Izvod iz knjige “Sport, kapitalizam, destrukcija”, Ljubodrag Simonović, “Lorka”, Beograd, 1995. E-mail: comrade@sezampro.rs

SPORT I POLITIKA

Teza da "sport nema ništa sa politikom" stara je koliko i sport. Politički i duhovni vođi zapada s ponosom su, od samog nastanka sporta, izgovarali te reči. One su postale svojevrsni zavet principima na kojima počiva zapadna demokratija, granica koja razdvaja "slobodni svet" od "komunističkog totalitarizma" čiji su ideolozi uporno ponavljali, nastojeći da zaštite interese vladajućeg režima, da sport ima političku prirodu.

Olimpijski pokret

Istorija XX veka, u kojem je došlo do punog razvoja sporta, pokazuje da ne samo sport, već da i sama teza da "sport nema ništa sa politikom" ima politički karakter. Još je baron Pjer de Kuberten, zvanično "otac" modernih olimpijskih igara, u sportu video sredstvo sa kojim je trebalo obezbediti stabilan razvoj kapitalističkog sistema. Maksima da "sport nema ništa sa politikom" značila je za njega da sport ne treba da bude "uprljan" svakodnevnom politikom,da bi mogao da sačuva svoju "čistotu" kao sredstvo za očuvanje strateških interesa vladajućih klasa(aristokratije i buržoazije). To je glavni razlog što je Kuberten uporno nastojao da sačuva "nezavisnost" Međunarodnog olimpijskog komiteta. Olimpijski pokret, kao najvažnija institucija građanskog društva, trebalo je da sačuva osnovne odnose i vrednosti tog društva, a to znači da bude iznad svakodnevnih "prirodnih", i stoga neminovnih, sukoba između država i nacija. Članovi MOK-a su "poverenici" (Kuberten) olimpijske ideje, što znači da u prvom redu treba da vode računa o dugoročnim interesima vladajućeg poretka. Zato su članovi MOK-a od samog njegovog osnivanja bili provereni antikomunisti rešeni da čitav svoj život posvete obračunu s radničkom klasom i progresivnim snagama sveta. To je glavni razlog što "veliki demokrati", odgojeni na tradicijama predstavničkog sistema, nisu pravili pitanje o nedemokratskoj prirodi MOK-a.

Istovremeno dok veliča sport, oslanjajući se na "iskustvo" viktorijanske Engleske, kao "inteligentno i efikasno" sredstvo u porobljavanju "nižih rasa", (1) Kuberten piše stihove o univerzalno-ljudskom karakteru sporta. U svojoj "Odi sportu" Kuberten, koji je u pacifističkom obrazovanju mladeži video najgori zločin, u zanosu piše: "O Sportu, ti si Mir! Ti kuješ veze sreće između ljudi spajajući ih u dubokom poštovanju za kontrolisanu, organizovanu i samodisciplinovanu snagu. Preko tebe, mladi celog sveta uče da jedni druge poštuju, i tako različitost nacionalnih osobenosti postaje izvor plemenitog i miroljubivog suparništva." (2) Nakon Prvog svetskog rata, u vreme rasplamsavanja revolucionarnog radničkog pokreta u Evropi, Kuberten drži govore najreakcionarnijim snagama Evrope kako da upotrebom sporta stišaju i kanališu radničko nezadovoljstvo. U govoru na plenarnoj sednici MOK-a u Antverpenu, 17. avgusta 1920. godine, obraćajući se belgijskom kralju i najvišim predstavnicima vladajućeg poretka, Kuberten kaže i sledeće: "Dolazimo do trećeg faktora koji će obezbediti stabilnost sportskog kraljevstva - mislim da prodobijanje onih širokih masa do kojih sport, organizovan na postojeći način, do sada nije bio u stanju da dopre. Kako to može biti ostvareno? Govorim o onome ko je sebe krstio imenom "proleter", vezujući ovaj izraz za pežorativni smisao "društveno razbaštinjenih". Čas njihove osvete je kucnuo, i zato mora da se shvati da ništa ubuduće ne može biti učinjeno bez njega; on je brojan, i mnoštvo će nadvladati elitu koja nije uvek bila dostojna svojih privilegija. Sada taj proletarijat ni na koji način nije pripremljen za njegov zadatak (da učestvuje u učvršćivanju rasklimanih temelja kapitalističkog društva, prim. aut.); nije

stekao obrazovanje; niko se nikada nije pobrinuo da mu pokaže brojna bogatstva koja se nalaze u hramu i čije očuvanje će delimično zavisiti od njega. Iznad svega, ništa nije učinjeno da se ublaži (njegov) bes - ne, budimo iskreni, upotrebimo odgovarajuće reči - (da se) stiša nataloženi gnev, nagomilana mržnja koja stvara uznemiravajuću "podlogu" novog tla koje se formira. "Stoga bi, zaključuje Kuberten, trebalo "najhitnije otvoriti školu praktičnog viteštva za omladinu, školu u kojoj će se učiti da uspeh može biti postignut jedino s odlučnošću i istrajnošću, i da može biti posvećen jedino putem čestitosti i lojalnosti. A ta škola će biti sport." (3) Iz tog vremena i sledeće Kubertenovo "nepolitičko" uputstvo vladajućoj "eliti" čiji se tron ljuljao: "Sada život proleterske mladeži mora da bude obuzet (traženjem) zadovoljstva u sportu. Ovo je nužno stoga jer je on najjevtinija zabava koja najbolje odgovara principu jednakosti, najdelotvornije je (sredstvo) protiv alkohola i najproduktivnije (deluje) u ovladavanju i kontrolisanju energije." (4)Sport postaje "čisto" političko oruđe vladajuće klase u borbi za očuvanje vlasti nad proletarijatom i za njegovu (duhovnu) integraciju u kapitalističko društvo.

Ideje o tome da se sport (građanska telesna kultura) upotrebi za kontrolisanje radnika u neradnom vremenu i stišavanje njihovog nezadovoljstva, što znači ideja o sportu kao sredstvu za integraciju radnika u kapitalistički poredak, javila se u drugoj polovini XIX veka u Engleskoj, "kolevci" kapitalizma, nakon što su engleski radnici, nakon uporne borbe, uspeli da se izbore za kraći radni dan. Tomas Hjuz, najznačajniji sledbenik Tomasa Arnolda (reformatora engleskog školstva i "duhovnog oca" Pjera de Kubertena), zajedno je sa Kingslijem i Morisom osnovao "hrišćanski socijalistički pokret" i uspostavio "Koledž radnog čoveka" u Londonu, gde je radnike podučavao (pored lekcija o"porodici, bogu i društvenoj pravdi") "boksu, kriketu, veslanju i fudbalu". (5) Po Makalonu, "sa osamdestim, sport je bio široko uključen u patronažna udruženja, kako liberalna tako i torijevska, čiji su se programi bavili usavršavanjem radničke klase". (6) Međutim, "nisu sve sportske inicijative radničke klase sredinom i krajem XIX veka bile inspirisane od strane srednje klase. Tokom prvih decenija XIX veka popularna rekreacija i utakmice su bili na udaru i gušene su u ime religije, javnog reda i industrijske radne discipline. Ali ih je herojski pokret otpora umnogome održao u životu i sport se često pojavljivao kao oblik društvenog protesta protiv industrijskog poretka koji se menjao. (...) Kasnije, tokom stoleća, reformatori i filantropi su umesto dotadašnjeg suzbijanja krvavih sportova, kocke i bučnih utakmica, počeli da primenjuju novu strategiju zamenjujući ih sa uljudnijim i korisnijim zanimanjima u dokolici nižih slojeva, tačnije, njihovih sopstvenih verzija sportskih takmičenja. U osamnaestom veku takvo pokroviteljstvo aristokratije i plemstva nad sportom nižih klasa je bilo ograničeno na "povremene dramatične intervencije" kao što su "nagrade koje su nuđene za neku trku ili takmičenje" (...) Ovde je, međutim, bio mnogo uzraženiji i odlučniji napor da se kolonizuje sama dokolica radničke klase". (7) Na isti način je, u vreme razvoja radničkog pokreta i socijalističke misli u Francuskoj, razmišljao i Pjer de Kuberten.

Nacistička Olimpijada, koja će se 1936. godine održati u Berlinu, na najbolji način ukazuje na pravu prirodu maksime da "sport nema veze sa politikom". Kada je antifašistička svetska javnost pozvala sportske saveze i sportiste sveta da bojkotuju nacističke Olimpijske igre i spreče naciste da iskoriste najveću međunarodnu sportsku manifestaciju za prikrivanje svoje zločinačke prakse u Nemačkoj i osvajačkih ambicija, Kuberten je, rukovodeći se geslom da "sport nema veze sa politikom", odlučno ustao u odbranu nacističkog režima nazivajući Hitlera "jednim od najvećih graditelja modernog doba". U svom govoru, koji je emitovan na zatvaranju nacističkih Olimpijskih igara, Kuberten veliča Hitlerovu "hrabrost" u obračunu s "nelojalnim i podmuklim napadima" čija je namera bila da "zaustave progresivno stvaralačko delo" - organizovanje Olimpijskih igara. (8) Nakon okončanja Igara, u intrevjuu koji je (povodom teksta Žaka Godea objavljenog pod naslovom "Optužujem!", u časopisu "L’Auto", u kome se kritikuje manipualcija olimpijskim igrama od strane nacista) dao Andre Langu i koji je 27.8.1936. godine objavljen u francuskom listu "Le Journal", Kuberten kaže i

sledeće: "Šta, Igre su izopačene? Olimpijska ideja je žrtvovana propagandi? To je potpuno netačno. Veličanstveni uspeh Berlinskih igara krasno je poslužio olimpijskoj ideji..." I dalje: "U Francuskoj izaziva uznemirenje to što su Igre iz 1936. obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom. Kako bi drugačije moglo biti? Naprotiv, treba što snažnije želeti da se Igre uvek tako sretno organizuju, da svaki narod tokom četiri godine učestvuje u njihovom pripremanju".(9)

