грађевинаимала је различит значај за православно српско и мусли-манско становништво не само Ниша него и овог дела Бал-кана.

Шта су Срби могли видети гледајући кулу? Најпре знакједног значајног војничког пораза. Пораза који је значионеуспех у покушају ослобађања Ниша, а посматрано у ши-рем контексту био је значајан за исход Првог српскогустанка у целини. Но, немогућност да се поразу гледа у очина тако директан начин брзо је у први план изнела разлогекоји пажњу скрећу на појединачно и субјективно, чинећиреалност подношљивијом. Реч је, наравно, о неслози и из-даји. Тако историчар Живан Живановић, описујући Ћеле--кулу, даје своје виђење њеног значаја за Србе: „А Србинкад поред Ћеле-куле прође, треба капу да скине и да се па-мети научи: да смо ми Срби често имали најмање оногашто нам је највише требало, а то је – Слога. Иако је Ћеле--кула споменик српскога јунаштва, он је за ону другу поло-вину – споменик српске неслоге!... И вечно ће проклетство

остати на војводи Милоју Петровићу или ма ком другомкривцу који је на пушкомет са осталима гледао... и нијехтео да сиће, нити је војсци дао да брат брата брани.” Укњизи „Живот и дела великога Ђорђа Петровића Карађор-ђа” Константин Ненадовић, окривљујући једнако и МилојаПетровића и Петра Добрњца, потпуно у народном духу пи-ше: „Но било како му драго обојица гледајући своју браћукако јуначки гину и не притећи им у помоћ... они су криви.Па зато заслужили су презрење, а и божија казна доцнијестигла је обојицу.” Предање, преточено у понеку писануреч, добило је коначан облик. Поред архинепријатеља, жр-тава и јунака, народ је именовао кривце и издајнике. Пози-тивна страна споменика, јуначко саможртвовање војводеСтевана Синђелића и ресавских устаника, могла је избитиу први план. Срби у кулу почињу гледати са пијететом.

У почетку, међутим, није било сасвим тако. Немогућ-ност да се антиципира значај који ће кула добити у будућ-ности, недостатак било каквог искуства везаног за споме-нике и споменичку културу и празноверје великог дела не-писменог и непросвећеног становништва допринели су даод првобитног изгледа грађевине не остане много. Осећа-

7

У Цркви Светог Павла у Лондону 1916. обележен је Ви-довдан. Том приликом владика Николај Велимировић обра-тио се најугледнијим Британцима у намери да додатно побу-ди пажњу присутних на страдање Србије, која је у том тре-нутку била окупирана, а краљ, влада, институције и остацивојске на територији друге земље. У свом говору Велимиро-вић је Ћеле-кулу употребио као симбол вишевековног жр-твовања Срба на бранику европских вредности, дајући јој натај начин значај који превазилази један устанички бој и од-нос српског становништва према кули од времена подизањадо 1916. године. Тај говор може се сматрати врхунцем у про-цесу осмишљавања значења Ћеле-куле. Владика је том при-ликом рекао:

„Господo и пријатељи!Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде

ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на не-бо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему,сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. За-хвалан сам лорду архиепископу кентерберијском, који ми јеомогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916.године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред њего-вим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијимЕнглезима могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи!Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанстве-

ни храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видиода је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеногиз разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видеосам да је саграђен од гранита и мермера, које су испиралиталаси стотине мора и океана. И да је украшен златом и дра-гим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе иАзије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у јед-но од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале зе-мље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, ивреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у срп-ском граду Нишу и зове се Ћеле-кула. Тај храм је сазиданод лобања и костију мог народа. Народа који пет вековастоји као стамена брана Азијатском мору, на јужној капијиЕвропе. А кад би све лобање и кости биле узидане могао бисе подићи храм триста метара висок, толико широк и дуга-чак, и сваки Србин би данас могао подићи руку и показати.Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комши-је, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и ко-стима својим брани Европу да би она живела срећно. Мисмо тупили нашим костима Турске сабље и обарали дивљехорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И тоне за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва онастолећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва онабела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформа-цију вере, реформацију науке, реформацију политике, ре-формацију рада, реформацију целокупног живота. Речју.Kада је Европа вршила смело кориговање и Богова и људииз прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште,телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смосе клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чи-стилиште. И другом речју. Док је Европа постајала Евро-пом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда,дивље трње око питоме руже.

