uvod u pravo

1. POJAM I PREDMET PRAVNIH NAUKA

Teorija države i prava kao apstraktno-pravna nauka, zauzima posebno mesto u sistematizaciji pravnih nauka.Da bi pravilno odredili pojam i vrste pravnih nauka, najpre treba da odredimo šta je to nauka, a šta pravna nauka?

NAUKA predstavlja sistematizovan i argumentovan skup znanja o objektivnoj stvarnosti do kojih se došlo uodređenom istorijskom razdoblju primenom odgovarajućih metoda.Nauku određuje jedinstvo tri komponente:

1. predmet (šta)2. metod (kako)3. i sadržine

Bliže određenje nauke izražavamo kroz sledeće karakteristike. To su:1. naučna predmetnost2. metodološka određenost3. unutrašnja kompetentnost tj. sistematičnost4. jezičku komunikabilnost (Sve što se u nauci tvrdi mora biti izraženo jezičkim izrazima čije je značenje jasno, precizno i društveno razumljivo.)5. naučnu predvidljivost6. skadnost i lepotu

PRAVNA NAUKA predstavlja sisitematizovan i argumentovan skup znanja koja su uobličena u pravu idržavi u određenom istorijskom razdoblju.Pravo se može shvatiti i izučavati pre svega sa državom, obzirom da je država s pravom tesno i nerazdvojnopovezana, u okviru teorije države i prava, izučava se i država.

PISCI koji podržavaju teoriju da je nauka o pravu (pravna nauka) moguća predlažu različite podele tj.klasifikacije. Oni pravne nauke najčešće dele na dve velike grupe:1. konkretnopravne nauke, ili posebne, specijalne2. apstraktnopravne nauke, ili opšte pravne nauke

1. Konkretnopravne nauke (posebne i specijalne), imaju za predmet svog proučavanja jedno konkretno pravo i konkretnu državu, odnosno pojedino pravo i pojedinu državu.

Postoji i druga podela konkretnopravnih nauka na:a. istorijskopravne nauke koje izučavaju bivšu, nekada postojeću državu i bivše važeće pravo (rimsko pravo, feudalno pravo)b. pozitivnopravne nauke koje izučavaju postojeću državu i postojeće važeće pravo (krivično, upravno i porodično pravo)

2. Apstraktnopravne nauke (opšte pravne nauke),izučavaju državu i pravo uopšte (teorija države i prava, filozofija prava)

Razvoj države, prava i pravnih nauka u poslednjem veku uslovio je dva komplementarna procesa:1. proces specijalizacije, koji izazivaju sve veći broj novih, posebnih pravnih nauka2. sve veću povezanost koja se manifestuje u integraciji pravnih saznanja

2. PREDMET TEORIJE DRŽAVE I PRAVA

Iako ima različitih (za/protiv) stavova o pitanju potrebe za jedinstvenom naukom o državi i pravu,svakako da ćemo reći da ima osnova za zajedničku, jedinstvenu, opštu nauku o pravu i državi – teoriju države i prava.Ovakav stav osnovu nalazi u činjenici da su država i pravo dve tesno povezane pojave koje činejedinstvo, te ih, zato, i treba izučavati zajedno. Bez države se ne mogu naučno proučavati niti odrediti pojmovi pravne norme, pravnog sistema, primene prava itd.Država i pravo su uzajamno povezane društvene pojave – bez države nema prava i obrnuto. Naravno, pravo je tesno povezano i sa drugim bitnim društvenim pojavama (privredom, politikom, kulturom).

PREDMET teorije države i prava jesu PRAVO i DRŽAVA, međutim, kako su oni predmet proučavanja idrugih naučnih disciplina, postavlja se pitanje njihovog međusobnog razgraničenja.

Teorija države i prava izučava pravo i državu:1. kao objektivno date pojave u svetu i to osnovne elemente, osobine koje se javljaju kod svih država i kod svih prava (na primer, izučava samu državu i samo pravo)2. kao i opšte elemente, osobine koje se javljaju kod grupe država i grupe prava (na primer, monarhijski oblik vladavine, zakon)

Pored toga, teorija države i prava proučava i:1. osnovne veze koje postoje kod svih država i prava (na primer, veza između države i prava)2. opšte veze koje karakterišu grupe država i grupe prava (na primer, veza između tradicije i monarhije)

Iz svega navedenog, predmet teorije države i prava možemo odrediti kao jedinstvo - osnovnih i opštih elemenata - i osnovnih i opštih veza države i prava.

Sadržaj teorija države i prava

Pošto je teorija države i prava opšta nauka, njena sadržina sastoji se u:- osnovnim i opštim pojmovima - i osnovnim i oštim zakonima koji se odnose na sva prava i sve države, odnosno, na grupe prava i grupe država!!!

Opšta teorija države i prava je: - osnovna i fundamentalna pravna nauka, jer su osnovna saznanja o državi i pravu, koja se odnose na njihovu suštinu, kao i njihove veze s društvom, odnosno sa glavnim društvenim pojavama. - opšta pravna nauka, pošto da je sintezu znanja o državi i pravu u vidu opštih pojomova i opštih zakona. - uvodna pravna nauka (Uvod u pravo) u odnosu na ostale pravne nauke. - završna pravna nauka, jer predstavlja poznavanje svih pravnih i sa njima povezanih društvenih nauka. - metodološka pravna nauka, s obzirom na naučni, politički i pedagoški značaj.

Teorija države i prava kao opšta pravna nauka, bavi se temeljnim problemima prava i države, a to su: pravo, pravna norma, pravni akt, pravni odnosi i slično.

U pročavanju tdp, neophodno je korišćenje različitih metoda i to:(1) Pravno-dogmatski metod (2) Istorijski (3) Komparativni (uporedni) (4) Sociološki (5) Politikološki (6) Pravno-psihološki

Da bi se pravo saznalo u totalitetu u ovoj grupi složenosti, neophodno je kombinovati brojne metode iistraživanja i povezati sve rezultate istraživanja koje ga izučavaju.

3. METOD TEORIJE DRŽAVE I PRAVA

Metod označava postupke i načine istraživanja kako bi se dobili očekivani rezultati ili ostvarili ciljevi istraživanja. On je toliko tesno vezan sa teorijom da ispitivanje teorije bez uzimanja u obzir metoda pomoću kojeg jeteorija stvarna i potvrđivana, zapravo nema mnogo smisla, niti je to istraživanje ozbiljno ostvarivo.

Metod ima više nivoa, a to su:1. Osnovni principi koji regulišu celokupno istraživanje i građenje teorije;2. Pravila koja regulišu specifične faze istraživanja;3. Tehnike istraživanja.

Metodi koji se primenjuju u pravu se dele na SAZNAJNE i TEHNIČKE.SAZNAJNI se dele na:

1. FILOZOFSKE (na primer: institucije i nadahnuće)2. NAUČNE, koji se dele na: 1. OPŠTE i

2. POSEBNE1. Opšti metodi,izražavaju opšti pogled na svet, kao i na njegove pojedine delove, kao što su: dijalektika, materijalizam, metafizika, dijalektički materijalizam... itd.

2. Posebni metodi, ukazuju na pojedine aspekte pojave koja se proučava. Postoji više vrsta posebnih metoda.To su:

1. pravni ili normativno-dogmatički 2. sociološki 3. politikološki 4. pravno-psihološki 5. istorijski 6. uporedni

1. Pravni (normativno-dogmatski, logički, formalno logički), predstavlja specifičan, početni metod za izučavanje prava.

Dogmatski je jer se utvrđuje pravo značenje pravnih normi-dogma,a normativni je jer pravo saznaje kao celovito sistem pravnih normi. Logički je jer doprinosi sređivanju sadržine pravnih normi, da bi se ljudi po tim normama mogli ponašati.Za saznavanje prava u njegovom totalitetetu, potrebno je kombinovati i ostale metode.

2. Sociološki metod,služi saznavanju prava kao društvene pojave, uzroka nastanka i veze sa drugim društvenim pojavama,posebno državom. Ovim metodom se utvrđuje i dejstvo prava (države na društvo).

3. Politikološki ili geontološki metod, pravo izučava kao političku pojavu, tj kakvo pravo treba da bude u odnosu na postojeće pravo.4. Pravno-psihološki metod, istražuje pravo kao psihološku pojavu.

Proces stvaranja i primene prava je psihološki proces, koji se oblikuje u svesti stvaraoca i onih kojiprimenjuju pravo, tako da se stvara pravna svest.

5. Istorijski metod, istražuje i shvata pravo kao istorijsku pojavu.6. Uporedni (komparativni) metod

se sastoji iz uporednog istraživanja poređenjem dva ili više pravnih sistema ili njegovih delova (pravne norme, institucije itd.), kako bi se utvrdilo ono što je zajedničko i različito u njima. Ovaj metod koriste kako pravna praksa, tako i konkretnopravne i opšte-pravne nauke (apstraktne).

!!! Navedeni metodi saznanja prava predstavljaju pripremu za korišćenje ili primenu TEHNIČKIH pravnihmetoda, koji se mogu podeliti na: 1.) metode stvaranja prava i 2.) metode primene prava

5. POJAM DRŽAVE U ANTICI

Država je istorijski fenomen i od kada je nastala uvek je igrala značajnu, čak i presudnu ulogu.

U 6. veku p.n.e. socijalni reformator Solon istakao je da je cilj života u zajednici postizanje pravde i poštovanje zakona kojima se uređuju i mire različiti socijalni slojevi i njihovi interesi.

Platon u delu Država iznosi svoju teoriju idealne države.Predmet ovog dela je da utvrdi šta je to pravda i pravedan život.Idealna država nije prazan ideal, ona je sama suština helenske običajnosti!

Na osnovu podele rada država je staleški uređena po funkcionalnoj strukturi:1. Oni koji upravljaju državom su filozofi, umni, mudri ljudi odani državi (zlato).2. Stalež koji brani državu od opasnosti, od neprijatelja čine ratnici, ljudi koje odlikuju vojne veštine:

odvažnost, hrabrost, snaga (srebro).3. Treći stalež koji čine proizvođači, zaslužan za redovno održavanje države odlikuje umerenost

(gvožđe).

Ideal države postiže se tako što svako u njoj radi upravo onaj posao za koji je vičan i sposoban.Ta idealna država počiva na četiri glavne vrline: 1. mudrosti

2. hrabrosti3. umerenosti4. pravdi

Pri tome pravda prožima celu državu i čini njen suštinski osnov.

Za razliku od Platonovog idealizma i njegove idealne države Aristotel se smatra začetnikom pozitivističke filozofije, i takvog shvatanja države.

Aristotel u svom delu Politika raspravlja o najboljoj državi.On polazi od pojma države.

Država je jedna društvena zajednica stvorena zbog nekog dobra, jer svaka zajednica teži tome dobru,dok država kao najviša i najvažnija zajednica teži i najvišem dobru – pravdi.

Vrhovna vlast treba da pripada mudro sastavljenim zakonima, a nosioci te vlasti treba da raspolažu vlašćusamo toliko ukoliko zakoni nisu precizni, jer nije lako opštim obuhvatiti sve pojedinačne slučajeve.Aristotel smatra da nije dobro da vlast pripada čoveku, a ne zakonima, pošto je čovečja duša podložnastrastima.

Pojam države u antičkoj epohi kod Helena vezan je za ulogu prava i formiranje demokratskog ideala.On se javlja u trijadi:1. čovek – kao društveno biće, rađanje građanina2. pravda – kao najviša vrlina3. društvena zajednica – kao prvobitno stanje (integrum) političkog formiranja demokratskog ideala.

Rimski filozof, političar i govornik Marko Tulije Ciceron (106-43 p.n.e.) u svom spisu Država navodi daje država svojina naroda, i da narod nije tek tako nekakva skupina, već je to skup mnoštva objedinjenihzajedničkom odlukom da prihvati propise i uživa zajedničku korist.

Razlog stvaraja države Ciceron vidi u prirodnoj težnji čoveka za okupljanjem, jer čovek po prirodi nijeusamljena/lutajuća jedinka.

Ona navodi ideju svetske države, države velikih razmera i države za ceo svet.Najbolja je ona država u kojoj narod odlučuje.

6. SREDNJOVEKOVNI POJAM DRŽAVE

Srednjovekovna filozofsko-teološka misao je politiku pretežno shvatila kao područje saznanja čiji jepredmet: - čovekov politički život

- upravljanje državom- skladna, racionalna organizacija društva

Cilj politike i države je ostvarenje moralnog života i najvišeg ovozemaljskog dobra u političkoj zajednici.Ova etička koncepcija cilja države teološki se transformiše u ostvarenju ne samo moralnog života uovozemaljskoj zajednici (koji je prolazan), nego pre svega priprema čoveka za večni spas/blaženstvonakon smrti.

Politika tako biva podređena teologiji, a država crkvi!!!

Hrišćanski filozof i istaknuti predstavnik patristike Aurelije Augustin (354-430) u delu De civitate dei ili O državi božijoj, suprotstavlja dve države: 1. božju i

2. zemaljsku1. On kaže da bog ima jedan zakon – Božji zakon.

Ovaj zakon je trajan, uvek i svagda pravičan jer je sam bog svugde prisutan i večno nepromenljiv. Zato izvorna pravda, mir i sloga postoje samo u božjoj državi i samo se u njoj mogu naći.

2. Zemaljska država je, kao i sve, stvoreno iz ništa, mešavina bića i nebića, jedna kvazi stvarnost,jer u njoj ljudi žive prema telu, a ne prema duhu.

Božja ili nebeska država jeste kraljevstvo dobra i istine, dok je zemaljska ili đavolja država carstvo zla i greha.Čovek je građanin dve države, države u kojoj se rodio i nebeske države!Tako se u hrišćanskom svetu, u praksi, ova dva tipa države prepliću, a ljudski život je pozornica kosmičke borbe između božanskog dobra i sila zla.

Za teoriju države značajna je i Augustinova analiza u De civitate dei,koja se može svrstati u realističku teoriju države, prema kojoj se država zasniva na sili , a ne na pravdi.

Država je organizacija fizčke sile koja državu kao zajednicu drži na okupu.Sila ipak počiva na združenoj volji radi postizanja nekih zajedničkih ciljeva.

U 12. i 13. veku zapaža se razvoj aristotelizma.Sam termin ne označava poseban pravac razvoja pravne i političke misli, nego označava uticaj Aristotela na teologe srednjeg veka.

Među njima najznačajniji je Toma Akvinski (1225-1274), najsmeliji pisac srednjeg veka u razvojuhrišćanske doktrine i njegovo delo Summa theologica.On sledi Aristotelovo shvatanje države kao prirodnog poretka i čoveka kao političkog bića.- Osnova države i čoveka nalazi se u bogu, božjem razumu.

Država nastaje kao ostvarenje najviše svrhe svih zajednica, kao što je i čovek usmeren na život u državnojzajednici. Iz razumske prirode čoveka sledi, po njemu, nužnost društvenosti. Taj nagon za društvenošću preoblikuje se u državu.Bog je odredio da čovek bude političko biće. Nemoguće je da jedan čovek svojim razumom dođe do svihtih spoznaja. Zato je nužno za čoveka da živi u zajednici, da jedan drugome pomažu.

- On naziva državu savršenom zajednicom.Razlika između savršene zajednice i drugih zajednica nije kao kod Platona kvantitativna, negokvalitativna, jer je savršena zajednica cilj kome teže ostale prirodne zajednice i u kome nalaze svojeispunjenje.

Ideje Tome Akvinskog aktuelne su i tokom 20. veka naročito u delu: Žaka Maritena, Mišela Vileja i DŽona Finisa.

Glavni predstavnici pozne sholastike s kraja srednjeg veka su:Duns Skot, Viljem Okam, Marsilije Padovanski i Dante Aligijeri.(Reč sholastika potiče od latinskog schola što znači škola i označava školsku filozofiju. Sholastička misao se razvija u okviru hrišćanske crkve.)

Jedan od najvećih svetskih pesnika, pisac Božanske komedije, italijanski politički pisac i filozof Dante Aligijeri (1265-1321) u svom spisu De Monarchia(O Monarhiji)obrazlaže potrebu za svetskom državom.Monarhija kao svetska država jedina bi mogla da uspostavi mir u svetu, i da bi to bilo moguće, prema Danteu, potrebna je još i samostalnost državne vlasti.

Dublji trag u vrednosnom realizmu i realizmu u politici ostavio je Nikolo Makijaveli (1462-1527).Njemu se pripisuje ne samo radikalno razdvajanje pravde i politike, politike i morala nego i zasluga zauvođenje novog savremenog imena države u zapadnoevropske jezike.

Makijaveli na samom početku svog dela Vladaoc iznosi stav da sve države (stati), sve vladavine kojima se upravljalo i upravlja ljudima, bile su i jesu republike ili monarhije.Tako se tek Makijavelijem ovo novo ime za pojam države počelo šire koristiti.Zajedničko svim državama prema Makijaveliju je organizacija sile koja je kadra da iznudi pokornost svojihgrađana na određenoj teritoriji. Pri tome državna sila mora biti ne samo nadmoćna nego i delotvorna.

7. POJAM DRŽAVE U NOVOVEKOVNOJ I SAVREMENOJ EPOHI

- Pojam države u novovekovnoj epohi -

Novovekovno racionalističko shvatanje države kao ljudske tvorevine zasnovane na društvenom ugovoru iteoriji prirodnih prava, označilo je radikalan raskid sa srednjovekovnom tradicijom.

Prvi moderni mislilac koji se odvažio da radikalno raskine sa tradicijom bio je Tomas Hobs (1588-1697).Kako sam ističe, nastojao je da osnovne principe svog sistema učini dovoljno opštim i obuhvatnim da bi naosnovu njih mogao da objasni sve pojave u prirodi uključujući i ljudsko ponašanje u njegovomindividualnom i društvenom aspektu.Državno telo, Levijatan nastaje na osnovu društvenog ugovora i ima jedino funkciju da bespovratno i zasva vremena izruči vladaru svu vlast.

Podanici unapred pristaju na svaki postupak vladara samo da bi se spasili bede prirodnogstanja u kome besni rat sviju protiv svih.Hobsu ugovor smeta, jer bi narod imao neka prava prema vladaru.Od trenutka sklapanja ugovora o udruživanju i stvaranju vlasti, podanici prenose na njega svaovlašćenja, a da pri tom ne zadržavaju nikakva prava.Pogotovo nemaju prava na bilo kakav otpor suverenu.

Jezuiti Mariana i Suarez u Španiji, imaju širi pristup u poimanju države i pravu naroda.Po njihovom shvatanju ugovorom udruženi pojedinci slobodnim pristankom formiraju društvo i državupoveravajući vršenje vlasti određenim ljudima. Ugovor jednako veže i narod i kralja, pa ako ga kralj ne poštuje,preobraća se u tiranina protiv koga je onda opravdano voditi rat.

Još radikalniji odnos između naroda i državne vlasti u korist naroda postavlja engleski pesnik Milton.Odnos između naroda i vladara nije ugovoreni odnos, nego odnos poverenja:narod svoj prirodni suverenitet delegira vladaru.Ovakav koncept omogućuje Miltonu da ovlasti narod da zbaci vladara uvek, a ne samo kad se ne drži svojih ugovorom utvrđenih obaveza.

Prema DŽonu Loku (1632-1704) u Dvema raspravama o vladi, sklapanjem društvenog ugovora nastaje političko telo.- Sklapanjem ugovora pojedinci se međusobno ne odriču svojih prirodnih prava,

nego samo prava da svoja prirodna prava lično štite i sankcionišu.Na principima duštvenog ugovora nastaje zakonodavna vlast, ali ne na osnovu posebnog ugovora, već na osnovu akta poverenja.

- Za važenje ovog dopunskog ugovora dovoljno je da se izjasni većina građana.Nije potrebna jednoglasnost kao kod društvenog ugovora kojim se stvara političko telo.

- Ova vlast je najviša, ali ne i apsolutna.Ona je ograničena ne samo opštim dobrom, nego i svim prirodnim pravima pojedinaca, a pre svih pravimana život, slobodu i svojinu.Vlast se mora kretati u okviru dobijenih ovlašćenja, inače je narod može ukloniti i zameniti drugom.Ako to nije moguće postići mirnim sredstvima, Lok opravdava i revoluciju.

– Prilikom stvaranja građanskog društva svi oni koji se ne saglase sa društvenim ugovorom ostaju van njega,dakle, u prirodnom stanju.

Oni koji prihvate ugovor istovremeno prihvataju i sve odluke koje će kasnije doneti većina, jer jejednoglasnost potrebna samo prilikom prihvatanja osnovnog društvenog ugovora.Dok svi oni koji se kasnije rode (buduće generacije) prihvataju društveni ugovor ako se ne izjasneprotivno, ali isto tako mogu izabrati prelazak u društvenu zajednicu ili zajedno sa drugima stvoriti novu, amogu preći i u prirodno stanje.

Šarl Luj de Sekonda, baron od Brede, Monteskje (1689-1755), u njegovom najznačajnijem delu O duhu zakona (1748.) označava značajnu etapu na putu razvoja savremene teorije države, prava i politike.Za Monteskjea, kao u duhu antičke tradicije, cilj države je sloboda, a sloboda se sastoji u pokoravanju zakonima.

Monteskje pravi razliku između nezavisnosti i slobode:Sloboda je pravo da se čini sve što zakoni dopuštaju, kad bi građanin mogao činiti ono što zakonizabranjuju, slobode više ne bi bilo jer bi i ostali imali tu vlast.

Žan -Žak Ruso (1712-1778) u Društvenom ugovoru i Raspravi o osnovama i poreklu nejednakosti među ljudima je razvio ovuideju tako da narod nije samo izvor, nego i nosilac suverenosti.Da bi se u državi, političkoj zajednici, osttvarila sloboda i jednakost, ljudi zasnivaju društveni ugovor. On predstavlja glavnu osnovu za pravedno društvo u kome će vladati mir i harmonija.

Najvažnija odredba društvenog ugovora, po Rusou svodi se na potpuno odricanje svakog člana društvasvih svojih prava u korist cele zajednice. Jer pošto se svaki daje ceo, položaj je isti za sve, a budući da je položaj jednak za sve, niko nemaračuna da ga oteža drugima.

Političko telo stvoreno društvenim ugovorom predstavlja, za Rusoa, idealno ostvarenje svih vrednostiprirodnog stanja, prirodnih prava na slobodu i jednakost.

Imanuel Kant (1724-1804), glavni predstavnik nemačkog prosvetiteljstva postavlja i razvija temelje svogfilozofskog sistema u tri velike kritike:

1. Kritika čistog razuma (1790.)2. Kritika praktičkog razuma (1788.)3. Kritika moći suđenja (1790.)

Osnovne ideje na kojima počiva Kantovo shvatanje prava i države kreću se oko prava kao osnove jedinstva i mira, društvenog ugovora i pravne države kao otelotvorenje građanskog stanja.Država je udruženje mnoštva ljudi pod vlašću pravnih zakona, zakona koji počivaju na saglasnoj voljinaroda. Država se javlja kao garant pravne slobode preko pravne prinude.

Kant ističe da svaka država podrazumeva u sebi tri vlasti – zakonodavnu, izvršnu i sudsku.Kantov pojam države počiva na pravdi, ona je po svom unutrašnjem sklopu liberalna, republikanska i predstavnička tvorevina.

Građanin u državi građanskog društva ima pravne atribute:1. zakonske slobode koje znače da sluša samo onaj zakon na koji je pristao2. građanske jednakosti tj. da priznaje takav autoritet koji i on može da obaveže svojom moralnom snagom3. građanske samostalnosti tj. da za svoju egzistenciju ne zahvaljuje samovolji nekoga drugoga, već svojim pravima i snagama i da ga u pravnim stvarima niko drugi ne mora predstavljati.U toj državi njen interes i sloboda pojedinca se sjedinjuju.

J.G. Fihte u Zatvorenoj trgovačkoj državi izražava stav da je ugovor način stvaranja zajednice.U osnovi države je ugovor o savezu, odnosno, ugovor sviju sa svima.On razlikuje tri vrste ugovora: 1. o svojini, 2. zaštiti i 3. ugovor o udruživanju

Dok, treći veliki filozof nemačkog idealizma F.V.J. Šeling pod uticajem romantizma određuje državu kao:subjektivni organizam slobode, pa se zato smatra predstavnikom organizacionističke filozofije države.

G.V.F. Hegel (1770-1831) bavio se problemom države na opšti način, aipak nije zanemario konkretneistorijske okolnosti svoga vremena.Položaj države, prema Hegelu, može se objasniti u okviru dijalektičke trijade:1. apstraktno (privatno) pravo2. subjektivna moralnost3. objektivna moralnost Pri tome objekivna moralnost obuhvata tri poretka:

1. porodicu, 2. građansko društvo 3. i državu

Osnovno u Hegelovom shvatanju države je ustav kao razvijena i ozbiljna umnost, temelj javne slobode!

Krajem 18. veka u Nemačkoj se pojavio romantizam kao kulturni i književni pokret koji je trajao do sredine 19. veka.Romantzam afirmiše pojavu nacije na istorijskoj sceni i dosledno tome ističe politički princip-pojamdržave-nacije.Značajan zagovornik ovog shvatanja države bio je Hajnrih Trajčke.Država je po njegovom mišljenju trajan istorijski poredak naroda jer ona obuhvata ne samo sadašnja-živapokoljenja, nego i buduća. Čovek je istorijsko i političko biće, odgovara za dela svojih predaka i svesno radi na tome da ih daljeunapredi za dobro potomstva.Veličina države je upravo u tome da obuhvati istorijsku celinu nacionalnog života.

Po Karl Marksu (1818-1883) i Fridrihu Engelsu (1820-1895),država je proizvod društva na određenom stepenu razvoja.

Ona je svojevrsno priznanje da se društvo zaplelo u nerazrešivu protivrečnost sa samim sobom, da sepocepalo na nepomirljive klasne suprotnosti koje je nemoćno da savlada.A da klase sa suprotnim ekonomskim interesima ne bi u jalovoj borbi iscrpljivale i sebe i društvo,postala je neophodna sila koja prividno stoji iznad društva i koja treba da ublažava konflikte i da ihdrži u okviru granica poretka.Upravo ta sila koja je proizašla iz društva, ali koja je stavljena iznad njega i sve više se otuđuje odnjega, jeste država!

- Pojam države u savremenoj epohi -

U savremenoj epohi došlo je do sadržinskih dostignuća nauke i filozofije o državi, teoriji države, opšteg učenja o državi itd.

Početkom 20. veka, u Francuskoj, dominiraju sociološka shvatanja prava i države.

Francuski sociolog i teoretičar države Leon Digi smatra da je moderna država skup javnih službi kojeorganizuju i regulišu upravljači.Država tj. upravljači i javne službe, koje oni organizuju, postaju odgovorni za svoje akte, kojima izlaze ususret ovim zahtevima modernog društva, a građani stiču pravo poništavanja akata koji su nezakoniti.

Moris Oriju državu posmatra kao instituciju.Po njemu, država nije samo prototip, nego i pravna institucija od čijeg prava zavisi obrazovanje ostalihinstitucija u društvu.On je institucionalizaciju podelio u nekoliko faza:1. Prva faza je faza interiorizacije (ideje), kada organi vlasti postanu spremni da se u okvirima jedne vodeće ideje države zalažu za dobrobit svih.2. Druga faza je faza inkorporacije, uspostavljanje reprezentativnog režima.3. Treća faza je faza personifikacije, učešće građana u državnoj vlasti i uspostavljanje političkih sloboda.

Zagovornici ideje države kao institucije su M.Oriju, A. Salen, H.Šleski, DŽ.Marč, DŽ. Olsen i drugi.

Jedan od najznačajnijih nemačkih sociologa i filozofa Maks Veber (1864-1920) u svom poznatom člankuPolitika kao poziv istakao je sa sociološkog stanovišta da je: država politička organizacija koja se ne može definisati na osnovu sadržine svoga delovanja.

Moderna država sa sociološkog stanovišta može se odrediti samo na osnovu jednog specifičnogsredstva - legitimnog monopola fizičkog nasilja, koji je njoj, kao i svakoj političkoj organizacijisvojstven. Svaka se država zasniva na nasilju. Nasilje nije jedino sredstvo države, ali je ipak sredstvo koje je njoj svojstveno.

1. Pojam države postao je u 20. veku ključni pojam konzervativni političkih teorija Karla Šmita, Ernesta Forsthofa i Vernera Vebera. Oni se zalažu, u duhu konzervatizma za:

naciju, subordinaciju i hijerarhiju, disciplinovano društvo, socijalnu autoritativnost i jaku, potpunu državu.

2. Drugu stranu mišljenja i političke prakse čine liberalistička i neoliberalistička shvatanja Fridriha Hajeka, Rajmona Arona, Karla Popera, Roberta Nozika i drugih, koja počivaju na ulozi pojedinca, slobodi izbora, tržišnom društvu i slaboj, minimalnoj državi.3. Treću grupu čine pisci okupljeni oko komunitarističkih i multikulturalističkih teorija.

Komunitarističke teorije u prvi plan stavljaju zajednicu, identitet i slobodu.Oni odbacuju univerzalne i apstraktne principe: naciju, pojedinca, državu, pravo.Prma njima društvo je sačinjeno od zajednica koje su društvena realnost i u kojima se ostvaruju suštinskevrednosti društva: jedinstvo i društvena solidarnost.Pokretač komunitarizma za koga se vezuje i sam izraz je Amitai Etzioni.

Komunitaristička shvatanja javljaju se kao odgovor intelektualaca na liberalističke ideje 70-ih i 80-ihgodina 20. veka i označavaju povratak etici i moralnoj odgovornosti prema drugima, što se shvata kaojedno od rešenja za probleme individualizma.Na taj način se komunitarizam razdvaja od multikulturalizma.

Multikulturalističke teorije se javljaju kao reakcija na krizu moderne svesti.Multikulturalisti ne negiraju liberalno nasleđe.Glavni predstavnici su Vil Kimlika, Čarls Tejlor i Majkl Volcer.

Oni istražuju ljudska prava koja će štititi realni socijalni i kulturni identitet. U okviru razmatranja o pravu i demokratiji, oni teže i novoj organizaciji države koja će poštovati svepostojeće kulturne zajednice.Suštinska pitanja vrednosti okrenuta su:

toleranciji prema svim društvenim i kulturnim posebnostima i dostojanstvu ličnosti.

Na taj način u centar interesovanja dolazi problem jednakosti i ravnopravnosti.

8. DRŽAVA KAO ORGANIZACIJA I ZAJEDNICA

Da bi se država razlikovala od ostalih zajednica i organizacija, ono što je razlikuje jesu ključni atributi države, koje se svode na:

1. Prvi, članstvo u državi je obavezno.2. Drugi, pravilo je da čovek može biti državljanin samo jedne države, ali u pojedinim državama je moguće imati dva, pa i više državljanstva.3. Treći, država je vezana za određenu teritoriju. Međutim, neke države ne vladaju svojim teritorijama i na tim delovima deluju druge vlasti.4. Četvrti, država posreduje izmeđi mnoštva interesa i posvećuje se prevashodno opštem intertesu (interesima većine).5. Peti, država je nasuprot drugim udruženjima trajna ustanova.6. Šesti, država je nužna organizacija. Ljudi ne mogu živeti izvan države. Život savremenog čoveka u nedržavnom stanju je utopija.7. Sedmi, država ima monopol legitimne fizičke prinude (sile) u sprovođenju pravnih pravila.8. Osmi – država ima kontrolu nad svim drugim asocijacijama i suverena je.

U savremeno doba ovi atributi mogu se svesti na dva:1. država je politička organizacija2. i država je zajednica.

Pod zajednicom se podrazumeva pojedina zemlja ili pak nacija, i samo trajniji oblici udruživanja čine zajednicu.Da bi postojala država nužan preduslov je oblikovanje trajnije zajednice ljudi.

Kvalitet i osobine države kao političke organizacija svešćemo na tri komponente: 1. silu2. vlast 3. i autoritet

Preciznije rečeno:1. Država je superiorna društvena sila. Državna vlast počiva na autoritetu i sili, a autoritet bez sile je nemoćan (prema Veberu, autoritet može biti: tradicionalni, legalni i harizmatski)2. Država je sredstvo u pravnom uređenju i ograničenju vlasti u jednoj zemlji (ima određenu vlast). 3. Država je legtimna vlast u relativno homogenoj zajednici (autoritet).

Elementi države su: 1. Teriotrija 2. Stanovništvo 3. Državna vlast

9. DRŽAVNA TERITORIJA

Johan Ludvig Kliber je u svom delu „Javno pravo nemačkog saveza“ 1817. godine odredio elemente države: (1) Teritoriju; (2) Stanovništvo i (3) Državna vlast

Državna teritorija je onaj prostor u kom država sprovodi (ostvaruje) vlast nad stanovništvom.Taj prostor je trodimenzionalan, ima oblik obrnute kupe.On obuhvata: zemljišnu površinu (kopno, more, reke, jezera...) omeđenu (okvirenu) državnim granicama.Vazdušni stub koji se proteže vertikalno u pravoj liniji iznad područja oivičenog državnim granicama(zemljine površine) i kupasti prostor, koji seže u utrobu zemlje.

Državna vlast (teritorija) prostire se, takođe i nad određenim delovima kopnenog područja u stranoj zemlji,na kojima se nalaze njena diplomatska predstavništva (ambasade), ta područja se nazivaju eksteritorijalnim mestima.

Postoji :1. načelo teritorijalnosti primene pravnih normi2. i načelo personalnosti.

1. U modernim državama važi načelo da se na teritoriji jedne države primenjuju isključivo pravne norme te države (čiji je državljanin) i to je načelo teritorijalnosti primene pravnih normi,2. a izuzetno, primenjuje se načelo personalnosti, što znači da se na određeni subjekt primenjuje njegovo pravo, odnosno pravne norme države čiji je on državljanin (npr. u slučajevima stranih diploma koji uživaju diplomatski imunitet).

Šta sve spada u državnu teritoriju i kako se određuju granice?

1. Kopneno-geografsko područje države obuhvaćeno (oivičeno) je državnim granicama koje mogu biti: a.) prirodne (klisure, reke, planinski venci, koje je priroda stvorila i odredila) b.) veštačke (u ravnici pustinji) c.) i astronomske (paralele)2. Određivanje granice na moru je nešto teže nego na kopnu. Pravi se razlika između:

a.) obalnog (teritorijalnog) b.) i slobodnog (otvorenog) mora.

Obalno more čini uzan pojas mora pored obale određene države. Širinu određuje različito svaka država unutrašnjim propisima, ali se uglavnom kreće od 3,6 ili 12morskih milja. Obalno more pripada državi čija je i obala, i nad njim država ima vlast.

Izvan tog pojasa nalazi se slobodno more, koje ne pripada nijednoj državi, koje mogu koristiti svedržave u međunarodno dozvoljene svrhe. Na njemu je dozvoljena slobodna plovidba, a svaka država ima vlast nad svojim plovilima uzmeđunarodnu zabranu da se nad njima vrše krivična dela (šverc, gusarenje i zagađivanje).

3. Reke i jezera sačinjavaju državnu teritoriju unutar državnih granica.Problem se javlja kod graničnih reka i jezera. Kod jezera se granica određuje tako što se jezero deli pravom linijiom koja spaja kopnene granice tihdržava (npr. granica na Skadarskom jezeru – CG 2/3 jezera, a Albanija 1/3). Kod reka se određuje granica na plovnoj i neplovnoj reci.Na neplovnoj reci granica se odrećuje linijom koja ide po sredini rečnog korita, a kod plovne reke se određuje sredinom njenog plovnog toka.

4. Teritorija države obuhvata i vazdušni i bezvazdušni prostor iznad državne teritorije.Na tom delu država sprovodi vlast.

Teritorija države seže i u zemljinu utrobu.Teorijski do idealnog središta zemlje (zemljinog jezgra), a praktično samo dokle država može da vrši vlast.

U državnu teritoriju spadaju i brodovi i avioni, čiji je status različit i zavisi od toga o okakvom se avionuili brodu radi (ratni, trgovački), kao i gde se nalazi .Njihov složen (komplikovan) položaj je detaljno regulisan normama međunarodnog javnog prava. Kosmos je stvar međunarodne-pravne regulative.

10. STANOVNIŠTVO KAO ELEMENT DRŽAVE


Državno stanovništvo čine svi ljudi koji borave na teritoriji države i koji su zato podvrgnuti njenoj vlasti ikoji su zato obavezni da poštuju važeće pravne norme!

Država ima najvišu vlast nad licima (stanovništvom) na svojoj teritoriji. Tako je država istovremeno i teritorijalna i lična zajednica.

Sprovođenjem vlasti, između države i ljudi stvaraju se različiti odnosi, i u zavisnosti od prirode tih odnosadržavno stanovištvo možemo podeliti u četiri kategorije:

1. državljani – oni koji imaju državljanstvo zemlje u kojoj žive;2. strani državljani – stranci, lica koja nemaju državljanstvo zemlje u kojoj žive u kojoj se nalazi3. apatridi ili apoliti – lice bez državljanstva, ili prestaje da bude državljanin zemlje u kojoj je živeo ako se npr. država raspala 4. bipatridi – lica sa dvojim državljanstvom i polipatridi – lica koja imaju 3 ili više državljanstva

Državljanstvo je trajni imovinskopravni odnos između stavnovika (državljana) i države.Ta veza čini da državljani imaju posebna prava i obaveze (koje nemaju stranci), dok je država nužna da svoje državljane štiti u odnosu na druge države.

Državljanstvo se stiče rođenjem ili u toku života, na različite načine. Za nastanak (dobijanje) državljanstva predviđeni su određeni uslovi koje neko lice treba da ispuni da bipostalo državljanin dotične države.Predviđena su dva osnovna načina sticanja državljanstva:1. pravo krvi (ius sanguinis) – kada dete nasleđuje državljanstvo svojih roditelja;2. pravo teritorije (ius soli) – lice stiče državljanstvo one države na čijoj teritoriji se rodio (ili bar jedan roditelj mora imati državljanstvo te zemlje)

Takođe, državljanstvo se stiče i na neke dopunske načine i to:Naturalizacijom – ukoliko se lice obrati molbom, nadležnom državnom organu uz prethodno ispunjeneuslove koji dokazuju da je to lice lično vezano za tu državu (zaposlenje, dužina boravka, lojalnost itd.), gde nadležni organi odlučuju da li će pojedincu dati državljanstvo ili ne.Prinudno, aneksijom – stanovnici teritorije koju je neka država anektirala, postaju njeni državljani uzpravo biranja između ranijeg državljanstva i država koja je izvrišila aneksiju (pripajanje).Stupanjem u brak i slično...

Kada je reč o stranim državljanima, oni imaju ista građanska prava kao i državljani te države, ali nemaju politička prava i obaveze (nemaju biračko/izborno pravo - aktivno i pasivno). Za određivanje prava i dužnosti stranaca primenjuje se princpip reciprociteta

- ako jedna država obezbeđuje ili ukida neka prava našem državljaninu u inostranstvu, onda će i naša zemlja sa njegovim državljaninom koji se nađe u našoj zemlji isto postupati.

Stranci imaju i ograničeno pravo na rad, nemaju obavezu odbrane zemlje (vojnu obavezu).

Diplomatski predstavnici, koji uživaju diplomatski imunitet, izuzeti su od vlasti države na čijoj teritorijivrše diplomatsku misiju i zato se nazivaju eksteritorijalnim osobama i na njih se primenjuje personalniprincip - „njegovo pravo“.

11. POJAM I KARAKTERISTIKE SUVERENE DRŽAVNE VLASTI


-Pojam državne vlasti -

Vlast se može definisati kao društveni odnos između nadređenih i podređenih, ali se šire shvata kao društveni odnos u kome jedna strana izdaje zapovest i naređuje drugoj, dok ova druga strana je dužna da pod pretnjom prinude postupa po tim zapovestima i naređenjima.

U svakom društvu postoje različiti oblici vlasti: vlast u porodici, crkvi, fabrici i državi.

Državna vlast, kao i svaka druga vlast predstavlja društveni odnos u kome oni koji imaju vlast, vladajućislojevi i grupe naređuju onima nad kojima se provodi vlast pod pretnjom prinude. Prinuda je navođenje drugog subjekta da se i protiv svoje volje ponaša na odrećeni način (nametnut, prinudan način), tako što se nagoveštava da će mu se u protivnom desiti zlo – primena sankcije.Pod političkom vlašću podrazumeva se institucionalizovana moć ili sposobnost da se efikasno izazoveposlušnost (podčinjavanje) stanovništva milom (ubeđivanjem) ili silom (prinuđivanjem) stanovništva.

Često se umesto pojma „državna vlast“, upotrebljava termin „politička vlast“ ili „javna vlast“.

Državna vlast je po svojim obeležjima javna vlast, ali i pravna.To znači da ona u jednom delu stvara i primenjuje pravo, a istovremeno u ovom delovanju i ograničava pravom.

Ono što posebno obeležava državu jeste činjenica da ona poseduje najjaču prinudu, monopol fizičke prinude, da bi se osigurala primena izdatih zapovesti.I kao što praksa pokazuje, država upotrebljava tu prinudu za osiguranje svojih zapovesti samo kada to nijemoguće da se postigne drugim sredstvima, i samo u krajnjoj liniji.

Državna vlast se može posmatrati i kao vlast najviših (centralnih) državnih organa zarazliku od vlasti nižih (lokalnih) organa. Dakle, sledi da državna vlast počiva na autoritetu i sili između centralnih nad lokalnim,autoritet je bez sile nemoćan!

Suverenost državne vlasti znači da je država: najviša – na svojoj teritoriju, u odnosu na druge nosioce vlasti; nezavisna – nezavisna u odnosu na druge države; pravno neograničena – znači samostalnost države u donošenju pravnih normi!!!

- Suverenost državne vlasti -

Suverenost državne vlasti je kompleksan pojam gde se navodi kao svojstvo po kome se državna vlastrazlikuje od drugih vlasti u društvu.

Termin „suverenost“ potiče od starofrancuske reci „sovren – neko na višem položaju“, a kasnije ovaj izraz dobija naziv najvišeg (vrhovnog) nosioca vlasti. Ovaj termin označava da je jedan subjekt najviši u jednoj oblasti u odnosu na druge subjekte.Suverenost označava svojstvo državne vlasti da ona mora biti nezavisna, nedeljiva, samostalna i najvišavrhovna u odnosu na sve druge vlasti i organizacija i zajednica, tj da su sve druge vlasti niže od nje.

Suverenost državne vlasti obuhvata tri karakteristike:

1. Nezavisnost državne vlasti, prema spolja je spoljašnja suverenost, manifestuje se kao samostalnost države u donošenju pravnih propisa i isključenju svakog stranog mešanja uunutrašnje poslove neke države, primenom načela jednakosti i ravnopravnosti država. Ova osobina je zasnovana na monopolou za fizičko nasilje (prinudu), pa ukoliko državna vlast izgubi tajmonopol ona prestaje da bude državna vlast, a ko je zasnovao novu državnu vlast, poseduje i novi monopol.Unutrašnja suverenost, znači da država samostalno i nezavisno donosi pravne propise i primenjuje ih nasvojoj teritoriji.

2. Nadmoć državne vlasti,označava svojstvo državne vlasti da je ona najjača i najviša u odnosu na vlast različitih organizacija izajednica unutar svoje teritorije. To podrazumeva da su ostali nosioci vlasti njoj podređeni i da državamonopolom za fizičku prinudu može naterati ostale na poštovanje.

3. Pravna neograničenost državne vlasti označava svemoć državne vlasti da u slobodi izbora prilikomodlučivanja, može bez pravnih ograničenja donositi kakvo hoće pravo, regulisanje društvenih odnosa nasvojoj teritoriji.

Prema tome, suverenost bismo mogli odrediti kao:bitno svojstvo državne vlasti koja se ogleda u njenoj pravnoj neograničenosti.U zavisnosti od toga koliko su čvrsti elementi suverenosti, pojedine države su manje ili više faktički suverene, a okolnosti koje na to utiču su: građanski rat, ekonomska zavisnost, intervencija, prisutnost strane vojske itd.Državnost bez suverenosti, npr: Srbija kada je bila pod Turskom vlašću 500 godina, tada je politiku države vodila Turska.

12. BODENOVA TEORIJA O SUVERENOSTI DRŽAVNE VLASTI

Prvo sistematizovano razvijeno učenje o suverenosti državne vlasti, izložio je Žan Boden u svom delu „Šest knjiga o republici“, iz 1578. godine. Njegovo shvatanje suverenosti nastalo je posmatranjem stvarne prakse francuske države.Po njemu, suverenost je bitno svojstvo države, ona pripada vladaru (monarhu), isključuje svaku zavisnostprema spolja i svako ograničenje na svojoj teritoriji. Drugim rečima, suverenost je apsolutna – jer nije vezana nikakvih zakonima, nedeljiva – ne dopuštanikakvo uslovljavanje i ograničavanje. To je negativno određenje pojma suverenosti.

Istovremeno, Boden suverenost označava i pozitivno, jer suverena vlast može donositi zakone, zahtevatipokornost stanovništva, može voditi rat i zaključivati mir, može postavljati državne činovnike (službenike),pravo da naplaćuje poreze, kovanje novca i slično.

Bodenova definicija suverenosti uključuje i pravnu neograničenost – što znaći da je suverenost vrhovnavlast nad građanima i porodicama, vlast koja je razrešena obaveze pokoravanja zakonu.

Tek u 16. veku se javlja celovito učenje o suverenostikao posebnoj i bitnoj karakteristici državne vlasti.Tek na kraju srednjeg veka državna vlast jača i osamostaljuje se u odnosu na crkvu, krupnu feudalnuvlastelu.

Boden je smatrao da je najbolji oblik vladavine monarhija – budući da je nedeljiva, apsolutna i pravnoneograničena. Bodenovo shvatanje o suverenosti je i danas jedno od vladajućih učenja, a među političkim i pravnimpiscima ostao je jedan od najznačajnijih.

13. TEORIJA NARODNE SUVERENOSTI (RUSO)

Začetke teorije narodne suverenosti, po kojoj nosilac suverenosti nije monarh, već narod, nalazimo još u 14. veku u delima Žan-Žak Rusoa.

Kao i najveći broj predstavnika klasične teorije suverenosti, Žan-Žak Ruso suverenost shvata kao najvišu vlast u organizovanom političkom telu.

On ovakvu vlast ne daje vladaru (monarhu), već političkom telu – društvu u celini (narodu). Narod kao celina je suveren, koji društvenim ugovorom dobija neograničenu vlast nad svim njegovim članovima.

Takođe, Ruso smatra da se opšta volja (volja naroda), izražava samo preko zakona, te je zakonodavna vlast jedina vrhovna suverena vlast.

Dok Boden smatra da je suverena i svaka druga vlast monarha sem zakonodavne, Ruso ističe da se suverena vlast poklapa u potpunosti sa zakonodavnom i ističe da nosilac suverenosti nijemonarh (ili parlament), već narod. Suveren je za Rusoa skup pojedinaca organizovanih u kolektiv koje se rukovodi opštom voljom.

Građani se javljaju u dva različita položaja: sa stanovišta pojedinca – građani se javljaju kao podanici i potčinjeni suverenoj vlasti sa stanovišta celini – svaki pojedinac se javlja kao suveren

Suverena vlast je neograničena i nepovrediva, ali ne može preći granice društvenog ugovora. Suverenost garantuje slobodu ljudi u društvu.

Ruso zato dobija mogućnost prenosa suverenosti sa naroda, na neki drugi subjekt, jer po njegovom mišljenju, vlast može da se prenese, ali ne i volja.

Kao što je neotuđiva, suverenost je i nedeljiva, jer ona je volja narodnog tela ili samo jednog dela njegovog. Nosioci suverenosti su svi građani, kao pojedinci, a ne kao nacija.Za vršenje suverene vlasti su potrebni i određeni predstavnici.

Definicija:

Suverenost države je relativna pravna i faktička neograničenost državne vlasti, koja na osnovu svoje vojne,političke i ekonomske moći može redovno i u dovoljnoj meri da ostvaruje svoje političke ciljeve uzpoštovanje međunarodnih ograničenja !!!

15. FUNKCIJE DRŽAVNOPRAVNOG PORETKA

Kada se razmatra uloga državnopravnog poretka, mora se imati u vidu da su država i pravo relativno samostalne, različite, ali i povezane pojave.

Država, kao politička organizacija, sa određenim stanovništvom i teritorijom, koja poseduje suverenu vlast,odnosno monopol fizičke prinude, ima posebne funkcije (cilj, zadatak, misiju) u globalnom društvu.

U određivanju funkcije državnopravnog poretka, država i pravo su povezani i imaju istovrsne funkcije.I država i pravo kao i sve društvene pojave imaju više funkcija koje se tokom razvoja menjaju.

Funkcija države se može odrediti pomoću cilja, zbog čijeg ostvarivanja ona i postoji i takva shvatanja se nazivaju teleolškim (ciljnim). Cilj može biti jedan (monostičko), ili ih može biti i više (pluralističko shvatanje).

1. Ako svrhu, tj. cilj određuju upravljači, onda je to vladajuća subjketivna funkcija, 2. a ako se cilj određuje kao objektivno dejstvo u društvu, tada ima objektivnu funkciju.

Izdvajaju se sledeće funkcije državnopravnog poretka (sa pluralističkog stanovišta):

1. Napadačko-odmbrambena funkcija, koja je oduvek postojala, ali je u 20. veku zamenjuju donekle civilizacijski oblici, ali komponentaosvajanja, kao politička kategorija i dalje postoji. Sve do 20. veka ratna osvajanja bila su jedna od bitnih faktora sticanja bogatstva nekih država. Ova funkcija postoji i danas, više je izražena odmbrambena funkcija, ali pored ove, postoje i druge„civilizovane funkcije“, a to su: ugnjetačko i izrabljivačko-represivna funkcija, upravljačka funkcija, zaštitna funkcija i pravno-regulatornafunkcija.2. Ugnjetačko i izrabljivačko-represivna funkcija, s obzirom na podelu (klase) i sukobe koji postoje unutar društva, državno-pravni poredak je uvek biougnjetački i izrabljivački, a represivnom funkcijom obezbeđivao (održavanje) jedinstva podeljenog (klasno)i konfliktong društva. Ova funkcija egzistira (ogleda se) u ekonomskom iskorišćavanju nerazvijenih država(u vidu nafte, tržišta...)3. Upraljačka funkcija, od najranijih vremena država se razvijala tako što je upravljala velikim i prinudnim radovima(Mesopotamija, Egipat), pa i danas država upravlja velikom nacionalizovanom privredom i pokreće običnejavne radove (npr. izgradnja autoputeva, elektrana) kako bi postigla veću zaposlenost i zadovoljila novecivilizacijske potrebe.4. Zaštitna funkcija, manifestuje se u očuvanju mira, sigurnosti, pravde, opšteg dobra, sreće pojedinca, kao i cele zajednice.Država obezbeđuje unutrašnji mir, sprečava kršenje i ugrožavanje života, slobode, imovine porodice.5. Pravno-regulatorna funkcija, koja se ostvaruje uz pomoć opštih pravnih normi, a na osnovu njih se donose pojedinačne norme, koje su sadržane u pojedinačnim pravnim aktima.Država utiče na pravo, kroz stvaranje i primenu pravnih normi.

