Zlatni kovceg Vizantije

U X i XI veku Vizantija je bila na vrhuncu svoje moci. Prestonica Carigrad broji milion

stanovnika i centar je sveta u pravom smislu te reci (u isto vreme London ima 60.000

zitelja).

To je vreme kada vizantinski carevi i najmocniji ljudi imperije osnivaju manastire na Svetoj

Gori. Bogati ktitori poklanjaju manastirima velika imanja po Atosu i citava sela u okolnim

zemljama. U manastirima toga doba zivot je organizovan po modelu ”idioritmickom”, sto

znaci da se monasima dozvoljava privatna svojina i individualni nacin zivota. To

omogucava bogatom plemstvu da na Svetoj Gori kupuju opustele manastire i pretvaraju ih

u svoje zaduzbine. Ubrzo Atos postaje poslednja sigurna luka i egzil za mnoge krunisane

glave, koji u potrazi za pokajanjem i poslednjim mirom, odlaze u svoje manastire da tamo

prime monaski postrig. Donacije manastirima se ne ogranicavaju samo na zemljiste, vec

sadrze i velike sume novca i dragocenosti, privilegije i oslobadjanje od placanaja poreza i

taksa. Brojne zlatopecatne povelje vizantinskih careva i srednjovekovnih srpskih, vlaskih i

grckih vladara svedoce o samostalnosti i ktitorskoj zasticenosti manastira. Tokom vremena

manastiri postaju stecista velikog bogastva, pa otuda ova zemlja nosi naziv ”Zlatni kovceg

Vizantije”.

Prvi Srbi plemenitog roda koji dolaze na Svetu Goru su Rastko Nemanjic, koga sledi

njegov otac veliki zupan Nemanja (u monastvu Sava i Simeon), koji su 1197 osnovali

manastir Hilandar. To je najveci i najvaznijiji stozer srpske kulturne bastine na Svetog Gori,

ali nije jedini. Na Atosu postoji dvadeset manastira i u svakom od njih se nalaze tragovi

srpskog prisustva i paznje. To je razumljivo, posebno ako se zna da je citava Sveta Gora

bili u sastavu srpske drzave u periodu 1345-71.

Za cara Dusana, najmocnijeg srpskog vladara, Atos je bio vazan segment politike kojom je

isticao svoje univerzalne pretendenzije za vaseljenskog cara. On je sa porodicom proveo 8

meseci na Svetoj Gori (1347-48) u vreme kada je u Srbiji vladala kuga. Dosao je sa zenom

Jelenom, sinom Urosom i velikom vojnom pratnjom. Iskrcao se sa broda kod kule sa

crkvom Sv. Vasilija - zaduzbine svoga oca Stefana Decanskog i krenuo ka manastiru. Na

pola puta cara su susreli hilandarski monasi. Uz dobrodoslicu upozorili su ga da je na

Atosu pristup zenama zabranjen. Legenda kaze da je car na to odgovorio da Jelena nije

zena vec carica. Na mestu susreta vladar je posadio maslinu, a kasnije je tu podignut Krst

cara Dusana koji i danas postoji. Prilikom posete Atosu car je obisao nekoliko manastira i

bogato ih obdario posedima, dragocenostima i svojim ktitorskim poveljama.

Interesantno je reci da je od ove posete trebalo da prodje 655 godina do trenutka kada je

srpski vojnik ponovo stupio na tlo manastira Hilandar. Naime, 2002 godine 25 oficira

srpske vojske, na celu sa vladikom jegarskim Porfirijem, posetilo je Svetu Goru (a pisac

ovih redovao imao je cast da sa ovom grupom pored Hilandara poseti i manastir Vatoped).

Veliki zaduzbinar na Svetoj Gori bio je i despot Jovan Ugljesa Mrnjacevic. On je obnovio i

podigao velelepni manastir Simonopetru, koji sa svojih sedam spratova kao da visi na

steni 350 m. iznad mora. Manastir je bio srpski sve do 1371 godine kada je Jovan Ugljesa

poginuo na Marici (zajedno sa bratom kraljem Vukasinom).

