UNIVERZITET EDUCONSFAKULTET ZA USLUŽNI BIZNIS

Sremska Kamenica

Živić JelenaUPRAVLJANJE ZNANJEM KAO FAKTOR PROMENA U SVETU

seminarski rad

Predmetni nastavnik:Prof.dr. Nešić Milan

2011.god.

UVOD

Globalizacija je proces koji menja svet i igra glavnu ulogu u ukupnom svetskom razvoju. Nastao je kao rezultat revolucije u informacionoj tehnologiji i telekomunikacijama. Upravo globalna konkurencija i brzina promena ističu značaj ljudskog kapitala i sposobnost brze implementacije istog, kao jedini siguran izvor trajne prednosti. Ako bismo izabrali jedan pojam koji simbolizuje duh globalnog poretka i značajan faktor promena u svetu to bi bio pojam znanja, sila koja pokreće nevidljive konce našeg svakodnevnog života. Živimo u vremenu kada ono postaje osnovni kapital, ali i glavni aktivator razvoja savremene ekonomije sa surovim tržišnim uslovima.

Oštra konkurencija na globalnom tržištu primorava na odbacivanje tradicionalnih načina poslovanja i stvaranje okoline koja podstiče ljude na razmenu ideja i stvaranju poslovne kulture koja se zasniva na znanju. Moderne organizacije transformišu se u kreatore znanja, zaposleni u radnike znanja, a upravljanje znanjem postaje osnovni organizacioni okvir savremenog poslovanja. Upravljanje znanjem se odnosi na sve procese koji pomažu kompanijama, da se prilagode, adaptiraju brzom ritmu života i prežive promene u okruženju. Ali se njegov značaj ne završava na nivou kompanija. Alvin i Hajdi Tofler napisali su za Njujork Tajms u jednom članku: “Nacija će nestati, znanje će pobediti“, pri čemu misle na nastupajuće doba znanja, koje zamenjuje industrijsko doba. Živimo u vremenu sve bržih, nepredvidljivih promena i tehnološki, tržišno,ekonomski ili pak politički, kada upotreba znanja zastareva za svega nekoliko godina, u takvim uslovima ima smisla samo ako firme ovladaju sposobnošću stvaranja i primene novog znanja. Globalni faktori utiču na ubrzane promene ali se upravljanje znanjem pogrešno poredi sa tehnologijom, što ugrožava znanje i čini da njegovi ključni faktori izgube na značaju zarad softvera i kablova.

O pojmu znanja, njegovom upravljanju i inteligenciji svi imaju svoje mišljenje i skup svojih definicija. To je zaista top tema u svetu od „običnih ljudi“ do naučnika .Neosporno je da se radi o nematerijalnom resursu, koje iako neopipljivo može da se skuplja, skladišti i prenosi kroz medije a ne tehnologija koja se besomučno proizvodi u proizvodnim linijama,već način kako je mudro iskoristiti.

DEFINICIJA ZNANJA

Studija o ljudskom znanju je bila centralni deo razmatranja još od vremena starih Grka. Klasična definicija glasi da je to proizvod ljudske refleksije i iskustava. Sastav znanja su koncepti, činjenice, pravila, teorije... Polazeći od informacija kao glavnog faktora za njegovo konstituisanje, upravljanje njim se može definisati kao sistematski proces traženja, selektovanja, destilisanja i prezentovanja informacija na način koji poboljšava razumevanje zaposlenih u specifičnim područjima interesovanja. Specifične aktivnosti u okviru upravljanja znanjem pomažu fokusiranje organizacija na sticanje, čuvanje i iskorišćavanje istog.

KLASIFIKACIJA ZNANJA

Znanje se klasifikuje u tri kategorije:

1. proceduralno ili „know-how“znanje, gde se poznaje postupak kako nešto napraviti; 2. deklarativno ili znanje koje proizilazi iz toga da li je neka tvrdnja istinita ili ne;3. implicitno znanje koje proizilazi iz subjektivnog, spoznajnog i eksperimentalnog

učenja;Svaka organizacija koja želi da uči u korist svog unapređenja mora da prati stalne i

ciklične procese uz današnju tehnologiju koje čine četiri ključna elementa i to :

- pribavljanje ili kreiranje znanja- njegovo skladištenje- distribucija - primena

NOVA EKONOMIJA JE EKONOMIJA ZNANJA, KLJUČNA IMOVINA JE INTELEKTUALNA SVOJINA SVE SE RADI VIŠE MOZGOM A NE MIŠIĆIMADa. To je u vezi sa globalizacijom koja se može prosto definisati i kao rastuća međuzavisnost društava. Svako društvo mnogo više zavisi od nekog drugog, nego pre nekoliko decenija. Globalna međuzavisnost je pre podstaknuta komunikacijama nego tržištem. Svi smo mi građani globalne ere u nastajanju. Ako biste želeli da odredite kada je proces počeo, moglo bi se reći da su to bile kasne šezdesete. Tada je prvi put u kosmos pušten satelitski sistem i od tada moguća trenutna komunikacija sa jednog na drugi kraj sveta. Od tada su se stvari u svetu promenile, uključujući i pad Sovjetskog Saveza koji nije mogao da se izbori sa brzim, elektronskim, odozdo-na-gore tipom društva. Stalno podvlačim da globalizacija nije isključivo ekonomski fenomen kao što mnogi tvrde. Jeste ekonomska, ali je i kulturna, i politička. Globalizacija utiče na suverenitet nacionalnih država i menja prirodu nasilja.