Državno-pravni poredak (odnos države i prava) – u odnosu države i prava iskristalisalo se nekoliko grupa shvatanja:1. Prvo, država je nezavisna od prava, pravo joj služi kao oruđe koje ona sama stvara.2. Drugo, polazi od obrnute postavke, da pravo nastaje i postoji nezavisno od države, i da je država potčinjena pravu.3. Treće, koje usvajamo, ističe da su država i pravo zavisni jedno od drugog i da zato ne mogu postojati jedno bez drugog, zato su ravnopravni činioci.

16. PROMENE U DRŽAVNOPRAVNOM PORETKU

Pod uticajem odgovarajućih činilaca država i pravo, kao društvene pojave, se stalno razvijaju i menjaju, pa se tako razlikuju dve vrste promena:

1. Evolutivna – one su brojne, sitne i manje značajne, svakodnevne promene (npr. jedan zakon menja drugi, smena državnih organa itd.)2. Revolucionarne – one su dublje i zahvataju samu suštinu prava i države (npr: na mesto feudalne države i prava, stvara se kapitalistička država i pravo, odnosno kapitalizam zamenjuje feudalizam)

Najznačajnije evolutivne promene su:

1. Reforma: kao promena u državi i pravu, zahvata veću i značajnu oblast društvenog života (agrarna reforma, reforma viskog obrazovanja, penzisjkog sistema, pravne reforme...). Reforma je zakonita promena u državi, sprovodi se u skladu sa pozitivnim pravom, ne bi li se rešili postojeći društveni problemi u određenim oblastima i usmerio društveni razvoj uodređenom pravcu.

2. Državni udar: je iznenadno brzo, nezakonito i nasilno preuzimanje vlasti od strane ljudi koji su do tada i sami učestvovaliu upravljanju državom, zauzimali visoke državne funkcije (ministar odbrane, šef države, predsednik vlade i sl.). Dakle, to je nezakonito preuzimanje upravljanja državom, a javlja se kao posledica nestabilnosti jednog političkog režima. Državni udar se javlja kao nagla i nezakonita smena nosioca vlasti. Kod modernih država gde su političke institucije nestabilne, postoji i tihi državni udar.

3. Puč: je svojevrsan oblik nezakonitog i nasilnog preuzimanja vlasti, ali nju ne preuzimaju visoki državni funkcioneri, nego organizovane grupe ljudi ili pojedinaca, koji su nasporednim državnim funkcijama (vojska, policija ili se nalaze van državne organizacije – moćni pojedinci).

17. DRŽAVNA ORGANIZACIJA

Svaka organizacija, pa i država, sastoji se od sredstava i skupa ljudi koji su na određeni način povezani obavljanjem poslova koji su regulisani pravilima i zajedničkim ciljevima. Država nije jedina organizacija u društvu, ali jeste suverena i najmoćnija datom globalnom društvu, jer poseduje monopol organizovane sile. Ona se razlikuje od drugih organizacija po tome što je vrhovna vlast za sve subjekte i nezavisna je.

Država se izdvaja od društva jer predstavlja jednu političku organizaciju koju čini samo grupa ljudi koja sprovodi vlast i koja se razlikuje od društva jer ima monopol organizovane sile u svojim rukama!!!

Posmatrajući državu kao organizovan sistem, kao i svaka organizacija, država ima svoje ciljeve, koji su se tokom vremena menjali. Da bi ostvarila te ciljeve, država poseduje sredstva, među njima monopol organizovane sile, a to sredstvo i jeste glavna prepreka u izgradnji moderne pravne države.

Postavlja se pitanje kako taj monopol staviti pod kontrolu?S jedne strane, treba zaštiti građane od zloupotrebe i prekoračenja sile bez potrebe.S druge strane, treba štiti ljudski rad od svih katastrofalnih ratova.Rešenje se nalazi u ostvarenju bolje organizovanih odnosa i učvršćivanju pravnih normi.

Pozitivnopravne norme u smislu važećih pravnih normi, regulušu samu organizaciju države, odnosno određuju koji poslovi i koji organi će ih obavljati. Na taj način država postaje pravna organizacija.

U ranijim državama, državna vlast nije bila vezana pravom i to stanje nazivalo se princeps legibus soluts,odnosno ranije je važilo pravilo princepsova odluka je zakon – ono što vladar naredi ima snagu zakona.Savremenu pravnu državu, u kojoj se ipak ostvaruje vladavina prava, pravne norme obavezuju i državneorgane, ali i državu u celini.

Državni organi su posebni članovi države koji čine skup službenih lica, tj. državnih organa, Svi ljudi zajedno u jednoj državi čine stanovništvo, koje se nekada delilo na slobodne i neslobodne, robove i kmetove. Sa nastankom savremene države i pravnom jednakošću svih građana, sticanjem politčkih i drugih prava, oni postaju građani.Do tada su u odnosu na državu i vladajuće slojeve bili podanici.

Međutim, u nekim državama i dalje postoji nejednakost među ljudima, pa i faktička diskriminacija, uprkos priznatoj jednakosti.Ta nejednakost se zasniva na nejednakim mogućnostima bogatstva, rada i obrazovanja.

Kada se govori o državnopravnom poretku, u vezi sa tim spominjemo i legitimnost, kao idejni temelj državne vlasti.Legitimnost predstavlja uverenje jednog kruga ljudi da je prinuda opravdana, odnosno, dobra zato što se temelji na nekim vrednostima koje taj krug usvaja.Za legitimnost je dovoljno da jedan značajan broj ljudi ima uverenje o bilo kakvoj opravdanosti državnevlasti.

Zbog te opravdanosti javljaju se i različita shvatanja pravednosti, pa upravo zbog toga državna vlast za nekog može biti pravednam dok je za drugog nepravedna.

18. POJAM DRŽAVNOG ORGANA I VRSTE DRŽAVNIH VLASTI

Kao i svaku organizaciju, tako i državu možemo raščlaniti na sastavne delove, organizacione jedinice – organe, koji obavljaju poslove sa određenim ciljevima.Državni organi (parlament, vlada, sudovi, ministarstva...) predstavljaju relativno trajne i stabilne tvorevine.Oni se razlikuju od službenih lica (od kojih se inače sastoje), jer su ta lica samo privremeni vršioci delatnosti, koji tu delatnost obavljaju u ime i za račin države, npr: zakonodavni organi donose zakone.

Razlikuju se dva statusa državnih organa (status privatnog i status službenog lica).a) Kada deluju kao privatna lica – tada rade u vlastito ime i u sopstvenom privatnom interesub) Kada vrše poslove kao službena lica – tada deluju u ime i za račun države. Ukoliko službeno lice zloupotrebi službeni položaj u privatne svrhe, to predstavlja zloupotrebu vlasti koja se kažnjava.

Najvažnije vrste državnih organa su:

1) Oružani i civilni organi: s obzirom na to da je državna organizacija ona koja ima monopol nad fizičkim nasilljem, u svakoj državipostoje ova dva organa. Oni se razlikuju u tome ko upravlja i ko odlučuje o upotrebi sredstava za nasilje. U oružane organe spadaju: vojska i policija, a u civilne: svi ostalni državni organi, civilni organi, npr: šef države, odlučuje o upotrebi oružane sile, bilo prema drugim državama (rat), bilo prema vlastitomstanovništvu (revolucija, protesti) zavisno od toga od koga preti opasnost, dok oružani orani izvršavajuodluke civilnih organa. Ukoliko vojska/policija dođu na vlast, tj. donose najvažnije odluke – takva država se naziva militaristička(policijska) država, a suprotna ovakvoj državi je pravna država.

2) Demokratski i nedemokratski organi: ova podela je izvršena prema učešću stanovništva (naroda) u nastanku i radu tih organa. Demokratske organe bira stanovništvo, a retko ih čine i sami građani (zbor, referendum), a pored togakontrolišu njihov rad i pozivaju na odgovornost (kada građani biraju organe, a oni njima odgovaraju).Nedemokratski organi: nastaju nasleđivanjem, postavljanjem (aristokratija), nametanjem, dakle voljagrađana u ovom slučaju ne dolazi do izražaja.

3) Inokosni i kolegijalni: dele se prema tome kako se odluka donosi. Ukoliko odluku donosi samo jedno lice, to je inokosni organ (ministarstva, inskepckije, sekretarijati), a kolegijalan je onaj državni organ gde odluke donosi više lica ravnopravno – kolegijum lica(skupština/parlamet, komisije).

4) Stručni i politički organi: dele se prema posedovanju stručne spreme službenih lica, odnosno drćavnih organa. Politički organi odrešuiju politiku kao opšti pravac državne delatnosti, dok stručni organi vrše razne stručneposlove. Službena lica, ukoliko ulaze u sastav političkih organa, uglavnom su pripadnici vladajućih slojeva i političkiorgani nadziru stručne organe.

Pored ovih podela, državne organe možemo podeliti i:1. Prema oblastima delatnosti (rada): organi unutrašnje bezvednosti, vojne, politčke organe.2. Prema oblicima najznačajnijih delatnosti: zakonodavne, uprvane, sudske organe.

19. NADLEŽNOST DRŽAVNIH ORGANA

Nadležnost državnih organa predstavlja skup poslova državnih organa koje oni obavljaju u ime i za račun države.

Ona predstavlja ukupnost trajnih prava i obaveza državnih organa!(npr: nadležnost parlamenta da donosi zakone, sud da sudi za prekršaj prava i sl.).

Merila za određenja nadležnosti su različita.

Nadležnost se najčešće određuje na dva načina, kao:1. Stvarna nadležost – prema vrsti poslova koje obavljaju državni organi.2. Teritorijalna ili mesna nadležnost – prema teritoriji na kojoj se ti poslovi obavljaju u okviru iste vrste

poslova. Npr: jedan sud se od inspekcijske službe razlikuje po vrsti posla koju obavlja, dok dve optštinske službemogu imati istu stvarnu nadležnost (vrsta poslova), a razl. mesnu.

Nadležnost državnih organa može se posmatrati i u odnosu na to da li je izvršena podela na organe koji vršeposlove na:

1. celoj teritoriji (federalni, centralni)2. ili na užoj teritoriji (necentralni, regionalni, lokalni).

Tako se razlikuju unitarne i složene države, a u novije vreme i regionalne država.Svi poslovi u državi moraju da se povežu, a povezivanje se postiže uspostavljnjem hijerarhijskih odnosameđu državnim organima.

20. HIJERARHIJA DRŽAVNIH ORGANA

Državni organi ne deluju svojevoljno, ne obavljaju svoje poslove slobodno, nego su hijerarhijski povezani iograničeni, njihovi se poslovi usklađuju i povezuju u jedinstven i efikasan sistem državnih poslova.

Takva usklađenost poslova se postiže načelom hijrarhije,koje se ogleda u odnosu nadređenosti i podređenosti kako - unutar državnih organa (između javnog tužioca i njegovog zamenika), - tako i između državnih organa (odnos između republičkog i opštinskog javnog tužioca).

Niži organi su podređeni višim, i tako se stvara hijerarhijska lestvica. Na vrhu hijerarhijske piramide stoji najviši suvereni organ, mesto na toj lestvici zavisi od stepena (nivoa)vlasti koju određeni organ poseduje. Državna službena lica – nadređen, mogu postavljati druge osobe – podređene na druga radna mesta. Mogu im narediti da nešto čine ili ne, kažnjavati zvog neizvršenja dužnosti i nadzirati njihov rad.

Podređenost (potčinjenost) može biti različitog inteziteta. Stroga potčinjenost ili načelo subordinacije – označava zavisnost nižih organa od strane viših u vršenjudržavne delatnosti, ne samo na temelju zakona, nego i sledeći naređenja viših organa.Princip koordinacije se sastoji u sporazumevanju i saradnji između državnih organa koji imaju isti stependržavne vlasti, prema tome nijedan od tih organa nije niti viši niti niži u odnosu drugi (npr: dva doma u skupštini). Zato se povezivanje (koordinacija) vrši sporazumom i dogovorom.

21. CENTRALIZACIJA I DECENTRALIZACIJA

Centralizacija je takav sistem organizacije države u kome su donošenje odluka i kontrola sprovođenja tihodluka u nadležnosti centralnih organa. Maksimalno ispoljen centralizam bi postojao kada u svim poslovima državne vlasti odlučuju samocentralni organi.

Centralizacija u ovom obimu je praktično nemoguća, u uslovima savremenih država i brojnosti poslova,Dakle, zbog toga u svim državama, pored centralnih, postoje i necentralni organi kao što su organi užihteritorijalnih jedinica: pokrajine, opštine, oblasti (okruzi, srezovi) i dr.

Uzroci pojave centralizma u organizaciji savremene države jesu zbog: 1. prirode poslova2. i hipertrofije (uvećanja) državnog aparata.

1. S jedne strane, priroda poslova može biti uzrok većeg stepene centralizacije pošto se u savremenom društvu povećeva broj različitih delatnosti koje pokrivaju državne institucije.2. S druge strane, javlja se stalna težnja moderne države da sve društvene tokove stavi pod svoju kontrolu i regulaciju.

Centralizam se definiše kao:svaka pojava jače vlasti i kontrole iz jednog rukovodećeg mesta (centar) nad nekom delatnošću. U okviru centralizovanog sistema centralni organi kontrolišu i zakonitost i celishodnost rada necentralnihorgana (ne uživaju samostalno).

Decentralizacija, jeste sistem odnosa između centralnih (koji vrše poslove na celoj teritoriji države) inecentralnih (koji vrše poslove na jednom delu teritorije države) organa u kojem necentralni organi uživajuizvestan stepen samostalnosti, tj. nezavisnosti.(npr: APV - R.Srbija je unitarno decentralizovana, jer APV ima necentralne organe koji sporovode politku.Necentralni organi odlučuju o poslovima koji su od znatne važnosti za mesno stanovništvo: građevinska delatnost, saobraćaj, konulane delatnosti, zdravstvene službe i slično.

U okviru decentralizovanog sistema, centralni organi vrše samo kontrolu zakonitosti rada necentralnihorgana. Dva nivoa kontrole rada necentralnih državnih organa:

1. Kontrola zakonitosti rada 2. Kontrola celishodnosti rada

Tipologija oblika država (tabela str. 60)

Oblik vladavine:a) Monarhije (apsolutne, ustavne i parlamentarne)b) Republike (parlamentarne, predsedničke i skupštinske)Oblik državnog uređenja: a) Unitarneb) Složene (personalne i realne unije, konfederacije i federacije)Oblik političkog režima:a) Demokratije (neposredna i posredna)b) Autokratije (klasične i moderne)Oblik državne vlasti:a) Sistem podele vlasti (predsednička i parlamentarna vlast)b) Sistem jedinstva vlasti (skuštinski sistem)

22. MONARHIJA (oblik vladavine)

Poreklo naziva „monarhija“ dolazi od grčke reči monos = sam i arhos =vladar, što znači da je monarhija vladavina jedne ličnosti.

Svaka država ima svog šefa države, koji predstavlja nju samu. Prema tome kakav je položaj šefa države postoje dva oblika vladavine - monarhije i republike.

Šef države u monarhiji (državni vladar nije bio vezan pravom) je pravno neodgovorna, suverena ličnost,dok je u republici i pravno i politički odgovoran, nalazi se na čelu države.

Na čelu monarhije, nalazi se monarh, koji je suverena ličnost, tj. ličnost iznad prava. Na njega se ne mogu primenjivati nikakve pravne sankcije, odnosno on je pravno neodgovoran, ali monarh koji bi kršio pravne norme, na kraju bi bio zbačen sa prestola (putem puča, revolucije, državnog udara).

Monarh, kao poglavar države: - ima upravna, sudska i zakonodavna ovlašćenja, - on predstavlja državu u inostranstvu, - vrhovni je komandant vojske - šef je države (nalazi se na čelu države) - i ima pravo veta.

Monarh, odnosno vladar (titula=kralj,car) bira se naslednim putem i zadržava položaj doživotno, a izuzeci su: ukoliko se započinje nova dinastija ili ako se bira nova monarhija zbog istorijskih okolnosti.

Primeri savremene monarhije: UKVB i Severne Irske, Švedska, Španija, Holandija, Saudijska Arabija, Japan (carevina).

Vrste monarhija:

1. U apsolutnoj monarhiji (tiranska vlast), monarh je istovremeno bio i suveren organ (neograničen u donošenju pravnih pravila) i suverena ličnost.

Zbog takvog položaja, ova vrsta monarhije je nazvana neograničenom ili apsolutnom (autoritarna, autokratska, tiranska).

2. Staleška monarhija, kao ograničena monarhija.

Nakon buržoaske revolucije monarhije su ili ukinute ili su stvorene ograničene: ustavne i parlamentarne!

3. Ustavne monarhije, gde monarh nema ustavotvornu vlast, tj. ustav donosi neko drugi uz njegovo učešće(ovlašćenje), što znači da je monarh dužan da postupi po osnovu Ustava, jer su u suprotnom njegovi aktinevažeći.4. Parlamentarne monarhije, monarhova vlast je još više ograničena, zakonodavna vlast pripada parlamentu. Monarh ima pravo da ne usvoji zakone, da primeni apsolutni veto (pravo da ne usvoji zakon, da stavi veto).U upravnoj delatnosti, on je i dalje šef države ali u njeogovo ime upravljaju ministri. Ministre postavlja monarh, dok ih dužnosti razrešava parlament, ukoliko ne uživaju njegovo poverenje.Da bi monarhov akt bio punovažan, mora da ima premapotpis ministra. Primer: za ovaj oblik vladavine je Engleska najstarija stavna monarhija; Magna Karta Libertatum = > Velika povelja sloboda (hteli da ograniče vlast monarha).

23. REPUBLIKA (oblik vladavine)

Naziv „republika“ potiče od latinske složenice res-publika, koja je višeznačna, a najčešće označava javnu, opštu stvar ili posao.

U republici je šef države pravno i politički odgovoran. Podvrgnut je pravu, kao i svi građani, on odgovara za politiku koju vodi, ali i odgovara pravno za učinjena krivična dela.

Na položaj predsednika republike (šefa države) se dolazi izbornim putem i to izborom od strane građana,parlamenta ili posebno izbornog tela, na određeno vreme (mandat), a on može trajati 5 godina (Srbija), 6 (Francuska, Austrija) ili 7 godina (Italija). Isto lice ne može dva ili više da bude birano na položaj predsednika država.Pravno, čak može izgledati da je njegova vlast manja s obzirom da predsednik ima pravo suspenzivnog vetau odnosu na vlast monarha.

Vrste republika:

(1) Prema broju lica iz kojih se sastoji šef države, kao organ republike se dele na: inokosne i kolegijalne (zborne), a u savremenim uslovima više je republika u kojima je predsednik inokosan, tj. jedna fizička osoba.

(2) Druga podela zasniva se na raličitim odnosima između zakonodavne, uprave i sudske vlasti, te se razlikuju: predsedničke i parlamentarne republike.

U parlamentarnoj republici, na osnovu rezultata izbora, formira se zakonodavni organ (parlament) kao centralni organ vlasti. Osim redovnih i osnovnih ovlašćenja, on uspostavlja Vladu kao glavno izvršno telo vlasti. Moguća ovlašćenja su mu da bira šefa države, odlučuje o ratu i miru i slično.(primer ovakve republike su Italija, Nemačka i Švajcarska)

U predsedničkoj republici,ovlašćenja predsednika su veža nego u parlamentarnoj republici, jer predsednik je najvažniji organ vlasti.Predsednika bira posredno ili neposredno narod. Vladu bira ili imenuje (ministre) predsednik republike, koji i rukovodi i nadzire njen rad. Predsednik republike može da utiče na zakonodavnu delatnost parlamenta, izricanjem sankcija, tj.suspenzivnim vetom – označava pravo predsednika da ne prihvati zakonski predlog. Taj predlog može da postane zakon (dobije validnost),ako se ponovo o njemu glasa u Kongresu (SAD – parlament) i ako dobije podršku 2/3 poslanika. Primer zemlje u kojoj je uspostavljena predsenićka republika je SAD.

Broj monarhija se sve više smanjuje, jer se u repubici vidi pravedniji i prirodniji oblik vladavine.Načelo decentralizacije na kojem počiva centralizovana unitarna država, podrazumeva garantovanje (Ustavom) izvornih nadležnosti (jer pored ovih izvornih nadležnosti,necentralni organi mogu da raspolažu i prenetim nadležnostima – delegiranim, koje je centralna vlastprenela na njih) necentralnih organa i njihovu samostalnost pri obavljanju ovih nadležnosti.Načelo dekoncentracije vlasti na kojem se zasnivaju centralizovane unitarne države, podrazumevaju da necentralni organi imaju prenete nadležnosti. Necentralni organi ne uživaju samostalnost, centralni organi kontrolišu i nadziru njihov rad.

24. UNITARNA DRŽAVA (državno uređenje)

Unitarna država predstavlja jedan oblik državnog uređenja, podela države prema obliku državnog uređenja izvršena je prema tome da li u državi postoji jedan ili višedržavnih organizacija, tj da li postoji jedan ili više aparata zakonodavne, upravne i pravosudne delatnosti.

Drugim rečima, razlika u oblicima državnog uređenja je u tome da li je jedna državajedinstvena na svojoj teritoriji ili se sastoji od više država u sebi.

Unitarne države karakteriše postojanje jedinstvenog (unikatnog) nosioca državne vlasti. Funkcije državne vlasti su u nadležnosti organa vlasti obrazovanih na centralnom nivou i samo organicentralne vlasti raspolažu pravom da vrše zakonodavnu, izvršnu, upravnu u sudsku vlast.

Takođe, oblik državnog uređenja može se odrediti prema načinu na koju su uređeni odnosi izmeđucentralnih i necentralnih organa vlasti u državi. Podela poslova između centralnih i necentralnih organa može počivati na načelu decentralizacije ili načeludekoncentracije vlasti ili na raličitiom obliku kombinacije ovih načela.

Razlikujemo dva tipa državnog uređenja:1. unitarna (jedinstvena)2. i složena.

1. Unitarna država, jedinstvena, prosta država ima samo jedna organizaciju vlasti na celokupnoj teritoriji. Ona ima samo jedan ustavno-zakonodavni organ, šefa države, vladu, sistem upravnih i pravosudnih organa.Drugim rečima, unitarne su one države koje imaju jedinstven državni aparat.

Odluke koje donose organi državne vlasti imaju dejstvo na celokupnoj teritoriji države i obavezuju svegrađane u državi. Primeri (savremenih) unitarnih država su: Švedska, Mađarska, Holandija, Francuska, Rumunija, Grčka, Poljska, Slovenija, Bugarska i dr.

U unitarnoj državi moguće je da postoji čitava mreža različitih teritorijalnih jedinica ustanovljenih: 1. Ustavom 2. Zakonom

Ustavom se utvrđuje da li će se pojedine teritorijalne jedinice unutar jedne države biti: opštine, srezovi ili okruzi, kako će biti organizovani i sa kakvim nadležnostima.Zakonom se utvrđuje teritorijalna podela zemlje, odnosno svake lokalne edinice za sebe, sa njenim nadležnostima, tj ovlašćenjima i obavezama njenih organa. Postojanje i funkcionisanje lokalne samouprave u postpunosti je stvar centralnih organa. Lokalne samouprave mogu odlikovati manjim ili većim stepenom samostalnosti. Ta ovlašćenja proističu iz propisa centralnih organa i ostvaruju se pod nadzorom tih oragana.

25. OBLICI SLOŽENE DRŽAVE (državno uređenje)

Složena država sastavljena je od više državnih organizacija, tj. od dva, tri ili više ustavno – zakonodavna, pravosudna i upravna aparata.

Složene države su zajednice država koje su povezane istom državnom organizacijom i koje istovremenozadržavaju u manjoj ili većoj meri svoje posebne organe. U složenim državama postoje dve kategorije organa:

Prva, jedni su zajednički svim članovima složene države(svoje funkcije vrše na celoj teritoriji i nad čitavim stanovništvom) Druga, drugi organi su posebni za svaku državu članicu (tako da u svakoj od njih postoji manje – više razvijen državni aparat).

U složenoj državi postoji jedna državna organizacija koja deluje na celokupnoj državnoj teritoriji i to jesavezna država, ili postoje najmanje dve državne organizacije koje deluju na delovima teritorija saveznedržave – države članice!!!Primeri složenih država su: nekadašnja SFRJ, SAD, bivša Čehoslovačka, Savezna Republika Nemačka.

Podela nadležnosti između savezne države i njenih članica utvrđena je saveznim ustavom, tako da neki državni poslovi pripadaju isključivo saveznoj državi, drugi isključivo državama članicama, a treći se dele između savezne države i članica.

Savezne države su „moćnije“ od država članica, njoj uglavnom pripadaju vojni, carinski, finansijski,spoljni, pravosudni poslovi, dok države članice dobijaju nadležnosti u područjima ekonomije, ekologije,saobraćaja, zdravstva, kulture, obrazovanja i slično.

Postoji više oblika složenih država i to su:

1.) Unija je međunarodno povezivanje dve ili više država.Personalna unija – zajednica dve ili više država koje imaju zajedničkog monarha. Zajednički vladar se ustoličava tako što svaka država članica, potpuno nezavisno od druge, držeći sesvog ustavnog poretka, dovodi na presto istog vladara kao i druge članice personalne unije. Države koje čine personalnu uniju ostaju suverene, samo što imaju zajedničkog vladara (Holandija, Engleska).Realna ili stvarna unija – zajednica dve ili više država koje nastaju na bazi međunarodnog sporazuma,a koja i pored zajedničkog vladara ima i neke druge zajdničke poslove, zavisno od sporazuma između država članica. Realna unija je bila Austro-Ugarska od 1867. godine, a postojala je i unija između Švedske i Norveške od 1814 do 1905.Carinska unija gde se ukidaju sve carinske barijere među zemljama carinske unije.

2.) Konfederacija je složena država koja se definiše kao savez suverenih država, slične su realnoj uniji.Kod konfederacija države članice zadržavaju svoju suverenost i ovaj savez postoji dok za njega postoji iinteres.

U konfederaciji se obrazuju zajednički organi, vrste zajedničkih organa, njihov sastav, nadležnost i načinrada utvrđuje se sporazumom država članica konfederacije. Primenjuje se princip pariteta, a to znači da svaku državu članicu u tom zajedničkog organu konfederacije,reprezentuje jednak broj predstavnika (nezavisno od njene veličine, broja, stanovnika ili ekonomske snage).

Da bi odluka konfederacije bila doneta potrebno je ispuniti dva uslova:1. Sporazum (ugovor) skloljpen uz saglasnost/pristanak svih država članica konfederacije (tj. potreban je konsenzus = jednoglasnost).2. Jednom doneta odluka konfederacija nije automatski obavezujuća, već postaje obavezujuća samo ukokliko je država članica naknadno prihvati, tj. ratifikuje.

Primeri konfederacije su: nekadašnji Nemački savez (1814-1866), Severno Američki savez (1778-1905),dok danas nema konfederacija, one pripadaju ustavnoj istoriji. Danas nastaju novi oblici udruživanja koji su slični konfederacija, poput EU (članice 22 države)

3.) Federacija – složena država koja se definiše kao „savezna država“. Prve federacije su nastale još u antičkoj Grčkoj (Ahajski savez), a prva moderna federacija jesu SAD.Razlozi koji utiču na nastanak federacije mogu biti različiti: ekonomski, geografski, istorijski, etnički, politički i drugi. Primer federacija: Savezna Republika Nemačka, SAD, Indija, Kanada, Brazil...

Kod federacija se javljaju dva ustava = federalni i ustav federalnih jedinica. Federalne jedinice nisu suverene, ali imaju autonomiju koju im određuje i jemči federalni ustav.

Federalna država se zasniva na dva načela:(prvo) načelo autonomije – federalne jedinice u federalnoj državi imaju svoju federalnu uređenunadležnost i poseban zakonodavni, upravni i sudski sistem organa.(drugo) načelo patricipacije – to znači da federalne jedinice učestvuju u nadležnosti federacije, tako štoulaze u sastav federalnih organa.

Federacije se međusobno razlikuju prema određenim kriterijumima:

1.) Po načinu nastanka: razlikuju se federacije nastale: - metodom agregacije, (odozdo = kada se dva ili više do tada samostalnih država ujedinjuju u federacuju, npr: SAD i Švajcarska)- metodom devolucije, (odozgo = kada se do tada unitarna država, promenom svog Ustava, preobražava u federacuju, razlozi za to mogu biti: ekonomski, tradicionalni, geografski i slično)

2.) Prema nacionalnom sastavu mogu biti: jednonacionalne i višenacionalneS obzirom na strukturu, federacije se dele na one sa stalnom i one sa promenljivom strukturom.

Karakteristike federacije:

1. Federacija ima federalni ustav, za razliku od unije i konfederacije koje imaju međunarodni sporazum.2. Federalne jedinice takođe imaju svoj ustav, koji mora biti u skladu sa fedralnim ustavom (koji ima supremaciju = nadmoć na ustavima federalnih jedinica).3. Federalne jedinice imaju pravo da sudeluju u reviziji federalnog ustava, između federacija i federalnih jedinica izvršena je raspodela poslova/nadležnosti.4. Parlament kod federacije ima dva doma: dom građana i dom federalnih jedinica.5. Odluke u domu federalnih jedinca se donose po većinskom principu (za razliku od konfederacija, gde je neophodan konsenzus).6. Odluke federalnih oragana su obavezujuće sa federalne jedinice (one ne podležu naknadnom priznanju, tj. rafitifkaciji kao kod konfederacije).

26. AUTOKRATIJA I OBLICI AUTOKRATIJE (oblik političkog režima)

Kriterijum podele političkog režima vrši se na osnovu stepena odvojenosti državnog aparata odstanovništva, tj. prema načinu na koji državni aparat vrši svoju funkciju u odnosu na stanovništvo. Deli se na demokratiju i autokratiju.

Autokratija (grč. auto=sam i kratein=vladati), je oblik političkog režima ili država u kojoj državnipoglavar (vladar, monarh dinastije) ne izvodi svoju vlast iz volje naroda.

Dakle, autokrata poseduje vlast i upravlja državom na osnovu:harizmatskog legitimiteta = ličnog ugleda i tradicionalnog legitimetata = religijskih i tradicionalnih shvatanja oslanjajući se na jaku oružanu silu

kojom upravlja lično ili uz pomož najbližih srodnika.

Stanovništvo u ovakvoj državi lišeno je prava da utiče na političku vlast, jer stanovnici su podanici, a ne građani kao u savremenim državama.

Klasični oblici autokratije u antičko doba bile su: 1.Despotije2.Diktature u Starom Rimu 3.Oligarhije 4. Plutokratije

U autokratske političke režime spadaju:- teokratske i despotske monarhije: Mesopotamije, Egipta, Persije, Kine, Indije, - a brojne su i države apsolutističke monarhije u Evropi u periodu od 16. do 19. veka:

Francuska u vreme Luja 14, carevine Austrija i Turska, Japansko carstvo, Engleska pod Henrijem VIII i Elizabetom I.

Oligarhija (grčki oligos = nekolicina) je država u kojoj uz državnog poglavara u vlasti učestvuje manji deodruštva, koji je veoma često ekonomski vladajući stalež (najbogatiji – manjina), dok je znatno veći deostanovništva (većina) isključen iz političkog odlučivanja. Ovaj režim vladao je u „ograničenim monarhijama“ srednjeg veka, jer se ta vlast ostvarivala u interesu onihstaleža koji su bili predstavljeni u staleškim skupštinama. Predstavnici plemićkog staleža su uživali brojne privilegije, a građanstvo i seljštvo su bili isključeni.

U oligarhijama, način odlučivanja vlasti zavisi od malog broja ljudi u državi, od jednog društvenog sloja (ekonomski najjačeg, vladajućeg).

a) Ako je u pitanju plemićki stalež – tada je reč o aristokratiji (ili aristokratskoj državi).b) Ako su to najbogatiji ljudi u državi – bez obzira na klasnu pripadnost, to je plutokratija.

Plutokratija čini bogat društveni sloj (manjina), bogato stanovništvo. To je dovodilo do toga da su neke državne funkcije postale nasledne u bogatim porodicama. Plutokratske republike:u Italiji bile su: Firenca i Sijena, u Nemačkoj: Hamburg i Libek, u Holandiji: Groningen

MODERNI OBLICI AUTOKRATIJE

Moderni oblici autokratije su:1. diktatura 2. cezaristička diktatura 3. totalitarna diktatura (totalitarizam)

1. Diktatura – predstavlja vladavinu jednog lica (diktatora) koje monopolizuje svu vlast u državi bezikakvih spoljašnjih ili unutrašnjih ograničenja. U savremenim političkim okolnostima, označava „moderno političko stanje u kojem nema podele vlasti“, u kojem postoji oktroisana (nametnuta) vlast od strane jednog pojedinca i u kojoj diktator nema naslednoporeklo. Po tome se diktatura se razlikuje od tiranije, koja je istorijski starija i klasičan oblik autorkatije.

2. Cezaristička diktatura – označava neograničena ovlašćenja koja su skoncentrisana u rukama jedneosobe, koja je navlast došla nelegitimno (npr. državni udar), suspendovala ranija ustavna i politička prava imanipuliše kolektivnim osećanjima podanika – držeći u strahu, sumnjajući u „sve i svakog“, stvarajući nasvakom koraku neprijatelje režima. Diktatura sa ekstremnim oblicima ispoljavanja lične vlasti koja koristi sva sredstva da zadrži vlast po svakucenu, približava se pojmu tzv. Cezarističke diktature.

3. Totalitarna diktatura – pojam totalitarne diktature označava onaj politički režim u kojem se ovlašćenjediktatora proširuju sa političkog i pravnog na privredno područje i na sve potpuniju kontrolu privatnogživota podanika uključujući tu i nametanje obaveznog režimskog pogleda na svet.

Totalitarni politički režimi pripadaju stablu autokratskih političkih režima.Uočavamo šest bitnih karakteristika totalitarizma:

1. U totalitarizmu je detaljno razrađena ideologija koja obuhvata sve aspekte čovekove egzistencije ipodanici tu ideologiju moraju prihvatiti, bilo aktivno ili pasivno.

2. U političkom smislu postoji jedna masovna partija ili politička stranka koju po pravilu vodi jedančovek – vođa (firer, kaudiljo, duče).

3. Na delu je neprestani teror koji sprovodi tajna politička policija koju podržava i nadgleda partija.4. Na delu je tehnološki uslovljen, potpuni monopol kontrole svih sredstava komunikacije – od štampe

i filma do elektronskih medija.5. Postoji apsolutni monopol vođe i partije nad svim oblicima efektivne oružane sile.6. Upravljanje je centralizovano i centralizovana je kontrola celokupne ekonomije uz pomoć

birokratske koordinacije ranije nezavisnih delova društva.

F. Nojman totalitarnu diktaturu vidi kao najrepresivniji politički poredak koji određuje pet bitnih faktora:1. napravljen je korak unazad – iz pravne u policijsku državu2. vlast je monopolizovana i koncentrisana u vrhu vlasti3. postoji partijski monizam, partija ima apsolutnu kontrolu nad državom i društvom4. umesto pluralizma, transparentnog i otvorenog društva postoji socijalna hermetičnost i totalna

kontrola društva5. društvo je totalno prožeto političkom vlašću

Kontrola društva postiže se sledećom metodologijom: - principom vođe, na taj način vrh osigurava svoje vođstvo na jednoj strani, dok su na drugoj institucije podređene i odgovorn jedino i lično vođi - pojedinac se minimalizuje, potire se ličnost i poništava građabski subjektivitet - kultura se pretvara u propagandu, a kulturna vrednost u političku robu - oslanjanje na teror i upotreba neproračunatog nasilja služe kao kontinuirana pretnja podanicima

Totalitarnu državu predstavljala su, na primer:Hitlerova fašistička Nemačka, staljinistička diktatura u SSSR, i Frankova Španija.

27. DEMOKRATIJA I TIPOVI DEMOKRATIJE (oblik političkog režima)

Demokratija (grč. demos = narod i kratein = vladati), predstavlja oblik političkog režima koji se često javlja,i u kom je izraženo nastojanje da se minimalizujeodvojenost državnog aparata i organa vlasti od naroda i građana.

Vrednost demokratije počiva, pre svega na ideji slobode i jednakosti, ali i na govoru, na svojini i pravdi.

Starogrčko shvatanje demokratije kao vladavine naroda, najdoslednije je izraženo u Atinskoj demokratijiiz vremena Klistenovih reformi (507. godine p.n.e), smatralo se da je njegova demokratija „neposredna vladavina svih građana kao domova“ .Platon i Aristotel razmatraju kao jednu od formi (oblika) vladavine, ali je ne zastupaju kao dobro rešenje.

Demokrtaski model zastupao je i Žan Žak Ruso, koji pristalica „neposredne demokratije“, gde je narod nosilac suverenosti (dakle, sva vlast potiče od naroda i narod sam tu vlast sprovodi).

Savremena demokratija jeste reprezentativna „posredna demokratija“. Ona uvodi parlament kao predstavničko telo koje između izbora deluje umesto naroda, kao nosilac suverenosti. Prvi modeli savremene demokratije se razvijaju u 18. veku.

Savremeni britanski teoretičar Dejvid Held, sve oblike demokratije deli u dva osnovna tipa:1. Klasične (atinska, pretpostavka razvojne i neposredne demokratije)2. Savremene (legalna i participativne)

Modele demokratije Held analizira kroz tri načela (trijadu):1. Načelo opravdanosti2. Ključne karakteristike 3. Opšti uslovi

Klasični oblici demokratije:

(1) Antička demokratija,Zasniva se na načelu opravdanosti, gde građani treba da uživaju političku jednakost kako bi bili slobodnida vladaju i da se njima vlada. Ključne karakteristike ove demokratije su: - direktno učestvovanje građana u zakonodavstvu i sudstvu; - skupština građana (parlament) ima suverenu vlast; - suverena vlast obuhvata sve zajedničke poslove grada; - nepostojanje povlastica kojima bi se obični građani razlikovali od javnih službenika; - niko ne može istu službu dva puta da obavlja; - kratki mandat. Opšti uslovi antičke demokratije: - mali grad – država; - robovska privreda stvara slobodne vreme za građane; - rad žena oslobađa muškarce za javne poslove; - građanstvo je ograničeno na mali broj osoba.

(2) Protektivni model demokratije,Razvija načelo opravdanosti – da građani zahtevaju zaštitu od vlasti i od drugih građana, kojom će se osiguratida oni koji vladaju slede politiku adekvatnu interesima građana u celini. Ključne karakteristike su: - suverenost počiva na narodu, ali je poveren predstavnicima koji legitimno mogu obavljati državne fukncije; - redovni izbori (tajno glasanje); - takmičenje između stranaka; - podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku; - građani imaju pravno na privatnost, pravo da se zaštite od nasilja. Opšti uslovi su: - razvoj politički autonomnog civilnog društva; - privatno vlasništvo sredstava za proizvodnju;- tržišna privreda; - patrijarhalna porodica.

(3) Radikalni model razvojne demokratije, Načelo opravdanosti – građani moraju uživati političku i ekonomsku jednakost kako niko ne bi vladao drugim,te svi moraju uživati jednaku slobodu i sigurnost u procesu razvitka. Ključne karakteristike: - odvojenost zakonodavne i izvršne funkcije; - zakone konstituiše neposredno učestvovanje građana na javnim skupovima: - egzekutiva se postalja ili neposrednim izborima ili kockom (žrebom).Drugi uslovi: - mala neindustrijska zajednica; - zavisnost građanstva od imovine; - žene obavljaju kućne poslove da bi muškarci bili slobodni za politiku

(4) Nemosredna demokratija, ili „kraj politike“, Načelo opravdanosti: - slobodni razvitak svakoga;- sloboda zahteva ukidanje eksploatacije i potpunu političku i ekonomsku jednakost.Ključne karaktersitike: - javnim poslovima upravljaju komune; - prisutno je i samoupravljanje; - ljudi na funkcijama podložni su čestim reizborima; - kolektivno vođenje javnih poslova. Opšti uslovi: - jedinstvo radničke klase i kraj svih klasnih privilegija; - nedostatak društvene podele rada.

Savremeni oblici demokratije:

1) Legalna demoratija je savremeni oblik demokratije. Načelo opravadnosti jeste većinsko načelo kao delotvoran i poželjan način zaštite pojedinaca od samovoljevlasti, očuvanje slobode. Vladavina većine ograničena je vladavinom zakona kako bi politički život funkcionisaopravedno. Ključne karakteristike: - ustavna država sa jasnom podelom vlasti; - vladavina zakona; - minimalna državna intervencija u privatan život pojedinca; - društvo slobodnog tržišta dobija najveši prostor. Opšti uslovi: - delotvorno političko vođstvo liberalnih načela; - smanjenje i ukidanje opasnosti od kolektivizma

2) Particitativna demokratija, Po mišljenju D. Helda, opravdava jednako pravo na samorazvitak, koje ostvariti samo u participativnomdruštvu (društvu koje podstiče osećaj političke efikasnosti, jača interes zajednice za probleme). Ključne karakteristike su: - neposoredno učestvovanje građana u upravljanju ustanovama od značaja za društvo; - reorganizacija stranačkog sistema, tako da visoki funkcioneri budu neposredno odgovorni članovi; - održavanje otvorenog institucionalnog sistema. Opšti uslovi su: - preraspodela materijalnih bogatstava; - ekstremno smanjivanje neodgvorne birokratske moći u javnim i privatnim životima; - otvoren informativni sistem, kako bi se omogućilo donošenje odluka većine; - povećana zakonodavna briga u oblasti socijaljnog staranja (briga o deci, invalidima...).

Na osnovu svih ovih analiza,savremenu demokratsku državu karakteriše:1. Politički pluralizam – slobodno delovanje svih političkih subjekata po demokratskim pravima.2. Slobodna i nezavisna sredstva informisanja – slobodno izražavanje vlastitog mišljenja.3. Izbornost najviših organa vlasti.4. Zakonitost i javnost rada.5. Strogo poštovanjse ustavom i zakonima utvrđene procedure rada parlamenta, vlade, uprave i sudova.6. Politička i pravna odgovornost svih nosioca državnih funkcija.7. Jednakost pred zakonom.8. Sloboda rada.9. Sloboda izbornog prava (opštim, jednakim, neposrednim i tajnim izborom).

U pravnoj i političkoj literaturi, uobličena je podela demokratskog uređenja na:

(1) Formalna demokratija,Skup mera i sredstava pomoću kojih se državna organizacija tako povezuje za narod da vrši njegovu volju.(2) Stvarna demokratija,Postoji samo kad postoji posebna volja naroda, tj. većine i kad on tu volju može da ostvari i putem formalnedemokratije.(3) Neposredna demokratija,Postoji kada u nekom konkretnom društvu svi punolitni građani sprovode vlast.(4) Posredna demokratija,Kao politički režim vlada u onim država u kojima punoletnom delu stanovništva priroda pravo da bira svojepredstavnike u parlamentu.

28. PODELA VLASTI (oblik državne vlasti)

S obzirom na sadržaj i način raspodele nadležnosti među orgaima državne vlasti, razlikuju se horizontalna i vertikalna podela vlasti.

(1) Horizontalna podela/organizacija vlasti,je raspodelu funkcija državne vlasti između različitih organa vlasti, koji se obrazuju na istom nivou. To je podela na:

zakonodavnu izvršnu i sudsku vlast ( a prema nekim teoretičarima i upravnu vlast, u užem smislu)

Zakonodavna vlast je najvažnija funkcija države koja se ogleda u ostvarivanju prava, oblikovanju pravnihpravila i donošenju pravnih propisa; zakonodavnu vlast vrši zakonodavno telo (parlament/skupština), kao predstavništvo građana. Izvršna vlast je druga važna funkcija države koja se ogleda u izvršavanju propisa koje donosi zakonodavnotelo, organi izvršne vlasti su: Vlada i šef države, koji donose izvršne propise u cilju prmene zakona. Sudska vlast je poverena sudovima, kao samostalnim i nezavisnim organima državne vlasti, oni rešavajusporove u slučaju kršenja prava. Upravna vlast, koju imaju upravni organi, koji donose pojedinačne pravne akte i vrše materijalne radnje.U pogledu horizontalne organizacije vlasti, razlikuju se tri tipa podele vlasti: 1. predsednički, 2. parlamentarni (predesnički i parlamentarni počivaju na podeli vlasti) 3. i skupštinski sistem (počiva na kocneptu jedinstva vlasti)

!!! U političkoj i pravnoj teoriji postoji više različitih modela horizontalne podele vlasti:dvostruki - ostvaruje se kroz dve osnovne funkcije vlasti koja može biti: spoljašnja (međunarodni odnosi/poslovi) i unutrašnja (svi ostali poslovi sem spoljnih)trostruki - ostvaruje se kroz tri temeljne državne vlasti: zakonodavnu, izvršnu i sudskučetvorostruki model - (smo naveli gore), a to je podela na: zakonodavnu, izvršnu, upravnu (u užem smislu) i sudsku vlast

(2) Vertikalna podela/organizacija vlasti,je raspodela nadležnosti između centralnih i necentralnih organa vlasti. (drugi naziv je teritorijalna podela vlasti, jer je ustanovljena na teritorijalnom principu, što znači da se naodređenoj teritoriji ustanovljavaju organi vlasti koji na tom podrućju vrše svoju nadležnost)

Teorije o podeli vlasti

Ideja o podeli vlasti je starijeg datuma, još u antičkoj Grčkoj Platon je u delu „Zakoni“ izneo načelo mešovite vlade. Ona predstavlja sredstvo za postizanje ravnoteže preko zakonodavstva i da bi se mešovita vlada ustanovilapotrebna je ravnoteža sloboda i vlasti i harmonija među udima. S druge strane, Aristotel je ideju mešovite vlade video u ravnoteži tri osnovna elementa države:savetodavne, izvršne i sudske vlasti. Ova podela utiče kasnije na podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i upravnu.

Celovitu teoriju o podeli vlasti dao je francuski pravnik i filozof Monteskije u delu „O duhu zakona“. Po njegovom mišljenju:društvo nije jedinstvena, nepromenljiva celina, već dinamičan i konfliktan sistem u okviru kojeg postojegrupe rukovođene svojim posebnim potrebama.

29. PREDSEDNIČKI SISTEM (oblik državne vlasti: sistem podele vlasti)

Predsednički sistem je oblik državne vlasti zasnovan na načelu stroge podele vlasti, između zakonodavnog tela, šefa države i suda (npr. SAD). Stroga podela vlasti je izvršena kako bi se sprečilo da bilo koja od organa vlasti skoncentriše sve poslovevlasti u svoji rukama (tj. svu vlast).

Karakteristike predsedničkog sistema su:1. Jedinstvena izvršna i upravna vlast oličena u šefu države, tj. predsedniku republike, kojeg neposredno bira narod na predsedničkim izborima, opštim pravom glasa.2. Odsustvo instrumeta – kojima jedna vlast može uticati na egzistenciju (opstajanje) druge vlasti,

putem odlučivanja o razrešenju, putem kontrole rada, odlučivanjem o odgovornosti, npr. parlament nemože oboriti predsednika, a predsednik ne može raspustiti parlament.

3. Stroga podela poslova – zakonodavna vlast pripada parlamentu, izvršna vlast ševu države, a poslovi sudstva sudovima (dakle, nema vlade).Ovaj oblik organizacije vlasti nazvan je predsednički sistem,jer u ovom sistemu predsednik republike vrši funkciju šefa države i šefa vlade. Na osnovu toga, predsednik je nosilac svih vladinih funkcija, On sam uspostvlja vladu, imenuje ministre u vladi, koji za svoj rad ne ogovaraju parlamentu, već šefu države.

Parlament je nosilac zakonodavne vlasti i ima dva ovlašćenja:1. Ispoljava se u donošenju zakona i Ustava.2. Podizanju optužnica i pokretanju postupaka protiv neustavnog delovanja predsednika (odgovornost šefa države za povredu ustava).

U pogledu zakona i odluka koje donosi parlament, predsednik ima na raspolaganju dva veta: suspenzivni veto i džepni veto (poket).

Predsednik u predsedničkom sistemu (SAD) nema pravo zakonodavne inicijative.Ali, predsednikova poslanica (poruka o stanju nacije) koju on drži svake godine u predstavničkom domu(Kongresu) predstavlja istovremeno i predsednikov zakonodavni program.

U predsedničkom sistemu treća, veoma značajna vlast je sudska vlast, koju imaju sudovi prema načelu samostalnosti i nezavisnosti.Sudovi u predsedničkom sistemu imaju ovlašćenje da ispitaju ustavnost akata koje donosi parlament (pre svega zakone).

U predsedničkom sistemu odnos između tri funkcije državne vlasti,zasniva se na načelu kočnice i ravnoteže, uz pomoć koordinacije, one su povezane odnosima integracije,tj. na međuzavisnost nosilaca tih funkcija uz pomoć koordinacije.

Prezidencijalizam je sistem vlasti koji proizilazi iz predsedničkog sistema, ali koji ne poštuje podeluvlasti i ravnotežu vlasti i osnovne vrednosti na kojima se zasniva taj sistem.Pojavljuje se u dva oblika:1. Konzulski prezidencijalizam,

je autoritarna kopija predsedničkog sistema. Premoć (supremacija) šefa države kao izvršne vlasti omogućava neposredno uplitanje vojske ufunkcioisanje vlasti, a njegova ovlašćenja svode parmalent na puku emanaciju volje predsednika države(kako on naredi, tako će biti).

2. Parlamentarni prezidencijalizam ili semiprezidencijalizam, je mešavina predsedničkog i parlamentarnog sistema vlasti (dobar primer je Francuska).

30. PARLAMENTARNI SISTEM (oblik org. vlasti: sistem podele vlasti)

Parlamentarni sistem je sistem podele vlasti između zakonodavne i izvršne vlasti zasnovan na principima:1. Gipka podela vlasti koja uključuje i postojanje oblasti u kojima zajednički deluju različiti državni organi.2. Postojanje mehanizma uzajamnog uticaja i pritiska jedne vlasti na drugu.3. Podela vlasti postoji u ublaženoj formi što znači da postoji ne samo funkcionalna međuzavisnostzakonodavne i izvršne vlasti nego i ravnoteža dve vlasti koja se postiže izglasavanjem nepoverenja vladi iliraspuštanje parlamenta.

