Sveti Simeon Novi Bogoslov  

SLOVO 25  1. O strašnom, nevjernom i lukavom ili zlom nastrojenju. 2. U čemu se sastoji sjedinjenje Boga sa sinovima svijetlosti i iz čega ono proishodi?  1. O STRASNOM, NEVJERNOM I LUKAVOM ILI ZLOM NASTROJENJU.  Tama, braćo moja, nikada nema nikakvog opčenja sa svijetlošću, već su oni oprečni. Kada je u početku Bog rekao: neka bude svijetlost, onda čim se javila svijetlost, tama je iščezla;  i  opet,  samo  što  se  svijetlo  skrilo,  odmah  se  pojavila  tama.  Slično  tome, nevjerje je oprečno vjeri, neznanje ‐ znanju, mržnja ljubavi. Adam se sve vrijeme dok je  čuvao vjeru, koju  je  imao prema Bogu, nalazio u raju  i u besmrtnom životu. Ali, kada  se pokvario prelešću(obmanom) neprijatelja  čovječjeg  roda  ‐ đavola,  i upao u nevjerje, onda je bio osuđen na smrt i izgnan iz raja i umjesto božanskog i duhovnog znanja primio je tijelesno i strasno znanje. Jer kada su se pomračile umne oči njegove duše koje su um  i misao, onda  je on progledao  tijelesnim očima  i počeo strasno da gleda na vidljivo. Da nije otpao od znanja i sozercanja Boga onda ne bi ni propao u to strasno znanje koje  je  savršeno nepoznavanje  istinitog dobra. Oni, koji  se nalaze u praroditeljskoj tami, u kojoj su se rodili, t.j. u tom tijelesnom  i strasnom znanju  i ne žele  bogodarovanim  sposobnostima  uzići  ka  viđenju  umnog  svijeta,  odnosno božanskom znanju,  iz kojega  je Adam otpao, smatraju neprijateljima one koji su se ponovo duhovno rodili od umne svijetlosti i razgovaraju o djelima svijetlosti, zato što ih takve riječi silno žaloste i ranjavaju. Kao što sunčev zrak kada kroz neki otvor uđe u  tamni  dom,  na  neki  način  prostreljuje  tu  tamu  i  razgoni  je,  tako  i  riječi bogoprosvećenog duhovnog i prepodobnog muža bivaju kao mač sa dvije oštrice za srce  tijelesnog čovjeka, pričinjavaju mu bol  i muku  i pokreću ga na protivriječenje  i mržnju prema onom koji govori, zbog neznanja  i nevjerja onoga koji sluša. Ako  još neko od  takvih  ima visoko mišljenje o sebi  i smatra da mnogo zna, premda uistinu ništa  ne  zna  kako  treba,  onda  bi  on  progonio  i Anđela,  ako  bi mu  došao  s  neba. Makar  vidio Apostola,  ili  proroka,  odvraćao  bi  se  od  njega,  kao  od  onog  koji  je zabludio i druge uvodi u zabludu. O kakvo bezumlje! Sljep smatra sljepim onoga koji vidi, i lažov smatra lažima riječi duhovnog i božanskog muža. Sljepi, kada mu neko noću govori, da sada ne svijetli sunce, ili usred dana, da sada nije noć ‐ ne vjeruje mu, već misli da ga ovaj obmanjuje ili mu se podsmijava, i koliko ga god ubjeđivao da je dan svijetao, a noć tamna, kako ustvari i je, ne može ga ubjediti, jer je ovaj sljep i ništa ne vidi. Tako i oni koji se nalaze u tami strasti, u kojih je um pomračen neznanjem o duhovnim  stvarima  ili,  pravo  govoreći,  oni  koji  nemaju  um  Kristov  (a  umom Kristovim  ja nazivam Duh Kristov,  t.j. blagodat  Svesvetog Duha koja prosvećuje  i daje duhovno božansko znanje),  smatraju nerazumnim onog ko  ima um Kristov, a onog koji nema um Kristov, t.j. ono božansko znanje i skrivenu premudrost smatraju zdravorazumnim, zato što vlada ljudskim znanjem i vanjskom mudrošću. Za takve je 

