Visoka škola “Akademija za poslovnu ekonomiju”, Čačak

PREDMET: SociologijaTEMA: Vladavina i politika

Profesor: Student:Dr Prnjat Aleksandar Jovičić Sanja

014/14

Oktobar, 2015.god.

SADRŽAJ:

Uvod....................................................................................................................................3Pojam države.......................................................................................................................3Tipovi političke vlasti..........................................................................................................4Globalno širenje liberalne demokratije................................................................................5

Pad komunizma...............................................................................................................5Razlozi popularnosti liberalne demokratije.....................................................................5Paradoks demokratije.......................................................................................................6

Političke stranke i glasanje u zemljama Zapada..................................................................7Stranački sistemi..............................................................................................................7

Stranke „krajnje desnice“ u Evropi..............................................................................8Politička i društvena promena.............................................................................................9

Globalizacija i društveni pokreti......................................................................................9Novi društveni pokreti...............................................................................................10

Tehnologija i društveni pokreti......................................................................................10Nacionalistički pokreti.......................................................................................................11

Teorije o naciji i nacionalizmu......................................................................................11Nacionalizam i moderno društvo...............................................................................11

Nacije bez države...........................................................................................................12Nacionalne manjine i Evropska unija........................................................................12

Nacija i nacionalizam u zemljama u razvoju.................................................................13Zaključak...........................................................................................................................13Literatura............................................................................................................................14

2

Uvod

Kao i u mnogim drugim aspektima savremenog društva, i u sferi vladavine i politike dešavaju se velike promene. Vladavina se odnosi na sprovođenje politike, donošenje odluka i pitanja od državnog značaja od strane zvaničnika koji predstavljaju deo političkog aparata. Politika se odnosi na sredstva koja koristi vlast da bi odredila obim i sadržaj aktivnosti vezanih za vladavinu.

Proučavanje moći od suštinskog je značaja za sociologiju. Moć je sposobnost pojedinca ili grupe da ostvari sopstvene interese, čak i ako se drugi tome protive. To ponekad podrazumeva i direktnu upotrebu sile1. Moć predstavlja sastavni element gotovo svih društvenih odnosa2. Uži aspekt moći se tiče vladavine i u tom obliku, moć skoro po pravilu prate ideologije3, koje se koriste kako bi se opravdali postupci moćnih.

Vlast se odnosi na legitimno korišćenje moći kojom raspolaže vlada. Legitimnost podrazumeva da su oni koji su podređeni državnoj vlasti sa tim saglasni. Moć se, dakle, razlikuje od vlasti4.

Pojam države

Država postoji kada postoji politički aparat koji omogućava vladavinu nad određenom teritorijom, pravni sistem koji je podržava i vojna sila koju može da koristi za sprovođenje svoje politike. Sva modena društva su nacionalne države, što znači da najveći deo njihove populacije čine građani koji se smatraju pripadnicima istog naroda. Glavne odlike nacionalnih država su:

Suverenitet – kada država ima vrhovnu vlast nad teritorijom sa jasno definisanim granicama;

Građanstvo/državljanstvo – u modernim društvima većina ljudi koji žive unutar granica političkog sistema, jesu građani (državljani) sa istim pravima i obavezama, koji sebe smatraju delom nacije;

Nacionalizam – skup simbola i verovanja koji rađaju osećaj pripadništva određenoj političkoj zajednici.

1 Kao primer može se uzeti slučaj Istočnog Timora kada je 2000.godine ogroman broj stanovnika glasao za nezavisnost i odvajanje od Indonezije. Indonežanska armija je žestoko uzvratila primoravajući stotine i hiljade stanovnika da pod oružanom pretnjom napuste zemlju.2 Primer može biti odnos zaposlenog i poslodavca.3 Na primeru Istočnog Timora upotreba sile kojoj je pribegla indonežanska vlada protiv prodemokratskog pokreta predstavlja odbranu teritorijalnog integriteta Indonezije od regionalnog pokreta za nezavisnost.4 Kada su prodemokratske demonstacije u Istočnom Timoru postale masovnije, država je reagovala hapšenjem i ubijanjem aktivista pokreta za nezavisnost, što je predstavljalo upotrebu moći, ali je bilo i indikacija da vlada gubi vlast.

3

Tipovi političke vlasti

Iako se danas većina društava deklariše kao demokratska – to jest da u njima postoji vladavina naroda – drugi oblici političke vlasti nastavljaju da postoje. Postoje tri osnovna tipa političkih sistema:

Monarhija – politički sistem u kojem na čelu države stoji jedna ličnost čija se vlast nasleđuje unutar porodice iz generacije u generaciju5. Vlast u monarhijama svoj legitimitet zasniva više na snazi običaja, nego na pravu. Mada neke moderne države6 i dalje imaju monarhe na čelu, oni su danas svedeni na figure bez većeg uticaja na političke događaje, i uglavnom služe kao simbol nacionalnog identiteta.