3. KORPORATIVNA DRUŠTVENA ODGOVORNOST I KONKURETNOST Da bi preduzeće postiglo poslovnu izvrsnost, potrebno je da permanentno unapreĊuje svoje poslovanje. UnapreĊivanje poslovanja poprima karakter kontinualnog unapreĊivanja kvaliteta poslovanja. Prema mišljenju Masaki Imaja[7], kvalitet se može tumaĉiti na više razliĉitih naĉina, ali u najširem smislu, kvalitet je sve što može biti poboljšano. Kvalitet ukljuĉuje sve aspekte ljudskog ponašanja. U tom smislu, osnovni aspekti kvaliteta poslovanja su:

marketing aspekt,

poslovni aspekt i

društveni aspekt[8].

Tržišni aspekt unapreĊivanja kvaliteta poslovanja se odnosi na zadovoljenje potreba potrošaĉa, pogodnost za upotrebu, tržišno pozicioniranje i postizanje konkurentske prednosti. Poslovni aspekt unapreĊivanja kvaliteta poslovanja se odnosi na unapreĊivanje kvaliteta interne ekonomije organizacije – povećanje efikasnosti, snižavanje troškova, povećavanje produktivnosti rada i znanja, povećavanje profita. Društveni aspekt unapreĊivanja kvaliteta poslovanja jedne organizacije podrazumeva unapreĊivanje dobrobiti društva po osnovu unapreĊivanja kvaliteta života:

zaštitu zdravlja ljudi,

bezbednost i zaštitu zdravlja radnika,

zaštitu i bezbednost potrošača,

zaštitu i unapređivanje životne sredine,

očuvanje prirodnih resursa,

bezbednost svih u društvu,

poslovanje usklađeno sa propisima.

Društveni aspekt upravljanja kvalitetom objedinjuje poslovni i tržišni aspekt kvaliteta, omogućujući ostvarivanje sinergetskog efekta u odnosu na konkurentsku poziciju preduzeća. Uspešno upravljanje preduzećem, koje treba da rezultuje postizanjem, održavanjem i unapreĊenjem konkuretske poziciji na tržištu, pretpostavlja implementiranje principa društvene odgovornosti u organizacionu strukturu preduzeća. Danas su poslovne organizacije postale svesne ĉinjenice da naĉin na koji posluju utiĉe i na društvo. Prema nekim shvatanjima[9], ako je kompanija svesna kakav uticaj može da ima na društvo, obezbeĊuje posao, radna mesta, garantujući stabilnu ekonomiju, onda se njen fokus mora promeniti kako bi reflektovao ovo radikalno razmišljanje. Princip postojati da bi se takmičio, moraće ustupiti mesto principu postojati da bi trajao. TakoĊe, Kjoto Deklaracija, usvojena na IV internacionalnom simpozijumu o produktivnosti 1990. u Japanu, daje pet predloga za poboljšanje produktivnosti:

1. Briga o ljudskim resursima,

2. Saradnja rukovodstva sa zaposlenim,

3. Međusobno razumevanje,

4. Globalna saradnja,

5. Rad za bolju budućnost[10].

Savremena poslovna filozofija podrazumeva da preduzeće mora da bude odgovorno za svoje akcije i postupke i to prema svim akterima u okruženju – kako u makrookruženju, tako i u samom preduzeću. U tom smislu, preduzeće je u obavezi da zadovolji sve zahteve potrošaĉa, društva, partnera, radnika i akcionara. Ova poslovna filozofija se oznaĉava kao upravljanje totalnim kvalitetom – TQM (skr. od engleskih reĉi Total Quality Management). Upravljanje totalnim kvalitetom je poslovna filozofija koja je nastala kao logiĉki i istorijski odgovor preduzetnika na zahteve koje postavlja savremeno društvo. Radi se o permanentnom unapreĊivanju celokupnog poslovanja organizacije, koji podrazumeva objedinjavanje tehniĉko-tehnoloških, tržišnih, ekonomskih, organizacionih i etiĉkih ciljeva poslovanja. Ovaj koncept podrazumeva: zadovoljenje potreba potrošača, razvoj kvaliteta poslovanja, bezbednost zaposlenih, zaštitu životne sredine, obrazovanje zaposlenih i kreiranje korporativne

kulture organizacije. Krajnji cilj primene koncepta TQM jeste unapreĊivanje kvaliteta života. Posmatrano na ovaj naĉin, celokupni sistem poĉiva na pojedincu, koji mora da postane „odgovorni pojedinac“, koji svojim radom i postupcima doprinosi povećanju produktivnosti, pa samim tim i opštem blagostanju.

