svedocanstva 26-1

0 1

Br. 26 Biblioteka

SVEDOANSTVA

KOVANJE ANTIJUGOSLOVENSKE ZAVERE Knjiga 1 Uredila i priredila: Sonja Biserko

Beograd2006.

2

Biblioteka SVEDOANSTVA Br. 26

KOVANJE ANTIJUGOSLOVENSKE ZAVERE knjiga 1

IZDAVA: Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji

ZA IZDAVAA: Sonja Biserko

* * *

UREDILA I PRIREDILA: Sonja Biserko

KORICE: Ivan Hraovec PRELOM: Neboja Tasi

TAMPA: "Zagorac", Beograd 2006.

TIRA: 750

ISBN - 86-7208-124-2 (niz) ISBN 86-7208-125-0 (knj. 1)

Ova knjiga je tampana zahvaljujui pomoi Savezne Republike Nemake

u okviru Pakta za stabilnost Jugoistone Evrope

Kovanje antijugoslovenske zavere (1)

3

KOVANJE ANTIJUGOSLOVENSKE

ZAVERE knjiga 1


4


5

Sadraj:

Sonja Biserko

Srpska elita i realizacija srpskog nacionalnog programa .........................

7

HRONOLOGIJA DOGAAJA 1966-2006.

1966-1985. ..................................................................................................... 85

1986. .............................................................................................................. 111

1987. .............................................................................................................. 139

1988. .............................................................................................................. 143

1989. .............................................................................................................. 163

1990. .............................................................................................................. 173

1991. .............................................................................................................. 203

1992. .............................................................................................................. 268

1993. .............................................................................................................. 308

1994-2006. ..................................................................................................... 320

BILANS PROMAENOG PROJEKTA

Sonja Biserko

Bilans promaenog projekta .........................................................................

347


6

SUENJE SLOBODANU MILOEVIU

PRED HAKIM TRIBUNALOM

Uvodna re tuilatva

Karla del Ponte: Zloin genocida i drugi zloini nisu lokalna pitanja ..

371

Uvodna re optuenog

Slobodan Miloevi: Moje ponaanje je izraz volje naroda .....................

477

Svedoci odbrane (I)

Vojislav eelj: Jedinstven nastup, bez obzira na razliite ideoloke orijentacije .......................................................................................................

603


7

Sonja Biserko

SRPSKA ELITA I REALIZACIJA SRPSKOG NACIONALNOG PROGRAMA

Poslednje dve decenije XX veka vratile su nacionalizam na evropsku

politiku pozornicu, pre svega u istonu i centralnu Evropu. Pojava nacionalizma u postkomunistikim istonoevropskim zemljama bila je rezultat krize identiteta kao posledica kolapsa komunizma i njegovog vrednosnog sistema na kojem je taj identitet poivao, te nesposobnosti i nespremnosti za transformaciju (Jugoslavije) i nespremnosti za tranziciju. Probueni nacionalizam u Srbiji bio je karakteristian, pre svega, po teritorijalnim aspiracijama, odnosno osvajakim pohodima van granica Srbije. Instrumentalizacija vlastitog naroda u cilju mobilizacije za ratne pohode u Hrvatskoj i Bosni, a potom i na Kosovu, tehnologija i karakter ratovanja, srpski nacionalizam krajem XX veka ini najslinijim nacionalsocijalizmu. Srpski nacizam je izraz palanke, kae srpski filozof Radomir Konstantinovi, pokuaj povratka duhu plemena, istorijska regresija. Svaka apsolutizacija mita, pa naravno i ksosovskog, vodi netrpeljivom nacizmu. Srpski nacizam s poetka osmadesetih XX veka poeo je reaktiviranjem kosovskog mita, koji je "postao izvor i oblik zla sopstvenom apsolutizacijom".1 Ivo Banac ga definie kao "novi oblik srpskog integralnog nacionalizma s naznakama faistikih i komunistikih utjecaja. Premda prividno podupire parlamentarnu demokraciju, Miloevieva ideologija povezuje protudemokratske ideje i s leva i s desna. Ona je natopljena komunitistikim zazorom od formalizma demokracije ak i kad zadrava desniarsku vjeru u spontanost homogenog

1 Radomir Konstantinovi, Filosofija palanke, Nolit, Beograd 1981. str.366-397


8

naroda. Miloevieva je ideologija takoer protuliberalna i protuzapadna. Ona je preuzela restauratorsku komunistiku tezu po kojoj je Zapad odgovoran za propast socijalizma i Jugoslavije, ba kao i SSSR-a. Ona takoe izraava reakcionarnu panslavensku ideju da je sadanji rat zapravo sukob to ga je atlantska civilizacija povela protiv evroazijske civilizacije kvaliteta: sukob vulgarnog materijalizma protiv duha i rtve i plemenitosti".2

Fenomenologiju srpskog nacionalizma nije mogue objasniti samo dogaajima u poslednjih 20 godina, ili samo tokom postojanja druge Jugoslavije. Koreni nacionalizma su mnogo dublji, a njegova ideja vodilja obnova srednjevekovne drzave; ideja koja je vec na samom startu bila neostvariva, a tokom XX veka su bile jo manje anse za to. Radi se o konzervativnoj ideji, iji su koreni u Naertaniju Ilije Garaanina. Ona je bila dominatna kako na unutranjoj, tako i u spoljnoj politici Srbije, a kasnije i u Jugoslaviji. To je prvi dokument koji jasno govori o aspiracijama srpskih politiara koji su utemeljili modernu Srbiju.

Obnavljanje savremene srpske drave imalo je u poetku karakter oslobodilakog rata (Prvi srpski ustanak 1804 i Drugi srpski ustanak 1814) od Turaka, pa je Srbija tokom celog XIX veka bila u oslobodilakom procesu. Poetkom XX veka tj. od balkanskih ratova poinju njeni osvajaki ratovi i borba za Veliku Srbiju. Stvaranjem Jugoslavije srpski narod se naao u jednoj dravi to je i bila ideja vodilja srpskih politiara. Kada je postalo jasno da druga Jugoslavija nije odriva na starim pretpostavkama koje su jedine bile prihvatljive za srpsku elitu (unitarna Jugoslavija)Srpska elita nije priuhvatila, ona je aktivirala program "osloboenja i ujedinjenja svih Srba".

Druga Jugoslavija i srpsko pitanje Nakon Staljinove smrti 1953. u SSSR dolazi do drustvenih potresa iji

e poetak oznaiti referat Nikite Hruova na XX kongresu KPSS 1956. Tada poinje politiko otpoljavanje, po prvi put se govori o represivnim merama, o odgovornosti odreenih komunista, poeo je proces destaljinizacije i uvid u Staljinove zloine. Projekt ruenja kulta linosti pripremljen u odeljenjima Centralnog komiteta bio je prethodnica pokreta za demokratizaciju, koji se istovremeno razvijao i u drugim zemljama centralne i jugoistone Evrope. I pored ogromnog znaaja koji je XX kongres imao na poputanje represije, Hruov je ipak bio prinuen da skrene proces destaljinizacije zbog otpora

2 Ivo Banac, Raspad Jugoslavije, Zagreb, 2001, str.32


9

birokratskog aparata, koji je vie vodio rauna o tome da se dobro situira, odnosno da bezbedno ostane na vlasti do kraja ivota. Upravo je ta generacija partijske elite odredila i karakter Brenjevljevog perioda koji je bio karakterisan kao period zastoja. Meutim, niko vie nije mogao da postane drugi Staljin. Hruov je kao niko drugi prizemljio ulogu i znaaj voe, sputajui ga na nivo predradnika na graevini, brigadira ili predesdnika kolhoza3 I pored svih pokuaja nomenklature da ukine odluke XX kongresa, odnosno uspori proces, to vie nije bilo mogue jer je stvorena napuklina a partijski aparat je postepeno gubio kontrolu nad duhovnim ivotom drutva. Ove promene u SSSR imale su implikacije na celi istoni blok. Jugoslavija koja je iskoraila jo 1948, u tim pokuajima reformi bila je znatno smelija..

U posleratnom periodu osnovna poluga stvaranja drave bila je jedinstvena ideologija koja je nivelirala razliita naslea, dok je prosvetiteljska i ujedinjavajua uloga partije i njene vodee linosti Josipa Broza Tita uz svesrdnu pomo partije i armije uspela da slomi raznolike anarhine otpore modernizaciji .

Ekonomska mo drave, pored vojne, pravne i politike, postala je osnovna poluga vlasti. Stalni pritisak SSSR koji je budno pratio jugoslovenski razvoj i veoma esto pretio, objektivno je gurao jugoslovensko rukovodstvo ka stvarnju posebnog modela. Uvoenjem radnikog samoupravljanja pojavila se prva pukotina u gotovo apsolutnoj moi drave. Time je poeo novi tok strukturnih promena, dodue i dalje u senci drave. Moe se rei, uz sva ogranienja, to je bio poetak demokratizacije drutva sa osloncem na reformski demokratski potencijal u partiji i radnikom pokretu. Prekretnice u posleratnom razvoju bili su VI kongres SKJ 1952, Program SKJ iz 1958, privredna reforma (1965) i promene u federaciji 1965-1971.4 Pored toga, Jugoslavija u to vreme, zbog veza sa Zapadom, sve vie neguje neke aspekte trine ekonomije, ali istovremno zadrava mnoga svojstva sovjetskog modela. Svojim iskustvom, Jugoslavija je otvorila prostor za refomu komunistikog modela.

Prve posleratne godine su nacionalizacijom industrije, transporta, trgovine i banaka, te agrarnom reformom i uspostavljanjem nove politike organizacije drutva, stvorile institucionalne uslove za masovnu mobilizaciju radne snage i porast proizvodnje. U tom ubrzanom procesu industrijalizacije, drava je imala kljunu ulogu pa je dodatno ojaala svoju poziciju u novoj strukturi drutva. Industrijalizacija je dovela do naglih migracija sa sela u

3 Aleksandar Jakovljev, U vrtlogu secanja, Forum pisaca, Beograd 2000 4 Todor Kuljic,


10

grad. Migracije su se odvijale u okviru republika da bi kasnije jedan deo bio usmeren prema razvijenijim zapadnim republikama. Ve ezdesetih dolazi do pada stope rasta, raste nezaposlenost (oko milion nezaposlenih). Nespremnost odricanja od politikog monopola nad privredom dovodi do reenja koja su samo privremeno ublaili ekonomsku krizu. Oko 300.000 nezaposlenih radnika i strunjaka odlazi na rad u zapadne zemlje.

Jugoslovensko samoupravljanje izazvalo je veliko zanimanje kod levice u zapadnim zemljama i liberalnim krugovima u Istonom bloku. Svojim programskim opredeljenjem, odnosno svojim "revizionizmom" Jugoslavija je u velikoj meri uticala na kretanja u meunarodnom radnikom pokretu. Osim toga, Titova linost, posebno njegova veoma veto voena spoljna politika, izazivala je veliki interes ne samo na Zapadu, ve i ire u svetu. Tito je uspeo da Jugoslaviji obezbedi mesto u meunarodnim odnosima koje je prevazilazilo njen stvarni znaaj. Spoljna politika je postala i vana komponenta ekonomskog razvoja zemlje kroz obezbeivanje strane pomoi i kredita. Jugoslovenski socijalizam se reformisao pod uticajem unutranjih kriza i spoljnih pretnji, posebno od strane SSSR. S druge strane, presti koji je Jugoslavija imala u svetu stvarao je svest o izuzetnosti i jaao konzervativizam komunistike elite.5

Pritisak na decentralizaciju dovodi do usvajanja novog Ustava 1963. godine popularno nazvanog "poveljom samoupravljanja", jer se samoupravni model uvodi u sve sfere i na sve nivoe. Neminovno se otvarila i diskusija o meuzavisnosti nacionalnih i ekonomskih odnosa, to dolazi do punog izraaja na VIII kongresu SKJ (1964). Kongres je stavio teite na promene drutveno-ekonomskih odnosa, ali se u kontekst ekonomskih, stavljaju i meunacionalni odnosi. S obzirom na velike razlike u razvijenosti izmeu pojedinih republika i regija, ve tada se otvara i pitanje ekonomske suverenostii republika. Brzo su se pokazale sve protivrenosti izmeu "decentralizovanog i demokratskog drutva i centralistike partije".