Demokratija – reč „demokratija“ je grčkog porekla (demos – narod i kratos – vladavina). Demokratija u svom osnovnom značenju podrazumeva politički sistem u koje vlada narod, a ne monarh ili aristokratija7. Demokratija se generalno smatra političkim sistemom koji je u stanju da obezbedi političku jednakost, zaštitu sloboda i prava, odbranu zajedničkih interesa, ispunjenje potreba građana i mogućnost odlučivanja koje podjednako uzima u obzir interese.

o Participativna (direktna) demokratija – odluke se donose zajednički od strane onih kojih se takve odluke tiču. To je prvobitni oblik demokratije koji je postojao u drevnoj Grčkoj. Oni koji su imali status građana redovno su se sastajali radi razmenjivanja političkih pitanja i donošenja značajnih odluka. Participativna demokratija nema veliki značaj u modernim društvima u kojima veliki deo populacije ima politička prava, pa bi bilo nemoguće da svi aktivno učestvuju u donošenju svih odluka koje ih se tiču. Ipak, nevelike zajednice u SAD nastavile su sa tradicionalnom praksom održavanja godišnjih „gradskih sastanaka“. Drugi primer participativne demokratije jeste održavanja referenduma na kojima ljudi izražavaju svoje mišljenje o nekom određenom pitanju. Direktno konsultovanje velikog broja ljudi omogućeno je svođenjem njihovog učešća na pružanje odgovora na jedno ili dva pitanja.

o Predstavnička demokratija – zbog teškoća praktične prirode mnogo je češća predstavnička demokratija. To je politički sistem u kojem u donošenju odluka ne učestvuje cela zajednica, nego to u njeno ime čine izabrani predstavnici. Predstavnička demokratija pojavljuje se u obliku izbora za kongres, parlament ili slična tela, ali postoji i na drugim nivoima kolektivnog odlučivanja, recimo u pokrajinama, gradovima, okruzima itd. Zemlje u kojima glasači mogu da biraju između dve ili više stranaka, i u kojima svi punoletni građani imaju pravo glasa, obično se nazivaju liberalne demokratije.

Autoritarni režimi – dok se u demokratiji podržava aktivno učešće građana u političkom životu, u autoritarnim državama takvo učešće narodu je, ili potpuno uskraćeno ili svedeno na najmanju moguću meru. U takvim drušvima, potrebe i

5 U drevnim i srednjovekovnim vremenima monarhije su preovladavale u mnogim delovima sveta, od Azije i Evrope, do nekih delova Afrike.6 Velika Britanija i Belgija7 Pojam narod je različito shvatan: odnosio se samo na vlasnike imovine, ili samo na ljude bele rase, ili samo na obrazovane, ili samo muškarce, ili samo na punoletne muškarce i žene.

4

interesi države stavljaju se iznad potreba i interesa prosečnih građana, ii ne postoje pravni mehanizmi koji omogućavaju svrgavanje vlade ili vođe sa vlasti. Irak, za vreme vladavine Sadama Huseina, predstavlja primer autoritarne države, gde se gušilo svako drugačije mišljenje, a neprimereno veliki deo nacionalnih resursa služio je interesima odbrane nekolicine.

Globalno širenje liberalne demokratije

Sredinom sedamdesetih godina, više od dve trećine društava na svetu moglo se smatrati autoritarnim. Otada se situacija uveliko promenila – sada je manje od jedne trećine društava autoritarno po svojoj prirodi. Demokratija sada više nije koncentrisana prvenstveno u zemljama Zapada, nego se, barem u načelu, smatra poželjnim oblikom vladavine u mnogim zemljama sveta.

Pad komunizma

Dugo su se politički sistemu u svetu delili na liberalne demokratije i komunizam, koji je postojao u bivšem Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi. Veći deo XX veka, znatan deo svetskog stanovništva živeo je u političkim sistemima koji su bili komunistički ili socijalistički po orijentaciji. Komunizam je, u suštini, bio vladavina jedne partije. Člasači su mogli da biraju, ne između različitih stranaka, nego između različitih kandidata iz iste stranke, a često je na izborima postojao samo jedan kandidat. Prema tome, izbora u pravom smislu te reči nije ni bilo.