На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са сво-јом храбром војском, стао је на Kосову Пољу, на браникХришћанске Европе, и дао живот за одбрану Хришћанскекултуре. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Да-нас их је десет пута мање. Где су? Изгинули, бранећи Евро-пу. Сада је време да Европа Србији врати тај дуг!”

ВИДОВДАН У ЛОНДОНУ

ЋЕЛЕ-К

УЛА

8

ЋЕЛЕ-К

УЛА

јући потребу да сахране остатке погинулих ратника Србису кришом, у тамним ноћима, ризикујући бес Турака којису кулу чували, вадили и односили лобање из грађевине.Неки пролазници и путници узимали су зубе или деловекости као амајлију, верујући да чувају живот и здравље идоносе срећу. Није Ћеле-кула била једина жртва оновре-меног сујеверја. Однос према њој био је само део ширеслике. Како преноси Иван Јанковић, пишући о историјисмртне казне у Србији, у делу земље који је Другим срп-ским устанком био ослобођен и у коме су српске властиспроводиле правду, маса народа стицала се на губилиштапокушавајући да од погубљеног осуђеника отргне макартканину која је удове штитила од тешких и неудобних око-ва. Постоје и сведочанства, која нам преноси историчаркарелигије Радмила Радић, да је старо Ташмајданско гробљеу Београду морало бити ограђивано и чувано да би се спре-чило ископавање костију које су појединци користили завраџбине. Проћи ће деценије док народ не стекне свест опотреби поштовања мртвог тела и гроба.

Како је време одмицало, а свест о потреби коначногослобођења од Турака бивала све јача, тако је и тада већруинирана кула добијала ново значење. За Ћеле-кулу сетада већ чуло у свим крајевима које су насељавали Срби.Постала је место које су људи желели да обиђу и виде.Постала је место својеврсног ходочашћа за које су се,нарочито међу нишким Србима, везивали мистични до-гађаји који су указивали на колективно расположење угодинама које су претходиле српско-турском рату. Такосе међу српским народом у том периоду проносио гласда се пред кулом свако ујутро или предвече може видетистарац са гуслама. Повезујући гуслара као симбол чува-ња и преношења идеализоване слике прошлости са не-сахрањеним остацима изгинулих устаника, колективнасвест сместила је бој на Чегру у народну митологију, да-јући му судбински значај. Низ сличних прича водио је уистом правцу. Кости јунака, не први пут и не само у Ср-бији, постале су залог будућих победа. Знајући да грани-ца иза које Срби сами уређују свој живот није далеко иосећајући да се на коначно ослобођење Ниша и ЈужнеСрбије неће још дуго чекати, Срби почињу гледати наЋеле-кулу очима будућег победника, приписујући јој пр-ве обрисе једног од култних места нације. Тај процес би-ће доведен до краја тек успостављањем српске државневласти над Нишом.

Као што је била позната међу српским и осталимправославним становништвом много даље од Ниша, Ће-ле-кула је на посебан начин доживљавана и међу мусли-манским становништвом балканског дела Отоманскогцарства. Иако нема турских докумената о тој грађевини,путописци који су током деветнаестог века посетилиНиш преносе нам да је нишко муслиманско становни-штво кулу доживљавало као својеврстан знак надмоћинад хришћанском рајом. Добар пример таквог односа бе-лежи Алфонс де Ламартин приликом посете том граду.Покушавајући да нешто више сазна о грађевини са ка-квом се срео први пут, објашњење је потражио од тур-ских коњаника који су пратили његов караван на улазу уград. Речено му је да је у кулу узидано петнаест хиљадаглава побуњеника из последње српске буне. Такво очи-

9

ЋЕЛЕ-К

УЛА

достојним чињеницама, они указују на јаку религијскукомпоненту у односу становништва према њему. Учесни-цима боја, коме се приписује карактер светог, обећавасе надземаљска награда.