ДА ЛИ ЈЕ ДРУШТВО ЗНАЊА НОВИТИП ДРУШТВА*У раду се критички разматра појам друштва знања као новог типа друштвенецелине. Водећи теоретичар овог типа друштва је Петер Дракер. Анализира се појам«друштво знања». Указује се на његове основне карактеристике: инструменталникарактер знања, у друштву знања раде «радници знања», организација је место зареализацију знања, запосленост, конкуренција, мобилност, предузетничко друштво,доживотно учење, образована личност. У другом делу се излажу значења појмовадруштво и знање. У трећем се аргументује тврдња о знању као структурном чи-ниоцу сваког друштвеног облика у историјском развоју друштва. Закључни део под-влачи основну критичку оцену да се знање не може узети као типолошка ознака занови тип друштва.Кључне речи: друштво, знање, менаџмент, образовањеО друштву знања (knowledge society) се широко расправља у стратешкимзамислима развоја савремене привреде, државе и културе. На популаризацијуовог појма утицале су три чињенице: 1) улога знања у друштвеним делатно-стима је постала одлучујућа, 2) нова знања се везују за експанзију комуника-ционих технологија, 3) под утицајем американизације, шири се менаџменткао знање о организацији и управљању.За социолошку мисао питање се поставља – да ли је друштво знања неко«ново друштво» које се разликује од свих претходних? Савремено друштво јевећ преоптерећено именовањем. Тако, у научној и публицистичкој литерату-ри сусрећемо термине о »неолибералном друштву», «информатичком», «гра-ђанском», постиндустријском, друштву с дигиталном економијом, «транзици-оном», «предузетничком», посткапиталистичком, «друштву ризика», па чак икао «досадном друштву».Како именовати друштвену стварност? Да ли је то проблем језика (имена)или саме стварности? Или користимо неке социјалне критеријуме (капи-тализам, социјализам), политичке (фашизам, демократија, тоталитаризам), во-деће политичке личности (стаљинизам, франкизам, деголизам) да би разли-ковали појмовно и искуствене друштвене облике?–––––––––––––__ у XIII векз се стварају градови, у XV се јављајуизуми Гутемберга и Лутера, у XVIII веку Џемс Ват, Адам Смит, у XX сеоткрива компјутер. Све су то последицe новог знања, промењеног погледа насвет, основних вредности, друштвене и политичке стрктуре, уметности. Акада је реч о капитализму, постоје три фазе његовог развоја: у првој, од 1750.до 1850. знање се примењује на алате, процесе, производе. То је време ЏемсаВата и индустријске револуције. Од 1880. до 1945. наступа револуција про-дуктивности од заната до технологије (техне као тајна знања, вештина). Трећафаза почиње од 1945. а то је време револуције менаџмента, односно примене«знања на знање».Кључна примедба Дракеровој тврдњи тиче се револуционарне променезнања од личности према раду. Да ли то значи да се у прошлости знање нијевезивало за рад, да је постоји рад без знања? У том смислу, основано је и пи-тање: да ли је пре капитализма постојало знање везано уз рад? (Дракер би

рекао да је било везано за личност!). На ово питање на имплицитан начин по-тврдно одговара и сам Дракер када тврди да традиционални фактори произ-водње као што су земља (природни рeсурси), радна, снага, капита, нису иш-чезли, већ су постали секундарни. «Они се могу стећи и то лако уколико пос-тоји знање» (Развој друштва знања...) али зар не значи то да је знање посто-јало и када је земља била једини факт фактор производње. Да би се обрађивалаземља било је потребно некакво знање. Али кључно обележје друштва знања нова улога знања: знање преузелоцентралну улогу и дошло је до промене значења појма знање. «Чињеница даје знање постало најзначајнији ресурс, а не један од ресурса, јесте оно штонаше друштво чини «посткапиталистичким» (Посткапиталистичко друш-тво, 50). Тиме се из основа мења и друштвена структура. Ствара се нова дру-штвена динамика, нова економска динамика и нова политика. Знање је усту-пило место знањима». (Развој друштва знања... Основни привредни рсурс «сада то јесте а и биће, знање» (постка, 13). Али

какво је то знање? Видеће се да је то практична примена информација.2) Инструментални карактер знања. Знање се схвата као средство за ост-варивање друштвених и економских резултата. То је пре свега практично зна-ње, корисно, употребљиво знање. Али знање ствара резултат ако се брзо при-мени. «Знање мора да се докаже на делу. Оно што се данас подразумева подзнањем јесте информација која ефикасно може да се примени, информацијаусредсређена на резултат» (Посткапиталистичко друство, 51).3) У друштву знања раде «радници знања». . Успон радника знања уследиоје после Првог светског рата. Пре тог рата, две највеће радничке групе билису пољопривредни радници и кућна послуга. «Радници знања» наступају каданови послови захтевају вискок степен формланог образовања и способностида се усвоји и примени теоријско и аналитичко знање као и послови којизахтевају плаћање знања био он квалификован или не. Радници знања нисувладајућа већ водећа снага друштва. Путем формалног образовања радницизнања добијају приступ послу, радном месту, друштвеном положају. То значида ће школа постати његова кључна иснтитуција.4) Организација и запосленост. У друштву знања резулате не даје поједи-нац већ организација (пројектована с одређеним циљем). Само у организаци-ји радници знања могу да буду делотворни. «Друштво знања је друштвоорганизација у којима се практично сваки друштвени задатак извршава у ипреко организације». (Мој поглед..., стр. 194). О запослености може да се го-вори посредством организације. (Независни пољопривредник није део друшт-

ва запослених.)5) Конкуренција. Развијена друштва су конкурентна друштва. «По дефи-ницији друштво знања је такмичарско друштво. Знање је свима доступно, одсвих се очекује да пронађу своје место, да се унапређују и да имају одређенеаспирације»(Мој поглед на менаџмент, стр. 198.)6) Мобилност. Старе породице, село, парохија готово су нестале у друш-тву знања, тврди Дракер. У друштву знања влада мобилност у погледу местастановања покретљивости у ономе што се ради, у пријатељствима. На вишеместа Дракер понавља тврдњу да знање и информације «не познају границе».7) Предузетничко друштво. Само у предузетничком друштву може да сеоствари друштво знања. То је друштво у којем су «иновација и предузет-ништво нормалне, редовне, стабилне и континуиране појаве» (Мој поглед,стр. 206). Иновације и предузетништво Стално учење. У традиционалном друштву, учење престаје са младала-