Iako je na Zapadu vladalo verovanje da su komunistički režimi duboko ukorenjeni, sistemi u istočnoj Evropi su počeli da padaju gotovo preko noći. Komunisti su gubili vlast u zemljama u kojima su vladali više od pola veka: u Mađarskoj, Poljskoj, Bugarskoj, Nemačkoj, Čehoslovačkoj i Rumuniji. Na kraju je i Komunistička partija Sovjetskog Saveza izgubila kontrolu nad vlašću. Kada je petnaest republika, članica SSSR-a, proglasilo nezavisnost 1991.godine, Mihail Gorbačov, poslednji sovjetski predsednik, proglašen je za „predsednika bez države“. Od raspada Sovjetskog Saveza nastavili su da se šire procesi demokratizacije8.

Razlozi popularnosti liberalne demokratije

Izgleda jasno da demokratija jeste najbolji način političke organizacije, ali to, samo po sebi, ne pruža adekvatno objašnjenje za talase demokratizacije koji su se dogodili poslednjih godina.

Razloge treba tražiti u društvenim i ekonomskim promenama. Prvo, demokratija se najčešće povezuje sa tržišnom ekonomijom, koja se pokazala daleko uspešnijom od nekonkurentnog i neefikasnog načina planiranja i upravljanja ekonomijom, kakav su praktikovala komunistička društva. Drugo, što više društvena aktivnost postane globalizovana, i što više ljudi budu uviđali da njihov svakodnevni život zavisi od događaja koji se dešavaju daleko od njih, to će oni početi da zahtevaju više informacija o tome kako se njima vlada, a samim tim, i veću demokratiju.

8 „Došli smo do krajnje tačke ideološke evolucije čovečanstva, u kojoj je zapadna demokratija uspostavljena kao konačni oblik vladavine“ Fransis Fukujama 1989.godine

5

Globalizacija ubrzava širenje ideja van granica nacionalnih država. Treće, uticaj masovnih komunikacija, naročito televizije i interneta sve je veći. Na lančanu reakciju širenja demokratije, verovatno u velikoj meri utiče to što su slike o događajima u svetu dostupne svuda i u svako vreme. Sa pojavom novih televizijskih tehnologija, naročito satelitske i kablovske televizije, država nije su stanju da kontroliše šta njeni građani gledaju9.

Sve veća popularnost interneta koji olakšava direktnu komunikaciju između pojedinaca i grupa širom sveta, samo pojačava ovaj trend. Danas živimo u „otvorenom svetu informacija“ u kojem su autoritarne vlade sve manje u stanju da kontrolišu protok informacija10.

Paradoks demokratije

S obzirom da je liberalna demokratija postala tako popularna, očekivalo se da će uspešno funkcionisati. Ipak, demokratija skoro svuda nailazi na određene poteškoće. „Paradoks demokratije“ deluje zbunjujuće: s jedne strane, demokratija se širi po celom svetu, a s druge, u zemljama sa dugom demokratskom tradicijom javlja se veliko razočarenje demokratskim procesima11.

Zašto mnogi nisu zadovoljni sistemom koji, po svemu sudeći, osvaja čitav svet? Odgovor na to pitanje, začudo, povezan je sa faktorima koji su i doveli do širenja demokratije – uticajem novih tehnologija komunikacije i globalizacijom društvenog života.

Po mišljenu američkog sociologa Danijela Bela vlade nacionalnih država postale su „suviše male da bi se izborile sa velikim problemima“ kao što su uticaj globalne konkurencija na svetskom tržištu ili uništenje životne sredine a sa druge strane vlade su postale „suviše velike da bi se uhvatile u koštac sa malim problemima pojedinih gradova ili oblasti“. Vlade, na primer, skoro da nisu u stanju da utiču na delovanje gigantskih kompanija, glavnih aktera u globalnoj ekonomiji. Neka američka kompanija, na primer, može da odluči da zatvori svoja postrojenja u Britaniji i otvori nova u Meksiku, kako bi smanjila troškove i postala konkurentnija. Posledica toga jeste otpuštanje hiljada britanskih radnika, koji će, verovatno, očekivati da vlada u tom pogledu nešto preduzme, ali ona nije u stanju da utiče na procese koji se odvijaju o globalnoj ekonomiji.

Sa slabljenjem njihovog uticaja na globalna pitanja, vlade se istovremeno sve više udaljuju i od sopstvenih građana, koji su u velikoj meri ogorčeni što o bitnim pitanjima njihovog života odlučuju „brokeri moći“ – partijski funkcioneri, interesne grupe, lobisti i birokrate. Procesi koji su se do nedavno odvijali daleko od očiju javnosti12, danas su postali vidljiviji i izazivaju ogorčenosti i razočarenje među biračkim telom. Sve je manje 9 Komunističke partije Sovjetskom Savezu imale su potpunu kontrolu nad televizijskim mrežama – sve su bile u državnom vlasništvu. Međutim, prenos slike preko satelita omogućio je ljudima da prate televizijske programe sa Zapada i da tako saznaju za različita mišljenja o uslovima njihovog života i uvide istinu o državnoj propagandi.10 Kineska vlada je na primer uvela sistem cenzora koji će nadgledati vesti i informacije na internetu, Burmanska vlada zabranila protok informacija „štetnih po državu“ a Rusija je pak uvela monitoring koji nadgleda nacionalna bezbednost. 11 U Velikoj Britaniji, Evropi i SAD-u ankete pokazuju da je sve veći broj ljudi nezadovoljan ili indiferentan u odnosu na politički sistem.12 Korupcija, „prijateljske usluge“, netransparentno sklapanje poslova itd.