Ко је Зећир кога песма спомиње? То је Зећир Курта издреничког села Лауша, племенски барјактар. Његове врли-не су у предању постале надљудске, својствене безмаломитском бићу:

„Зећир са перчином разбарушеним Целом шанцу прави сенку.”

или нешто даље у песми:„Као Зећир не постоји,

Као кандило жари му се тело.”Таквом јунаку, који је како песма каже „први у орди-

ји”, чак и љути непријатељ одаје признање:

1 . н о в е м б а р 2 0 1 6 .

10

гледно претеривање говори да је већ тада међу Турцимакула имала статус обележја велике победе.

Потреба за таквим моралним бедемом постајала јесве актуелнија што је био ближи неминовни рат за осло-бођење Јужне Србије. Империја у опадању, називана уто време „болесник на Босфору”, упркос покушајима мо-дернизације тешко да се могла одупрети догађајима којису предстојали, а њено становништво је то свакако мо-гло да осети. Будући да је одолевала времену и да су селокални Турци са њом саживели, уместо места које вре-ди заобилазити, кула је постепено постала саставни деошире амбијенталне целине. Током 1860. поред ње је по-дигнута чесма, а неколико година касније и конак у комесу дочекивани турски великодостојници приликом посе-те граду. Нешто касније недалеко од куле подигнута јевојна болница, коју је након ослобођења Ниша користи-ла и српска војска. Можда је локалној администрацијипосрнуле империје импоновало постојање једног таквогзнамења?

Како наводи Феликс Каниц, који је од 1860. до 1897.године неколико пута посетио Ниш и оставио значајнезаписе о настанку, изгледу и стању Ћеле-куле, неки ху-манији турски управници тог града били су вољни да јеуклоне, али из страха од реакције „нишке муслиманскесветине” нису исказали ту врсту пажње према хришћан-ском становништву. Према мишљењу историчара Мила-на Милићевића, управо постојање Ћеле-куле учиниће даиначе дубок јаз између српског и муслиманског станов-ништва Ниша остане непревазиђен до ослобођења.

Историјски извори и народно предање, које је ВукКараџић сачувао од заборава у епским песмама које језаписао, преносе нам податке о учешћу арбанашких пле-мена у бојевима против устаника, па тако и у боју на Де-лиграду, који је уследио након боја на Каменици односноЧегру. Из песме „Бој на Делиграду” види се да су у редо-вима турске војске учествовале и бројне арбанашке ор-дије под командом племенских старешина. Исте трупеучествовале су, разуме се, и у боју на Чегру.

Занимљив приказ боја и учешћа арбанашких ратни-ка из Дренице у њему даје нам песма „Kul la kre nash”, ко-ја је забележена у Клини 1934. године. Песмом посвеће-ној учешћу и страдању једног албанског ратника народ-но предање бележи и настанак Ћеле-куле. Епска песма,као продукт колективне свести, може се узети као изворза разумевање односа албанског муслиманског станов-ништва према боју и свом учешћу у њему, али и дожи-вљаја Ћеле-куле. Песма говори следеће:

„Од Прокупља до НишаПуно нам је поље дервиша

Дервиши клањају Молитве не прекидајуЗећир Кутра вришти:

Удри царе и Мухамеде,Удрите царски синови,

Јер нам се отворише врата раја!”У стиховима се јасно показује да се боју даје верски

карактер. Без обзира на то да ли су засновани на веро-

ЋЕЛЕ-К

УЛА

„Карађорђе шаље глас:У седам логора ко је први?Зећир Курта барјактар!”