Parlamentarizam označava poseban oblik organizacije vlasti zasnovan na podeli vlasti ali nije ime dobio poparlamentu, već po osobenom sistemu kočnice i ravnoteže vlasti između parlamenta i vlade, i zbog toga se ovaj sistem naziva sistem parlamentarne vlade.

Parlamentarnu vladu odlikuje politička odgovornost vlade pred parlamentom.- parlament je taj koji bira vladu, - ona mora uživati poverenje parlamentarne većine (2/3),- bez njihove podrške vlada ne može obavljati svoja ovlašćenja, - za svoj rad ona odgovara parlamentu, - parlament raspolaže instrumentima kojima može kontrolisati njen rad,- i vlada raspolaže instrumentima kojima može da utiče na rad parlamenta.

Engleska je kolevka parlamentarizma.U njoj je parlamentarizam evolutivnim putem sazrevao, i razvio se u različite verijente u velikom brojudrugih političkih sistema i država.

Raznovrsnost parlamentarnih sistema proizilazi iz razlika: - u izbornim sistemima (većinski, proporcionalni, mešoviti izborni sistem) - broju političkih stranaka (bipatrizam ili višepatrizam) - obliku vladavine (monarhija i republika) - pozicija šefa države (neposredan izbor - narod ili izbor u parlamentu – domovi) - unutrašnjoj strukturi parlamenta (jednodomi, dvodomi, višedomi) - u načinu izbora vlade (kabinetska, parlamentarna, kancelarska vlada)

Parlamentarna zasedanja odvija se kontinuirano ili povremeno.Parlament raspolaže sledećim ovlašćenjima:1. Ustavotvornom nadležnošću, Parlament samostalno ili u podeljenoj nadležnosti sa građanima odlučuje o donošenju ili promeni Ustava.2. Zakonodavnom nadležnošću,Pravo parlamenta da donosi ustavne zakone (zakoni koji uređuju ustavnu materiju), - organske zakone (zakoni koji uređuju status i ovlašćenja pojedinih organa vlasti), - finansije (zakon o budžetu), - zakon o ratifikaciji međunarodnih ugovora (donosi parlament države, prihvata međunarodnu obavezu koju

nalaže izmenu važećih ili donošenje novih zakona, takvi međ. ugovori ratifikuju se u formi zakona);Ovlašćenja parlamenta za kontrolu vlade su:

1. Poslanička pitanja2. Interpelacija 3. Glasanje o poverenju vladi4. Budžetsko pravo parlamenta 5. Parlamentarne istrage

3. Ovlašćenja vezanim za izbore – odnose se na unutarparlamentarne izbore i izbore organa vlasti, poredopštih, parlament može doneti i pojedinačne pravne akte (odluke, zaključke) i političke akte (deklaracije).

Najpoznatiji oblici parlamentarizma:Dualistički parlamentarizam primenjivao se u doba Julske moarhije u Francuskoj. Karakteriše sedvostrukom odgovornošću Vlade – pred monarhom i pred parlametom. Vlada mora uživati poverenjeparlamenta i predsednika, koji je efektivna vlast. Monarh (predsednik) ima pravo raspuštanja parlamenta(suspenzivnim vetom) i pravo da smeni vladu – dualistički parlament pripada prošlosti.Monoistički parlamentarizam karakteriše slabljenje izvršne vlasti, ćija ovlašćenja ima vlada koja za svojrad odgovara parlamentu. Vlast potiče iz parlamenta, a šef države je potisnut i vlada svojim ličnim uticajem.Ovaj oblik vladavine postoji u Holandiji, Belgiji i Skandinaviji i državama koje su sačuvale monarhiju.Klasični i obični parlamentarizam funkcioniše u VB. U njemu dominira obično većinsko načelo.Racionalni parlamentarizam – kao glavni cilj ima stvaranje stabilne vlade. On počiva na zabludi da seinstitucionalnim sredstivma mogu prevazilati problemi koji nisu pravne, već političke prirode.

Instrumenti ustanovljeni kao ovlašćenja Vlade: 1. Pravo vlade da podnese ostavku (kad nema podršku 1/3 poslanika);2. Pravo da od parlamenta zatraži glasanje o poverenju; 3. Pravo vlade da zatraži glasanje o poverenju i 4. Pravo vlade da zatraži od šefa države raspuštanje parlamenta.

31. JEDINSTVO VLASTI I OBLICI JEDINSTVA VLASTI (skupštinski sistem)

Teoriju narodne suverenosti dao je Žan Žak Ruso u delu „Povelje o pravima čoveka i građanina“. Celokupni kompleks vlasti u društvu zasniva se na zakonodavnoj vlasti, ona je jedina suverena i u njoj su podređene sve druge vlasti, pre svega izvršna.

Osnovna funkcija zakonodavne vlasti je donošenje zakona na opštem skupu, na taj način narod izražavasvoju opštu volju. Zakonodavca čine svi građani jednog političkog tela, dakle narod u celini. Suverenost se ne može prenositi, niti dati, a da se time ne uništi.

Ruso se zalagao za neposredno učešće svih građana u sprovođenju zakonodavne vlasti. On je zbog toga imao nepovoljno mišljenje o skupštinama, jer u njime ne učestvuje ceo narod, nego samonjegovi predstavnici, zbog toga narodni poslanici ne mogu biti predstavnici naroda, jer čim narod postavipredstavnike, on više nije slobodan, ne postoji kao političko telo.

Pri postavljanju načela direktne demokratije u vršenju zakonodavne vlasti Ruso je imao na umu velikeuzore Helenskog, antičkog sveta. Polisi su na svojim skupštinama ostvarili neposredno učešće svih građanau vršenju državnih i društvenih poslova.Načelo neposredne demokratije u ostvarivanju zakonodavne vlasti kod Rusoa temelji se na:a) pretpostavci da se radi o maloj državnoj zajednicib) da nema potrebe za mnogo zakona

Ruso je u svoj koncept države uveo izvršnu (upravnu) vlast, kao neophodnu, ona ne sme da se otuđi od naroda i izvršnu vlast podvrgava zakonodavnoj kao suverenoj. Izvršna vlast zamišljena je kao posredno telo između podanika i suverena, koja izvršava zakone sa ciljemodržavanja građanske i političke slobode. Ruso se opredelio za konfederaciju, a ne federaciju.

Oblici jedinstva vlasti:

Da bi se uredili odnosi između različitih nosilaca vlasti, neophodno je da postoji jedinstvo vlasti, takođe izato da bi se obezbedila prevlast jednog organa (demokratskot) nad drugim dvema vrstama vlasti. U širem smislu, jedinstvo vlasti postoji kada sve državne funkcije vrši jedan državni organ. U užem smislu, kada svaku od državnih vlasti sprovodi poseban državni organ (bilo zakonodavni, izvršni).

Kod jedinstva vlasti jedan državni organ (bilo zakonadavni, izvršni) ima nadmoć u odnosu na drugedržavne organe, pošto su svi drugi organi funkcionalno i organizaciono podređeni.

Zakonodavni organ ima moć da utiče na rad i organizaciju nosilaca drugih dveju državnih funkcija. To se potiže organizacionim i funkcionalnim sredstivma. - Organizaciona sredstava se odnose na ovlašćenja izbora ili postavljanje ljudi koji će obavljati te druge

funkcije. - Funkcionalna sredstava vode se na nadzor onih koji poseduju druge dve vlasti.

Kad dominira zakonodavna vlast nad drugim oblicima vlasti, onda je reč o demokratskom jedinstvu vlasti.U istoriji političkih sistema, princip jedinstva vlsti u obliku skupštinskog ili konventskog sistema, postojao je u vreme:-Pariske komune 1871. godine,-sovjetskom ustavu iz Lenjinovog perioda, -istoriji SFRJ, a danas je zastupljen u Švajcarskoj.

Za razliku od predsedničkog i parlamentarnog sistema, koji u osnovi počivaju na sistemu podele vlasti,skupštinski sistem počiva na konceptu jedinstva vlasti.Osnovna odluka skupštinskog sistema je centralno mesto skupštine (predstavničkog tela) u sistemuorganizacije vlasti. Skupština ima zakonadvnu vlast. Centralno (dominatno mesto) skupštine u sistemu organizacije vlasti daje joj se njeno pravo da izvršnu isudsku vlas poveri izvršnim i sudskim organima vlasti, koje neposredno bira skupština.

Kao najznačajnije odluke skupštinskog sistema navode se sledeće:1. Kolgijalni oblik egzekutive2. Imenovanje egzekutive od strane skupštine3. Pravo skupštine da razreši egzekutivu4. Pravo skupštine da poništi odluke egzekutive

32. POJAM PRAVNE DRŽAVE

Sam izraz „pravna država“ potiče od nemačke reči Rechtsstaat = vladavina prava, koji je počeo redovno da se koristi u Nemačkoj pravnoj doktrini u prvoj polovini 19. veka, nešto kasnije ga i prihvata i francuska pravna teorija.

Teorijske rasprave razlikuju materijalni i formalni pojam pravne države (prava). - Materijalni pojam prava analizira sadržinu i cilj pravnog poretka. - Formalni pojam pravne države zadovoljava se jedino uslovom da politička odluka bude doneta na pravi

način (da zadovolji formu), bez obzira na sadržinu i cilj.

Pojam pravne države u sveoubhvatnom smislu predstavlja spoj pozitivnog i političkog poimanja pravnedržave, a iz toga sledi da je:Pravna država (ili vladavina prava) podrazumeva demokratski ustanovljenu, pravom ograničenu ikontrolisanu političku vlast u kojoj prava i slobode deluju kao ključni element demokratskoglegaliteta!!!

Pojam pravne države može se posmatrati sa ekonomskog, političkog i pravnog stanovišta:1. Za pravnu teoriju,pravna država se ogleda se u vladavini zakona, stabilnog pravnog sistema, garancija prava i slobode čoveka.2. Za političku teoriju,pravna država je organizacija vlasti, jedino optimalno rešenje, podele i ravnoteže podeljene vlasti.Zakonodavna vlast je nadređena nad upravom i sudstvom, kao i političkim pluralizmom.3. Za ekonomsku teoriju,pravna država je organizaciona forma slobodnog tržišta na kojem se susreću slobodna preduzeća, slobodnaradna snaga, slobodan kapital i preduzetništvo.Sinteza (skup) pravnog ekonomskog i političkog stanovišta čine osnovu za vladajuće savremeno poimanje pravne države!

- Prema Ulrihu Karpenu pravna država je država koja štiti prava pojedinca, ona postoji pod vladavinomzakona i u njoj svako može polagati pravo na sudsku zaštitu.

- Erhard Deninger smatra da pravna država nije nikakav poklon prirode, nego jedna krhka umetničkatvorevina. Njena osnovna ideja je da pravo ili zakoni treba da vladaju, a ne samovolja pojedinaca ilinekoliko ljudi.Ovaj ideal „vladavina zakona, a ne ljudi/čoveka“, kako je i definisana u ustavu Masačusetsa iz 1780.,provlači se od grčkog antičkog vremena kroz evropsku istoriju.

Pravni teoretičar Stevan Vračar misli da pravnu državu odlikuju tri bitne karakteristike:1) Pravna država mora biti samo moderna država.2) Mora biti insticionalizovana (organiz. državnih delatnosti: zakonodavstvo, uprava i sudstvo)3) Pravna država je demokratska država u najvećoj mogućoj meri (demokratija ne sme biti prividna

fiktivna, već sadržajna i realna).

Profesor Slobodan Perović je shvatanja da je pravna država:– (prirodno) pravo na pravnu državu– sadržinu prirodnih prava čini pravo na život– pravo na slobodu (u umnom) racionalnom smislu

Perović smatra da pravna država u svom pravnom i političkom smislu, mora da obezbedi vladavinu načela:- legaliteta (označava zakonitost, usaglašenost sa zakonom zasnovano na pravu) - legitimiteta (označava zasnovanost na pravdi i pravednosti građani prihvataju zakone i pokaravaju im se)i koja se sreće u granicama tolerancije!

33. PRAVNA DRŽAVA I VLADAVINA PRAVA

Pravna država i vladavina prava često se koriste kao sinonimi iako to nisu ni identični pojmovi.Naime, pravna država i vladavina prava imaju zajedničku socijalno-ekonomsko i teritorijalnu tačku na kojoj se temelje, a to je građansko društvo i liberalizam.Oba načela ističu:- neprikosnoveni autoritet prava- zajemčena ljudska prava predstavljaju meru čovekove slobode.Puteve i granice svog delovanja kao i slobodnu sferu svojih građana, pravna država-vladavina prava mora na način prava tačno odrediti i bezuslovno osigurati.

Ova dva pojma imaju različito isorijsko, kulturno, nacionalno i geopolitičko poreklo.1. Pravna država je kontinentalno evropskog i germanskog porekla.2. Vladavina prava je ostrvsko-evropskog i anglosaksonskog porekla.

Pojam pravne države, svoje realno uobličenje dobio je u pruskom političkom kompromisu izmeđumonarhističke upravne strukture i zakonski osiguranih interesa građanstva.Uspostavljen odnos dao je liberalni tip države, ali koji nije bio i demokratski oblik pravne države.

Nemačka pravna i politička misao 18. i 19. veka se dobr čuvala da ne potpadne pod uticaj francuskedoktrine, trudeći se da državnu suverenost zaštiti od narodne suverenosti.Zbog takvog stava došlo je do direktnog suprotstavljanja države pojedincu, to znači da ako je državasuverena, individuum (pojedinac) je samo podanik države i stoga je nedopustiv svaki njegov zahtev kojimbi tražio svoje vlastito pravo od države!

Gerber i Laband zastupali su gledište kojim se osporava subjektivno javno pravo i način na koji ga jeafirmisala francuska revolucija.Subjektivna javna prava ne bi mogla biti ništa drugo nego puki refleks, odsjaj objektivnog prava.Pravo glasa i izbora nije nikakvo pravo pojedinca nego njegova dužnost.G.Jelinek je smatrao da država sama sebe ograničava kada povlači granice između sebe i ličnosti i kadapriznaje da je individualna oblast principijelno izuzeta iz autoriteta države. Tako se suverenost državepokazuje kao suverenost nad slobodnim ljudima.

Pojam vladavine prava nastao je u Engleskoj i tu je imao specifičnu viševekovnu tradiciju.Ovaj termin teorijski je uobličio 1885. godine Britanac A.V. Dajsi.Srž vladavine prava nalazi se u pojmu konstitucionalizma,kao teorije i prakse ograničene vlasti, tj. vlasti ograničene pravom!!!

Jednakost pred zakonom je bitna pretpostavka vladavine prava, jer se time obezbeđuje pojedinac od samovolje bilo koje vrste, posebno od neograničene svemoći uprave koja je prinuđena da deluje u javnom ili opštem interesu.

U doba apsolutizma, time što se država mešala u lični život pojedinca stvorena je svemoćna izvršna vlastšto je omogućavalo i funkcionisanje policijske države.

Princip vladavine prava okrenut je protiv diskrecione vlasti administracije i apsolutističke vladavinemonarha, odnosno, vrha izvršne vlasti.Taj princip ima duboke korene u engleskoj revoluciji 17. veka koja proglašava potpunu pravnu jednakost ine dopušta nikakav poseban položaj javnih službenika u društvu i državi.

Teoretičar politike A.V. Dajsi., utvrdio je sadržinu načela vladavine prava na sledeći način:1. vladavina prava u užem smislu podrazumeva nepostojanje arbitrarnog odlučivanja organa vlasti2. vladavina prava podrazumeva načelo pravne jednakosti – koje znači da nijedan čovek nije iznad

zakona jer je svako, bez obzira na svoj položaj ili imovno stanje potčinjen istom zakonu i podleženadležnosti redovnih sudova

3. vladavina prava znači pravnu sigurnost – pravna sigurnost je isto što i poistovećivanje saindividualnom slobodom, koja se shvata kao sloboda koja znači da se niko ne upliće, pa čak ni upoolitičku vlast.

Fridrih Hajek spada u Darsijeve sledbenike.Njegova definicija vladavine prava obuhvata tri temeljna načela:

1. Načelo opštosti - znači da zakon ne može sadržati nikakve posebne reference za konkretna lica,mesta ili objekte.

2. Načelo pravne sigurnosti - sastoji se u predvidljivosti moguće sudske odluke u određenoj pravnojstvari.

3. Načelo pravne jednakosti - predstavlja pomirenje političke vladavine i slobode jer se pravnapravila primenjuju podjednako za sve, uključujući i one koji vladaju.

U opštem smislu, vladavina prava podrazumeva načelo ograničene vlade, drugim rečima, legitimna je samo ona politička vlastkoja je ograničena svrhom svog konstituisanja.U posebnom smislu, vladavina prava izjednačuje se sa osnovnim ličnim i političkim pravima i slobodamakoje nastaju kao političko-pravni izraz svetosti i nepovredivosti privatne svojine i slobodne konkurencije.

35. PRINCIP PRAVNE DRŽAVE

Pravna država sadrži nekoliko bitnih principa, koji određuju njena osnovna svojstva, pravni i demokratski karakter. Ti principu su:

1. Princpi pravde i pravičnosti – gde je pravda temelj pravne države.Nije dovoljno da u jednoj državi postoje samo zakoni kao takvi, nego da je u takvoj državi temeljvladavine zapravo pravda. Poštovanja principa pravednosti znači da se pravda nikome ne možetrajno ni privremeno uskratiti.

2. Princip poštovanja ljudskih prava i slobode – znači da je regulator ljudskih prava i sloboda,zapisan u ustavu države, ne sme imati deklarativan, nego stvaran značaj.Slobode i prava ustav mora da jemči – da ih garantuje određenim pravnim sredstivma. Usvanjaje ovog principa označava ograničavanje državne vlasti. Mora postojati vladavina zakona,gde svako može polagati pravo na sudsku zaštitu.

3. Princip podele i ravnoteže vlasti – u pravnoj državi vlast mora biti jasno razragničena i podeljenana zakonodavnu, upravnu i sudsku, da između njih mora delovati princip ravnoteže.Ona je dosledno izvedena u predsedničkom sistemu (SAD)

4. Princip poštovanja ustavnosti i zakonitosti – ispoljava se na dva načina, u pravnom i političkompogledu.U pravnom pogledu, podrazumeva stvaranje, postojanje i efikasno delovanje sredstava kojaobezbeđuju poštovanje prava. U političkom smislu podrazumeva da se političkom intervencijom ne mogu ustav i zakoni menjatipo svojoj slobodnoj volji i potrebi

5. Princip poštivosti prava – znači da sva prava garantovana Ustavom i zakonom važe jednako za sveu istim uslovima, odnosno sve osobe su jednake pred pravom i građanin može biti kažnjen samozbog kršenja zakona i ni zbog čega drugog

6. Princip pravne sigurnosti – podrazumeva da sudovi rade samo na osnovu Ustava i zakona,izbor sudija se vrši u parlamentu, rad sudija mora biti potpuno slobodan i nezavisan od bilo kakvihpolitičkih ili stranačkih uticaja (nezavisnost sudova).

7. Princip pravne efikasnosti – označava sa jedne strane da državni organi efikasno reagujune samo udonošenju, nego i prilikom primene pravnih normi, sa druge strane ljudi se adekvatno ponašaju(dobrovoljo – ili će kršiti zakon ili će ga poštovati) u skladu sa pozitivnim zakonima i pravnimpropisima.

Moderni koncept civilnog društva jeste jedan od principa na kojem se temelji teorijska i socijalna vrednost pravne države.

Civilno društvo počiva na principima:1. Autonomija - u odnosu na politiku i državu;2. Asocijativnost - nepolitičko udruženje i organizovanje3. Pluralistiko partijski, društveni, interesni4. Individualnost, solidarnost, privatnost, humanitarnost, univerzalnost i samoorganizovaost

Njega karakteriše: neposredna komunikacija, međuljudska i lokalna solidarnost, uzajamna podrška, spontanost, kolektivna akcija koja nije politička.

36. DRŽAVA BLAGOSTANJA (socijalna država)

Karakteristike i razvoj države blagostanja

Država blagostanja ili država opšte dobrobiti uspostavlja se u drugoj polovini 20. veka, nakon Drugog svetskog rata, u manjoj ili većoj meri karakteristična je za sva građanska društva.Država blagostanja ima tri karakteristična obeležja:

1. mešovitu privredu zasnovanu na kejnzijanskoj ekonomskoj politici2. pluralističku demokratiju3. veoma razvijen sistem socijalne sigurnosti.

Socijalna sigurnost građana obezbeđena je razvijenim sistemom socijalnih usluga i plaćanja, koja se građaanima obezbeđuju na osnovu socijalnih prava. Upravo ovaj novi korpus prava označen kao socijalno pravo u protekla dva veka se snažno razvija i sveviše prodire u tradicionalni sistem civilnog i javnog prava i menja ih u jednom modernom pravcu.

Sa pojmom države blagostanja ukršta se pojam socijalne ili socijalno-pravne države.Socijalna ili socijalno-pravna država komplementarna je zahtevima, potrebama i standardima razvijenogindustrijskog i modernog društva.

Socijalna ideja koja u sebi sadrži solidarnost samim tim u sadrži pretpostavlja i ideju prava.Na klasičnom konceptu pravne države (zasnovan na načelu podele vlasti), nastaje socijalno-pravna država koja se definiše ne kao instrument vlasti, već kao država koja se stara o: - dobrobiti svojih građana, - opštem društvenom i kulturnom napretku, - razvoju proizvodnje i usluga, - socijalnom blagostanju uopšte.

Jedno vreme se na državu blagostanja gledalo sa dosta rezervi i političkog nepoverenja.

Umereni kolektivisti (umerenim kolektivistima nazivaju se oni autori (DŽ.M. Kejnzi, V. Beveridž i drugi)koji, iako nerado, prihvataju kao nužne neke kolektivističke mere u kapitalističkom društvu. Razlikuju se od socijaldemokrata po tome što državnu intervenciju prihvataju samo kao nužno zlo, aoduševljeni su zagovornici privatnog vlasništva i preduzetništva. Protive se nacionalizaciji sredstava zaproizvodnju.)Socijaldemokrate ističu da je država blagostanja socijalni način kojim se prevazilazi kapitalistički poredak,odnosno da ona je put u socijalizam.Marksisti naglašavaju da j edržava blagostanja maskirana kapitlistička država koja integriše radničku klasuu sistem kapitalističke dominacije.

Za državu blagostanja se naročito zalagao V. Bevridž (umereni kolektivista), koji je smatrao da sekapitalizmu mogu uputiti četiri ključne zamerke:

1. kapitalizam ne poseduje ugrađene mehanizme samoregulacije2. kapitalizam je rasipan, neefikasan i pogrešno locira resurse3. kapitalizam sam po sebi neće ukloniti nepravdu i siromaštvo4. kapitalizam generiše uslove i okolnosti koje mogu biti pretnja socijalnoj stabilnosti

Pojam države blagostanja

Pojam države blagostanja prvi je upotrebio Viljem Templ, nadbiskup iz Kanterberija.On je u suštini državu blagostanja suprotstavio državi moći.Ipak, nastanak i razvoj države blagostanja vezan je za ideju i praksu socijaldemokratije.Socijaldemokratija obuhvata i neke druge pravce socijalističkog pokreta: fabijanski, etički i hrišćanski socijalisti.Ono što im je svima zajedničko pored izjašnjavanja za socijalizam, jeste potpuno opredeljenje zademokratske procese i pružanje podrške za širenje države blagostanja.

Postoje tri bitna principa u okviru koncepta države blatostanja:1. Jednakost i pravednost – se sastoji u jednakim uslovima institucija i načina života, to znači da državamora da obezbeđuje jednake socijalne i ekonomske uslove/mogućnosti života svima;2. Sloboda – se shvaata kao sloboda izbora i upravljnja sopstvenim životom;3. Solidarnost –označava sposobnost saradnje među ljudima, a ne takmičenje, kada sarađujemo može boljei više da se zaradi, a i svima je bolje.

Pravci delovanja države blagostanja

U periodu posle Drugog svetskog rata došlo je do naglog razvoja države blagostanja, naročito 50-ih i 60-ih godina.Sve skandinavske zemlje spadaju u države blagostanja, a njima se pridružuju Nemačka, Velika Britanija iFrancuska. Danas se za neke države, zemlje Evropske unije (Evropa 15ce) može reći da imaju predznak državeblagostanja. Ističu se švedski i finski model.

Glavni instrument kojim se država blagostanja služi da bi ispunila svoju ulogu je:– fiskalna politika, nju vodi isključivo država, putem nje, zavisno od okolnosti, može da usmeri

tokove novca ili da ih oduzme/ukine tamo gde smatra da je to najpotrebnije.– sledeći bitan instrument države blagostanja jeste sprovođenje politike u nezaposlenosti, pri čemu se

država često pomaže organizovanjem javnih radova.

Pravci delovanja države blagostanja (čemu teži i u kom smeru ide?):

1. privredna delatnostkoja se ostvaruje preko raznih formi regulisanja privatne ekonomije, naročito važna je politika pune zaposlenosti i sprečavanje ekonomske krize;

2. socijalna sigurnostu koju se ubraja zdravstvena zaštita građana,socijalno osiguranje (u slučaju zaposlenosti ili bolesti), pomoć majkama, porodični dodaci, starosnepenzije i raznim finansijskim davanjima brojim kategorijama stanovništva;

3. politika države u domenu redistribucija nacionalnog dohotka, se izražava tako kako u razvoju socijalnih potreba, tako i u primeni progresivnog oporezivanja

Dodatak sa predavanja:

Moderna država blagostanja počela je da se razvija krajem 19. veka iz programa socijalnog i zdravstvenogosiguranja. Prvi takvi programi uvedeni su u Nemačkoj, pod vođstvom kancelara Bizmarka u poslednjojdeceniji devetanastog veka. U narednim godinama i decenijama druge zemlje (od Danske i Švedske do Novog Zelanda) uvele su sličneprograma.

Socijalna država ili država blagostanja predstavlja specifični istorijski tip država, koja se razvijala između30tih i 60tig godina 20. veka , utemeljen na novom društvenom ugovoru, između države i građana, kojipredviša redistribuciju resursa u cilju zaštite od osnovnih socijalnih razlika. U ovom periodu, javili su se prvi sistemi za osiguranje u slučaju nezaposlenosti koji su se postepenorazvijali, najpre su sve veći delovi populacije uključivani u socijalne programe (npr. socijalnim osiguranjemprvo su bili porkriveni radnici, a zatim i poljoprivrednici, pa se zatim povećavao broj zemalja koje suprihvatile i primenjivale ove programe.

Procvat države blagostanja vezuje se za period posle Drugog svetskog rata, masovno siromaštvo, gubljenjeposlova i politička nestabilnost doprinelo je da se mnoge države odluče da uspostave probrame koji ćegarantovati prihode u slučaju četiri osnovna socijalna rizika:1. Starost;2. Bolest;3. Invalidetet 4. Nezaposlenost

Ovim programima su kasnije priključeni sistemi javnog obrazovanja,podrške porodici i starima, programiza mlade itd. Period od 50ih do 70ih je „zlatno doba“ moderne države balgostanja koje obeležava sve većajavna potrošnja na ove programe i sve veća uloga države kao poslodavca.

Bivše socijalističke zemlje (zemlje bivšeg socijalizma, iako nisu imale kapitalističku privredu idemokratsko političko uređenje, ove zemlje su takođe uvele i razvile sisteme društvene brige i solidarnosti,taj sistem su činile subvencionisane cene hrane, stanovanja i komunalija, garantovana puna zaposlenost,besplatno školstvo i zdravstvo.

37. POJAM PRAVO U ANTIČKOJ EPOHI

Antička misao o pravu javlja se kao poseban i nov oblik ljudske duhovnosti, bitno različite od dotadašnjeg sudbinskog odnosa čoveka prema svetu i skeptična prema mitskimpredstavama o moći bogova.

Filozofski duh uneo je načelo racionalnosti, što je svoje predstave zasnovao na slobodi, jednakosti, duhovnosti, poretku i harmoniji.

Jonski filozofi (kraj 7. i 6. v.p.n.e. Tales,Anaksimandar,Anaksimen), tragali su za fizičkim a ne mitskim rešenjima.Oni nastoje da verovanje u mit zamene čovekovom verom u snagu ljudskog razuma.U okviru miletske škole (6.vek p.n.e) po prvi put se pravi razlika izmedju pozitivnog i prirodnog prava,izmedju fizisa i nomosa.Kroz pojam prava izražen je začetak racionalnog učenja o pravdi i prirodnom pravu.Razlikovanje fizisa i nomosa dugo ostaje na snazi i izražava se tokom čitavog antičkog doba krozsuprotnost izmedju božijeg i čovekovog prava, a tokom novog veka to je suprotnost između poretka razuma i poretka prinude.

Prirodnopravni pojam karakterišu četiri zajedničke suštinske osobine : 1.dualizam prirodnog i pozitivnog prava2. prirodno pravo je nepromenljivo i opšte važeće, tj. ono važi sa sva vremena i sve ljude.3. ono se može spoznati putem razuma4. predstavlja merilo za pozitivno pravo, u tom smislu da se pozitivno pravo mora njemu prilagoditi.

Sofisti,učenje sofista obično se deli u dva perioda : 1. prvi, obuhvata delatnost starijih sofista u koji spadaju: Protagora, Gorgija, Hipija, Prodik i Antifont.2. drugi period obuhvata delovanje mlađih sofista a medju njima najznačajniji su: Kalikle, Trasimah i Kritija.

Oni zadrzavaju međusobno oštro suprotstavljanje nomosa i fizisa.Pravo je samo pozitivno uređenje do koga se dolazi dogovorom između ljudi.Tako se shvatanjem sofista može označiti kao začetak naučnog pozitivizma.

Hipija iz Elide (oko 400. g.p.n.e. ) govori o pozitivnom pravu kao sistemu spoljašnje prinude, jer zakon kao tiranin ljudski primorava nas na mnoge stvari mimo prirode.Hipija razlikuje jedno pravo koje je vezano za hipotezu prirodnog stanja. Bez obzira da li je to pravo priznato ili ne, i da li je prekšeno, ono važi, jer mu je osnova u ljudskoj prirodi,a ljudi su po prirodi jednaki.Hipijinu hipotezu prirodnog stanja kasnije je preuzeo Ž.-Ž.Ruso dovodeći je u vezu sa svojom teorijomdruštvenog ugovora koji je izvor (ustanove) države.

Ovoj ideji o jednakosti ljudi sofista Antifont (druga polovina 5. v.p.n.e ) dodaje ideju o slobodi ljudi.Za Antifonta, ljudi su po prirodi slobodni i jednaki. Kada bi sledili svoju prirodu oni bi činili sto je zanjihovu prirodu najkorisnije.Ali norme pozitivnog zakona, običaja i morala stoje u suprotnosti sa prirodom propisujući podelu na Helene i varvare , bogate i siromašne.Antifont je razliku između bogatih i siromašnih proglasio protivprirodno.

Sofisti su se podelili oko pitanja kakva je to pravda koju zahteva priroda uopšte a posebno ljudska priroda. 1. jedni su ( Hipija i Antifont) iz jednakog biološkog sastava ljudi izvodili načelo jednakosti,2. dok je za druge (Kalikla i Trasima) iz iste ljudske prirode proisticala društvena i opšta nejednakost.

Sokrat (469 -399 g.p.n.e. ) utemeljio je nativističko (urođeno) učenje o prirodnom pravu koje je kasnijedobilo sledbenike u Ciceronu, Augustinu i mnogim drugima

Filozofska misao Sokrata okrenuta je unutrašnjosti čoveka, čovekovoj vlastitoj subjektivnosti.Sokrata smatraju osnivačem filozofije morala, odnosno etike.Njegove ideje o pravednosti zakona i o odnosu prava i morala su potvrđene njegovim životom i načinom o koji je umro.Sokrat zakonito posmatra kao neku vrstu pravednog, a vrhovni princip, prema Sokratu, prek kojim otpadaju svi lični razlozi je pravna sigurnost.

Protivrečnost između prirode i zakona, Sokratov učenik Platon (427- 347 g.p.n.e.) rešavao je u skladu sa celokupnom svojom idealističkomfilozofijom, strogo odvajajući svet čulnih stvari i svet čistih ideja.Prirodno pravo je , po Platonu, jedna vrsta idealne stvarnosti čiji je osnov u razumu, božanski element u čoveku , dok je pozitivno pravo nesavršen odraz , senka prirodnog prava. Cilj prirodnog prava je da štiti pravdu a preko nje , kao osnovne vrline , ostvaruje se opšte dobro društva i pojedinca.Pravednost ne znači svima pojednako , nego znaci da se nejednakima uvek doda prema njihovoj prirodi.Odbacivši na taj način ideju o jednakosti ljudi kao potpuno pogrešno za shvatanje države i pojedinca.

Platonov učenik, Aristotel (384-322 g.p.n.e ) smatra sve stvarnim začetnikom učenja o pravdi. On je bio osnivač peripatetičke škole .Po njemu, pravda je potpuna vrlina koja u sebi obuhvata sve druge vrline a, ograničava se na naše ponašanje prema drugima.

Aristotel u Nikomahovoj etici kaže da izgleda da pravednost jedina od svih vrlina predstavlja i dobrodrugih (objektivno dobro), jer je neposredno upravljena na drugog , u skladu sa zakonom i jednakošću.

Postoje dve vrste pravednosti u okviru kojih se jednakost iskazuje na dva različita načina :1. jedna pravda je izjednačavajuca ili nivelirajuća pravda ,2. a druga pravda je distributivna ili položajna pravda

Distributivna pravda vodi računa o dostojanstvu članova zajednice i njihovim individualnim zaslugama zadržavu. Ona se upravlja prema geometrijskoj proporciji.Komutativna pravda se upravlja prema aritmetičkoj proporciji jer izjednačcava merila, uzima u obzirstečenu korist ili pretrpljenu štetu.

3. zakonska pravda, preko nje dolazi do izražaja i društvena obaveza pojedinca u odnosu na celuzajednicu.tako svojina obavezuje, a njeno uživanje i koriščenje treba da služi opštoj dobiti.

Aristotel je delio čitavo pravo na pozitivno i prirodno:1. Pozitivno pravo vodi poreklo iz volje zakonodavca.2. Prirodno pravo nalazi svoj izvor u pravičnosti, prirodi.

Prirodno je pravo ono koje svuda ima istu važnost, a ne zavisi od toga da li je usvojena ili ne.

Vezu između antičkog i srednjovekovnog hrišćanskog prava činili su stoičari. Od 4. do 2. v.p.n.e. filozofi stoičari zastupali su različita učenja (Zenon, Marko tulije Ciceron, Epiktet i Marko Aurelije ).

U stoičkoj ideji svetske države ( kosmopolisa ) ogledala se mogućnost unutrašnje prirodne zajednice ljudi isveopšte političke povezanosti sveta. Stoičari vrlo precizno koriste izraz physis kojim označavaju ono pravo koje pripada prirodi ithesis( stav,postvka ) koje ne pripada prirodi i koje važi za samo jednu ogranicenu oblast.

Ciceron odbacuje ropstvo kao nešto što se kosi sa prirodnim pravom jer su svi ljudi po prirodi slobodni. Kao i Sokrat stoičari su a pre svega Ciceron, zastupali mišljenje da je prirodni zakon nešto što je čovekuurođeno.Duh stoičara je našao svoj uticaj i u Corpus-y Iuris Civilis-y, - posteno živeti, drugom ne škoditi i svakome dati ono što mu pripada.

Stoičari su uticali na povezivanje grčke filozofije i filozofije Rima. Pod uticajem Cicerona nastaje Ius Gentium, koji nije predstavljao međunarodno pravo u današnjem smislureči , već prirodno pravo naroda , te je, kao takvo, važilo za svakog čoveka bez obzira na to da li se radilo ograđaninu , strancu, slobodnom čoveku ili robu.

38. SREDJOVEKOVNO SHVATANJE PRAVA

Hrišćanska filozofija i učenje o prirodnom pravu nezamislivi su bez antičkog nasleđa.Prvi i najveći sistematičar hrišćanskog učenja Aurelije Augustin je bio više blizak Platonovom učenju, dokje Toma Akvinski bio više naklonjen Aristotelu.

Augustin je od Platona preuzeo učenje o idejama ,ali je pri tome ideje preneo u božiji duh i lex aeterna.Pored lex aeterna-e on razlikuje i lex naturalis i lex temporalis .Večni zakon (lex aeterna ) je identičan sa božijim razumom ili sa božijom voljom i nepromenljiv je kao sam Bog.Taj pojam Augustin je preuzeo od stoičara.

Augustin je pojmu lex naturalis dao drugačije značenje: on je slika večnog božijeg zakona unutar čovekove svesti.

Treca vrsta prava je lex temporalis, na osnovu koga zakonodavac određuje šta će u nekom vremenskomperiodu biti dozvoljenjo, a sta zabranjeno.Ovaj pozitivan zakon je obavezujući jedino ako se oslanja na lex aeterna. Za Augustina nepravedni zakoni , nisu zakoni,isto kao što ni države u kojima ne vlada pravo nisu nista drugo do velike bande razbojnika.

Toma Akvinski pravi je hrišćanski aristotelovac i on obeležava vrhunac sholastičke filozofije. Osnova tog filozofskog sistema počiva na probnoj podeli zakona:

1. božanski zakon2. prirodni zakon3. ljudski zakon(pozitivno pravo )

Prirodni zakon Toma Akvinski izvodi iz božanskog zakona - lex aeterna, kao onostrane, objektivne i univerzalne vrednosti čiji je izvor božanski razum.Pomoću vrednosti izraženih u lex aeterna uređeno je ne samo ljudsko društvo nego celokupni univerzum.Čovek te vrednosti može saznati samo parcijalno.Nasuprot tome, prirodni zakon – lex naturalis može biti otkriven posredstvom čovekovog uma jerpredstavlja učešće u večnom božanskom zakonu.

Ljudski zakon – lex humana je tvorevina čoveka koji stvara pozitivno pravo koje predstavlja posebnuprimenu prirodnog prava.Tako ljudski zakon potiče iz prirodnog prava i ne sme mu protivurečiti, kao što se ne sme protivurečiiti ni božanskom zakonu.Toma Akvinski, smatra da nepravedan zakon koji odstupa od prirodnog nije zakon, nego izopačenost zakona- legis corrutio.

Kako da čovekov um pronađe put od prirodnog zakona ka ljudskom zakonu ?!!! Toma Akvinski daje odgovor, dolaska do željenog cilja :

1. prosto zaključivanje, (nikome ne škoditi tj. ne nanositi zlo, proizilazi najveći broj dela koji sankcioniše krivično pravo ).

2. drugi je izvlačenje zaključaka (zločin ne valja kažnjavati, konkretizuje se pozitivnim zakonom u pogledu vrste zaprećene kazne.)

Luter ( 1483-1546) , govori o prirodnom zakonu, zakonu prirode koji je upisan u srcima i smatra da zapovesti Mojsija hrišćanimogu da prihvate jedino ako se one podudaraju sa tim zakonom.

On nalazi da čovek poseduje sposobnost razlikovanja između dobra i zla, odnosno da svi ljudi u svojim srcima nose božije zapovesti ali da ih djavo ipak do te mere uvlači u tamu dane mogu ni da se vide ni da se spoznaju , tako da su mračni i potpuno izbledeli.

Pošto je po Luteru ljudska priroda usled grehova potpuno pokvarena, te čovek nije u stanju da sopstvenim snagama prepozna onu pravu, on nije mogao da preuzme učenje o trostepenom zakonu. Između božijeg carstva i carstva ljudi postoji jedino ljubav božija koja nastaje na osnovu njihovog milosrđa.Sloboda čoveka hrišćanina nije utemeljena u zakonu već jedino u evanđelju, ona je sloboda koja čoveka oslobađa svih grehova , zakona i zapovesti.

39. NOVOVEKOVNA I SAVREMENA SHVATANJA O POJMU PRAVA (izuzetno dugačko i naporno ispitno pitanje, obuhvata oko 20 stranica knjige, nisam mogla više od ovog da skratim, imajući u vidu da je pretežno filozofski orijentisano pitanje)

NOVOVEKOVNO STANOVIŠTE PO POJMU PRAVA

Prirodnim pravom novog veka u potpunosti vlada racionalistički pojam nauke.Pri tome ratio nije samo sredstvo za spoznavanje pravog prava nego je on i njegov izvor.Ne postoje ideje samo po sebi, već je čovek u potpunosti upućen na svoje vlastite snage spoznavanja.Pravna filozofija se izdvojila iz teologije a prirodno pravo se sekularizovalo.

Najveći broj pristalica prirodno-pravnog shvatanja 17. i 18. veka ističe da:zajednicu čine ljudi kao nosioci neotuđivih prirodnih prava.Ljudi žive u zajednici i oni su njeni stvaraoci, drugim rečima,zajednica nastaje tek kada svi slobodni pojedinci, koji su do tad živeli u prirodnim stanju, sklope sporazum o udruživanju.Pojedinac je nosilac neotuđivih prava koja stiče rođenjem i koja se stoga nazivaju prirodnim pravima.To ujedno znači da ova prava čoveku niko – pa ni država ne može osporiti, niti oduzeti.

U novom veku nastaju brojne pravno-teorijske i pravno-filozofske škole i pravci koje izučavaju pojam prava.

Predstavnici : Francisko Suarez, Nikolo Makijaveli, Tomas Mor.Dekart, Grocius, T.Hobs, DŽ. Lok, S. Pufendorf, B. Spinoza, K. Tomazijus, V. Lajbnic, K. Volf, Ž.-Ž-Ruso, I.Kant, G.V.F. Hegel.

Rene Dekart , Francuski filozof, otac novovekovne filozofije utemeljio je osnovne principe modernog postsholastičkog prava.Pravo, kao jedan vid demonstriranja ljudske mudrosti, svrstava se u istinske nauke ne samo razduživanja odsholastike , nego i potpunom zasnovanošću na novoj logici i metodi koja dolazi od prirodne svetlosti uma izdravog ljudskog razuma.

Hugo Grocijus , smatra se osnivačem i glavnim predstavnikom racionalističke prirodno pravne škole.Osnovna mu je ideja da suštinu prirodnih prava čini pravda a ona je uvek u skladu sa ljudskim razumom.Zato Grocijus pravdu ne vezuje za božiju volju več za ljudski razum.Grocijus ističe da je i prirodno pravo , kao normativni izraz pravde jednako nepromenljivo kao i ona sama ,pa ga stoga ne može promenuti čak ni bog.Grocijus je mislio da sklapanjem društvenog ugovora o osnivanju pojedinci prenose sva svoja prava navladara na kojim dalje nemaju nikakvo pravo kontrole.Smisao države je u zaštiti ljudskih prava.Prava koja treba zaštiti spada pravo na nepovredivost , pravo na život, pravo na privatnu svojinu i sl.

U svom najpoznatijem delu Levijatan Tomas Hops obrazlaže prirodno pravnu koncepciju koja se temeljina pet osnovnih kategorija: prirodno stanje, prirodno pravo, prirodni zakon, društveni ugovor i apsolutistička država.

Hobs ne izvodi prirodna prava čoveka ni iz prirodnog ni božanskog zakona, već iz urođenih nagona čoveka.Osnovno prirodno pravo čoveka je pravo na život (samoodržanje ).jednovremeno ostarenje prava svakoga na svašta mora da u svojoj ukupnosti dovede to takvog stanja ukojem besni rat sviju protiv svih, u kojem je čovek čoveku vuk.

Iz takvog stanja Hops vidi jedini izlaz u društvenom sporazumu između svih pojedinaca da njima, umesto njih samih upravlja svemoćna i moćna sila -država.Pošto sporazum sklapaju međusobno a ne sa vladarom, građani nepovratno otuđuju svoja prirodna prava. Sa druge strane vladar ne preuzima na sebe nikakve obaveze,a granice njegovog prava su granice njegove moći.

Za razliku od Hobsa koji je svojom teorijom stao na stranu vladara i protiv parlamenta u vreme prveengleske revolucije, Džon Lok je u vreme druge engleske revolucije stajao na suprotnoj poziciji.Lock, takođe, polazi od prirodnog stanja čoveka , ali ga shvata na bitno drugačiji način od Hobsa.Prirodno stanje je stanje bez vlasti, ali ne i rat sviju protiv svih, jer u njemu postoje određena prirodna prava.Između prirodnog i gradjanskog stanja nema razlike – jedina bitna razlika je u tome sto u prirodnom stanjunema organizovane zaštite prirodnog prava.

Prirodna prava u prirodnom stanju su efektivna prava.U cilju njihove što bolje zaštite, pojedinci prema Loku, sklapaju društveni ugovor.Lok razlikuje dva ugovora :

1. pacctum unionis pojedinci stvaraju organizovano drušvo, političku zajednicu.2. drugim ugovorom pacctum subjectionis regulise se odnos gradjana i državne vlasti

Ugovorima se neka prirodna prava mogu preneti na društvo, odnosno državu, ali su prava na život, na slobodu i privatnu svojinu po prirodi ne otuđiva, pa se na državu može preneti njihova zaštita.Ta prava nisu neograničena! Prirodna prava pojedinca ne mogu ići protiv opšteg prirodnog prava.Prema tome u Lokovoj teoriji treba razlikovati:

božansko pravo (namera božanstva), prirodna prava i pozitivna prava.

Teoretičar prava , Samuel Pufendorf spada u red najkontraveznijih autora škole prirodnih prava.Razmatranje njegovog učenja čini se nezaobilaznim kada se želi sagledati pojam prava kroz istoriju.Specifičnost nemačkih teoretičara, prirodnog prava toga vremena, među njima i Pufendorfa jeste celokupnonjihovo prirodno pravno shvatanje koje se javlja kao izraz postojećih prilika, iz želje da to stanje očuvaju uzodređena poboljšanja.

Pufendorfovo učenje polazi od razdvajanja sfere prava i sfere teologije,a pravo dalje deli na prirodno i pozitivno.Prirodna prava postoje u prirodnom stanju pre države kao nužna i nepromenljiva kojima pozitivno pravomora da se pokorava kao idealu.Bit prirodnih prava je u razumu čiji je osnovni zahtev miran i slobodan život, čovek ima tendenciju da živi u društvu, smatra Pufendorf.

Holandski filozof Baruh Spinoza nastojao je da poveže Grocijusovo i Hobsovo prirodnopravno gledište.I pravo i država predstavljaju deo prirode.Pravo i moć su identični a jedino moć stvara pravo.Za ljude je korisno da žive prema zakonima svog razuma. Oni to mogu jedino ako se udruže i osnuju zajednicu - državu, što bi značilo da svaki pojedinac treba da odustane od svog prirodnog prava na kršenje ugovora.Samo država može garantovati opšte dobro. U odnosu na anarhiju država je manje zlo. Gradjansko stanje status civilis daje najveca prava državi, a ne gradjaninu i jedina ona odlučuje šta je dobro a šta lose.

Gotfrid Vilhelm Lajbnic verovao je u univerzalnu vrednost razuma, jos tada nastojeći da prevaziđe čistonaturalističko- empirijski usmereno pravnu filozofiju.Pravo ima svoj temelj u božijoj pravdi čija je svrha savršenstvo svih ljudi.Zato cilj čoveka nije ostvarenje najveće moguće sreće, već njegovo usavršavanje, što treba da bude glavni princip prirodnog prava.

Značajnu ulogu u toku utemeljivanja prirodnog prava, odigrala je teorija društvenog ugovora protogoniste Žan – Žak Rusoa.

Ruso nalazi da pojedinci postignutim dogovorom slobodno utvđuju svoja međusobna prava i obaveze.Prirodni zakon nije dovoljan za uređen život čoveka jer mu nedostaje efikasna sankcija. Pravde, harmonije, društvenog života, sigurnosti, slobode i jednakosti ne može biti bez zakona koje ljudi utvrđuju i poštuju.Samo je na taj način moguce stvaranje pravnog uređenja koja je univerzalnog karaktera i koje bi moralo davaži za sve ljude i za sva vremena.

Svrha svakog sistema zakonodavstva svodi se na dve glavne vrednosti, tj. prirodna prava, na:

1. slobodu 2. jednakost

Imanuel Kant konstatuje da je čovekov praktički um zakonodavan,pošto sebi može određivati čiste dužnosti koje nemaju svrhe u drugome nego u sebi samima.

To zakonodavstvo je izraz autonomije čovekovog praktičkog uma koji sebi može postaviti maksime htenja i delovanja.Ove maksime Kant izriče kroz dva postulata kategoričkog imperativa.

1. Jedan glasi: postupaj uvek tako da možes hteti da princip tvoga delovanja važi kao opšti zakon!2. Drugi postulat zahteva: radi tako da čovečnost u tvojoj osobi, kao i u osobi svakoga drugoga,

uvek uzimaš kao svrhu a nikada samo kao sredstvo !

Ove maksime su kategorične zbog toga što u svojoj obaveznosti vide najviši smisao ljudske egzistencije.Smisao i vrednost ljudskog delovanja nije u prinudi, nego u ostvarivanju slobode i sa njom vezaneodgovornosti čoveka.Pod pojmom prava Kant podrazumeva skup uslova pod kojima se samovolja jednoga može sjediniti sasamovoljom drugoga po nekom opštem zakonu slobode i preko ovog zakona može se osigurati slobodaličnosti.Kantova idealna država predstavlja oličenje ljudske slobode, njen cilj i njen jedini smisao je unapređenje i blagostanje pojedinca.

U celini posmatrano prirodno pravo u građanskim revolucijama i u kasnijem procesu kodifikacije ipolitičko- pravnog uobličavanja novog društva imalo je tri osnovne karakteristike :

1. ono je izvor individualnih sloboda i prava2. granica legitimnog delovanja političke vlasti3. osnov pozitivnog prava

Tako su shvatanja prirodnog prava u značajnoj meri uticala na prirodno pravne zakonike 18. i 19-veka.

U okviru filozofije G.F.V. Hegela ono što je po sebi pravo postavljeno je u njegovom objektivnomopstanku- a pravo je ovim određenjem pozitivno pravo.Unutrašnje kretanje objektivnog duha je postajuće kretanje njegovih momenata :apstraktnog ili formalnog prava, moralnosti ili običajnosti.Hegel razlikuje:spoljašnju državu ( razumsku ili tzv pravnu džavu ) i unutrašnju državu gradjanskog društva (umsku državu).