6

moguće upražnjavati „stari način“ vladanja, jer su postojeće političke strukture lako smenljive sa vlasti.

Pojedini autori danas ističu da su građani u demokratskim državama zapali u apatiju i da gube interesovanje za politička dešavanja. Tačno je da je broj ljudi koji izlaze na izbore već nekoliko decenija u opadanju, i da se članstvo najistaknutijih političkih stranki rapidno smanjuje. Ipak, postoje i znaci da se interesovanja za politiku povećavaju, ali da se ono radije usmerava ka alternativnim grupama i nevladinim organizacijama. Broj članova različitih grupa građana sve je više u porastu, a njihovi aktivisti usmeravaju energiju na specifična pitanja kao što su zaštita životne sredine, prava životinja, potrošačka prava ili zatvaranje nuklearnih elektrana.

Kakva je dakle sudbina demokratija u doba kada demokratski izabrane vlade, po svoj prilici, nisu u stanju da se nose sa događajima? Neki smatraju da preostaje malo toga što se može učiniti. Vlade, po njihovom mišljenju, ne mogu da se nadaju da će uspeti da kontrolišu brze promene koje se dešavaju oko nas, pa je najmudrije smanjiti njenu ulogu i prepustiti vođstvo silama tržišta. Ali, u svetu brzih promena potrebno nam je više, a ne manje vladanja. Ipak, uspešno vladanje u doba u kojem živimo zahteva dobro utemeljenu demokratizaciju, i to ne samo na nivou nacionalnih država, već i na lokalnom i globalnom nivou.

Političke stranke i glasanje u zemljama Zapada

Stranački sistemi

Politička stranka može se definisati kao organizacija usmerena ka legitimnom osvajanju vlasti kroz izborni proces. Postoji više vrsta stranačkih sistema. U političkom sistemu u kojem se izbori zasnivaju na principu „pobednik uzima sve“, postoje dve dominantne političke stranke. U takvom izbornom sistemu, kandidat koji dobije većinu glasova pobeđuje na izborima i postaje predstavnik cele jedinice u Parlamentu. Izbori se mogu zasnivati i na drugačijim principima, kao što je proporcionalno predstavljanje (u kojem se mandati u predstavničkom telu, parlamentu, raspodeljuju proporcionalno broju dobijenih glasova).

U zapadnoevropskim zemljama postoje različite vrste stranačkih organizacija. Pojedine stranke zasnivaju se na verskoj pripadnosti, a druge na etničkoj, kada zastupaju određene nacionalne ili jezičke grupacije. Postoje i seoske stranke, koje zastupaju interese zemljoradnika. Pojedine stranke deklarišu se kao „zelene“ i bave se pitanjima zaštite životne sredine. U mnogim evropskim zemljama postoje i nacionalističke stranke krajnje desne orijentacije, koje izražavaju netrpeljivost prema emigrantima i strancima.

Socijalističke ili radničke stranke formirale su svoje vlade u periodu posle Drugog svetskog rata u većini zapadnoevropskih društava. Do nedavno su postojale i zvanično priznate komunističke partije u skoro svim zemljama, od koje su nakon promena u Istočnoj Evropi, uglavnom promenile svoj naziv. Postoje i mnoge konzervativne stranke i stranke „centra“ koje deluju u prostoru između levice i desnice. Izraz „levica“ odnosi se na radikalne ili progresivne, a „desnica“ na konzervativnije političke grupacije.

7

U pojedinim zemljama lider većinske stranke ili jedne od stranke u koaliciji automatski postaje predsednik vlade, to jest politička ličnost koja zauzima najviši državni položaj. U drugim zemljama, na primer u SAD, predsednik se bira nezavisno od stranačkih izbora za glavna predsednička tela.

U Nemačkoj, na primer, članovi Bundestaga (parlamenta) biraju se po izbornom sistemu koji predstavlja kombinaciju većinskog i proporcionalnog. Pola članova Bundestaga bira se po većinskom, a pola po proporcionalnom sistemu. Da bi se sprečila proliferacija malih stranaka, postavljen je cenzus od 5 posto da bi dobila predstavnika u parlamentu.