Не описујући детаљније смрт јунака, могуће због то-га што је погинуо у експлозији на Чегру, стихови кажу:

„Начинимо Зећиров гроб турбе,А од глава ђаурских!”

Необичан јунак за смрт на бојном пољу, дакле, за-служује и несвакидашњи споменик. На тај начин народ-но предање даје оправдање подизању Ћеле-куле, пре-тварајући је у надгробни споменик посвећен једном јуна-ку и његовој заслуженој војничкој слави.

Ћеле-кула као место сећања – од рушевине до цркве

Турци кулу нису срушили, али последњих деценијауправљања Нишом нису ни улагали у њено одржавање, такода је грађевина с временом пропадала. Лобање су упркосзабрани полако одношене. Кула се на крају урушила и от-прилике онаква каквом је данас знамо, дочекала ослобође-ње Ниша од Турака 1878. године. Тада почиње њен нови жи-вот. Нове друштвено-политичке околности у којима се на-шао ослобођени Ниш диктирале су развој новог поимањаЋеле-куле. Наравно, ново гледање на необичну грађевинубило је првенствено српско, јер је падом Ниша за Турке од-једном и неповратно изгубљен хоризонт на коме су били ипобеда на Чегру и застрашујућа грађевина подигнута са на-мером да застраши устанички расположене Србе.

Одмах по ослобођењу Ниша, 11. јануара 1878, кнез Ми-лан је, како је записао Феликс Каниц, одјахао до Ћеле-кулеи пред њом се помолио за покој душа изгинулих устаника.Осмишљеним поступком владара, који није могао остати не-примећен, кула је већ првог дана слободе почела да добијанови смисао, који се, истина, латентно развијао током по-следњих деценија турске владавине. Ако су нишки Срби дотада кришом испољавали дивљење према сенима погинулихустаника и тихо негодовали против лажне слике о сопстве-ној снази коју су у тој грађевини видели локални Турци, кнезје својим првим поступком по уласку у град преокренуо сли-ку стварности и ставио и Турцима и Србима до знања чијевиђење куле је од тог дана постало меродавно. Будући да једржава та која има снагу да утиче на избор садржаја из про-шлости који ће бити део колективног памћења и намеће кри-теријуме према којима ће се ти садржаји тумачити, било јелако претпоставити да ће се у новој држави Хуршид-пашинпоступак сматрати варварским, а Срби ће се кули од тад панадаље јавно клањати исказујући поштовање жртви устани-ка. Ту није било места никаквом компромису с обзиром нато да је у виђењу Ћеле-куле садржана слика прошлости којује нова власт наметала на тек ослобођеним територијама.

Наравно, за сваки значајнији корак у правцу прекомпо-новања значења турске грађевине у српски споменик кори-шћене су годишњице боја на Чегру. Већ је прва искоришће-на за увођење куле у национални култ. У присуству кнезаодржан је свечани помен, а почело је уређење простора ококуле. Тек ослобођене територије морале су што пре да будуи на симболичком нивоу уведене у нову националну државу.По ослобођењу јужних крајева младој српској држави био јепотребан белег који ће те крајеве легитимисати као самоњене, а становништву ослобођених области показати да по-седује нешто што цело српство види као достојно дивљења.Регионалне, историјске и културолошке разлике су путемснажног симбола морале да буду избрисане.

Међутим, није било лако ту атипичну грађевину сврста-ти међу споменике, тим пре што је споменичка култура текбила у зачетку и кретала се у простору између сакралног исекуларног. Било је потребно време да се пронађе компро-мисно решење између хришћанске и људске потребе за до-стојним сахрањивањем земних остатака оних који су поги-нули као устаници и потребе да се очува објекат који је, иа-

11

ЋЕЛЕ-К

УЛА

жавнике и заслужне појединце из области науке и културе,подигнут је један сакрални објекат другачији од других, акоји се истовремено ничим не уклапа у европску споменич-ку културу тог доба. Разлог због кога је сакрално превагнулонад секуларним у деценију и по дугом процесу уобличавањатог места сећања може се тражити у чињеници да управоземни остаци ратника Ћеле-кулу чине оним што јесте, дајујој симболичку снагу, аутентичност и буде знатижељу кодпосетиоца, било да је Србин или странац. Утапање грађеви-не у спомен-цркву био је једини начин да се истовременоуваже и хришћанска потреба за сахрањивањем и национал-на потреба за очувањем споменика у затеченом облику.