Rasprava na VIII Kongresu dala je smernice za privrednu reformu koja je poela polovinom 1965. godine. Osnovni ciljevi su bili: promene u sistemu proirene reprodukcije i konvertibilnost dinara. Reforma se brzo suoila sa velikim tekoama, opstrukcijama i sumnjama u pogledu naputanja socijalizma zbog produbljavanja socijalnih razlika. SPJ je bila inicijator svih promena, ali istovremeno, nije odustajala od svog monopola, to je neminovno vodilo samoponitavnju tako dalekosenih odluka. ak je i Tito tada naao za shodno da kae da se brka "jedinstvo naroda sa

5 Ibid.


11

likvidacijom nacija i stvaranja neeg novog , vjetakog, to jest jedne jedinstvene jugoslovenske nacije to pomalo lii na asimilaciju i birokratsku centralizaciju, na unitarizam i hegemonizam".

Sedamdesetih godina postaje sve oiglednije da je ideoloki monopol neodriv i da se postepeno delegitimie ideja socijalizma, pre svega, na ekonomskom planu. U jugoslovenskom kontekstu, birokratski centralizam gubi legitimitet u korist samoupravljanja. Brionski plenum 1966 godine znatno je uzdrmao poziciju politike policije (UDBA) i od tada sve su ei sukobi unatar politike elite. Branko Horvat je obraun sa politikom policijom kvalifikovao kao "formalni poetak nae tree revolucije" (prva se, po B. Horvatu, desila 1941, druga 1948). Paralelno, kao odgovor na centarlizam i unitarizam, tee proces postepenog pomeranja ka republikoj dravnosti. Brionski plenum je otvorio prostor za pozitivne procese koji su dinamizirali celu Jugoslaviju, ukljuujui i Srbiju. Izotren je sukob izmeu konzervativne i reformske struje. Paraleno sa artikulisanjem zahteva za demokratizacijom zemlje, sve se vie ispoljava i problem nacionalnih odnosa na irem jugoslovenskom planu. Nacionalna emancipacija otvorila je pitanje karaktera jugoslovenske federacije na svim linijama, posebno ekonomskoj.

Zahtev za promenama u federaciji bio je unison, sve diskusije su pokazivale da se samo trai nova formula koja bi zadovoljila zajednike interese. Meutim, brzo se pokazalo da su se reforme, a pogotovo celovite, bez obzira to su dolazile odozgo, suoile sa velikim preprekama: od line vlasti, partijskog monopola, do snane ideologije socijalnog egalitarizma i dravnog centralizma. To je u sutini bilo konzervativno naslee i kulturni obrazac veine balkanskih naroda, koje prvi talas posleratne modernizacije nije uspeo da prevazie.

Nacionalno osveenje, koje je bilo karakteristino za sve jugoslo-venske narode, neizbeno je vodilo zahtevima za veom decentralizacijom. Pad Aleksandra Rankovia stvorio je politiku klimu koja je ohrabrila nacionalne pokrete ezdesetih. Dugogodinja represija koju je on simbolisao, posebno na Kosovu, zamenjena je reformama to je dovelo do opte emancipacije svih naroda, ukljuujui i albanskog stanovnitva. Demokratske snage u Srbiji su iskoristile Brionski plenum za znaajne odluke o politikom sistemu, i naroito za promenu uloge i karaktera Slube dravne bezbednosti (SDB), kao i za transformaciju SKJ. Kao rezultat toga i CK SK Srbije je otro kritikovao rad SDB na Kosovu kao "drastian vid ovinistike prakse", odnosno favorizovanja Srba na raun Albanaca na Kosovu..

Labavljenje represije na Kosovu nakon Brionskog plenuma 1966. dovelo je do demostracije albanskih studenata u Pritini 1968, (koje su se


12

proirile i na druge gradove na Kosovu i Makedoniji) sa zahtevom da Kosovo dobije status republike. Na Kosovu dolazi do kljunih promena, jer se po prvi put uvaava albanska veina (1961, Albanaca je bilo 61 posto, a 1971. godine 73,7 posto), to se, naravno, odrazilo i na sastav vlade. Tada ve stasaju i prvi albanski kadrovi, odnosno elita koja se kolaovala na albanskom jeziku, u kolama koje su otvorene nakon Drugog svetskog rata. U to vreme jaaju veze kosovskih Albanaca sa Albanijom, standardizuje se albanski jezik sa zvaninim knjievnim jezikom u Tirani, naziv Shqiptar promenjen je u Albanac. Ove promene u kulturnoj sferi dobile su odraza i u amadmanima na Ustav usvojen 1974, koji je afirmisao autonomiju Vojvodine i Kosova. Promenjeno je i ime Kosova i Metohija u Kosovo; 1968 stvoreni su i posebni partijski organi SK Srbije za Vojvodinu i Kosovo.

Istovremeno, u Hrvatskoj se artikulie masovni politiki pokret nastao kao posledica kraha ekonomske reforme iz 1965. Hrvati su tada traili da se privredna stagnacija rei tako to e se kontrolisati priliv deviza svake republike kako bi se dolo do "istih rauna", to bi svakoj republici omoguilo uvid u to koliko doprinosi dravnoj blagajni i ta dobija zauzvrat. Slovenci takoe otvaraju pitanje vee ekonomske samostalnosti kroz "cestnu aferu" (plan za finasiranje slovenakih puteva). U Bosni i Hervegovini je tekao proces koji je doveo do Deklaracije Saveza komunista Bosne i Hercegovine (1968) kojom je odlueno da su "Muslimani posebna nacija". To je bio nain da se otkloni pritisak na njih da se izjanjavaju, bilo kao Srbi bilo kao Hrvati (proglaavanje Muslimana za narod bilo je reenje za otklanjanje pretenzija Hrvata i Srba). U Makedoniji i Crnoj Gori, s obzirom da pravoslavlje nije univerzalnog ve nacionalnog karaktera, pitanje emancipacije se otvorilo na nivou crkve i kulture (u sluaju Crne Gore). Proces osamostaljenja, kako makedonske tako i crnogorske crkve, traje i sada, s tim to je makedonska crkva dobila samo unutranju samostalnost.

Ni Srbiju nije mimoiao proces samoosveivanja, ali se, s obzirom na sve izraenije zahteve za decentralizacijom, u tom pogledu pokazala velika ambivalentnost. Ona je, naravno proilazila iz poimanja karaktera jugoslovenske federacije koju je uticajna srpska politika elita videla moguom samo kao "unitarnu i centralistiku". Meutim, u tom periodu opte dinamike u Jugoslaviji, u Srbiji se istovremeno kristalie i liberalna i nacionalna struja.

Liberali (unutar SK 1969-72) su, u sutini, prva politika elita ui Srbiji, koja je razumela znaaj istinske federacije i ravnopravnosti nacija u vienacionalnoj dravi. Republika rukovodstva su tada postavila pitanje


13

nacionalnog suvereniteta, to je u sutini, pokazalo da se nacionalno pitanje u sloenim dravama ne moe reavati centarlistikim konceptom.

Rasprava o amandmanima na Ustav u Srbiji otvorila je pitanje prava autonomnih pokrajina unutar Srbije i federacije. Liberali su shvatili da albansko pitanje na Kosovu zahteva trajno reenje, jer e u suprotnom, albanski nacionalizam bivati sve radikalniji. Iredentistiki zahtevi masovnih demonstracija, iz novembra 1968, tada su bili sekundarani, ali je bilo oigledno da bi se razlike izmeu dve albanske struje - republika u okviru Jugoslavije i separatizam - produbljavale zbog sporosti i otpora reavanju albanskog pitanja. Albanci su negativno reagovali na osporavanje poloaja pokrajina u federaciji. Fadilj Hoda, predstavnik Kosova u Izvrnom birou Predsednistva SKJ, istie da "niko nije traio da Kosovo bude republika, niti da bude van Srbije".

Kod liberala je postojala svest i o tome da pitanje Vojvodine zahteva reenje mimo centralistike matrice zbog njenih istorijskih posebnosti. Ovakav stav liberala nailazio je na veliki otpor u Srbiji, ali su i pored toga usvojeni amandmani kojim je promenjen naziv pokrajina (u socijalistika autonomna pokrajina), kao i naelo organizovanja pokrajina.

Liberali, koji su bili na vlasti 1969-72, svoj program su zasnivali na decentralizaciji Srbije od Jugoslavije i bili su izriito protiv srpskog nacionalizma. Zapameni su po zalaganju za "modernu Srbiju", okrenutu ekonomskom razvoju. Polazei od opredeljenosti za reformu, zalagali su se za smanjivanje partijske kontrole nad privredom i za promociju mlaih kolovanih kadrova. Ono to ih je posebno razlikovalo od dominatne politike orjentacije u Srbiji, jeste njihov pokuaj da oslobode Srbiju od Jugoslavije, a srpski od jugoslovenskog identiteta, odnosno da Srbe oslobode od "tereta jugoslovenstva". Latinka Perovi, generalni sekretar CK SK Srbije, je isticala da je "Jugoslavija najbolje sredstvo za prostizanje socijalizma i nacionalnog napretka svakog naroda", te da "jugoslovenska drava ne postoji samo po sebi, odnosno da federacija ne postoji odvojeno od republika". Ona je isto tako priznavala i "lingvistiku decentralizaciju". Liberali su odbili da Srbija igra ulogu "branioca Jugoslavije", posebno nakon to je hrvatski nacionalni pokret uzeo maha. Njihov odnos prema srpskom nacionalnom pitanju, takoe je bio poseban, jer su smatrali da ujedinjenje svih Srba u sutini ne reava srpski problem. Oni su pokuavali da koncipiraju program zasnovan na Srbiji kao na republici, a ne na srpskom narodu. Iz dananje prespektive to je ujedno bio i jedini program koji bi obezbedio miran raspad Jugoslavije.6

6 Latinka Perovi, Zatvaranje kruga, Svjetlost, Sarajevo, 1991.


14

Previranja i sasvim nova dinamika u jugoslovenskom drutvu otili su najdalje u kulturi. Nije se intervenisalo u to ta treba da se radi, ve ta ne treba. To je stvorilo atmosferu tolerancije, tako da "ideoloke ocene i intervencije nisu udarale u koren stvaralatva". Doputena je individualizacija u kulturi i njen kreativni napor.7

Privredna recesija dovela je do javne debate meu ekonomistima o tome kakav put izabrati. Prevladalo je uverenje da bi slobodno trite samo doprinelo diferencijaciji izmeu bogatih i siromanih. Srpske ekonomiste posebno je brinula tendencija koja je ila ka promeni odnosa izmeu federacije i republika, tako to suverenitet federacije biva okrenut prema vani i slui kao garant suverenosti republika. Ljuba Tadi, filozof, je dokazivao da je iskljuena mogunost utemeljenja "trinog socijalizma". S druge strane, hrvatski i slovenaki ekonomisti i politiari su smatrali da decentralizacija omoguuje veu slobodu ekonomske inicijative. Rasprava o trinoj privredi bila je tema mnogih seminara i skupova koji su istovremeno bili svojevrsna bitka za reforme.

Narasli problemi, pre svega, ekonomski, paralelno sa poputanjem partijske stege, doveli su do niza reakcija koje su ukazivale na potrebu sutinskih promena. U tom smislu studenstke demonstracije 1968, bile od posebnog znacaja.