POJAM PRAVA U SAVREMENOJ PRAVNOJ TEORIJI

U okviru različitih pravaca, škola ili koncepcija,istakli su se i brojni pravni mislioci koji su dali značajan doprinos pojmu prava.To su : Rosko Paund, Gustav Radbruh, Hans Kelzen , Lon Fuler , Herbert Hart, Niklas Luman i drugi.

Američki pravni teoretičar i filozof prava Rosko Paund uočio je 12 koncepcija koje nastoje da odgovorena pitanje šta je pravo:

1. Prvo, pravo predstavlja ideju o božanski zavedenom načelu, ili skupu načela za ljudsko delovanje,kao što je na primer Mojsijev zakon ili Hamorabijev zakonik...

2. Drugo, postoji ideja prava kao tradicionalni ili zabeleženi skup starih običaja koji su se pokazaliprihvatljivim za bogove. Time se ukazao put kojim se čovek mogao sigurno kretati.

3. Treće, koncepcijom koja je tesno povezana sa prethodnom pravom predstavlja zapisanu mudroststarih mudraca koji su spoznali siguran put ili put čovekovog delovanja koji je potrvrdilo božanstvo.

4. Četvrto, pravo se može shvatiti kao filozofski utemeljen sistem načela, koji izražava prirodu stvari,prema kojem bi ljudi trebalo da usklade svoje ponašanje.

5. Peto, prethodno stanovište na pravo gleda kao na skup utvđenih načela i kao na objavu večnog inepromenljivog moralnog kodeksa.

6. Šesto, ideja o pravu izražena je kroz jedan skup pogodnih ljudi koji će regulisati njihov međusobniodnos u politički organizovanom društvu.

7. Sedmo, pravo je odraz božanskog razuma koji upravlja univerzumu, odraz onog njegovog dela koji određuje ono šta treba na koje razum upucuje ljudska bića ka moralne jedinke, za razliku od moranja koja razum upućuje svemu ostalom što je stvoreno.

8. Osmo, pravo je zamišljeno kao skup naredbi suverenog autoriteta u politički organizovanom društvu.

9. Deveto, pravo je sistem načela koja su otkrivena iskustvom i pomoć kojih pojedinačna ljudska voljamože da shvati najpotpuniju slobodu koja je moguća i usaglasi je sa isto takvom slobodom volje drugih pojedinaca.

10. Deseto, pravo je sistem načela otkrivenih filozofskim putem i usavršenih do detalja u pravnim spisima i donesenim sudskim odlukama, na osnovu kojih je javni čovekov život meren razumom ili opet u neko drugo vreme čime se pojedinačna volja čovekova u njegovim poduhvatima dovodila u sklad sa voljom njegovih sunarodnika.

11. Jedanaesto, u savremenoj epohi pravo se smatra skupom ili sistemom normi koje je vladajuća klasa u cilju interesa nametnula ljudima u društvu .

12. Dvanaesto, pravo nastaje po nužnosti ekonomskih ili društvenih zakona, kada se imaju u vidu odnosi ljudi u društvu do kojih se došlo posmatranjem,i kojih su iskazanim načelima ustanovljenim na odnosu iskustva u pogledu onoga šta donosi, a šta ne donosi rezultat pri vršenju pravde.

Sledi pitanje koje zajedničke elemente Paund ističe u prethodnih 12 predstava o tome šta je pravo ? U odgovoru on ističe :

1. Prvo, da sve ove koncepcije o prirodi prava govore o nekoj konačnoj osnovi prava van delokruga pojedinačne ljudske volje .

2. Drugo, ova konačna ili polazna osnova prava potiče ili iz božanskog otkrovenja ili iz autoritativne tradicije, ili iz nepogrešivog filozofskog ili logičkog metoda ili autoritativne prakse.

3. Trece, u ovim stanovništvima prisutna je takođe i predstava o sistemu kojim se upravlja čovekovim ponašanjem i uređuju njegovi odnosi, koji počivaju na datoj krajnjoj osnovi i iz koje oni proističu po apsolutno određenom toku stvari.

Iz svih ovih stanovišta vidi se da pravo ipak postoji zbog toga da zadovolji najveću društvenu težnju za opštom sigurnošću.

Nemački filozof prava Gustav Radbruh vezuje pojam prava za vrednosti.Pojam pravda je kulturni pojam, tj. pojam jedne stvarnosti povezane s vrednošću, jedne stvarnosti čiji je smisao da služi nekoj vrednosti.Ideja prava po njegovom mišljenju ne moze biti ništa drugo nego sama pravda.(pravo potiče od pravde kao od svoje majke : prema tome, pre je nastala pravda od prava.)Vrednosti same po sebi, prema Radbruhovom vrednosno - teorijskom shvatanju predstavljaju isključivo delo idealnog, a ne i stvarnog sveta.

Austrijski pravnik Hans Kelzen, poznat kao autor čiste teorije prava,isticao je da u analizi pojma prava valja pre svega odgovoriti na pitanje šta je i kako pravo jeste ?On smatra da ne postoji generalno definicija pojma prava.Postoje, međutim, dva različita odgovora na ovo pitanje .

1. Prema prvom stanovištu,pravo je činjenica, određeno ponašanje ljudi koje se događa u vremenu i prostoru i koje može biti opaženo pomoću naših čula.

2. Prema drugom stanovišt,u pravo nije činjenica nego norma, a norma je pravilo, čije je značenje da nešto treba da bude.

Herbert L.A. Hart, nalazi da je pojam prava osnovno pitanje teorije prava.Umesto definicija treba da se razjasni uslovi pod kojima se daju pojmovi u određenom kontekstu.

Rešavajući problem kako je pravo moguće, a ne kako je pravo važeće Hart razmatra svoje shvatanje prava.Pojam prava kao jedinstvo primarnih i sekundarnih pravila plodonosno je polazište u objašnjenju osnovnih obeležja modernih, razvijenih pravnih sistema i zajednica.

Primarna ili osnovna pravila od ljudskih bića zahtevaju da izvrše određenu radnju ili da se uzdrže od njih bez obzira na to da li oni to žele ili ne.Što se tiče sekundarne norme predviđaju da ljudska bića mogu, čineći ili govoreći nešto , stvarati nove norme na osnovu primarnih , ukidati ili menjati stare norme ili na različite načine uticati na njihovu pojavu ili kontrolisati njihov uticaj na društvo.Dalje Hart ističe : norme prve vrste određuju dužnosti,dok norme druge vrste daju ovlašćenja bilo da su ona javna ili privatna.

Americki profesor filozofije prava Lon Fuler ističe da je pravo poduhvat potčinjavanja ljudskog ponašanja vladavine i prava.Za pravo govori da predstavlja poredak.Dobar poredak je pravo koje odgovara zahtevima pravde i morala ili idejama ljudi o tome šta treba da bude.

Nemački pravnik i teoretičar Niklas Luman smatra da je pravo sistem bez obzira na to koju varijantu svojevite definicije pojma prava odabrali.Pravo je celina sastavljena od elemenata,pravnih propisa povezanih zahtevom međusobne neprotivurečnosti.Kao celina sistem prava je odvojen od svoje okoline, jasno obeležen sistemskim granicama, sa srazmerno visokim stupom autonomije.Ova autonomija počiva na temeljima pravne države, odnosno na uslovu da svaki pravni propis izvodi svoju zakonitost iz drugog pravnog propisa, i tako u tom logičkom nizu , sve do osnovne norme – važećeg Ustava.

Našu teorijsko -pravnu misao obeležava mnoštvo različitih odgovora na pitanje šta je pravo.Oko pojma prava uočavamo tri dimenzije stvarnosti :normativnu, vrednosnu i sociološku.

Ako pravo tako shvatimo integralistički, trodimenzionalno ,onda se ona iskazuje kao poseban društveni proces u kome su ponašanja, vrednosni stavovi i normativna sfera uzročno i funkcionalno povezani i međuzavisni.

Pravo čini:dinamično jedinstvo normi, određenih konfliktnih društvenih odnosa, vrednosnih stavova i ciljeva !!!

40. KLASIČNE PRAVNE ŠKOLE JUSNATURALIZAM I ISTORIJSKO-PRAVNA ŠKOLA

JUSNATURALIZAM

Jusnaturalističke ili prirodna pravne teorije postoje vise od 20 vekova pravne civilizacije.Uprkos svim razlikama koji se javljaju u razumevanju i interpretaciji jusnaturalizma, teorija prirodnog prava u suštini konstituiše shvatanje prava kao jedan složen i hijerarhijski poredak. Prirodno pravo sastavljeno je od:

1. objektivnih i pravednih načela i uređenja međuljudskih odnosa2. od pravila ponašanja postavljenih od strane države i drugih subjekata , tj. od pozitivnog prava.

Prirodno pravne teorije zato uvek ukazuju na sastav pravne pojave - dualitet (prirodnog i pozitivnog prava).Objektivnost važenja prirodnog prava ili njegovu nezavisnost od volje i delovanja ljudi, etički savršen , idealan sadržaj idealnog prava( koji je najčešće izražen kao pravda ili opšte dobro),nadređenost prirodno pravnih načela u odnosu na pravila pozitivnog prava.

1. Prvo obeležije prirodno pravnih teorija označeno kao pravni dualizam, postojalo je od sofista u antičkoj pravno-filozofskoj misli.2. Druga karakteristika prirodnog prava - objektivnost važenja, naročito je vidljiva u Aristotelovom filozofskom stavu da je prirodno pravo ono pravo koje svuda ima istu važnost i koje ne zavisi od toga da

li je usvojeno ili ne.Na taj način se iz objektivnog i etičkog karaktera prirodnog prava ( kao treće karakteristike)izvodi nužno i njegova nadređenost ( četvrto obeležje ) u odnosu na pozitivno pravo i društvene norme .Drugim rečima , etička je dužnost čoveka da postavi svoja pravila u skladu sa apsolutnim načelima pravde ukojem je sama suština prava.

Neophodno je razlikovati prirodno pravne teorije prema njihovim posebnim , karakterističnim obeležijima ili ontološkim svojstvima .

1. Prvo, u pogledu osnova objektivnosti prirodnog prava ( pravde ) , prve prirodno pravne teorije svoja utemeljenje nalaze u biološko-socijalnoj egzistenciji čoveka ,

druge, pak, osnov objektivnosti otkrivaju u božanskoj volji ili razumu a treće taj osnov vide u ljudskom razumu.

2. Drugo, jusnaturalisti se razlikuju i prema po drugačijem poimanju prostorno- vremenskog važenja prirodnog prava .Jedni zastupaju stanovište o univerzalnosti i nepromenljivosti prirodnog prava.Drugi ističu istorijsku i iskustvenu dimenziju prirodno pravnih načela.

3. Trece, kada je u pitanju izvor i sastav pozitivnog prava većina prihvata etatističko- legalističku koncepciju prava prema kojoj se radi o zakonima države ili suverena, dok neke savremene teorije prirodnog prava zastupaju sociološko gledište o pozitivnom pravu kao tvorevini države i drugih društvenih asocijacija.

4. Četvrto, kada je u pitanju socijalno- kulturna ili ideološka funkcija, one se obično dele na konzervativne ,tj one koje legitimišu postojeći političko pravni poredak i progresivne , tj. one koje opravdavaju potrebu i izmene postojećeg poretka .

5. Peto, u pogledu hijerarhijskog odnosa između prirodnog i pozitivnog prava jusnaturalizam pruža dva rešenja :Prvo rešenje ističe da pozitivne norme, zakoni ili pozitivna pravila koja se protive prirodnim načelima nemaju pravni karakter.Drugo naglašava pozitivna pravila koja se protive prirodnim načelima jesu nepravedna i moralno nevažeća, ali i takva ona ipak ne gube pravni karakter, već naprotiv pravno obavezuju.

Bez obzira na moguća eventualna pitanja ili prigovore koji se mogu uputiti prirodno pravnim shvatanjima , zasluga obnavljanja prirodnog prava sigurno je i u tome što se naglašava pitanje odnosa forme i sadžine, suštine i cilja prava.

Treba ipak imati u vidu da se u okviru prirodnog prava mogu nalaziti zavisno od vremena i prilika, različite vrste morala – kako moral autoriteta, dužnosti i poslušnosti , tako i moral slobode.

Klasifikacija prirodno pravnih teorija nastalih u nemačkoj pokazuje da, s jedne strane dominiraju idealističke, a sa druge teorije o prirodi stvari.

Unutar idealističkih teorija razlikuje se:1. Idealizam teorija neokantovske orijentacije,

teorije koje u okviru prirodno pravnog shvatanja zadržavaju pojam prirode kao kauzalnosti. (ovo mišljenje zastupali su Kempski, Engiš, Emge , itd. )

2. Kulturalistički idealizam zadržava pojam prirode kao kulture, kulture kao izraza transedentalnog sveta autonomnih vrednosti i to kao apsolutni kulturalistični idealizam (koji su zastupali Koing , Velcel , Leman , itd.) Poslednji u nizu idealističkih teorija je historijski kulturalistički idealizam Šprengera , Mitejsa i drugih.

ISTORIJSKO-PRAVNA ŠKOLA

Istorijsko- pravna škola nastaje početkom 19. veka u nemačkoj pod uticajem romantizma .

Preteča ove škole bio je Gustav Hugo,a njeni ugledni predstavnici bili su:Georg Fridrih Puhta , braća Grim , Klemens Brentano, i najznačajniji predstavnik Fridrih Karl fon Savinji.

Pojava istorijsko pravne škole vezana je za sporove koji su u suštini bili politički obojeni.1. S jedne strane pravnici naklonjeni građanskim reformama smatrali su da program ujedinjenja

nemačkih državica treba da prati izrada jedinstvenog građanskog zakona po uzoru na francuski Code civil .

2. Na drugoj strani protivnici kodifikacije i revolucije bili su i zagovornici ideje da je kodifikacija ne samo preuranjenja , nego i štetna jer nemačko pravo ima svoj vlastiti tok , a pravda nauka još nije spremna za rad na kodifikaciju.

Ova druga grupa sačinjava istorijsko pravnu školu na čelu sa Savinjem.

Ključna postavka ove škole je da pravo ne predstavlja proizvod razuma, da nije večna i nepromenljivo negoje proizvod narodnog duha koji vlada istorijom.Zato ne postoji pravo koje važi za sva vremena i sve narode, već se stalno menja i razvija .

Pravo se organski razvija i prolazi kroz tri faze :1. narodno (običajno ) pravo2. naučno pravo3. fazu kodifikacije

Istorijsko-pravna škola polarizuje se u dva pravca: 1. romanski2. i germanski.

Romansko krilo kome pripada i Savinji okrenuto je rimskom pravu. Germanska struja okrenuta je vraćanju na vlastite izvore srednjovekovne nemačke proslosti, a recepciju rimskog prava smatra pravom nacionalnom nesrećom.

Istorijsko-pravna škola je značajna zato što je insistirala na istorijskoj uslovljenosti prava.

Njeni predstavnici uneli su jednu temeljnu postavku, da je pravo relativno i promenljivo i da na njega utiče i narodni duh.

Istorijsko pravna škola uspostavlja jasnu razliku između:- prava uopšte - i onog dela prava koji stvara država.Time se jasno odvojila od pravnog, zakonskog pozitivizma.Pored toga istorijsko pravna škola podigla je pravnu istoriju na rang jedne ozbiljne naučne discipline,a ujedno je nagovestila pojavu socioloških istraživanja u pravu.

* Ispitno pitanje INTEGRALISTIČKA I KULTURALISTIČKA KONCEPCIJA PRAVA je po prvim ispitnim pitanjima izbačeno, jer se po rednom broju pitanja vodilo kao pitanje 42., međutim u novim ispitnim pitanjima ono stoji na mestu ispitnog pitanja 41., tako da nisam sigurna da li treba ili ne.

Kolege koje su polagali Uvod u pravo kažu da se ta lekcija preskače, ne znam...

41. PRAVNI POZITIVIZAM I SOCIOLOŠKE TEORIJE PRAVA

Pozitivizam kao filozofski pravac nastaje u trećoj deceniji 19. veka.Osnivačem se smatra Francuz Ogist Kont, a u Engleskoj njegovi sledbenici bili su Džon Stjuart Mil i Herbert Spenser.

Pozitivizam je predstavljao antifilozofski i scijentistički pravac čiji su predstavnici isticali da se saznanje mora zasnivati na rezultatima i sintezi posebnih nauka.Ideal svih nauka je matematika kao najegzaktnija nauka, dok filozofija, kao spekulativna disciplina gubipravo na postojanje.Iz metafizike mora biti uklonjeno sve ono što je metafizičko kako bi ona mogla da se legitimiše kao nauka,drugim rečima,osnovna karakteristika pozitivizma je veliko nepoverenje prema apstrakcijama i teoriji uopšte!

Pozitivizam je zato predstavljao jednu vrstu otvorenog protesta protiv tzv. tradicionalne filozofije sa njenimvelikim sistemima i sa nerazumljivim apstraktnim pojmovima kao što su:Aristotelova entelehija, Hegelova apsolutna ideja, Dekartova duhovna supstancija, Lajbnicova monada itd.

Neopozitivizam je pravac u filozofiji koji nastaje dvadesetih godina 20. veka i ima dve varijante:1. logički pozitivizam zasnovan na delu rodonačelnika ovog misaonog toka Ludviga Vitgeštajna2. analitička filozofija sa utemeljivačem Bertrandom Raselom

Neopozitivizam je često bio identifikovan sa logičkim pozitivizmom s obzirom na to da je veliki značajpridavao matematici i logici.Vodeći neopozivisti tridesetih godina 20. veka su filozofi:Ludvig Vitgeštajn, Moric Šlik, Rudolf Karnap, Filip Frank i drugi.

Pozitivizam je od sredine 19. veka nekoliko decenija dominirao evropskim duhom kao naučni ideal namnogim podrčjima ljudske delatnosti (na pr. filozofije, književnosti, prava).Na područje prava pozitivizam se kao antimetafizički i antifilozofski pravac izražava kroz pravni pozitivizam. Razne varijante pravnog pozitivizma imaju neke zajedničke karakteristike:odbacivanje ideje prirodnog prava, bavljenje pitanjem šta pravo jeste i isključenjem vrednosti iz pojmaprava.

U zavisnosti od stvarnih činjeničkih stanja kojima je pravni pozitivizam okrenut, u okviru pravnogpozitivizma može se razlikovati nekoliko koncepcija:

1.)sociološki pravni pozitivizam,koji usmerava proučavanje prava na ponašanje unutar nekog društva. Zato jedino konkretna pravna praksastvara pravne norme kojih se ljudi pridržavaju. (na primer:odnosi vlasti i prava, ugovori, statuti).

2.)socijalno-psihološka varijanta pravnog pozitivizma, pravne norme javljaju se kao pravila, čija delotvornost pretpostavlja njihovo poštovanje zasnovano nakolektivnoj svesti o pravu ili psihološkom odnosu prema pravu.

3.)pravno-naučni pozitivizam, predstavlja onaj pravac pozitivizma koji pojmu prava, i svim pravno-naučnim pojmovima pridaje logičkikvalitet, koji pravniku pruža mogućnost da iz sveta pojmova izvodi pravna načela i da ih razvija u jedanjedinstven pravni sistem.

4.)normativni pravni pozitivizam,je relativno nov pravac koji se izražava u čistoj teoriji prava Hansa Kelzena.Predstavnici ovog oblika pravnog pozitivizma smatraju da je pravna norma osnov prava.On se naziva još i normologistički pravni pozitivizam, jer se bavi samo formama i strukturama prava, a sveono što je sadržinsko proteruje u politiku.

Vodeći predstavnik i utemeljivač tzv. čiste teorije prava bio je Hans Kelzen (bečki neopozitivista), jedan od najznačajnijih pisaca 20. veka.Predstavnici ovog filozofskog prava veruju da ima smisla, i da se može razumeti samo ono što se moželogički verifikovati, odnosno, proveriti ili ispitati.

Čista teorija prava predstavlja najznačajniji oblik normativno-logičkog pravnog pozitivizma.Kelzen je i sam čistu teoriju prava nazvao teorijom pravnog pozitivizma.Pravnu nauku interesuje trebanje i norme i zato je ona nauka o normama. Kao neokantovac, Kelzen je pravio razliku između bitka i trebanja, i u tom kontekstu pravio je razlikui između deskriptivnog (eksplikativnog) i preskriptivnog (normativnog) značenja normi, tj. prava.U okviru čiste teorije prava radi se samo o preskriptivnom ili normativnom načinu važenja prava.Norma, kao preskripcija ili zapovest, nije ni istinita ni neistinita (lažna), nego norma važi ili ne važi.Pravni autoritet može samo propisati, dok pravna nauka može samo opisati ono što je pravni autoritetpropisao.Predmet čiste teorije prava je isključivo formalna logička struktura pravnih normi, a ne i njihov sadržaj,pošto oni nisu dostupni naučnom saznanju.

!!! U Kelzenovoj teoriji prava, na najvišem mestu, stoji osnovna norma.Osnova je važenje (čitavog) pravnog sistema.Sve pojedinačne i posebne norme potiču iz osnovne norme, odnosno, sve vrste normi sadržane su u tojhipotetičkoj osnovnoj normi i čine jedan konzistentan pozitivni sistem normi.Ovaj stav dovodi do toga da ni država nije samostalni izov prava, nego je ona samo drugo ime za pravnisistem, država je personifikacija prava zakljucuje Kelzen.

5.) stvaranje velikog broja građanskih zakonika u Evropi tokom 19.veka presudno je uticalo na formiranjepravno-teorijske orijentacije , označene kao zakonski pozitivizam.

Korpus građanskih zakonika kao što su : -Građanski zakonik (Code civil ) donet u francuskoj 1804.godine -austrijski Građanski zakonik donet 1811.godine - Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru iz 1888.godine.- Ili nemački Građanski zakonik donet 1896.godine.Orijentiše pravnu nauku prema postupku, tumačenje normi zakonika, njihovom objašnjenju, davanju napomena uz zakonske tekstove.Pravo se izjednačava sa naredbom zakonodavca, pa ispada da su zakon i pravo jedno te isto.Pravo je sve ono i samo ono što država naredi ili propise u predviđenom obliku.

Ovakav stav pokazuje da nema mesta pitanjima - da li je jedno pravo ispravno, da li je u skladu sa zahtevima pravde, sadrži li u sebi etičku komponentu i slično.Pravo je sve ono što država, odnosno, ono što zakonodavac i sudovi proglase za pravo,bez obzira na to da li se ono protivi na bilo koji način pravdi, moralu i sl., ili je u skladu sa njima.

Predstavnici zakonskog pozitivizma bili su:u francuskoj školi - Aleksandar Duranton, u nemačkom zakonskom pozitivizmu - Karl Bergbom, Ernst Rudolf Birling , Adolf Merkel.

Sve pravno-pozitivističke teorije podudaraju se u pogledu odbacivanja idealističkih shvatanja prava iprihvatanja stava da je neophodno postojanje nekog autoritera za utvrđivanje prava. Pozitivizam pravi razliku između prava na jednoj i morala i politike na drugoj strani.Umesto idealnog , stvara se jedno sigurno pravo koje je uslovljeno vremenskim faktorom i okolnostima kojivladaju. Pravo na taj način predstavlja delo koje je stvoreno u okviru istorije.

SOCIOLOŠKE TEORIJE PRAVA

Uprkos brojnosti socioloških teorija one ipak čine relativno homogen pravac mišljenja,jer njih sve povezuje uverenje da pravo predstavlja jedinstvo stvarnih drušvenih odnosa i normi koje te odnose prinudno ili više ili manje efikasno uređuje.

Pristalica ovog shvatanja odbacuje ideje da je pravo idealno, ili čisto normativna pojava, ili samo jezično-logična pojava.

Za sociološki pristup u celini, karakteristična je istovremeno pobijanje legalističkog voluntarizma i normativističkog razdvajanjabitka(društvenih odnosa ) od trebanja ( norme ).- Sociološki pristup pravo shvata ne kao skup važećih normi, nego kao norme koje su efektivno primenjene u jednom društvu.- Sociološke teorije pobijaju stav da je norma kao struktura jedno, a sasvim drugo društvni život koji normu uslovljava i na koji norma deluje.

Osnova postojanja pravne norme je u stvarnim ljudskim potrebama i interesima unutar određenog rasporedadruštvene moći, ili u samom ostvarenju normativnog sadžaja u društvenim odnosima.To znači da se u sociološkim koncepcijama zastupaju dve relacije kriterijuma pravnosti :

1. prvi, koji ističe da pravnost zavisi od nekih posebnih obeležija društvenih odnosa (to je početni relacijski kriterijum ).

2. drugi, koja naglašava da pravnost zavisi od mere ostvarenja normi u ponašanju njihovih adresata(to je završni relakcijski kriterijum ).

Sociološke teorije mogu se razvrstati prema različitim kriterijumima.Jedna od osnova za klasifikaciju je u :

1. početnom2. završnom relakcijskom kriterijumu pravnosti

1. Kao primeri socioloških teorija koje pripadaju početnom relakcijskom kriterijumu pravnosti mogu se navesti :Jeringovo učenje o pravu kao objektivnom organizmu ljudske slobode, Digijevo učenje o pravu i društvenoj solidarnosti.

2. Kao primeri socioloških koncepcija završnog relacijskog kriterija pravnosti navode se :- isticanje uloge suda i sudske prakse u francuskom modernizmu, a tu spadaju E.Lanber, Ž.Krue , F. Ženi,- u američkoj juresprodenciji DŽ. Frank i K. Levelin .

Jedno od najvećih imena nemačke pravne nauke Rudolf Jering, izrazio je da je pravo objektivni organizam ljudske slobode, organizam u vidu prirodnog proizvoda iproizvoda istorije.Pravo kao organizam mora uspostaviti sklad svojih organa.

Jeringa više zanima proces prerastanja pravnih načela u pravne pojmove, pošto tu leže najveći problemi pravne nauke i zakonodavstva.Funkcija prava sastoji se u tome da se ono ostvari. Ono što se ne realizuje nije pravo, i obrnuto,ono što ovu funkciju zadovoljava jeste pravo, čak i tada kada još kao takvo nije priznato (običajno pravo ).

Ostvarljivost prava Jering deli na :formalnu( lakoća i sigurnost primene apstraktnog pravila na konkretan slučaj ).materijalnu (upotrebljivost i primerenost materijalno-pravnih odredbi ).

Definišući pravo u delu Cilj u pravu, Jering je uocio da su dva momenta odlučujuča za definiciju :s jedne strane to su norme, a s druge strane činjenica da se norme ostvaruju prinudom .

Leon Digi razvio je shvatnje države i prava zasnovano na društvenoj solidarnosti.Digi nalazi temelj društvenog poretka u podeli rada i organskoj solidarnosti, tj. međuzavisnosti koja se u svesti ljudi spontano odražava,najpre kao moralna i ekonomska pravila, a zatim i kao pravna pravila.

Što se tiče prava, Digi dolazi do dualizma prava, ali na sociološkoj osnovi.On razlikuje:

- istinsko pravo - objektivno- društveno pravo - i državno, pozitivno pravo.

Društveno pravo stvara masa, ono proističe iz samog fakta postojanja društva.Država samo razgrađuje i ostvaruje društveno pravo.Ukoliko je državno pravo suprotno društvenom pravu ili ga država uopšte ne stvara,prema Digiju društvena masa ima pravo na revoluciju, na nasilno uspostavljanje nove vlasti.

Pravni sistem odgovara stvarnosti samo ukoliko može da stvori i sankcioniše pravila koja obezbeđujuzadovoljavanje ljudskih potreba, nužnih u jednom određenom društvu i u izvesnom trenutku.Taj pravni sistem je samo proizvod tih potreba, on je veštačka potreba zakonodavca ili pravnika, bez vrednosti i bez snage.

44. POJAM I VRSTE DRUŠTVENIH NORMI(Premda se vodi pod brojem ispitnog pitanja koje je sa prvog spiska ispitnih pitanja precrtano, ovo pitanje se uči!)

Društvene norme kao pravilo ponašanja delanja i vrednovanja nazivaju se još i propisi, konvencije,standardi, smernice, uzori i sl. Njima se manje ili više sa ovog ili onog aspekta bave pravne nauke, sociologija, psihologija, lingvistika,etika , filozofija, estetika , nomotehnika.Opšta teorija norme ne postoji pa čak ni elementarna suglasnost šta se može smatrati normom uopšte kojisu njeni sastavni delovi i kakve sve vrste norme postoje.

Društvene norme (pravila ) su zahtevi ili iskazi o trebanju, pomoću kojih se usmerava ljudska delatnost i ujedno im se preti sankcijom ako ne postupe prema zakonu.

!!! Kod društvenih normi razlikujemo sledeće subjekte : one koji stvaraju norme - adresante one kojima su norme upučene – adresate Društvenim normama kao sredstvima žele se postići određeni ciljevi i vrednosti, a adresati mogu da se ponašaju u skladu sa normama ili da ih krše, što povlači mogućnost primene sankcija.

Kada društvena norma propisuje ono što treba da bude, ona treba da je saglasna sa stvarnošću, da propisujesamo ono što je moguće sa stanovišta društva i čoveka odnosno, da bi bila primenjena norma ne sme dabude ni nemoćna ni besmislena.

Relativno stabilan i uređen skup društvenih normi (pravila ) i ponašanja čini normativni poredak.Kako društvene norme postoje u svesti ljudi (bilo da su one izražene pisano ili usmeno ), kažemo da ljudi imaju normativnu svest, koja usmerava ponašanje.

S obzirom na to da su društvene norme sredstva koje služe čoveku, one imaju zadatak da utiču na ponašanje ljudi, da usmeravaju ili uređuju društvene odnose,i sastoje se iz dva bitna elementa:

1. dispozicije2. sankcije

Dispozicija je centralni i najvažniji element norme.Ona predstavlja zahtev po kojem se adresati moraju ponašati a čini samo biće norme.Sankcije predstavljaju sredstvo društvene (i normativne) kontrole kojima se utiče na ljude da primenjuju ipoštuju norme. Preko njih adresatima je predočena kazna zbog nepoštovanja zahteva dispozicije.

Sankcije mogu biti:negativne - kazne, tj. sankcije u užem smislu reči koje odvraćaju od nepoželjnih aktivnosti i pozitivne - nagrade, kojima se podstiče određeno poželjno ponašanje.

Društvene norme (običajne, moralne , religijske, pravne) razlikuju se od prirodnih zakona.Društvena norma je različita od prirodnih zakona,jer prirodne zakone otkriva ljudski duh i utvrđuje ono što se dešava po opštim prirodnim zakonima,zakonima kauzaliteta, dok društvena norma propisuje ono što treba da bude. One nastaju tj. stvaraju:neorganizovano društvo, i društvene organizacije ( među kojima je ) i država.

VRSTE DRUŠTVENIH NORMI

Pošto svaki čovek pripada brojnim društvenim grupama, on se i ponaša prema različitim normama i pravilima.

Tako postoje različite vrste društvenih normi : učtivosti, bontona, pravila pristojnosti, takta, higijene, jezika.

S obzirom na to da postoje različite norme u društvu treba razlikovati termin pravila u društvu od društvenih pravila.

Prvi pojam, pored društvenih pravila, koja uređuju društvene odnose među ljudima uključuje tehnička pravila.Tehnička pravila su takođe društvena, jer nastaju u društvu, ali one ne uređuju odnose među ljudima, nego odnose ljudi prema prirodi.

Ona su uspešna ako se zasnivaju na pouzdanim i proverenim naučnim saznanjima.One ne zavise od dogovora ljudi, već od određenih tehničkih standarda, menjaju se kako se menjaju znanja o prirodi i prilagođena su vrsti delatnosti tj. predmetu delovanja više nego subjektu delovanja.

Za razliku od društvenih normi, tehničke norme su uputstva i mogu se prekršiti .One ne sadže sankcije, jer posledice nepoštovanja dolaze sami po sebi i ne mogu se izbeći.Tehnička norma ne važi samo za odnos ljudi prema prirodi, nego i za njihove međusobne odnose, stoga nastaju izvesni tehnički standardi koji su u stvari skup povezanih tehničkih i društvenih pravila.

Najvažnije vrste društvenih normi sa stanovišta povezanosti sa pravom su običaj i moral.

Običaj,je deo svesti i vrsta društvenih normi koja nastaje dugotrajnim vršenjem, ponašanjemna određeni način.Običaj nastaju spontano i neorganizovano.Obićaj se kao norma ne može pročitati jer nije napisan, jer ga ljudi nose u svojoj svestii ponašaju se prema njemu.Sankcije za prekršaj običaja su raznovrsne (osuda, prigovor, prezer, lišavanje života), kao što su i sami običaji različiti s obzirom da nastaju u svim oblastima društvenogživota.

Moral,je deo svesti i vrsta društvenih normi.Kao i običaji moral nastaje spontano i neorganizovano.Moralne norme počivaju na svesti i one vuku svoju obaveznu snagu da ono što moralnaređuje je dobro, a da je ono što zabranjuje zlo.Tako se moral odnosi na suštinska shvatanja vrednosti dobara čoveka i njegovogdruštva (život, zdravlje, dostojanstvo, čast). Zato i specifična sankcija griža koja prati prekršaj moralne norme.

45. POJAM PRAVNE NORME

Pravna norma predstavlja privilegovani deo proučavanja pravne nauke i istorije prava.Iako gotovo opšte prihvaćeno mišljenje da pravna norma pripada biti prava i dalje ostaju otvorena pitanja iproblemi u vezi sa prirodom, strukturom, (sastavom), funkcijom i tipologijom pravnih normi.

Kako pravna norma pripada društvenim normama i pošto je ona specifična vrsta normi, koja se mnogorazlikuje od drugih društvenih normi ( npr. običajnih, moralnih itd. ) ,neophodno je utvrditi genus proximum, najbliži rod, a potom osobenu razliku differentija specifica.

Pravna norma predstavlja posebnu vrstu društvenih normi ili najbliži rod.Neophodno je utvrditi i atributno obeležje ili specifičnu razliku ( differentija specifica ) jer tek u jedinstvu tadva obeležija dobijamo relativno upotrebljivu jedinicu pravne norme, odnosno pojam pravne norme u teoriji prava mora da bude upotrebljiv i delotvoran ( kaže A.Ross).

U pravnoj teoriji često se pravna norma označava kao najsitnije samostalno biće, atom prava, što znači da se dalje ne može deliti, a da ti sastojci, elementi, delovi ostanu samostalni i da čine samostalna pravna bića.Istovremeno, pravna norma čini prvi normativni deo pravnog poretka.

Prema objektu pravne norme, ona se javlja kao regulator intersubjektivnih odnosa i društvenog uticaja.Međutim, taj kriterijum ne omogućava da se pravne norme razlikuju od ostalih društvenih normi,zbog toga se ovom kriterijumu dodaju i drugi, cilj, svrha i instrumentalnost pravne norme.

Pravila su sredstva koja služe čoveku, sredstva koja nisu dana prirodno, već su proizvod čoveka i društva saposebnom instumentalnom svrsishodnošću.Pri tome, samu svrhu norme čine različite vrednosti:red, mir, sigurnost, pravda , sloboda, istina itd.

Često se u literaturi bitno obeležije pravne norme izvadi iz subjekta koji postavlja normu.Tako razmatrana pravna norma se određuje kao norma koju donosi suverena vlast ili od nje delegirani subjekt.

Istina je da pored pravnih normi koje stvara država,njih stvara i društvena organizacija, kao što one mogu nastati i spontano u društvu.

U teoriji prava, pravnik karakter normi, vezuje se iza pripadanje određenom pravnom sistemu ili pravnom poretku.Pravna norma se ne može shvatiti izolovano bez uvažavanja drugih pravnih normi, pravo je svet normi, skup normi ili pravila ponašanja.

Jedno od najčešćih merila izvedeno je iz činjenice primene sankcija ili prekšaja kome sledi sankcija.Pravna norma je obavezno pravilo, zapovest o ponašanju u društvu, garantovana državnim autoritetom.

Razlika između ove dve vrste normi, društvene i pravne, nalazi se u činjenici da njihovo izvršenje obezbeđuje država monopolom sile.To takođe ne znači neizostavnu, pretežnu, primarnu, isključivu upotrebu prinude u svakom konkretnomslučaju za koji je predviđena, već primenu prinude samo u krajnjoj liniji.

Pravna norma kao zapovest ovlašćenog subjekta izražena je kroz jezičko – logičku tvorevinu u kojoj seističe kopula treba.(Kopula znači spona i dolazi iz lat. jezika, gramatički to je glagol čija je uloga povezivanje drugih rečeničnih elemenata).Taj zapovedni način norme naziva se preskriptivnom upotrebom jezika ili preskriptivni govor .

Pravna norma kao zapovest upućena je razumu i slobodnoj volji čoveka, što znači da je ona upućena u nameri da iznudi poslušnost, a da je subjekat, adresat, u položaju da bira da li ce se ponašati u skladu sa normom ili će je prekršiti.

Da bi pravna norma bila delotvorna zapovest mora biti obezbeđena sredstvom podesnim da prinudi naposlušnost, a to je sankcija.Sama pretnja može biti dovoljna da bi se subjekat ponašao u skladu sa normom,ali ako izostavi ponašanje po pravnoj normi,država će to ostvariti svojom nadmoćnom silom.Sila je pravno korisna i potrebna kao tehnička pomoć, sredstvo u ostvarenju zahteva iz norme, ali ona nikako ne čini temelj prava.Pravo istovremeno i organizovana sila ili jedno ustrojstvo sile na šta nas upozorava jedan od glavnihpredstavnika skandinavskog realizma K. Olivekron, a A.Ross, koji pripada istom duhovnom krugu razvija ideju prava kao skupa normi koje regulišu silu.

Pravne norme su zapovesti o ponašanju subjekta sankcionisane u krajnjoj liniji fizičkom prinudom države.!

Pravne norme su od trenutka nastanka, primene i promene vezane za ekonomsku i političku vlast oličenu, pre svega, u državi.One su povezane u hijerarhijski sistem, koji ima funckiju ostvarivanja specifičnih društvenih interesa i ciljeva.

*Ispitno pitanja STRUKTURA PRAVNE NORME - pitanje koje posadržini obuhvata pitanja 48.,49.,50. i 51. je izbačeno iz ispitnih pitanja (ukoliko ipak dobiješ to ispitno pitanje, bez detaljisanja, najvažnije iz tih lekcija)

46. HIPOTEZA DISPOZICIJE

Uvodni deo:Učenje o strukturi pravne norme vezuje se za kraj 19. i početkom 20. veka.Tada nastaje shvatanje da pravna norma ima dva elementa.To se izražava sudom pa ako A treba B, tj. ako se izvrši prekršaj norme, treba da se primeni sankcija.Ovaj stav u teoriji prava zastupao je Hanz Kelzen.

Kao reakcija na ovo shvatanje nastaje učenje da pravna norma ima tri elementa : 1. hipotezu2. dispoziciju3. sankciju

Nedostatak ovog shvatanja sastoji se u činjenici da se nedovoljno diferencijalno govori o svim bitnimelementima norme, pošto hipoteza može biti dvojaka:

1. hipoteza dispozicije2. i hipoteza sankcije.

Te nedostatke otklanja shvatanje o četvornoj strukturi pravne norme, pravna norma, pored dispozicije i sankcije sadrži i hipotezu dispozicije i hipotezu sankcije.

U okviru ovog shvatanja razvile su se dve hipotetičke šeme :1. jedna označava vezu između hipotezi i dispozicije kao posledica2. dok druga označava vezu između prekršaja(kao uslova za sankciju ) i sankcije kao posledica.

Neki autori broj elemenata pravne norme proširuju sa šest na osam pa čak i deset .

Tako prema K. Kosiju u svakoj potpunoj pravnoj normi nalazimo osam elemenata : 1.početni fakt, 2. činjenje, 3. subjekt obaveze, 4. subjekt ovlašćenja, 5. prekršaj, 6. sankciju, 7. organ obaveze i 8. volja zajednice

Hipoteza ili pretpostavka dispozicije je onaj deo pravne norme koji određuje činjenice ili okolnosti čijimpostojanjem je uslovljen zahtev, obaveza ponašanja, odnosno dispozicije.Obaveze subjekta da se ponaša po zahtevu sadržanom u dispoziciji nastaje tek pošto se ispune uslovi izhipoteze dispozicije.Izražava odnos u kojem je jedna činjenica uslov neke druge.Prema tome, hipoteza dispozicije je neophodan element svake pravne norme.Na primer, norma propisuje da lica koja navrše 70 godina života ili 40 godina radnog staža stiču pravo na starosnu penziju.U ovom primeru pretpostavka dispozicije sastoji se u navršenih 70 godina života ili 40 godina radnog staža koji je uslov za primenu dispozicije.

Sadržina hipoteze može biti manje ili više određena, pa se hipoteza dispozicije mogu razlikovati kaoapsolutno i relativno određeno . Apsolutno određene hipoteze dispozicija sasvim precizno su određeni uslovi za koje se vezuje ponašanjepravnog subjekta po dispoziciji.Kod relativno određenih hipoteza dispozicija, uslovi nisu precizno utvrđeni kao obrazac ponašanja, podispoziciji.

47. DISPOZICIJA

...je centralni deo pravne norme.Ona sadrži zapovest kojom se od obaveznog subjekta traži da prema ovlašćenom subjektu (u predviđenoj situaciji) izvrši svoju obavezu - da se ponaša po dispoziciji.

Dispozicija sadrži glavni, primarni zahtev o ponašanju. Na tj način dispozicija uređuje odnose u društvu raspoređivanje prava i obaveza među ljudima.Ona je primaran zahtev u tom smislu da će se subjekt obaveze ponašati po dispoziciji ukoliko želi daizbegne primenu sankcije.Ako primarno zapovest iz dispozicije ne ispuni,sankciju ne može izbeći jer će država, u krajnoj liniji njenu primenu obezbediti silom.Dispozicija tako sadrži uslovno, relativnu i alternativnu zapovest.

Zapovest može biti u vidu naređenja upravljena na aktivnost, činjenje, pozitivnu radnju(roditelji su dužni vaspitavati i izdržavati svoju decu, vlasnici nepokretnosti da plaćaju porez, vojniobveznici da služe vojni rok, zaimoprincip da vrati dug).

Dispozicija se može sastojati u zabrani aktivnosti, tj. pasivnom držanju (zahtev da subjekti nešto ne urade- da ne kradu, da ne kleveću drugog, da ne čine štetu).Zahtev u dispoziciji može da bude iskazan i u vidu ovlašćenja, dozvole (ovlašćenje subjekta da stiti svoje zdravlje, da uloži prigovor, žalbu).

Subjektu koji je ovlašćen dispozicija niti naređuje, niti zabranjuje određeno ponašanje,što znači da od volje određenog subjekta zavisi da li će se njime koristiti ili ne(da li ce se lečiti, da li će uložiti žalbu).I ovlašćujuća dispozicija sadži zapovest za svakoga, da ne ometa subjekte ovlašćenja u ostvarivanju njegovog prava.

VRSTE DISPOZICIJE

S obzirom na način na koji je izražena zapovest, razlikujemo četiri vrste dispozicije:1. naređujuće ili pozitivne (preceptivne) - traže neku pozitivnu radnju, akt, činjenje2. zabranjujuće ili negativne (prohibitivne) - uzdržavanje od neke radnje 3. ovlašćujuće ili dopuštajuće (permisivne) - predviđaju ovlašćenje da se nešto čini ili da se nešto

zahteva od drugog subjekta4. deklarativne ili interpretativne (eksplikativne) - su one dispozicije koje sadže objašnjenje , opis ili

definiciju. Na izgled one ne predviđaju nikakve zahteve za subjekte, jezički izraz nije ni u naredbi, ni uzabrani, ni u ovlašćenju, već u konstataciji ili opisu (npr. glavni grad Srbije je Beograd, opis zastaveili grba ).

S obzirom na stepen slobode ovlašćenih i obaveznih subjekata razlikuju se:apsolutno određene i relativno određene dispozicije.

Apsolutno određene dispozicije nazivaju se još i kategoričkim, imperativnim.Kod njih je zahtev tačno određen , a zapovest adresatima označena je tako i nikako drugačije,ne ostavljajući subjektu u postupanju po dispoziciji nikakvu slobodu.Takve su naređujuće i zabranjujuće dispozicije.Relativno određene dispozicije mogu biti s obzirom na slobodu adresata, dispozicije sa neodređenimpojmovima i pravnim standardima, alternativne dispozicije, dispozicije s diskrecionom vlašću i dispozitivne(zamenljive) dispozicije.

Mnogobrojnost i složnost društvenog odnosa uslovljava da se u pravu nužno koriste dispozicije sa nedovoljno određenim pojmovima. U primeru norme da su roditelju dužni da izdržavaju i vaspitavaju svoju maloletnu decu upotrebljeni surelativno neodređeni pojmovi vaspitanje i izdržavanje, jer je očigledno da svi roditelji niti mogu, niti imajuuslove da vaspitavaju ili izdržavaju decu na isti način.

Stvaralac norme ponekad upotrebljava i neodređene pojmove koji se nazivaju pravnim standardima (npr. brza vožnja, javni red i mir, savestan, opšti interes itd. ).

Pravni standardi su pojmovi koji menjaju svoju sadržinu u zavisnosti od konkretnih okolnosti kojima seprimenjuju.Iako pravni standard obuhvata različita ponašanja on ne podrazumeva u konkretnim okolnostima sloboduizbora za subjekta obaveze.Samo jedno ponašanje je u skladu sa dispozicijom, tj standardom, a sva ostala prestavljaju prekšaj!!!

Alternativne dispozicije,daju slobodu subjektu adresatu da bira jedno od predviđenih alternativa, ali samo u okvirima ponuđenih. ( npr. Dužnik je obavezan da vrati stvar koju duguje ili njenu novčanu vrednost. )Alternativna dispozicija prevashodno se odnosi na subjekte ovlašćenja, a može izuzetno da se odnosi i na subjekt obaveze, tako da on, u okviru alternative, bira način ispunjenjasvoje obaveze.

Dispozicije s diskrecionim ovljašćenjem,ili dispozicije sa slobodnom ocenom, sa diskrecionom vlašću, diskrecionim pravom,su dispozivcije koje ovlašćuju organe državne vlasti (upravne, sudske) da u primeni dispozicije birajuizmeđu više mogućnosti, sledeći principe zakonitosti i celishodnosti.Bitno je da organ postupa u okviru svoje nadležnosti, u okviru svojih prava i obaveza, s tim što je odluka koju donese obavezna za adresate (npr:upravni organ izda ili ne građaninu dolzvolu za nošenje oružja).

Diskreciona ocena je ovlašćenje koje podrazumeva alternative, ali ovlašćenje koje se morasprovoditi u okviru zakona tj. javnog interesa. Nosilac diskrecione ocene je ograničen u svompostupku principom javnog interesa.

Dispozitivne ili zamenljive dispozicije,dozvoljavaju subjektima da svoje odnose urede drugačije od predloženog, odnosno, da postojeću dispoziciju zamene nekom drugom, da sami stvore dispoziciju. Ukoliko se to ne učini, primenjuje se dispozitivna dispozicija (npr: stvar koju je neko pozajmio vraća se u roku od tri meseca, ako se stranke drugačije ne dogovore).Obično se izrazom ako se stranke drugačije ne dogovore naglašava da je reč o dispozitivnoj dispoziciji.

Ovakve dispozitivne dispozicije predviđene su u onim granama prava gde važi načelo aautonomije volje,kao što su to u najvećem delu, građansko pravo, nasledno i međunarodno privredno pravo.

U ovim granama prava sloboda subjekta izražava se kroz:- fakultativnu obavezu kada izbor ispunjenja vrši subjekt obaveze- zamenu ispunjenja kada subjekt ima ovlašćenje da ispuni obavezu zamenom za nešto drugo u odnosu na ono na šta se obavezao- odustanak tj. plaćanjem može da se oslobodi obaveze

48. HIPOTEZA SANKCIJE

Hipoteza ili pretpostavka sankcije čini deo pravne norme, koja sadrži opis, fakta prekršaja, tj. delikta koji treba da se desi da bi se primenila sankcija.

Pretpostavka sankcije nije isto što ni prekršaj, delikt, kao deo stvrnosti, činjenica, koja se nalazi izvanpravne norme (npr: lišavanje zivota, neplaćanje duga, oštećenje tuđe stvari... ).

Delikti ili prekršaj sastoji se u ponašanju suprotno od onog koji zahteva dispozicija.

U vrednosnom smislu pravni prekšaj je protiv pravni ( pravno nedozvoljeno) ponašanje.U strukturi pravne norme delikt pokazuje odnos ili način povezivanja primarne i sekundarne zapovesti,dispozicije i sankcije, zato je on negacija dispozicije i uslov za primenu sankcija.Nema sankcija bez zakona koji određuje taj delikt!

Ponašanje koje se kvalifikuje kao prekršaj suprotno je onome koje je označena kao obaveza i sastoji se u činjenju ili nečinjenju.

Prema društvenom značaju i subjektima obaveze razlikuju se, pored međunarodnih i prekršaji (delikti ) u unutrašnjem pravu.

Tako se u unutrašnjem pravu izdvajaju cetiri osnovne vrste delikata : 1. krivičnopravni

2. građanskopravni3. upravnopravni4. disciplinski

U modernom pravu prekršaj se određuje kao svesna i voljna radnja, javlja se pitanje odgovornosti.Ko i u kojim uslovima treba da bude odgovoran i na koga će se primeniti sankcija zbog prekršaja?

U pravu civilizovanih naroda lice koje je obavezno na izvesno ponašanje po pravilu je takodje odgovornoza to ponašanje.Obično čovek odgovara samo za delikt koji je sam izvršio, u zavisnosti od svesti i odnosa volje prema prekršaju(umišljaj i nehat u krivično pravo, dolus i culpa u građansko pravo).

Što se tiče uslova pod kojim se prekršilac sankcioniše najvažniji su oni obuhvaćeni kategorijamaodgovornosti zasnovano na krivici, kojoj odgovara forma subjektivne odgovornosti i odgovornosti nezavisno od krivice u formi objektivneodgovornosti, dok se danas sve više govori o socijalizaciji odgovornosti.

49. SANKCIJA

Pravo i prinuda

Sankcije u odnosu na dispoziciju predstavlja alternativno i sekundarno pravilo o ponašanju pravnih subjekata.Ona je usmerena prema delikventu, počiniocu prekršaja i prema državnom organu koji, ukoliko je to potrebno, treba da izvrši sankciju u odnose na delikvetne.Ovakvo shvaćana sankcija je kao posledica prekršaja nužan i sastavni deo norme.