чким добом. У друштву знања потребно је стално и поновно учење. Претпо-ставља се да ће у посткапиталистичком друштву, сваких пет до десет година,старо знање морати да буде обновљено новим учењем и знањем, новим стру-чним квалификацијама. У посткапиталистичком друштву свако ко поседујема какво знање мора да стиче ново знање на сваких четири до пет година.9) Образована личност. Шта се у друштву знања подразумева под образо-ваном личношћу? По мишљењу Петера Дракера, образована личност нећебити сваштар веч специјалиста. Она ће морати да живи у глобалном и три-бализованом свету. «Они морају да буду способни да по својим идејама, хо-ризонтима, информацијама, буду грађани света, али и да се напајају из сопст-вених извора и да за узврат обогаћују и унапређују сопствену културу»(Развој друштва знања, стр. 18.) Другим речима, «грађанин света» ће бити иприпадник своје локалне културе.Образован личност у друштву знања не одговара ни хуманистичком мо-делу универзализма (Велика традиција мудрост, лепота, знање) а ни схвата-њима деконструктивиста, радикалних феминисткиња, антизападњачким ори-јентацијама. То је напротив личност која може да примени своје знање, да сеноси са садашњошћу да обликује будућност ( Мој поглед на менаџмент, 312)10 ) Менаџмент. «Суштина менаџмента је да се знање учини продуктив-ним». То је она трећа фаза у развоју капиталзма када «знање почиње да сепримењује на знање». А у самом развоју менаџмента постоје такође три фазепо суду Дракера. Најпре, менаџер је био шеф, односно неко ко је одговоранза рад подређених. Касније дефиниција менаџера се помера према одговор-ности за учинак људи. Трећа фаза се поклапа са друштвом знања. Ту је мена-џер «одговоран за примену знања и учинак који се захваљујући томе пос-тиже».12) Друштво знања подразумева и нови тип државе и политике. Променеу политичкој структури одгворају промена у привреди и друштву. У том делупојмво П. Дракера нису довољно прецизни и јасни али основна идеја је да сетрадиционална национална држава, какава је утемељена пре четири века уделу Жана Бодена, убрзонао суочава са новим изазовима. Национална државаје била старатељ и чувар грађанског друштва. Њу какосе знање понаша као економски ресурс» и договара: још не разумемо у пот-пуности» (183 зум и интуицију. Људи се «рађају» са извесни знањима и искуством. Знање једео друштвене свести и друштвене праксе. Под друштвеном свешћу подра-зумевамо све облике стварања, развијања и изражавања животног искуствапојединца и друштвених група. Основна поде-ла знања на сазнање природе и друштва је суштинска али не и једина подела.Знање је диференцирано на: 1) практично-техничко знање, 2) социјално зна-ње (друштвено у најширем значењу), 3) духовно (поглед на свет, верујуће,уметничко), 4) културолошко, 5) свакодневно знање – обичајно, конвенцио-нално, осећајно, једном речју искуствено. Знање се разликује према начинупрактичне примене. У савременој епистемологији разликује се “знање да”,(know-that – теоријско знање или пропозицијско) и “знање како да» (knowhow– умети да се нешто изврши). Знање је роба која се износи на тржиште.Успешни пословни подухват условљен је и добром “куповином знања”.Разликујемо неколико других врста знања. Тако постоје мистична, теориј-ска и практична знања, знања о чињеницама и знања о вредностима, здраво-разумско и научно знање. Здраворазумско се заснива на искуству и не захтевастрого доказивање и провервање исказа а научно на методском проверавању.Здраворазумско знање не захтева објашњење и усмерено је на практичан

живот, док је научно знање теоријске природе. Друге врсте знања су: теориј-ско и искуствено, индивидуално и колективно, експлицитно (јавно) и неизре-циво ( личносно, субјективно) знање, субјективно и објективно, декларатив-

но (засновано на одговарајућим разлозима) и процедурално знање (РистићЗнање је увек било део организовања друштва и његовог развоја. Другим

речима, знање је одувек било део друштва.Дакле, знање је саставни део људског рада. Не постоји било какав рад којиби се одвијао без неког нивоа знања и вештина Знање није само део људског рада. Оно је значајан чинилац од кога зависинастајање и одржавање разних трајних и привремених друштвених односа иустанова. Реч је о оној врсти знања од које зависи међусобно разумевање,комуникација, сарадња појединаца у разним облицима друштвених односа,груписања, организовања. Ова знања укључују антрополошка, организациј-ска, идејно-филозофска знања Није могућно ни замислити установу или орга-низацију које би функционисале без одређене врсте знања знања. Знања у друштву укључена су и у нормативни поредак који се разумевакао скуп свих оних прописа који регулишу друштвени живот Друштвени односи и живот човека су у највећој мери засновани на људ-ском знању. Начин на који живе и развијају се људске заједнице зависи и одзалихе знања које у том раздобљу стоје на располагању. У друштвеном живо-ту многе ствари се одвијају спонтано, неочекивано, мимо знања које се при-хвата као регулативно и нормативно, али сваки покушај стабилизације друш-

твених односа незамислив је без одређеног фонда знања.Sa aspekta upravljanja znanjem, najznačajnija podela znanja je na implicitno i

eksplicitno. Eksplicitno znanje je znanje koje može da bude izraženo u formalnom jeziku i razmenjivano izmedju pojedinaca, a implicitno znanje je personalno znanje oličeno u individualnom iskustvu i uključuje neopipljive faktore kao što su lična uverenja, perspektive i vrednosti. Da se znanje prenosi interakcijom između implicitnog i eksplicitnog znanja putem četiri generičke strategije upravljanja znanjem.