Studenstke demonstracije u Jugoslaviji odigravale su se pod snanim uticajem studenstkih zbivanja u svetu, pre svega, u Francuskoj, SAD, Italiji i Nemakoj. Meutim, zbivanja u Beogradu su imala i svoje specifinosti koje su odraavale politika previranja iza scene. Pobuna studenata bila je reakcija na ekonomske probleme, pre svega, na nezaposlenosti, to je neminovno zahtevalo demokratizaciju politikog ivota. Meutim, tu spontanost su koristile "veoma organizovane snage iji je cilj bio prekid tokova zapoetih privrednom i drutvenom reformom i reorganizacijom SKJ". Reformske snage su pokuale da maksimalno iskoristite studentske demonstracije u prilog nastavljanja ekonomskih reformi i demokratizacije politikog sistema; meutim, dogmatske i centralsitike snage su zastupale suprotan kurs. Dvostrukost znaaja demonstracija, Milentije Popovi je video na sledei nain: "Demonstracije su se javile u takvim uslovima, u takvoj situaciji da sve to, naroito prvih dana, nije bilo jasno. Jo uvek ima ljudi koji ne razlikuju

7 Nebojsa Popov, Sukobi, Drustveni sukobi/Izazov sociologiji,Centarfdt, Beograd, 1990,

str.114


15

neraspoloenje studenata i njihovo nezadovoljstvo nekim pojavama, od reakcionarne politike zavere koja je iza toga stajala".8

Reforme su istovremeno iznele na povrinu sasvim novu politiku generaciju u svim republikama, ali se one, kako kae Vlado Gotovac, bile "generacije bez zasluga, bez ratnih dokaza o svojoj vjernosti, bez njihove discipline". Pokuaj da te nove generacije iskuaju slobodu socijalizma bez prethodnih iskustava bio je vrlo brzo onemoguen ratnom generacijiom koja je svoj legitimitet jo uvek crpla iz herojske borbe. Tako je "ivot u svim svojim oblastima ostao stvar jedne generacije" i umesto da "odmah proiruje svoju historijsku odgovornost na mlade, ona je nastojala da odri svoju elastinost".9

Ustav iz 1974 kao traumatska taka srpskih nacionalista

Analizom svih jugoslovenskih ustava moe se zakljuiti da su

jugoslovenski narodi tokom celog veka postojanja Jugoslavije bili u potrazi za formulom koja bi garantovala ravnopravnost svih naroda. Istovremeno, jugoslovenski okvir je omoguio emancipaciju svih jugosloevsnkih naroda to se najbolje moe pratiti upravo kroz ustavne promene. Pokuaj da se Jugoslavija definie kroz federativno ustrojstvo bez politike demokratije i ekonomskih sloboda bio je samo pokuaj za integraciju jugoslovenskih naroda, ali, kako se pokazalo, i uzrok njenog raspada.

Prvi jugoslovenski ustavi posle Drugog svetskog rata bili su politiki ustavi (u funkciji obezbeivanja politikog-socijalistikog ustrojstva), mada je federalni oblik ve bio ugraen u Ustav iz 1946, temeljii se na odlukama AVNOJ-a. Nakon Ustava iz 1946, koji je bio replika Staljinovog sovjetskog ustava iz 1936, svi naredni (1953, 1963 i 1974) imali su "samoupravni" karakter. Ustavi su bili menjani kroz amnadmane 1967, 1968, 1971, 1981 i 1988 i odraavali su sociopolitiki i kulturno- politiki razvoj zemlje.

Komunistika Jugoslavija priznavala je pravo na samoopredeljenje svim jugoslovenskim narodima i usvojila federalistiki koncept reavanja nacionalnog pitanja. U prvim poratnim godinama izgledalo je da federalna formula pokazuje integrativnu sposobnost i da je nacionalno pitanje reeno. Jednopartijsko ustrojstvo i lina vlast Josipa Broza Tita u poetku je

8 Latinka Perovic, Zatvaranje kruga, Svijetlost, Sdarajevo, 1990, str. 54 9 Vlado Gotovac, Moj sluaj. Cankarjeva zaloba, Ljubljana-Zagreb, 1989. str.9


16

arbitriranjem izmeu svih nacionalnih centara uspevala da pomiri sukobljene nacionalne interese. Tito je pokuao da uvoenjem nadnacionalnog suvereniteta neutralizuje nacionalne sukobe, ali nije uspeo da trajno sprei njihovo oivljavanje.

Jugoslovenska federacija, ak i u najlabavijem obliku, kako je konstituisana poetkom sedamdesetih, sa stanovita interesa nacionalne emancipacije jo uvek je bila predmet arbitracije saveznog vrha, to je limitiralo prostor i za slobodnog graanina i za slobodu nacije. Postojei ekonomski i politiki sistem nije bio u stanju da prui dovoljno solidnu osnovu za istinsku i trajnu ekonomsku, politiku i kulturnu integraciju na jugoslovenskom prostoru. Kraj jednopartijskog sistema jugoslovenski narodi su doekali kao poetak sopstvene nacionalne i dravno-pravne emancipacije, ali bez vrstih temelja i institucija koji bi odrali zajedniku dravnu zajednicu.

Sedamdesetih godina, kada je postalo oigledno da je emancipacija jugoslovenskih naroda nezaustavljiva, prvi put se poelo otvoreno govori o odnosu srpske elite prema drugim narodima. Zbog toga i dolazi do zaotravanja u meunacionalnim odnosima unutar Saveza komunista Jugoslavija, koja poinju jo ezdesetih, nakon to je Tito shvatio opasnost od "puzee srpske prevlasti i odluio se za institucionalne inovacije koje bi federalirale federaciju, to jest, udahnule neto pravog federalizma u retorike formule Bila je to posledica javnog pritiska".10 Stipe uvar tada konstatuje da "velikosrpstvo ivi u pokuajima da se ospori nacionalna individualnost crnogorskog i makedonskog naroda, kao i etnika posebnost Muslimana, zatim u pokuajima svojatanja kulturne batine ne samo tih naroda nego i hrvatskog naroda (na primer, odnosa prema Dubrovniku i staroj dubrovakoj i dalmatinskoj knjievnosti), u izuzetnoj, gotovo rasistikoj netrpeljivosti prema albanskom narodu i njegovoj naseljenosti na Kosovu; u asimilatorskim tendencijama prema nacionalnostima; u tenjama da istakne supremaciju srpske nacionalne historije i kulture, u svojatanju Bosne i Hercegovine i velikih djelova Hrvatske".11

Ustavni amnadmani koji su prethodili Ustavu iz 1974 i diskusija koja se tim povodom vodila nekoliko godina, je prelomna taka u ponasanju srpske politike i intelektualne elite. Ustav iz 1974. je po sutini bio nedemokratski, jer se nije do kraja odredio prema naraslim problemima drutva, mada je mnoge identifikovao, pre svega, u ekonomiji, i posebno, u

10 Ivo Banac, Raspad Jugoslavije 11 Vidi S. uvar, "Nacije i meunacionalni odnosi", Nae teme, Zagreb, 1970


17

odnosu na trite kao preduslovu za stvranu demokratsku transformaciju. Meutim, ovaj Ustav je dovrio formulisanje jugoslovenske federacije, to je bio klju za buduu transformaciju Jugoslavije. Jedno krilo srpskih komunista na elu sa Markom Nikeziem i Latinkom Perovi prepoznalao je sutinu federalne opcije za budunost Jugoslvaije, a time i Srbije, i uestvovalo je u formulisanju amandmana koji su kasnije ugraeni u Ustav iz 1974. Federalizacija Srbije je bila izraz unutranjih razlika unutar same Srbije (tri razliita istorijska odnosno nacionalna naslea, razliite politike kulture i stepen ekonomskog razvoja). Ustav iz 1974. iznuen je pritiskom republikih i pokrajinskih elita, uprkos paradoksu da su nosioci tih promena bili sukcesivno smenjivani. Odlazak tih, u sutini liberalnih partijskih struktura, znailo je pobedu konzervativnih struja u partiji i nacionalistike opozicije.

Do smene je dolo i zbog svojevrsnog pritiska SSSR koji u to vreme pokazuje veliku agresivnost prema Jugoslaviji. Oigledno je bio rukovoen ve izraenim slabostima posebno na nacionalnom planu i od tada pojaava prisustvo u Jugoslaviji, pre svega u strukturama koje su bile protiv decentralizacije, znai, u JNA kao i na mnogim drugim punktovima unutar Srbije, a verovatno i drugih republika. Pored toga, SSSR je uvek strahovao da jugoslovesnki model komunizma ne dobije podrku u redovima sovjetskih komunista.

Poslednju deceniju vladavine Josipa Broza Tita karakterie dominacija JNA koja, prema nekim izvorima, de facto tada preuzima ulogu garanta Jugoslavije, kakvu je imala i prema Ustavu. JNA je, meutim od usvajanja Ustava iz 1974, bila protiv konfederalizacije Jugoslavije i stvarnja republika-drava, koje su kroz sistem teritorijalne odbrane (nastao kao reakcija na sovjetsku agresiju SR) dobile i znaajnu ulogu u odbranbenom sistemu zemlje. Ovakvim stavom JNA se pribliila stavu dominantnog miljenja u Srbiji u odnosu na Ustav 1974.

Tito je pristao na promene, jer je smatrao da jo uvek ima presudnu ulogu u arbitriranju, u prvom redu posredstvom JNA, preko koje je mogao obesnaiti svako disonantno ponaanje. Armija je tada promovisana u sredstvo kojim e se zavoditi red ako bude potrebno. Osim toga, Tito je naglaavao da je Savez komunista kohezioni faktor Jugoslavije, to je ustvari onemoguavalo da Jugoslavija postane istinska federacija bez obzira na normativne promene.

U okviru diskusija za promenu ustava, s obzirom da je Tito u vreme usvajanje Ustava 1974 ve bio u poodmaklim godinama, otvorilo se i pitanje i njegovog naslea i naslednika. Ideju o kolektivnom predesednitvu, koje bi kao kolektivni organ posle Tita preuzelo funkciju predsednika republike, Tito


18

je izneo 1970, objasnivi to potrebom da na vrhu drave "ne budu republikanci", ve najbolji ljudi iz republika. Oni bi kao samostalni faktor bili prinueni da reavaju probleme.12 Ovaj stav se razlikovao od ideje koju je imao Kardelj koji je zastupao tezu da organi federacije ne budu nadnacionalni, ve da u njima interesi republika budu podjednako zastupljeni.

Usvajanju Ustava 1974, prethodila je iroka javna diskusija u celoj Jugoslaviji. U Srbiji se ve tada javlja nezadovoljstvo zbog pravca u kojem su promene ile. Konzervativne snage, kako u dogmatskim strukturama partije, tako i u nacionalistikim krugovima, odlazak Aleksndra Rankovia i otvaranje puta za promene Ustava u pravcu vee decentralizacije Jugoslavije, doivljavaju se kao ugroavanje srpskog interesa. Diskusija koja je voena na beogradskom Pravnom fakultetu bila je prethodnica, ali i okvir, onoga to e se kasnije deavati. Grupa profesora na elu sa prof. dr. Mihajlom uriem, u sutini, je iznela platformu srpskog nacionalnog programa. Konfederalizacija Jugoslavije tretirana je kao pokuaj potpune dezintegracije srpskog naroda, jer granice Srbije "nisu ni nacionalne ni istorijske granice", te su u tom smislu "granice svih republika vie administrativnog nego politikog karaktera". uri je smatrao da je shvatanje tih granica kao dravnih proizvoljno i neodrivo, tvrdei da "ni za jednu republiku u Jugoslaviju, izuzev, moda Slovenije, postojee granice nisu adekvatne, a pogotovo ne za Srbiju", te da srpski narod u sluaju podele ostaje da ivi u etri do pet republika a ni u jednoj "on ne moe da ivi svojski".13

U Srbiji su mnogi novi Ustav shvatali kao poziv Srbima da se bore za svoj "opasno ugroen nacionalni identitet i integritet, to je osnovni preduslov njegovog daljeg istorijskog samoodranja". Srpski nacionalisti ve tada razvijaju tezu da srpski narod, u sutini, nema mogunosti za suivot sa drugima, jer nema mogunost da se slui "irilnim pismom" u Bosni i Hercegovini, dok u Crnoj Gori nema pravo na "vlastito ime". Srpskom narodu je stalo do zajednikog ivota sa drugim jugoslovenskim narodima na koje je istorijski upuen, ali mora da se otrezni od zabluda prolosti, da bi mogao da "misli na svoj opstanak" i na "svoj opasno ugroen nacionalni identitet i integritet, to je osnovni preduslov njegovog daljeg istorijskog samoodranja". Diskusija o amandmanima bila je poziv na "istorijsku odgovornost pred srpskim narodom", i otvaranje pitanja od najvee vanosti, pitanja "njegovog identiteta i integriteta, dakle pitanje njegovog, dravno-pravnog

12 Borba, 22 septembra 1970 13 Anali pravnog fakulteta u Beogradu, maj-jun, 1971.


19

objedinjavanja".14 Ve je tada bilo jasno da je Ustav iz 1974. otvorio srpsko nacionalno pitanje iz, kako kae, profesor Radoslav Stojanovi, "objektivne injenice da nacije tee svom jedinstvu". Srpski nacionalizam je razvio svoj barjak onda kada je Srbija bila u granicama Beogradskog paaluka, a ponovo svoenje Srbije na beogardski paaluk oivee srpski nacionalizam.15

Vreme e pokazati koliki je znaaj i uticaj imala ova grupa profesora sa Pravnog fakultata, ne samo u osporavanju federalnog karaktera Jugoslavije, ve i u formulisanju ciljeva antibirokratske revolucije 1989, koja je uvela Jugoslaviju u krvavi rat. Ve tada je formulisano pravo na pobunu to su Srbi u Hrvatskoj uinili "balvan revolucijom" (1990). Vredno je spomena da su Vojislav Kotunica i Kosta avoki u to vreme, docenti na Pravnom fakultetu, od tada aktivno angaovani na promovisanju srpskog nacionalnog programa.