Sistemi sa dve dominantne stranke, poput onih u Velikoj Britaniji i SAD, dovode od najveće koncentracije glasača u „centru“ i isključuju radikalnija gledišta. Stranke u takvim zemljama obično neguju umereni imidž, a ponekad toliko liče jedna na drugu da je mogućnost izbora svedena na minimum. Svaka stranka, navodno, ima drugačiji program, ali se oni često sasvim malo međusobno razlikuju.

Višepartijski sistemi omogućavaju neposrednije izražavanje različitih interesa i gledišta i ostavljaju mesta i za radikalne alternative. S druge strane, retko se dešava da jedna stranka osvoji potpunu vlast. Zato se stvaraju koalicije.

Stranke „krajnje desnice“ u Evropi

U nekoliko evropskih zemalja sve veća ogorčenost zbog ogromnog broja emigranata odrazila se na broj pristalica stranaka krajnje desnice. Ovo se na najdramatičniji način ispoljilo u Austriji, gde je Partija slobode, tada pod vođstvom kontroverznog Jerga Hejdera, osvojila 27 posto glasova na izborima 1999.godine. Hejder, koji je u prošlosti podržavao Hitlera i nacizam, svoju kampanju je zasnovao na antievropskoj i antiemigrantskoj platformi, protiveći se velikom broju stranaca koji su se doselili u Austriju.

Odmah posle izbora u Austriji, Narodna partija krajnje desnice osvojila je na izborima u Švajcarskoj 23 posto glasova i tako postala najjača politička snaga u toj zemlji. Narodna partija uspešno je pokrenula antiemigrantska osećanja stanovništva i ojačala svoj položaj zahtevom da se pooštri zakon o azilantima za vreme rata na Kosovu 1999.godine.

U drugim evropskim zemljama stranke krajnje desnice uživaju izvesnu podršku, ali ipak su bez većeg uticaja.

Trenutno je u Srbiji aktuela situacija sa migrantima iz Sirije koje je Srbija pustila da prođu kroz zemlju a za određen broj ovih migranata biće obezbeđen i azil. Desničarske organizacije kao što su „Naši“, „Obraz“ i „Dveri“ su neuspešno zakazivali proteste i pretili nasiljem nad migrantima13 ali je Vlada Republike Srbije uspešno sprečila obistinjavanje ovih pretnji.

13 http://mondo.rs/a824278/Info/Drustvo/Obraz-i-Nasi-prave-skup-protiv-migranata-nvo-se-bune.html

8

Politička i društvena promena

Politički život ne odvija se samo kroz delatnost političkih stranaka, glasanje i biranje predstavnika za zakonodavna i vladina tela. Pojedine grupacije često smatraju da u okviru postojećih institucija ne mogu ostvarivati svoje cilje i ideale, ili čak da njihovo ostvarenje onemogućavaju upravo te institucije. Ponekad se politička i društvena promena može ostvariti samo pribegavanjem neortodoksnim oblicima političkog delovanja. Najdramatičniji i najdalekosežniji primer neortodoksnog političkog delovanja predstavlja revolucija – svrgavanje sa vlasti postojećeg političkog poretka uz pomoć masovnog pokreta i uz upotrebu sile.

Revolucije su uzbudljivi i fascinantni događaji, pa je prirodno što privlače toliku pažnju. Pa ipak, relativno retko se događaju. Najuobičajenija vrsta neortodoksnog političkog delovanja jesu društveni pokreti – kolektivni pokušaji da se ostvari zajednički interes ili postigne zajednički cilj kroz delovanje izvan postojećih institucija.

Globalizacija i društveni pokreti

Postoje razne vrste društvenih pokreta. Neki pokreti deluju u zakonskim okvirima društva u kom postoje, dok drugi deluju kao ilegalne ili podzemne grupacije. Karakteristika protestnih pokreta, međutim, jeste da deluju na ivici onoga što se definiše kao zakonski dozvoljeno od strane vlade.

Društveni pokreti često se formiraju sa ciljem unošenja promena u neko pitanje od šireg značaja, recimo, pitanje povećanja građanskih prava za određeni segment populacije. Kao reakcija na društvene pokrete, ponekad se javljaju antipokreti koji istupaju u odbranu statusa quo. Kampanja za pravo žena na abortus na primer, proizvela je pokret aktivista („pravo na život“) koji su se protivili abortusu i smatrali da ga treba zabraniti.

Često se dešava da se zakoni ili politika menjaju kao rezultat delovanja društvenih pokreta. Ove promene u zakonodavstvu mogu imati dalekosežne posledice. Na primer, nekada je bilo zabranjeno pozivati na štrajk kolege a štrajkovanje je bilo kažnjivo u mnogim zemljama.