То што је Ћеле-кула као споменик и место сећања уоб-личена скоро читав век након боја на Чегру омогућило је дасе тежиште емотивног односа према њој од самог почеткапремести са непријатне чињенице смрти великог броја љу-ди на однос према идеји за коју су животи жртвовани. Сваканаредна годишњица значиће даље померање у том правцу.Као споменик чији је корен битка из прошлости и овај јеомогућавао да се зависно од актуелних политичких приликапрославама годишњице, а нарочито оним јубиларним, дâ ма-ње или више наглашен војнички карактер.

О томе како је могуће једно место сећања ставити уконтекст вековне борбе за слободу, сведочи обележавање

ко по пореклу турски, већ постао предмет националног по-штовања. На том путу било је и погрешних потеза. Једни за-писи говоре да су лобање нађене у кули у тренутку ослобо-ђења извађене, освештане и достојно сахрањене. Према за-пису Живана Живановића, који је кулу посетио 1882. годи-не, стоји: „Ниједне главе више нема на кули”. Да ли је некосахрањене лобање враћао у грађевину или су у њу узиђива-не оне из горњег дела који се урушио и пао у унутрашњост,сада није ни важно. Очигледно је да је и након ослобођењаНиша број лобања варирао, што се може посматрати каопоследица несналажења и неодлучности у поступању са за-теченом грађевином.

Оно што је сигурно јесте да се од почетка назирао пра-вац у коме ће се кретати однос према Ћеле-кули у новимоколностима. Грађевина је убрзо по ослобођењу наткриве-на како би било спречено њено даље пропадање, што гово-ри о јасној намери да буде сачувана, а на крову заштитнедрвене конструкције истакнут је крст, чиме је наглашен са-крални карактер који је у том тренутку приписиван Ћеле-ку-ли. Тако је 1892. освештан темељ за цркву која је требало данаткрије трошну грађевину. Уз бројне новчане прилоге цр-ква је изграђена након две године по пројекту архитекте Ди-митрија Лека. У времену у коме су широм Србије ницалиспоменици који су, следећи европске узоре, величали др-

1 . н о в е м б а р 2 0 1 6 .

12

ЋЕЛЕ-К

УЛА130 година од боја на Чегру, које је почело свечаним скупом

1938. и трајало путем разних манифестација годину дана.На великом скупу испред Ћеле-куле говор, пун верског и на-ционалног набоја, одржао је епископ нишки Јован који је ре-као: „Сад већ улазимо у 130. годину од како је Стеван Син-ђелић са својим друговима на Чегру јуначки погинуо за крстчасни и слободу златну. Они јуначки погибоше. Турци каопобедиоци понова овладаше српским земљама и од јунач-ких глава сазидаше ову Ћеле-кулу. Али помен и величинаСветог Саве нису умањени спаљивањем његовог светог Те-ла него где је трунка пепела му пала ту је нова љубав у родузасијала. Тако се после јуначке погибије Стевана Синђелићаи његових другова, после првог српског устанка и јуначкеборбе под вождом Карађорђем још више осећало дејствонеумрлих српских хероја, све више појачавала љубав заослобођење, јачао дух пожртвовања и самопоуздања.” По-редећи Ћеле-кулу са библијским бунаром, кога је у пустињинедалеко од Јерусалима праотац Јевреја Јаков подигао сво-јим синовима, унуцима и целом Израиљу, а на коме су се то-ком векова осим Јевреја напајали и сви путници, па и самХрист, епископ даље каже: „ ...Такав задатак као Јаковљевбунар поред друма имала је Ћеле кула... Ту су навраћалии налазили духовног окрепљења и знани и незнани. Ту сусвраћали, као на изворе хладне воде, странци и дивили