Ustav iz 1974. Srbi su doiveli kao svojevrsnu traumu i frustraciju, to se bitno odrazilo na njihovo kasnije ponaanje u procesu raspada Jugoslavije. Veina Srba smatra da je ovim Ustavom razbijeno jedinstvo Srbije i da je on uzrok mnogih problema u Srbiji, a kasnije, raspada Jugoslavije. Ovaj Ustav je garantovao status drave svim republikama, ime se, po sudu veine Srba, srpsko nacionalno pitanje u Jugoslaviji jo vie udaljilo od pravih reenja. Srbi su Ustav iz 1974. doiveli kao poetak kraja Jugoslavije onakve kakvom su je oni videli (proirena Srbija) to je dovelo do oivljavanja kosovskog mita, koji je kao i na poetku XIX stolea, posluio za politiku mobilizaciju Srba.

Demokratski podsticaji koji su se javili u svim jugoslovenskim, republikama korespondirali su sa slinim dogaanjima u celoj Istonoj Evropi, posebno u ehoslovakoj, ali i u SSSR. U jugoslovenskom sluaju oni su najveim delom bili traenje odgovora na ekonomski zastoj kroz zahteve za liberalizaciju privrede. Slovenija i Hrvatska su prednjaile u zahtevima za veom ekonomskom decentralizacijiom i istom ekonomskom raunicom. Savezni vrh je, meutim, brzo reagovao, ne samo zbog injenice to je to ugrozavalo njegovu poziciju, ve i zbog pritiska vam zemlje (SSSR), ali i konzervatinvnih snaga u samoj zemlji, partiji i JNA. Prikazivanjem hrvatskog masovnog pokreta iskljuivo kao ustatva i separatizma, legitimisano je pravo na brutalan obraun 1971. u Hrvatskoj, a 1972. godine u Srbiji je dolo do obrauna sa liberalizmom. injenica da liberali u Srbiji nisu hisetrino reagovali na dogaanja u Hrvatskoj, zatekla je savezni vrh i Josipa Broza Tita, jer je po prvi put njegova uloga arbitra izmeu dve najjae republike u Jugoslaviji bila ugroena. Obraun saveznog vrha sa "prolearima"

14 Ibid. str. 232. 15 Ibid.


20

(maspokovcima) u Hrvatskoj i liberalima u Srbiji nije bio mogu bez podrke konzervativnog i dogmatskog dela partijskih struktura u Srbiji. Savezni vrh se uvek oslanjao na konzervativnu struju u srpskoj partiji, jer su delili isto poimanje dranog koncepta: centralizam i unitarizam. Smena svih liberalnih republikih rukovodstava oznaila je pobedu dogmatske struje u partiji koja je dovela do degeneracije procesa liberalizacije, mada napuklina do koje je dolo u partiji nikada vie nije bila zatvorena. Liberalni talas u Jugoslaviji iznedrio je Ustav iz 1974.

Mobilizacija javnosti na srpskom nacionalnom projektu

Diskusija o ustavnim amandmanima pokazala je mnoge

protivrenosti u okviru SKJ uprkos naelnom opredelenju za demokratizaciju. Prihvaene su promene na ekonomskom planu, ali je i to nailazilo na otopore. U Srbiji je jedan deo humanistike inteligencije na elu sa Dobricom osiem na sve diskusije reagovao sa zadrkom, jer je ve tada bio opsednut reavanjem nacionalnog pitanja. Razoaran krahom koncepta unitarne Jugoslavije i integralnog jugoslovenstva, te odlaskom Rankovia kao simbola takve Jugoslavije, Dobrica osi je od komunistikog vernika, jednog od glavnih zagovornuika integralnog jugoslovenstva, preuzeo ulogu glasnogovornika srpskog nacionalnog pitanja. On je bio razoaran injenicom da su republike sticale sve vie moi, to je jugoslovenstvo i socijalistiki internacionalizam sve vie izlagano napadima sa svih strana.

Nakon to je odstranjen iz Centralnog komiteta SK Dobrica osi se vrsto vezuje za nacionaliste, ukljuujuci i "srpsku reakciju" i postaje glavni posrednik izmeu njih i dogmatske struje u partiji. Srpska knjizevna zadruga (najstarija izdavaka kua u Srbiji), iji je tada predsednik Dobrica osi (1969-71), i Praxis grupa sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, postaju za reim i samog predsednika Tita najvea opasnost. Jedni zbog svog nacionalizma (osi), a drugi zbog svog dogmatskog (staljinistikog) stava prema politikom razvoju u SFRJ. Srpska knjizevna zadruga je postala glavno sredite srpske nacionalistike opozicije. Ovaj krug se zalagao za odlaganje svih promena do Titove smrti, kada bi se po njima, srpsko pitanje postavilo bez veih smetnji.

Dobrica osi, kao lan CK SK Srbije, krajem ezdesetih godina, veoma uticajan, kako u Partiji tako i van nje, prvi se javno pobunio protiv


21

"albanskog nacionalizma" koji u to vreme trai veu ravnopravnost za Albance. Knjievnik Dobrica osi i istoriar Jovan Marjanovi otro kritikuju zahteve Albanaca i tumae ih kao pojavu nacionalizma, albanocentrizma, separatizma i antisrpstva, zbog ega su iskljueni iz CK SK Srbije u maju 1968.godine.

Ve 1968, Dobrica osi izlazi sa tezom da Albanci imaju pravo na ujedinjenje i da im u tome treba dati podrku. Pri tome, svestan da Srbija nije u stanju da dri Kosovo pod kontrolom, zalae se za isto pravo Srba, tj. ve tada sugerie da bi podela Kosova bila najbolje reenje za Srbiju. osi smatra da je Srbija dobila Vojvodinu i da ona nema demografski potencijal da se na Kosovu nosi sa albanskom demografskom ekspanzijom.

Iz naknadno obajvljenih tekstova jasno se vidi da je Dobrica osi diskusiju o ustavnim amandmanima doivljavao kao kraj Jugoslavije. Dolaskom Hruova na vlast u SSSR, on ve tada strepi da je nacionalna birokratija Slovenije i Hrvatske, udruena sa svojom nacionalnom inteligencijom, uverena da joj ne preti intervencija dok Hruov vlada Sovjetskim savezom, "procenila da su stvoreni unutranji i spoljni uslovi da se ubrzaju pretvaranje republika s administrativnim granicama u republike - nacionalne drave s dravnim granicama".16

Dobrica osi je imao centralnu ulogu u beogradskoj "disidentskoj" grupi. Bio je povezan sa "Prakisovcima" (okupljeni oko asopisa Parxis), uestvovao je na svim seminarima Filozofskog drutva Srbije, te na sednicama Slobodnog univerziteta. Njegove veze sa najrazliitijim linostima na alternativnoj sceni dodatno su poveavale njegovu mo i uticaj. Bez obzira to nije bio blizak tadajim centrima moi, pogotovo liberalima, njegove knjige su se neometano tampale, a 1977 primljen je u stalno lanstvo Srpske akademije nauke i umetnosti. osi je svojim romanima bitno uticao na oblikovanje koncepta srpske istorije kao tragedije.

Njegovi romani, posebno Vreme smrti, razrauju koncept srpske tragine istorije, glorifikuju srpsku patrijarhalnost i otvaraju pitanje Jugoslavije kao dravnog okvira u kojem su Srbi izgubili. Dobrica osi u romanu Vreme smrti iznosi tezu koja je krajem XX veka postala dominantna u formulisanju srpskog nacionalnog programa: srpska drava nije dovoljno jaka da asimilira teritorije na kojima Srbi ive sa drugim narodima. Otuda osi izvodi zakljuak da se Srbi moraju okrenuti ka severu, odnosno da srpsku dravu treba pomeriti ka severozapadu (1986 izlazi knjiga Danka Popovia Knjiga o Milutinu koja jo direktnije govori o razoarenju u Jugoslaviju. Ona je

16 Dobrica osi, Pievi zapisi, (1951-1968) Filip Visnji, 2000, str. 216


22

doivela vie od 20 izdanja i prevedena je na mnoge strane jezike). Izdavaka kua "LAge dHomme" iz Lozane (vlasnik Vladimir Dimitrijevi) imala je vanu ulogu u promovisanju upravo ovih knjiga na Zapadu. Sve su prevedene na francuski i druge evropske jezike i znaajno su uticale na modeliranje razmiljanja zapadne javnosti, jer do tada nije bilo znaajnijih prevoda jugoslovenske knjievnosti na evropske jezike, osim, Ive Andria.

Jo u svojoj pristupnoj besedi Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (1977) osi istie da je "jugoslovenska drava bila u sutini nepovoljna za Srbe". Njegova poenta je da Srbi dobijaju ratove a gube u miru, on kae "kako narod koji je tako dostojanstven, ponosan i velik u ratu moe dopustiti da u miru bude tako ponizan i posluan"17 Na kulturnom planu, kao i u istoriografiji dominira osiev pogled na poloaj Srba u Jugoslaviji. Otuda masovna produkcija knjiga na tu temu, posebno u istoriografiji, gde dominira mit o Jasenovcu i sledstveno tome genocidnosti hrvatskog naroda.

Na politikom planu, takoe se pokree pitanje nepovoljnog poloaja Srba, u emu glavnu re vode Petar Stamboli i Dragoslav Markovi. 1977 izlazi Plava knjiga koja zahteva promenu Ustava iz 1974, ali ona tada nije dobila podrku drugih republika i saveznog vrha.

Meutim, ova dva pravca, politiki i kulturni, polako se stapaju u jedan blok koji je bio veoma irok. Dobrica osi i krug oko njega ima kljunu ulogu u stvaranju antijugoslovenske atmosfere, teze o istroenosti Jugoslavije kao dravnog okvira za srpski narod. Pored toga, izlaz iz "jugoslovenske egzistencijalne krize vidi u demokratskoj reformi celokupnog drutevnog, ekonomskog i dravnog ureenja Jugoslavije, iji osnovni subjekt nee biti suverena drava kao "birokratsko kraljevstvo", nego ovek pojedinac - slobodan graanin"18

Meutim, u stvarnosti, osi deluje na sasvim drugaijem principu, kao i Miloevi kasnije poto je ustolien kao "voa naroda". Naime, osi, kako kae Nebojaa Popov, postaje ne samo duhovni "otac nacije" nego i ef drave, tree Jugoslavije. Narod, srpski narod, postaje glavni junak knjievnih dela. Sam osi kae da je "u svakom svom knjievnom junaku - video narod". Pojedinani likovi samo su organski delovi kolektivnog junaka. To se pokriva uverenjem da pojedinac postoji samo u velikim nacijama. "Jedino u velikim nacijama", pie osi, "moe da se uvaava ljudska linost, pojedinac. U malim nacijama to nije mogue od tabua i mita - naroda. U malim nacijama

17 Knjievnost, Dobrica osi, str.131 18 Dobrica osi, Srpsko pitanje, Govor na skuptini Udruenja knjievnika posveenoj

razmatranju Predloga novog Ustava (27. marta 1988)


23

jedino nacija moe biti velika. U malim nacijama prva moralna dunost je podreivanje pojedinaca - zajednici, narodu, dravi."19 Srbin je ovek koji nije ovek ako nije Srbin; ako nema svest o narodu, bilo da ga slavi ili psuje.20

Srpski nacionalizam posle Titove smrti Titovom smru Jugoslavija je ostala bez kljunog politikog arbitra.