Dolaskom Turaka 1423. nezavisni status manastira znacajnije se ne menja. Oni gube

zastitu Vizantije koje vise nema i potpadaju pod vlast otomanskog carstva. Propast

imperije i teror krstasa posle 1204 nisu zaboravljeni i pravoslavno zivlje radije gleda Turke

nego Latine.Turci sa svoje strane u cilju ucvrscenja svojih pozicija u ranom periodu svoje

vladavine, primenjuju principe tolerancije u zakonodavstvu prema pravoslavnom zivlju i

njihovim svetilistima (Pax ottomanica). Sultanski fermani potvrdjuju manastirima pravo na

posedovanje zemljista i drugih dobara, a takodje ih oslobadjanju od placanja nameta.

Svakako, te privilegije nisu dobijene besplatno.

Taj povlasceni polozaj i sigurnost manastira u porobljenoj zemlji inspirise mnoge

balkanske velmoze da se zamonase i preuzmu ulogu ktitora, ulazuci svoj kapital u obnovu

manastira u kojima zive. Za uzvrat ovi novopeceni monasi dobijaju posthumnu

komemoraciju i molitvu za spas dusa svojih. Njihovi motivi jesu prvenstveno spiritualne

prirode, ali i zasticenost njihove imovine u manastirskim tvrdjavama utice da broj

zaduzbinara raste.

Ima slucajeva kada bogata vlastela ne odlaze u manastir, ali poklanjaju imanja ili

dragocenosti, uz sporazum da za uzvrat manastir godisnje isplacuje odredjenu sumu

novca, njima ili njihovim naslednicima.

Srpski plemic Radic Postupovic, vojvoda kod despota Stefana Lazarevica, bio je veliki

ktitor svetogorskog manastira Kastamonitu. Ovaj manastir bio je razoren pozarom i skoro

napusten kada se 1433 u njemu zamonasio Radic. On je bio vlasnik rudnika srebra Novo

Brdo od koga je imao veliki prihod koji je koristio za obnovu manastira. Placao je danak

Turcima, ali je za uzvrat i kao monah imao redovna primanja od eksploatacije srebra. Ovo

nije usamljen slucaj, koji pokazuje da se plemstvo dobro snalazilo, pretvarajuci svoje

manastirske dvore u uspesne poslovne centre.

Jovan Kastriot, unuk proslavljenog srpskog vojvode iz kosovskog boja, imao je familijarne

posede u danasnjoj Albaniji. Jovan je imao cetiri sina: Stanisu, Reposa, Konstantina i

Djuradja (kasnije poznat kao Skenderbeg). Porodica je bogato obdarila Hilandar i kupila

manastirski pirg - kulu Sv. Djordja, sa pravom koriscenja iste u slucaju turskog progona.

Kasnije su se u Hilandaru zamonasili Jovan i Repos Kastriot, gde su umrli i sahranjeni.

Njihova kula sacuvana je do danasnjeg dana i nosi naziv ”Arbanaski pirg”.

Srpski plemic Nikola Radonja bio je ozenjen Jelenom, sestrom brace Mrnjacevic.

Kad su mu u kratkom roku umrle zena i dve kceri Nikola se 1364. zamonasio u Hilandaru

kao monah Roman. On je tokom svog dugog zivota odrzavao prisne veze sa carem

Urosem, knezom Lazarom i despotom Stefanom Lazarevicem, pa je uz njihovu pomoc

pribavio mnoga imanja i svekoliku podrsku za manastir.