се турском варварству а српској храбрости, јунаштву,патриотизму и пожртвовању. Ту су навраћали наши вој-ници и војсковође, наши научници и ученици ту су каона извору хладне воде напајали душе своје храброшћу,јунаштвом и патриотизмом....” Овај говор је добар при-мер како једно место сећања које обилује симболичкомснагом омогућава да се у исти контекст ставе актуелнитренутак, борбе и страдања из ближе и даље прошло-сти и непролазни библијски мотиви.

Што време више одмиче чини се да симболички капа-цитет једног тако осмишљеног места сећања постаје свевећи. Повезивањем верског објекта, остатака турске кулеупозорења и народног памћења једног историјског догађа-ја уоквирен је садржај који далеко у будућности треба дабуде темељ обликовања националне свести и сталног одр-жавања емотивног набоја у односу према властитој про-шлости. Поштовање које је исказивано према страдалимустаницима сада се у свести народа могло обликовати крозпризму недавне победе над Турцима. Давно изгубљена бит-ка и огроман број погинулих, са чијим телима је победникизразито нехумано поступио, захваљујући моралној сназиСинђелићевог поступка и коначном резултату вишевеков-ног сукоба, добили су ново значење – жртвовање које имасмисла. Страдање устаника више нико није могао дожи-вљавати као узалудно. Оно у новом контексту и те како имасмисао као залог те и будућих победа. Синђелићев посту-пак у колективној свести постаје чин достојан дивљења,избор у који се не сумња и путоказ за пожељно поступањеу свакој сличној ситуацији. У овако осмишљеном гледањуна прошлост одрастаће будуће генерације. О снази овеслике у колективном памћењу говори то да и је у свим ра-товима који су уследили могао да се пронађе мање или ви-ше сличан пример јунаштва и жртвовања.

Црква као споменикТо што је над њом саграђена црква обавезује нас да

Ћеле-кулу више не посматрамо као остатак некадашњетурске упозоравајуће грађевине. Оно што треба посматра-ти је и црква која чува земне остатке ратника. То је саданеодвојива целина. Спомен-црква је нарочита врста спо-меника, карактеристична углавном за православне култу-ре. Кости погинулих, полагањем у крипту у оквиру цркве,постају својеврсне реликвије добијајући безмало светачкикарактер. Одајући на тај начин поштовање погинулима, на-ција, у којој је и поред могуће одвојености цркве од држа-ве верско опредељење снажна национална одредница, са-крализује саму себе и вредности на којима почива, а жртвеположене за национални интерес у јавности добијају све-тачки ореол. То не мора нужно бити црква у којој су поло-жени земни остаци војника попут оних на Зејтинлику или уЛазаревцу. Саме жртве, познате или непознате, са својимконкретним судбинама овде су у другом плану у односу наидеју коју нација сакрализује клањајући се жртвама. Овакоизграђен однос према жртвама омогућава да чак и невинопострадале цивилне жртве постхумно постану судионикрата. Чак и пасиван отпор пружен непријатељу може дабуде довољно снажан носилац патриотских осећања у бу-дућности.

13

кренути од мотива који су подстакли настанак тих нео-бичних творевина.

Ко их је и зашто подигао? Чије кости украшавају цр-кве које опседају туристи? У једном броју случајева радисе о скелетима давно умрлих монаха који су живели у веко-вима старим манастирима. Потреба да се на најбољи на-чин искористи скучени манастирски простор условила јепреношење костију из гробља у костурнице. У томе нема

1 . н о в е м б а р 2 0 1 6 .

14

Какво је место цркве над Ћеле-кулом међу осталимцрквама које су подигнуте да би чувале кости погинулих.Међу многим црквама које чувају кости погинулих у рато-вима она је свакако јединствена, јер је временски и симбо-лички млађа од куле. Може се рећи да је из куле израсла.Осим што су кости погинулих централни детаљ цркве и зау-зимају средишњи простор у њеној унутрашњости, она се оддругих разликује и по томе што је асимиловала један обје-кат који је подигао некадашњи непријатељ у сасвим друга-чију сврху.