-

Svetska ekonomija svakodnevno doživljava metamorfozu i evolutivne promene koje za posledicu imaju promenu uslova u kojima se obavlja poslovanje. Era znanja donosi nove promene u društvu, tehnologiji, i nauci što je za posledicu proizvelo ogroman uticaj na konkurentski položaj preduzeća i njihovu sposobnost da na pravi način odgovore izazovima okruženja. Vreme za donošenje odluka je sve kraće. Za razliku od opipljivih, konkretnih dobara, kojima sa upotrebom opada vrednost, znanje raste kada se koristi, a gubi na vrednosti kada se ne koristi. Interakcija ljudi je kroz različite uloge i veze koje kreiraju kako bi stvorili neopipljive vrednosti, koja u mreži vrednosti raste svaki put kada se podeli, podeljeno znanje je udvostručeno znanje. Prenošenje znanja je dvosmeran proces koji povećava kompetentnost obe strane. Timski rad postaje konkretizacija znanja. Tradicionalni resursi preduzeća, zemlja i prirodni resursi, radna snaga nisu izgubili na značaju ali su ostali sekundarni. Oni se stiču ukoliko postoji znanje. Znanje se posmatra kao sredstvo za ostvarivanje društvenih i ekonomskih rezultata.

Transformacija u društvo znanja je kompleksan proces. Često se kaže da čovečanstvo ulazi u doba društva znanja (ili doba informacija), ipak, mnogo je bitnije razumeti da je čovečanstvo zapravo pozvano (primorano!) samom pojavom kapaciteta za masovnu produkciju i upotrebu znanja da uđe u Doba Odgovornosti. I ne postoji ništa lako niti automatsko u prihvatanju ovog poziva. Da bismo bili odgovorni, potreban je napor. A to iziskuje promene, koje predstavljaju veliki izazov stanju status quo. Da bi upotreba novih izvora masovne produkcije znanja bila u opštem interesu - kao sredstvo za dostizanje visokog nivoa ljudskog razvoja za sve ljude ma gde oni bili - društvo bi trebalo da pravi pažljive izbore. A uopšte do mogućnosti izbora može doći samo društvo doraslo savremenim izazovima, a njega karakterišu:- istinsko učešće dobro informisanih i dobro obučenih i opremljenih građana- bezgranične mogućnosti razvoja ljudi i informacija- izgradnja "liveable states" kao dom za društvo znanja- stavljenje sredstava na raspolaganje za razvoj znanja: "za postojanje", za koegzistiranje i "održavanje razvojnog ekvilibrijuma".

ZAKLJUČAK

Друштво знања није нови тип друштва. Нема теоријских и искуственихаргумената да се друштво на прелазу у тречи мленијум карактерише као дру-штво знања. Знање није обележје само посткапиталистичког друштва већ исвих претходних типова друштава. Технологизација или компјутеризацијазнања представља само једну фазу у развоју људског знања, као што је прона-лазак штампане машине тако нешто означавао. Сам Дракер на једном местутврди да је знање постало најзначајнији ресурс а не један од ресурса. Безземље, радне снаге и капитала ни знање не може да помогне.«Друштво знања» је настало под снажним притиском тржишне економијечије је родно место Америка. Стална борба на тржишту за пословни успех истална борба са конкурентима није могућна без новог, економистички схва-ћеног знања. Било би тачније у појмовном смислу говорити о економији зас-нованој на знању а не о друштву знања. У «новој економији» огромну улогуимају информационе технологије, сајберпростор, интеренет, компјутер, мо-билни, итд. Савремена тржишна привреда је такав пословни амбијент у коме поједин-ци и организације могу да опстану само ако поседују одређену врсту знања ивештине. То је родно место сталним тежњама за иновацијама. (Нетржишнапривреда подразумева друга знања и вештине као што је ослонац на партиј-ско-државне структуре.) У таквој привреди, порасла је улога менаџера и ме-наџмента. Уколико се менаџмент одреди као примена знања на знање, онда семоже инсистирање на друштву знања схватити и као интерес менаџмента као

струке.Potreba da se znanjem upravlja je tekovina savremenog društva i okruženja u kome se

jedino znanjem može doneti opstanak za pojedince i organizacije. U godinama koje su iza nas tehnologija je bila faktor konkurentnosti i u skladu sa tim cilj preduzeća je bio obezbediti tehnologiju, a samim tim i konkurentsku prednost. Ulaskom u eru znanja mnogo stvari se promenilo. Prvo se došlo do zaključka da tehnologije koje se koriste, a potiču iz izvora van organizacije, samo na kratko obezbedjuju monopolsku poziciju, a samim tim i konkurentsku prednost, jer ubrzo putem difuzije te tehnologije, dolazi do njenog omasovljavanja i degradacije u smislu konkurentnosti. Organizacije, a pre svega preduzeća proizvodnog tipa su uvidele da jedino tehnologija kreirana u sopstvenom istraživanju i razvoju omogućava dugoročnu konkurentnost. U modernom svetu, kojem težimo da se približimo, znanje je postalo najvažniji ekonomski činilac, glavni sastojak svega što se kupuje ili prodaje i osnovni resurs sa kojim ljudi