U raspravama o ulozi sankcije stoje neke konstatacije u kojima se autori u glavnom slažu.1. Pre svega, u društvu jedni subjekti primenjuju prinudu na druge, koji su prekršili dispoziciju, da bi ih motivisali da se ponašaju na pravno poželjan način.2. Drugo, pravna norma služi se fizičkom silom i prinudom.3. Treće, sankcija se primenjuje kao posledica nepoštovanje dispozicije.4. Četvrto, savremeno pravo obeležava centralizovana i normativno uređena upotreba fizičke prinude.

U pogledu vezanosti pravne norme za sankciju kao fizičku prinudu u teoriji su se iskristalisale dve velike grupe shvatanja:

1. sankcionistička2. antisankcionistička

U okviru sankcionističke teorije, u objašnjenju povezanosti prava i sankcije shvatanja se međusobno znatno razlikuju.I Najstariji, najrasprostranjeniji stav ističe da je bitno obelezje prava stvarna primena državne sankcije na prekršioce pravne norme.II Bitno obeležija prava je ustanovljenost sankcije kao elementa svake pravne norme, pri čemu stvarna primena nije bitna.III U treću grupu spadaju oni koji zastupaju mešovitost, realističko -normativni pristup prema kome bitno obeležje prava nije ni stvarna primena, ni ustanovljenost sankcije za većinu normi jednog pravnog sistema već njihova pripadnost jednom poretku pravnih normi.

U okviru socioloških teorija prava razvija se stav da za pravo nije bitna organizovana državna prinuda,nego prinuda kao spontana reakcija ljudi na kršenje pravnih pravila i društvenih vrednosti.

Početkom 20.veka Leon Digi,polazeći od ideje do društvene norme postaju pravne kada prodru u svest mase i pojedinaca, kada oni osećaju i smatraju da osećanje društvenosti i pravde zahteva da norma bude sankcionisana.

U modernoj pravnoj nauci, nasuprot sankcionističkoj teoriji prava, razvijaju se antisankcionistički stavovi u okviru kojih dominira ideja da prinuda nije bitno obeležje prava.U prilog tom stavu navode se mnogi razlozi.Pre svega, ističe se da najveći broj subjekata stvara i izvršava pravne norme dobrovoljno, a efikasnost pravne norme ne počiva na pretnji ili primeni prinude nego na moralnoj snazi ili drugimdruštveno-psihološkim garancijama.

Vrste sankcija

Sankcije se, prema vrsti dobra koja se oduzimaju , mogu podeliti na:- telesne, - materijalne - i moralne.

Prema cilju dele se na:retributivne i restitutivne.Kod retributivnih sankcija cilj je odmazda, a kod restitutivnih - naknada štete i povraćaj u pređešnje stanje.

Ako se sankcije shvati kao prinudna mera razlikujemo:sankciju prema licima i sankciju prema aktima.

Sankcije prema licima ( fizičkim i pravnim ) s obzirom na vrstu prekršaja mogu biti :krivičnopravne, građanskopravne, disciplinski itd.

Sankcije prema pravnim aktima s obzirom na stepene nezakonitosti dele se na:1. ništave 2. i rušljive ( razlikuje se ništavost i rušljivost pravnih akata ).

1. U slučaju ništavosti po službenoj dužnosti poništavaju se sve pravne posledice nezakonitog pravnogakta računajući od dana njegovog donošenja, do trenutka njegovog poništenja, ili prošlosti.

2. Kod rušljivosti zainteresovanom subjektu ostavljena je sloboda da li će zahtevati sankciju i ako seizrekne ona dejstuje od sada i ubuduće.Tako do dana njegovog ukidanja na snazi ostaju sve pravne posledice koje je taj akt proizveo.Kada se radi o nezakonitim materijalnim aktima- ljudskim radnjama, primena sankcije na njih značivraćanje u pređašnje stanje, u stanje koje je postojalo pre izvršenja prekršaja.

Sankcije mogu biti apstratkne i konkretne.Opšte pravne norme sadrže aprstaktnu sankciju, (npr. u krivičnom pravu vrsta i raspon kazne za pojedina krivična dela je zatvor u trajanju od tri do pet god).

Da li je učinjeno krivično delo u jednom konkretnom slučaju utvrđuje se u krivičnom postupku.Sud donosi pojedinačan akt u kome određuje konkretnu sankciju (npr. Sudskom presudom okrivljenom licuizriče se zbog krađe kazna zatvora u trajanju od godinu dana ).

50. DRUŠTVENA FUNKCIJA PRAVNIH NORMI

Nesumnjivo je da su pravne norme sredstva kojima ljudi nastoje, a delimično i uspevaju, da u pravnim odnosima ostvare interese , vrednosti, i ciljeve: mira, reda, pravde, sigurnosti, zakonitosti,ugovora, istine, tolerancije u organizaciji i raspodeli društvene moći i dobara.

U teoriji prava razlikuje se:nameravana uloga u smislu cilja i efektivna uloga pravne norme u pravnim odnosima,kao i njihova dopunska funkcija.

Cilj se određuje kao predstava o poželjnom učinku norme na pravne odnose “koji subjekti postavljaju kao zahtev u svom delovanju”, dok je funkcija stvarni učinak na društvo i na pojedine elemente pravnog poretka (vrednosti i pravneodnose) u konkretno-istorijskim uslovima.

U tom pogledu, pravna nauka stalno je zaokupljena pitanjem kakva je i kakva bi brebalo da bude ta funkcijau skladu sa shvatanjima interesnog karaktera pravnih odnosa i funkcije vrednosnih stavova.

Sve koncepcije o društvenoj funkciji pravnih normi mogu se svrstati u tri grupe :1. solidaristički2. interesne 3. mešovite solidarističko – interesne koncepcije.

Pri tome se interesne dele na interesno-neutralne i interesno-diskriminatorske.

1. Po solidarističkoj koncepciji društvena funkcija nalazi se u sferi opštedruštvenog. Zaštita opšteg dobra, ideje pravde, slobode i podele rada znači ostvarenje potreba i interesa svih pripadnikazajednice.U ovu grupu spadaju prirodnopravne teorije, od sofista, Aristotela , Savinja , Digija i drugih...

2. U drugoj grupi nalaze se sva ona “mešovita “ interesno-solidaristička shvatanja autora koji ističu značaji konfliktnost interesa pojedinaca i društvenih grupa u pravnim odnosima, pri čemu pravne norme imaju zadatak da razreše te sukobe zbog opšteg interesa i uspostavljanjakoegzistencije.Ova shvatanja nalazimo u delu prirodnopravnog shvatajna T.Hobsa i B. Spinoze,a u XX veku kod R.Paunda.

Interesno – neutralne koncepcije, konstatuju da su pravne norme tehnike prinudnog razrešenja interesnihsukoba među ljudima i društvenim grupama, ali ne rešavaju da li su te tehnike u službi zajedničkih, opštih interesa ili, pak, pojedinačnih.U ovu grupu, koja se inače teško razlikuje od interesno-solidarističkih, izdvajamo X.Kelzena i N.bobia.

Ovde spadaju i koncepcije o interesno -diskriminatorskoj funkciji pravnih normi.Pravne norme su sredstva prinudnog razrešenja sukoba interesa i održavanja društva nejednakosti idominacije, sredstva kojim vladajuća grupa prinudno ostvaruje svoje interese i, na taj način drži upokornosti druge društvene grupe .U ovoj grupu, iako ona nije mnogobrojna , najuticajniji su marksistički teoretičari F.Engels i V.I. Lenjin.

Posredstvom pravnih normi, koje su tehnička drz+uštvene kontrole , “socijalnog inženjeringa “ kako je tonazivao Rosko Paund, vladajuće društvene grupe kontrolišu, rešavaju interesne sukobe i razgraničavajuoblasti slobode svih adresata u pravnim odnosima, neposredno u svom interesu, a posredno ili sekundarno sobzirom na društvo kao celinu,te jedino politička vlast primenjuje fizičku prinudu, što je zabranjeno svim ostalim pravnim subjektima.

Norme su izraz sukoba interesa u pravnim odnosima, a ujedno i sredstvo razrešenje tih sukoba u skladusa vrednosnim principima mira, reda, pravde i sigurnosti vladajućih društvenih grupa.

Primarna funkcija pravnih normi je zaštita postojećih i uspostavljanje novih temeljnih odnosa dominacije inejednakosti u raspodeli društvene moći i dobara.Ta funkcija označava se kao represivna.

Pored nje, ukazuje se na promocionalnu i reformatorsku ulogu prava polazeći od promena u savremenomdruštvu u kojem društveni organi imaju nove ciljeve pa se usled toga koriste novim tehnikama društvenekontrole, a naročito tehnikom podsticanja.

Pravne norme služe korenitim, suštinskim preobražajima,odnosno legalizaciji tekovine revolucije, dakle imaju revolucionarnu funkciju.Nakon svake revolucije uspostavlja se jedan novi raspored odnosa moći i vlasti u kome su opet pravnenorme sredstvo oblikovanja i zaštite novonastalih odnosa.

U pravnoj teoriji odavno se došlo do zaključka da pravne norme imaju dvostruku ulogu : 1. razgraničenje i 2. garantovanje oblasti ljudske slobode, tj da vise ili manje precizno određuju šta ljudi smeju ili ne smeju da čine, na šta su ovlašćeni u pravnim odnosima.

Pravo ima zadatak da organizuje slobodu da je razgraničava, ali i da je ograničava.

Njima se može uticati na društvene odnose i kretanja, jer se javljaju ne samo kao čovekov proizvod, nego isvojevrstan sistem vrednosti.

Istina, pravne norme su samo jedno od mnogih sredstava, ali zbog svoje sveobuhvatnosti, zbog širineodnosa koji regulišu moraju se smatrati jednom od značajnih činilaca.

Pravne norme, s obzirom na celokupnu ljudsku istoriju imaju svojstvo važnog sredstva određenja irazgraničenja slobode.Međutim, može se postaviti pitanje da li su one ovu funkciju u svim vremenima i društvima podjednakoiskazivale.

Niz pravnih sistema pojedinih društava i istorijskih epoha pokazaće se kao sistemi koji su stajali ispodnivoa svojih istorijskih mogućnosti.Uzevši u celini, pravo je u dosadašnjim društvima, čak i najprimitivnijim, omogućila čoveku u okviru postojećih istorijskih nužnosti, autentičniji život i osiguralo minimummogućnosti za razvijanje njegovih istorijskih potencijala u datom trenutku.

Osnovna funkcija pravnih normi (ostvarivanje vrednosti i u tom smislu slobode čoveka i njegovog društva )ne može biti u indiferentnom odnosu prema suštini prava, kao skupa normi, odnosa i vrednosti.

51. ODNOS IZMEĐU DRUŠTVENIH I PRAVNIH NORMI

Pravne norme su jedna vrsta društvenih normi ali i među njima postoje određene razlike (str.94-tabela ).primera radi, kao kriterijum i ratlikovanja pravnih od običajnih i moralnih normi predlažu se :stvaralac, nastanak, trajanje, oblik, prihvatanje, sankcija i subjekt sprovođenja sankcija.

U pogledu odnosa pravnog i moralnog poretka kroz dugu istoriju iskristalisovala su se tri shvatanja:

1. P ravo i moral čini jedinstvo.Kroz čitav razvoj prirodnopravne ideje razlikovanje i granice između prava i morala ostale su naodređene i neizvesne.Na nivou prakse, u primitivnim arhaičnim društvima društvene norme,(običajne, moralne, verske i pravne ) , činile su jedinstven sistem regulacije ljudskog ponašanja.Isto tako u pravnim sistemima koji danas pripadaju tipu islamskog ili hindu prava, moral i pravo nisu izdiferencirani i razvoj prava je pod snažnim uticajem religije (npr. Kuran ili Bramenska religija ).

Teza o identitetu tj. jedinstvu prava i morala nije mogla dugo da se održi.Često uopšte ne postoje normalne norme, ako i postoje one su nejasne i sporne, ili u okviru važenjajedinstvenog poretka različite, protivrečne ili protivrečne pravnim normama.Stav o identitetu prava i morala bio je dogma i autoritarnih sistema, ne samo nacionalsocijalizma,već i nekih današnjih diktatura .

2. Drugo shvatanje polazi od potpunog odvajanja, izolovanje prava od morala.Pravo i moral se nedodiruju.Ovo shvatanje zastupaju H.Kelzen , I.Kant, J.G.Fihte i drugi.

Sadržaj pravnog sistema potpuno je nezavisan u odnosu na moral.Ovaj stav o odvajanju prava i morala mogao bi se prihvatiti samo delimično pošto bi u suprotnommoral izgubio svoju kritičku funkciju u odnosu na pravo.

3. Treće gledište nalazi se između dve krajnosti jedinstva prava i morala, i njihovog potpunogodvajanja.Između njih postoji odnos relativne suprotnosti , korelacije, koja jednu strukturu odnosa neisključuje nego uključuje.Ovo gledište podrazumeva da je moral kritičko merilo za pravo.

Te različite i protiv rečne ocene između prava i morala mogu se pokazati na nekim primerima kaošto su pravo na otpor i građansku neposlušnost.

Pravo na otpor protiv izopačenog zakona, zakona suprotnog moralu, zakonskog neprava kako je to govorio G.Radbruh, jeste izvorni otpor moralne ličnosti u njenoj krajnjojmuci zbog savesti .

U teoriji i filozofiji prava ističe se da pravo na otpor postoji samo u nepravnoj državi protiv zločinačke vlasti.Kad je u pitanju pravna država govori se o pravu na građansku neposlušnost.Prema DŽ. Rolsu teorija građanske neposlunosti važe samo za poseban slučaj jednog skoro pravednogdruštva koje je, najvećim delom dobro uređena, ali u kojem se ipak javljaju neke ozbljne povrede pravde.

52. KLASIFIKACIJA PRAVNIH NORMI (prekucala sam celu lekciju, jer smatram da ne bi trebalo izostaviti objašnjenja navedenih kriterijuma)

Pravne norme mogu se klasifikovati prema različitim kriterijumima :

1. Krug subjekata na koje se norma primenjuje. S obzirom na određivanje normativnih subjekata, pravne norme mogu biti opšte u slučaju kada se odnosena neodređen broj lica, kada su upućene svim pravnim subjektima ili grupi ljudi.

Opštost kao bitno svojstvo dopunjava stalnost ili trajnost, jednom primenjena norma ne prestaje da važi, nego važi i za sve buduće slučajeve, dok se norma ne ukine.

Pojedinačna norma upućena je tačno određenom pojedincu.Budući da se norma odnosi na konkretno, pojedinačnog uzetog subjekta, bitno je da su ti subjekti, fizička ilipravna lica, precizno identifikovani.

Između opštih i pojedinačnih pravnih normi postoji povezanost i međuzavisnost .Pojedinačne norme , prema načelu zakonitosti, moraju biti u skladu sa opštim normama.Pri tome, ne postoji samo jednosmerna povezanost i međuzavisnost opštih i pojedinačnih normi, nego i obrnuto, opšta norma nalazi svoju konkretizaciju, tj. primenu u pojedinačnoj normi.

2. Ispunjenost uslova za primenu pravne norme.S obzirom na to da li je zapovest dana pod nekim uslovom ili bezuslovno , pravne norme mogu da se podelena bezuslovne i uslovne.- Bezuslovne pravne norme odnose se na određenu situaciju, stanje, događaj (krađa, ubistvo,kleveta, šteta). takvom pravnom normom, tvorac normi bez uslova reguliše neku konkretnu situaciju.- Uslovne pravne norme predviđaju jedan ili više uslova da bi se dispozicija primenila. One se odnose na stanja, situacije, događaje i radnje koje još nisu nastupile. Stvaralac unapred donosi pravnu normu predviđajući uslove za njenu primenu.Kod ove podele radi se , u stvari, o dva “modela”, tj. dva načina pravnog regulisanja društvenih odnosa.

3. Broj slučajeva na koje se pravna norma odnosi .S obzirom na broj slučajeva ,situacija, radnji,tj. događaja koji su regulisani pravnom normom, one se dele na:apstraktne, koje regulišu neodređen broj slučajeva i kontkretne, koje se odnose na jedan konkretan slučaj.

Apstraktna norma se , pak, odnosi na čitav niz, skup događaja i važi sve dok se ne ukine.Moguće su i kombinacije četiri osobine pravnih normi : opštost,apstraktnost, pojedinačnost i konkretnost,

pa tako imamo :opšte i apstraktne norme (takav tip normi sadžinajveći deo zakona, npr. Krivični zakon), opšte i konkretne norme (zakon o opštoj mobilizaciji za konkretnu situaciju), pojedinačne i apstraktivne norme (zakon koji određenoj osobi dodeljuje zvanje sudije ustavnog suda),pojedinačne i konkretne norme (sudska presuda).

4. Intezitet pravne snage pravne norme.Prema pravnoj snazi, a to znači prema meri uticaja koji pravna norma trpi i vrši, pravne norme mogu se podeliti na: više i niže.

Na ovom svojstvu pravnih normi temelji se njihova hijerarhija, odnos neprotivrečnosti nižih sa višim, ucilju da bi se ostvario jedinstveni pravni sistem.Iz hijerarhijske zasnovanosti pravnih normi proističe princip koherentnosti.

Neke pravne norme su više u odnosu na druge po tome što ih prinudno određuju materijalno i formalno.Materijalno određenje znači da više norme ordeđuju manje ili više određeno, sadržinu nižih normi .Formalno određenje znači da se višim normama određuje nadležnost ( stvarna i mesna ), postupak u oblik,kojima treba da budu donesene, menjane ili stavljane van snage niže pravne norme.

5. pravac delovanja pravnih normi.Prema pravcu delovanja pravnih normi u vremenu, pravne norme dele se na:norme sa aktivnom i norme sa retroaktivnom snagom.

Pravna norma aktuelno obavezuje kada stupi na snagu, kada važi za slučajeveve koji tada nastaju i koji ćetek nastati, u budućnosti.Uslovi za važenje pravnih normi podrazumevaju da je nju doneo nadležni subjekat ( fizičko, pravno lice) upredviđenom postupku i obliku i da nije ukinuta tj da nije prestala da važi.

U slučaju opštih pravnih normi,one, po pravilu počinju da obavezuju (važe) po isteku odeređenog roka posle njihovog objavljivanja.Taj rok između objavljivanja i stupanja na snagu normi, na primer, u zakonu naziva se vacatio legis.

Svrha vacatio legis je da se subjekti, tj. adresati upoznaju sa sadržajem zakona, sa pravnom normom.Pošto prođe taj rok, niko se ne može pozivati na to da ne poznaje pravne norme i da ih zbog toga neprimenjuje.Važi načelo: nepoznavanje prava (zakona) svakome škodi, odnosno,nepoznavanje prava nikoga ne izuzima.Na prvi pogled izgleda da ovo pravilo nije u skladu sa moralom,međutim primena ovog načela je nužna za funkcionisanje pravnog poretka.Ukoliko bi svako mogao da se izvinjava i opravdava time da nije poznavao važeću pravnu normu, pravniporedak bi bio neefikasan.Dakle, između neetičkog principa i svoje neefikasnosti, pravni poredak bira efikasnost.

Moguće je da se pravna norma proteže i na one društvene odnose koji su nastali pre donošenja pravnihpravila.Ukoliko se pravna norma primenjuje i na one slučajeve koji su već nastali pre njenog stupanja na snagu,radi se o povratnom, retroaktivnom dejstvu pravne norme.

U krivičnom pravu važi princip stroge zakonitosti (legaliteta) nema dela bez kazne, i nema kazne bez zakona, te je retroaktivnost pravnih normi isključena.Pravne norme primenjivaće se retroaktivno samo u interesu pojedinca, ukoliko novim pravnim normamanema krivičnog dela i nema kazne ili je predviđena blaža vrsta ili blaža mera kazne.

6. Adresanti stvaranja pravne norme.U odnosu na pluralitet subjekta stvaralaca prava, pravne norme mogu biti:državnog porekla (bilo u celini ili delu): ustavne, zakonske, precedentne norme itd.nedržavnog porekla u celini čine tzv. autonomno pravo.Istorijski i danas poznati oblici autonomnog prava su:običajno, cehovsko, esnafsko, crkveno, pravo međunarodne trgovine itd.

53. POJAM PRAVNOG AKTA

Pravni akt predstavlja pored pravne norme deo pravnog poretka, tj. njegov drugi normativni element.

Reč dolazi iz letinskog jezika iz reči actus koja znači čin ili delo. Pravnim aktom se označava akt stvaranja norme, sama pravna norma i njen materijalni izraz.

Strukturu pravnog akta čine dva elementa: unutrašnji, psihički akt kao odluka volje i spoljni akt kao izjava volje.

Pravni akt je psihički akt kojem se dodaje akt volje kojima se stvaraju pravne norme, ili uslovi zaprimenu pravne norme!Pravni akt je akt normativnog karaktera i sastoji se od jedne ili više rečenica, odredbi u kojima su ilicelovite pravne norme ili pojedini elementi pravnih normi, ili uslovi za primenu pravne norme.

Sadržinu pravnog akta čine pravne norme ili uslovi za primenu pravne norme, ona se izražava materijalnim aktima – jezikom (govornim ili pisanim) ili drugim "materijalnimznacima". Materijalni znaci mogu biti konkludentne radnje.

Pravni akti se nejčešće izražavaju u pisanom obliku. Pisani tekstovi omogućavaju jasno, trajno i objektivnije iskazanje, očuvanje i razumevanje pravnihnormi, koje bi inače, da nisu napisane, ostale nedovolno određene, i mogle bi se tumačiti na raznenačine. Pisani tekstovi omgućuju da se zajedno i istovremeno iskaže veći broj pravnih normi koje regulišujedan ili više srodnih društvenih odnosa. Pisani akti omogućavaju da se pravne norme izraze precizno i, ako treba, opširnije, time što će se uznjih dati i pismeno obrazloženje. Pisani tekstovi olakšavaju objavljivanje i upoznavajne pravnih normi, kao i primenu od strane adresata.

54. FORMA I SADRŽINA PRAVNOG AKTA

Sadržina je zapravo ono što čini "materiju" pravnog akta i ona ima dva dela:

1. Glavni deo pravnog akta predstavlja odluku razuma i volje koja izaziva određene pravneposledice, i koja donosi promene u pravnom poretku.

2. Sporedni elemenat sadržine pravnog akta čini označavanje samog akta kako bi se što tačnijeodredilo njegovo mesto u pravnom poretku. Obično se označava vrsta pravnog akta, koji ga subjekat donosi, pravni osnov donošenja, mesto ivreme donošenja, postupak po kome se donosi, u kom cilju se donosi i sl.

Forma pravnog akta definiše se kao skup materijalnih sredstava kojima se ona stvara i izražava. U pravnoj teoriji ističu se tri osnovna elementa iz kojih se sastoji forma pravnog akta.

Nju određuju: subjekt, nadležan (organ) za donošenje pravnog akta; postupak – procedure potrebne za njegovo donošenje; materijalizacija forme akta što je "podesnost za čulno opažanje i izražavanje pravnog akta".

1) Nadležnost (organ) za donošenje pravnog akta predstavlja ovlašćenje i obavezu određenih subjekatada donose pravne akte.

2)Postupak po kome se pravni akt donosi obuhvata konkretne radnje pomoću kojih tvorac stvara pravniakt. Postupak donošenja pravnog akta može biti složeniji ili jednostavniji, redovan ili skraćen,dugotrajan ili kratak, svečan ili unapred predviđen i strogo određen, a sve to zavisi od subjektadonošenja, značaja pravnog akta, silja koji se želi postići i sl.

3) Materijalizacija pravnog akta sastoji se u preduzimanju radnji ili upotrebi drugih sredstava kojimase akt izražava i čini trajnim. Najčešće se akt ispoljava jezikom, ali to mogubiti i drugi materijalni znaci podesni za čulno opažanje irazumevanje njegove sadržine.

S obzirom na formu moguće je izgraditi formalni pojam pravnog akta, a s obzirom na sadržinu materijalni pojam pravnog akta.

55.HIJERARHIJA PRAVNIH AKATA

Načelo hijerarhije znači da se u nekoj celini ili u nekom sistemu koji je sačinjen iz brojnih sastavnihdelova, unutrašnji sklad i sređenost ostvaruje prema nekom kriterijumu vrednosti.

Uticaj višeg pravnog akta na niži naziva se pravna snaga pravnog akta. Pravna snaga pravnog akta jeste njegov položaj nadređenosti ili podređenosti prema drugim pravnim aktimau hijerarhijskoj lestvici pravnog sistema.

Pravna snaga pravnog akta označava meru uticaja koju jedan akt vrši na druge (od njega niže) akte, i kao mera uticaja koju trpi od drugih (u odnosu na njega) viših akata.

Pravni akt ima onoliku snagu kolika je vlast organa koji ga donosi. Ukoliko je jedan organ nadležan za donošenje više akata, tada se pravna snaga određuje prema postupkudonošenja tog pravnog akta. Sadržina ne utiče na pravnu snagu pravnog akta.

Valja imati u vidu i razliku između pravne snage pravnih akata i njihove pravne obaveznosti. Svi pravni propisi su podjednako pravno obavezni, pošto su deo jedinstvenog pravnog sistema.

Opšti pravni akti sadrže opšte pravne norme i oni usmeravaju ponašanje grupa ili širih kategorija subjekata,dok pojedinačni pravni akti sadrže pojedinačne pravne norme, a to znači da uređuju ponašanja imenom iprezimenom označenih subjekata.

Svaki pravni akt ima određenu pravnu snagu – manju ili veću, kao i svoj položaj – niži ili viši, u pravnomsistemu.

Hijerarhija pravnih akata zavisi pre svega od "nivoa", "količine" vlasti državnih i društvenih subjekata kojiih stvaraju i donose. Dakle, postoji jedan paralelizam hijerarhije pravnih akata i hijerarhije državnih organa.

Hijerarhijska lestvica državnih pravnih akata potpuno odgovara hijerarhijskoj lestvici državnih organa.

ustavotvorac ustav↓ ↓

zakonotvorac zakoni↓ ↓

šef države ukazi↓ ↓

vlada uredbe↓ ↓

ministarstva pravilnici, odluke, naredbe, uputstva↓ ↓

opštinske skupštine statuti i odluke↓ ↓

sudovi presude↓ ↓

niži upravni organi upravna rešenja

Organa i akata ima najmanje na vrhu, jer samo jedan suvereni ustavotvorac donosi jedan ustav. Organi i pravni akti su brojniji što su niži i postaju izvršni prema višim pravnim aktima.

Pravna snaga svakog akta, isto kao i vlast državnog organa, je relativna i relaciona. Ako se istovremeno posmatra odnos nižih pravnih akata prema višim, jasno je da su niži pravni akti manjepravne snage u odnosu na više (ustav, zakon).Opšti pravni akti su viši akti, dok su pojedinačni pravni akti niži u pravnom sistemu. To je zato što pojedinačne akte češće stvaraju organi i drugi subjekti s manje vlasti, u odnosu na opšte akte.U tome ima izuzetaka, pošto i zakonodavac i šef države mogu doneti individualne akte visoke pravne snage (npr. akti o postavljanju ministara), kao što ima i opštih pravnih akata sa nižom pravnom snagom (npr. upravna uputstva).Akti nedržavnih organizacja i građana po pravilu su niže pravne snage u odnosu na veći broj državnihakata. Ali i zu ima izuzetaka: tako su u savremenim društvima, na primer, kolektivni ugovori između poslodavaca i sindikata, pravni akti velike pravne snage, redovno obavezujući kako za sudove tako i za upravu.

Osnovni uslov efikasnosti i opstanka pravnog sistema jeste činjenica da se na opštim i višim pravnimaktima temelje, pojedinačni i niži pravni akti, koji onda te više akte dopunjavaju i izvršavaju u konkretnimdruštvenim odnosima. Pravni akt manje pravne snage mora biti saglasan sa aktom veće pravne snage, kako u pogledu forme,tako i u pogledu sadržine.

Utvrđivanje hijerarhije pravnih akata neophodan je uslov za ustanovljavanje i funkcionisanje pravnogporetka, a time i ostvarivanja ustavnosti i zakonitosti.

56. POJAM I VRSTE IZVORA PRAVA

Najznačajnija podela je na opšte i pojedinačne. Opšti pravni akti su viši u odnosu na pojedinačne i smatraju se "izvorima" pojedinačnih, pošto oni nastaju na osnovu njih, i predstavljaju njihovu konkretizaciju. Prve ideje vezane za izvore prava nalazimo kod Ulpijana koji pravo deli na pisano i nepisano.

Sintagma "izvor prava" ulazi u širu upotrebuu opštoj teoriji prava tek u XIX veku jer upućuje na problemporekla prava.Izraz izvor prava dobija preciznije značenje u zavisnosti od konteksta.

Prvo, u istoriji prava ovaj izraz ima različita značenja (npr. individualistička i racionalistička filotofijaprirodnog prava, rimsko i običajno pravo, kanonsko pravo itd.). Drugo, u sociologiji prava, izvor prava upućuje na društvene, pre svega ekonomske činioce koji utičuna evoluciju prava. Treće, izvor prava ima značenje vezano za opštu pravnu nauku kada se pod izvorima prava smatrazakon, običaj, pravna nauka i td. Četvrto, između anglosaksonskog i kontinentalnog tipapravnog sistema razlika se u izvorima pravamanifestuje ne samo u vrstamaizraza nego i u samom izrazu.

U angloameričkoj literaturi pod izvorima prava podrazumevaju se i izvori saznanja o pravu (literary souces) – knjige i drugi spisi iz kojih se može saznati kako glase vežeća pravna pravila (npr. sudskiizveštaji, zbirke zakona, administraztivni izveštaji, međunarodni ugovori i sl.

H. Kelzen smatra da ovaj termin treba izbaciti zbog izrazito metaforičkog karaktera.U savremenoj pravnoj teoriji izrazu izvor prava pridaju se dva značenja, a samo u jednom od njih označavase opšti pravni akt. Prvo je tzv. materijalni izvor prava, predstavlja društvenu činjenicu iz koje nastaje,tj. "izvire" pravo. Drugo značenje je formalni izvor prava. U ovom svojstvu izvor prava označava opšti pravni akt pomoćukoga se izražavaju materijalni izvori prava. Neophodno je da se svaki put unapred i izričito naglasi u komkonkretnom smislu se izražava sintagma izvori prava.

57. MATERIJALNI IZVORI PRAVA

Prema jednom stanovištu materijalni izvor prava je svojevrstan "uzrok" koji izaziva stvaranje prava. Drugo stanovište – materijalni izvor prava predstavlja snažna socijalna komponenta čije dejstvoprouzrokuje stvaranje prava. Uzrok nastanka prava, u prirodnopravnoj teoriji može biti: "božja volja", "ljudska priroda", ljudski razum" ..

Materijalni izvor prava je neki presudni faktor na temelju kojeg je jedno pravo takvo kakvo jeste.

Među važnijim faktorima svakako su društveni odnosi u kojima nastaju snažni sukobi interesa. Pri tome, nije moguće napraviti "spisak" svih tih važnih i konfliktnih odnosa jer postoje njihove brojnevrste, a pored toga su i istorijski promenljivi. Tu svakako spadaju: ekonomski odnosi (ljudski rad, razmena, stvaranje i upotreba novca i sl.), biološki (očuvanje života, zdravlje, izdržavanje dece i dr.), politički (odnosi vlasti, organizacija i njeno funkcionisanje i td.), kulturni i td. Iz ovih društvenih odnosa "izviru" pravne norme koje potome te odnose regulisanjem "pretvaraju" u pravne odnose.

58. POJAM I HIJERARHIJA FORMALNIH IZVOR PRAVA (OPŠTI PRAVNI AKTI)

Pojam opšteg pravnog aktaFormalni izvor prava čine oblici formiranja pravnih normi i odnosa, postupci i načini kojima se normeuključuju u pravno postojanje ili važenje. Formalni izvor "odražava materijalni izvor i istovremeno gamenja u izvesnoj manjoj ili većoj meri, odnosno, dograđuje ga, dovršava njegovo dejstvo". Pravno je relevantna podela formalnih izvora prava na anglosaksonski i evropskokontinentalni tip prava.

Anglosaksonski tip prava potiče iz Engleske i s vremenom se preneo uglavnom, u zemlje engleskog govornog područja.

Među najznačajnije izvore spada:sudska presuda, zakon (zakonsko pravo) i običaj (opšte običajno pravo – Common law – najstariji deo engleskog prava).

Pored opšteg prava, englesko pravo sadrži još i:pisano (zakonsko) pravo (statute law), sistem pravičnog prava (equity law)i kanonsko pravo.

Formalne izvore u kontinentalnom tipu prava čine opšti pravni akti. Opšti pravni akt je svaki akt koji sadrži opštu pravnu normu i uslove za primenu opšte pravne norme nAosnovu koje se stvaraju i iz koje proizilaze pojedinačni pravni akti. Unapred donet, opšti pravni akt obezbeđuje pravnom subjektu izvesnost kako treba da se ponaša.

Civilizacijski pincip u vezi sa formalnim izvorima prava – njihova svrha je garantovanje individualnih sloboda, ljudskih prava i pravne sigurnosti građana.

Hijerarhija opštih pravnih akataSvi opšti pravni akti poređani su na hijerarhijskoj lestvici po pravnoj snazi. Na vrhu stoji ustav kao najvišipravni akt države, zatim slede zakoni, potom dolaze opšti podzakonski akti, a u nižim hijerarhijskimredovima su akti društvenih organizacija i običajno pravo.

59. USTAV

Reč ustav prvi je u savremenom značenju upotrebio Ciceron. Naziv ustav vodi poreklo od latinske reči constitutio, što znači uredba, ustav.

U rimskom pravu, konstitucijama su se nazivali edikti koje su donosili rimski imperatori, uređujući ovim aktima i niz pitanja koja su se odnosila na državnu organizaciju i njeno funkcionisanje.

U antičkoj filozofskoj misli (Platon i Aristotel) izraz ustav upotrebljava se prvenstveno u značenjuosnovnih obeležja političkog uređenja konkretnog polisa. Ovim nazivom ne označava se pravni akt, već konkretan sistem društvenog i državnog uređenja polisa.

U feudalnom društvu katolička crkva preuzima izraz ustav iz rimskog prava koristeći ga često kao naziv zapropise, odnosno akte kojima se uređuje sistem organizacije crkve. U vreme buržoaskih revolucija termin ustav u pravnoj i političkoj teoriji dobija novo značenje koje je uupotrebi i danas.

Pored izraza ustav sreću se još, iako se retko upotrebljavaju kao sinonimi, sledeći izrazi: ustavni zakon, osnovni zakon, organski zakon, osnovna norma. Sasvim izuzetno, u savremeno doba, mogu se sresti i drugi nazivi: povelja, deklaracija.

Ustav u materijalnom smislu označava sadržaj ustavne materije. U tom pogledu razlikuju se u teoriji četiri grupe shvatanja.

1. Prema prvoj (državno-organizaciono shvatanje - Jelinek), ustav obuhvata sva ona pravila koja seodnose na organizaciju i funkcionisanje državnih organa, njihove međusobne odnose i izgradnjusistema državne vlasti.

2. Prema drugom, pravno-strukturalnom shvatanju, ustav obuhvata sva on pravila kojima se utvrđujestvaranje prava, odnosno izgradnja pravnog sistema u jednoj državi (Kelzen).

3. Treće (političko) shvatanje vezuje ustav za političku vlast i odnose koji se uspostavljaju u vršenjupolitičke vlasti (Levenštajn).

4. Prema četvrtom, društveno-eknomskom poimanju ustav čine pravila o svojinskim odnosima udruštvu (F. Lasal).

Ustav u formalnom smislu je akt najveće pravne snage. Njega donosi ustavotvorni organ u ustavotvornom postupku u obliku ustava.

Formalnom smislu treba "dodati" i pojam ustava u materijalnom smislu.Ustav je najviši pravni akt jedne zemlje kojiinstitucionalizira postojanje i funkcionisanje političke vlasti, uređuje osnovne društveno-ekonomske i političke odnose,obezbeđuje određenu sferu slobode i prava čoveka i predstavlja sredstvo ograničenja nosilaca političke vlasti!!!

U zemljama u kojima ne postoji ustav u formalnom smislu postoje pisani propisi koji u materijalnom smisluimaju ustavni značaj.

Postoje različite klasifikacije ustava. Pisani i nepisani ustavi razlikuju se po tome kako su doneti. Ako su doneti u obliku jednog ili više pravnih akata, radi se o pisanim ustavima, a u slučaju da ustav sadrži norme običajnog prava, tada se radi o nepisanom ustavu.

Razlike između kodifikovanih i nekodifikovanih uspostavljaju se prema tome da li se norme ustava nalazeu jednom aktu ili u više pravnih akata.

Kruti (čvrsti, tvrdi) i meki (fluidni) se razlikuju po tome što je za promenu krutog ustava potrebansloženiji postupak od redovnog zakonodavnog postupka. Sa stanovišta subjekta koji donosi ustav, oni se dele na: narodne ustave (donosi narod i parlament), ustavne paktove (donosi parlament i monarh) i oktroisani ustav (donosi monarh).

Struktura ustava može da sadrži sledeće elemente: preambulu, osnovna načela, normativni deo, ustavne dodatkei ustavne amandmane.

Ustav hronološki prethodi zakonima i sadrži naširu materiju pravnog regulisanja.

On je najviši pravni akt i najjače pravne snage. Stoji na vrhu piramide pravnih akata. Radi se o političkom aktu, jer se odnosi ne samo na postojeće, stare odnose, nego i na projektovanje budućih željenih odnosa!!!

60. ZAKON

Definicija:U pravnom jeziku, zakon je, posle Ustava, najviši pravni akt koga donosi zakonodavni organ (skupština,kongres, parlament) po zakonodavnom postupku u formi (obliku) zakona.

To je zakon u formalnom smislu naspram zakona u materijalnom smislu, gde se označava opšti pravni akt. Pojam zakona se uzima kao jedinstvo materijalnog i formanog određenja.

Pojam zakona sreće se još kod sofista, pod njihovim uticajem nastale su antiteze: nomos - fizis, zakon prirode - pozitivni zakon.Ciceron je smatrao da zakon treba da bude najviši izraz razuma (lex est summa ratio), a Ulpijan je konstatovao da sve što vladar odluči ili želi, ima snagu zakona.

Zakon u formalnom smislu je pisani opšti pravni akt, niži od Ustava, koga donosi zakonodavni organ pozakonodavnom postupku,Zakon u materijalnom smislu sadrži o.p.n kojom se regulišu razlišite vrste društvenih odnosa (pravnihodnosa) - npr. zakon o radu; zakon o braku, krivični zakon.

Toma Akvinski smatra da nas zemaljski zakoni ne obavezuju moralno, ali obavezuju pravno i moraju sepoštovati kako bi se izbeglo veće zlo (sankcija).Zakoni su tvorevina modernih suverenih država. Aristotel naglašava da u državi treba da bude suveren zakon - "jer gde ne vladaju zakoni, nema ustavnog poretka", a drugi uslov dobre države jeste da je "zakon pravedan".

Zakon se razlikuje od ustava ne samo po nižoj pravnoj snazi, nego i po užem predmetu regulisanja. Ustav obuhvata "sve vrste" odnosa koji su pravno značajni za neko društvo, a pošto su ustavne norme vrlo apstraktne, zakon ih razrađuje zbog njihove primene (dok podzakonski akti u demokratskim sistemima, uglavnom konkretizuju prava i obaveze predviđenezakonom).

Karakteristike zakona: 1.) Zakon je posle Ustava najviši o.p.a;2) Zakon mora biti u skladu sa Ustavom;3.) Zakon treba da bude objavljen kako bi postao deo pozitivnog prava i4.) Zakon donosi najviše predstavničko telo države (parlament/skupština).

Svi zakoni treba da budu formalno i materijalno u skladu sa Ustavom, čime se poštuje načelo ustavnosti.Zakonodavni postupak je, po pravilou dugotrajan i spor, kako bi se najvažnije norme brižljivo donele.Ovaj postupak obuhvata više faza:

1. Prva faza, predlaže se zakon, dakle prvo počinje sa predlaganjem i nacrtom zakona (pravo napredlaganje ima svaki pojedinac, Vlada, grupa građana)

2. Druga faza, razmatranje zakona u radnim telima skupštine (matični odbor - sadržina i zakonodavniodbor - forma). Dakle, predlog i nacrt zakona dolaze na plenum (zasedanje), jednog od domovaparlamenta, gde se vodi rasprava o celini zakona.

3. Treća faza, glasanje (za i protiv predloga)4. Četvrta faza, usvajanje zakona većinom glasova poslanika (2/3)5. Peta faza, nakon usvajanja slede potpis predsednika države, koji time potvrđuje da je zakon zaista

donet (objava)6. Šesta faza, sledi objava zakona u službenom listu (službeni glasnik)7. Sedma faza, stupa na snagu 8 dana nakon objavljivanja (vacation legis). Vreme/period od objave

novog zakona do stupanja na snagu naziva se vacation legis, i služi da bi se za to vreme građaniupoznalni sa zakonskim normama.

Zakoni mogu i sveobuhvatno da uređuju neku oblast (npr. zakon o saobraćaju; zakon o visokomobrazovanju, zakon o državljanstvu), ali je nekada moguće i nužno da se donesu relativno "veliki zakoni"koji obuhvataju sva ili više srodnih područja društvenih odnosa.

Tako razlikujemo zakone i zakonike ili kodekse,(Hamurabijev zakonik, Napoleonov građ. zakonik - Kod Civil itd). Donošenje tih zakonika naziva se kodifikacija,(za šta su prethodno potrebni da se steknu uslovi: stabilnost, razvijenost ek. i pol. sistema, ali i pravnipreduslovi. Kaže se da je pravo postiglo odr. stepen razvoja kad su razvijeni pravni pojmovi, ustanove itehnički uslovi).

61.UREDBA I DRUGI OPŠTI PODZAKONSKI AKTI

Definicija: Opšti podzakonski pravni akti su državni opšti akti, niži od zakona (manje pravne snage), a donose ih izvršno-politički, upravni i lokalni organi samouprave, radi sprovođenja zakona.

Najvažniji podzakonski akti su: uredbe, pravilnici, odluke i naredbe, a svi oni imaju zajedničke karaktersitike:-njihova pravna snaga je manja od zakona;-oni proističu iz zakona i-donose se u cilju primene zakona

Dakle, reč je o tome da su zakonske norme često odviše apstraktne, da bi mogle biti neposredno primenjene na konkretne društvene odnose, zato, zakonodavac (parlamet) ovlašćuje Vladu, ministarstva i druge upravne organe da donose opšte akte nižepravne snage (kao što su: uredbe sa zakonskom snagom), kojima se precizira ono što je ustavom i zakonompropisano.

Dakle, u savremenim državama, dešava se da zakonodavna tela, sa njigovim sporim postupcima, često neuspevaju da na vreme i kvalitetno normiraju društvene odnose, koji traže brzo i stručno regulisanje. Upravo zbog takvih okolnosti ustavi daju vladi (i šefu države) ovlašćenje da takve odnose u celini saminormiraju uredbama čija je pravna snaga faktički ravna zakonskoj, uz uslov da te uredbe naknadno podnesuna potvrdu zakonodavnom telu.

Uredbe - najviši podzakonski akt u materijalnom smislu: o.p.a, a u formalnom smislu: akti koje donose uredbodavni organ (vlada), po uredbodavnom postupku u oblikuuredaba.

Imajući u vidu sadržaj pitanja koja se regulišu uredbama, mogu se razlikovati:1.) Uredbe za izvršenje zakona - donosi uredbodavni organi na osnovu generalnog ovlašćenja sadržanopg uUstavu, ili posebnog (ovlašćenja), utvrđenog (zakonom), kojima se konkretizuju odredbe sadržane uzakonima.2.) Uredbe sa zakonskom snagom (delegirano zakonodavstvo) - donosi vlada na osnovu posebnogovlašćenja, kojima se nadležnost zakonodavca (narodne skupštine), delegira - prenosi na uredbodavnu vlast.3.) Uredbe za slučaj nužde (ratne uredbe) - donosi izvršni organ (vlada, predsednik države) u slučajuvandredne situacije (neposredne ratne opasnosti, rata i slično). Vlada je dužna da po isteku vandrednog stanja podnese na potvrdu (ratifikaciju) zakonodavnom pravilu.Često se danas dešava da vlada ili šef države preko uredbi normiraju sve širi krug društvenih odnosa i nesamo radi primeni, nego i umesto zakonodavca, što uzrokuje: preopterećenost, sporost rada i nedovoljna stručnost parlamenta.

Ponekad i zbog težnje vladajuće stranke i vlade da izbegnu političke rasprave u parlamentu, vlada postaje, sa jedne strane, glavni predlagač, a sa druge preuzima sve veći deo normativnih nadležnosti koje po ustavupripadaju parlamentu, to su glavni aspekti evidentne krize parlamenta u svim državama (naročito su opasne uredbe nastale iz nužde u sl. rata, nereda, prirodnih katastrofa i sl, koje su u nadl. šefadržave ili vlade koji ih koriste za rešavanje opasnosti u situaciji kada parlament ne može da se sastane ili jenjegov rad otežan).

Odluka - opšti akt koje donose razni organi (parlament, vlada, ministarstva). Osobito su važne odluke opštinskim skupština za lokalnu samoupravu. Najviši normativni akt opštine, kojim se uređuje organizacija i rad opštinskih skupština i njeni izvršnihorgana jeste statut opštine.Pravilnik - jeste zajednički naziv za mnogobrojne akte državnih i nedržavnih organa. Kada je opšti akt organa uprava, on označava izvor prava, on je najširi po svom karakteru (npr. pravilnik oradu matičara u postupku zaključivanja braka).Naredba - izvor prava kojim organ uprave reguliše pojedinačnu situacju, na opšti način (npr. naredba zaograničavanje saobraćaja za pojedine vrste vozila na javnim putevima).Opšti podzakonski akti moraju biti formalno i sadržajno usklađeni sa ustavom i zakonom, ali i međusobnoprema njihovoj hijerarhiji.

62. OPŠTI PRAVNI AKTI DRUŠTVENIH ORGANIZACIJA

Sa stanovišta izvora prava, o.p.a koje donose razne društvene organizacije (zdravstvene, prosvetne, kulturne, sportske), čine nedržavno, društveno, autonomno pravo.

Značajni su različiti oblici autonomnog prava: običajno, crkveno, esnafsko, međunarodno trgovinsko pravo, a stepen autonomije zavisi od toga koliko su organizacije i rad društvenih organizacija društveno normiranii koliko im državni propisi ostavljaju slobode od same, vlastitim aktima uređuju svoje unutrašnje imeđusobne odnose.

Treba istaći da uvek ima eteronomnog državnog i autonomnog normiranja u organizaciji i radu društv.organizacija, i ne samo u aktima društvenih organizacija, nego je i u prirodi prava u celini, jer je ono"razapeto" između autonomnih i heteronomnih pravila.

Svaka društvena organizacija ima svoja pravila i konstituiše se kao organizacija i kao pravno lice, upravo preko tih pravila statut je njihov osnovni opšti akt, neka vrsta "ustava" pravnog lica.

Statutnim normana propisuju se:ciljevi, sedište, naziv organizacije, sastav nadležnosti, obaveze i ovlašćenja njihovih članova, osnovni odnosi u radu, održavanje i evidencija imovine. Samo donošenje statuta može biti više ili manje "osamostaljeno" od države, ali statutarne norme svakako moraju biti u saglasnosti sa Ustavom, zakonskim i drugim državnim aktima,koji regulišu osnovianje, organizaciju, delovanje i prestanak postojanja organizacije kao pravnih lica.Saglasnost sa višim pravnim aktima je uslov za registraciju ili upis organizacije u državne registre pravnihlica.Pored statuta (kao temeljni pravni akt), društvene organizacije donose i druge pravne akte (koji su im potrebni za funkcionisanje, npr. pravilnik o radnim mestima, platama) ili poslovnike o radu pojedinih organa pravnog lica (skupštine, upravnog odbora, nadzornog odbora i dr.)

U savremenim društvima sve su važniji kolektivni ugovori, kojima radnički sindikati i udruženjeposlodavaca, uz eventualno učestvovanje ili posredovanje države, dogovorno uređuju osnovne uslove rada inaknade za rad na nacionalnom, granskom ili konkretnom nivou organizacije. Oni onda predstavljajuobavezujuća akta za sklapanje pojedinačnih ugovora o radu.

63. OBIČAJNO PRAVO

Običajno pravo jeste jedan specifičan skup opštih pravnih normi koje predstavljaju izvor prava. Ono nastaje "podržavljenjem" običajnih normi.Običaj je nastao dugotrajnim ponavaljanjem određenih radnji, koje su se vremenom ustalile u svest čovekao obaveznosti takvog ponašanja (običajne norme).Običajne norme nastaju spontano, neorganizovano, dugotrajnim ponavljanjem istovetnog ponašanja, kada se stvara svest o obaveznosti takvog ponašanja.

Običajne norme se izražavaju faktičkim ponašanjem i usmeno, ponekad se i zapisuje u zbornicima običajnog prava, da bi im na kraju država dala svoju zaštitu (sudsku i upravnu) kada običaji prelaze u običajno pravo.

Pravne norme običajnog prava, pre svega:1.) Usmeravaju i regulišu izražene konfliktne međuljudske odnose i2.) Određuje fizičke sankcije, koje organizovano primenjuju društvena ili državna tela.

Samo opšti pravni običaj, podržavljenjem postaje izvor prava.

Na početku razvoja državnopravnog poretka, većina ustavnih, porodičnih, krivičnih i drugih pravnih normi,bila je običajne prirode (glavna vrsta formalnih izvora prava). Običajne norme nalaze se u tragovima gentilnog rimskog prava (npr. rimska porodica kao konzorcijum).

Pravila germanskih i slovenskih plemena zapisana su u:Salijskom zakonu (Leks Salika), Ripuarskom zakonu, kao i u drugim varvarskim zakonima, koji su se primenjivali na teritoriji franačkog kraljevstva, kod nas u Dušanovom zakonoku iz 1349/1354. godine.

Vremenom se oblikuju običajnopravne norme za odnose među feudalcima, između njih i monarha, između trgovaca i u zajednicama zanatlija,između država u međunarodnom pravu, te u crkvenoj zajednici.

Sve običajnopravne norme se međusobno razlikuju, a zajednička im je dugotrajnost i uverenje ljudi o njihovoj potrebi, što se smatra bitnim za nastanak običaja iza prelaz običaja u običajno pravo (tj. priznanje od strane države).