dobro rekao prorok David: kao i neznalica i bezumnik što ginu (Ps. 48,11). Takvi izvrću i krivo tumače svo Sveto Pismo po svojim pohotama, premda se pritom Sveto Pismo ne  iskvaruje, već  se  iskvaruju oni  sami – njegovi  lažnotumači. Dakle oni, nemajući pravog  rasuđivanja  o  stvarima,  već  omračeni  strastima,  a  po  gordosti(ponosu)  ne primaju učenje od drugih, kako  je moguće,  reci mi da oni  sami od  sebe postignu  i razumiju božansko i duhovno? Kao što sljepi i koji ne vidi sunčevu svijetlost ne može čitati spise osvijetljene svijetlošću,  tako  i onaj ko  je umom sljep  i nema Kristov um nikako ne može da pojmi  i razumije stvari koje su u svijetlosti Kristovoj  iako bi on mnogo  puta  pročitao  o  njima  u  Svetom  Pismu,  nemoguće  je,  kako mislim,  da  on osmotrivši bilo kad i bilo šta smatra to kao duhovno, nematerijalno i sveto, budući i sam otelesćen i pomračen. I neka vas niko od takvih ne prelešćuje!  2. U ČEMU SE SASTOJI SJEDINJENJE BOGA SA SINOVIMA SVETLOSTI I IZ ČEGA ONO PROISHODI?  Bog  je  svet,  i  saopštava  od  Svoje  svetlosti  onima  sa  kojima  se  sjedinjuje  po meri njihovog  očišćenja.  I  tada  zagašena  lampa  duše  t.j  omračeni  um,  poznaje  da  se zažegla  i  zasvetlela po  tome  što  ju  je  obujmio  božanski  oganj. O,  čudo!  Čovek  se duhovno i telesno sjedinjuje s Bogom; zato što se njegova duša pri ovome ne odeljuje od uma, ni telo od duše. Kada Bog stupa u sjedinjenje sa svakim čovekom, odnosno s njegovom  dušom  i  telom  tako  i  ovaj  postaje  sastavljen  od  troga,  kako  bi  bio triipostasan po blagodati ‐ iz tela, duše i Božijeg Duha od Koga dolazi blagodat. Tada se ispunjava ono što je rekao car i prorok David: rekoh: bogovi ste i sinovi Višnjega (Ps. 81,6). Sinovi Višnjega, po obrazu, odnosno Višnjega i po podobiju, kada se udostoje da  budu poronjeni  božanski  od Božijeg Duha. Takvima pristoji  ono  što  je  rekao  i svagda govori Hristos:  budite u Meni, da mnogi  rod  rodite  (Jn. 15;4), mnogim  rodom naziva mnoštvo ljudi, koji kroz njih stiću spasenje. I još govori: prut, ako ne ostane na lozi  skupiće  se  i u  oganj baciti. Budite u Meni  i  ja  ću u vama  (Jn. 15;6,4). A da Hristos prebiva u nama i mi u njemu, ovome nas On sam uči kada govori: kao Ti, Oče, što si u Meni, i ja u Tebi, da i oni u Nama jedno budu (Jn. 17;21). I želeći da potpuno ovo pokaže iznova počinje reč i govori: Ja u njima, i Ti u meni, da budu sasvim ujedno (Jn. 17;23). Da bi još više uverio one koji slušaju, govori i ovo: i slavu koju si mi dao, ja dadoh njima, da budu jedno, kao mi što smo jedno...,da pozna svet da..., si imao ljubav k njima kao i k Meni što si ljubav imao (Jn, 17;22,23). Sada je očigledno da kako Otac po prirodi prebiva u Sinu i Sin u Ocu, tako i oni koji su se pravilno poverovavši, ponovo rodili od Svetog Duha i načinili se braćom Hristu i Bogu po njegovom daru i sinovima Božijim, prebivaju u Bogu  i  Bog  u  njima,  po  blagodati.  Oni  koji  nisu  postali  takvi,  i  nisu  se  sasvim izmenili, delom, razumom i mišlju, kako se ne stide da govore da su hrišćani? Kako se osmeljuju da otvaraju usta  i bez  stida  javljaju  skrivene Božije  tajne? Kako  se ne stide da se stavljaju u broj  istinskih hrišćana  i duhonosnih muževa, nemajući ničeg duhovnog u sebi,  i ne samo delanja, nego nemaju ni pomisli o tome? Kako neki od tih sada stupaju na stepen đakonstva i sveštensva i sveštenodejstvuju prečisto Telo i Krv  Gospoda?  Zaista  nerazumno.  Na  kraju,  slepilo  uma  je  povezano  sa 