Monolitno jedinstvo vie nije bilo mogue. Kljuno je postalo pitanje metoda reavanja spornih pitanja. Borba za Titovo naslee poinje jo sedamdesetih kada postaje jasno da nije mogue sauvati Jugoslaviju kao centraliziranu federaciju. Meutim, Srbi su Jugoslaviju videli samo kao takvu i svaki pokuaj da se ona transformie doivljavali su kao atak na srpski narod. Brionski plenum (1966), studenstke demonstarcije (1968), prve albanske demonstracije (1968), te usvajanje Ustav (1974), sve su to kljune take koje su bitno uticale na tok zbivanja osamdesetih. Ve 1977 u Srbiji je inicirana akcija za promenu Ustava iz 1974, pojavljuje se tzv. Plava knjiga koja analizira poloaj Srbije i njenih autonomnih pokrajina. Dragoslav Markovi, jedan od inicijatora ustavnih promena, smatra da se "srpski nacionalizam godinama hranio na nereenom ustavnom pitanju Srbije posle usvajanja Ustava iz 1974, na njenom nejedinstvu i trodelnosti, na goruem problemu Srba i Crnogoraca na Kosovu i na albanskom separatizmu".21

Pokazalo se, meutim, da promena ustavnog poloaja pokrajina nije toliko bila cilj, koliko sredstvo destabilizacije Jugoslavije. Na elo Srbije, nakon Titove smrti, dolazi general Nikola Ljubii, koji od vojnika postaje srpski dravnik. Pre toga je 13 godina bio na elu JNA. Njegovo stanovite "Jugoslaviju e braniti Srbi i JNA" sadri shvatanje da je Jugoslavija srpska drava, a JNA njena vojska. Titov odlazak i nestanak njegove line vlasti, uz slabljenje ideologije kao vezivnog tkiva, jaali su oslonac na armiju, koja je ve od sedemadesetih (uee u slamanju reformskih pokreta) imala prvorazrednu politiku ulogu.

Albanske demonstarcije na Kosovu 1981. godine iskoriene su za otvaranje srpskog nacionalnog pitanja i za pokretanje srpske nacionalistike

19 Neboja Popov, Srpski populizam od marginalne do dominantne pojave, Beograd, 20 Dobrica osi, Promene, Dnevnik, Novi Sad, 1992, str 109. 21 Mirko eki Upotreba Srbije, Optuzbe i priznanja Drae Markovia, Beseda, Beograd,

1990.


24

euforije. JNA otvoreno izlazi na politiku scenu i, u sutini, vri okupaciju Kosova.

Borba za Titovo naslee (1980) poinje u situaciji kada Jugoslavija ulazi u duboku krizu na koju politka i intelektualna elita nije imala odgvor. Nezrelost elita, kao i njihov oportunizam, dali su prostor nacionalnim projektima kao surogatu za ekonomsku krizu koja je u jednom delu zemlje otvorilia i pitanje koncepta promena. Nespremnosti za promene uveliko je doprineo i sui generis poloaj Jugoslavije u prethodnih 50 godina, koji se bazirao na geostratekom znaaju i bipolarnoj podeli sveta. To je Jugoslaviji obezbeivalo specijalan tretman i posebnu ulogu na meunarodnoj politikoj sceni, koja je daleko prevazilazila okvire njenog stvarnog znaaja. Ta okolnost razvila je svojevrsni narcizam kod jugoslovenskih naroda i nemogunost sagledavanja realnog poloaja zemlje u novonastaloj i potpuno promenjenoj situaciji, kada se celi istoni blok pripremao za tranziciju.

U sutini sukoba u Jugoslaviji nalaze se dve koncepcije ureenja zemlje: centralistiki i labavo - federalistiki. Ovaj potonji je bio i pod snanim pritiskom nove ekonomske realnosti koja je traila liberalizaciju u svim sferama. Sr problema se manifestovala na dva nivoa: prvi, liberalizacija, koja je iznela na povrinu stare nejednakosti, i, time stvorila neravnotezu i razotkrila odnos sa centralnom vlau; drugi, otkrila se slabost politikog sistema da prihvati konfliktne situacije i da ih uini premostivim. Pored ekonomskih, te konfliktne situacije su se javljale i kao dramatini etno-teritorijalni problemi, kao na primer, na Kosovu gde su se sukobila dva suvereniteta: etniki i istorijski. Najvea slabost jugoslovenske drave pokazala se upravo - zbog kolapsa politikog sistema u tome to nije uspela da konflikte prebaci na nivo otvorenog dijaloga, pregovora i kompromisa.

I pored udaljavanja od Sovjetskog Saveza, Jugoslaviji nije polo za rukom da do kraja nae formulu koja bi je definitivno okrenula trinoj privredi, uprkos svim pokuajima koji su godinama injeni u tom pravcu. Jedan od razloga za to je i nesposobnost Komunistike partije da se odrekne politikog monopola, ali je drugi, istorijsko naslee i nespremnost nekih delova Jugoslavije da prihvate trinu orjentaciju i zakonitosti trine ekonomije.

Nespremnost za reavanje otvorenih pitanja i otpor promenama doveli su do homogenizacije srpskog naroda na nacionalnoj osnovi, koji je rekonstrukciju Jugoslavije u novim okolnostima doivljavao kao gubitak svoje jedinstvene drave. Instrumentalizovanje etnikog identiteta (srpskog) pod parolom "prvo drava, pa onda demokratija", blokiralo je demokratizaciju i spreilo nunu pluralizaciju interesa. Srpska elita se ponovo vraa svom


25

nacionalnom programu koji se na neformalnom nivou priprema ve poetkom sedamdesetih, a artikulie u program 1986, kada je objavljen Memorandum Srpske akademije.

Dobrica osi u tom periodu igra kljunu ulogu u profilisanju srpske opozicije i, kako sam kae u svojim dnevnikim zapisima, "profesior Mihajlo Markovi, Ljuba Tadi, Sveta Stojanovi i on, predstavljali su itavo jezgro beogradske i srpske opozicije". On se javno predstavljao kao antititoista, i opredeljen za demokratsku transformaciju Jugosavije. Odravao je redovne kontakte sa slovenakom intelektualnom elitom i razgovarao o budunosti Jugoslavije i reavanju srpskog pitanja. osi pledira za "novi ustav", jer je "Ustav iz 1974 za srpski narod oktroisani ustav, koji je stavio srpski narod u neravnopravan poloaj sa ostalim jugoslovenskim narodima" . Pored toga osi trai i optejugoslovenski referendum, na kome treba da se proveri politika volja graana i naroda Jugoslavije da ive u zajednikoj dravi i u kakvoj dravi ele da ive. I pre donoenja Memoranduma on se zalae za aktivnije uee intelektualaca u politikom ivotu jer nas "u bliskoj budunosti ekaju odluke tee od onih koje smo donosili 1941kao javne linosti, kao naunici i umetnici koji su se nali u Akademiji, i time prihvatili njenu ulogu u ivotu srpskog naroda, mi nemamo pravo da preziremo politiku i idelogiju koji se tiu srpske sudbine i budunosti. Niko danas ne moe da nas sprei da javno razmiljamo o svojoj sudbini".22

Otvara se prostor za stvarne promene, ali u nepovoljnim ekonomskim okolnostima. Taj ternd ima veoma heterogen karakter, u nekim aspektima i svejugoslovesnki. Meutim, u Srbiji nakon objavljivanja Memoranduma (SANU) ovaj trend dobija prevashodno srpski nacionalni karakter. Bez obzira na oigledno uruavanje privrede, jugoslovenski politiari pokuavaju da odre status quo. Jugoslavija se po prvi put ozbiljno suoava sa tekoama u reavanju spoljnog (20 mlrd dolara) i unutranjeg duga. Pokuaj jugoslovenske vlade na elu sa Milkom Planinc da pokrene reforme nije uspeo. Otvaraju se svi kljuni problemi koji godinama truju odnose meu republikama, poput, na primer, pitanje deviza. Vlada sve tee dolazi do kreditnih aranmana, jer meunarodne finansijske institucije zahtevaju ozbiljnije refrome. Tome je doprinela i svetska recesija. Kriza sistema bila je vie nego oigledna. Osnovano je niz komisija koje su pokuale da daju struni odgovor na krizu i ekonomske probleme (poznate su komisije Sergeja Krajgera, Josipa Vrhovca i Tihomira Vlakalia). Meutim, veina intelektualaca jo uvek razmilja na nain koji jugoslovensko iskustvo stavlja

22 Dobrica osi, Pievi zapisi 1981-1991, Filip Vinji, Beograd 2002, str.94


26

iznad zapadnog i istonog. Na brojnim seminarima i kongresima javljaju se i stavovi koji trae viepartijski sistem kao odgovor na istroenost jednopartijskog sistema - ima se u vidu, u prvom redu, partijski monopol nad privredom.

Kriza je otvorila prostor za kritino miljenje, ali se nije dolo do toga da partija odustane od monopola nad privredom. Dogmatska struja u partiji, koja je sedamdesetih pobedila u gotovo svim republikama, kritine intelektualce je kvalifikovala kao agente "specijalnog rata", emu posebno doprinosi i JNA, koja u to vreme ima izrazito politiku ulogu, posebno u odbrani sistema tj. socijalizma.

Osamdesete su obeleene poputanjem stege i otvoranjem svih tabu tema, trai se sloboda govora. Pitanje slobode govora okuplja intelektualce iz cele Jugoslavije. Vlasti reaguju zbunjeno i po inerciji. Sluaj ogo okupio je grupu intelektualaca oko Odbora za zastitu umetnicke slobode koji je nastavio da deluje i u drugim sluajevima.

Dobrica osi i krug oko njega, odmah nakon Titove smrti, izlaze sa projektom novog asopisa Javnost koji je trebao posluiti za kreiranje nove politike platforme, ali asopis nije ugleado svetlost dana. U sutini osi i grupa oko njega se pripremaju za ulazak u zvaninu politiku, a na zabranu reaguju sa objanjenjem da se "ne eli politizacija inteligencije". Njihova orjentacija ka socijalizmu vidi se i u programskom tekstu, koji su potpisali Dobrica osi i Ljubomir Tadi. U njemu stoji, izmeu ostalog da "demokratski, humani, prosveeni socijalizam moe biti, zaista, samo delo celokupnih umnih i moralnih snaga naroda, kako je jo pre sto godina ukazivao Svetozar Markovi, pokreta prve Javnosti".

U Beogradu se pokree i tzv. Slobodni univerzitet na kojem deluje osi i grupa Parksisovaca. Univerzitet je izrazito leve orjentacije i rasprave se uglavnom odnose na socijalizam i njegov opstanak. Na jedno od predavanja Slobodnog univerziteta, i to ba kada je govorio Milovan ilas o nacionalnom pitanju, vlast je reagovala i uhapsila 28 ljudi. Svi su puteni sem "estorice" koji su osueni na zatvorske kazne od dve godine, ali su kasnije i oni puteni. Meutim, ovaj sluaj pobudio je panju meunarodne javnosti i dodatno je tetio vlastii s obzirom da nije bilo opravdanja za takvo ponaanje, a pokretanje sluaja a i kasnije, nain na koji je "estorka" putena ukazuje na uruavanje i nelegitimnost pravnog sistema. Istovremeno, deava se i sluaj eelj. Dok je jo bio u Sarajevu, eelj je usao u raspravu o plagijatu jednog od muslimanskih politiara. Kasnije prelazi u Beograd, gde se tretira kao Srbin koji je u Sarajevu bio izloen muslimanskim pritiscima. Ukljuuje se u beogradski "disidentski krug". Objavljuje tekst "Esej o socijalizmu i


27

intelektualcima" (Savremenik, 30/3-4, 1984) u kojem tvrdi da je socijalizam, ograniavanjem slobode govora izdao vlastite ideale. U tom neobjavljenom tekstu kritikovao je partiju kao nedemokratsku i tvrdio da su Srbi i Srbija u komunistikoj Jugoslaviji bili konstantno diskriminisani. On tada sugerie da federacija treba da se sastoji samo od etri republike: Slovenije, smanjene Hrvatske, Srbije i Makedonije. Ovakvo preureenje Jugoslavije kasnije ugrauje i u partijsku programsku deklaraciju svoje Srpske radikalne stranke. Osuen je na osam godina zatvora, da bi nakon albe, kazna smanjena na dve godine.

Svi ovi sluajevi isprovocirali su protestne reakcije, kao i osnivanje Odbora za odbranu slobode miljenja i izraavanja koji okuplja 23 intelektualca, od toga 12 akademika, ukljuujui i Dobricu osia. Odbor se u javnosti esto spominjao kao isiev odbor. Borba za politike slobode objedinila je intelektualce u celoj Jugoslaviji, to je dovelo do akcije za promenu Krivinog zakona, odnosno za ukidanje clana 133 koji je sankcionisao verbalni delikt.