U modernog doba i građanstvo i apsolutni monarsi su nepoverljivo gledali na običajno pravo - kao tradiocionalističke prepreke, pa su ga potiskivali i zamenjivali pisanim pravnim aktima (leks skripta),zakonima, uredbama, statutima, i drugim propisima kojima su izražavali nove vladajuće interese, tako se umodernom pravu običajno pravo smanjuje i obimom i po pravnoj snazi.

Već u 18. veku prosvećeni monarsi (vladari) započinju proces kodifikacije, tj zapisivanje prava u "velikim"zakonicima, kodekcima.

Iz krivičnog prava, postupno se potiskuju običajne norme, dok imovinsko i porodično pravo semodernizuju zadržavajući osnove rimskog prava. Upravno pravo se izgrađuje na novim načelima racionalne administracije, a ustavno pravo se ispisuje uustavima i deklaracija o pravima čoveka i građanina.

U svim tim kodifikacijama preuzimaju se (recipiraju) nemali delovi tekovina razvijanog narodnog i

stalešekog prava - npr. vrednovanje težine delikata, zahtevi poštenja i poverenja u ugovornom pravu, ali seobičajno pravo postepeno gubi kao samostalan izvor prava.Običajno pravo se ipak zadržava u dvema granama modernog prava, a to su: međunarodno javno pravo(koje se sporo kodifikovalo, pošto se zasniva na dogovorima suverenih država koje vrlo često imaju razl. isuprostavljene interese) i u savremenom trgovačkom pravu. S druge strane, u trgovačkom pravu (međunarodnom i unutrašnjem), privrednici stvaraju svoja običajnaprava, koja su pogodnija za brži i sigurniji robni i finanskijski promed od državnog prava.

Dakle, u međunarodnom trgovačkom pravu, norme se stvaraju preko običaja, ali sve više kroz objavljivanje uzansi (poslovni običaji koji se primenjuje u trgovini, usvojen kao zakon),neke od uzansi su: lučke uzanse, uzanse za ugostiteljstvo, uzanse za promet žitarica), bez kojih je u današnjim uslovima teško zamisliti međunarodnu trgovinu.

64. POJAM I VRSTE POJEDINAČNIH PRAVNIH AKATA

Pojedinačni pravni akt je onaj psihički akt volje (čoveka) koji stvara:pojedinačnu normu u celini (potpune norme) ili delimično (nepotpune norme) ili stvara uslove za primenupojedinačnih normi.Oni predstavljaju pisane tekstove ili usmene iskaze koji sadrže individualne (pojedinačne) pravne norme, ilideo norme, za konkretne odnose između imenom i prezimenom određenih subjekata.

Dele se na:1. Potpuni pojedinačni pravni akti - stvaraju se oba glavna ementa pravne norme, tj. pojedinačnu

dispoziciju i pojedinačnu sankciju. Javljaju se ređe u odnosu na nepostpune, jer se pojedinačnadispozicija i pojedinačna sankcija toliko razlikuju i zato se ovlašćenja za njihovo donošenju iprimenu daju različitim subjektima (npr. sud izriče sankciji ili je ne sprovodi, već drugi subjekt to čini).

2. Nepotpuni pojedinačni pravni akti - stvaraju ili samo pojedinačnu dispoziciju ili samo pojedinačnusankciju.

Pojedinačni pravni akti se u u teoriji najčešće dele na: ukaz, sudska presuda, pravno rešenje i pravni posao.

Prva tri su državni akti, dok je pravni posao privatni akt fizičkih lica, društvenih pravnih lica i države (kada ona ne istupa kao vlast, već kao ugovorna strana - ravnopravno)

Ukaz je pojedinačni pravni akt, kojim šef države odlučuje o poslovima iz svoje nadležnosti, a to su:-vrši promulgaciju zakona (objavljivanje)-postavlja diplomate-daje pomilovanje-dodeljuje odlikovanja

To je akt koji ima veliku pravnu snagu, ali nije opšti pravni akt (već pojedinačni),jer sadži pravnu normu za konkretan (pojedinačni) odnos - npr. ukaz o pomilovanju uvek glasi na ime iprezima određenog subjekta, tj. osuđenika).

65. SUDSKA PRESUDA

Sudska presuda je glavna vrsta sudskog akta. Sudski akt je u formalnom smislu akt koji dnonosi sud u sudskom postupku u obliku sudskog akta u pisanojformi, a u materijalnom smislu sudski akt konkretizuje po pravilu sankciju.

Sudskim aktom se uvek na temelju zakona ili dr. opštih pravnih akata, rešava jedan sudski spor i određuju sankcije u krivičnom, građanskom, ili drugom sudskom postupku.

Sudska presuda sadrži pojedinačnu normu, koja postavlja pravne obaveze i pravna ovlaščenja strankama(strana u postpupku), tj. ona je pojedinačni pravni akt koji utvrđuje da li je optuženi učinio delikt za koji jeoptužen, a ako ga je učio sa kakvim stepenom krivice ga je učinio i kako treba da bude kažnjen.

Sudskom presudom se ili usvaja ili odbija tužba kojom je postupak pokrenut, tako što sudija odlučuje koja od stranaka (tuženi ili tužitelj) ima pravo u onome što tvrdi:Prvo, s obzirom na pravne norme koje regulišu njihov odnos (pravna pitanja) iDrugo, s obzirrom na utvrđene činjenice njihovih radnji (činjenička radnja)

Ako se tužba usvaja (ako sudija usvaja) presuda je osuđujuća - tuženom se određuje kazna ili se tuženiobavezuje na neku radnju u korist tužitelja, a ako se tužba odbija - presudom se utvrđuje da tuženi nijeodgovoran za tuženi delikt (za delikt koji se tereti).

Greške u sprovođenju sudskog postupka stvaraju materijalnu i formalnu nezakonitost .Presude se proglašava usmeno, a strankama se dostavlja u pismenom obliku i od tada teče rok za pravni lek.

Sudska presuda ima četiri obavezna dela:1.) Uvod - sa osnovnim podacima (o sudu, strankama, vrsti spora);2.) Izreku - osudjujuća ili oslobađajuća odluka3.) Obrazloženje odluke i 4.) Pouka (uputsvo) o pravnom leku

Još krajem 19. i početkom 20. veka napuštena su gledišta o sudiji kao ustima koje izgovaraju reči zakona.

U kontinentalno - evropskom tipu prava, presuda je uvek pojedinačni pravni akt koji se odnosi samo naimenovane stranke.

U angloameričkom pravnom sistemu, presude viših sudova, pored toga što su važeće za konkretne stranke- adresate, stiču svojstvo opštih pravnih akata i takve presude se nazivaju sudski precedenti ili presedan(jednom doneta odluka/presuda važi za sve buduće slučajeve iste vrste) i njih stvaraju viši sudovi uEngleskoj, SAD, Kanada i drugim egngleskim kolonijama. To su "prve presude" (praecedere = prethoditi) u jednoj konkretnoj vrsti odnosa.

U kontinentanom - evropskom pravu, koje nema sudske presedente postoji, postoji ipak nešto slično tome,a to je sudska praksa (te sudske odluke nisu formalno obavezujuće za niže sudove, oni će ih ipak poštovati ubudućim slučajevima. Dakle pravnici sa velikom pažnjom prate publikacije sa izborom sudske prakse).

66. UPRAVNO REŠENJE

Upravno rešenje je vrsta upravnog akta, koga donose državni upravni organi (ministarstva, sekretarijati), po upravnom postupku u pisanoj formi.

Upravnim rešenjem državni upravni organ ili nedržavni organi odlučuju, na osnovu zakona i drugih opštihpravnih akata o individualnom (pojedinačnim) stvarima iz njihovog delokruga.

Takvim konkretnim odlučivanjem stvara se pravo u konkretnim slučajevima (npr. ugovornim rešenjem određeno lice se poziva na odsluženje vojnog roka, ili se daje ili ne daje dozvolaza izgradnju kuće, određuje odlazak u penziju jedne osobe itd).

Rešenja su, takođe, individualne odluke nedržavnih javnopravnih ogranizacija, preduzeća ili ustanova,kojima se npr. raspoređuju radnici na pojedina radna mesta, određuje vreme godišnjeg odmora ili se izričedisciplinska kazna pojedinca zbog povrede radnih obaveza.

Upravni akt u formalnom smislu, predstavlja akt upravnog organa, koji se donosi po propisanomupravnom postupku u obliku (formi) upravnog akta.Upravni akt u materijalnom smislu, označava da se njime konkretizuje dispozicija.

Za razliku od pravnog posla, u kom se takođe konkretizuje dispozicija, upravni akt je autoritativan pravni akt, što znači da se subjketu nameće određeno ponašanje.Upravni akt ima isti sastav (strukturu) kao sudska presuda, može se osporavati zbog formalne i materijalne nezakoitosti i to prvo žalbom višem upravnom organu, azatim tužbom sudu.

67. PRAVNI POSAO

Pravni posao je izraz (izjava) volje jedne, dve ili više osoba, kojom one slobodno (u dopuštenim granicama pravnog sistema), zasnivaju, menjaju ili ukidaju pravne odnose, tj. neke pravne obaveze i pravna ovlašćenja.

Pravni subjekti (fizička i pravna lica) slobodno raspolažu vlastitom imovinom radi ostvarivanja ciljeva,koji nisu u sukobu sa imeperativnim državnim normama i sa moralom.Otuda je pravni posao zasnovan na principu autonomije volje: u građanskim, obligacionim, radnim i drugim odnosima.

Za razliku od ukaza, sudske presude i upravnog rešenja koji su državni akti i donose ih službena lica u intersu države, pravni subjekti sami odlučuju hoće li ili neće sklopiti pravni posao- zbog toga što je ta sloboda stranaka, zasnovana na principu autonomije volje, koje je zastupljeno uprivatnom pravu (npr. načelo slobodnog raspolaganja subjekata vlastitom imovinom - stvarima).

Postoje razne klasifikacije, ali sve pravne poslove možemo podeliti na:1) Jednostrane i dvostrane- u zavisnosti od toga koliko treba izjava (jedna/dve) volje da bi pravni posao nastao.Za jednostrani pravni posao dovoljna je izjava 1 osobe (testament - da bi testament nastao dovoljna je izjavavolje ostavioca imovine na način kako određuje Zakon o nasleđivanju, pri čemu nije potrebna izjava voljekome je imovina namenjena; javno obećanje naknade). Tek nakon smrti ostavioca, izjavom prihvata ili ne prihvata nasledstvo.

Za dvostrani pravni posao ili ugovor je potrebna izjava 2 ili više subjketa (npr. kupoprodaja, ugovor o radu,zajmu, zakupu), oni nastaju saglasnošću dve strane, kojima je cilj da izazovu određeno pravno dejstvo.

Oni se mogu klasifikovati na:a) jednostrane obaveze - pravna obaveza proizilazi samo za jednu stranu, dok druga strana ima samo pravno ovlašćenje (ug. o poklonu)b) dvostrane obaveze - proizilazi i pravna obaveza i pravno ovlašćenje za svaku stranu (ug. o kupoprodaji)v) konsenzualne - ovi ugovori nastaju saglasnim izjavama volje ili dogovorom stranakag) realne - potrebno je pored saglasne izjave volje i predaja (traditio) stvari, koje su objekt pravnog odnosa (ug. o čuvanju robe - nastaje predajom robe i dogovorom o čuvanju).

2) Formalni i neformalni - pravni poslovi za čije je zaključivanje, po osnovu zakona, potrebna određena forma su formalni, a oni kojinastaju prostom saglasnošću volja su neformalni.3)Teretni i dobročini - preneti pravni poslovi su oni kod kojih se daje naknada za ono što se od druge strane dobija(kupoprodaja), a kod dobročinih jedna strana ne daje nikakvu naknadu za ono što od druge strane dobija(poklon).4) Pravni poslovim inter vivos i mortis causa5) Kauzalni (vidi se osnog pravnog posla) i apstraktni pravni poslovi (poslovi kod kojih se ne vidi osnov - kauza pravnog posla)

U modernom društvu većina ugovora se valjano sklapa, tj. postaje obavezujuća, usmeno i neformalno. Drugačije je bilo u starim pravnim sistemima, kao što je rimsko pravo, gde je valjanost ugovora često bilauslovljena izgovaranjem odr. ritualnih reči ili obavljanjem ritualnih porketa, takav formalizam napuštajurazvijena prava.Danas se izuzetno traži odr. obavezna forma za sklapanje nekih važnijih ugovora (pisana forma za ugovore o prodaji nekretnina).

Taj pisani oblik gotovo nikad nije unapred strogo formulisan, već se može sastaviti slobodno. Međutim postoje i tzv. tipski ugovori, koji se sklapaju tako što jedna strana ponudi drugoj gotov tekstompripremljen za sva ugovoaranja te vrste, a drugoj strani ostaje sloboda da taj tekst prihvati ili ne (potpiše iline potpiše). U slučaju nezakonitosti može sud izreči sankcije ništavosti ili rušljivosti pravnih poslova zbog suprotnostisa strogim pravnim normama, protivljenja moralu, te prevare, zablude i prinude.

68. VREMENSKO I PROSTORNO VAŽENJE PRAVNIH AKATA

Važenje je svojstvo pravnog akta da, obavezuje, a to znači da je stuplo na snagu i da su adresati dužni da se ponašaju u skladu sa njim.

Izraz "važenje" se upotrebljava za obaveznost opštih pravnih akata, izraz "pravosnažnost" (pravosnažna odluka, rešenje) za obaveznost pojedinačnih pravnih akata (tj. sudske presude i upravnih rešenja).Važenje ili obaveznost pravnog akta, odvija se nužno u određenim vremenskim i prostornim okvirima.Norme uvek važe u određenom vremenu (od-do), za određene osobe i na određenoj teritoriju - prostorni okvir.

Za vremensko važenje postoje dva ključna momenta: 1. kada pravni akt tj. pravni poredak počinje da važi2. i kad on prestaje da važi.

Pojedinačni pravni akt je važeći ako je stvoren od subjekta koji je za to ovlašćenje nadležan i ako nijeukinut od strane ovlašćenog subjekta.

Počinje da važi na sledeće načine:-nakon isteka odr. roka (npr. 15 dana);-nakon objaviljvanja ili uručenja adresatu;-zaključivanje ugovora itd.

Prestaju da važe na mnogo načina:-ispunjenjem svrhe (plaćanjem poreza)-propašću stvari, smrću subjketa obaveze-oprostom duga itd.

Opšti pravni akti počinju da važe (obavezuju) na dva načina:1. Npr. zakon stupa na snagu ili kad on sam odredi (odmah nakon isteka nekog roka) ili 2. Primenom generalne odredbe ustava, da zakon stupa na snagu (npr. 8 dana nakon objavljivanja). Dakle u ovom drugom slučaju radi se o pozitivnopravnom pitanju i rešenje se nalazi u ustavima konretnih država.

Zakon prestaje da važi na više načina:1. izričitim ukidanjem (abrogacija) - kada se donese novi zakon u kome se kaže da ovaj prethodni

prestaje da važi;2. prećitnim ukidanjem (derogacijom) - donosi se nov, ali se u njemu ne kaže da li raniji prestaje da

važi, nego prema načelu da kasniji zakon ukida raniji;3. dotrajalošću i ispunjenjem svrhe;4. istekom roka, koji je određen u samom zakonu;

Za pravni akt je bitno da je stupio na snagu, a za pravni poredak je bitno da je efikasan. On nastaje i postaje efikasnišću, što znači da se značajna većina adresata ponaša u skladu sa njihovimsadržajem, dispozicijom ili sankcijom.

Pri tome se razlikuju primarna i sekundarna efikasnost pravnih norme.Primarna efikasnost označava da se većina adresata ponaša u skladu sa dispozicijom norme.Sekundarna efikasnost ako se primenjuje sankcija protiv prekršilaca norme (npr. protiv onih koji nisuplatili porez). Ako izostane primarna i sek. ef. kaže se da je takva norma primarno i sekundarno neefikasna.

Pravna norma je važeća ako su je stvorili nadl. organi u odg. postupku, nezavisno od toga koliko je efikasna. Ukoliko je neefikasnost "globalnih" razmera, tada postoji stanje bespravlja koja grubo narušava autoritetprava i pravne države, što naravno rezultira neefikasnošću pravnog poretka (neefikasnost pravnih normiprisiljava normotvorca da izmeni ili ukine postojeće norme i donese nove pravne norme koje će adresatibolje prihvatiti).

Prostorno važenje pravnih akata:Kada je u pitanje važenje pravnog akta u prostoru, razlikuju se:

1. Teritorijalni princip: označava da pravne norme važe na široj ili užoj teritoriji (na teritoriji svihdržava - šira ili nekoliko država - uža), na celokupnoj teritoriji jedne države ili delovima jedneteritorije jedne države. Nad avionima i brodovima važe pravne norme one države čije oznake brodovi i avioni nose.

2. Personalni princip: označava da pravne norme važe za širi ili uži krug adresata (lica na koje sepravne norme odnose). Najšire personalno važenje imaju međunarodne norme, koje su upućene svetskom stanovništvu(svim ili samo nekim državama sveta). Široko personalno važenje imaju o.p.n upućene celokupnom stanovništvu jedne države (normekrivičnih, imovinskih, porodičnih zakona). Uže važenje imaju opšte pravne norme upućene samo nekim grupacijama stanovništva (npr.penzionerima, studentima, vojnim licima). Najuže personalno važenje imaju pojedinačne pravne norme (ukaz, presuda, pravni posao, upravnorešenje), koji se imenom i prezimenom upućuje odr. adresatu.

Strano diplomatsko osobolje poseduje diplomatski imunitet i ne podleže primeni pravnih norme države ukojoj službeno borave. Oni se nazivaju eksteritorijalnim licima i na njih se ne primenjuje personalni princip(tj. primenjuje se pravo države koju predstavljaju).

69. ZAKONITOST PRAVNIH AKATA

Načelo zakonitosti i načelo legaliteta označava saglasnost svih pravnih akatata i materijalnih radnji sazakonom kao višim pravnim aktom - znači da svi pravni akti manje pravne snage moraju biti u skladu sapravnim aktima više pravne snage, kako u pogledu forme, tako i sadržine.

Ovo načelo se ispoljava kao zahtev usklađenosti viših i nižih akata i ima dva aspekta (formalni i materijalni):

1) Formalna zakonitost - je zahtev da se u pravnim aktima zadovolji forma.Ona se ispoljava kao zahtev da sve pravne akte (niže opšte i pojedinačne) donose subjekti koji su uvišim pravnim aktima određeni kao nadležni za njihovo donošenje, da se svi oni donose popostupcima (koji su, takodje propisani na nekim višim aktima i da su propisani u obliku višihakata). Ta tri formalna zahteva: nadležnost, postupak i oblik nižih pravnih akata postavljaju viši pravni akti(norme) - npr. presudu u odr. vrsti pravnog spora treba da donese sud koji je određen zakonom osudovima, kao mesno nadležan za takav spor, u formi koja je propisana zakonima o građanskom iparničnom postupku. Slično je i sa donošenjem zakona u parlamentu.

2) Materijalna zakonitost - je zahtev da materija sadržajnih pravnih akata, tj. hipoteza dispozicije,hipoteza sankcije, dispozicija i sankcija pravnih normi moraju biti saglasne sa sadržajem višihpravnih akata, koji regulišu istu vrstu društvenog odnosa. Npr. ako u krivičnom zakoniku piše da se za klevetu dobija "kazna zatvora od 1-5 godina", onda semora odrediti kazna unutar te granice, da bi bila maetrijalno zakonita, a ako bi se presuda odredilana 6 meseci ili 7 godina zatvora, bila bi materijalno nezakonita kazna, jer bi bila nesaglasna sasankcijom iz više pravne norme (akta), tj. van okvira - 1-5 godina.

3) Objektivna zakonitost - je ona koju je utvrdio određeni nadležni organ u propisanom postupku.Objketivna nezakonitost postoji pre izricanja odluke o nezakonitosti od strane nadležnog organa, alito je činjenica koja je samo nečije mišljenje i nema nikakvo pravno dejstvo pre izricanja odluke,osim ako je osnova za podizanje tužbe ili žalbe. Ako je u pitanju pravni akt sve do nastupanja pravosnažnosti kojim se zbog nezakonitosti opsoreniakt ukida, ovaj ostaje važeći i smatra se zakonitim

4) Subjektivna zakonitost - iskazuje osećanje građana o zakointosti ili nezakonitosti pravnog akta ilimaterijalne radnje.

S obzirom na različiti stepen povrede zakonitosti, razlikuju se sankcije koje se izriču prema licima i prema aktima.

1. Ako se utvrdi, u postupku ispitivanja zakonitosti, da je jedan pravni akt nezakonit - onda se taj aktukida ili prestaje da važi.

2. Ako se radi o težoj nezakonitosti - akt se ukida po službenoj dužnosti (ex officio), poništava se odsamog trenutka njegovog donošenja. Takav akt je ništav (npr. poništava se brak, ako se utvrdi da gaje jedan od supružnika sklopio pod prinudom).

Kod blažih oblika nezakonitosti, akt se ukida na osnovu privatne inicijative od trenutka pravnosnažnostiakta kojim se on ukida (exx nunc = od sada) što se naziva rušljivost pravnog akta.

Na taj način se obara pravni posao sklopljen u zabludi u pogledu kvaliteta robe, ili ukoliko je on sklopljenpod pretnjom, prinudom. U pravnom smislu, jedna osoba je kriva i odgovorna tek nakon što je pravosnažno utvrđeno u propisanompostupku i od nadležnog organa. Pravni akt se smatra nezakonitim kada se to utvrdi, u propisanom postupku, jedan viši organ. koji je zanjihovo utvrđivanje nadležan.

70. POJAM I ELEMENTI PRAVNOG ODNOSA

Pravni odnos je društveni odnos (odnos između ljudi) koji je regulisan pravom.Da bi društveni odnos postao pravni odnos, bitno je da on bude regulisan pravnom normom. npr. odnos profesor - učenik, prodavac - kupac, bračni odnos, odnos poreskog organa - poreskog obveznikai slično.

Po mišljenju realista, pravni odnos je faktički, intersubjektivni, konkretni odnos između pravnih subjekata,s druge strane, normativisti u pravnom odnosu vide isključivo normativni odnos koji čini sadržaj pravnihpravila (normi).

U pravnoj nauci problem između pravnog i društvenog odnosa iskazuje se razlikom između konkretnog i apstraktnog pravnog odnosa

Konkretan pravni odnos, nastaje u momentu kada se primeni pravna norma u konkretnoj, realnoj (stvarnoj) i individualnoj društvenojsituaciji, između konkretnih pravnih subjkata. (npr. kupac Petar Petrović i prodavac Pera Perić u kupoprodaji konkretne kuće za X dinara).Apstraktni pravni , je onaj društveni odnos koji je regulisan pravnom normom, odnosi se na apstraktne pravne subjekte i sastojise iz apstraktne pravne obaveze i apstraktnog pravnog ovlašćenja. (npr. odnos roditelja - dece, kupca - prodavca ili svih poreskih organa i poreskih obveznika, sadašnjih ibudućih).

Između konkretnog i apstraktnog pravnog odnosa se uspostavlja veza. Apstraktan pravni odnos predviđen pravnom normom (bez obzira na to ko je stvaralac te norme), ostao binerealizovan ukoliko ne bi usledili konkretni pravni odnosi. Drugim rečima, apstraktni pravni odnosi izražavaju se preko konkretnih pravnih odnosa.

U procestu stvaranja i nastajanja pravnih odnosa uspotavlja se veza izm. pravne norme i odnosa, tj. pravni odnos ne može nastati ukoliko nije predviđen i regulisan pravnom normom.

Pravni odnosi nastaju kada se ispune odgovarajući uslovi, na osnovu opšte pravne norme, ili opšte i pojedinačne, ili samo na osnovu pojedinačne norme u slučaju pravne praznine - pravna praznina je društveni odnos koji nije, a treba da bude, regulisan pravom.

Elementi (statika) pravnog odnosa:U pogledu strukture pravnog odnosa postoji više stanovišta:1. prema prvom, pravni odnos se sastoji iz 2 elementa, a ti elementi su subjektivno pravo i pravna obaveza. Prema tome ovlašćenje je samo vipi, rodni pojam za subjektivna prava i nadležnost;2. prema drugom, iz 3 elementa: subjektivnog prava, pravnih obaveza i pravnih objekata;3. iz 4 ili više elementa: subjektivno pravo, pravna obaveza, pravni subjket i objekt prava

Pravni subjekt je imalac pravne sposobnosti, koja se sastoji iz podobnosti da bude imalac prava(ovlašćenje) i obaveze (dužnosti). Radi se o pasivnoj kategoriji, o sposobnosti da se za subjekt vežuodređena prava i obaveze (vlasnik, poverilac, dužnik, naslednik), bez obzira na njegovu svest i volju, i bezobzira na to da li ih može sticati sopstvenim delanjem.

Postoje dve vrste pravnih subjekata:1. Fizička lica - su svi ljudi kao pojedinci2. Pravna lica - organizacije, udruženja, ustanove.Od pravnog lica treba razlikovati pravnog agenta - lice koje može svesno i voljno da postupa po pravnimnormama. Oni mogu delovati svesno i voljno u svoje ime i u svoju korist, odnosno i u tuđe ime i u tuđukorist kao zastupnici).

71. FIZIČKO LICE

Fizičko lice je čovek u svojstvo pravnog subjekta. On je imalac pravne sposobnosti, odnosno nosilac prava i obaveze.Pravnu sposobnost stiče rođenjem, a u određenoj meri i uslovima i začeto dete se smatra subjektom prava,ako to u njegovom interesu (nasledna prava).

I danas važi odredba (fikcija) iz rimskog prava koja glasi: "začeto dete se smatra rođenim ako je to u njegovom interesu i pod uslovom da se rodi živo." Potpuna prava sposobnost, u suštini znači isto što i subjekt prava, nosilac prava i obaveza, stiče se rođenjem pod uslovom da je dete živo rođeno.

Danas postoji sve veća potreba da se čovenju u "nastajanju" prizna pravna sposobnost zbog mogućnostipovrede (mehaničke, hemijsle ili neke druge), odn. da mu se pruži krivičnopravna i privatnopravna zaštita.

Pravna sposobnost prestaje smrću, a izuzetno može prestati u slučajevima pretpostavljane smrti, kada sud proglasi nestalo lice za umrolo (u slučjavima u ratu, saobraćajnoj nesreći i itd.).

U Napoleonovom građ. zakoniku, postojala je ustanova tzv. civilne smrti,kada je lice osuđeno na smrt ili doživotnu robiju, pravo je "zamišljalo" smrt da bi se gasila imovinska iporodična prava osuđenog, odn. regulisala njegova prava i obaveze.

Pored pravne sposobnosti razlikuje se i delatna sposobnost (poslovna),koja označava skup ovlašćenja fizičkih lica da pravno delaju, tj. da voljnim radnjama izazivaju pravneposledice, bez obzira da li su one u skladu sa pravom iili su protivpravne. Kada se uporedi sa pravnom sposobnošću kao pasivnom kategorijom, delatna je aktivna kategorija.

Unutar delatne sposobnosti, razlikuju se:1) Poslovna sposobnost, označava sposobnost fizičkih lica da svojim radnjama stiče prava i preuzima

obaveze (zaključivanje ug, otkaz, primanje nasleđa). Pored nje, stiče se i politička sposobnost,sposobnost da bira i da bude biran (aktivno i pasivno biračko pravo)

2) Deliktna sposobnost je sposobnost fizičkog lica da izvrši protivpravnu radnju (delikt), ali i da budeodgovoran za te radnje. Potpuna deliktna sposobnost se stiče punoletstvom, a za izvršenje lakšedeliktne i ranije - delimična deliktna sposobnost (pre punolestva). Veza izm. subjekta i odgovornostitemelji se na pojmo uračinavanja (lat. Impaputio)

3) Procesna sposobnost, sposobnost fizičkog lica da pokrene i da bude aktivno ili pasivno u stranka uprocesu.

Postupna poslovna (deliktna) sposobnost stiče se punoletstvom. U okviru toga se pre punoletstva može priznati i ograničena ili delimična poslovna sposobnost fizičkih lica,(zaključivanje poslova manjeg značaja, stupanje u radni odnos, raspolaganje vlastitom zaradom, sposobnostda sačini punovažni testament).

Lica do 14 godina nemaju poslovnu sposobnost - mladjim malometnicima su zakonski zastupnici roditelji,odnosno staratelji, a lice od 14-18 godina imaju delimičnu poslovnu sposobnost - stariji malometnici, kojimogu zaključivati ugovore samo uz saglasnost roditelja, odnosno staratelja.

Nakon 16te godine uz doborenje suda i roditelja, lice dobija potpunu poslovnu sposobnost, iako nema 18godina, a lica sa 18 godina svakako imaju poslovnu sposobnost (pravilo) - oboriva pretpostavka jer suduševni bolesnici lišeni poslovne sposobnosti.

Fizičko lice može biti lišeno poslovne sposobnosti u slučaju nesposobnosti za rasuđivanje ili svojimpostupcima ugrožava svoja prava i obaveze ili interese i prava drugih lica (usled duševne bolesti, zaostalostikonzumiranja alkohola, opojnih sredstava, staračke senilnosti i dr.) Oduzimanje poslovne sposobnosti, vrši sud, licima koja nemaju dovoljno razvijenu svest i volju.

Delatna sposobnost može biti ograničena prema različitim kriterijumima, kao što su: doba života, zdravlje, negativno društveno ponašanje, ili različiti oblici diskriminacije: po, rasa, ancija, vera, imovina, obrazovanje i slično.

72. PRAVNO LICE

Istorijski posmatrano, u starijim pravnim porecima uloga malobrojnih pravnih lica nije bila velika, pa je zato razumljivo što se pravna nauka retko bavila njima.

Tek od vremena carstva, u rimskom pravu uvećava se broj društvenih tvorevina kojima se priznaje svojstvopravnog lica, ali se ni do propasti Rimske imperije pravna lica, kao subjeekti prava, nisu značajnijeafirmisala u pravnoj nauci. Tek u 19. veku kao rezultat robne privrede i koncentracije i centralizacije kapitala, povećava se broj pravnihlica i raste njihov značaj. Sa razvojem građ. života javljaju se udruženja, ustanove i zadužbine, a sajačanjem sindikalnog pokreta i širenjem biračkog prava nastaju političke partije i sindikati kao masovneorganizacije, teritorijalne jedinice i država kao pravno lice.

Pravno lice,je organizovani kolektiv ljudi koji obavlja delatnost (privredna i neprivredna) svojim sredstvima (imovina)radi sticanja dobiti ili drugih zajedničkih interesa, odnosno ciljeva. Država svojstvo pravnog lica priznaje upisom u registar, a prestaje brisanjem iz registra.Pravno lice je svako lice koje ima pravni subjketivitet, odnosno nosilac pravne sposobnosti.

Termin "pravno lice" (persona iuris) vezan je za Gustava Huga, prestavnika istorijsko pravne škole, koje je udruženja ili kororacije predstavio kao pravna lica. Nešto kasnije Karl fon Savinji, a potom i ostali počinju u pravna lica da ubrajaju pored udruženja i ustanove.

Statut je najviši pravni akt pravnog lica kojim se reguiše organizacija i delatnost pravnih lica.

U pogledu pojma pravnog lica u teoriji prava iskristalisale su se dve velike grupe shvatanja:1) Smatraju da se pravno lice negativno određuje, da je ono sve što jeste subjekt prava, a nije fizičko lice.2) Smatraju da je pravno lice društvena tvorevina, kojima ima stvojstva pravnog lica (pozitivno određenje).

Glavni elementi pravnog lica su: cilj, sredstva, članstvo, organi, statut, jedinstvenost i identitet (7).Cilj: svaka organizacija nastaje i postoji zboh ostvarivanja odr. cilja u društvu. Od cilja zavisi da li će se jednoj organizaciji priznati svojstva pravnog lica, kakva će joj biti pravna i delatnasposobnost. Obim pravne sposobnosti pravnog lica uslovljen je ciljem ciljem koji ostvaruje.Sredstva: da bi se postigao odr. cilj, potrebna su sredstva (imovina) koja ljudi pokreću u željenom pravcu.

Ljudi koji pripadaju pravnom licu, čine članstvo ili kolektiv. Svako članstvo ima svoje organe, koji rukovode, predstavljaju organizaciju, stupaju u pravne odnose,organe čine fizička lica koja su ovlašćena da izjavljuvju volju pravnog lica (dekan za fakultet, direktor banke za banku, tako pravno lice deluje preko organa, jer bez organa bi mogliimati pravnu sposobnost, ali ne i delatnu, da vrše svoja prava i obaveze.)

Organi su zastupnici pravnog lica. Važno je razlikovati konstituisanje volje i očitavanje volje pravnog lica. Organi nisu samo ovlašćeni, već su i obavezni da obavljaju delokrug svojih poslova. Najčešće se organ naziva zastupnikom pravnog lica, a u pravnoj nauci se pravi razlika izm. zastupnika i organa pravnog lica.

Statutom se uređuje unutrašnja organizacija, funkcija i svrha, njima se reguliše sve što je bitno za postojanje, uređenje i funkcionisanje pravnog lica.Jedinstvenost i identitet: pravna lica u društvenim odnosima nastupaju jedinstveno i zato su ona impersonalna.

Fizičko lice ima biološki određen vek, dok pravna lica nemaju pravnim propisima određeno tranje, ona"nadživljava" svoj članstvo zbog čega ima pravni kontitnuitet i identitet. Identetet je određen nazivom, sedištem i državljanstvom- kod pravnog lica, a sa druge strane fizičko lice se uspostavlja na osnovu ličnog imena, prebivališta i državljanstva.

Klasifikacije društvenih tvorevina (pravnih lica):1. Udruženja ili koropracije (univerzitetas personarum) - čine udruženja ljudi, odnosno članova

udruženja zbog ostvarivanja zajedničkog cilja (zadruge, političke stranke, verske zajednice,udruženja u oblasti kulture, sporta...). Član je ono lice koje ima status člana, određena prava iobaveze (udeo u dobiti, učešće u upravljanju, vođenje poslova. Ustanove služe imovini udruženjada bi ostvarili covje ciljeve kojima je naravno ta imovina posvećena, stoga se u prvi plan ističeimovina.

2. Zadužbina - pravni subjektivitet priznaje se i zadužbini - osamostaljenoj imovini sa nekim ciljem uprivatnom pravu, a u javnom pravu zavodima.

3. Ustanove (bonorum) - su skup lica u raznim svojsvtima koja ostvaruju ciljeve ustanove.

U francuskoj i nemačkoj teoriji prava, vrlo je raširena podela pravnih lica na privatno pravna i javnopravna lica

1. Privatnopravna lica: mogu biti komercijalna pravna lica (deluju u cilju ostvarivanja dobiti iz privredne delatnosti - npr.proizvodnje robe, prometa robe, trgovine, kapitala, rada, pružanju usluga, bankarskih poslova,osiguranja i neprivredne npr. kulture, nauke i zdravstva) i nekomercijonalna pravna lica (ona delujubez težnje za dobiti – nepreduzetnički).

2. Javnopravna lica: država, federacija, federalne jedinice, kantoni, zavodi, pokrajine, opštine, ministarstva.

73. PRAVNI OBJEKAT

Objekt prava je "spona", sredstvo, koji povezuje pravne subjekte u pravni odnos. Ona je "praktična svrha", "ratio pravnog odnosa", "razlog zbog kojeg se sastaju ljudske volje".Dakle, objekat prava su sva dobra, tj. vrednosti koja se prema vladajućem shvatanju prava, raspodeljuju između subjekata prava.

Npr: stvari su najčešće objekat prava (u slučaju zajma - novac, u slučaju najma - stan, radnja, lokal)

Objekat prava mogu biti i subjketivna prava ili interesi (prenos potraživanja na 3. osobu).Objekat prava su i proizvodi ljudskog duha iz oblasti kulture i nauke.

Oni se tradicionalno dele na:1. Autorska dela - je objekat autorskog prava. Pod njima se podrazumeva svaka originalna duhovna

tvorevina koja je izražena u odr. formi (pisana, govorna, dramska, muzička, filmska, arhitektonskaostvarenja).

2. Inteletkualna ostvarivanja u sferi masovne proizvodnje- u oblasti industrijske proizvodnje spadajupronalasci, žigovi, uzorci i modeli.

Pored stvari i proizvoda ljudskog stvaralaštva objekt prava mogu biti:1. Dobra i ličnost (ili lična dobra) kao temeljne ljudske vrednosti, a dobra ličnosti dele se u dve grupe:

1. Prvu grupu čine dobra koja predstavljaju komponente (elementi) fizičke i psihičke struktureljudskog bića, odnosno čoveka (života, časti, ugled, zdravlje, dostojanstvo, psihički i fizičkiintegritet). Dobra ličnosti su objekt ličnog prava.

2. Drugu grupu čine lična dobra koja su opredmećeni izrazi linčnosti (dnevnici, fotografije, privatnaprepiska, tonski i video zapisi). Lična dobra su proizvod ljudskog duha i uma (objekti su pravointelektualne svojine)

2. Ljudska radnja je ponašanje koje jedna strana može zahtevati od druge strane u privatnom odnosu.Bitno je da su radnje u duhu pravnog poretka.

Čovek kao ljudsko biće, nije kao ljudsko biće objekt prava, ali to može postati njegovo telo nakon smrti (ili delovi tela - organi) ako je u pitanju transplatacija ili zbog naučnih ispitivanja.Ljudske radnje su objekt relativnih prava (životinje nisu pravni subjekti, već objekti pravne zaštite).Danas na sadašnjem stupnju razvoja nauke problematike objekta prava, postoje složena i delikatna pitanja:procena prekida trudnoće, kupovina organa, kloniranje itd.

74. POJAM I VRSTE SUBJEKTIVNOG PRAVA

Poreklo subjektivnog prava vezano je za hrišćanstvo i svetog Avgustina, pojavljuje se postepeno sa sholastikom.

Puni zamah dobija tek sa modernom školom prirodnog prava. Tada se smatra da subjketivno prava predstavlja realnost koja prethodi zakonu, a da potiče od prirode ioznačava sposobnost da čovek čini ili ne čini neke stvari.Od polovine 19 veka, subjketivno pravo se izučava sa stanovišta pozitivnog prava.

Subjektivna prava proističu iz prava koja uređuje država i koje se naziva objektivno pravo.

Država je centralni element prava. Između njih postoji direktna veza: objektivno pravo je skup pravnih pravila, a subjektivno pravo - moć, sposobnost delanja.

Znači subjektivno pravo predstavlja mogućnost da se pravni subjekt na određeni način ponaša. Subjektivno pravo je ovlašćenje koje pripada pravnim subjektima na osnovu pravnih normi zbog zaštitesopstvenog interesa.

Vrste subjektivnih prava:1. Apsolutna (stvarna) ius in rem (pravo svojine na nekojm stvari), deluje prema svakom zamišljenom

subjkektu ergo omnes = prema svima. Poznat je samo aktivni subjket, onaj koji raspolaže pravnim ovlašćenjima, a subjekt obaveze ostajeapstraktan, sve dok ne povredi nečije apsolutno pravo. Apsolutna su jer subjekt može da radi sa njima šta hoće. Ukoliko odluči da svoje ovlašćenje ne vršii u tome je slobodan, a zbog toga na njega ne može biti primenjena sankcija.

2. Relativna (obligaciona) su usmerena tačno ka tačno određenoj ličnosti ili broju ljudi koji suodređeni kao obavezni. Relativna prava deluju samo između ovlašćenog i obaveznog lica, izm. stranaka - inter partes. Kod relativnih prava tačno je određen i subjekt ovlašćenja i subjekt obaveze, a pošto je pravni odnos potpuno personalizovan, relativna prava se nazivaju i lična (ius inpersonam), obligaciona prava.

U zavisnosti od toga prema kome su upućena, subjektivna prava se mogu podeliti na:1. Privatna subjektivna prava: imamo jedni prema drugima kao ravnopravni subjekti u odnosu

koordinacije(kupoprodajni ugovor).2. Javna subjektivna prava su: prava između pojedinca i države.

Reč je o odnosu subordinacije jer je država nosilac najviše vlasti (npr. pravo glasa, pravo naodbranu).

U literaturi postoji i podela na:1. Prenosiva: ona koja se mogu preneti na drugoga;2. Neprenosiva: neodvojiva su od ličnosti i ne mogu se preneti (pravo glasa, roditeljsko pravo).

Uz ove podele u pravnoj nauci javljaju se i mnoge druge raznovrsne podele subjektivnih prava: pozitivna i negativna, diskerciona i oficijelna, samostalna i nesamostalna.

*Subjektivno pravo: ovlašćenje koje pripada pravnim subjektima na osnovu pravnih normi zbog zaštitesopstvenog interesa!

75. OSTVARIVANJE I ZLOUPOTREBA SUBJEKTIVNIH PRAVA

Pored temeljnog ljudskog prava na pristup sudu postoji u teoriji i struja koja se naziva pravo na pristup sudu, koja u centar interesovanja stavlja ispitivanje uslova prelaska iz jednog formalnog stanja prava u realnostanje prava, primenu prava preko sudova.

Ova struja razvija se naročito u anglosaksonskoj doktrini, a specifično je vezana za uslove postindustrijskog društva.

Naime, od suda se iziskuje da bude nezavisan i da odluke donosi nakon efikasno i pošteno sprovedenogpostupka, na šta je upozoravao još i Aristotel da: "ići sudiji znali ići pravdi" i da upravo zato ljudi traže nepristrasnog sudiju.

Pravna država podrazumeva i odgovarajući kvalitet prava, kao i pravo na pristup sudu.

Kroz pravo na pristup sudu ispoljava se skoro čitava civilizacija prava i pravosuđa,a ujedno se određuje i položaj suda u ostvarivanju svrhe prava, a ne samo u ostvarivanju subjektivnih prava.

Pravo na pristup sudu označava i jedan izgrađe n koncept razl. proceduralnih, formalno-pravnih zahtevakojim se ostvaruje samo to pravo, naročito: - prihvatanje i ispitivanje zahteve od strane nezavisnog suda; - pravo na primenu hitnih i privremenih mera da bi se osigurali interesi i prava u slučaju opasnosti i opasne pretnje; - pravo na izuzeće sudije; pravo da se dobije sudska odluka u razumnom roku; pravo žalbe.

Predviđena su brojna sredstva za ostvarivanje subjektivnih prava. U sastav subjektivnog prava osim ovlašćenja ulazim kao jedan njegov deo, i zahtev za ostvarivanje subjektivnog prava. On sadrži mogućnost prinudnog ostvarivanja ovog prava posredstvom države. On se upućuje nadležnom organu u pisanoj formi, a usmeren je kao obavezanom subjektu, od koga se tražiispunjenje obaveze.

Pored zahteva sadrži i pravno na tužbu.Pravno na tužbu je sredstvo kojim se štiti i subjektivno pravo. Predstavlja pravno sredstvo za obraćanje nadl. državnom organu da reši spor izm. ovlašćenog subjekta isubjekta obaveze. Tim pravnim sredstvom treba da se reši pitanje da li postoji obaveza, i subjektivno pravoi da li je došlo do delikta, a na osnovu toga moguće je zatim prinuditi subjekta obaveze na određenoponašanje, na sprovođenje odgovarajuće kazne. Npr. zajmodavac ima pravo da traži vraćanje duga, kada bi zajmodavac sopstvenom silom (fizičkom ilipsihičkom) ostvarivao svoje pravo prema dužniku, nastao bi slučaj samovlašća koji je još od rimskog pravazabranjen. Kako bi se samovlašće izbeglo državni organ utiče da se subjektivno pravo ostvari, odn. zaštiti.

Postavlja se pitanje da li pravo na tužbu predstavlja element subjektivnog prava ili, pak, posebno subjektivno pravo koje je u vezi sa subjektivnim pravom koje treba da zaštiti.???

Ovo pitanje, zapravo, nudi dva rešenja:1. Po prvom, pravo na tužbu nije samostalna pojava, nego samo element subjektivnog prava;2. Po drugom, pravo na tužbu je individualno, javno, procesno subjektivno pravo, koje štiti subjektivno pravo.

Zloupootreba je nedopušteno zabranjeno vršenje prava. Teorija zloupotrebe postepeno se počela izgrađivati u Francuskoj sredinom 19. veka. U XX veku se u teoriji i praksi razvio institut nazvan "zabrana zloupotrebe subjektivnih prava".

Za utvrđivanje postojanja zloupotrebe razvili su se različiti kriterijumi (se uzimaju u obzir).1. Subjektivni: za posojanje zloupotrebe neophodan je psihički momenat

(namera da se drugom licu nanese šteta)2. Objektivni: nema subjektivne namere, ali objektivne posledice dovode do štete3. Kriterijum vrednovanja: uzima u obzir koristi štetu kao instrumente, te njih vrednuje pri

utvrđivanju činjenica istine da li postoji zlouopotreba ili ne. Zloupotreba postoji kada je veća štetaod koristi. U tom slučaju nadležni organ izriče kaznu - sankciju.

Tužba ima dva aspekta:materijalni - zahtev (ili tužba u materijalnom smislu) i procesni - oblik u kome se iznosi zahtev.

Funkcija prava na tužbu sastoji se u zaštiti ugroženog ili povređenog subjektivnog prava.Zloupotreba prava je vršenje subjektivnog prava kojim se drugom nanosi šteta.

Ulpijan: "Ko svoje pravo koristi, ne može drugome škoditi, ne može činiti nepravdu" - dakle ranija prava priznavala su neograničenost vršenja subjektivnog prava.Ulpijan: "Pošteno živeti, drugoga ne vređati i svakom dati ono što mu pripada".Ciceron: "Najveće pravo, najveća nepravda".

Ovi pojedinačni principi bili su neka vrsta korekcija i dopune osnovnog pravila neograničenog vršenjasubjektivnih prava. Ni u kasnijoj srednjovekovnoj misli ne namalazimo izraz zloupotrebe prava. Tek sredinom 19. veka francuski sudovi su počeli da ogranilavaju indivualistički shvaćeno pravo svojine,da bi s vremeno, proširili kontrolu nad vršenjem svih subjektivnih prava, kontrolu sa stanovišta cilja i duhaprava. U praksi sudova u Francuskoj postepeno ze izrađivala teorija o zloupotrebi prava, a u zakonodavstvu polako prodirala zabrana zloupotrebe subjektivnih prava.

U 20. veku razvio se u teoriji i praksi institut koji je nazvan zabrana zloupotrebe subjektibnih prava.Za utvrđivanje postojanja, odnosno nepostojanja zloupotrebe, u teoriji su se izgrađivali različiti kriterijumu (iz čega se izgradila opšte ograničavajuća norma kojasankcioniše zloupotrebu subjektivnog prava, što znači da se zloupotreba neće tolerisati, nego će sud izrećisankciju):1) Subjektivna teorija - za postojanje zloupotrebe neophodan je psihički momenat, tj. namera da se drugomlicu nanese šteta (animus nocendi).2) Objektivna teorija - uslov za zloupotrebu leži u natupanju štete - objektivne posledice, ali ne isubjektivne namere.3) Kriterijum vrednovanja uzima u obzir korist i štetu kao instrumente, te njih vrednuje pri utvrđivanjučinjenice da li postoji zloupotreba ili ne.Dugo se zloupotreba subjektivnog prava vezivala za sferu privatnog prava (posebno prava svojine),međutim ona se javlja i u drugim granama prava: radnom, porodičnom, međunarodnom, krivičnom itd.

U teoriji se razvila posebna vrsta zloupotrebe prava koja vrši država i njeni organi, a koja se zove "zloupotreba nadležnosti" ili "zloupotreba službenog položaja, "zloupotreba vlasti".Predmet zloupotrebe mogu biti sva jadnopravna ovlašćenja. Ona predstavljaju zloupotrebu kada je njihovo vršenje protivno cilju ovlašćenja.Zloupotreba se razlikuje od prekršaja subjektivnog prava, pa tako zloupotrebiti, ne znači delovatiprotivpravno, jer se njome ne vrši prekršaj, nego ostvaruje nešto nedopušteno. Treba razlikovati i tzv. odgovornost za rizik, zato što se potpuno pravilnim vršenjem vlastitog prava nanosišteta drugom, ali se ona može nadoknaditi.

76. POJAM I VRSTE PRAVNE OBAVEZE

Pojam pravne obaveze (ili pravne dužnosti) stoji u obostranom (uzajamnom) odnosu sa pojmom pravnogovlašćenja, što znači da nema jednog bez drugog, jer između postoji uzajamni odnos.

Nema pravnog ovlašćenja bez pravne obaveze, niti pravne obaveze bez ovlašćenja (npr. pravu kupca da mu se stvar preda - odgovara pravu prodavca da zatraži isplatu odgovarajuće cene).

Dakle, pravna obaveza podrazumeva da je ponašanje subjekta obaveze regulisano pravnom normom i akone postupa u skladu sa normom, na njega će biti primenjena sankcija.

(1) Pravna dužnost (obaveza) kao što je subjektivno pravo sadrži ovlašćenje za delanje (u osnovi sadrži obaveznost da se dela);(2) Ima elemente iznude - i time se ona razgraničava od moralnih dužnosti (obaveza);(3) Subjekat pravne dužnosti (pasivni subjekt subjektivnog prava) je fizičko ili pravno lice(4) Dužnost subjekta javlja se u odnosu na aktivni subjekt ovog prava (nosioca subjektivnog prava)

Pravna obaveza ili pravno ovlašćenje su dva suprotna, ali i međuzavisna (korelativna) stanja subjekta u pravnom odnosu.

Suprotnost je u tome što jedan subjekat dobija nešto (novac, kuću), dok drugi subjekat ostaje bez nečega (kuće, novca), što je važno za njegovu egzistenciju. Naravno, moguće je da svaki subjekat nešto gubi ili nešto dobija (kupoprodaja), a gubici mogu biti jednaki ili nejednaki.

Međuzavisnost znači da u pravnom odnosu ne može postojati obaveze bez ovlašćenja i obrnuto.Pravna obaveza ili dužnost može se definisati kao pravnom normom postavljena obaveza na određenoponašanje koje može biti u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpnjenju (obaveza prodavca je da preda stvar,obaveza vozača je da vozi desnom stranom ulice, zajmoprimca da vrati dug) Korelativnost u odnosu na ovl. sastoji se u tome da kupac dobije stvar, zajmodavac dobije novac dat nazajam,a vozači da obavezno voze desnom stranom.

Između pravne i moralne obaveze postoji razlika, jer pravna je izraz normativnog pravnog propisivanja, dok je moralna autonomna i proističe iz svesti o dobru i zlu.