Ovakvi Kubertenovi stavovi su u potpunosti izražavali stavove MOK-a, na čijem se čelu nalazio belgijski grof Baje-Latur, koji je u nacističkim krugovima važio kao "nepokolebljivo odani" pristaša Hitlera. O tome, u svojim posleratnim spisima, svedoči i Karl Dim, glavni organizator nacističkih Olimpijskih igara i jedan od glavnih ideologa nacističkog sporta (Kubereten ga, kao sledbenika njegove "utilitarne pedagogije", naziva "genijalnim prijateljem" i poverava mu, kao predstavniku nacističkog režima, da bude čuvar njegove olimpijske ideje i izvršilac njegovog olimpijskog testamenta): "Kako u Garmišu (radi se o nacističkim Zimskim olimpijskim igrama iz 1936. god, prim. aut.), tako i u glavnom gradu Berlinu odvijala se svetkovina u savršenoj harmoniji. Tek nakon sloma (nacističke Nemačke, prim. aut.) našli su se nemački kritičari, kao i pojedini stranci, koji su žigosali svečanost kao nedopustivu političku propagandu. To se lako može opovrgnuti, budući da je nakon završetka Igara Međunarodni olimpijski komitet zvanično izrazio zahvalnost i priznanje (nacističkom režimu, prim. aut.). Internacionalni olimpijski institut je na Kubertenov zahtev i uz odobrenje Međunarodnog olimpijskog komiteta smešten u Berlin. Kada su Zimske olimpijske igre iz 1940, koje je trebalo da se održe u Sent Moricu, zapale u teškoće, Međunarodni olimpijski komitet je na svom zasedanju 9.juna 1939.god. u Londonu jednoglasno odlučio, putem tajnog pismenog izjašnjavanja, da se Zimske igre nanovo ponude Garmišu, a da su one, kao što se tvrdi, na bilo koji način zloupotreblje ne u političke svrhe, ili da se desilo bilo šta što protivureči olimpijskom duhu, sigurno je da bi se u ovom međunarodnom udruženju podiglo nekoliko glasova protiv." (10)

Karl Dim, koji je kao fanatični borac za nacistički režim objavio i knjigu pod naslovom "Olimpijska ideja u novoj (fašističkoj) Evropi" (kako aktuelan naslov!), postao je prvi posleratni sekretar Olimpijskog komiteta Zapadne Nemačke. Zbog njegovog "velikog doprinosa za razvoj olimpijske ideje" biće, kao specijalni gost MOK-a, pozvan da prisustvuje Olimpijskim igrama koje će se 1948.god.održati u Londonu. Inicijator poziva je bio njegov "stari prijatelj" Everi Brendidž, član Linbergove fašističke partije u Americi, čovek koji je u Hitlerovom "Mein Kampf"-u pronašao izvorište za svoj nadahnuti olimpizam. Brendidž, koji je postao "siva eminencija" olimpijskog pokreta davno pre nego što je 1952. godine postao zvanično predsednik MOK-a, manijakalno je ponavljao tezu da "sport nema ništa sa politikom". Pozivajući se na to geslo i koristeći svoj uticaj, Brendidž će spasti od višegodišnjeg zatvora svog predratnog olimpijskog prijatelja, SA Grupenfirera i nacističkog ratnog zločinca Karl fon Halta. Halt će, uz pomoć pomenutog "svetog" gesla, ne samo zadržati mesto u MOK-u, već će 1957. godine postati član Izvršnog odbora MOK-a. Nastojeći da "odbrani sport od politike" Brendidž će onemogućiti Italijanski olimpijski komitet da iz MOK-a povuče fašističkog generala Đorđa Vakara. "Stiteći sport od politike" Brendidž će sačuvati mesta u MOK-u i drugim fašistima i njihovim vernim sledbenicima: grofu Paolo Taon di Revelu, grofu Albertu Bonakozi, vojvodi Adolfu Fridrihu Meklenburg-Šverinu, grofu Klarens fon Rozenu i drugima. (11) On će svoj "principijelni stav" o odnosu politike i sporta nepokolebljivo braniti i kada se, od strane afričkih zemalja, postavilo pitanje o položaju crnačke većine u Južnoj Africi i u vezi s tim pitanje uvođenja sankcija protiv rasističkog režima dok crnačko stanovništvo ne dobije osnovna građanska prava. Samo je strah da će afričke, i mnoge druge zemlje, početi da bojkotuju olimpijske igre (što bi bio kraj olimpijskog pokreta), primorao je Brendidža i njegov fašistički lobi u MOK-u da se priklone sankcijama protiv južnoafričkih rasista. Bio je to, po sopstvenom priznanju, jedan od najvećih poraza u njegovom životu. Čak i u svom govoru na Minhenskim olimpijskim igrama, nakon ubistva jevrejskih sportista od strane palestinskih komandosa, Brendidž žali zbog "izgubljene bitke

za Rodeziju". (12) Dubinu Brendidževog bola ćemo lakše shvatiti ukoliko imamo u vidu da su crnci za Brendidža, kao uostalom i za Kubertena, bili "niža rasa". Mnoge priče su napisane o sramnom odbijanju Hitlera da pruži ruku crnačkom šampionu Džesiju Ovensu na nacističkim Olimpijskim igrama u Berlinu. Još je sramnije to da Džesiju Ovensu, "velikom američkom šampionu", u Sjedinjenim Američkim Državama nije bilo dozvoljeno da sa drugim (belim) članovima atletske ekipe uđe u hotel (uključujući i onaj čiji je vlasnik bio Brendidž) na prednji ulaz, niti da napušta sobu. Za njega, kao i za ostale Afro-Amerikance, bio je "rezervisan" ulaz za poslugu, a hrana im je donošena u sobe. U sopstvenoj zemlji, za koju su osvajali medalje, tretirani su, kako je to primetio i sam Kuberten nakon posete SAD, "kao psi". Bilo bi, međutim, nepravedno optuživati Brendidža da je mrzeo samo Afro-Amerikance. Ostali su zabeleže ni njegovi nadahnuti predratni govori u kojima je, pozivajući se na dela nacističke Nemačke, tražio da se i u Americi otvore koncentracioni logori za Jevreje i komuniste. Manija "lova na veštice" nije ga napuštala ni nakon sloma Hitlerovog režima, čiji je neskriveni obožavalac ostao do kraja života. Nakon Drugog svetskog rata, pridružio se još jednom "principijelnom" čoveku, Džozefu Makartiju u nadi da će, u vreme "hladnog rata", da u Americi izazove fašističku histeriju i pomoću nje se domogne vlasti.

Brendidžev "principijelni" stav da "sport nema ništa sa politikom" približio ga je još jednom oduševljenom olimpijcu - fašističkom diktatoru Franku. Da bi krunisao približavanje između SAD i fašističke Španije (u pitanju je bilo otvaranje američkih vojnih baza na tlu Španije, još jedna "mirotvoračka" akcija), Brendidž je 1965. godine održao zasedanje MOK-a u Madridu. Predsedavao je (ko bi drugi!) poznati "mirotvorac" Franko koji je , sa usklikom "Živela smrt!" ("Viva la muerte!") i uz obilatu pomoć Musolinija i Hitlera, u krvi ugušio špansku republiku. Ubijeno je milion ljudi, a koljački zanos falangista nastavlja se i nakon pada republike. Preko dvesta hiljada antifašista obešeno je i masakrirano u prvim mesecima nakon osvajanja vlasti. Stotine hiljada ljudi je izbeglo iz Španije tražeći spas u okolnim zemljama. Za većinu onih koji su ostali, Španija je postala koncentracioni logor. Ali, to je politika, a pošto ona "nema veze sa sportom", onda je sasvim normalno da olimpijska gospoda "sa oduševljenjem" pozdrave fašističkog diktatora i da "sa velikom pažnjom i odobravanjem saslušaju njegovo izlaganje posvećeno "učvršćivanju mira i razvoja saradnje među narodima", naravno, putem sporta "koji je slobodan od politike".

Godinu dana pre "istorijskog" skupa olimpijske gospode u Madridu, Brendidž će, na 62. zasedanju MOK-a u Tokiju (6.10.1964.god.), izneti stav o olimpijskom pokretu koji, sledeći Kubertenov trag, ukazuje na njegov pravi ("nepolitični") karakter. Brendidž: "Olimpijski pokret je religija koja odgovara XX veku, religija sa univerzalnim zahtevom koja u sebi sjedinjuje sve osnovne vrednosti drugih religija. Jedna moderna, uzbudljiva, životna, dinamična religija, privlačna za mlade, a mi iz MOK-a smo njeni sledbenici. Tu nema nikakve nepravde na osnovu pripadnosti kasti, rasi, familiji ili zbog novca. Na sportskom polju svako pobeđuje ili gubi na osnovu sopstvenog učinka. Amaterizam, veće vrednovanje učestvovanja nego pobede, donosi uspeh u svim oblastima. Telesni trening održava zdravlje. Princip drugarstva u sportu je zlatno pravilo. Prijateljsko zbližavanje na sportskom polju vodi ka međusobnom razumevanju i miru. U istoriji se ne može pronaći ni jedan sistem principa koji se tako daleko i tako brzo rasprostranio kao brilijantna Kubertenova filozofija. On je zapalio baklju koja će obasjati svet." (13) Brendidž je izvršio "inventar" osnovnih vrednosti kapitalističkog društva koje u formi opšte-ljudskih vrednosti dobijaju mitski karakter. Očigledno, radi se o rezimeu Kubretenovog olimpijskog paganizma čiji je smisao u veličanju postojećeg sveta i u obračunu sa kritičko-menjalačkom mišlju i praksom. Kada se to ima u vidu jasno je da olimpizam odbacuje hrišćanstvo i druge "velike" religije čija je osnovna zajednička odlika da su kritične prema uspostavljenom i da teže "drugom svetu". Što se tiče olimpijske baklje, ona nije "obasjala svet", već je bila jedna od duhovnih snaga koja je potpalila vatru rata i bezumlja po čemu će Kubertenovo

vreme pre svega biti upamćeno. Najupečatljiviji primer su nacističke Olimpijske igre iz 1936. godine koje će, kao što smo videli, Kuberten, kao i Brendidž, sa oduševljenjem prihvatiti i braniti. I tom prilikom se pokazalo da je kitnjasta olimpijska retorika samo zavesa iza koje se dželati čovečanstva sklanjaju pre i nakon novih pokolja. Najveći zločinci, navlečeći olimpijsku masku, postaju "veliki humanisti" i "dobrotvori" čovečanstva.