rade. Zbog toga ovo pitanje, u vreme kada nam se svetski standardi poslovanja nameću kao uslov, više ne treba da predstavlja daleku stvar koja nas ne dotiče već praktično i životno pitanje kojem naši menadžeri moraju da posvete dužnu pažnju. Stalne promene, i nepredvidljivi poslovni ambijent, sve veći broj ljudi i kompanija u svetu navodi na to da njihov najveći kapital nisu nepokretnosti ili novac koji čuvaju u banci, već znanja koja poseduju. Kada se shvati i prihvati ova činjenica, prirodno je da se nameće potreba da se promeni i način gledanja na korporativnu kulturu, kulturu uopšte, menadžment i sve društvene pore. Potreba za znanjima postaje sve veća, što je zajedno sa mogućnostima koje pruža moderna informatička tehnologija proizvelo upravljanje znanjem u jednu od veoma aktuelnih i vrućih tema modernog poslovnog sveta.Za uključivanjem svih nivoa zemlje u proces upravljanja znanjem zahteva povećanje kompetencija menadžera, organizacija id. Bez ovih stvari kompanije su neopremljene vizijom. A time gube šansu da ojačaju svoju konkurentsku sposobnost na globalnom tržištu. U savremenoj privredi moraju na čelu stajati osobe sposobne da stalno stiču nova znanja. Ovo sve ukazuje na novu ulogu obrazovanja koje mora da prožima celo društvo. Sistem obrazovanja mora da postane otvoren, ofanzivan koliko i samo znanje i time promene svet kakav poznajemo.

Za mnoge nepripremljene i uspavane pojedince i organizacije te promene se dešavaju nedostižnom brzinom, što za posledicu ima nastajanje novih i nerešivih problema, improvizacije, defanzivnost, strah i sukobe. Jedna oštra, ali realna konstatacija kaže da će u ovom milenijumu, postojati samo dve vrste organizacija: brze i mrtve! Ipak, i u današnje vreme postoje organizacije koje spremno i staloženo dočekuju to novo vreme, prihvatajući promene i novonastale uslove kao izazov, boreći se za svoju poziciju i afirmaciju na tržištu sticanjem novih znanja, kvalitetom, inovativnošću, motivacijom zaposlenih i iskorišćenjem svih unutrašnjih potencijala organizacije

Društvo znanja zavisi od kvaliteta ljudskih resursa, posebno naučnika i inženjera koji otkrivaju i razvijaju upotrebnu vrednost znanja. Njihovo obrazovanje stoga mora biti od najvećeg značaja za jedno društvo. Kvalitet studenata i istraživača određuje inovacioni kapacitet nacije i osnova je za ekonomsku konkurentnost i bezbednost društva. Uspešne zemlje 21. veka biće one čiji će građani biti kreativni, prilagodljivi i obučeni. Investiranje u ljude i veštine je vitalno i to ne samo za decu i mlade ljude. Neprestano se pojavljuje potreba za novim veštinama. Doživotno obrazovanje i usavršavanje mora biti ključni fokus javnih politika, i ono naglašava međusobni značaj ekonomskih i društvenih standarda za uspešni razvoj društva znanja. Upotreba digitalnih tehnologija od strane društva i spremnost da se usvoje nove veštine koje su potrebne za upotrebu visokorazvijenih tehnologija i rad korporacija zasnovanih na znanju postalo je ključno za podršku inovacija i održivog ekonomskog razvoja. Za uzvrat, društvo znanja može da kreira nova i bolja radna mesta i viši životni standard u cilju društvenog prosperiteta. Stoga imperativ mora biti da ojačamo obrazovanje koje podržava i ubrzava proces usvajanja tekućih promena.

Stalne tržišno-vođene inovacije su ključ konkurentnosti i ekonomskog rasta. Ovo zahteva ne samo jaku tehnološku i naučnu osnovu nego i značajne kapacitete za povezivanje fundamentalnih i primenjenih istraživanja da bi se rezultati tih istraživanja preobratili u nove produkte, servise ili procese i da bi se ove inovacije brzo iznele na tržište. Japan je zemlja siromašna prirodnim resursima i stoga je svoj opstanak morala da pronađe u proizvodnji koja nije uslovljena njima - u proizvodnji i razvoju tehnologija. Visok ekonomski rast Japan je ostvario klasičnom proizvodnjom postojećih tehnologija na svetskom tržištu. Tehnologije koje su u početku uvozili za "mustru" dovitljivošću i oštroumljem su inovirali i usavršavali i time im davali dodatnu vrednost. U takvom okruženju potreba za ljudskim resursima u nauci i tehnologiji rasla je neverovatnom brzinom i broj studenata tehničkih fakulteta naglo se uvećao 60-ih godina prošlog veka. Već 80-ih Japanci su zavladali svetskim tržištem u brojnim tehnološkim oblastima.

Uspeh korporacija i nacionalnih ekonomija postaje u velikoj meri zavisan od informacione infrastrukture koja je neophodna za prikupljanje i upotrebu znanja. Značaj širokopojasne telekomunikacione infrastrukture u ovom kontekstu mora biti prepoznat najmanje u istoj meri kao i elektrifikacija u industrijskom razvoju 20. veka. Kao što je ekonomski progres u 19. i 20. veku pokretalo otkriće i upotreba električne energije da bi se povećala poljoprivredna i industrijska produkcija tako ekonomska produktivnost u 21. veku zavisi od upotrebe informaciono komunikacionih tehnologija.