Vrste pravnih obaveza su:1. Apstraktne i konkretne obaveze: apstraktne su sastavni deo apstraktnog pravnog posla, na čijim

temeljima nastaje konkretna obaveze u konkretnom pravnom odnosu.2. Jednostrane i dvostrane pravne obaveze: jednostrane su one koje postoje u pravnom odnosu u

kome pravu jednog lica odgovara obaveza drugog lica, a pravna obaveza postoji samo na jednojstrani (poklon). Dok kod dvostrane postoje uzajamne obaveze između subjekata (kupoprodaja).

3. Neprenosive i prenosive: neprenosive su vezane za jednu ličnost i u ispunjenju se ne može prenetina druge osobe i ispunjenje obaveze se može zahtevati od drugog lica.

4. Javnopravne i privatnopravne obaveze: javnopravne obaveze su obaveze prema državi, (plaćanje poreza, vojna obaveza), a privatnopravne obaveze su one koje sami subjekti na principuautonomije volje, dogovorno određuju smatrajući u pravne odnose bez državne prinude(kupoprodaja, poklon, najam).

Ukupnost (skup) pravnih obaveza i pravnih ovlašćenja jednog subjekta u društvu, naziva se pravni status, tj.pravni položaj.

77. PRAVNE ČINJENICE

Na osnovu pravnih činjenica upostavlja se gusta mreža pravnih odnosa. Nastanak, promena i nestanak pravnih odnosa čine društveni život veoma pokretljivim.

Pravne činjenice,su odr. okolnosti za koje pravna norma vezuje nastanak, promene i prestanak pravnih odnosa.Pravni odnos,nastaje kada neka norma počne da obavezuje subjekta (zaključivanjem braka, ugovorom u kupoprodaji) i nestaje kada je obaveza ponašanja po pravnoj normi prestala (prilikom isplate duga, razvod braka).Pravni odnos se menja usled smene postojećih obaveza (npr. jedan subjekt koristi stvar besplatno,apromenom može da je koristi i uz naplatu).

Postoji više vrsta pravnih činjenica:U najvećem broju slučajeva, za nastanak pravnog odnosa "potrebno je da se steknu više činjenica" i to se naziva činjenični skup. Pravni odnos nastaje kada se te činjenice ostvare (mogu nastati istovremeno, sukcesivno ili u odr. vremenskom razdoblju).

1. Obične činjenice: požar, smrt, rođenje2. Pravno kvalifikovane: umišljaj, zabluda, nehat...

Dakle, ova podela omogućava da se bolje uoči razlike između:ljudske radnje - one radnje koje se vrše svesno ili voljno (izradnja mostova, donošenje pravn. akata)i događaja - predstavljaju ove promene u prirodi koje nastaju bez učešća ljudske svesti i volje(rođenje, smrt, zemljotres).

3. Ljudske radnje i događaje. Ljudske radnje su one telesne ili psihičke radnje koje se vrše svesno ivoljno (izgradnja mostova, puteva, donošenje pravnih akata). Događaji predstavljaju sve promene u prirodi i društvu koje nastaju bez učešča ljudske svesti i volje(rođenje, smrt, zemljotres).

Ljudske radnje se mogu podeliti na:1. Pravne akte i ostale radnje, a ostale radnje na psihiičke (mišljenje, osećanje) i fizičke (telesni

porketi, hodanje).2. Saglasne pravu (u skladu sa pravom) i protivpravne radnje (prekršaj, delikt).

ŠematsKi prikaz (knjiga 166. stranica).

78. PRAVNE PRETPOSTAVKE I FIKCIJE (pravno relevantne činjenice)

Pravna pretostavka (ili lat. prezumpcija = naslućivanje, očekivanje) jeste pravno relevantna činjenica koju pravo uzima kao dokaznu (istinitu), sve dok se ne dokaže suprotno(metodom: uzimanja istinitog dok se ne dokaže suprotno" pravo pojednostavljuje svoje procese, i brže iefikasnije deluje).

Postoje dve vrste pravnih pretpostavki:1) Oborive pretpostavke - su one koje se mogu oboriti, tj. protiv kojih se može dokazati suprotno(prezumcija nevinosti). Teret dokazivanja snosi onaj koji se "opire određenoj prezumaciji". Primeri: pretpostavlja se još od rimskog prava, da je muž majke ujedno i otac njenog deteta, rođenog zavreme braka; pretpostavlja se da je punoletno lice poslovno sposobno; optuženi se smatra nevinim, dok sene utvrdi da je kriv.2) Neoborive pretpostavke - su one protiv kojih je zabranjen protivdokaz. U nekim pravima neoborivu pretpostavku čine sve što je upisano u zemljišnim knjigama.

3) Fikcija (fiktio iuris) upotrebljava se u pravnoj teoriji i praksi od rimskog prava do danas. Radi se o pravno relevantnim činjenicama koje uzimaju da je nešto tačno, istinito, postojeće, što u stvarinije tačno, nije istinito i ne postoji. Uzima se, takođe, da ono što nije tačno nije ni istinito, a što ne postoji da je tačno, tj. istinito i da postoji. O terminu "fikcija" raspravljalo se tokom 20. veka u angloameričkoj literaturi.

O vrstama fikcija najbolje govore primeri:(1) propis da se začeto dete smatra kao rođeno, ako je to u njegovom interesu(2) nepoznavanje prava svakom škodi - ignoranito iuris nocet(3) nepoznavanje prava nikog ne opravdava - ingoranito iuris neminem excusaZgrade ambasada država uzimajju se kao fiktivne teritorije onih država čija je ambasada.

Dakle, fikcije se razlikuju od pretpostavki po tome to se kod pretpostavki smatra da je tačno nešto što jeverovatno i tačno, dok se kod fikcija kao tačno uzima ono što izvesno nije tačno. Fikcija je u suštini pravno sredstvo kojim se najlakše može obezbediti primena prava i zaštita odr. interesa(u prvom, navedenom primeru, zaštita interesa nerođenog deteta, u drugom efikasna primena prava, a utrećem, nesmetano odvijanje diplomatse misije).

79. PRAVO I VREME

Vreme predstavlja važnu činjenicu za pravo. Posmatrajući pravo i vreme razlikujemo dva aspekta:

1. pravo u vremenu2. i vreme u pravu.

1. Pravo u vremenu izražava se kroz njegovu evoluciju (u vremenu) i primenu. Tako pravni odnosi nastaju, menjaju i nestaju.

2. Vreme u pravu nalazimo u svim granama pravnog sistema (rok, zastarelost u građ. pravu). Ono što je bitan elemenat jednog pravnog odnosa jeste trenutak, momenat. Trenutak čini "ključni znak" u pravnom životu da bi se odr. odnosi zasnovali, promenili ili nestali (npr. vreme rođenja ili nastupanje punoletsva fizičkog lica, trenutak zaklj. ugovora, čin prihtanja ponude). Trenutak materijalizuje polaznu tačku vremena kao pravnu činjenicu. Taj rok jeste upravo onaj u kome pravni odnosi nastaju, menjaju se i prestaju.

Rokovi mogu biti:a) Raskidni (rezolutivni) - čijim protekom pravni odnos prestaje;b) Odložni (suspenzivne) - čijim protekom pravni odnos nastaje;c) Prekluzivni - zakonom je određen protek vremena, posle čijeg isteka pravni odnos prestaje da postoji(ako ga njegov titular ne izvrši u tom periodu).

Ovi rokovi su uvek strogo određeni zakonom i stranke ga ne mogu menjati, te se zbog toga oni nazivaju i zakonskim rokovima. Pored materijalnopravnih rokova razlikuju se i procesnopravni u kojima stranke mogu preduzimati radnje upostupckima (npr. sudskom, krivičnom, upravnom itd).

Protok vremena je bitna činjenica za pravo, jer zbog njega nastaju i nestaju pravni odnosi. Prvi slučaj podrazumeva održaj, a drugi zastarelosti. Situacije koje dugo traju moraju da se usklade sa pravom. Ako se ovlašćenje ne vrši određeno vreme, ono zastareva. Gubi se ovlašćenje primene ili zaptite nekog prava (npr. gubitak prava naplate potraživanja).

Održaj: pravna činjenica na osnovu koje se protekom vremena nastajepravni odnos.Zastarelost: pravna činjenica na osnovu koje se protekom vremena gubi pravo na tužbu, tj. prinudnoostvarenje prava.

Postoji mogućnost i sticanja prava svojini na osnovu dugog vršenja, i postaje vlasnik održejem., na taj način se pravni poredak prilagođava stvarnosti. Postoje međutim izvesna prava koja ne mogu zastareti, niti se mogu održajem steći, bez obzira da li se vrše ili ne (npr. bračna roditeljska...).

80. PRAVO I PROSTOR

Pravo postoji, razvija se i primenjuje na određenom trodimenzionalnom prostoru i odnosi se na površinuzemlje, vazdušni prostor i zemljinom sloj ispod površine. Pravni odnosu mogu da se razvijaju i unutar jedne države ili izmedju država (kao što je to primer sa EU - pravni odnos između zemalja članica EU).

Na opštem makroplanu, pitanje prava i prostora podrazumeva odnose između različitih pravnih sistema. Na pravnom mikroplanu, u svakom pozitivnom pravnom poretku postoje različite manifestacije u pravnimodnosima relacija prava i prostora.

Odnos prava i prostora se manifestuje u dva vida:1) Pravo u prostoru:

ukazuje na: relativnost prava, tj. na princip teritorijalnosti (znači da će se na lica ili stvari koje dolaze teritorijijedne države primeniti pravne norme države na čijoj teritoriji se oni nalaze) važenja pravnih normi, egzistenciju pravnih sistema i nužnosti izgrađivanja komparativne metodologije prava.

2) Prostor u pravu: svi pravni odnosi imaju, manje ili više prostornu dimenziju (lokalizacija). Postoje pravni odnosi koji imaju kao objekat jedan deo prostora (svojinu na nepokretnosti).Urbanističko pravo i međuplanetarni prostori označavaju primere na kojima prostor u pravuzauzima značajno i odlučujuće mesto.

Za pravnu identifikaciju i individualizaicju fizičkih lica bitni su sem državljanstva i ličnog imena iprebivalište, a za pravna lica je bitno sedište i naziv.

Tako je na primer, prebivalište bitno kod fizičkih lica za postojanje i ostvarivanje nekih privatnih i javnihsubjektivnih prava, naročito političkih prava (biračko pravo).

U međunarodnom privatnom pravu u određivanju merodavnog prava u slučaju konflikata, kod statusnih odnosa, pored državljanstva, odlučuje i lično prebivalište, odnosno boravište. Mesto prebivališta, odnosno sedišta nije samo vezano za primenu materijalnog prava, nego i u oblasti procesnog prava, za određivanje mesne (teritorijalne) nadležnosti organa.

81. POJAM I METODI STVARANJA PRAVA

Pojam stvaranja prava je složen prooces. Cilj stvaranja prava je da kreira pravo, tj. opšte norme - pravne poruke koje su upućene pravnim subjektima.

Tumačenje i primena prava su sastavni delovi pravnog poretka koji počinje stvaranjem prava. Prema mišljenjima sociologa prava, stvaranje prava predstavlja davanje pravnog oblika društvenoj stvarnosti.

Za uspešno funkcionisanje i usaglašavanje prava i društvenih odnosaneophodno je poznavati pravnu tehniku izrade (opštih i drugih) pravnih normi.Stvaranje prava obuhvata čitav niz istorijskih, političkih, psiholoških vrednosnih obeležja.

Metodi stvaranja prava su pravno-tehnički načini pomoću kojih se društvenim odnosima daje pravnioblik, koji podrazumeva sve ono što pravo dodaje običanoj, nepravnoj stvarnosti kako bi se pretvorilo upravnu.Glavni deo (zadatak) pravno tehničkih metoda stvaranja prava su:

1. Jasnoća - jasnoću pravnih normi čini njihova neposredna razumljivost. Jasne pravne norme mogu lako da se primene i ne izazivaju nepotrebne sporove.

2. Preciznost pravnih normi je u tesnoj vezi sa jasnoćom, one moraju biti precizne kako bi ponašanjedrugih adresata moglo što dačnije da se odredi.

3. Gipkost označava njihovu svojevrsnu poželjnu fleksibilnost. Konkretizovanjem pravnih normi utiče se na to da se one što bolje prilagode beskranjno raznolikimživotnim slučajevima koji treba da se regulišu.

Metodi stvaranja prava razlikuju se prema različitim kriterijumima, ako se kao kriterijum uzme učešće svesti (ili svesne aktivnosti čoveka), razlikuju se dva osnovna metoda: 1. spontano i 2. svesno (plansko) stvaranje prava.

82. SPONTANO I SVESNO STVARANJE PRAVA

Obično se tvrdi da pravo nastaje na spontan način, iz običaja - običajno pravo. Subjekt koji stvara pravo nije svestan da upravo stvara pravo, kao što nema nikakav unapred stvoren plan da ga stvori.

Običaj predstavlja najstariju društvenu normu, koji je vid "nametnute svesti ranijih generacija". Običaj mora imati neke socijalne pretpostavke, kao što su:1) Opštu primenu - običaj koji se odnosi na odr. područje, običaj mora biti prihvaćen od velike većinečlanova tog područja ili zajednice.2) Dugotrajno vršenje običaj se mora vršiti u toku dužeg razdoblja (vremenskog perioda, npr u crkvenompravu taj period bio je 40 god)3) Uverenje u ispravnost običaja koje je neophodno, što znači da je dobrovoljno prihvaćen i da su mu ljudiprivrženi.

U procesu stvaranja običajnog prava razlikuju se dve faze:Prva faza, procesa jeste stvaranje običaja od strane državeDruga faza, jeste sankcionisanje običaja od strane države.

Postavlja se pitanje kako običaj postaje izvor prava? Postaje na tri načina koja pokazuju kako običaj postaje izvor prava, odnosno kako nastaje običajno pravo, a ti načini su sledeći:

1. Prvi način sancionisanja običaja izražava se tako što država pozitivnopravnom normom propiše daće državni organ za pojedine slučajeve da primeni običaje.

2. Drugi način sankcionisanja običaja vidljiv je u načinu na koji državni organi (pre svega sudpostupaju, prilikom primene prava, sud počinje da primenjuje sankciju. Zbog nepoštovanja običajabez obzira na to što nema izričito ovlašćenje.

3. Treći način: sankcionisanja običaja sastoji se u prenošenju sadržaja običaja u pisani izvor prava,najčešće zakon. To se naziva kodifikaciom običaja.

Svesno - plansko (ili organizovano) stvaranje prava se razlikuje od spontanog, zbog toga što ono ima osmišljenu unapred predvidjenu proceduru, metodologiju i faze svog nastajanja.Svesno-plansko stvaranje prava ima dve faze:

1. Prva je pripremni deo: obuhvata sve aktivnosti koje se preduzimaju u cilju stvaranja pravnih normi.2. Druga faza je glavni deo: stvaranje prava, predstavlja formulisanje samih pravnih normi, bilo na

opštem (apstraktnom) ili pojedinačnom nivou.

U socijalnom smislu, socijaljni činioci koji deluju na stvaranje prava, mogu biti objektivni i subjektivni.Subjektivni činioci podrazumevaju sve svesne akcije koje pojedinci ili društvene grupe preduzimaju da biuticale na konačno uobličavanje pravne norme.Objektivni činioci podrazumevaju ih svi drugi činioci koji nisu "neposredna svesna socijalna akcija" (npr.društveni činioci, društveno stanje, socijalne organizacije).

Postupak stvaranja prava u velikoj meri zavisi od tvorca prava, odnosno pravnih normi. Tvorac prava može biti država, ali i autonomni (nedržavni) subjekti.

83. POJAM I PROCES PRIMENE PRAVA

Primena prava u najširem smislu znači pretvaranje prava u društvenu praksu i ponašanje pravnog subjekta po pravnim normama.

Kako pravne norme imaju dva alternativna prava dispoziciju i sankciju, razlikujemo ponašanje pravnog subjekta A sa dispozicijom i ponašanje pravnog subjekta B sa sankcijom.

Shodno tome postoje:1. Dobrovoljna primena prava:

znači da pravni subjekti slede zapovesti iz dispozicije pravne norme, a ta primena može biti dvojaka:

*Autonomna primena prava,kada se pravni subjekat ponaša dobrovoljno po dispoziciji uz uverenje da je ono što se od njega traži unjegovom interesu (npr. dispozicija da roditelji treba da vaspitavaju i izdržavaju svoju decu). Dobrovoljnostu ovom slučaju označava faktičku realizaciju dispozicije*Heteronomna primena prava,podrazumeva se ponašanje subjekta po dispoziciji iz straha od sankcije (npr. plaćanje poreza)

2. Prinudna primena prava ponašanje pravnih subjekata po sankciji.

Sankcija se primenjuje ukoliko se ne poštuje dispozicija pravne norme. Sankcije se pojavljuju kao nužno zlo, pošto njenom primenom nikada ne mogu da budu u potpunostiostvareni ciljevi koje pravo postavlja.

Kada se sankcija sastoji u naknadi štete ili povraćaja u pređašnje stanje, tzv. restitutivna sankcija - ona uvek znači gubitak nekih vrednosti (novca, vremena itd.), dok retributivna sankcija - je nanošenje zla prekršaju, ona teži da spreči prekršioce da ne čini prekršaje,dakle, cilj je stabilnost poretka.

Pojam primene prava u užem smislu, označava samo primenu opšte pravne norme u konkretnom slučaju.Primena prava u ovom značenju odnosi se na misaone radnje, psihičke procene, a ne na praktično ponašanjepravnih subjekata po pravnim normana.Primena prava u najužem smislu, označava samo izvršenje sankcije koje mogu da budu uperene premalicima (restitutivne i restributivne) i prema pravnim aktima (ništavost i rušljivost).

Metod primene prava u širem smislu podrazumeva sve radnje, kako umne tako i telesne, koje se vrše uprocesu primene. Metodi primene prava u užem smislu su "načini vršenja dotičnih radnji". Oni posebno treba da obezbede: sigurnost, efikasnost i ekonomičnost.

Sigurnost primene znači da pravo mora biti tako podešeno za primenu da do nje uvek dođe i to tačno"onako kako je propisano", tako da subjekti mogu biti siguri šta će nastupiti u svakom datom slučaju.Efikasnost primene prava srodna je sigurnosti i sastoji se u podobnosti metoda primene prava da pravoizazove ono dejstvo koje mu je postavljeno kao cilj.Ekonomičnost primene ispoljava se u tome da se "do primene prava dođe najkraćim putem, štedeći vreme,ljudske radnje, i materijalna sredstva".Proces primene prava je u suštini jedan složen i odgovoran postupak koji čini niz logički povezanih radnji,misaonih i materijalnih akata, povezanim sa ponašanjem subjekata po pravnim normama.

Sve te radnje imaju za cilj da se tačno odredi ponašanje koje pravna norma zahteva i da se to što ona zahteva i ostvari!

Neki teoretičari smatraju da se redosled faza u procesu primene prava sastoje od četiri faze, a neki navode i više faza.

"4 tipa i ujedno 4 vremenske faze radnji":1) Utvrđivanje važećih pravnih normi;2) Tumačenje (interpretacija) pravnih normi;3) Popunjavanje pravnih praznina i 4) Izvršenje pravne norme, traženje ili sankcije, pravnim radnjama.

Nužne su tri faze: 1. prvo, saznavanje pravne norme i utvrđivanje autentičnog teksta, 2. drugo, njenog tumačenja 3. i treće, izvršenje pravne norme kao krajnje svrhe i ujednog glavnog cilja normotvorca.

Početna faza u procesu primene prava jeste njeno saznavanje i utvrđivanje njene sadržine (utvrđivanje autentičnot teksta), za ovu fazu se koristi izraz niža kritika norme. Autentičan tekst pojedinačne pravne norme, utvrđuje se uvidom u originalni pojedinačni pravni akt kojim jeta pravna norma stvorena (sudska presuda, upravno rešenje, ugovor itd.).

Nakon utvrđ. autent. teksa, prelazi se na ispitivanje da li norma važi, tj. da li je pravna norma obavezna (da li je sastavni deo pozitivnog prava). Utvrđivanje pozitivnosti pravne norme naziva se višom kritikom norme. Pravne norme (pravni akti) obavezuju ako su donete u skladu sa normom (pravnim aktom) više pravne snage, kako u pogledu forme, tako i u pogledu sadržaja. Iz toga proističe da se sadržina više kritike pravne norme sastoji u ispitivanju da li je odgovarajuću normudoneo nadl. subjekt u odgovarajućem propisanom postupku i obliku.

Sledeći korak predstavlja utvrđivanje smisla poitivne norme na osnovu njenog autentičnog teksta, što se vrši tumačenjem pravne norme.

84. POJAM I PREDMET TUMAČENJA

Tumačenje ili hermeneutika predstavlja delatnost uma, načina ili postupka koji se koristi da se nešto nejasno objasni, učini jasnim, razumljivijim i shvatljivijim.

Razumevanje čini suštinu odnosa izmedju odnosa izmedju ljudi i čovekovog odnosa prema svemupostojećem. Ono prethodi tumačenju.

Hermeneutika je teorija razumevanja,(reč hermeneutika pomenuta zajedno sa nekom konkretnom naukom, označava posebni vid hermeneutikekao opšteg metoda u njegovoj upotrebi, npr: filološka hermeneutika, psihološka, sociološka, pravna....).Ima autora koji hermeneutiku shvataju kao kritiku.

Potreba za tumačenjem prava javila se sa pojavom prvih pravnih tekstova , sve do antičkog mita o Hermesu koji je objave sa Olimpa prenosio ljudima i tako posredovao izmeđubogova i ljudi. Upravo taj mit otrkiva postojanje dva subjekta:1) jedan je stvaralac duhovne tvorevine (normotvorac)2) drugi je tumač duhovne tvorevine (tumač prava)

Rasprave o tumačenju prava dobile su na intezitetu u XX veku (taj period se može označiti kao vreme uzlete prava i zakonodavstva).

Najveći doprinost pravnoj hermeneutici dali su brojni filozofi, logičari i pravnici. Postojale su dve grupe tumačenja:

1. Prva grupa, vrši tumačenja s obzirom na prirodu teksta koji se tumači.2. Druga grupa, ne mogu se praviti razlike premda predmetu tumačenja.

Pravo se tumači uvek zbog njegove praktične primene (kako bi se moglo pravično primeniti u praksi),što se tiče izgradnje hermeneutičke pravne ontologije, najznačajniji pobornik ove struje je bio Artur Kaufman.

Njen cilj je ipsa resiusta = sama pravna stvar (sama i pravedna stvar).

Postoje tri osnovna razloga koji vode tumačenju prava:1. Izuzetna složenost društvene stvarnosti, slojevitost i dinamika društvenih odnosa koji se regulišu,

pogotovo kad se radi o opštoj normi, koja je opšta i apstraktna. Normotvorac mora poruku iskazati kratkim (sažetim) rečenicama, koje ponekad može dovesto dotoga da je sam sadržaj pravne norme nejasan.npr. fakultet je dužan da "izuzetno sposobnim i vrednim studentima" omogući da završe studije uvremenu kraćem od trajanja redovnih studija. Pitanje je da li su to studenti koji imaju procesčnu ocenu 8,5 ili 9,5 ili 10? Odgovor treba da da tumač prilikom primene norme u konkretnom slučaju.

S druge strane društveni odnosi na koje se pravno odnosu su:"konkretni, faktički, kompleksni i dinamilni". Ukoliko se pravne norme ne bi adekvatno tumačile, taj raskorak između prava i društva binegativno uticao na primenu, i pravo bi ostalo neefikasno. Društveni odnosi se menjaju, a pravnenorme su statične, ostaju onakve kakve su donete, tako da norme treba prilagoditi.

2. Društvo se menja, ali se menja i jezik, na mesto jednih reči, stvaraju se druge nove. U pravu sečesto upotrebljavaju neodređeni pojmovi i mogu tzv. narodne reči, izraziti u višeznačne i stvarajuteškoće u razumevanju pravnih normi. Njihov smisao se menja u zavisnosti od konteksta i situacijau kojim se upotrebljavaju.

3. Veoma se brzo menjaju vrednosni stavovi i ideologije koji uslovljavaju sadržaj jedne pravnenorme (s vremenom to izaziva promene u značenjima norme npr: ustavne i zakonske odrebe o nadl.za progl. vandr. stanja ili o jednakosti građana pred zakonom, menjaju značenje od toga koja je pol.ideologija vladajuća: liberalna, konzervativna ili socijaldemokratska.

Predmet tumačenja su postojeće pravne norme i njihovi skupovi. Taj vid tumačenja u pravnoj literaturi naziva se tumačenje u užem smislu.U širem smislu je postupak popunjvanja pravne praznine.Gotovo se nikad ne tumači jedna posebno uzeta, izolovana norma od drugih, nego pravna norma u okvirupravne ustanove i šire, pravne norme u okviru pravne grupe, ili pak i celog pravnog sistema.

Predmet tumačenja je svaka pravna norma,(bilo opšta ili pojedinačna, uslovna ili bezuslovna, državna ili autonomna, pisana ili nepisana). Pored pravnih akata tumače se i sve pravne radnje, materijalne i jezičke radnje, tužbe, žalbe, izjavesvedoka, veštaka...

Dakle, kod tumačenja u užem smislu predmet tumačenja je postojeća norma, dok kod tumačenja u širem, u slučaju popunjavanja pranih praznina, predmet tumačenja je pravni sistemkao celina (retke situacije).

85. SUBJEKTI TUMAČENJA PRAVA

U modernim i razvijenim pravnim sistemima pravne norme tumače brojni subjekti.

Postoje dve grupe stvaralaca prava, tj. grupe subjekata koje tumače pravo:

1. državni organi - tumačenje prava koje vrše državni oragni, obavezno je za pravne adresate i ima manju (nižu) ili veću (višu) obavezenu pravnu snagu.

Zakonodavni organi se retko javljaju kao subjekti tumačenja, ali ako se i pojave, onda tumače pravnunormu koju su sami stvorili, a to se naziva autentično tumačenje zakonodavnog organa.Akt kojim se to vrši jeste interpretativni zakon, to je akt koji važi povratno (deluje retroaktivno).

Tumačenje prava koje vrše upravni i sudski organi, čini posebnu virstu konkretnog, kazuističkog tumačenja normi radi njihove primene u konkretnom slučaju. Tumačenje koje daju sudovi naziva se sudsko tumačenje. Uloga suda je jako velika, jer se javlja kao poslednji organ tumačenja prava i on vrši kontrolu rada uprave,tj. zakonitosti njenih akata.

2. nedržavni subjekti (privatna lica) - tumačenje prava koji vrše nedržavni organi, oni tumače pravne norme koje su doneli drugi subjekti ili tumače sopstvene norme koje su sami doneli.

Tumačenja koja daju privatna lica, ne mogu biti onako autentična, pouzdana, tačna, kao kada ih dajudržavni organi, koji su specijalizovani za svoju delatnost.

Postoji još jedna klasifikacija subjekata tumačenja prava, a to su:1) Subjekti čije je tumačenje obavezujuće;2) Subjekti čije je tumačenje neobavezujuće

Sredstva tumačenja pravne norme:Postoje različiti postupci i metode tumačenja pravnih normi: jezik, logika, istorija, sistem prava, cilj pravne norme.

Primenom navedenih sredstava dobijaju se vrste tumačenja pravnih normi:1) Jezičko tumačenje 2) Logičko tumačenje 3) Istorijsko tumačenje.4) Ciljno tumačenje

Tumač povezuje rezultate značenja do kojih je došao u jednu logičku celinu, a u tom postupku najzn. jeodnos jezika i drugih sredstava tumačenja (jezik je prvo i osnovno sredstvo tumačenja pravne norme, a tekonda slede ostala tzv. vanjezička sredstva: logika, sistem prava, istorija i cilj pravne norma).

86. JEZIČKO I SISTEMATSKO TUMAČENJE

Da bi se saznala duhovna tvorevina, mora da postoji materijalna pojava kao posrednik, tj. znak, a najsavršeniji sistem znakova je jezik., prema tome pravo se može iskazati jezikom, ali i van jezičkih znakova (gest, mimika, konkludente radnje).

Jezičko tumačenje prava: predstavlja tumačenje prava na osnovu jezika, da bi se došlo do jezičkog značenja normi.

Pošto se pravo izražava jezikom, tako se na pravne odredbe primenjuju pravila leksikologije, gramatike, sintakse i interpunkcije.Primenom tih metoda na pravnu normu, dobija se jedno ili više jezičkih značenja, koje može biti jasno ili nejasno, pa se mora utvrditi uzrok nejasnoće,a postoje dva osnovna uzroka:

(1) kada pravne norme ništa ne kažu o onomo što bi trebale da kažu (nedovoljne),tad ne regulišu neki društveni odnos koji bi trebalo da regulišu, i tu je reč o pravnoj praznini, koja se popunjava odgovarajućim logičkim sredstvima.

(2) kada su besmislene i protivrečne, kada norme imaju jasno jezičko značenje, ali su međusobnobesmislene i protivrečne. U praksi je češće slučaj da norme imaju jasno jezičko značenje, ali su međusobno besmislene iliprotivurečne (slučaj antinomija u pravu).

Norma može biti i neodređena, kada ima više značenja.

Postoji bitna razlika između stručnih reči ili termina (pravničkih, ekonomskih, medicinskih) i reči iz običnog govora. Prve su stvarali, tj. definisali stručnjaci i one izazivaju manje probleme, jer imaju jasna i preciznodefinisana značenja (npr: "pravni lek", "dospelost", "odbacivanje tužbe", "pravna obaveza"), a druge ili "narodne reči" (npr: "roditelji", "stvari", "dete") izrazito su višeznačne i stvaraju razl. probleme urazumevanju pravnih normi, a pravni akti ih prepuzimaju iz narodnog jezika.

Da je razumevanja govora uopšte, pa i u pravu, uvek kontekstualan, tj. različito prema prilikama u kojima se govori i u kojima se govor prima, najvidljivije je kod tzv. "pravnih standarda, neodređenih, apstraktnih, pravnih izraza, kao što su npr: savesno, dobar privrednik, javni moral, brza vožnja i slično.

Ponekad u pravu teškoće stvaraju i arhaizmi (stare, zastarele reči) i nelogizmi (nove nepoznate reči). Manjeteškoće stvaraju i sve brojnije strane reči (kompetencija, listing itd.), jer su one, ipak, pretežno stručne,dobro definisane i dovoljno samo da se adektavno prevedu.

Što se tiče pravila sintakse, gramatike i interpunkcije, za pravne norme važe isto što i za jezik uopšte. Ako jezik pravnih normi nije jasan (precizan) i gramatički ispravan (valjan), on može u manjoj ili većoj meri izazvati razl. značenja i tumačenja pravnih normi, teškoće stvaraju i sažetost i rascepkanost pravnih tekstova na članove, paragrafe i stavove.

Jezičko tumačenje podrazumeva ne samo korišć. elementa jezika nego i odg. jezičkih pravila. 1. Prvo pravilo se odnosi na jezičke znakovi. Svaki jezički znak ima svoje značenje i nije suvišan u

pravnoj normi.2. Drugo pravilo odnosi se na sadržinu. Svakom jezičkom znaku, ukoliko ima više značenja, treba dati

ono značenje koje sadrži u osnovnom značenju.Dakle, s obzirom da jezičkim tumačenjem pojedinih reči i izraza dobijamo samo moguća značenja pravnihodredaba, tj. mogućih sadržaja pravnih normi, pravo ili najbolje značenje utvrđujemo tek kada iskoristimoostala sredstva tumačenja, logičko, sistematsko, istorijsko i naročito ciljno.

87. LOGIČKO TUMAČENJE

Sve što je produkt misaone aktivnosti čoveka, a iskazuje se jezikom ima svoj logički postupak i logički izraz.Logika kao nauka o zakonima ljudskog mišeljenja, za stvaranje, tumačenje i primenu prava ima nezamenljivu ulogu.Pravo se kao misaoni sistem (sistem misli o onome što treba da bude), logički izražava.

Logičko tumačenje prava predstavlja postupak utvrđivanja logiičnog značenja normi, primenom zakonalogike. Kod ovog tumačenja se utvrđuje logika povezanosti reči iz kojih se pravna norma sastoji, tj. utvrđuje se logički smisao onoga što jezički tekst pravne norme kazuje.Najkraće rečeno, logično tumačenje označava primenu logičkih zakona na pravnu normu koja je logička kategorija.

Postavlja se pitanje, da li je značenje koje se dobija drugom vrstom tumačenja logički moguće? Ako je nemoguće, norma se smatra besmislenom. Zatim, logičkim funkcijama se iz norme izvlači ono značenje koje se ne može dobiti jezičkim ili drugimtumačenjem, što znači da se iz norme izvlači značenje koje je šire od osnovnog značenja.

Prema tome, postoje dve vrste logičkog tumačenja:(1) prvo ima za cilj proveru značenja dobijenu drugim tumačenjem (naročito jezičkim)(2) drugo ima za cilj da izvodi nova značenja do kojih se ne može doći društgim tumačenjem.

Logičko tumačenje se vrši pomoću:1. Zakona neprotivrečnosti - protivrečni pojmovi u pravnoj normi ne mogu stajati zajedno, jer time

jedan drugog ograničavaju ili isključuju (npr. tužitelj i tuženi u jednom istom postupku, ne mogubiti isto lice). Ukoliko ih nije moguće otkloniti mora se uzeti da protivurečna norma i ne postoji, štoznači da društveni odnosi nisu regulisani pravom, pa postoji pravna praznina. Protivurečnost usamoj normi je vrlo retka, a najčešće su protivurečnosti normi više akata.

2. Zakon istovetnosti ili identiteta - istovetni pojmovi su oni koji su istog obima i istog sadržaja, ajedan znači ponavaljnje drugog (počinilac krivičnog dela, krivac).

3. Zakon isključenja trećeg pojma u određenoj situaciji nema trećeg pojma između 2 pojma koji suisključeni (pravo na zaključenje braka izmedju 2 lica suprotnog pola, dakle ova 2 lica suprotnogpola zaključuju brak, pravni akt može biti samo zakonit ili nezakonit).

Logično tumačenje vrši se i primenom tzv. argumenata ili pravila pravničke logike.

Oblici logičkog tumačenja:Logičkim tumačenjem se otkriva smisao pravne norme, tj. da li je moguće ili ne. To se postiže primenom: opštih pravnih načela i tzv. pravnih i konstrukcija.*Pravna načela predstavljaju najopširinije pravne norme do kojih se dolazi generalizacijom onoga što jezajedničko i bitno u pravnim normama*Pravne konstrukce smatraju se najopštijom pravim porjmovima (npr. opšti pojam ugovora) i sadržezajedničke opšte elemente za sve ugovore.

Najvažniji slučajevi na koje logičkim tumačenjem sužavamo pravnu normu:1. Razlog suprotnosti (ili arumentum a contrario)

- je logičko sredstvo kojim se pravne praznine popunjavaju na način koji je suprotan analogiji.Jednu pravnu normu reguliše norma suprotne sadržine (npr. ako pravna norma glasi da sudskuistragu vodi istražni sudija, logično se zaključuje da je neće voditi neki drugi sudija; ako jezabranjeno ulaziti na glavna vrata, logično je da može na sporedna)

2. Argument sličnosti ( ili analogija - a simili ad simile):

- jedan slučaj koji nije regulisan optom pravnom normom, koji, dakle predstavlja pravnu prazninu,se primenjuje pravna norma koja je predvidjena za neki drugi sličan slučaj i to upravo na osnovu tesličnosti (npr. pravna norma zabranjuje vožnju biciklom stazama javnog parka, ali se misli i namotorno vozila). Razlikoju se zakonska analogija (analogia legis) i pravna analogija (analogia iuris).

3. Argumentum a portiori - predstavlja argument kojim se iz jedne normativne kvalifikacije nekogodnosa zaključuje da ista kvalifikacija pripada i nekom druigom odnosu zato što on ima važniji(jači) razlog.

str. 183 -188 u knjizi.

88. ISTORIJSKO I CILJNO TUMAČENJE

Pravna norma, kao i sve drugo, ima svoju istoriju (nastanak, razvoj i promene). Istorijski karakter norme je i uslov za njeno istorijskom tumačenje.

Istorijsko tumačenje doživljava afirmaciju tek od vremena francuske škole elegantne jurisprudencije, a naročito od pojave istorijskopravne škole u Nemačkoj početkom 19. veka. Istorijsko tumačenje je postupak:

– kojim se traži značenje jedne pravne norme ispitivanjem promena u njoj,– a zatim ispitivanjem istorijskh okolnosti, koje su prethodile njenom donošenju ili su bile neposredni

razlog za njeno donošenje.

Sredstva i pravne tehnike istorijskog tumačenja:1. prvo sredstvo ovog tumačenja jesu promene u samoj pravnoj normi.

Zato se ovo tumačenje možesastojati u upoređivanju tumačene pravne norme sa normama koje suprethodile i regulisale iste društvene odnose. Takvim upoređivanjem tumač dolazi do saznanja o promeni do koje je došlo u regulisanju ostogodnosa (primera radi, donošenjem novog Porodičnog zakona kod nas ukida se institut starateljstva iuvodi se institut zajedničkog staranja o detetu).

2. drugo, istorijsko tumačenje ima u vidu "neposredne povode" za donošenje norme, veoma čestoneposredni društveni, ekonomski razlozi daju povoda za donošenje odr. pravnih normi;

3. treće, istorijsko tumačenje služi za tzv. pripremnim ili prethodnim materijalom koje doprinositumačenju pravila (norme), ako je to zakon - pripremni materijal norme čine projekti zakona, nacrti,predlozi).

Za razumevanje pravne norme neophodno je istorijsko tumačenje, ostala sredstva tumačenja: jezik, logika, cilj - ne mogu da pruže celovito i jasno značenje norme kao što može istorijsko.

Ciljno (teološko) tumačenje: to je postupak kojim se konačno dolazi do zaključka o najboljem značenju pravnih normi. Drugim rečima, ciljno tumačenje predstavlja onaj kriterijum koji utvrđueje jedno jedino "pravo značenje"pravne norme u okviru jezički mogućig značenja.Sva ostala pravila tumačenja podređena su njemu i služe mu kao priprema.Tumač mora prvenstveno utvrditi one ciljeve, vrednosti i interese kojima pravna norma služi, a to se potižeupravo ciljnim tumačenjem.

Postavlja se pitanje, ko odlučuje šta je cilj norme?-s jedne strane, zastupnici zakonskog pozitivizma, smatrali su da je rpavo jednako volji zakodovca(zakonodavstva), takvo tumačenje se naziva još i subjektivno ciljno tumačenje.-s druge strane, sociološke teorije prava, smatraju da je najbolje ono značenje pravnih normi, kojeodgovoraju potrebama društva, ovakvo tumačenje se naziva objektivno ciljno tumačenje.

Prednost bi, iz više razloga, trebalo dati objektivnom tumačenju. Pre svega zbog teškoća u utvrđivanju šta je nekada mislio normotvorac, kada je donosio pravnu normu.

Ali i zato što su u savr. društvu društveni odnosi, ciljevi i vrednosti podložni promenama, a to dovodi dozastarevanja početnih razloga i ciljeva zbog kojih su norme donete. Budući da su norme instrumentalnog karaktera i da treba da služe aktuelmnim potrebama ljudi, one moraju biti efikasne, što sve govori u korist objektivnog ciljnog tumačenja.

89. METODI TUMAČENJA PRAVNE NAUKE

Prema metodu tumačenja pravne norme, razlikuju se:1) subjektivno i objektivno tumačenje2) statičko i evolucionističko tumačenje3) vezano i slobodno tumačenje

1) Subjektivno tumačenje se definiše kao tumačenje kojim se iznalazi (utvrdjuje) volja donosiocanorma. Ona polazi od jednog subjektivnog momenta, koji se utvrdjuje u skladu sa kojim se normaprimenjuje.Kod subjektivnog tumačenja javlja se problem sa odredjivanjem volje tvorca norme koji nisu rešenini u filozofiji, ni u nauci. Volju je teško odrediti i kad ga donosi fizičko lice ili kolegijalni organ(kolektivna volja).

2) Objektivno tumačenje polazi od nečeg objektivnog, što je izvan "sfere volje" od objektivnihokolnosti što utiču na pravnu normu.U objektivnom tumačenju je značaenje norme ono koje joj pridaje društvo, prema tome, norma nijeono što je njen tvorac hteo da kaže, već što je on stvarno rekao.

3) Statističko tumačenje nastoji da razume smisao pravnih normi, da otrkije kako su one poimane udoba njihovog donošenja (primer knjiga str. 193).Evolucionističko tumačenje predstavlja fleksibilno, gipko tumačenje prava, pravne norme iliustava. ET je moguće ako se menja značenje, smisao norme. Prema tome, smisao pravne norma valja tumačiti u duhu stečenih znanja, isustva, potreba koja jenovo vreme sa sobom donelo. Dakle, evol. tumčenje je tumačenje, a ne stvaranje novog prava (primeri u knjizi na str. 194). "Makoliko bili mudri i vidoviti, tvorci ustava ili zakona po pravilu nisu kadri da predvide sve novine iiskušenja s kojima će se suočita nove generacije koje će pod tim aktima živeti u nekoj dalekoj,skoro neprozirnoj budućnosti".

Američki sudija Bendžamen Kardozo je rekao da: "Ustav ne izražava, ili ne treba da izražava, praviila za vreme koje prolazi, nego načela za budućnost".

A kad se krene tim putem, onda tumači imaju preveliku slobodu koja uvek može da se zloupotrebi. Dakle, evolucionističko tumačenje je samo tumačenje, a ne stvaranje novog prava. Stoga, valja naglasiti da u prilog statičkog tumačenja idu razlozi pravne sigurnosti, a u prilogevolucionističkog tumačenja idu razlozi boljeg prilagođavanja stvarnom životu, neophodne pravneelastičnosti i "životnijem" ostvarivanju ciljeva prava.

Vezano tumačenje je ono tumačenje koje kao osnovu za to tumačenje uzima samo jedno od mogućihznačenja, tj. jedno moguće jezičko tumačenje. Pobornici vezanog tumačenja smatraju da nikom, pa ni sudijama, ne može biti dozvoljeno da popravljazakonodavca na taj način što će krišiti njegove zakone.

Slobodno tumačenje zagovornici slobodnog tumačenja prava smatraju da tumačima treba dati mogućnost iovlašćenje da svojim pojedinačnim odlukama, tj. tumačenjem, prilagođavaju pravo životu. Pri tom, stupanj slobode koje se daje tumačima može biti dvojak:1) Jedan način tumačenja je kada se tumač ili sudija, ako je neophodno, može da ide "izvan, mimo zakona", "trudeći se da mu ne protivreči neposredno". 2) Drugi način tumačenja daje tumaču, odn.sudiji slobodu da tumači "suprotno zakonu" ako nalazi da to odgovara zahtevima društvenih potreba.

90. POJAM I NAČELA ZAKONITOSTI I VRSTE ZAKONITOSTI

Zakonitost obuhvata veliki broj problema i pitanja, postavlja se pitanje šta je ustavnost, a šta zakonitost?

Ustavnost označava zahtev da zakoni i drugi pravni i materijalni akti moraju da budu formalno imaterijalnu u skladu sa ustavom. Takođe, vrši funkciju ograničavanja i kontrolisanja političke vasti, odnosno zakonosko ograničavanjedržavne vlasti. Ovako shvaćena ustavnost predstavlja branu autokratiji, samovolji vlastoržca bilo kog tipa (autortarnog, totalitarnog, fašističkog i dr.). Njena suprotnost je despotska vlada, vladavina volje umesto prava. Svrha ustavnosti jeste i pravno ograničavanje i kontrolisanje nosilaca državne vlasti. Začetnicima pojma ustavnosti smatraju se Džon Lok i Monteskije, za koje se vezuje ideja ograničanja i kontrole vlasti (koje se odnose na slobode i prava čoveka i građanina),koja su ne samo proklamovana, nego je njihovo ostvarivanje garantovano odgovarajućim sredstivma iprocedurama. I drugo ogr. vlasti podrazumeva podelu vlasti, tj. model njenog organizovanja koji garantuje uzajamnukontrolu zakonodavne, upravne i sudske vlasti. Da ne bi mogla da se zloupotrebi, "vlast treba ukoriti vlašću". Razvijena je pravna kontrola ustavnosti kojma može biti sudska i vansudska. U okviru sudske ustavnosti značajnu ulogu imaju ustavni sudovi (Austrija, Turska, Grča, Španija), a vansudsku imaju vrhodni sudovi (SAD, Kanada i Švajcarska). Vansudsku kontrolu vrše zakonodavniorgani ili posebna tela kao što je Ustavni savet u Francuskoj.

Iz pojma ustavnosti, proističe pojam zakonitosti, kao zahtev da niži pravni akt i materijalne radnje budu formalno i materijalno u skladu sa svimvišim pravnim aktima, a naročito zakonima.

Načelo zakonitosti svodi se na obavezu svih da se pridržavaju odredaba zakona. Ta saglasnost nižih pravnih akata sa višim zahteva usklađenost, kako u odnosu na formu, tako i na sadržinu pravnog akta, pa se tako razlikuje formalna i materijalna zakonitost.Skladnost je samo uslov njihovog stvarnog postojanja, ako se oni u životu ne sprovode, to predstavlja čist formalizam, samo odnos između pravnih akata.

Ustavnost i zakonitost su važno sredstvo za ostvarivanje demokratije uopšte, a demokratija kao oblik političkog režima garantuje određena prava i slobode čoveka i građanina, dakle beznje nema ustavnosti i zakonistosti. Ustavnost i zakonitost nisu dva odvojena principa, nego dva vida izražavanja jedinstvenog načela vladavine prava.

Pored toga, neophodno je sprovesti princip podele vlasti u kojem sudska vlast uvek mora biti nezavisna.

Nezavisnost sudje očituje se: nezavisnosti sudije u postupku primene prava, statusnoj nezavisnosti i garancijama sudijske nezavisnosti.

Ustavnost i zakonitost zajedno sa sudskom nezavisnošću "znače važan korak u pretvaranju policijske, vojnopolicijske i (ili) partijske države (kao tipičnih savremenih vidova autoritarne i totalitarne države) u pravnu državu!!! Ovako sadržinski shvaćena savremena koncencpica ustavnosti i zakonitosti približava se ideji pravne države kao vladavini prava!

Ustavnosti i zakonitost nisu dva odvojena principa, nego dva izražavanja jedinstvenog načela - vladavine prava.

Vrste zakonitosti:

Naime, pored formalne i materijalne ustavnosti i zakonitosti treba razlikovati još jednu.Svaki pojedinac nosi u sebi određen osećaj pravde, prema tome i kriterijum za razlikovanje pravednog odnepravednog. Pojedinci ocenjuju ne samo vrednost pravnih pravila, već i rad i postupak državnih organa. Na taj način se razlikuje subjektivni osećaj nezakonitosti i objektivno utvrđena nezankoitost.

Subjektivni osećaj nezakonitosti je vlastito uverenje koje građanin ima u odnosu na zakonitost ilinezakonitost nekog akta. Dakle, ovde su moguće zablude i greške.Objektivna nezakonitost je ona koju je u odgovarajućem postupku utvrdio nadležni organ, bilo poprivatnoj inicijativi, ili po službenoj dužnosti. Samo je taj rezultat značajan, pravno relevantan jer proizvodipravno dejstvo.

Subjektivna zakonitost pokazuje koliko je razvijena pravna svest gradjanina, kakav je njihov stav prema pravu u celini ili prema nekom njegovom delu.Taj stavi može biti značajan jer građani pomažu u otkrivanju i utvrđ. nezakonitosti.

U rimskom pravu poznat je institut actiones populares (tzv. popularne tužbe), kojima je svaki građanin mogao da se obrati nadl. d.o sa incijativom za ispitivanje i utvrđivanjenezakonitosti pravnih akata ili radnji, kada je po njegovom mišljenju, narušena pravda, čak i onda kada nisu bili povređeni ili ugroženi njegovi lični interesi.

U današnjoj pravnoj terminologiji u mnogim jezicima "popularna tužba" jeste usvojen termin koji označavada bilo koji građanin može da podigne tužbu, odnosno da svaki građanin ima aktivnu legitimaciju, čak i ako nisu povređena ili ugrožena njegova prava. Time dolazi do izražaja visoka moralna vrednost popularnih tužbi, koja se sastoji "pre svega u tome štotužilac pokreće spor ne u odbarnu svojih neposrednih prava, već zbog ideje prava" kako je isticao Jering.

Postoji i treća vrsta zakonitosti - pravna i stvarna!Pravna zakonitost jeste ona zakonitost koju je u odgovarajućem postupku utvrdio nadležni organ.Stvarna zakonitost znači stvarnu usklađenost nižeg akta sa višim (primer u knjizi strana 200. - kleveta).

Pošto u svakom pravnom sistemu postoje dve organske celine: proces stvaranja i proces primene prava,pored navedenih vrsta zakonitosti, odnosno nezakonitosti, razlikujemo i one: u procesu stvaranja prava i u procesu primene prava.

Uzroci nezakonitosti mogu biti svesni i nesvesni - kada subjekt recimo ne zna sadržinu pravne norme, a upravnom poretku važi pravilo "nepoznavanje prava škodi". Dakle, adresat se ne može pozivati da nije poznavao pravni propis.

Društveno štetna vrsta svesne nezakonitosti je tzv. dobronamerna nezakonitost, kada državni organi"popravljaju" propise tako što ih uopšte ne primenjuju, ili ih ne primenjuju na predviđen način, jer ihsmatraju nepravednim ili neodgovarajućim.

Osnovni ciljevi poštovanja ustavnosti i zakonitosti, jeste uspostavljanje demokratske pravne države, pravne sigurnosti, pravde, reda i poertka u društvu. Da bi država bila pravna mora da se obezbedi:ne samo legalitet (zakonitost), nego i legitimitet (pravednost)

****Organizaciju sudstva reguliše Zakon o uređenju sudova:1) Sudovi opšte nadležnosti:

osnovni, viši, apelacioni, i Vrhovni kasacioni sud

2) Sudovi posebne nadležnosti: privredni, privredni apelacioni sud,prekršajni sudovi, Viši prekršajni sud, i Upravni sud

91. SREDSTVA ZA OBEZBEĐENJE ZAKONITOSTI

Svaki pravni poredak, koji se zasniva na ustavnosti i zakonitosti, uvek predviđa i sistem zaštite tih načela, mnogobrojna sredstva za otklanjanje nezakonitosti.

Ukoliko nema "nikakve institucionalizovane zaštite načela zakonitosti i ustavnosti, ili je ona nerazvijena ilidruštveno neefikasna, i samo načelo gubi svoju realnu vrednost i pretvara se iz jednog ustavnog principa ugolu proklamaciju, a neretku u propagandni paravan faktičkog bezakonja i samovolje".