Vrtoglava olimpijska karijera Huana Antonia Samaranča, predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta od 1980. godine, jedan je od rezultata približavanja MOK-a i fašističkog diktatora. Brendidž je "lansirao" Samaranča u međunarodnu olimpijsku orbitu kao bliskog saradnika (i porodičnog prijatelja) fašističkog diktatora Franka i kao "preduzimljivog čoveka" koji je stekao ugled kao uspešni reklamni agent fašističkog režima. Rukovodeći se geslom da "sport nema ništa sa politikom", Samaranč će, upravo se koristeći sportom, dospeti do najviših vrhova u fašističkoj hijerarhiji moći. Kupovanje španske federacije hokeja na koturaljkama i učestvovanje u organizaciji II Mediteranskih igara u Barceloni (1955.god.), bili su samo prvi koraci koji su ga uveli u Nacionalni olimpijski komitet Španije i doveli do mesta ministra za sport na koje će ga lično Franko postaviti. Pozicije koje je stekao putem sporta dovešće do toga da ga Karero Blanko, zloglasni "naslednik" diktatora Franka, postavi za predsednika regionalnog veća Katalonije u vreme početka agonije fašističkog režima. U inauguralnoj besedi Samaranč izjavljuje: "Izražavam svoju iskrenu odanost i vernost režimu,vernost principima "Movimienta" (fašistički pokret, prim. aut.), svoju pokornost španskom princu i svoju apsolutnu odanost Franku". (14) Nakon atentata na Karera Blanku (koji su 1973.godine izveli komandosi ETA), Samaranč je dobio zadatak da rukovodi merama odmazde. Po izjavama svedoka, u toku 1974. i 1975. godine "došlo je do represije u obliku tolikog broja hapšenja, mučenja i vešanja, koja nije zabeležena još od kasnih četrdesetih godina". (15) Za ubijanje levičara policija je koristila poseban metod, davljenje uz pomoć metalne ogrlice i eksera koji se zabada u kičmenu moždinu ("garrote vil"), koji je primenjivan sve do Frankove smrti.

Interesantno je da je Samaranč ostao veran fašističkom režimu sve do njegovog kraja. Dan uoči smrti fašističkog diktatora, 20. novembra 1975. godine, Samaranč, u fašističkoj uniformi, učestvuje u godišnjoj proslavi posvećenoj osnivaču "Falange", jedne od najkrvavijih zločinačkih organizacija za koje istorija zna. Treba reći i to da je Samaranč, kao jedan od čelnika fašističkog pokreta Španije, već bio, od strane Everija Brendidža, postavljen za potpredsednika MOK-a. I upravo kao potpredsednik najznačajnijeg i najšireg svetskog sportskog pokreta koji se "bori za mir u svetu i saradnju među narodima" Samaranč, povodom smrti fašističkog diktatora, odgovornog za smrt stotina hiljada nedužnih i za uništenje demokratskih institucija u Španiji, svečano izjavljuje: "Frankov primer će nas uvek pratiti u našoj borbi za jednu bolju Španiju!" (16) Ukoliko se ne zna prava, što pre svega znači politička priroda olimpijskog pokreta i međunarodnog sporta,teško da se može naći pravi odgovor na pitanje kako je jedan okoreli fašista mogao da dođe na čelo međunarodne organizacije koja zvanično simboliše sve ono što je suprotno fašističkoj ideologiji. Borba između svetskih centara moći, zakulisne političke igre dovele su do toga da se na olimpijski tron u Moskvi (1980. godine), prestonici zemlje u kojoj su fašisti na monstruozni način pobili preko dvadeset miliona ljudi, popne ličnost koja predstavlja živi spomenik fašizmu.

Sport u SAD

Razvoj sporta u Sjedinjenim Američkim Državama na ubedljiv način dokazuje tezu da je sport od svog nastanka bio prvorazredno političko sredstvo za ostvarivanje strateških interesa kapitalističkog poretka. Po američkom sociologu Džeku Skotu, sport je u Americi veoma dugo funkcionisao na

"kvazi-militaristički, autoritarni način", dok su mu osnovni izazovi bili "biti muškarčina,agresivnost i super-kompetativnost". Skot upućuje na istraživanja američkih sociologa Ogilvija i Tutka koji su došli do zaključka da treneri u američkim koledžima predstavljaju "jednu od najautoritarnijih grupa u američkom društvu", i da se najčešće radi o "bivšim policajcima i oficirima". (17) Skot ističe da je reč o "britanskoj tradiciji sporta" koja podrazumeva upotrebu sporta kao sredstva za izgradnju "moralnog karaktera" koja je do te mere uticala na sport na koledžima da je postala glavno pokriće za sportske programe u okviru vaspitnih institucija. "Nažalost", zaključuje Skot, "shvatanje po kojem sport treba da bude zadovoljstvo i razonoda za učesnike imala je malo, ili čak nimalo odraza na nastanak i razvoj sporta na koledžima u Sjedinjenim Državama". (18) Skot upućuje i na govor koji je, svojevremeno, održao Maks Raferti, nekadašnji Kalifornijski državni Superintendent of Public Instruction, na godišnjoj skupštini sportskih direktora Kalifornije (1969. god.). Evo nekih njegovih teza: "Postoje dve važne nacionalne institucije koje jednostavno ne mogu da tolerišu ni unutrašnja sporenja niti mešanje spolja: naše oružane snage i naši školski sportski programi.Obe su nužno dobrotvorne diktature jer po samoj njihovoj prirodi ne može biti drugačije". (19) Nazivajući kritičare uspostavljenog sportskog establišmenta "kooks, the crum-bums" i, naravno, "komunistima", Raferti se poziva na generala Daglasa Makartura: "Naš najveći vojnik-državnik dvadesetog veka (radi se o čoveku koji je,nakon poraza njegovih snaga u Korejskom ratu, tražio da se na Narodnu Republiku Kinu baci šezdeset atomskih bombi, prim.aut.), jednom je rekao o sportu i o onim ljudima koji su se pokoravali njegovoj strogoj i pravednoj disciplini: "Na poljima prijateljske borbe, posejana su zrna, koja ce u budućnosti,na drugim poljima, roditi plodove pobede"". (20) Konstatujući da školski sport služi kao "nepokolebljivi čuvar" onih ideja koje proističu iz "velike prošlosti" Amerike, Raferti zaključuje: "Ali, ako se odlučite da budete nepokolebljivi i borite se za budućnost američkog sporta protiv onih koji bi da unište sve ono što ste gradili tokom čitavog života, tada ćete zaista imati moćne saveznike: moje ministarstvo, ogromnu većinu naših državnih zakonodavaca, iznad svega, milione kalifornijskih građana koji vole sport i koji od sveg srca veruju da on simbolizuje čist, svetao, borbeni duh koji čini samu Ameriku"". (21) U kojoj meri sport u SAD služi propagandi osnovnih vrednosti vladajućeg poretka pokazuju i ugovori o sportskim stipendijama na univerzitetima. U njima se propisuje da sportisti mora uvek da budu "lepo obučeni","dobro obrijani", da imaju "prihvatljivu (!) dužinu kose". Čak se propisuje da mora uvek da imaju "čistu obuću"?! (22) Džek Skot: "Konzervativna, militaristička priroda školskog sporta, po diktatu NCAA i onih koji je podražavaju, stvorila je od sporta jednu od najreakcionarnijih ustanova našeg društva." (23)

Što se tiče "čistote" sporta u SAD, još je krajem dvadesetih godina ovoga veka američki istoričar Hauard Sevidž izneo na videlo da je komercijalizacija sporta na američkim koledžima počela još 1880. godine, praktično sa uvođenjem sporta na koledže. Konstatujući da je sport koledža "preko noći postao ozbiljan biznis", Džek Skot napominje da su prostor za komercijalizaciju sporta na koledžima stvorili kolonijalisti koji su odbijali da se uključe fizičku kulturu i sport u obrazovni program.Samo je nekoliko koledža odbilo da prihvati profesionalizaciju sporta tako što su se povukli iz takmičenja. Bili su to izuzeci koji nisu uspeli da spreče da sport bude upotrebljen kao sredstvo za sticanje materijalne dobiti i za reklamiranje koledža. (24) Govoreći o korumpiranosti sporta na koledžima, Ričard Lapčik konstatuje da i na njima vlada logika koja vlada i u profesional nom sportu koji je biznis: "Pobeda nije sve, već je ono jedino što je vredno". (25) Sport na koledžima je pod patronatom NCAA (National Collegiate Athletic Association) čija je zvanična uloga da se isključivo bavi organizovanjem studenata koji žele da se amaterski bave sportom i to zbog "vaspitnih, telesnih, mentalnih i socijalnih koristi". Džordž Sejdž, po Lapčiku jedan od najuticajnijih sportskih teoretičara u SAD, tvrdi da je NCAA "biznis organizacija koja je deo zabavljačke industrije koji proizvodi takmičarske susrete između koledža". Praktično, NCAA je "kartel koji ima monopol u proizvodnji i prodaji robe i koji kontroliše plate radne snage". U tom sklopu, "univerziteti su firme-članice koje nemaju druge mogućnosti nego da se priključe ukoliko imaju ligaške programe, jer NCAA vodi sva

nacionalna prvenstva i kontroliše sva televizijska prava". Pored toga, NCAA "reguliše sve ono što se tiče prava sportista koji čine najveću pojedinačnu grupu zaposlenih". Čitav sistem pravila je usmeren na to da "uveća profit škola i dobro se uklapa u profesionalna pravila šaljući stasale sportiste u profesionalce".(26)

Analizirajući prirodu sporta u SAD američki sociolog Pol Hoč navodi reči ragbi trenera sa Vašingtonskog univerziteta: "Ragbi i atletika su tvrđave koje su očuvale bedeme (društva) od radikalnih elemenata (čitaj: "komunista", prim. aut.). Nadam se da će nastaviti da igraju istu ulogu." (27) O čemu se zapravo radi vidi se iz pisma Džona MekMartrija (John McMurtry) koje je svojevremeno uputio listu "Daily Star" u Torontu (27.11.1970.) u kome se kaže: "Isključivost u posedovanju, želja za sticanjem, okrutno nasilje, bezličnost, nemilosrdna konkurencija, tehnološka izveštačenost i striktni autoritarizam - to su karakteristike severno-američkog omiljenog sporta". (28) Mekmartri je, zapravo, dao duhovni presek američkog društva. Po Herbertu Huveru, nekadašnjem predsedniku SAD, bezbol je, pored religije, "više uticao na život u Americi nego bilo koja druga institucija". (29) U sličnom tonu govori i Spiro Egnju, bivši potpredsednik SAD, kada sport proglašava "vezivnim tkivom koje sprečava raspad (američkog) društva". (30) Konstatujući da će samo mali broj ljudi tvrditi da se ovde ne radi o političkoj ulozi organizovanog sporta, Hoč tvrdi da je sport političko sredstvo za "socijalizaciju", kao i za "represiju" nad radničkim pokretom u Americi i njenih saveznika, kao i u neo-kolonijama. (31) Govoreći o razvoju timskih sportova u SAD Hoč navodi da su se oni razvijali u "elitnim privatnim školama onih koji su upravljali anglo-američkim društvom". Zatim, da je "sam sport tako stvaran da zadovolji ideološke i društvene potrebe industrijske aristokratske klase koja je uspostavljala svoju moć kod kuće i napolju".I na kraju,"uz pomoć moći koju im pruža bogatstvo i pretvaranjem sporta u sredstvo za bogaćenje,ova klasa - ili elita moći u amerčkom društvu - i dalje nastoji da obezbedi da sport služi njenim opštim političkim ciljevima: očuvanju uspostavljene raspodele bogatstva kod kuće i neo-kolonijalnoj dominaciji u inostranstvu". (32) U svojoj daljoj analizi američkog sporta Hoč će upotrebiti izraz koji na najbolji mogući način upućuje na njegovu prirodu: sport je u kapitalističkom društvu postao "ideološka policijska snaga" (pod. P. H.) sa kojom kapitalisti drže radnike u pokornosti. (33)