Društveni pokreti predstavljaju najsnažniji oblik kolektivnog delovanja. Dobro organizovane i uporne kampanje mogu dovesti do dramatičnih rezultata. Na primer, feministički pokret je umnogome pomogao ženama u pogledu njihove političke i ekonomske jednakosti sa muškarcima.

9

Novi društveni pokreti

U toku poslednje četiri decenije u svetu se desila prava eksplozija društvenih pokreta. Ovi različiti pokreti – od pokreta za građanska prava i feminističkog pokreta šezdesetih i sedamdesetih godina, preko antinuklearnih i ekoloških pokreta osamdesetih, do pokreta za prava homoseksualaca devedesetih godina – često se nazivaju novi društveni pokreti. Ovakav naziv odabran je da bi se napravila razlika između savremenih društvenih pokreta i onih koji su im prethodili u proteklim decenijama.

Novi društveni pokreti se javljaju jer su tradicionalne političke institucije sve manje u stanju da se nose sa novim izazovima kao što su potencijalna opasnost od nuklearne energije i genetski modifikovanih organizama. Zato se često događa da se ti novi izazovi ignorišu ili izbegavaju sve dok ne postane suviše kasno.

Nove društvene pokrete možemo sagledati i iz ugla „paradoksa demokratije“ – vera u tradicionalnu politiku jenjava, a porast broja novih društvenih pokreta jeste dokaz da građani u društvima kasne modernosti nisu apatični ili nezainteresovani za politiku, kao što se ponekad tvrdi. Pre bi se reklo da uviđaju da se mnogo više može postići neposrednim delovanjem i učešćem, nego oslanjanjem na političare i političke sisteme. U tom smislu, novi društveni pokreti doprinosi revitalizaciji demokratije u mnogim zemljama.

Tehnologija i društveni pokreti

Poslednjih godina udruženo deluju dve najuticajnije sile u savremenog društvu – informacijska tehnologija i društveni pokreti – i to sa iznenađujućim rezultatima. U informacijskom dobu u kojem živimo, društveni pokreti širom planete u stanju su da se povežu u ogromnu mrežu koja obuhvata nevladine organizacije, verske i humanitarne grupe, udruženja za ljudska prava, zastupnike prava potrošača, aktiviste za zaštitu životne sredine i ostale koji vrše različite kampanje u javnom interesu. Ove elektronske mreže ima pristup izvorima informacija i mogu ih međusobno razmenjivati a mogu i vršiti pritisak na korporacije, vlade i međunarodne organizacije u okviru strategija svojih kampanja.

Internet predstavlja glavni instrument ovih promena, mada su i mobilni telefoni, faksovi i satelitsko emitovanje programa doprineli njihovoj evoluciji. Internet se pokazao kao nenadmašivo sredstvo za ujedinjenje protestanata van nacionalnih i kulturnih granica. Da nije interneta, na primer, Zapatista pobunjenici bi ostali tek jedan izolovani gerilski pokret u južnom Meksiku. Umesto toga, već nakon nekoliko sati od ustanka 1994.godine, preko interneta je usledila podrška pokretu od strane pristalica iz zemlje i inostranstva. Zahvaljujući internetu pobunjenici su iznudili pregovore s meksičkom vladom i skrenuli pažnju međunarodne javnosti na štetne posledice slobodne trgovine14

po domorodačku populaciju.

14 NAFTA – zona slobodne trgovine između SAD, Kanade i Meksika; Indijanci Maje su preživljavali najvećim delom od proizvodnje kukuruza a modifikovan kukuruz koji se pojavio na tržištu uništio je njihovo i ovako ograničeno tržište.http://bos.anarchopedia.org/zapatisti

10

Nacionalistički pokreti

Teorije o naciji i nacionalizmu

Neki od najvažnijih društvenih pokreta u savremenom svetu jesu oni nacionalistički. Marks i Dirkem smatrali su nacionalizam iznad svega destruktivnom tendencijom i verovali su da će sve veća ekonomska integracija koju je izazvala modena industrija brzo dovesti do njenog nestajanja.

Početkom dvadesetog veka, nacionalizam ne samo da postoji, već u nekim delovima sveta sve više jača.

Nacionalizam i moderno društvo

Vodeći teoretičar nacionalizma verovatno je Ernest Gelner (1925-1995). On smatra da su nacionalizam, nacija i nacionalna država produkti moderne civilizacije i da vode poreklo iz doba industrijske revolucije krajem osamnaestog veka. Nacionalizam i osećanja koja su sa njim povezana, nemaju duboke korene u prirodi ljudskog bića, oni su produkti novog, masovnog društva koje je stvorila industrijalizacija. Prema Gelnerovom mišljenju, ni nacionalizam ni ideja nacije nisu postojali u tradicionalnom društvu.