Paralelno sa prvim inicijativama koje su zadirale u promenu politikog sistema, dodue veoma skromnih zahteva, poela je i kosovska drama koja je sutinski ogolila jugoslovensku krizu. Srpski nacionalisti su, polazei od ve izgraenog stava prema nemogunosti noenja sa demografskim problemom Kosova, albanske demonstracije iskoristile za otvarananje srpskog pitanja, a ne za reavanja kosovskog, kao takvog. Poinje organizovana propaganda o genocidu nad Srbima na Kosovu, njihovom iseljavanju, te silovanju Srpskinja i sl. Nema dijaloga izmeu dve strane iako su oigledno, obe imale razloga za nezadovoljstvo, ali javna debata nije ila u pravcu reavanja njihovih problema. Instrumentalizacija kosovskog problema i kosovskog mita ila je na politiku mobilizaciju svih Srba. Aktivnosti Srba sa Kosova koordinirane su iz Beograda, a glavnu ulogu ima Dobrica osi, o emu govore i njegovi Dnevniki zapisi. On organizuje Peticiju koju je potpisalo 215 srpskih intelektualaca meu kojima nekoliko predstvanika Srpske pravoslavne crkve, i drugi intelektuaclci koji su mahom bili jugoslavenski unitaristi (srpsko vienje Jugoslavije) kao to su pisac i akademik Antonije Isakovi, Tanasije Mladenovi, urednik Knjievnih novina, ivorad Stojkovi, publicista, profesor dr Mihajlo uri, koji je bio suen zbog kritika povodom ustavnih amandmana, Mia Popovi, slikar, Predrag Palavestra, te Vojislav Kotunica i Kosta avoki, a i Neboja Popov i Zagorka Golubovi. Peticija je pokazala da je u Srbiji postignut konsensus u pogledu kosovskog pitanja, to se pokazalo i kasnije, posebno tokom NATO intervencije.


28

U toj peticiji se po prvi put pominje "genocid" nad Srbima, jer se zbog pritiska i ikaniranja, kako tvrdi Peticija, za proteklih 20 godina sa Kosova iselilo oko 200 000 Srba i Crnogoraca, a sve u cilju stvaranja "etniki istog" Kosova. Jedna kasnija analzia nezavisnih intelektualaca (Kosovski vor) dokumentovala je da na Kosovu nije bilo masovnih silovanja, posebno interetnikih, te da je iseljavanje Srba i Crnogoraca najveim delom bilo motivisano ekonomskim razlozima. Srbi su sa Kosova migrirali prema veim industrijskim centrima kao to su Kragujevac (sedamdesetih, Zastava je trebala radnu snagu), zatim Kruevac i Kraljevo. Osamdesetih veliki broj Albanaca odlazi u Zapadnu Evropu kako zbog represije, koja je bila na pomolu, tako i zbog ekonomskih razloga.

U to vreme osi je pozitivno ocenio Miloeviev politiki instinkt, koji je i sam prepoznao "znaaj nacionalnog pitanja". Posebo je cenio njegovu "borbu za ravnopravnost Srbije u jugoslovenskoj federaciji, na talasu jednog opteg raspoloenja u sumraku titoizma i na ve pripremljenoj politikoj klimi, osobito na Kosovu i Metohiji, koju nije pripremio on, nego ja (osi)". On kae da je Miloevi to "od njega preuzeo i nasledio", jer, kako on kae "ja sam pokrenuo tu peticiju Srba u Kosovu, to je bila moja inicijativa. Oni su stalno dolazili kod mene da se ale, poto o njima niko od srpskih velikaa nije brinuo. Praktino su tajno sa mnom saraivali, policija ih je u stopu pratila i progonila". Slobodan Miloevi je "tek kad je uzeo vlast, shvatio da je to jedna jako ozbiljna stvar to je bila i politika pragma, ali i jednog oseaja za pravdu".23

osi deluje na nekoliko kolseka: vri pripreme za eventualne promene Ustava, priprema kampanju o ugroenosti srpskog naroda i otvara prostor za plasiranje Memoranduma. U tom kontesktu u Odelenju za istorijske nauke i u Izvrnom odboru SANU osnovan je Odbor za skupljanje grae o genocidu protiv srpskog i drugih naroda Jugoslavije u XX veku (1985). osi je, pored Vladimira Dedijera, bio jedan od lanova tog Odbora i dobio je zadatak da napie naela na kojima e se zasnivati aktivnost Odbora. On je to smatrao politiki rizinim poslom, ali i kao zadatak od istorijskog znaaja, jer "treba najzad popisati i imenovati zloince. Za pamenje i opomenu".24 U svojim tezama za pomenuti Odbor on kae, da je "Jugoslavija jedina evropska zemlja koja jo uvek nije egzaktno popisla svoje ratne rtve, ni obeleila sva genocidna stratita. Jo uvek se sporimo oko genocida, tendenciozno i

23 Duga, 9-22 jula 1994, Dobrica osi: Za Jugoslavijom ne treba plakati 24 Dobrica Cosic, Piscevi zapisi, 1981-1991, Filip Visnjic, Beograd, 2002, str. 150


29

utilitarno ga tumaimo, licitiramo broj pobijenih, iznalazimo i opravdanja za Jasenovac, ucenjujemo revanizmom".25

injenica je da su u poratnoj Jugoslaviji bili skriveni mnogi dokumenti koji su mogli dati jasniju sliku nekih istorijskih dogaaja, posebno o rtvama, dok su istovremeno nuena neka tumaenja koja su ila na ruku vladajuoj ideologiji. Meutim, to je bila praksa u skoro svim evropskim zemljama nakon 1948, odnosno nakon podele na dva bloka. Nikada do kraja nije objanjena uloga etnickog pokreta, to je ostavilo prostor za manipulaciju i reviziju istorije. Tako je antifaistiki pokret mahom pripisan Srbima, dok se uee drugih naroda marginalizovalo. etniki zloin je ostao u senci ustakog zloina.

Jugoslovenske vlasti su nakon Drugog rata preuveliavale broj rtava kako bi dobile veu ottetu od Nemake, pa se tako broj rtava procenjivao na 1,750 000. Zato su stvarne rtve ostale tajna sve do poetka devedesetih. Meutim, za Srbe su ovako preuveliani gubici, posebno u logoru Jasenovac za koji Srbi veruju da ih je likvidirano oko 700 000, ostali integralni deo mitologije koja je imala posebnu funkciju u mobilisanju Srba u Hrvatskoj za velikosrpski projekt. Upravo u vreme osnivanja Odbora za utvrivanje genocida lansirana je i kampanja u kojoj su srpski nacionalisti identifikovali tragine sudbine Srba i Jevreja. Poistoveivanje Srba sa Jevrejima je veto korieno kroz insistiranje da su Srbi, kao i Jevreji, ugroeni od Hrvata i Muslimana.

Drutvo srpsko-jevrejskog prijateljstva, osnovano u Beogradu 1987, pod okroviteljstvom srbijanske Vlade, odigralo je veoma vanu ulogu u lansiranju takvih poruka. Ovo drutvo je imalo punu podrku Slobodana Miloevia i, poev od juna 1990, nekoliko je puta posetilo Izrael. Ciljevi Drutva su izvedeni iz srpskog otpora nacizmu, povezujui i proglaavajui duhovnu srodnost Srba i Jevreja kao venih prijatelja i rtava nacistikih progona. Drutvo je, meutim, imalo mnogo konkretnije zadatke, kao to je uspostavljanje diplomatskih odnosa izmeu Srbije i Izraela, jer, kao to je poznato, SFRJ nije imala pune diplomatske odnose sa Izraelom zbog svoje nesvrstane politike i zbog tesnih veza sa arapskim zemlajma. U tom kontekstu, Klara Mandi (2001. je ubijena pod nerazjanjenim okolnostima), koja je bila na elu ovog drutva (uz svesrdnu pomo filozofa Ljubomira Tadica), je organizovala "Nedelju Srbije" u Izraelu, u emu joj je pomagao Duko Mihajlovi, predsednik Nove demokratije (od 2001 minister policije Srbije). Klara Mandi kae da je u "Izrael krenulo 440 Srba i nas desetak Jevreja. Nisu u delegaciji bili samo biznismeni, ve ljudi od kulture: Dobrica

25 Dobrica osi, Srpsko pitanje I, Filip Visnjic, Beograd 2002, str.112


30

osi, Matija BekoviStrepela sam kako emo biti doekani, kako e se premostiti jaz dubok 25 godina, ispunjen besomunom propagandom i mrnjom. Tek kada sam uvee u etnji kejom videla nasmejane Dobricu osia, Matiju (Bekovia), Bobu Selenia, znala sam da smo uspeli."26

O Srbima kao Jevrejima kasnog XX veka pisac Vuk Drakovi je, obraajui se piscima Izraela jo 1985 napisao: "Svaka stopa Kosova za Srbe je Jerusalim: nema razlike izmeu patnji Srba i Jevreja. Srbi su trinaesto, izgubljeno i najnesrenije pleme Izrailjevo"27 U tom periodu srbijanske vlasti svoju "naklonost" Jevrejima manifestuju kroz niz feljtona, informacija i tekstova koji govore o prijateljskim odnosima Srba i Jevreja. Paralelno sa ovakvom medijskom promocijom, antisemitizam raste, a manifestuje se kroz sve uestalije skrnavljenje jevrejskih grobalja.

U situaciji kada je socijalistika Jugoslavija izgubila svoj legitimitet, pored nacionalnog postrojavanja srpske elite, obnavlja se i diskusija o jugoslovenstvu. Zanimljiva je injenica da se na popisu 1981 poveao broj deklarisanih Jugoslovena sa 1.3 posto u 1971. na 5.4 posto 1981. Najvei broj Jugoslovena pojavio se u Hrvatskoj (Srbi u Hrvatskoj su se veinom izjanjavali kao Jugosloveni), Bosni (odreeni procenat u sva tri naroda se izjanjavao kao Jugosleveni, a najvie Muslimani) i Vojvodini (uglavnom manjinsko stanovnitvo). Istovremeno, raspravlja se i o karakteru zajednike drave. Srbija je insistirala na ustavnim promenama, sa eljom da se Jugoslavija vrati na centralizovanu federaciju; osim u drugim podrujima to je pokrenulo i diskusiju o obrazovnom sistemu. Srbija je teila veoj unifikaciji, dok su se Slovenci zalagali za specifinije programe u svakoj republici, koji bi vie podrali nacionalnu kulturu. U polaznim takama za obrazovna jezgra u osamdesetim trailo se ujedinjeno kolstvo na marksistikoj osnovi koje bi moglo obezbediti mobilnost kadrova - strunjaka po Jugoslaviji. Unifikaciju je trebalo postii kroz zajednika jezgra u svim nastavnim predmetima, a sadraj svakog predmeta bi se birao u skladu sa procentom svakog naroda (napr. 50 posto sadraja bili bi relevantni za Srbe, a po 7 posto za Slovence i Albance). Tako bi se reio problem srpske manjine na Kosovu, koji je nastao Ustavom iz 1974.g, a koji je dao potpunu nadlenost republikama i pokrajinama u oblasti obrazovanja. Drugi organizacioni principi za biranje ciljeva i sadrazaja u pojedinim oblastima su bili oni koji su vodili ka: bratstvu i jedinstvu,

26 Duga, 11-24 juna 1994: Intervju Gordane Janjievi sa Klarom Mandi, Njene rane

nema ko da izlei 27 Naa re br.373, Middlesex, Engleska, novembra 1985


31

marksisitikoj orjentaciji i negovanju tradicije NOB i socijalistike revolucije u Jugoslaviji.

Traenje odgovora na jugoslovensku krizu na liniji "jaanja jugoslovenske drave", kao i oivljavanje debate o realnim mogunostima stvaranja jugolsovenske nacije nije dobilo znaajniju pordku, jer su drugi jugolsovenski narodi u tome videli oivljavanje srpske hegemonije. Jedan deo srpske elite smatrao je da Jugoslavija moe opstati samo u sluaju da se konstituiu jedinstvena jugoslovenska nacija (poput amerike). Mihajlo Markovi smatra da su "Srbi tu opciju prihvatili", te da je "dravnu nacionalnost" trebalo "definisati po osnovu dravljanstva a ne po etnikim osnovama". (Srbi i sada nakon kolapsa srpskog projekta i dalje vide Tita kao najodgovornijeg za raspad Jugoslavije, jer je presekao mogunost stvaranja jugoslovesnke nacije na 8. kongresu CKJ 1964 izjavom "da se ne moe biti Jugosloven po nacionalnosti i da je on sam po narodnosti Hrvat".)