Nema sumnje da je kapital, uz pomoć vladajućih političkih centara,uspeo da od sporta stvori osnovno sredstvo za duhovnu integraciju ljudi u "američki način života": sport je, kao sredstvo za očuvanje uspostavljenog poretka, dobio onaj značaj koji je religija imala u srednjem veku.Na to upućuju i reči američkog sociologa Harija Edvardsa: "Ako danas u ovoj zemlji postoji neka religija,to je sport". (34) Oslanjajući se na shvatanja po kojima je sport "analogan tradicionalnim religioznim ritualima" i deleći oduševljenje sa (bivšim) zvaničnim ideolozima "socijalističkog sporta" (koje naziva "marksistima"!) kada oni tvrde da je sport "manifestacija besklasnog kolektiviteta i sredstvo za moralno uzdizanje", profesor Alen Gutman, jedan od najozbiljnijih teoretičara sporta u SAD-u, zaključuje: "Za njih, kao i za nas, predstavnički sport je temeljni element društvene realnosti. Potpuno je nemoguće zamisliti kako bismo mogli da nastavimo da živimo bez njega". (35)

Sport i veliko-nemački ekspanzionizam

Nemačka armija je ponovo zakoračila na Balkan. Dešavanje koje čoveka, kojem su poznata "slavna dela" nemačke soldateske u prošlosti,ne ostavlja ravnodušnim. Ali, kakve to može da ima veze sa sportom koji, kako to nadahnuto tvrde sportski zvaničnici, "nema ništa sa politikom" i služi, kao "najbolji ambasador", za "uspostavljanje mostova prijateljstva među narodima"? Poznato je kakvoj su manipulaciji i zloupotrebi bili izloženi istočno-nemački sportisti. Kada se čitaju

dokumenti, koji potiču iz istočno-nemačkih laboratorija u kojima su se proizvodili rekorderi, koji su imali status najviše "državne tajne", stiče se utisak da u Istočnoj Nemačkoj, nakon pada nacizma, nije došlo do bitnih promena. Prelistavajući podatke o "naučnim istraživanjima" i "rezultati ma njihove primene" čovek neprestano očekuje da će pored navedenih imena "lekara" i "naučnika" naići i na Mengeleovo ime. Preko 1.800 lekara, bolničarki, fizioterapeuta i drugog osoblja neposredno je učestvovalo u stvaranju preparata i metoda "za postizanje vrhunskih rezultata u sportu" koji će se beskrupulozno isprobavati i primenjivati ne samo na odraslim sportistima, već i na deci uzrasta 13 i 14 godina. U tim monstruoznim "naučnim projektima" učestvovali su i mnogi stručnjaci iz drugih oblasti i to do nivoa profesora fakulteta i akademika. Država je ulagala preko milijadu maraka godišnje u realizaciju "programa" koji je bio poveren "čuvenom" lajpciškom "Istraživačkom institutu za telesnu kulturu i sport" (FKS). Praktično svi "svetski rekordi" istočno-nemačkih sportista postignuti su uz pomoć "entuzijasta" iz ovog instituta: Uve Hon, Ulf Timerman, Jirgen Šult, Torsten Vos, Petra Felke-Majer, Hajke Drehsler, Marlies Gor, Marita Koh, Kristin Oto - samo su neka imena sa liste bivših rekordera (samo je Kristin Oto šest puta osvajala zlatnu olimpijsku medalju!) od kojih je vladajući režim stvorio "heroje (realnog) socijalizma". (36) Na listi, naravno, nema ubedljive većine onih koji su krenuli ka "olimpijskim vrhovima" od kojih su mnogi svoju "sportsku karijeru" okončali kao invalidi ili smrću.

Nakon raspada "istočnog bloka" i "preuzimanja" Istočne od strane Zapadne Nemačke, demokratski nastrojeni deo nemačke javnosti opravdano je očekivao da će sportskim lekarima iz bivšeg DDR-a, koji su u Zapadnoj Nemačkoj imali gori status nego najteži kriminalci, u "ujedinjenoj" Nemačkoj biti izvedeni pred sud, ili da će im bar biti oduzeta dozvola za rad u sportu. Ne samo da se to nije desilo, već su dotadašnji "staljinistički dželati" postali, i to upravo zbog njihovog iskustva u stvaranju doping-supstanci i njihovoj primeni, "cenjeni stručnjaci" kojima su sva vrata, od sportskih kolektiva do najviših sportskih i državnih zvaničnika, širom otvorena. Istočno-nemački "lekari-monstrumi" preko noći su postali udarna snaga sporta "nove" (opet!) Nemačke! Manfred Evald, dotadašnji predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta DDR-a i rukovodilac doping-programa, kojeg su zapadno-nemački novinari proglasili "Mefistofelom istočno-nemačkog sporta", oduševljeno je dočekan od vodećih ličnosti bivše Zapadne Nemačke. Ni činjenica da je bezuspešno pokušao da uništi sve pisane tragove svoje zločinačke prakse nije pokvarila prijateljsku atmosferu kod novih "domaćina" (čitaj: naredbodavaca). Evalda poziva na "poverljivi razgovor" Erih Šojble, vodeća ličnost u ministarstvu unutrašnjih poslova za sport; on postaje "počasni gost" na prijemu koji organizuje Vili Daume, predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta Zapadne Nemačke; u znak "poštovanja za njegov rad na razvoju sporta u nemačkim zemljama" Daume organizuje prijem Evalda kod Huana Antonia Samaranča, predsednika MOK-a, (37) inače Evaldovog "starog prijatelja" kome će, u znak zahvalnosti na podršci DDR-a njegovoj kandidaturi za izbor predsednika MOK-a (Moskva, 1980.), još na početku svoje vladavine svetskim olimpijskim tronom dodeliti "srebrni olimpijski orden", drugo po rangu priznanje koje MOK dodeljuje za "izuzetne zasluge za razvoj sporta". Na taj način je "Mefistofel istočno-nemačkog sporta", zajedno sa Horstom Daslerom (vlasnikom firme "Adidas" koji je preko Samaranča uspostavio neposrednu kontrolu nad olimpijskim igrama), Honekerom, Čaušeskuom, Živkovom i drugim "olimpijskim velikanima" - kojima je Samaranč lično okačio oko vrata ili dodelio "zlatni olimpijski orden", najviše olimpijsko znamenje - postao "olimpijska legenda". On će rame-uz-rame sa Kubertenom, Baje-Laturom, Hitlerom (koji je iz fonda koji mu je bio na ličnom raspolaganju finansirao, sa 300 000 rajhs maraka, arheološka iskopavanja u Olimpiji), Brendidžem, Frankom i drugim "olimpijskim dobrotvorima" i "velikanima", visiti na počasnom mestu u tek sagrađenom "Olimpijskom muzeju" (Lozana, sedište MOK-a), zadužbini "humaniste" Huana Antonia Samaranča - koji je inspiraciju za svoj nadahnuti olimpizam, po sopstvenom tvrđenju, pronašao u "životnom delu" fašističkog diktatora Franka.

Rukovodeći se željom da po svaku cenu ovladaju svetskim sportom, sportski zvaničnici "ujedinjene" Nemačke su rešili da udahnu novi život bivšem lajpciškom institutu i njegovim laboratorijama smrti. Institut je dobio novo ime ("Institut za primenjene trenažne nauke"(IAT)), prvu ratu finansijske potpore od države (13 miliona maraka) i - stari kadar. Po Hajneru Šumanu, jednom od članova naučnog tima koji se zalagao za demokratizaciju, Institut je, po svom ustrojstvu i organizaciji, "ostao ono što je i ranije bio". Što se tiče profesora Hansa Šustera i Alfonsa Lenarta, vodećih ličnosti Instituta u vreme stare vlasti, oni su se povukli "u pozadinu", da ne "bodu oči" javnosti, i na mesto direktora Instituta doveli bivšeg "disidenta" Harolda Tinemana (takođe učesnika u razvoju doping-programa od samog njegovog nastanka), kome će se priznati još nezavršeni doktorat da bi mogao da bude promovisan u zvanje "profesora" i time ispuni formalni uslov za direktorsko mesto. Tineman je ostao veran "tradiciji kuće". Pored toga, izričito se obavezao da će slediti uputstva Šustera i Lenarta koji su vukli poteze iz senke. Zbog mera "racionalizacije" iz Instituta je otpušteno 230 "saradnika", među kojima su uglavnom bili mlađi ljudi koji su tražili promene. Pored Tinemana i njegovih "duhovnih vođa", u Institutu će biti angažovani i drugi vodeći ljudi iz bivšeg doping-tima DDR-a: profesor Jirgen Krug, koji je još u novembru 1978. godine podneo referat o upotrebi anabolika u skokovima s tornja; profesor Gotfrid Štark, koji je od 1975. ispitivao doping sredstva na studentima; profesor Georg Neuman, koji je još u martu 1977. izneo rezultate primene anabolika (u kombinaciji sa vitaminima i ugljenim hidratima) kod ski-hodačica na duge staze koje je okarakterisao kao "izuzetno uspešne"; profesor Manfred Rajs, koji se dokazao kao stručnjak za primenu dopinga u trčanju na srednje i duge staze, kao i u maratonu; doktor Gudrun Froner, specijalista za nervne dopinge koje je ubrizgavala svojim "štićenicima" u nos u obliku spreja. Interesantno je da su navedeni "naučnici" za šaku maraka prihvatili da se odreknu prava da objavljuju svoje radove, a nove gazde su im zabranile, da neželjene informacije o njihovom radu ne bi prodrle u javnost, da uspostavljaju kontakte sa medijima. Kapije smrti su nanovo zabravljene. (38) Njima treba dodati i Hartmuta Ridela, jednog od vodećih doping-eksperta DDR-a koji je 1987.godine prebegao u Zapadnu Nemačku. On je pisac čuvene "Disertacije B" (1986.) u kojoj je sabrano iskustvo u dopingovanju sportista stereoidima, s tim što su njegovi eksperimenti obuhvatali i decu. Na preporuku doktora Vildora Holmana i Jozefa Kojla, vodećih ličnosti sportske medicine u Zapadnoj Nemačkoj, Ridel dobija istaknuto mesto na univerzitetu u Bajrojtu. (39)