Nekoliko karakteristika modernih društava obrazovalo je njegovo mišljenje: moderno industrijsko društvo dovodi se u vezu sa brzim ekonomskim razvojem i složenom podelom rada; u modernoj državi pojedinci moraju sve vreme da komuniciraju sa strancima, pošto osnovu društva više ne čine selo ili grad, već mnogo veća jedinica; masovno obrazovanje organizovano na bazi „zvaničnog jezika“ koji se uči u školi.

Gelnerova teorija naišla je na mnogobrojne kritike. Kritičari smatraju da je to funkcionalistička teorija, koja tvrdi da obrazovanje ima funkciju stvaranja jedinstva u društvu, a takvo gledište potcenjuje ulogu obrazovanja u stvaranju konflikata i podela. Gelnerova teorija ne pruža objašnjenje za strasti koje nacionalizam može da izazove i često izaziva. Moć nacionalizma, po svemu sudeći, nije u vezi samo sa obrazovanjem, nego i sa njegovom sposobnošću da stvori identitet kod ljudi – nešto bez čega pojedinac ne može.

Nacionalizam je, u neku ruku, sasvim moderna pojava, ali se napaja osećanjima i simbolima koji zadiru u duboku prošlost. Prema mišljenju Entonija Smita, jednog od najpoznatijih teoretičara nacionalizma, nacije uglavnom imaju direktnu liniju kontinuiteta s ranijim etničkim zajednicama, koje on naziva etnosi. Etnos je grupa koja deli ideje o zajedničkom poreklu, o zajedničkom kulturnom identitetu i o vezi sa posebnom domovinom. On ističe da su mnoge nacije imale predmoderno poreklo i u ranijim istorijskim periodima postojale su etničke zajednice koje su ličile na nacije. Jevreji na primer, već 2000 godina imaju svoj etnos. Ali, tek nakon Drugog svetskog rata su sastavljeni u formu nacionalne države Izrael.

Nacije su, na različite načine nastajale od etnosa. Kod nekih, uključujući i većinu nacija zapadne Evrope, jedan etnos proširio se u tolikoj meri da je potisnuo sve ostale. Tako se u Francuskoj sedamnaestog veka govorilo nekoliko jezika, i svaki je pripadao drugoj etničkoj zajednici. Kada je francuski postao dominantan, većina drugih jezika je potpuno nestala. Ipak, njihovi ostaci mogu se i danas čuti u nekim oblastima Francuske. Jedna od njih je i Baskija, čiji se jezik govori u pograničnim područjima između

11

Francuske i Španije. Baskijski jezik je potpuno drugačiji od francuskog i španskog, a Baskijci polažu pravo na sopstvenu kulturu.

Nacije bez države

Opstanak jasno definisanih etnosa u okviru ustanovljenih nacija dovodi do fenomena nacije bez države. U takvim situacijama prisutne su mnoge karakteristike nacije, ali ne postoji nezavisna politička zajednica. Postoji nekoliko tipova nacija bez države, čije karakteristike zavise od odnosa između etnosa i šire nacionalne države u okviru koje on postoji:

nacionalna država može da prihvati postojanje razlika u kulturi među manjinama i omogući im dalji razvoj. Tako se u Velikoj Britaniji priznaje da Škotska i Vels imaju istorijska i kulturna obeležja koja se delimično razlikuju od ostatka Ujedinjenog Kraljevstva, pa ove oblasti imaju neke sopstvene institucije. Slično tome, Baskija i Katalonija priznate su kao „autonomne zajednice“ u okviru Španije. Obe oblasti imaju sopstvene parlamente sa izvesnim pravima i vlašću. U Britaniji i Španiji međutim, najveći udeo moći ipak ostaje u rukama nacionalnih vlada;

pojedine nacije bez države imaju visok stepen autonomije. U Kvebeku (kanadskoj pokrajini u kojoj se govori francuski) i Flandriji (oblast na severu Holadnije), pokrajinska politička tela ovlašćena su da donose važne odluke, a da, u stvari, nemaju punu nezavisnost;

postoje nacije koje su, više ili manje, nepriznate od strane države u čijim okvirima žive. U takvim slučajevima, veća nacionalna država koristi silu da bi onemogućila priznavanje manjine. Kulturna istorija Tiberanaca i Kurda seže vekovima u prošlost. Tibetanski vođa u izgnanstvu, Dalaj Lama, centralna je ličnost brojnih pokreta koji deluju izvan Tibeta, a koji se zalažu za stvaranje nezavisne tibetanske države upotrebom nenasilnih metoda.