U to vreme se pojavljuje i knjiga Jovana Miria, politikologa iz Zagreba, koja je verovatno meu prvima najpreciznije definisala da je "jugoslovenski sistem u krizi". On se takoe kritiki osvre na Ustav iz 1974. i sugerie restruktuiranje savezne skuptine na tri predstavnika nivoa: predstavnistvo radnike klase, graana i republika. Oko ove knjige razvila se veoma iroka debata u celoj Jugoslaviji koja je rezultirala zahtevom za usvajanje principa "jedan covek-jedan glas". Taj zahtev je dobio najveu podku u krugovima beogradske elite. Za ostale republike elite taj princip je bio uvod u majorizaciju Srba.

Odgovor srpskih intelektualaca i politiara na jugoslovensku krizu u tom vremenu bio je razliit od nacionalnog do jugoslovenskog (veeg jedinstva na polju kulture, obrazovanja i politike). Meutim, to se ipak svodilo na isto: ili Jugoslavija po srpskom vienju ili Srbija u granicama koje je u to vreme crtao Vuk Drakovi (Moljevieva homogena Srbija). Pojava Memoranduma je definitivno napravila zaokret ka jasnom definisanju srpskog nacionalnog programa. Memorandum je kondenzovao istoriju srpskog naroda, formulisao sve srpske zahteve i odredio pravac srpske nacionalne politike. Jednom kada je usvojen pravac delovanja, nestale su gotovo sve razlike koje su se javljale kao drugaiji pogled na reavanje jugoslovenske krize.


32

Memorandum srpski nacionalni program U junu 1985, SANU je formirala "Odbor za pripremu Memoranduma o

drutvenim pitanjima", kojii nikada nije izaao sa zvaninim tekstom. "Nezavren" dokument se, pod nerazjanjenim okolnostima pojavio u Srbiji i ostalim jugoslovenskim republikama. U ostalim jugoslvenskim republikama doivljen je kao srpski nacionalni program, dok je u samoj Srbiji dolo do politike podele u rukovodstvu. Ivan Stamboli, tada predsednik Izvrnog vea Srbije okavlifikaovao kao "taku naeg definitivnog razlaza u Srbiji i uvod u politiki obraun" On kae da je "vodio borbu protiv Memoranduma i srpskog nacionalizma. Miloevi se iz te borbe povukao. On nije hteo da uestvuje od tada dalje na politikoj sceni javno, potpuno je jasno svakom politikom oveku bilo, u emu je sukob i oko ega je sukob".

Akademija je kroz Memorandum "pokuala" da odgovori na jugoslovensku krizu s namerom da ga prosledi onima koji su bili nadlezni za reavanje tekuh problema. Memorandum je istovremeno i jugoslovenski i antijugoslovenski jer sugerie transformaciju Jugoslavije (to i osi javno zagovara), ali kroz njenu recentralziaciju. Meutim, Memorandum anticipira i drugaiji ishod, odnosno neprihvatanje takvog reenja. Memorandum zakljuuje da "nereeno pitanje dravnosti Srbije nije jedini nedostatak koji bi trebalo otkloniti ustavnim promenama. Jugoslavija je sa Ustavom iz 1974. godine postala veoma labava dravna zajednica u kojoj se razmilja i o drugim alternativama, a ne samo jugoslovenskoj, kao to pokazuju skoranje izjave slovenakih poslenika i raniji stavovi makedonskih politiara. Ovakva razmiljanja i temeljno izvrena dezintegracija navode na pomisao da Jugoslaviji preti opasnost od daljeg rastoavanja. Srpski narod ne moe spokojno oekivati budunost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti mogunost svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim tenjama i namerama. Srbija bi se u tom sluaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes".28

Akademija je kroz taj neformalni dokument u najveem njegovom delu obradila navodno neravnopravan poloaj Srbije i Srba u Jugoslaviji. S obzirom na kontroverze koje su pratile objavljivanje ovog dokumenta, ne samo u srpskoj, ve i u iroj javnosti, imena njegovih autora nisu obelodanjena u to vrfeme. Kljunu ulogu u njegovoj izradi imali su Kosta Mihajlovi,

28 Memorandum SANU, Odgovori i kritike, Kosta Mihajlovi, Vasilije Kresti, SANU, Beograd 1995


33

ekonomista, Vasilije Kresti, istoriar, Antonije Isakovi, knjievnik, Mihajlo Markovi, filozof. Krajem septembra 1986. napravljen je nacrt ovog dokumenta koji je posredstvom Veernjih novosti dospeo u javnost, izazivajui burne reakcije, prvenstveno u drugim jugoslovenskim republikama. Politiko rukovodstvo u Srbiji na elu sa Ivanom Stamboliem, takoe je otro osudilo Memorandum, a sam Stamboli o njemu je govorio kao In memorium Jugoslaviji. osi je zbog toga estoko reagovao protiv Stambolia omalovaavajui ga kao "nejakog sestria Velikog Ujaka" (Petra Stambolia). ak i nakon to je tragino nestao - 2000 godine neposredno uoi izbora na kojima je pobedila Demokratska opozicija Srbije- osi u svojoj knjizi Lovljenje vetra, svojevrsnom politikom testamentu, kae "Ako bi poraz ove tradicije bio trajan (porodice Stamboli), onda bismo mogli oekivati ozdravlejnje naeg politikog bia"29.

Bez obzira to osi zvanino navodno nije uestvovao u pisanju Memoranduma, ipak se zna da je, u sutini, on stajao iza njega i da odraava njegove kljune ideje o socijalizmu i reavanju srpskog nacionalnog pitanja. Recepcija Memoranduma u drugim republikama bila je nepovoljna, kao i u jednom delu javnosti u Srbiji. osi je od samog poetka branio Memorandum on napada ire jugosloveske javnosti, jer je, po njemu, motiv te politie harange protiv Akademije u njenici to je "nacrt Memoranduma ubedljivo razotkrio nedemokratsku ustavnu konstituciju Titove Jugoslavije, utvrenu Ustavom iz 1974. godine", i to "dokazuje neravnopravnost srpskog naroda, birokratski i parazitski karakter druvenog samoupravljanja, ogranieost graanskih prava i najsvestranija kritika titoizma".30

Memorandum ima dva dela: "Kriza jugolsovenske privrede i drustva" i "Poloaj Srbije i srpskog naroda". U dokumentu se istie ozbiljnost jugoslovenske krize koja, ukoliko joj se ne prie na adekvatan nain, moe dovesti do raspada zemlje. Istie se "Nerad i neodgovornost, korupcija i nepotizam, odsustvo pravne sigurnosti, birokrstski kapric su svakodnevni fenomen. Kolaps moralnih vrednosti i reputacije vodeh druvenih institucija, nedostatak poverenja u kompetenciju onih koji donose odluke vodi u apatiju i nezadovoljstvo ljudi". U sutini Memorandum se nije odricao socijalizma, ve je kritika bila usmerena na Titovu Jugoslaviju tj. njegovu konfederalizaciju Jugoslavije kroz ustav 1974. i sve pokuaje ekonomskih reformi.

Najveu odgovornost zbog ekonomskih nedaa Memorandum pripisuje ekonomskim reformama iz ezdesetih, kada je "sve polo u krivom

29 Dobrica osi, Lovljenje vetra, B92, Beograd 2001, str. 154 30 Dobrica osi, Pievi zapisi 1981-1991, str.203


34

pravcu". Za dezintegraciju jugoslovenske privrede odgovorna je konfederalizacija zemlje ustanovljena Ustavom iz 1974, posebno zbog injenice da se sve odluke moraju donositi konsenzusom. U Memorandumu se istie da je proces demokratizacije zavrio 1960.g. zbog "birokrastske decentralizacije".

U delu koji se odnosi na poloaj Srbije i srpskog naroda tvrdi se da se Srbi, pored optih zajednikih problema svih, suoavaju sa tri dodatna probelma: "ekonomskom zaostalou Srbije, nerazreenim pravnim statusom sa Jugoslavijom i pokrajinama, i genocidom na Kosovu." Kae se dalje da je Srbija u inferironom polaaju u odnosu na Hrvatsku i Sloveniju, koje su sve podredile svojim interesima. U delu koji se odnosi na srpski narod izriito se kae da je srpska populacija na Kosovu "rtva fizikog, politikog, pravnog i kulturnog genocida",31 dok je srpski narod u Hrvatskoj "izloen asimilaciji".32 Memorandum je, u sutini aktivirao dva klju;na mita srpskog naroda preko kojih je mobilisao Srbe u celoj Jugoslaviji: kosovski i jasenovaki.

Kosovski mit i kosovski zavet33 o osloboenju Kosova odredili su istoriju Srbije i srpskog naroda tokom vekova sve do balkanskih ratova i osloboenja Kosova. Radomir Luki, profesor Pravnog fakulteta, istie da je "kosovski mit ujedinjavao rasuti srpski narod irom Jugoslavije, uprkod meanju s drugim narodima, prema kojima je bio u manjini". On kae da je "kosovski mit bio jedan od glavnih inilaca srpskih ustanika u borbi za nezavisnost (od Turaka, Austro-Ugarske, Rusije, i kasnije 1913, 1941, 1948)" i da e on "i dalje igrati svoju ulogu, to nikako ne treba smetnuti s uma ni danas u vezi s kosovskim dramom".34 Stavljanjem na dnevni red kosovskog pitanja preko zahteva za promenu ustava i reintegracijom Kosova u ustavni sastav Srbije otvorilo se pitanje granica u Jugoslaviji. Memorandum je u sutini samo preuzeo parametre srpskog nacionalnog programa s kraja XIX i s poetka XX veka, kada se trailo "osloboenje i ujedinjenje svih Srba i

31 U Memorandumu stoji da je "Fiziki, politiki, pravni, kulturni genocid nad srpskim

stanovnitvom Kosova i Metohije najtei poraz u oslobodilakim borbama to ih je vodila Srbija od Oraca 1804 do ustanka 1941"

32 Za Srbe u Hrvatskoj u Memorandumu izmeu ostalog stoji da su "Lika, Kordun i Banija ostali najnerazvijenija podruja u Hrvatskoj, to je silno podstaklo emigraciju Srba u Srbiju, kao i seobe u druge krajeve Hrvatske, gde su Srbi, kao doljaka, manjinska i drutveno inferiorna grupa, veoma podloni asimilaciji. Uostalom, i inae je srpski narod u Hrvatskoj izloen rafinovanoj i delotvornoj asimilacionoj politici".

33 Kosovski mit ima tri elementa: objanjavanje poraza (narod je osloboen krivice, a odgovornost je stavljena na srpske vlastele), stvaranje nove ideologije (umesto zemaljskog carstva izabrano je nebesko) i osveta Kosova radi povratka zemaljskog carstva junatvom Obilia.

34 Radomir Luki, Znaaj boja na Kosovu, Pravni ivot, 6-7/89 vol. 39. str. 961


35

obrazovanje srpske nacionalne i dravne zajednice na celoj srpskoj nacionalnoj teritoriji."

U tom smilsu Memorandum je postavio sva kljuna pitanja relevantna za ostvarivanje nacionalnog programa. Kljuno pitanje su bile granice u sluaju da se jugoslovenski narodi ne dogovore oko nove jugoslovenske formule. Granice su postale glavna tema javnih debata. Drugo pitanje koje ulazi u javni diskurs je navodni islamski fundamentalizam (imaju se u vidu jugoslovenski muslimani Bonjaci i Albanci). Podgrevani su negativni stereotipi i o drugim jugoslovenskim narodima, posebno Hrvatima, na koje se gleda kao glavnoj pretnji opstanku Jugoslvije zbog njihovih separatistikih tenji. Istie se da su Slovenci i Hrvati u Jugoslaviji prvenstveno videli spaavanje svojih etnikih teritorija, prebegavanje od poraenih meu pobednike, te da je za njih Jugoslavija tranzitna drava. Kao tree pitanje postavlja se politiki i ekonomski model i u tom smislu razvija se teza o "bespartijski pluralizmu". U praksi to znai upravo ono to je Miloevi radio: on regenerie partiju svojim kadrovima to mu obezbeuje jedinstvo, mobilizira je i vraa na jaku centralizaciju. Etablira se dogmatska-konzervativna struja partije. Slobodan Miloevi zagovara "bespartijski pluralizam" onaj koji sadri "pluralizam socijalistiki orjentisnih snaga" iji je idejni tvorac filozof Mihajlo Markovi. Podrku mu daje i Mira Markovi koja u to vreme svoje verovanje u socijalistiku budunost formulie na sledei nain "Mobilizacija te veine na osnovu nauke, i u okviru politike, prostor je u kome socijalizam dobija bitku bez tekoa, i nastavlja svoj istorijski, civilizacijski put ka zajednici slobodnih ljudi u komunizam".