Pored "naučnika",vladajuće "demokratske" snage Nemačke će raširenih ruku prihvatiti i istočno-nemačke trenere, specijaliste za doping. Među njima se nalaze i Rudolf Dam, Volfgang Majer, Klaus Bark, Peter Dost, Hajnz Šuce, Luc Kul i mnogi drugi koji su čak i decu uzrasta od 13 do 16 godina sistematski i bez njihovog znanja kljukali androgenim hormonima, što je ostavilo stravične posledice na njihov telesni i mentalni razvoj.Karakterističan je primer Horst-Ditera Hilea, za koga je, nakon saznanja o njegovom "radu na razvoju vrhunskog sporta", javno rečeno da je "prevazišao praksu kriminalaca". Čak je i Čarli Frensis, doskorašnji trener Bena Džonsona i njegov "savetnik" za doping (koji je, inače, od strane kanadskih vlasti doživotno udaljen iz sporta), bio zapanjen kada je ugledao olimpijsku pobednicu Renatu Štajher, tipičan Hileov "proizvod", koja je po njemu bila "dokaz za dejstvo anabolika". (40)

Što se tiče dopinga u Zapadnoj Nemačkoj, ona se i pre "ujedinjenja" zvanično opredelila za upotrebu dopinga u sportu. Volfgang Šojble, kasnije dugogodišnji državni funkcioner zadužen za "vrhunski sport", još je 28.9.1977. godine na zasedanju savezne parlamentarne komisije za sport, otvoreno zahtevao upotrebu dopinga u sportu: "Mi hoćemo da upotrebimo ovo sredstvo, jer je očigledno da postoje discipline u kojima se bez upotrebe ovog sredstva ne može više opstati u vrhunskom takmičenju u svetskoj konkurenciji". (41) Šojbleov pragmatizam, po principu "cilj opravdava sredstvo", postao je vladajuća doktrina u sportskoj praksi u Zapadnoj Nemačkoj. Tragična smrt dvadest šestogodišnje sedmobojke Birgit Dresel u martu 1987. godine; Šumaherova knjiga iz 1988.

god. ("Početni udarac") u kojoj je otkrio kakvim se sve prljavim metodima koriste zapadno-nemački sportski zvaničnici, lekari i treneri da bi se došlo do evropskog i svetskog fudbalskog trona; svedočenja ubogaljenih i izmanipulisanih sportista i njihovih roditelja - otvorilo je oči nemačkoj javnosti, ali nije bitno ugrozilo pozicije "vrhunskog sporta" i njegovih aktera.

Istovremeno dok se svom žestinom obrušavaju na "komunistički totalitarizam" na istoku zbog "upotrebe nedozvoljenih sredstava" i "manipulacije sportistima u političke svrhe", glasnogovornici "slobodnog (kapitalističkog) sveta" za sebe imaju druge kriterijume. Govoreći u avgustu 1991. godine o nemačkim sportistima, Harm Bajer, jedan od vodećih nemačkih sportskih funkcionera(inače sudija po struci), saopštava stav koji izražava vladajuće shvatanje sporta u "ujedinjenoj" Nemačkoj: "A za ovu skupinu važe druga pravila i zakoni. A ti zakoni uključuju i upotrebu sredstava koje traži vrhunski sport.Anabolici spadaju u ta sredstva." (42) Ako se ovome dodaju i reči Petera Burensa, generalnog sekretara "Nemačke sportske potpore" iz avgusta 1990. godine, da "Nemačka treba da postane sportska nacija broj 1 u svetu", (43) jasno je da kritika "socijalističkog sporta" nije imala principijelni, već hladnoratovski karakter: cilj je bio uništiti protivnika, služeći se svim sredstvima koja su na raspolaganju,a ne izboriti se za "čisti" sport. Ono što važi za sport, važi i za druge (mnogo važnije) oblasti života. Pokazalo se da je nemačkoj vladajućoj oligarhiji pre svega stalo da, ekonomski i političkim pritiscima, od zemalja istočne Evrope stvori svoj "interesni (neo-kolonijalni) prostor". Priča o "demokratiji" bila je samo maska, poput priče o borbi za "čisti sport", sa kojom je trebalo prikriti ekspanzionističke ambicije nemačkog kapitala i uz pomoć koje je trebalo uzeti od "realnog socijalizma" sve ono što može biti dobro "za (veliko) nemačku stvar".

Gospodari Zapadne Nemačke su i ranije imala velike ambicije u sportu, ali je tek nakon "ujedinjenja" zahtev za uspostavljanje dominacije u svetskom sportu upotrebom svih raspoloživih (dozvoljenih i nedozvoljenih) sredstava i metoda - zvanično dignut na nivo najviše državne politike. Za razliku od "komunističkog totalitarizma" bivšeg DDR-a, u kome su sportisti bili "čisto" oruđe politike, u "novoj" Nemačkoj sportisti su, kao živi reklamni panoi, postali (i) jurišnici nemačkog kapitala koji, u globalnom ekonomskom ratu koji po svojoj okrutnosti i destruktivnosti prevazilazi sve oblike varvarizma koji su viđeni u istoriji, treba da doprinesu njegovoj "pobedi". Prva osvojena "kruna" Borisa Bekera na vimbldonskom turniru pokazala je koju će ulogu sport dobiti u budućoj Nemačkoj. Desničarski mediji su u horu Bekera proglasili "novim Sigfridom" koji treba da povrati "pobednički duh" Nemcima. Oštre kritike koje su stigle od strane "saveznika", kao i Bekerovo odlučno odbijanje da postane prototip novog arijevskog "natčoveka" doveli su do stišavanja neo-nacističke euforije, koja će buknuti novom snagom nakon "ujedinjenja" dve Nemačke. Iz istorije sporta nanovo će biti izvučene lekcije za koje se mislilo da su davno prevaziđene i zaboravljene. Reč je, pre svega, o Kubertenovoj "utilitarnoj pedagogiji", odnosno,o svođenju sporta na sredstvo za stvaranje "elite pobednika" (lekcija koju će nacisti tako dobro naučiti) koji će biti podstrek za razvoj osvajačko-militarističkog duha kod mladih - osobina koja, nakon dva katastrofalna poraza u Prvom i Drugom svetskom ratu, nedostaje nemačkoj mladeži. "Kompleks poraza" je ono što nemački kapital, u nastojanju da se uključi, nakon raspada SSSR-a i "istočnog lagera", u novu podelu sveta pod firmom izgradnje "novog svetskog poretka" i "nove Evrope", na svaki način nastoji da "izbije iz glave" svojih podanika. Pobede na sportskom polju treba da probude "borbeni instinkt" kod nemačke omladine i da od Nemaca ponovo stvori "pobedničku naciju". Pravi smisao pobeda u sportu nije, dakle, dominacija u svetskom sportu,već stvaranje pobedničke euforije koja će, između ostalog, dovesti u nemačku armiju desetine hiljada fanatizovanih mladih ljudi koji će, kao i njihovi "slavni preci", biti spremni da ginu za "pobedu Nemačke". Mnogi članci su, naročito u zadnjim godinama, napisani o nemačkom "Feniksu" koji se, opet, "digao iz pepela". Zahtev za dominacijom u sportu, i to po svaku cenu, samo je izraz nastojanja da nemačka nacija

pokaže svoju "volju za moć" koja joj, po zakonima "borbe za opstanak", koji vladaju u svetu, bezuslovno pripada. "Veličanstvene pobede" ubogaljenih "šampiona" treba da budu sredstvo za razvoj veliko-nemačkog nacionalizma i obračun sa pacifizmom i kosmopolitizmom nemačke omladine. "Vladati u glavama", to je credo Kubertenove olimpijske filozofije koju će "otac modernih olimpijskih igara", u predvečerje nacističkih Olimpijskih igara (Berlin 1936. god.), sa toliko žara izložiti nacistima savetujući ih kako da putem sporta stvore "lepu arijevsku rasu". Nemački kapitalizam je zatrovao nemačka polja, šume, vazduh, vode; stvorio je, u ime "progresa", monstruozne nuklearne centrale koje su, zbog dotrajalosti, pred zatvaranjem i koje su za sobom ostavile brda nuklearnog otpada. Energija, sirovine, životni prostor - egzistencijalna su pitanja koja, kao Damoklov mač, vise iznad Nemačke. Sve neizvesnija budućnost raspiruje veliko-namačke strasti i stvara pogodno tle za ponovni razvoj nacističke euforije. Nemačko angažovanje na rasturanju bivše Jugoslavije i propagandna hajka protiv srpskog naroda (koja neodoljivo podseća na nacističku hajku protiv Jevreja), pokazuje do koje mere je nemačko društvo jedinstveno kada se radi o ostvarivanju strateških interesa Nemačke. Slanje nemačkih trupa u Bosnu i težnja da nemački pobednici dominiraju u svetskom sportu delovi su iste politike - koja se krije iza poznatih, "mirotvoračkih" i "apolitičnih", kulisa. Retki su političari koji su u toj meri govorili o "miru i međunarodnoj saradnji" kao što je to bio Hitler. "Pozivam omladinu sveta", glasilo je geslo koje je, 1936. godine na nacističkim Olimpijskim igrama, bilo urezano na nacističkom olimpijskom zvonu. Zvanično "zvono mira" bilo je, u stvari, zvono smrti koje je najavilo uništenje čitavih naroda. Njegova "mirotvoračka" jeka trebalo je da prikrije potmuli tutanj koji je dolazio iz nacističkih kovačnica smrti, vapaje sužnjeva koji su umirali u koncentarcionim logorima Nemačke, kao i samrtni ropac španske republike koju će, uz prećutnu podršku "demokratskog zapada", dokrajčiti nemački bombarderi.