Njegova rodjena braca Vuk i Grgur Brankovic materijalno su mu pomogli, pa je 1380.

kupio razvaline opustelog svetogorskog manastira Svetoga Pavla. Brankovici su potpuno

obnovili manastir i izgradili novu sabornu crkvu, koja i dan-danas postoji. Krajem 15 v.

sultanija Mara (udovica sultana Murata ll) - unuka Vuka Brankovica, dosla je na Svetu

Goru u nameri da u manastiru Svetoga Pavla ostavi dragocenosti koja je donela sa

turskoga dvora u Istambulu. Nju je na putu do manastira koji je u brdu, udaljen oko 400m.

od obale zaustavio glas Presvete Bogorodice naredjujuci joj da se vrati, jer je zenama

zabranjen pristup na to sveto tlo. Mara je ostavila blago i vratila se na brod, a kaludjeri su

ga odneli u manastir; a u spomen na taj dogadjaj tu je podignuta kapela u cijem procelju je

uklesana godina kad se to zbilo - 1490. Sve generacije despotske famlije Brankovic dugo

su se brinuli o manastiru, koji je bio srpski vise vekova.

Intersantan je slucaj Marije - Jelene, cerke poslednjeg srpskog despota Lazara

Brankovica, Ona je kao udovica bosanskog kralja Stefana Tomasevica izbegla u Istambulu

kod svoje dve tetke - sultanije Mare Brankovic i Katarine Kantakuzene. Kad su sestre

umrle, Marija - Jelena kao jedina naslednica loze Brankovic pokusala je oko 1492,

nazalost bezuspesno, da preko otomanskog tribunala povrati 30.000 zlatnika (u

danasnjem novcu basnoslovna suma), koje je u svetogorski manastir Kseropotam, po

nalogu grofice Kantakuzene, deponovao na cuvanje njen sluga Atanas, koji se tamo

zamonasio i kasnije umro.

Ovaj slucaj nagovestava velicinu srpskog blaga koje je ostalo po svetogorskim trezorima, i

ilustruje ulogu manastira koje je balkansko plemstvo do sredine 16 v. koristilo kao

depozitne banke.

Dolaskom sultana Selima II na vlast 1568. nastupaju najcrnji dani za manastire. Sultan

konfiskuje njihovu svu pokretnu i nepokretnu imovinu, i oni preko noci gube sve privilegije.

Zaduzbinarstvo kao kategorija vise ne postoji, i na Atosu vise nijedan manastir nije

osnovan.

Na Svetoj Gori postoji pravilo da ukoliko broj monaha u manastiru padne ispod broja 7, sto

se smatra za minimum za normalno funkcionisanje, manastir preuzimaju grcki monasi, i on

ostaje grcki vo vjeki vekov. Na taj nacin Gruzijci su izgubili ugledni Iviron, koji je

svojevremeno bio pod zastitom gruzijskih monarha. Rumuni su imali manastir Kutlumas, a

danas su oba grcki.

Srbi su između ostalog, izgubili Simonapetru i Svetog Pavla. Cak je i Hilandar zbog

dugova dva veka bio u rukama Bugara. Tamo je u zimu 1765 boravio Dositej Obradovic,

cija pisanija svedoci o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom. Godine 1896 kralj

Aleksandar Obrenovic je proveo Uskrs u Hilandaru, a zatim je otputovao u Atinu na

olimpijske igre. Prilikom svoje posete isplatio je sve manastirske dugove i time omogucio

srpskim monasima da ponovo popunjavaju bratstvo. Kralj Petar Karadjordjevic je takodje

posetio Hilandar 1910. u pratnji Nikole Pasica.

Hilandar je tesko postradao 2004 godine, kada je vise od 50% manastirskog kompleksa

izgorelo. Obnova je u toku, ali potrebna su ogromna sredstva da bi se manastir doveo u

predjasnje stanje. Prilikom poseta 2009 i 2010 video sam da se na tome radi, ali svaki put

zbog skromnih sredstava nije bilo vise od 10 radnika na gradilistu. Srbija vise nema

careve, kraljeve i druge mocne zaduzbinare koji bi pomogli obnovu nase svetinje. Ali tu

smo mi srpski narod - a sveti manastir Hilandar nam je neophodan kao kamen temeljac

naseg nacionalnog identiteta. Pa se mislim, kada bi svako od nas odvojio za manastir

mesecno, bar koliko za jedan hamburger ili kutiju cigareta - obnova bi krenula zivlje.

Ovde je zvanicna prezentacija Hilandara sa puno jednostavnih nacina za slanje pomoci za

obnovu.

.

http://www.hilandar.org