Mada Memorandum govori o potrebi uvoenja viepartijskog sistema, njegova kritika tadanjeg sistema nije sutinska. Osnovna teza Memoranduma je da je jugoslovenska decentralizacija koren, kako jugoslovenske krize, tako i problema srpskog naroda. Naime, po njima je,"republikanizacija" privreda vodila dezintegraciji privrede i drave.

U sutini Srbija se osamdesetih godina XX veka vraa poecima svoje savremene drave koja se formulisala na patrijarhalnim vrednostima, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i svim "elementima masovnog i elitnog nacionalizma". Srpska nacionalna strategija poinje da se artikulie ve 1981, godinu dana nakon Titove smrti. Demonstarcije Albanaca na Kosovu bile su okida propagandnog rata koji je bazirao na svojevrsnoj "retorikoj strategiji", u ijoj je osnovi, navodno, "etniko ienje" Srba sa Kosova, koje je posluilo za uvoenje represije na Kosovu. Dobrica osi dogaaje na Kosovu dovodi direktno u vezu sa likvidacijom Aleksandra Rankovia 1966 godine. Radilkalizaciju stanja na Kosovu on zato tumai na sledei nain: "Politikom


36

likvidacijom Aleksandra Rankovia i osudom deformacija Udbe 1966. izriu se teke i ne uvek dokazane osude srpskog hegemonizma i srpskog terora nad iptarima na Kosovu i Metohiji. Nastupa progon srpskih kadrova i estoka kampanja protiv srpskog nacionalizma i velikodravnog centralizma. Ta kampanja protiv rankovievtine ohrabruje iptarski ovinizam i dolazi do pravog i masovnog terora nad Srbima i njihovo iseljavanje i bekstva sa Kosova".35

Otpor drugih jugoslovenskih naroda ponovnoj centralizaciji Jugoslaviji, emu Srbija stremi i aktivno se angauje kroz pritisak da se menja Ustav iz 1974 (uz podrku JNA), u Srbiji se doivljava kao tenja za rasturanje Jugoslavije. Srbija je, meutim, dobila podrku drugih jugoslovenskih republika da promeni republiki ustav 1989. Amandmani na ustav Srbije izazvali su demonstracije na Kosovu koju su zavrile uz fiziko nasilje nad Albancima.U sutini promena ustava Srbije predstavlja naputanje politike unutarjugoslovenskog sporazumevanja i radikalni zaokret politike srpske dominacije Jugoslavije, koja je zavrila u genocidu. Paralelno se vri priprema i za drugu opciju, odnosno stvaranje srpske drave. Kako se time postavlja i pitanje granica lansira se teza da su avnojevske granice administrativne odnosno komunistike i da one nisu stoga legitimne.

Glavni ideolog obnovljenog nacionalnog projekta, Dobrica osi "nikad nije priznao avnojevske granice", on se zalagao za "plebiscit, sa pravom na samoopredelenje naroda", a ne republike, jer avnojevske granice su "komunistike, provizorne, jer su nezasnovane (sem Slovenije), ni etniki, ni geopolitiki, ni ekonomski, ni komunikaciono". On se zalagao za "demokratski princip samoopredelenja i mirnog razlaza". Ista prava je traio za Srbe u Hrvatskoj i bio je spreman, kako sam kae, da "ista prava da i iptarima na Kosovu", jer taj princip je za njega univerzalan. Ve ovakvo formulisanje prava na samoopredelenje nosilo je u sebi sukob, jer po tom shvatanju, Srbi su osim svoje matine drave Srbije, jo pet puta uivali pravo na samoopredelenje i to u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, na Kosovu i u Makedoniji. Kao glavni argument da Srbi imaju pravo na redefinisanje granica, iznosi se teza da je Srbija u toku Prvog svetskog rata mogla da bira izmeu velike Srbije, koja bi obuhvatala skoro sve Srbe na Balkanskom poluostrvu, to je bilo zajameno Londonskim ugovorom saveznika iz 1915. godine, i zajednike drave junih Slovena u kojoj bi se pored Srba, nali i Hrvati i Slovenci.

Memorandum je samo obelodanio da su u toku pripreme u kojima je uestvovao najvei deo srpske elite. Akademici koji su pisali Memorandum,

35 Intervju Dobrice osia, Glas javnosti, 30-31. maja 1998.


37

Udruenje knjievnika, i druge eminetne linosti kulturnog i javnog ivota, postaju promoteri memorandumskog programa. Istoriari dobijaju najzanajnije mesto u interpretaciji svih tema koje se otvaraju, a imaju odluujui znaaj pred raspad Jugoslavije. Njihov zadatak je bio da kroz dobro osmiljenu dehumanizaciju tzv. neprijatelja, dojueranjih komija, stvore preduslove za njihovu destrukciju. Hrvati su pominjani iskljuivo kao ustae, a Muslimani kao balije. Istovremeno se sugerie da "ivot u svakoj multinacionalnoj i multireligijskoj zajednici politiki i psiholoki vrlo komplikovan i naporan, pogotovo ako nacionalnost i konfesionalnost nisu samo u okviru ljudskih i graanskih prava". osi jo kae da je "Jugoslavija vienacionalna drava bez jedinstvene, dobrovoljno prihvaene, istorijski vitalne i trajne idejne kohezione osnove". Njegov stav o Jugoslaviji kao neodrivoj zajednici datira jo od sedamdesetih, odnosno od brionske Jugoslavije iz 1974 za koju kae "Zbivanja u kojima smo i pred kojima smo, po mom uverenjuu, oznaavaju slom postojeeg poretka i krah brionske Jugoslavije. U ovom stoleu, mi smo trei put na istorijskom raskru". 36 osi je upozoravao da se sutinski, istorijski uzroci jugoslovenske drame nalaze "u nejedinstvenim motivima i nepovoljnim uslovima ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedniku dravu na samom kraju prvog svetskog rataTo ujedinjenje, ostvareno preko rova, nije kod Srba, Hrvata i Slovenaca, bilo istim ciljevima motivisano, ni ravnopravnim ulozima ostvareno".37 Nepovoljne okolnosti su se ponovile i prilikom stvaranje druge, avnojevske Jugoslavije, koja je "posle prividnog jednoglasja zbog spoljne opasnosti i bliskog seanja na uase minulog rata, ponovo ula u jo vei vrtlog meunacionalnih nesporazuma i sukoba, koji mogu da dovedu u pitanje i sam njen opstanak kao zajednike drave".38

Istie sa da su samo Srbi prihvatili Jugoslaviju kao svoju zemlju. osi podvlai da su "Srbi ginuli i izginuli za zajedniku dravu", te da su "u stvaranju Jugoslavije videli ostvarenje svog nacionalnog cilja ivot itave srpske dijaspore u jednoj dravi", dok su "Hrvati i Slovenci u Jugoslaviji, pre svega, videli spasavanje svojih etnikih teritorijauslov za stvaranje samostalnih nacionalnih drava evolutivnim putem". Zbog otpora drugih jugoslovenskih naroda prema Srbima, Dobrica osi je smatrao da je neodlono treba "preispitati svoju drutvenu i nacionalnu svest u ijoj sri je

36 Citirano prema Kosti avokom, Trei put na raskru, Borba, 12-13 avgust 1989,

feljton "Jugoslavija i jugoslovenstvo u delima Dobrice osia" 37 Isto 38 Isto, Kosta avoki


38

jugoslovenstvo", kako bi se "oslobodili tradicionalnih, nacionalnih zabluda i ilizija, koje su nam ozbiljno ugrozile nacionalni integritet, potroile istorijsko vreme"39

Sve vie se govori o Jugoslaviji kao promaenom projektu, posebno nakon razovora sa slovenakim intelektualcima (1985-1987)40. Pokuaj da ubede slovenake intelektualce da pristanu na centralizaciju Jugoslavije nije uspeo, izmeu ostalog, jer su zahtevi srpskih akademika, bili da Slovenci ak i svoj jezik usmere na pisanje nie, populistike literature, koja e takoe, s vremenom prei na srpski, a da se srpski koristi u javnom ivotu i vioj kulturi.41 U Odgovoru Neboji Popovu, koji je objavilo Vreme, Taras Kermauner, poznati slovenaki pisac, izmeu ostalog, pie da "nije ni slutio da ete (osiev krug) iz oko 1986. iz demokratizma, inae apstraktnog i humanistikog, ali ipak smatram, potenog, prei skoro u faizam".42

Naputa se jugoslovenstvo takorei preko noi. Istiu se zasluge srpskog naroda za formiranje Jugoslavije. Ta, u sutini, osieva teza se razrauje na nain da dodatno iritira druge jugoslovenske narode. Tako Predrag Palavestra kae da Slovenci poseduju nacionalni identitet iji je nosilac jezik, dok Srbi poseduju istorijsku svest o sebi, te stoga imaju istorijski identitet. O Hrvatima se iskljuivo govori kao genocidnom narodu zbog ega ne mogu dobiti svoju dravu, a o Bonjacima kako ne mogu dobiti svoju dravu krajem 20. stolea u Evropi.43 Za Makedoniju se govorilo da je to "jedan geografski pojam stariji hiljadu godina od Slovena".44 Tada se uvodi i novi element koji treba da podri ideju o razdvajanju jugoslovenskih naroda, a to je vera, iji je glavni promoter Milorad Ekmei. Tako Dobrica osi, sada ve ljut na Slovence, iznosi sasvim nova gledita koja ukazuju na njihovo antisrpstvo, koje proizilazi iz militantnog katolicizma, austrijskog duha i kominterovske ideologije komunistike partije.

Srpska intelektualna elita, posebno akademici okupljeni oko Memoranduma preferiraju Jugoslaviju, ali ne po svaku cenu. Antonije Isakovi,

39 Dobrica osi, Jugoslavija drava izneverenih oekivanja i neizvesne budunosti",

Knjievne novine, 40 Sa srpske strane tim razgovorima su prisustvovali D. osi, M. Markovi, Lj. Tadi, S.

Stojanovi, A. Isakovi, N. Popov i drugi 41 Iz teksta Tarasa Kermaunera Pisma sa ruba srpskom prijatelju, koji je objavljen u Borbi u

tri nastavka 1987. 42 Vreme, 4. maj 1996. 43 Drago Kalaji je govorio da Muslimani ne pripadaju evropskoj porodici naroda, jer

po njemu, njihova muzika nesvesna i spontani izraz semi arapske podkulture, Kvazi Arapi protiv Evropljana, Duga, 13-19 septembar 1987.

44 Intervju Vuka Drakovia, Slobodna Dalmacija, 11. jnauar 1990.


39

jedan od pisaca Memoranduma, smatra da srpskom narodu istorijski odgovara da ive u federaciji, te da e osnovna bitka biti: federacija ili konfederacija. Ukoliko drugi narodi ne prihvate federaciju u tom sluaju, kae on "Srbi e pristati na konfederaciju ali mnogo se varaju ako misle da konfederacija moe da postoji u okviru ovih granica, jer one ne predstavljaju realnu situaciju".45 Vuk Drakovi takoe upozorava da Srbi "ne mogu biti za Jugoslaviju u kojoj je nastalo ne znam koliko dravica na srpskoj zemlji i ne znam koliko nacija od srpske nacije ne moe srpski narod u nedogled da svojim teritorijama, svojim biem plaa opstanak te tvorevine"46. Vuk Drakovi je inae i pisac kontraverznih knjiga, izmeu ostalih, i Noa u kojem se Muslimani stereotipno prikazuju kao izdajice i hladnokrvne ubice. Knjiga je objavljena jo 1982, ali je zbog popularnosti bila vie puta reprintovana.

Srpski islamisti imali su poseban zadatak, pre svega, zbog toga to su "muslimani bili posebno ranjiva zajednica usled specifinih geo-politikih prilika, jer je njihov poloaj onemoguavao uspostavljanje Veli

svedocanstva 26-1

Documents