Kada se ima u vidu vladajuća tendencija u razvoju Nemačke, postavlja se pitanje da li je Nemačka u posleratnom periodu uopšte bila opredeljena za demokratiju, ili je "demokratija" bila samo "nužno zlo" koje je uneto "na bajonetima" zapadnih sila-pobednica koje će trajati dotle dok se Nemačka ne oslobodi političkog i vojnog tutorstva "saveznika"? Zbivanja u sportu govore da se Nemačka ni nakon poraza u Drugom svetskom ratu nije oslobodila aveti prošlosti i da su veliko-nemačke ambicije ostale strateško opredelenje posleratne Nemačke. Nije veliko-nemačka euforija proizvod nacističkog režima, već je nacizam bio samo jedan od istorijskih oblika u kome se ispoljio veliko-nemački duh. Samo su naivni mogli da poveruju da je uništenje Hitlerovog režima istovremeno i kraj veliko-nemačkih ambicija. To se, već neposredno nakon rata, jasno pokazalo - u sportu. Prvi posleratni generalni sekretar Nacionalnog olimpijskog Zapadne Nemačke postao je Karl Dim, fanatični militarista i borac za "veliku Nemačku". Od završetka Prvog svetskog rata Dim je čitav svoj život posvetio obnavljaju "nacionalne snage" Nemaca fanatično propagirajući revanšizam. U svojim ratno-huškačkim člancima je tvrdio da nemački vojnik "vredi za dva protivnička vojnika" i da je Nemačka u Prvom svetskom ratu "zbrisala" Srbiju. Kao oduševljeni pristaša nacističkog režima postao je jedan od glavnih ideologa nacističkog olimpizma i organizator nacističkih Olimpijskih igara. Nakon izbijanja Drugog svetskog rata njegovo veličanje nemačkih vojnih pobeda dobija manijakalne dimenzije. U svom članku iz 1940. godine, "Juriš kroz Francusku", "olimpijski mirotvorac" Dim piše: "Juriš kroz Francusku, kako lupa srce nama, starim vojnicima koji u tome više ne mogu da učestvuju, kako samo u nemom uzbuđenju i s rastućim oduševljenjem pratimo ovaj juriš, ovaj pobednički pohod! Radosno oduševljenje, koje u mirnijim vremenima doživljavamo pri odvažnom borbenom sportskom nadmetanju, naraslo je u visine ratničke zbilje...stojimo zadivljeno pred delima armije. U njima se iskazuje šta Nemac može, u njima prevazilazi današnji Nemac čitavu prošlost i samoga sebe." (44) Tri godine kasnije, u vreme kada je zločinačka praksa Hitlerovog režima dostigla vrhunac, Dim objavljuje svoju "čuvenu" knjigu "Olimpijska ideja u novoj Evropi" (fašističkoj, naravno) u kojoj tvrdi da je glavni cilj nacističkog "novog poretka" da "svi narodi sveta budu srećni"! U svakoj zemlji koja je istinski opredeljena za demokratiju ovakav čovek bi bio

prezren; u Zapadnoj Nemačkoj Karl Dim postaje (i do danas ostaje) neprikosnoveni autoritet u zvaničnoj sportskoj istoriji i pedagogiji i do kraja života će,od strane vodećih nemačkih zvaničnika, biti obasut najvišim počastima. Slična je sudbina SA Grupenfirera i nacističkog ratnog zločinca Karla fon Halta. Umesto da je zbog svojih zlodela završio u zatvoru, on neposredno nakon rata postaje počasni predsednik Lakoatletskog saveza Zapadne Nemačke, a 1951. godine ga nemačke vlasti postavljaju za predsednika Nacionalnog olimpijskog komiteta. Fon Leks, Adolf Fridrih Meklenburg-Šverin (prvi posleratni predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta Zapadne Nemačke) i mnogi drugi nacisti i njihovi sledbenici postaće rukovodeće ličnosti u sportu (45) sa zadatkom da očuvaju "(veliko) nemački duh" i da, kad za to dođe vreme, udahnu novi život avetima prošlosti. Da li slanje nemačkih vojnika u Bosnu znači da je taj davno priželjkivani trenutak konačno došao?

Sport i emancipacija

Krajem XIX i u prvoj polovini XX veka radnici nastoje da upotrebe sport kao jedan od oblika klasnog organizovanja i osvešćivanja. Oni odbacuju borbu između individua za pobedu kao vrhovni i neprikosnoveni princip sporta i afirmišu princip zajedničke borbe protiv kapitalističke tiranije kao njegov osnovni cilj. Umesto što je sredstvo za stvaranje egoističnog (malo) građanina i za nacionalnu integraciju,sport postaje sredstvo za klasnu integraciju radnika. Sportskom agonu se nastoji dati slobodarski karakter. Odnos Kubertena prema radničkom sportu, kao i prema sportskoj aktivnosti kolonijalizovanih "nižih rasa", na najbolji način ukazuje na "napetost" koja postoji između sporta kao ideologije kapitalističkog društva i kao takvog sredstva za integraciju radnika i "nižih rasa" u kapitalistički poredak (čuveno "važno je učestvovati", odnosno, važno je biti sa nama da se ne bi bilo protiv nas), i sporta kao mogućeg sredstva za razvoj klasne i nacionalne borbeno-slobodarske svesti. Kuberten se, u trenucima krize kapitalističkog društva, izjašnjava u prilog "radničkih olimpijada" verujući da će sportska takmičenja odvući radnike sa polja klasne borbe na polje međusobne borbe po pravilima koja diktira kapitalistički poredak, što znači da će sport poslužiti kao način integracije radnika u kapitalističko društvo. Čim je došlo do "stabilizovanja" Nemačke, kičme evropskog kapitalizma, pod fašističkom diktaturom, Kuberten daje bezrezervnu podršku nacistima koji rasturaju radnička sportska društva i hapse i ubijaju njihove članove - plašeći se klasno-slobodarskog karaktera radničkog sporta. Ova "napetost" između sporta kao institucije koja otelotvoruje osnovne egzistencijalne principe građansko-kapitalističkog društva i nastojanja da se on iskoristi za jačanje borbeno-slobodarske volje ispoljiće se i u prvim post-revolucionarnim godinama u SSSR-u, kao i u drugim zemljama u kojima je došlo do socijalističkih revolucija ili uspešnih anti-kolonijalnih ustanaka. Autentično nastojanje da se tlačiteljsko-produktivistički duh "kapitalističkog sporta" preobrazi u slobodarsko-stvaralački duh "socijalističkog sporta" trajalo je koliko i autentični revolucionarni (slobodarski) pokret. Njegovom institucionalizacijom, što znači postajanjem "revolucije" sredstvom profesionalne političke elite za uspostavljanje vlasti nad radnicima i seljacima, izvorna tlačiteljsko-produktivistička priroda sporta došla je, posredstvom totalitarne vladajuće moći, do najvišeg izraza. Umesto oruđa potlačenih za borbu protiv tlačenja, sport nanovo postaje oruđe tlačitelja za pokoravanje potlačenih i za učvršćivanje poretka tlačenja, znači, strateških interesa vladajućeg poretka - što je, videli smo, najvažnija odlika ("kapitalističkog")sporta. Umesto sredstva za klasnu integraciju i slobodarsku borbu radnika, sport nanovo postaje sredstvo za stvaranje pokornog i upotrebljivog građanina.

To što su radnici pokušali da iskoriste sport za klasno organizovanje i borbu protiv buržoazije više govori o prirodi (ograničenosti) te borbe, odnosno, o tadašnjem stupnju društvenog razvoja, nego o "slobodarskoj" prirodi sporta. Naprednim radnicima, kojima je jasno kuda vodi kapitalizam, ne pada

više na pamet da stvaraju sportske klubove da bi se, putem sporta, borili protiv kapitalista. Sport je, zbog svoje prirode koja je do punog izražaja (razvoj protivrečja) došla u "potrošačkom društvu", postao prevaziđeni oblik klasne integracije i slobodarske borbe. Bespoštedni napadi građanskih ideologa na radnička sportska udruženja kao i na zemlje "realnog socijalizma" zbog njihove "zloupotrebe sporta u političke svrhe" imali su za cilj da sačuvaju sport kao ekskluzivno političko sredstvo kapitalističkog poretka za zaštitu njegovih interesa. Ideolozi "realnog socijalizma" su utoliko bili "pošteniji" što su otvoreno ukazivali na ono što zvanični ideolozi "slobodnog sveta" po svaku cenu nastoje da prikriju: sport je "čisto" oruđe politike.

Što se tiče "klasičnog marksizma", koji je nastao sredinom i u drugoj polovini XIX veka, on je pre svega imao u vidu industrijskog radnika koji je radio i preko 14 sati dnevno u ropskim uslovima. Borba za skraćivanje radnog dana postaje borba za slobodno vreme radnika u kome će doći do obnavljanja njegovih telesnih snaga, razvoja duhovnih moći i klasne (političke) integracije radnika. Da bi neradno vreme za radnike stvarno postalo slobodno vreme, bilo je potrebno da sveukupna proizvodnja dobije društveni karakter i da radnici raspolažu kako s vrednostima koje stvaraju, tako i s društvenim mehanizmima koji omogućavaju slobodni duhovni razvoj najširih radnih slojeva. Osnovne pretpostavke za to su bili pad profitne stope, ekonomski krah kapitalizma i stvaranje armije nezaposlenih radnika. Nesposobnost kapitalizma da na dužu stazu obezbedi stabilan ekonomski razvoj i egzistenciju radnika i sve veća sposobnost radnika da od kapitalista preuzme upravljanje proizvodnjom i procesima društvene reprodukcije, bila je osnovna pretpostavka da slobodno vreme radnika postane motorna snaga progresa. Ovde se ne pojavljuje kao bitno pitanje da li je Marks nekritički preuzeo od Hegela njegovo shvatanje o odnosu (feudalnog) gospodara i sluge, i na osnovu toga došao do potcenjivačkog odnosa prema kapitalistima, već da nije ukazao na moguće oblike razvoja kapitalizma, a samim tim ni na moguće oblike njegove propasti, odnosno, načine njegovog ukidanja (prevazilaženja). Koliko god da je Marksova kritika kapitalizma naučno zasnovana, ona ima politički karakter iz kojeg je proistekao mit o skorom padu kapitalizma. Gledano sa aspekta političke (klasne) borbe tog vremena, ovakav pristup je bio logičan. Da je Marksova kritika kapitalizma pošla od odrednice "ukoliko", izgledalo bi da Marks sugeriše kapitalistima kako da prevaziđu krizu i ostvare stabilan razvoj kapitalizma. Ovakav pristup kapitalizmu uslovio je sužavanje polja političke borbe radnika (koje će Engels, u svojim kasnim radovima, proširiti i na parlamentarni teren), ali i ograničio prostor za postavljanje pitanja o mogućim oblicima prevazilaženja kapitalizma.