Та црква је барем на просторима насељеним Србимајединствена и не знамо за сличну на Балкану. Њена необич-ност допринела је да се често без озбиљних разлога сврста-ва међу такозване „цркве од костију”. Многи европски гра-дови као једну од својих знаменитости или чак туристичкихатракција представљају цркве или капеле у којима можемовидети мноштво костију, лобања или комплетних скелета.Таквих цркава има у Италији, Португалу, Чешкој, Аустрији,Немачкој... У прилици смо да у медијима сазнамо да неко иЋеле-кулу убраја међу такве објекте. Може ли се црква из-грађена над Ћеле-кулом са њима упоредити и међу њихсврстати? Да би се дао одговор на питање, потребно је

ЋЕЛЕ-К

УЛА

ништа необично. Ко је посетио Хиландар имао је приликуда види исти приступ, наравно без намере да се од тогаправи атракција. Други случајеви обухватају скелете издавно затворених гробаља, која су због ширења градоваморала бити уклоњена. Ни ту ништа није необично. Свакиград пре или касније има потребу да простор напуштеноггробља корисније употреби. Али откуд потреба да се тискелети употребе за украшавање унутрашњости цркве,прављење олтара, лустера, геометријских облика, исписи-вање религијских порука... Одговор лежи у средњовеков-ном феномену названом „Me men to mo ri!”.

Предмодерну Европу због честих ратова, епидемија,слабе или никакве здравствене заштите и лоших условаживота карактерисала је стална суоченост са смрћу. Веру-јући човек средњег века се са њом суочавао лакше негомодерни, а његова чврста вера опомињала га је да у овомживоту мора да води рачуна о својој посмртној судбини.Сазнање да смо сви смртни без обзира на старост, пол идруштвени статус и веровање да ће чињење током животаопределити човеков статус после смрти сажета су у мак-симу која опомиње – „Me men to mo ri!” – „Сети се смрти!”.Иза ове максиме која се у европској култури дуго одржава-ла остали су значајни трагови у фолклору и уметности, на-рочито сликарству. Потреба да се вернику укаже на њего-ву смртност и неизбежност суда после смрти и истовреме-на жеља да се остаци одавно мртвих на неки начин сачува-ју родила је и необичне цркве и капеле украшене костимаи лобањама. Све су оне опомињале: „Me men to mo ri!”. У са-временом друштву, у коме људи немају слуха за ову врстуопомене, оне су пре свега туристичка атракција.

Једна међу њима се ипак по нечему издваја. То је Злат-на капела при Цркви Свете Урсуле у Келну, иза које стојизанимљиво предање које осталим „црквама од костију” не-достаје. Према предању ранохришћанску мученицу прин-цезу Урсулу убили су Хуни, заједно са њених једанаест пра-тиља, негде у близини данашњег Келна. Било је то у другојполовини четвртог века. Како обично бива, предање је бројубијених девојака увећало на целих једанаест хиљада. Њи-ховим костима је, како се дуго веровало, украшена Златнакапела при цркви посвећеној Светој Урсули. То је цркви да-вало велику симболичку снагу. Модерним истраживањемустановљено је да је број скелета ипак много мањи од за-мишљених једанаест хиљада и да нису сви женски. Прет-поставља се, основано, да су кости извађене из гробља ко-је је откривено приликом изградње цркве и употребљене

ЋЕЛЕ-К

УЛА

по рецепту „Me men to mo ri!”. То место данас није место хо-дочашћа нити неког посебног националног култа. Ако је упрошлости и било поштовано, данас се може рећи да јенајпре само једна од туристичких атракција Келна.