Nacionalne manjine i Evropska unija

Jedan od eksplicitnih ciljeva EU jeste stvaranje „Evrope regiona“. Takav stav naišao je na podršku među Baskijcima, Škotima, Kataloncima i drugim manjinskim grupama. Pripadnici tih grupa često izražavaju ogorčenost zbog gubitka svoje kulture ili institucija i zalažu se za njihovo ponovno uspostavljanje, smatrajući EU institucijom kroz koju će moći i dalje da neguju sopstveni identitet. Manjine imaju pravo da se obrate direktno organizacijama EU, kao što su Evropski parlament ili Evropski sud, što im može obezbediti stepen autonomije kojim će biti zadovoljni i kojim će steći kontrolu nad sopstvenom sudbinom.

12

Nacija i nacionalizam u zemljama u razvoju

Većinu zemalja u razvoju nekad su kolonijalizovali Evropljani, tako da su one svoju nezavisnost ostvarile tek u drugoj polovini dvadesetog veka. Kolonijalne sile porazile su ili potčinile kraljevstva i plemenske grupacije na afričkom podkontinentu, u Indiji i drugim delovima Azije, i kao rezultat toga svaka kolonija predstavljala je skup naroda i starih država, ili njihovih delova, okupljenih u okviru istih granica. Većina kolonijalnih oblasti predstavljala je pravi mozaik etnosa i ostalih grupacija.

Kada su kolonije dobile nezavisnost naišle su na znatne teškoće u stvaranju osećaja pripadništva naciji kod stanovništva. Mada je nacionalizam odigrao važnu ulogu u osvajanju nezavisnosti kolonijalizovanih područja, ipak je takvo osećanje bilo prisutno samo kod male grupe aktivista, dok nacionalističke ideje nisu uticale na ostatak stanovništva. U nekim delovima Afrike još nisu do kraja formirane nacije i nacionalne države.

Zaključak

Pojam vladavina odnosi se na politički aparat preko kojeg državni zvaničnici sprovode politiku i donose odluke. Politika je sredstvo koje koristi vlast da bi odredila obim i sadržaj aktivnosti vezanih za vladavinu. Moć je sposobnost pojedinca ili grupe da ostvari sopstvene interese, čak i ako se drugi tome protive, i često podrazumeva upotrebu sile. Za vladu se kaže da ima vlast kada moć koristi na legitiman način. Legitimnost proističe iz pristanka onih nad kojima se vlada. Najčešći oblik legitimne vladavine jeste demokratija, ali postoji i monarhija kao oblik vladavine, ako i autoritarni oblik vladavine.

Država podrzumeva postojanje političkog aparata koji vlada nad određenom teritorijom, čija vlast počiva na pravnom sistemu i koji može upotrebiti silu kako bi sproveo svoju politiku. Moderne države jesu nacionalne države, koje karakteriše, s jedne strane, ideja građanstva, odnosno postojanje jednakih prava i obaveza za sve ljude, svesne svog pripadništva društvu, i s druge strane, nacionalizam, osećanje pripadništva široj, jedinstvenoj političkoj zajednici.

Poslednjih godina ubrzano se povećava broj zemalja sa demokratskom vlašću, što je u velikoj meri posledica globalizacije, uticaja masovnih medija i konkurencije koja vlada u kapitalizmu. Međutim, demokratija nailazi i na teškoće, ljudi u celom svetu počinju da gube poverenje u sposobnost političara i vlada da rešavaju probleme i vode ekonomiju, a politička participacija na izborima u stalnom je opadanju.

Politička stranka jeste organizacija usmerena ka postizanju legitimne kontrole nad vlašću putem izbornog procesa. U većini zemalja Zapada, najveće stranke proklamuju opšte političke interese – na liniji socijalizma, liberalizma ili konzervatizma. Stranke krajnje desnice osvajaju sve veću podršku u nekoliko evropskih zemalja, uglavnom zahvaljući kontroverznom pitanju emigracije.

Revolucija predstavlja rušenje postojećeg političkog poretka u masovnom pokretu i uz upotrebu sile. Društveni pokreti, nasuprot tome, podrazumevaju kolektivni pokušaj ostvarenja zajedničkih interesa kroz koordinirane aktivnosti izvan postojećih institucija.

Nacionalizam se odnosi na skup simbola i verovanja koja rađaju osećanje pripadnosti određenoj političkoj zajednici. Pojava nacionalizma podudara se sa razvojem moderne države.

13

Literatura:

Entoni Gidens „Sociologija“ http://mondo.rs/a824278/Info/Drustvo/Obraz-i-Nasi-prave-skup-protiv-migranata-

nvo-se-bune.html http://bos.anarchopedia.org/zapatisti

14