Slobodno vreme (radnika) za Marksa je rezultat političke borbe radnika i u tom smislu osvojeni prostor. Budući da osvajanje tog prostora istovremeno znači i propadanje kapitalizma, ne postoji ni teorijska mogućnost da neradno vreme radnika postane prostor za njihovu (duhovnu) integraciju u kapitalistički poredak. Na takav odnos Marksa prema neradnom vremenu radnika presudno će uticati realnost kapitalističkog društva njegovog vremena. Država se pojavljuje kao represivni mehanizam kapitala i ima veoma ograničenu ekonomsku, a gotovo nikakvu socijalnu ulogu. Sem crkve, ne postoji ni jedna značajna društvena institucija koja otvara mogućnost za integraciju radnika u uspostavljeni poredak. Mizerne nadnice, enormna nezaposlenost, relativno nizak nivo proizvodnje ne dozvoljavaju da radnik kao "kupac" uzme učešće u društvenom životu. Ekonomske krize, koje najviše pogađaju radne slojeve, imaju ciklični karakter. Ogromna većina stanovništa, koja živi u krajnjoj bedi, izložena je bezočnoj pljački kapitalističkih skorojevića. Deca masovno umiru u fabrikama i rudnicima. Jaz između radnika i kapitalista je nepremostiv. Klasni sukob je neminovan. Pariska komuna upravo upućuje na tu realnost. Bespoštednom obračunu kapitalista sa radnicima, njihovom i bukvalno fizičkom uništavanju, Marks nije mogao da ponudi igru, već političku borbu u kojoj je trebalo da telesne vežbe povrate telesnu snagu i ojačaju borbeni duh radništva da bi se uspešno suprodstavili kapitalistima. Radi se o

vežbama koje nisu imale pacifistički karakter i koje postaju sredstvo za sticanje borbene gotovosti, odnosno, priprema za bespoštedni klasni rat. Izvršena je instrumentalizacija telesnih vežbi kojima se instrumentalizuje telo da bi se stvorio odgovarajući (borbeni) karakter. Marks nastoji da oruđe koje je privilegija vladajuće klase u borbi protiv radnika, postane (i) radničko oruđe u borbi protiv aristokratije i buržoazije. Borba se vodi na terenu građanskog društva uz upotrebu sredstava koja su u njemu stvorena. (46) Kao i svaka druga, i Marksova misao je uslovljena i ograničena vremenom u kome je nastala. Govoreći o kapitalističkom društvu, Marks je pre svega imao u vidu "izvorni" kapitalizam - liberalizam. To je prava meta njegove kritike i on nju pogađa u središte. Ono što Marks zapostavlja je aktivni odgovor kapitalista na izazove krize,odnosno, korišćenje postojećih i stvaranje novih institucija koje će omogućiti stabilizovanje i razvoj kapitalističkog poretka. O tom novom "kvalitetu" buržoaske klase govori Antonio Gramši: "Prethodne vladajuće klase bile su suštinski konzervativne u tom smislu što nisu težile za tim da izgrade organski prelazak drugih klasa njihovoj klasi, da pošire, naime, "tehnički" i ideološki svoju klasnu sferu; to je koncepcija zatvorene kaste. Buržoaska klasa postavlja sebe kao organizam koji je u stalnom kretanju, sposoban da apsorbira čitavo društvo, prilagođavajući ga svom kulturnom i ekonomskom nivou.: čitava funkcija države je izmenjena: država postaje "vaspitač" itd." (47) U tom kontekstu prvorazredni značaj dobijaju mehanizmi kojima se nastoji suzbiti politička borba radnika i postići njihovo integrisanje u kapitalističko društvo. Jedan od tih mehanizama, videli smo, je i sport. Slobodno vreme postaje "suprotnost njegovom sopstvenom pojmu i postaje njegova parodija" (Adorno).

Kapitalisti su nastojali da iskoriste sport kao univerzalno sredstvo za ostvarivanje svojih ekonomskih i političkih interesa. Insistiranjem na uključivanju radnika u sport i telesno vežbanje radnicima su nametnuti vrednosni orijentiri na kojima se zasniva kapitalističko društvo; uspostavlja se kontrola nad radnicima u ne-radnom vremenu; nezadovoljstvo njihovim položajem u društvu usmerava se ka iživljavanju u sportu, što znači sport služi za sterilizaciju njihove kritičko-menjalačke svesti i političke borbe; razbija se klasna svest i stvara svest lojalnog "građanina";postiže se duhovna integracija radnika u kapitalistički poredak; vrši se idiotizacija radnika i od njih stvara bezlična "radnička masa"; povećava se produktivnost radnika, što znači dobit i t.sl.. Značaj aktivnog i pasivnog (gledalačkog) uključivanja radnika u sport i "slobodni" telesni aktivizam dobija u "potrošačkom društvu" prvorazredni ekonomski značaj. Seljenje kapitala iz tradicionalnih, nisko-profitnih, branši u industriju zabave i "slobodnog vremena", došlo je do toga da su sportski show-business i "telesna kultura", u koju spada jogging,aerobik, body-building i sl., postali business od strateškog značaja za kapitalizam. Oni postaju jedan od osnovnih vidova konzumerskog aktivizma u kome se godišnje "obrnu" stotine milijardi dolara. Uterati radnike u stadione i hale, i isterati ih "na vazduh" i "u prirodu" postaje pitanje opstanka "potrošačkog društva".

Nema "slobodnog sporta", kako to smatra Ernst Bloh. Sport nije vrednosno-neutralna pojava čiji je karakter određen time da li stoji "levo" ili "desno". Bloh previđa da i odnos prema sportu upućuje na prirodu političkog pokreta. (48) Sloboda i sport su nespojivi. "Slobodno opredelenje za sport" ne potvrđuje slobodu čoveka, već ograničenost vremena i ograničenost njegovih pogleda, odnosno, ukazuje na stranputicu u borbi čoveka za slobodu. Opredeljujući se "slobodno-voljno" za sport, čovek pokazuje da je po svom vrednosnom opredelenju, znači duhom, ostao u okvirima građansko-kapitalističkog poretka. Time što je sport prestao biti privilegija aristokratije i buržoazije i postao pravo građanina (radnika i žene) ne znači da su oni time stekli pravo na slobodni telesni aktivizam. Uključivanje u sport je bio samo jedan od načina uključivanja u građansku kulturu, odnosno, duhovne integracije u kapitalistički poredak. Kao što je to Gramši izvanredno uočio, buržoaska klasa se razlikuje od predhodnih vladajućih klasa po tome što ona nastoji da uvuče potlačene u svoju duhovnu orbitu. Zato je sport

dobio toliki medijski značaj u kapitalističkom društvu. Primera radi, u Italiji se samo u toku jednog vikenda organizuje preko 35 000 sportskih predstava.

Skraćivanje radnog dana i poboljšavanje uslova rada doprinose tome da rad bude sve manje izvor nezadovoljstva. U "skali frustracija" dolazi do promena: nezadovoljstvo čoveka njegovim materijalnim položajem (mogućnošću participiranja u potrošačkom društvu); strah od gubitka radnog mesta i ponižavajući položaj u odnosu prema nadređenima i vlasnicima; opšta egzistencijalna neizvesnost, besperspektivnost, uništavanje životne sredine, kriminal, usamljenost, osećanje odbačenosti. Izvori frustracija su sve brojniji. Zvuči paradoksalno, imajući u vidu vekovnu borbu radnika za skraćivanje radnog dana, ali je za mnoge rad postao bekstvo iz samoće i ništavila. Kapitalistima je jasno da je "potrošačko društvo" samo uspavalo, a ne i upokojilo kritičko-menjalačku svest radnika koji, zahvaljujući tome što su nosioci tehnološkog razvoja,stiču sve veću sposobnost da preuzmu upravljanje kako procesima proizvodnje tako i čitavom društvenom reprodukcijom. Sve dublja kriza "potrošačkog društva" i neizvesna budućnost sve dramatičnije dovodi u pitanje "klasni kompromis", osnov "socijalnog mira" koji se temelji na stalnom uvećavanju potrošačkog standarda, što znači na stabilnom razvoju "potrošačkog društva". Ponovno raspirivanje fašističke pomame, bujanje najmračnijih sekti i pokreta, kriminala, nasilja i droge,kao i sve histeričniji obračun sa idejom budućnosti - odgovor je kapitalističkog poretka na sve dublju egzistencijalnu i duhovnu krizu koju stvara. Kapitalistička mašinerija smrti nastoji da uništi sve ono što može da je zaustavi i pruži mogućnost čovečanstvu da, na novim osnovama, preživi i nakon propasti kapitalizma.

Nastojanje zemalja tzv. "trećeg sveta" da se oslobode kolonijalnog jarma najmoćnijih kapitalističkih zemalja upotrebljavajući sport kao sredstvo za nacionalnu integraciju na slobodarskim osnovama, sistematski je suzbijano od strane tzv."međunarodnih sportskih asocijacija" koje su gospodari međunarodnog sporta i to kao produžena ruka multinacionalnog kapitala i najreakcionarnijih svetskih centara političke moći. Istovremeno, najveći međunarodni sportski događaji,koji posredstvom javnih medija dobijaju prvorazredni globalni značaj, postaju sredstvo za pribavljanje prestiža najkrvavijim fašističkim i vojnim diktaturama. Svetska fudbalska asocijacija dodeljuje organizaciju Svetskog juniorskog fudbalskog prvenstva generalu Pinočeu, čija je fašistička hunta ubila Salvatorea Aljendea, legalno izabranog predsednika Čilea, i masakrirala više od 40 000 pristalica demokratije. Finale tog sramnog prvenstva odigrano je na glavnom stadionu Santjago de Čilea na kome su Pinočeovi koljači na najsvirepiji način pobili preko 30 000 čileanskim rodoljuba, na travi koja je i bukvalno izrasla iz krvi nevinih žrtava diktature. Svetsko fudbalsko prvenstvo iz 1978. godine dodeljeno je Videlinoj vojnoj hunti čiji su "eskadroni smrti" na bestijalni način usmrtili desetine hiljada argentinskih patriota. I dok je na obale Buenos Ajresa more izbacivalo obezglavljene leševe, svetska fudbalska elita, na čelu sa Žoaom Avelanžom, moćnim patronom svetskog fudbala i "anđelom čuvarom" južno-američkih diktatora, (Inače, Žoao Avelanž je najjasnije ukazao na pravu prirodu današnjeg sporta: "Sport predstavlja jedno od najveličanstvenijih sredstava modernog sveta koji omogućava da se čista, nepatvorena, gola moć neograničeno primenjuje.") (49) uživala je u šumu morskih talasa i dizala kristalne čaše u čast vrlih domaćina i u ime "mira i saradnje među narodima sveta". Dodeljivanje Olimpijskih igara (Seul 1988.god.), od strane Huana Antonia Samaranča i njegovih podanika iz Međunarodnog olimpijskog komiteta, južnokorejskoj vojnoj hunti, koja se "proslavila" masakrom hiljada studenata, radnika, opozicionih vođa, bila je još jedna od niza sličnih demonstracija "nepolitičkog" karaktera sporta. Za vreme trajanje Olimpijskih igara u Seulu preko 250 000 (!) "protivnika režima" zatvoreno je u tamnice i logore i to uz znanje i saglasnost međunarodne olimpijske gospode i vođa "slobodnog sveta" koji se tako zdušno zalažu za "očuvanje ljudskih prava" - u zemljama u kojima nisu uspeli da ostvare političku i ekonomsku dominaciju.