Јасно је да се „цркве од костију” па ни Златна капела,иако рекло би се најаутентичнија међу њима, не могу упо-ређивати са црквом која наткрива Ћеле-кулу. У време у ко-ме је Ћеле-кула добијала своје значење и коначан облик уЕвропи, па тиме и у православној Србији, није било местаза творевине чија је основна намена опомена „Сети се смр-ти!”. Мотив градитеља цркве био је очување куле и изград-ња једног места сећања. Иако јесте необична и занимљиваона за Србе није туристичка атракција. У основи цркве јеЋеле-кула, која је својим настанком и интерпретацијом чи-ни аутентичном и неупоредивом. У том смислу „црквамаод костију” недостаје управо оно што Ћеле-кула даје сво-јој цркви – јасно порекло и значај онога што чувају, аутен-тични догађаји на којима почивају и снажно колективнопамћење на коме је изграђен национални култ.

У неким текстовима који обрађују тематику настанкаЋеле-куле и процес преобликовања значења кроз који јепрошла након ослобођења Јужне Србије, може се срестиизраз „антиспоменик”. Шта је антиспоменик и да ли Ћеле--кула спада у ту категорију? Да ли је то била у време турскевласти? Да ли њена форма, атипична за оно што иначе сма-трамо спомеником, чини да се она може сматрати анти-спомеником?

Одгонетнимо најпре шта је антиспоменик. Његовапојава везује се за постмодерни покушај довођења у пи-тање монолитног гледања на прошлост, било на глобал-ном или на националном нивоу. Док класичним спомени-ком нација слави несумњиви сјај властитих победа, исти-че невиност властитих жртава и уверава у бесмртностнације, намена антиспоменика је да провокацијом дове-де до размишљања. Он баца критичко светло на власти-ту прошлост. Говори о могућој кривици и покајању. Ти-пичан пример антиспоменика, којих иначе нема много,јесте онај посвећен убијеним Јеврејима Европе, подигнуту Берлину 2005. године. Подигла га је на јавној површи-ни немачка држава.

Посматрана из српске визуре, од када је Ниш деосрпске државе, Ћеле-кула је типичан споменик власти-тим жртвама палим у борби за слободу. Без обзира на тошто се ради о остацима турске грађевине подигнуте садругим циљем, Ћеле-кула посматрана из српског угла не

може бити антиспоменик. Онаје, очувањем остатака турскеграђевине и изградњом црквенад њима, постала српски на-ционални споменик који се да-нас тако и доживљава.

Ћеле-кула данасЗнајући са којим циљем је

подигнута, Ћеле-кула се из тур-ске визуре уопште не можесматрати спомеником, тим прешто исламска култура оног до-

15

ЋЕЛЕ-К

УЛА

ба није дозвољавала подизање споменика. Ако је код локалних Туракабудила веру у снагу сопствене државе и подсећала на сјај некадашњихпобеда, то јој је ипак била непланирана, латентна функција. Будући даније подигнута у част српских жртава, него као опомена живим Срби-ма, она ни из турског угла гледања не може бити антиспоменик. Накрају, деветнаести век и није био време подизања антиспоменика.

Колико је снажан мобилизаторски потенцијал Ћеле-куле говори ито да од ослобођења Ниша до данас ниједна власт која је рачунала надуговечност није пропустила прилику да, уређујући на овај или онај на-чин спомен-цркву и простор ње, истакне своју приврженост ономе штоона представља.

Данас је у Ћеле-кули очувано 59 лобања, од којих је једна издвоје-на на самосталан пиједестал и симболично представља војводу Стева-на Синђелића. Ангажовањем установа културе стручно је заштићена, апростор око цркве стално се уређује и одржава. Кула унутар црквеодвојена је провидним стакленим зидом, што побољшава њену зашти-ту, а црква у којој се налази обновљена је 1989. године. Решењем Заво-да за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Репу-блике Србије из 1948. године стављена је под заштиту државе, а 1979.проглашена је културним добром од изузетног значаја. ƒ

16

1 . н о в е м б а р 2 0 1 6 .