Informacione i komunikacione tehnologije (IKT) otvaraju nove puteve za transformisanje našeg načina života, rada, učenja i komuniciranja. IKT postaju vitalni motor za rast svetske ekonomije. One imaju potencijal da omoguće mnogim individualcima, firmama i zajednicama, sa svih krajeva planete, da se suoče sa ekonomskim i socijalnim izazovima sa većom efikasnošću i maštom. Na ovaj način, IKT doprinosi konstrukciji istinskog društva znanja baziranog na deljenju (pristupu) informacija i inkorporaciji svih socijalno-kulturnih i etičkih dimenzija u održivi razvoj.

 

ЛИТЕРАТУРА:Аврамовић, З. (2001): Социологија, Нови СадАврамовић, З. (2004): «Друштво и школа: проблем избора знања» (Зборник:Знање ипостигнуће), Иши, Београд, стр. 11-26Брдар, М. (2006): Узалудан позив, Стилос, Нови СадМандра, А. (2001): Социологија, ПодгорицаLifelong Learning in the Balkans (2006): ur Nikos Terzis, Balkan Society for education andeducation, GreeceDrucker, P. F. (1999): Landmarks of Tomorrow, A Report on the New "Post-modern"world, Transaction Publishers, New Brunswick (USA) and London (UK), first edition 1957Drucker, P. F. (1993): Post-Capitalist Society, HarperBusiness, New YorkDrucker, P. F. (1997): Adventures of a Bystander, John Wiley & Sons, Inc., New York,Chichester, Weinheim, Brisbane, Singapore, TorontoHoribe, F. (1999): Managing Knowledge Workers: New Skills and Attitudes to Unlock theIntellectual Capital in Your Organisation, John WileyKlein, D. A. (ed.) (1977): The Strategic Management of Intellectual Capital, Butterworth-HeinemannРанковић, М. (1970): Гурвичево схватање структуре и типологије глобалнихдруштава, БеоградПоповић, М. и Ранквић, М.(1981): Теорије и проблеми друштвног развоја, БеоградРистић, Ж (1995): О истраживању, методу, знању, ИПИ, БеоградМаркузе, Х. (1968): Једнодимензионални човек, СарајевоМанхајм, К. (1968): Идеологија и утопија, БеоградМилић, В. (1986): Социологија сазнања, Сарајево,Милошевић, Б. (2004): Умеће рада, Прометеј, Нови СадПопер, К. (1993): Отворено друштво и његови непријатељи, БеоградСорокин, П. (2002): Друштвена и културна динамика, Службени лист и ЦИДСпасић, И. ((1997): „Границе друштвеног знања“, Социолошки преглед, бр. 1.Београд

Svet je do sada iskusio tri velike revolucije, poljoprivrednu revoluciju, industrijsku revoluciju i informatičku revoluciju, a trenutno se nalazi u četvrtoj, kreativnoj revoluciji. Nastankom i razvojem internet mreze, informacije su postale dostupne svima, tako da nekadašnja paradigma poslovanja, “informacija”, više nije presudna – već njena primena. U savremenom poslovanju inovacija može predstavljati stratešku razliku, ali to je inovacija koja znači mnogo više nego nov proizvod. Posmatrajući razvoj Srbije poslednjih godina pouzdano mogu da kažem da naša zemlja može da se pretvori u društvo širokog spektra inovacija, u kojem se znanje i kreativnost mogu pokretati iz više izvora i primenjivati na razna polja – ne samo na visoke tehnologijeЂурић, М. (1992): Проблем социолошке методе, 1962, Савремена школа.Београд

savremenom poslovnom okruženju, nekadašnji modeli organizacija 20-tog veka, bivaju zamenjeni brzim, globalno pozicioniranim preduzećima, koja sebe vide više kao mreže nego kao organizacije. Sama priroda posla se menja činjenicom da poslovni ljudi mogu da upravljaju globalnim projektima sa bilo kog mesta u svetu. Inovacije, znanja i veštine su ključni faktori u tom procesu. Zemlja koja je u stanju da proizvede najbolje opremljeni i obučeni kadar za rad u uslovima globalne ekonomije – će imati i najkvalitetnije poslovne šanse na globalnom nivou.

Dobrobiti modernog razvoja će biti dostupne zemljama širom sveta ukoliko budu bile spremne da:

- inoviraju i sarađuju radi stvaranja slobodnog poslovnog okruženja – sa fokusom na integritet i vladavinu prava, povećanim investicijama u informacionu komunikacionu infrastrukturu;

- ulažu u obrazovni sistem radi stvaranja najbolje obučenog i opremljenog kadra za rad u uslovima globalne ekonomije. Obrazovanje je pokretač poslovnih prednosti globalne ekonomije – ljudski kapital je zamenio fizički kapital kao izvor poslovne prednosti. Poslovni sistemi su kompleksni i zahtevaju kadar koji je fleksibilan i sposoban za konstantno usavršavanje. Visoko obučeni kadar sa odgovarajućim sposobnostima je ključan za državne institucije cilju uspeha i održavanja konkurentnog položaja u globalnoj ekonomiji.

Od čega se sastoji Vaša SMB strategija i kako IBM sarađuje sa softverskim

firmama u cilju unapređenja poslovanja?