Sport je imao "nepolitički" karakter kada ga je trebalo upotrebiti kao "efikasno sredstvo" za kolonizaciju "nižih rasa"; kada je od buržoaske mladeži putem sporta trebalo stvoriti "elitu" gospodara;kada je trebalo stišati revolucionarni pokret evropskog proletarijata; kada je trebalo dati podršku nacističkom režimu, dakle, uvek onda kada je bio sredstvo za kapitalističkog poretka za ovladavanje svetom, dok je imao "politički" karakter onda, kada je postajao oruđe potlačenih u borbi za slobodu. Karakterističan primer je protest crnih sportista na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. godine. Trčati sa američkom zastavom oko stadiona i veličati američki sistem "nije politika", ali "jeste politika" podići stisnutu pesnicu na pobedničkom postolju u znak protesta protiv bednog položaja u kojem se nalazi afro-američka populacija u Sjedinjenim Američkim Državama. Reakcija "zvanične" Amerike na gest Karlosa i njegovih drugova, šikaniranja kojima su bili izloženi nakon povratka u "svoju" zemlju, samo dokazuje da je njihov protest bio jedini pravi događaj na Olimpijadi koji je zavredio da uđe u istoriju. (50)

Razvojni put (modernog) sporta sličan je razvojnom putu antičkog "sporta": od staro-grčkih olimpijskih igara do krvavih gladijatorskih spektakala u areni rimskog Koloseuma. Od sredstva za pokretanje buržoaske mladeži i stvaranja kolonijalnih falangi, sport postaje sredstvo za umirivanje sve nezadovoljnijih "masa". Na toj osnovi došlo je do sve većeg razlaza između Kubertenove izvorne olimpijske ideje i realnosti olimpijskog pokreta i olimpijskih igara.Umesto modernog religioznog (paganističkog) rituala na kome je trebalo da se iskaže razvojna (duhovna) snaga kapitalizma, otelotvo rena u "zdravom" telu i duhu buržoaske mladeži,olimpijske igre (sport) sve više postaju banalna zabavljačka predstava u kojoj se umesto društvene "elite" pojavljuju najamnici kapitala i političkih centara moći koje Kuberten, sa pravom, naziva "cirkuskim gladijatorima". Umesto staro-grčkog religio athletae, na olimpijskim igrama se više dominira duh robovlasničkog Rima u propadanju uobličen u poznatoj Juvenalovoj maksimi panem et circences. Umesto Kubertenovog "festivala mladosti", današnje olimpijske igre su postale festival uništenja. Na njima (u sportu) ne vlada "instinkt smrti", kako to konstatuje Žan-Mari Brom nekritički sledeći Frojda, već destruktivni duh današnjeg kapitalizma koji nema ničeg zajedničkog (ni) sa ljudskim instinktima. Čak i socijal-darvinistički pristup sportu deluje kao romantični vapaj u odnosu prema ne samo neljudskom,već i neprirodnom duhu koji vlada na današnjim sportskim terenima. Sportisti sve manje podsećaju ne samo na ljudska, već i na živa bića. Oni su sve manje deo(žive)prirode,a sve više proizvod naučnika-monstruma u službi destruktivnog kapitala. Sve prisutnija maksima da se "rekorderi rađaju u epruvetama" samo je odgovarajući izraz za sve stravičnije uništavanje izvornih prirodnih i ljudskih osobenosti čoveka u sportu. Glorifikacija robotizovanih "šampiona" ustvari je glorifikacija destruktivne moći kapitala koji, putem sportskih spektakala, ubogaljena tela sportista nudi kao najviši duhovni (kulturni) izazov.

x x x

Fusnote

1)Uporedi:Pierre de Coubertin,"Les sports et la colonisation",u:Pierre de Coubertin, Essais de Psychologie Sportive,234.s,Librairie Payot,Laussanne et Paris,1913. 2)Pierre de Coubertin,"Ode to Sport",u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,39.s, Discourses and Essays,Carl-Diem Institut ed.Pub.and copy by Karl Hofmann, Schorndorf bei Stuttgart,1967. 3)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin",XVIIIth Plenary Session od the International Olympic Committee,17 Avgust 1920,Antwerp,u:The Olympic Idea,84.s. 4)Kod:Urlike Prokop,Soziologie der Olympischen Spiele,Naslovna strana, Hanser, München,1971. 5)Uporedi:John J.MacAloon,This Great Symbol,74.s,University of Chicago Press,Chicago,1984.

6)Isto,74.s. 7)Isto,fus,299.s. 8)Uporedi:"Speech by Pierre de Coubertin at the Close of the Berlin Olympic Games",u:Pierre de Coubertin,Olympic Idea,135,136.s. 9)Teichler Joachim Hans,"Coubertin und das Dritte Reich", "Sportwissenschaft, 12(1),1982,35,36.s. 10)Carl Diem,Weltgeschichte des Sports,1017,1018.s,Band II,3.Auflage,Cotta, Stuttgart, 1971. 11)Detaljnije o tome vidi:Allen Guttmann,The Games Must Go On,101.s.i dalje,Columbia University Press,1984; Arnd Krüger,Sport und Politik,221.s.i dalje, Fackelträger,Hannover, 1975. 12)Guttmann,isto,254.s. 13)Avery Brundage,Schluss der Eroffnungsrede zur 62.IOC-Sitzung am 6.10.1964 in Tokio;Bulletin des IOC. Kod:Christian Graf von Krockow,Sport und Industriegesellschaft, 7,8.s, Piper,München, 1972. 14)Kod:Vyv Simson/Andrew Jennings,Geld,Macht und Doping,105.s,Knaus, München,1992. 15)Isto,106.s. 16)Isto,107.s. 17)Jack Scott,The Athletic Revolution,175.s,The Free Press,New York,1971. 18)Isto,176,177.s. 19)Isto,15.s. 20)Isto,21.s. 21)Isto, 22)Isto,199.s.fus. 23)Isto,203.s. 24)Isto,161,162.s.;O tome Žan-Mari Brom: "Sportski sistem,koji se danas odvija na osnovu opštih normi i kriterijuma profiterskog sistema, je postao podsistem kapitalističkog društva. Kao potpuno integrisana institucionalna struktura,on je shodno tome potčinjen svim društveno-ekonomskim zakonima koji upravljaju kapitalističkim načinom proizvodnje, posebno zakonima akumulacije, koncentracije i cirkulacije kapitala. Istorijski gledano, sport je nastao sa razvojem industrijskog kapitalizma. On je od samih svojih početaka bio vezan za mehanizme investiranja, cirkulacije i oplodnje kapitala. Tek što se rodila, institucija sporta je odmah došla u ruke trgovačkom kapitalu i bila iskorišćavana kao izvor profita. Prodaja sportskog spektakla i klađenje se nisu ustvari pojavili tek sa nastankom sportskog profesionalizma, već sa prvim oblicima institucionalizovanog organizovanja sportskog takmičenja." /Jean-Marie Brohm, Sociologie politique du sport,161, 162.s, Editions universitaires,Paris,1976. ./ 25)Richard Lapchick,Broken Promises,163.s,St.Martins/Marek,New York,1984. 26)Isto,171.s. 27)Paul Hoch,Rip off the Big Game,4.s,Doubleday,London/New York,1972. 28)Kod:Hoch,isto,10.s. 29)Isto,1.s. 30)Isto,2.s. 31)Isto,4.s. 32)Uporedi:Hoch,5.s. 33)Isto,25.s. 34)Kod:Scott,170.s. 35)Allen Guttmann,Sports Spectators,183.s,Columbia University Press,New York,1986. 36)Uporedi:"Der Spiegel",11/1992. 37)Isto, 38)Isto, 39)Uporedi:John Hoberman,Sterbliche Maschinen,292.s,Meyer-Meyer,Aachen,1994. 40)Uporedi:"Der Spiegel",2/1992.

41)Kod:Brigitte Berendonk,Doping,336.s,Rowohlt,Reinbek bei Hamburg,1992. 42)Kod:Berendonk,336.s. 43)Isto, 44)Carl Diem,"Sport ist Kampf",u:Carl Diem,Olympische Flamme,38.s,Utscher, Berlin,1942. 45)Vidi:Guttmann;Kruger,isto, 46)Uporedi:Karl Marks,"Instrukcije delegatima Privremenog centralnog veća",u: K.Marx-F.Engels, Dela,27.knj. 157,158.s,Prosveta,Beograd,1979. 47)Antonio Gramši,Problemi revolucije,103,104.s,BIGZ,Beograd,1973. 48)Uporedi:Ernst Bloch,Das Princip Hoffnung,Band 5,Kapitel 33-42, 524,525.s, Werkausgabe, Suhrkamp Edition,Frankfurt am Main,1977. 49)Kod:Simson,56.s. 50)Još je svojevremeno Aleks Natan u svojoj knjizi "Sport and Society" napisao da "jedino oni koji imaju koristi od tih laži poriču političku prirodu takmičarskog sporta". Kod: Jack Scott,The Athletic Revolution,190.s.. Nemački sociolog Arnd Kriger, u studiji u kojoj je ubedljivo dokazao političku pozadinu sporta u Nemačkoj od samih njegovih početaka, konstatuje: "Sport i politika se ne mogu razdvojiti - uprkos svim drugim glasnim uveravanjima - jer je sport uvek bio i ostao društveni fenomen koji se od svog nastanka sasvim odlučno stavio u službu politike". Arnd Krüger,Sport und Politik,10.s.

x x x