bezosečajnošću  i  neznanjem,  i  od  njih  se  rađa  prelest  (samomnjenje),  koje  čini  da takvi  kao  prah  gaze  istinsko  zlato  i  mnogocenjeni  kamen,  Gospoda  našeg  Isusa Hrista. Ali  teško  takvima  za  tu  njihovu  strašnu  drskost,  po  kojoj  se  osmeljuju  da ushode  na  takav  stepen,  sa  takvom  velikom  nebogobojažljivošću  i  nebrigom  o božanskim stvarima, kao da su male i ništavne, i to samo zbog toga da bi se pokazali bolji od drugih.  I ko  će  ih nakon svega nazivati pravim hrišćanima? Ovo smo rekli zbog onih koji govore da sve to znaju i misle o sebi da nešto vrede onda kada ništa ne vrede, i predstavili im u ovoj reči, kao na slici šta su pravi hrišćni, da bi se uporedili sa tim prvoobrazom i poznali koliko su daleko od pravih hrišćana. Šta se pak dotiće do vas, sluga Hristovih, koji volite da se poučite i svagda imate sluh pripremljen, da slušate,  to  sam Vladika  svih, Hristos,  u  svetom  Jevanđelju  govori  vam:  hodite  dok videlo  imate,  da  vas  tama  ne  obuzme  (Jn,  12;35);  hodite  pokajanjem,  hodite  stazama zapovesti Hristovih, hodite, dok je vreme sijanja ove svetlosti, pre nego vas sustigne noć smrti i budete poslani u večnu tamu. Hodite, ištite, tražite da vam se otvore vrata nebeskog carstva i učete u njega, našavši ga unutar vas samih, kako govori Gospod: carstvo Božije unutra  je u vama  (Lk. 17,21)  Jer oni koji umru pre nego steknu carstvo nebesko,  gde  i  kada  će  ga  steći  kada  odu  tamo  gde  je  svagdašnja  tama?  Dakle naređeno nam  je da Ga u ovom životu tražimo i nađemo, kucajući na njegove dveri pokajanjem  i  suzama.  I ako budemo ovako  činili, Hristos  je obečao da nam daruje ovo carstvo, a ako ne počnemo tako da činimo, ne poslušamo Vladiku našeg Hrista i ne potrudimo se, dok se još nalazimo u ovom životu, da unutar sebe primimo carstvo nebesko, onda kada odemo  tamo,  čućemo od Hrista  reči koje  če nam on pravedno reči: Zašto  sada  ištete  ono  što niste hteli da uzmete  onda kada  sam vam davao u svoje vreme i na svome mestu? Nisam li vas mnogo puta umolio: potrudite se malo i Ja  ču vam dati carstvo nebesko, a vi niste hteli,  i prezreli ste ga, pretpostavivši mu zemno  i  truležno? Šta, pak sada  ištete? Kakvim delima ga vi možete steći sada, od ovog časa i dalje, kada sada nije vreme delanja, već vreme davanja (plate)? Toga radi molim  vas,  braćo  moja,  svom  spremnošću  i  svom  pažnjom  čuvajmo  Hristove zapovesti, da bi se udostojili  i života  i carstva večnog,  i da ne bi umesto  toga  čuli, sada u ovom životu ovakvu presudu: ko ne veruje Sinu, neće videti života, nego gnjev Božiji ostaje na njemu (Jn. 3;36), a u budućem ovakav prigovor: ne poznajem vas otkuda ste. Odstupite od mene (Lk. 13;27); nego da bi čuli utešiteljni glas: hodite blagosloveni Oca Mojega;  primite  carstvo  koje  vam  je  pripremljeno  od  postanka  sveta  (Mt.  25;34). Ispunjenjem  mojih  zapovesti  vi  ste  nahranili,  napojili  i  namirili  Mene  gladnog žednog i potrebitog vašeg spasenja i prišli Meni očistivši vaša srca od svake skverni i nečistote  greha. Nasladite  se  sada,  pak, Mojim  dobrima,  neizrecivom  sladošću,  u kojoj  je večni  i besmrtni život, koji da nam bude  izabran  svima nama blagoda_u  i čovekoljubljem Gospoda našeg  Isusa Hrista, Kome  slava  i moć,  sa Ocem  i  Svetim Duhom, sada i uvek i u sve vekove. Amin.