Tržište malih i srednjih preduzeća je segment IBM-a koji je beleži najbrži rast, i naša kompanija se posvetila razvoju tog tržišta. Ukupno gledano, tržište malih i srednjih predstavlja više od $487 milijardi na globalnom nivou, sa tendencijom daljeg rasta. Rast SMB-a od 6% je brži od rasta velikih preduzeća kako na tržištima u razvoju tako i na razvijenim tržištima. Vrlo bitno za IBM, deo SMB-a sa najbržim rastom je deo koji se odnosi na poslovna rešenja – rast od 10% ove godine. Tim IBM Srbije daje svoj doprinos u kreiranju tog rasta na tri načina:

Izgradnjom resursa – dodali smo više resursa i programa. IBM takođe i proširuje svoju partnersku mrežu kako bi olakšala pristup i pružila adekvatnije usluge za potrebe malih i srednjih preduzeća.

Posvećivanje više pažnje na Poslovna Rešenja i usluge. Mala i srednja preduzeća nastoje da obezbede poslovna rešenja koja će im omogućiti dalji rast i razvoj.

Proširivanjem Express Advantage inicijative na globalni nivo. Express Advantage je IBM-ov glavni program za tržišta srednje veličine, ali se može po potrebi menjati da odgovara zahtevima i malih i velikih tržišta.

Takođe smatram da je IBM bio veoma uspešan u radu sa drugim softverskim kompanijama koje imaju za cilj razvoj softverskih aplikacija za srednja i mala tržišta, ugrađivanjem IBM-ove tehnologije i omogućavanjem da kroz njihove kanale obezbede kompletno rešenje, njihovu aplikaciju i IBM-ov middleware. Kao sto vam je možda poznato pre nekoliko godina IBM je doneo stratešku odluku da izađe sa tržišta softverskih aplikacija i da će se umesto toga usmeriti na razvoj softverskih platformi i na razvoj middleware-a za nezavisne softverske kompanije i njihove poslovne partnere.

Na koji način je IBM-ovo Global Services odeljenje reorganizovano aprila ove godine? Promena je nastala sa „usluge-kao-proizvodi” inicijativom. Šta to praktično znači? Po čemu se ova strategija razlikuje od vašeg ranijeg pristupa?

U okviru Global Services odeljenja postoje dve posebne službe. Jedna je Global Business Services, zadužena za konsalting i sistemsku integraciju poslovnih rešenja. Druga je Global Technology Services, koja je usmerena na poslovne mogućnosti koje se tiču tehnološke infrastrukture. Najveća promena se dogodila sa novom ”usluge-kao-proizvodi” inicijativom. Šta je to?

Prepoznali smo da je rast IT tršižta na svetskom nivou počeo da opada do polovine jednocifrenih vrednosti brojeva sa ogromnim potencijalom kod manje zastupljenih tipova u uslužnom segmentu. Kao posledica ove promene na tržištu prilagodili smo naš portfolio usluga da pruža više integrisana IT rešenja za poslovne probleme. Takođe sada imamo standardizovaniju ponudu. U prošlosti, naša ponuda je bila vertikalno integrisana po geografskim područjima. Imala je karakteristike transakcione- ili korisnički pokretane ponude. Sada trendovi otkrivaju potrebu da se pokrene novi brand-zasnovani model koji je fokusiran pre svega na tržišne segmente nego na klijente/korisnike. Kada jednom shvatimo potrebe naših klijenata, možemo da kreiramo ponudu koja sadrži najbolje iz IBM portfolia, uključujući softver, hardver, naš istraživački tim i konsalting usluge.Našu standardnu ponudu smo podelili na 10 kategorija.

Cilj nam je da usvojimo određene vrednosti/resurse kako bi klijentima pružali ujednačeniju uslugu. Želimo standarde koji će osigurati da usluga bude ista za bilo koji slučaj sa bilo kojim klijentom, sa izuzetkom posebnih potreba gde je moguće prilagodjavanje ponude. Sav hardver i softver je pre-integrisan unutar samog procesa. Sada imamo standardni set marketinških podataka, kako bi znali na koja ciljna tržišta da se fokusiramo i kakve usluge možemo da pružimo. Takođe se tu nalazi i arhitektonski model koji stoji kao osnova za proizvode i koji je podešen do nivoa komponenti. To omogućuje obučenom prodavcu da pokaže klijentu tačno od čega se sastoji ponuda i šta time klijent dobija, i takođe će dati osobi koja direktno pruža te usluge način na koji bi to najbolje izvela.

Npr. Univerzitet u Kardifu u Velikoj Britaniji je pokušao da modernizuje kompletno IT okruženje. To je bilo najobimniji program IT tranformacije koji su ikad imali. Želeli su da stvore virtualno edukativno okruženje koje spaja akademike, administratore i studente širom sveta. Sada mogu da upravljaju mnogim aspektima svog školovanja uživo online. Mogu da pružaju svojim studentima Web liste za čitanje ili datume za društvena zbivanja. I osoblje u administraciji sada ima zajednički radni prostor i internet bazirane procese za odobravanje studentskih zajmova itd. To je bilo sprovedeno tako što su dva naša uslužna proizvoda međusobno integrisana. Jedan se sastoji od usluga virtualne infrastrukture pristupa, koja je služila korisniku da pređe sa raspodeljenih resursa na strukturu otvorenih-standarda. Kombinovanjem našeg SOA (servisno orijentisane arhitekture) proizvoda. U sve to je ugrađen IBM WebSphere, Lotus, Rational i Tivoli softverski proizvodi, kao i naš Blade server i arhiva (hardverski) proizvodi. Koje smo podržali visoko-kvalitetnim uslugama i održavanjem.