Najznačajniji pravni mehanizmi zaštite načela ustavnosti i zakonitosti su:1) Sudska kontrola prava u najširem smislu2) Sudska kontrola rada uprave kroz upravni spor3) Ustavno sudstvo4) Zabrana retroaktivnosti zakona, publokvanje zakona i drugih propisa5) Pravo na žalbu, tj. pravna sredstva

Pravna sredstva predstavljaju izjavu volje kojom ovlašćeni subjekt od nadležnog organa zahtevaispitivanje i zakonitost iznvesnog akta (pravnog ili materijalnog), bilo državnog ili nedržavnog subjekta.

Pravni oblici pravnih sredstava su: pravo na peticiju, na tužbu i ustavna žalba.

Po pravilu svaki akt može da bude podvrgnut tom ispitivanju. To se naziva ocena zakonitosti u prvom stepenu, a nju vrši organ nadležan za donošenje tog akta.

1. Ukoliko zakonitost ispituje drugi nadležan, a viši organ, to se naziva načelom dvostepenosti (primer: prvostepenu odluku donosi opštinski sud, a drugostepenu okružni sud).

2. Kada su ugroženi vrednosti od šireg društvenog značaja, tada postupak može biti trostepen i za njega su nadležni najviši organi (vrhovni).

Dvostepenost i trostepenost postupka za utvrđ. i zašt. zakonitosti proizvod su zahtevi za uspostavljanjepravde ekonomičnosti i efikasnosti pravnog poretka.

Pravni lekovi su sredstva kojim se pokreće ispitivanje zakonitosti ili nezakonitosti. Kako sam naziv kaže,oni "leče" nezakonitost. Dele se na:

1. Redovni pravni lekovi - oni koji se ulažu do nastupanja pravosnažnosti (npr. Žalba)2. Vandredni pravni lekovi se ulažu nakon nastupanja pravnosnažnosti

(u krivičnom postupku to su npr: zahtev za zaštitu zakonitosti, zahtev za ponavljanje postupka izahtev za vandredno ublažavanje kazne).

Ova podela na reodvne i vandredne pravne lekovi, postoji sa odr. specifičnostima u svim postupcima - krivičnom, građanskom i upravnom.

Pravni lekovi se mogu podeliti i na:1.Remonstrativni pravni lekovi su pravni lekovi koji se primenjuju kada o uloženom pravnom leku rešavaisti organ koji je doneo prvostepenu odluku.Devolutivni pravni lek je onaj pravni lek koji se primenjuje kada o uloženom pravnom leku odlučuje višiorgan od onoga koji je doneo odluku (dvostepeni postupak).

Pravni lekovi se mogu podeliti i na:1) Suspenzivni pravni lek - odlaže izvršenje pobijane odluke2) Nesuspenzivni pravni lek - ne sprečava, ne odlaže izvršenje pobijane odluke.

Pravni lekovi se mogu podeiti i na:1) Jednostrani pravni lek je pravni lek koji se primenjuje kada nadležni organ rešava slučaj samo na osnovu jednostranog saopštavanja, tj. žalbe podnosioca pravnog leka.2) Dvostrani pravni lek pruža mogućnost i drugoj strani da se izjasni o uloženom pravnom leku (npr. odgovor na tužbu).

Efikasno delovanje pravnog leka daje mogućnost gradjanima da zaštite svoja prava i interese, da elimišunezakonitost, tj. učvršćuje se ustavnost i zakonitost, a time i pravna država. Dakle, mehanizam pravnih lekova je istovremeno i značajan instrument demokratije i pravne države.

Uloga pravnih lekova je dvostruka:a) Pruža građnima zaštitu njihovih prava i interesab) Učvršćuje ustavnost i zakonitost.

92. POJAM I ELEMENTI PRAVNOG SISTEMA

Reč "sistem" je grčkog porekla i označavala je organizaciju, sastav, mnoštva, celinu misli, akciju rezultat akata..

Sintagma organizacija mnoštva kod starih Grka, služila je da, pre svega, označi trupe armije spremne zaborbu, ali i uređenje vrlo razl. elemenata kao što je sistem reči koji čini strovu, sistem ideja koji činedoktrinu i grupe pojedinaca kao što je udruženje, skupština.

Tako je sistem označavao jedinsvenu, neprotivrečnu celinu sastavljenu iz delova koji su povezani nekimbitnim svojsvom ili funkcijo m,da bi se vremenom značenje te reči proširilo i prebacilo u brojne prirodne i društvene nauke.

Danas (savremeno značenje) sistem i jeste skup elemenata koji se načaze u međusobnom odnosu i zavisijedni o drugih i čine jednu organizacionu celinu.

Odnos zavisnosti među elementima sistema može biti krajnje različit. Svi elementi sistema mogu biti u jednoj "vremenskoj" ravni, ali mogu pretpostavljati i sukcesiju u vremenu.

Odnosi mogu biti:sinhronični (statični, prostorni, horizontalni) ili polihronični (dinamični, vertikalne, vremenski).

Odnosi između elemenata koji čine sistem mogu biti:kompaktni, čvrsti, logični, stabilni, dok kod nekih "sistema" ti odnosi mogu biti labavi, nejasni, nekonzistentni.

Podsistem predstavlja manji sistem okružen većim.Sistematičan označava raspored po nekom planu, koji je pregleda i sređen po nekom isistemu.

"Svaki istraživač može imati vlastiti pojam sistema"Izraz pravni sistem, odnosno, sistem prava kao sintagma postoji i u drugim jezicima, npr. u engleskom "legal sistem", "sistem of lou", u francuskom "sistem juridikve" u italijanskom "sistema jiurdiko", u nemačkom jeziku "rehtsistem"

• U starom Rimu kod Gaja, u njegovoj triparticiji (trodeobi) - lica, stvari u tužbe.• U 13. veku otkrivanjem Aristotelove logike, i prelaskom od glasa ka komentarima,

postepeno se javlja ideja sistematskog znanja.• U 16. i 17. veku ideja sistema prava ne javlja se samo teorijski nego i praktično kroz različite izraze

koje koriste različiti teoretičari: umeće (ars), podela (distributio). zakoni (leges), grašanski zakoni (loiks civiles) itd.

• U 18. veku ovaj izraz sve više dobija savremeno značenje, tako Bentam naziva "Systems of Lou", a u delima Ž.Ž Rusoa spominju se različiti zakonodavnisistemi.

• Sve do 19. veka pravni sistem označava skup pravnih normi jednoga društva, pre svega, skupzakona. Tokom 19. veka ispitivanje sistema prava, naročito u okviru istorijskopravne škole, dok bi u 20. veku dostiglo zavidan zamah ne samo u opštoj teoriji prava, nego i u drugim opštim(apstraktnim) pravnim nauka.

Kod Hansa Kelzena u "Čistoj teoriji prava", pravno nije, kako se ponekad kaže pravilo, ono je skup pravila koje imaju vrstu jedinstva koju mi shvatamo kao sistem.

Pravni sistem,S jedne strane ima hijrarhijsko značenje, pravne norme sređuju ustavotvorne i zakonodavne organe po pravnoj snazi na više i niže. S druge strane, pravni sistem čini jednu dinamičnu ili logički sređenu i neprotivurečnu celinumnogbrojnih opštih pravnih normi jednog pravnog poretka.

Naučni pravni sistem čini ukupnost opštih pravnih normi (državnih i autonomnih) koje pravna naukasređuje u jednu koherentnu celinu prema nekim obeležjima njihovog sadržaja, tj. prema nekim obeležjima društvenih odnosa koji su tim normama regulisani.Sistem omogućava da se olakša pronalaženje pravnih normi i njegova primena, i to je osnovni razlog postojanja pravnog sistema.

Sistematizacija služi otklanjanju protivurečnosti između normi i pravnih praznina.Imaju se u vidu sve opšte pravne norme, odnosno izvori prava, koji kvalifikuje iste društvene odnose kaotemeljne sistemske jedinice i koji se dalje svrstavaju u pravne ustanove.

Više srodnih ustanova svrstavaju se u pravne grane koje u svojoj ukupnosti čine pravni sistem. Unutar naučnog sistema prava nastaje i podela na:- osnovne (ili kardinačne) grupe prava (javno i privatno, međunarodno i unutrašnje, materijalno i formalno, državno i autonomno).

Tako stvoren pravni sistem naziva se: naučni pravni sistem, s obzirom na to ko ga sistematizuje, horizontalni, s obzirom na predmet i način sistematizacije, ili formalni, kada se ima u vidu naučno planski pristup normiranja društvenih odnosa.

I faktički i naučni su pravni sistemi, nazivaju se istim izrazom - pravni sistem. Zajedničko im je to što se oba sastoje od pravnih normi. Pored toga, među njima postoje i važne relacije međuzavisnosti:

1. Prvo, postojanje faktičkog sistema, kao objektivnog jedinstva pravnih normi unutar društvenogsistema, čini nužnu pretpostavku za izradnju naučnog pravnog sistema.

2. Drugo, sređivanje izvora prava u naučnom pravnom sistemu obavlja se na osnovu nekihobjektivnih (od pravnih naučniha odabranih) svojstava društv. odnosa i pravnih normi iz faktičnogpravnog sistema.

3. Treće, jednom izgrađen, naučni pravni sistem utiče povratno na faktički sistem, tj. na stvaranjeprimenu, promenu i prestanak pravnih akata i normi.

4. Četvrto pravni sistem predstavlja polaznu tačku za razvoj pravne nauke. Tek kroz sistem prava opšta pravna nauka je u stanju da otkrije suštinu i ulogu prava u društvu. Oba navedena pravna sistema (faktički i naučni pravni sistem), javljaju se u opštem pravnom iskustvu i u pravnoj teoriji na dva nivoa: 1. nivou konkretne nacionalne problematike 2. i na nivou opšteteorijske problematike.

Nacionalni pravni sistem u faktičkom smislu,predstavlja mnoštvo pravnih normi koje sada važe ili su nekada važile u odr. društvu, i upotrebljava se da označi "rimski, "srpski srednjovekovni", "francuski", ili "kanadski" pravni sistem.

Taj pravni sistem, koji je nekada u prošlosti važio ili važi danas, čini konkretno istorijsko ilipozitivnopravno jedinstvo niza pravnih normi.

Odabirom i uopštavanjem postojećih naučnih sistematizacija većeg broja nacionalnih prava dolazi se doopšte teorijskih naučnih sistema prava. Najčešće su to vrlo apstraktne šeme za ukupljanje nekih temeljnih pravnih ustanova koje su već utvrđene usvim ili većini nacionalnih naučnih pravnih sistema.

U modernoj pravnoj nauci, jedan od prvih i najpoznatijih pokušaja izgrađivanja opšte teorije naučnogpravnog sistema izvršio je Karl Fridrih fon Savinji.

Pravni sistem kao podstitem društvenog sistema:U savremenoj teoriji prava izrađenu teoriju "supersistema" i proučavanje prava kao podsistema, odnosno, prava kao društvenog sistema razvio je Niklas Luman.

Otkako je osamdesetih godina 20. veka preuzeo iz biologije od Varele i Maturana pojam autopoieze - samoproizvodnje prava. Svi se uglavnom slažu (bez obzira na Lumana) da je njegovo shvatanje nezaobilazno u proučavanjupravnog sistema kao jednog podsistema globačnog društvenoh sistema.

Maks Veber je uzakao na činjenicu da moderno pravo karakteriše racionalnost. Država pretenduje ne samo da preko prava fiksira pravila društvenog života, već i da interveniše na tržištu. Tako država i pravo čine dva velika društvena podsistema.

Upravo na ovim pretpostavkama Niklas Luman u okviru teorije supersistema izgrađuje shvatanje autopoieze pravnog sistema. Za njega je pravo sistem bez obzira za koju se difiniciju prava opredelimo.

Pravo je odvojeno od svoje okoline jasno obeleženom sistemskom granicom srazmerno visokim stupnjemautonomije. Ova autonomija počiva na temeljima pravne države, odnosno, jedinstvenosti jer svaki pravnipropis izvodei svoju zakonitost iz drugog pravnog propisa (krajnji cilj stvaranje važećeg ustava).

Po Lumanu je pravni sistem kombinacija otvorenosti i zatvorenosti, Luman ne pretenduje na potpunu samoodređenost pravnog sistemaAutopoieze pravnog sistema oštro se kritikuje sa stanovišta teorije igara. Igra je mnogo adekvatniji izraz za pravo pošto se zadržavaju osnovni atributi pravnog sistema.

Zamerka koja se može uputiti Lumanu i njegovoj teoriji "supersistema" odnosi se na činjenicu da iz nje nestaje subjekt - čovek, a time i pouzdan kriterijum ocene vrednosti pravnog sistema sa stanovištačoveka i njegovog društva.

Pravni sistem i pravni poredak:Često se u pravnoj literaturi pogreško kao sinonimi upotrebljavaju termini pravni sistem i pravni proedak. Pravni sistem je deo pravnog poretka, a sa druge strane, pravni poredak je širi pojam, zato što obuhvata i normativan (pravne norme i pravne akte) i faktički element (pravne odnose)

Pravni poredak u najširem smislu obuhvata i pravni sistem i tumačenje prava. Pravni poredak nije statička, već izrazito dinamička pojava u neperkidnom kretanju, stvaranju i menjanju,kako pravni poredak nije ništa drugo "do jedan vid društvenog poretka" i kako se društveni poredak, tj.stvarni odnosi, ljudsko ponašnje, neprestano menjaju, tako se menja i pravni poredak. Dakle, neprekidno se stvaraju i ukidaju odg. norme odnosno pravni akti, nastaju i menjaju se i prestaju odg.odnosi, menja se položaj subjekata jer oni vrše razl. materijalne radnje i ponašaju se na odr. načom shodnopravnim normama. Taj stalni pokret teče po odr. redu, pa se stoga zove poredak.

93. PRINCIPI PRAVNOG SISTEMA

Principi pravnog sistema (koherentnost, potpunost i neodređenost) označavaju stanja (stvarna svojstva pravnog sistema) i vrednosti pravnog stistema koji nikada nisu potpuno ostvareni, ali im se uvek teži, kao i ideale (željene ciljeve).

Drugim rečima, to znači da niže pravne norme moraju i formalno (u pogledu organa, postpuka i oblika) i materijalno(sadržajno) da budu skladno povezane sa višim!

Taj odnos koheretnosti između viših i nižih pravnih normi potpada pod pojmom zakonitosti. Idealno skladan pravni sistem u praksi ne postoji.

Lon Fuler navodi osam neuspeha koji dovode do toga da se radi ne samo o lošem pravnom sistemu, već o skupu normi koje se uopšte ne mogu nazvati pravnim sistemom (npr. donošenje kontradiktornih normi, donošenje pravila koja zahtevaju nemoguće ponašanje, retroativnost itd).

U pravnom sistemu uvek u odr. meri postoje neuskladjenosti, neodredjenosti i nepotpunosti.

Postoje 3 principa pravnog sistema (koherentnosti, potpunosti i određenosti):

1) Koherentnost pravnog sistema:-pravni sistem je dinamično i relativno koherentno jedinstvo opštih pravnih normi, bitan zahtev pravnog sistema čini i formalizovana povezanost mnoštva oštih pravnih normi. To jedinstvo je relativno ili nepotpuno, budući da u njemu postoje manje ili više protivrečnih normi- antinomije pravne praznine i neodređenosti. Kada su u pitanju pravne norme, treba razlikovati sledeće situacije:

1. Nezakonitost je utvrđena od nadležnog državnog organa2. Subjekti imaju samo subjektivan osećaj zakonitosti3. Između pravnih normi objektivno postojio aninomija

Antinomija predstavlja suprotnost između dve norme koje se ne mogu istovremeno primeniti. Sam pravni sisitem postavilja kriterijume za eliminisanje aninomija:- hronološki, kasnije pravno pravilo (misli se na zakon) ukida prethodno;- hijerarhijski, više pravno rpavila ukida niže;Kad nedostaje kriterijum, najvažniji kriterijum je pravednost.

2) Princip potpunosti:- jedan je od osnovnih principa evropskokontinentalnog pravnog sistema. Po ovom principu glavni deo stvaranja prava pripada državi (oličene u vođi, monarhu, zakonodavcu, vladi, vrhovnom sudu itd.).

Na širem planu princip potpunosti nalazi svoj izraz u težnjama za kodifikacijom i smatra da jezakon fetiš. Ova shvatanja kritikova o je Eugem Erlih u delu "Pravna logika", smatrajući da nije moguće, a nije ni potrebno sve odnose regulisati državnim pravom. Postojali su i postoje u praksi, a u teoriji prava dosta su obrađivani neki oblici autonomnog prava:crkveno, običajno, esnafsko, međunarodno trgovačko pravo itd.

U relativno stabilnim pravnim sistemam, činjenica je da nije moguće sve odnose regulisati državnimpravom, postoje stanja koja zahtevaju da se pravni odnosi na generalan način i unapred normiraju,bilo državnim ili autnonomnim pravom. Ipak u svakom pravnom sistemu postoji manji ili veći obim pravnih odnosa koja nisu, a treba dabudu regulisana opštim pravnim normama i koji, zbog toga, predstavljaju pravne praznine. Drugim rečina, to znači da je narušen princip potpunosti pravnog sistema te da je pravni sistemnekompletan.

Fransoa Ženi, samtra da su pravno relevantni samo oni odnosi koje je zakonodavac normirao. Stoga, pravne praznine ne postoje ili zato što je zakonodavac ravnodušan na sve odnose ili zato što jeprećutano kvalifikovano i sve ostale odnose kao dozvoljene.

Pravne praznine se mogu podeliti na:1. u odnosu na poreklo imamo:

početne (nastaju već pri donošenju pravne norme, jer ih je donosialc predvideo) i naknadne kada tvorac nije predvideo nove društvene odnose koje treba regulisati)

2. istinske: kada pravni odnosi nisu regulisani opštim pravnim normama;3. tehničke; kada su pravni odnosi regulisani opštom pravnom normom (normama)4. prave: jedan složeniji odnos je regulisan normom, ali ne i njegov sastavni deo5. neprave: kod kojih ceo društveni odnos nije regulisan.

U pojedinim pravnim granama ovaj princip važi kada npr. u krivičnom pravu nikome se ne može suditizbog dela i odrediti krivična sankcija, ako to delo i kazna nisu regulisani krivičnim zakonom.

3) Princip određenosti,-sastoji se u tome da više pravne norme moraju što preciznije i potpunije da odrede sadržaj nižihpravnih normi. Njima se stoga, izražava načelo hijerarhije i pravna sigurnost. On se više i strožije izražava u krivičnom pravu, a slabije u granama prava u kojima je osnovni princip autonomija volje (npr. gradjansko,privredno...)

Da bi se postigla veća mera odredjenosti normaltivnih sadržaja koriste se brojna sredstva:1. izgrađenost i preciznost ravnih normi2. usavršena zakonodavna tehnika3. naučno i kritičko ispitivanje pravnih normi4. autoritet viših organa

Elementi pravnog sistema:

Pravne ustanove (institucije):-svi se slažu u tome da elemenat sistema prava čini pravna ustanova ili institucija i pravna grana.

Autori koji ističu da pravni sistem ima tri elementa pravnoj ustanovi i pravnoj grani dodaju i opšte pravnenorme (izvore prava)Autori koji u pravnom sistemu vide četiri elementa prethodnim elemtima dodaju i kardinalne grupe parava,tj. pravna područja (oblasti) - radi se o podeli unutar sistema prava, a ne o elementima sistema prava.

Iz ovoga se može zaključiti da pravni sistem ima tri elementa: 1. opšte pravne (izvori prava), 2. pravne ustanove (institucije) 3. i pravne grane.

Postupak sređivanja teče tako što se pravne norme uporede prema pravnoj snazi, zatim se utvrdi koje norme važe, odnosno, šta je pozitivno pravo, da bi se na kraju, s obzirom na sadržinu,sistematozivale u pravni sistem.

Pod pravnom ustanovom (institucijom) podrazumeva se skup svih pravnih normi kojima se regulišuistovetni, složeni društveni odnosi (npr. ustanove braka, svojine, ugovora, naknada štete, državljanstva, testamenta, krivičnog dela).

Pravne ustanove mogu biti razl. obima prema tome razlikuje šire i uže, niže i više. Tako je kupoprodaja uža i niža u odnosu na ustanovu ugovora, a ugovor je niži i uži u odnosu na ustanovupravnih akata.Povezivanje više srodnih pravnih ustanova čini pravnu granu!!!

Pravne grane:

Ako se više srodnih pravnih ustanova grupiše u jednu celinu prema istim pravnim načelima, one sačinjavaju pravnu granu.

Te pravne ustanove regulišu srodne društvene odnose koji spadaju u jednu oblast društvenog života (npr. granu por. prava sačinjavaju pravne ustanove braka, porodice, starateljstva, usvojenja, prava i dužnostiroditelja i dece itd. koje su svrstane prema istim osnovnim načelima).

Ako se pak iste ili slične pravne ustanove grupišu prema razl. načelima, onda one ne sačinjavaju istu granu prava.

U najzačajnije grane prava spadaju: ustavno pravo, građansko, prodično, krivično, upravno, privredno (ili trgovačko), radno, sudsko, socijalno,finansijsko, međunarodno privatno itd.

U pravnoj nauci, postoji podela unutar sistema prava na grupe prava koje neki nazivaju:osnovnim ili kardinalnim grupama, pravnim područjima ili pravnim oblastima, tako da se čitav sistem deli na:

1. javno i privatno, 2. materijalno i formalno, 3. međunarodno i unutrašnje, 4. i državno i autonomno.

94. PRIVATNO I JAVNO PRAVO

Podelu na javno i privatno pravo prvi put spominje Dominije Ulpijan (170-228 g.n.e), razlikujući prema interesu dve velike različite kategorije:1) Privatno pravo (ius privatum) - koji štiti privatne interese2) Javno pravo (ius publikum) - koja štiti javne interese

Ovo merilo je odbačeno s razlogom, jer je u praksi skoro nemoguće odrediti koje norme štite privatne, a koje javne interese. Ovu podelu je kasnije usvojio Monteskije, ali je javno pravo nazvao političkim pravom - pravo koje reguliše odnose izm. onih koji vladaju i onih nadkojima se vlada, dok je privatno pravo za njega civilno pravo (pravo između građana). Monteskijeovo razlikovanje počiva na subjektima (javno - ono u kome se javlja država, a privatno - tiče se pojedinca i njihovih međusobnih odnosa).

I ova podela je odbačena, jer granice izm. javnog i privatnog prava nisu dovoljno čvrste, naime, često je država subjekt i u privatnopravnim odnosima (npr. Kupoprodaja).

Kao najprihvatljivije merilo za podelu prava na javno i privatno najčešće se usvaja kriterujum vlasti.

U javno pravo spadaju sve one norme autoritativnog i imperativnog karaktera kojima država nameće svojuvolju durgim subjektima (plaćanje poreza, služenje vojnog roka, izdržavanje kazne zatvora). Oni odnosi u kojima su učesnici ravnopravni, u koje se ulazi dobrovoljno i sa obavezama koje sesamostalno i slobodno određuju zjaedno s sdrugim subjektima, spavaju u privatno pravo.

U oblasti javnog prava javljaju se sl. grane prava: ustavno, upravno, finansijsko, sudsko i krivično, a u privatno spada: građansko i privredno (trgovačko) pravo zasnovano na principu autonomije volje.

Za pojedine grane prava (građansko procesno i međunarodno privatno pravo), može se reći da one imaju mešoviti karakter.

Međunarodno privatno pravo delom spada u privatno, a delom u javno.U javno pravo spada pitanje državljanstva i položaj stranaca, dok se sukob zakona odnosi na privatno pravo.Ova podela ima pozitivan saznajni aspekt, jer se njome proširuju znanja iz pravne oblasti.

95. MATERIJALNO I FORMALNO PRAVO

Prema načinu na koji su u pravnim normama sadržinski regulisana prava i obaveze, pravo se deli na:

1. materijalno (supstancijalno) 2. formalno (procesno)

Materijalno pravo određuje prava i dužnosti subjekata, ali i sankcije za slučaj prekršaja dispozicje(građanina, supružnika, roditelja i dece, vlasnika, državnog organa).Norme koje odr. oblike, načine i sredstva realizacije normi materijalnog prava u slučaju prekršaja čineformalno pravo (ili procesno pravo).

Formalno pravo se naziva procesnim, pošto sadrži postupke realizacije materijalnog prava. Tipično materijalno pravo su građanskom i krivično, a procesno predstavlja građansko procesno pravo,krivično procesno pravo itd..Materijalno i procesno pravo su međusobno povezani i zavise jedan od drugog (posebno važi za procesno, jer se ne može zamisliti bez postojanja materijalnog).Neki autori smatraju da je ova podela veštačka, te da je vrlo teško povući jasnu granicu.

Često formalno pravo sadrži odredbe materijalnog i obrnuto (npr. u por. pravu dominiraju normematerijalne prirode, ali postoje i norme procesne prirode, npr: norme o načinu sklapanja braka).

96. UNUTRAŠNJE I MEĐUNARODNO PRAVO

Ova podela proističe, naravno iz podela sveta na države. Kao što sam naziv kaže, unutrašnje pravo čini skup važećih pravnih normi unutar određene države.

Unutrašnje i međunarodno pravo je identično sa podelom na javno i privatno, s tim što se pravi razlika da li se propisi (pravna pravila) primenjuju:unutar jedne zemlje (unutrašnje pravo) ili u odnosima izmedju država (medjunarodno pravo).

Kod međunarodnog javnog razlikujemo dve podele:1. Međunarodno javno pravo - reguliše odnose između međunarodnih pravnih subjekata subjekata,

tj. između država i drugih međ. org. (OUN, UNICEF, međ. org. Rada...)2. Međunarodno privatno pravo - reguliše imovinsko-pravne odnose privatnih lica sa elementom

inostranosti, odn. koje će se pravo primenjivati kada su strane u odnosu državnih različitih država(npr. ako jedan Francuz prodaje kuću Brazilcu, a kuća se nalazi u Turskoj). Međunarodno privatno pravo je u stvari, unutrašnje pravo jedne države kojim se rešava kolizija kojanastaje između unutrašnjeg prava pojedinih država (npr. u slučaju zaklj. braka između Francuskinjei Nemca u Nemačkoj, nasleđivanja Italijana u Argentini i sl.)

U teoriji prava sporno je pitanje međusobnog odnosa - međunarodnog i unutrašnjeg prava. Postoje nesuglasice oko toga da li je međunarodno pravo uopšte pravo.

Razlikuju se dva shvatanja:1. Monističko shvatanje, ističu jedinstvo unutrašnje i međunarodne dimenzije prava.

Deli se na dve velike grupe: primat unutrašnjeg prava - po njemu međunarodno pravo postoji ako ga države priznaje, primat međunarodnog prava - po kom je međunarodno pravo superiorno u odnosu na unutrašnjepravo.

2. Dualističko shvatanje njega zastupaju nemački i italijanski posci pozitivističke orijentacije. Oni smatraju da akti unutrašnjeg prava važe na teritoriji dotične države, dok akti međunarodnog prava važe na teritoriji neke države tek pošto ih pozakone (ratifikuje).

U savremenoj opštoj teoriji prava i teoriji međuranordnog prava razlikujeu tri dominantna stava:1) Primat ima međunarodno pravo2) Primat nosi unutrašnje pravo3) Postoji radikalna odvojenost ova dva prava, kao dva posebna razl. sistema koji se razlikuju prema predmetu regulisanja, subjektima i izvorima.

Danas odnosi izmedju pojedinaca i njegove države sve više potapadaju pod sistem medjunarodnog prava.Mnoge države su jođ uvek najviši i jedini gospodari nad ljudima u svom državnom području, a zaštita kojupojedincu treba da pruži i medjunarodno pravo ostaje neostvareno

97. DRŽAVNO I AUTONOMNO PRAVO

Državno pravo čini sistem pravnih normi koje stvaraju i nameću državni organi.Autonomno pravo predstavlja jedan ili više sistema (ili podsistema) normi koje ne stvaraju isključivodržavni organi, nego neki drugi društveni subjekti.

Ono može biti više ili manje zavisno ili nezavisno od države.a) Zavisno autonomno pravo postoji ako se nedržavne pravne norme donose po ovlašćenju ili u prinudnimokvirima državnih normi i ako su zahtevi iz nedržavnih normi zaštićeni državnom sankicjom.b)Nezavisna autonomno pravo postoji ako su zahtevi sankcije iz autonomnih normi slobodne tvorevineraznih društvenih subjekata.

Autonomo pravo je imalo dominantnu ulogu u srednjovekovnoj Evropi, i to kroz: običajno pravo, crkveno pravo, statusno, korparativno.

Današnji očigledan primer autonomskog prava jeste međunarodno trgovačko pravo.Običajno pravo ima veliki značaj, a ono obuhvata mnoštvo pravila ponašanja u određenoj društvenoj sredini koja su nastala manje ili višespontano i u kojima se ustalila svest o obaveznosti takvog ponašanja.

Njima se regulišu raznovrsni i mnogobrojni odnosi:imovinski, organizacioni i odnosi vlasti. Sankcije se izvršavaju dobrovoljno ili uz pomoć prinude.

Crkveno pravo predstavlja skup pravila ponašanja (kanoni, dekreti), kojima se regulišu spoljni ili unutrašnji odnosi verskih organizacija i njenih članova. Ono je u teokratskim društvima, kao i kroz najveći deo srednjeg veka, bilo istovetno sa državnim pravom.

I danas postoje društva sa odg. pravnim sistemima u kojima su društv. odnosi regulisani na svetim knjigama(religijskim normama). Inače, u savremenim laiciziranim i razvijenim društvima, crkveno pravo je čisto organizaciono pravo,pošto reg. odnose jedne složene društv. organizacije. Zbog toga se u ovom slučaju radi o neadekvatnoj upotrebi termina "pravo", koje je preuzeto iz vremenajedinstva crkve i države, odn. dok je crkva imala bar deo državne vlasti.

Prava feudalaca predstavljaju ukupnost prava koje je važilo na pojedinim područjima feuda i koje jeproisticalo iz pravno priznatih ovlašćenja feudalaca (pravosudna, radna, finansijska, ta prava su se zasanivala na običajnom i crkvenom pravu.

Korporativna prava predstavljaju uže pravne podsisteme kojima su se pojedine profesionalne zajednice (u trgovini, zanatstvu) samoorganizovale u korporacije, cehove, gilde i druga udruženja, regulišući samostalno u okviru državnog, crkvenog prava, svoje radne, disciplinske i tržišne odnose.

Sama udruženja izgradjuju autonomna pravila ponašanja uređuju svoje unutrašnje odnose, predviđaju sankcije. Statutarno pravo vodi poreklo iz feudalizma kao teritorijalno, uparvno pravo, a često se označava i lokalnim pravom pojedinog grada ili oblasti, kojim se po pravilu samostalno regulisalo pitanje vlasti, organizacije i odnsa među građanima.

Pored ovih tzv. unutrašnjih autonomnih prava, postoje i međunarodna autonomna prava, prava međunarodnih organizacija (teritorijalnih i neteritorijalnih).

1. Neteritorijalne su, pored OUN, Međunarodna organizacija rada,Međunarodna poštanska unija, Međunarodni crveni krst.

2. A među najznačajnijim teritorijalnim organizacijama svakako je EU(koja danas donosi vrlo značajne i sve više prinudne pravne akte).

98. GLAVNI PRAVNI SISTEMI DANAS

Pravo često zavisi od naroda, kontinenata, geografskih i kulturnih faktora, utaicaja religije itd. Neki autori ograničavaju se na tri velike grupe pravnih sistema:1. zapadni, 2. kolektivistički 3. i religiozni sistemi.

Drugi autori grupišu pravne sisteme u 8 familija: 1. romansko, 2. nordijsko, 3. socijalističko, 4. nemačko, 5. Common Lou, 6. islamsko, 7. hindu 8. i pravo Dalekog istoka.

Rene David (čiveni francuski komparista) deli sve pravne sisteme na 4 velike grupe: 1. romansko-germanski tip, 2. Common Lou, 3. religijsko-tradicionalnu grupu 4. i kategoriju socijalističkog prava

(ima mali značaj nakon raspada SSSR-a i komunističkih režina u Istočnoj evropi).

Na osnovu sličnosti i istovetnosti razlikujemo velike uporedne sisteme:

1) Evropskokontinentalni pravni sistem u koji spada i naš pravni sistem, ima dugu istoriju.Najznačajniju ulogu u njegovom formiranju imala je recepcija rimskog prava. U njemu dominira pisano i kodifikovano pravo. Na vrhu piramide pravnih akata stoji ustav, zatim zakon, podzakonski opšti akti (uredbe), dok je uloga pravnih običaja i sudske prakse mala.Sudska praksa ne predstavlja izvor prava, nalazi se na dnu hijerarhijske lestvice. Ovo pravo važi u kontinentalnoj evropi i Latinskoj Americi.

2) Anglosaksonski pravni sistem razvijao se postupno, samostalno, bez uticaja rimskog prava. To je pravni sisitem Engleske, Škotske, Velsa, SAD i ranijih engleskih kolonija. Ovo pravo nije kodifikovano. Ono se stvara radom sudova uz pomoć precedenata. Rešenja najviših sudova se zasnivaju na običajima i pravičnosti (ekviti) ili na zakonima kojipredsatavljaju sudske precedente, po kojima se donose odluke u sličnim budućim slučajevima. Te presude najviših sudova u svojoj ukupnosti čine precedento pravo. U anglosaksonskom pravu dominira Common low (nepisano ili opšte pravo). Ovaj termin je suprotan terminu Statute low koji označava pravo proisteklo iz zakonodavneaktivnosti.Razlike između evropskokontinetalnog i anglosaksonskog pravnog sistema postepeno blede (VB kao članica EU podvrgava se, sve neposrednije i direktnije, sistemu pisanog pravakontintentalnog tipa).

3) Islamski pravni sistemi za muslimane u Africi, Indiji i Dalekom istoku, postoji tesna veza izm.vere i prava, pravedan društveni poredak može biti samo onaj koji je zasnovan na religji i tradiciji(koje vervnicima postavljaju zadatke, a ne daju subjektivna prava). Glavni izvori ovog prava su: Kuran, Sunet, Idzma-ul-umet (saglasnost islamskih naučnika po izvesnom pitanju) i Kijas (propisi izvedeni na osnovu analogije).Osnovno obeležje islamskog prava koje je religijsko pravo je sakralnost. Naziva se šerijatsko pravo (dolazi od turske reči "šerijat" što znači pravac, put koji Alah ukazujeljudima u životu). Šerijatsko pravo obuhvata osim verskih i krivične i građanske zakone i razlikujese od adeta, zanosvanog na običajnom pravu.

4) Hindu pravni sitem zasniva se takođe na običajima i religiji. U Inidji poerd hindu prava postoji i nacionalno pravo inspirisano engleskim Common Lo wsistemom. To je pravo hindu zajednice koja važi prevashodno u ličnim i porodičnim pitanjima u Indiji i drugimzemljama Azije i Afrike. Hindu razlikuje nauku o pravednom i nauku o korisnom.

5) Kineski pravni sistem razvijao se bez stranih uticaja, pošto je Kina veoma dugo živela u stanjuizolacije predstavljajući tipičan primer zatvorenog društva. Osnovna ideja ovog poretka zasnovana je na učenju Konfučija o kosmičkom redu događanja, premakojem na zemlji može da postoji harmonija, ako ponašanje ljudi odgovara prirodnom poretku.Međutim, danas je Kina stupila na put izgradnje pravnog sistema u kome znalajno ulogu igra pisanopravo.

6) Japanski pravni sistem predstavlja mešavinu razl. pravnih sistema. U oblasti privatnog prava pripada grupi romansko - germanskog tipa pravnog sistema, s obzirom nato da je japanski građanski zakon iz 1898. donet po ugledu na nemački, ali sa izvesnim elementimaFrancuskog Code Civil-a. U oblasti javnog prava, vidljiv je uticaj SAD. Japan je ipak zadržao niz ustanova, čuvajući svoj nacionalni identitet i ostao veran tradiciji (npr. u porodičnom i naslednom pravu u rešavanju spornih sitacija van suda ili mirenjem).

99. DINAMIKA PRAVNOG SISTEMA

Pravni sistem pored prostorne dimenzije ima i vremensku dimenziju,koja se tokom vremena menja u celini, kao i u pojedinačnim delovima.Iako pravne ustanove karakteriše sistematičnost i trajanje, one nisu večne.

Generalno posmatrano, u konkretnom pravnom sistemu tokom istorijske evolucije broj, sadržaji i nazivi pravnih ustanova i grana neprestano se menjaju.Promene u društvenim odnosima utiču na to da se neke jedinice naučnog sistema prava gase ilipreobražavaju, dok istovremeno druge nastaju.

Tako se u modernim naučnim sistemima prava gotovo dnevno gase i menjaju pojedine pravne ustanovenacionalnih sistema prava (npr.državna arbitraža, strogi zatvori) ili nastaju nove ustanove (ombudsman).

Sa druge strane, promena rasporeda i odnosa pravnih grana (npr. građanskog, privrednog i porodičnog, građanskog i privrednog prava), kao i nastajanje novih grana prava (svemirskog prava, prava zaštite ljudske okoline) ne dešavaju se brzo.

Pored dnevnih, sitnih promena u pravu, postoje i bitne suštinske promene – revolucije.Revolucionarnom promenom jedna stvar prelazi u drugu, menja smisao i suština prestaje biti to što je bila ipostaje nešto drugo.A socijalnom revolucijom ne menjaju se samo političke i pravne ustanove, nego se i sav ekonomski i ikulturni život postavlja na nove osnove, bitno se menja svekolika struktura društva.

Ovaj proces zahvata sferu društvenog bića i sferu društvene svesti i prevazilazi granice utoliko što uvlači uisti vrtlog i prirodu i ljudsko društvo.

Revolucija jhe društveni preobražaj u kojem su ljudi neposredno i nužno suočeni s problemima novogpočetka, a njen cilj danas kao i uvek ne može biti ništa drugo do sama sloboda!!!Pored socijalnih i političkih promena, istovremeno se izražava težnja da se stvori jedan potpuno novi svet

Revolucije su vrlo složene pojave koje dovode do suštinskih promena u svim sferama društvenog životaomogućujući bitno drugačiji položaj čoveka:Pre svega sa ekonomske strane uspostavlja se nov način materijalne proizvodnja, sa pravne tačke gledišta revolucija je nelegalan čin koji nastoji da sruši ceo pravni sistem.U političkom smislu revolucija se pokazuje kao zamena jednog tipa političkosg sistema drugim, odnosno, radikalno menjanje postojećeg državno-pravnog poretka kao njegovog glavnog dela, dok sa stanovišta ideologije revolucija predstavlja posledicu sukoba dvaju različitih pogleda na svet.

Socijalna revolucija koja izaziva mnoštvo raznovrsnih promena u ekonomskoj sferi može da budepropraćena političkom revolucijom, čiji je cilj osvajanje političkevlasti neophodne za očuvanje iunapređenje novog načina ustrojstva života.U tipičnim slučajevima izvodi se radikalno, neposrednom primenom nasilja (klasični primeri su francuska isovjetska revolucija).

Budući da se društvo u celosti izražava pravom, u pravu se ogledaju svi procesi koji se javljaju u društvu.Pravo se javlja kao aktivan činilac u procesu revolucionarnog preobražaja, u stvaranju novih situacija čoveka i društva.Postoje tri osnovne dimenzije stvarnosti: normativna, vrednosna i sociološka.

Kada govorimo o pojmu prava:1. Prvo, mislimo na skup raznovrsnih normativnih sudova i iskaza koji se stvaraju, menjaju prema

posebnim procedurama i uz upotrebu fizičke prinude – pravne norme.2. Drugo, radi se o vrednosnim stavovima o pravednosti ili drugim dobrima u pogledu najvažnijih i

najkonfliktnijih međuljudskih odnosa – pravne vrednosti.3. Treće, imaju se u vidu stvarni međuljudski odnosi koji su predmet tog vrednovanja i normiranja –

pravni odnosi i na njih mislimo kada govorimo o pravu.

Pravni sistem obuhvata: faktični i naučni pravni sistem.

Svaki revolucionarni preobražaj u sebi sadrži dva aspekta:1. destruktivan - razgradnja temelja postojećeg društva, rušenje starog državnopravnog poretka a koji

se izržava u diskonuitetu2. konstruktivan – uspostavljanje novog tipa društvenih odnosa, i stvaranje odgovarajućih političkih i

pravnih institucija koji istovremeno podrazumeva kontinuitet jer ništa novo ne nastaje iz ničega

U novom pravnom sistemu ostaju netaknuta i neka subjektivna prava koja i dalje važe, tzv. stečena subjektivna prava.Ni jedan zakonodavac nije u mogućnosti da ukine čitavo objektivno i subjektivno pravo iz prethodnogsistema jer bi time u deliktnim uslovima preuzimanja i organizovanja nove vlasti nametnuo sebi velikiposao oko novog pravnog normiranja i to u onim odnosima koji nisu bitni za egzistenciju njegove političkevlasti. S druge strane, takvim postupkom bio bi doveden u pitanje minimum pravne sigurnosti.

100. RED I MIR KAO PRAVNE VREDNOSTI

UVODNE NAPOMENEJedan od elemenata pojma prava čine vrednosti kojima se ocenjuju i projektuju pravno relevantni društveniodnosi. Bez pravnih vrednosti pravo bi bilo osiromašeno u svojoj suštini, a pravna nauka bi se ograničavala na nekedimenzije pravne pojave, pa bi i ona sama bila formaluizovana i nepotpuna.

Sa stanovišta pravnih vrednosti, nejvažniji cilj jeste da se oceni da li je pravo dobro ili rđavo, kao i davanjeodgovora na pitanje kako u tumačenju prava povezati pravo i vrednosti. Taj cilj može da se ostvari ako se obrati pažnja na dve ideje: jednu, koja govori da pravo treba shvatiti kaovrednost, i drugu, koja naglašava da je važno shvatiti vrednosti koje ostvaruje pravo.

Najvažniji cilj pravne nauke nije samo deskripcija, nego i ocenjivanje pravnih poredaka u celini i svihnjegovih elemenata sa stanovišta pravnih vrednosti: mira, reda, sigurnosti, slobode, istine, pravde ipravičnosti i dr.

MIRU širem smislu mir označava uljuđene, normalne odnose reda, harmonije i mirnoće, koji se uspostavljajunakon nereda, pobuna i ratova. U užem smislu mir na "unutrašnjem" planu označava relativno harmoničan i civilizovan odnos izmeđuljudi. Na međunarodnom planu, mir pznačava stanje u odnosima između država u kojima se ne primenjujesila.

Pravna vrednost mira isticana je još u antičkoj filozofiji i književnosti. Unutrašnja ravnoteža i spokojstvo ne mogu se održati ako ne postoji "stanje mira" kao opšti socijalni ipolitički okvir. Antička pravna misao uzima da je pravda osnova mira. Odnos između pravde i mira vezuje se za Aristotelovu ideju da je pravda izvor sreće i poretka u političkojzajednici, a mir predstavlja onaj poželjni mbijent u kojem se pravda i poredak mogu ostvariti.

U srednjevekovnoj, a kasnije u modernoj pravnoj i političkoj misli, postojala je saglasnost da je mir jedna od temeljnih vrednosti prava.

• A. Augustin i T. Akvinski isticali su da je privremeni građanski mir svrha ljudskog zakona, što vodiekstremnom legalizmu prema kome i najplodniji zakon treba poštovati dok je na snazi.

• Baruh Spinoza ističe da je mir državni i međunarodni cilj. • Tomas Hobs smatra da je prvi prirodni zakon težnja i održavanje mira. • U raspravi "Ka večitom miru", Imanuel Kant zalaže se za stavljanje rata "van zakona", a princip

mira uzdiže na nivo temeljnog filozofskog pojma. • Kantovu ideju, kao ideju večitog mira, sledio je i nemački filozof Karl Jasperes u delu "Mir,

sloboda, istina", veran Kantovom stavu, on pokazuje kako baš ideja mira otkriva i čuva osnovnevrednosti, pre svih, slobodu, pravdu i istinu. Upravo u ime tih načela, nijedan mir se ne moženarušiti.

• Za Hanza Kelzena, ideal mira je jedina vrednost koja može biti predmet racionalne, a ne ideološkespoznaje. On unosi pojam mira u određenje prava. Pravo je skup zapovesti koje treba da obezbede mir i zato se zabranjuje upotreba sile u odnosimačlanova društvene zajednice.

• Danski pravni mislilac A. Ros konstatuje da je pravni poredak uvek, "poredak stvaranja zajednice,poredak održavanja mira". Može se reći da je cilj prava mir, u smislu da je svaka pravna naredba,bez obzira na svoju sadržinu, mirotvoračka.

Mir predstavlja osnovnu i univerzalnu pravnu vrednost koja proističe iz same suštine čoveka. S jedne strane, čovek je biće reda i mira, stvaranja, a ne razaranja, pa i kad krši red i mir, on to čini, presvega, radi ostvarenja boljeg reda i mira. S druge strane, mir jedini omogućava opstanak sveta i u njemuostvarenje najviše univerzalne svetske vrednosti – opstanak ljudi u njihovom ljudskom dostojanstvu.

Mir predstavlja državnu, kontrolisanu i na pravu zasnovanu prinudu, koja je u stanju da spreči individualnaili kolektivna nasilja koja nemaju opravdanje u pravu. Stanje mira omogućava postojanje i funkcionisanjepravne države i vladavine prava. Mir teži univerzalnosti i ne ispoljava se samo u civilizacijski opravdanomzahtevu za ispoljavanjem mira u nacionalnim okvirima, nego i međunarodnog mira kako bi moglofunkcionisati međunarodno pravo. Univerzalna vrednost mira izražava se u zahtevu za zabranu terora iterorističkih akcija koje sprovode različite ekstremističke organizacije, ali i sprečavanja slie kaomeđunarodnog "odgovora" državama koje pružaju podršku terorizmu.

REDSa mirom se pojavljuje i red koji pravo štiti, i koji je i sam predpostavka postojanja prava i ostvarivanjaostalih pravnih vrednosti. Red postaje vrednost koja znači da treba da postoje red i poredak kao pozitivna svojstva sveta. Red postoji i subjektivno, u sadržaju ljudske svesti "koji obavezuje na određeno ponašanje, koji postaje dužnost i dobija normativnu snagu".

I ljudi kao pojedinci, i društvo kao celina, stalno ulažu napor da ostvare što čvršći i što jasnije uređen red.Tako u društvu i kodpojedinaca preovladava težnja za redom nad, takođe prisutnom, težnjom za neredom.Od tih rušilačkih težnji treba razlikovati nastojanja za suštinskim promenama za uvođenje novog reda iporetka i novih vrednosti u doba revolucija.

Nema uvođenja novog reda i poretka, koji nije povezan sa borbom i koji ne nosi sa sobom neko zlo.Kriterijum za postizanje boljeg, pravednijeg društva treba tražiti u suštini čoveka i društva, u stepenuostvarivanja ciljeva slobode, a da bi se sloboda ostvarila pored mira i reda nužna je još i pravna sigurnost.

101. SLOBODA, TOLERANCIJA I LJUDSKO DOSTOJANSTVO

SLOBODA

Sloboda čini samu suštinu čoveka. Pojam slobode označava samoodređenje, samostvaranje i odsustvo spoljašnjih uticaja na odluke koječovek donosi.

Slobode kao pravne vrednosti predpostavljaju priznavanje civilizacijski postignutih pravnih principa iprecizno određenih prava, poštovanje procedure, kao i postojanje garancija, naročito pravnih.

Značaj slobode istaknut je još u antičkoj epohi. • Od vremena Solomona živi ideja da se sloboda izražava u pokoravanju zakonima kao opštim i

bezličnim pravilima. • Slobodan je, po Platonu, onaj čovek čije je delovanje usmereno na Dobro, a Dobro je unutrašnja

vrednost duše koja odgovara spoljnoj utređenosti polisa. • Aristotel, naročito u delu "Politika", smatra da je slobodan onaj koji raspolaže sam sobom, odnosno

koji živi zbog sebe, a ne zbog drugog.

• Za Tomasa Hobsa sloboda je kada na delovanje čoveka ne utiče nekaspoljna prepreka.Čovek je utoliko više slobodan – ukoliko "nije sprečavan da čini šra mu je volja".

• Prema Loku, sloboda se sastoji u slobodi od ograničenja i od prinude drugih, a nje ne može bititamo gde nema zakona. Ljudi žive u slobodi ako žive pod vladavinom zakona.

• Žan Žak Ruso kaže da sloboda mora da bude bitan uslov političkog delovanja ljudi, a pravapolitička zajednica, opet, ne sme biti ništa drugo do oruđe slobode. Samo u državi koja je zasnovana na društvenom ugovoru moguće su sloboda i jednakost. Ruso je tako slobodu i jednakost izričito odredio kao najviše dobro svih i svrhu svakogzakonodavstva.

• Razvijeno novovekovno određenje slobode nalazimo kod Imanuela Kanta, koji najpre postavljaprincip da se "čini sve što se hoće, ako se nikome ne čini nepravda". Potom, Kant pozitivno određuje pravnu, spoljašnju slobodu kao "ovlašćenje da se ne pokoravamnikakvim spoljašnjim zakonima do onima za koje sam dao svoju saglasnost".

• Hegel je samu suštinu filozofije odredio kao "nauku o slobodi". Jedino što postoji u Hegelovojfilozofiji jeste duh, a sloboda je "bit supstancije duha".

Odnosi između prava i filozofije, kada je u pitanju sloboda kao vrednost, vrlo su složeni, isprepletani, a čak i suprotstavljeni. Npr. "Deklaracija prava čoveka i građanina" predviđa da se "ljudi rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima." i "Povelja o osnovnim pravima Evropske unije" proklamuje sledeća osnovna ljudska prava: ljudsko dostojanstvo, slobodu, jednakost, solidarnost, državljanstvo i pravdu.

Savremena pravna teorija slobodu pravnog subjekta najčešće analizira i u okviru subjektivnih prava,"prirode", strukture i vrste pravnih normi. Pravne norme omogućavaju različit stepen slobode ponašanjasubjekata prava u pravno relevantnim društvenim odnosima.

TOLERANCIJA Tolerancija je vrednosni i civilizacijski stav koji omogućava, afirmiše i čini univerzalnim slobodu, život uzajednici i ostvarenje ljudskih prava.Ona je vrednost zajedničkog života i načelo uljuđenog postupanja u svim sferama života u drštvu – uekonomiji, kulturi, politici i pravu.

Tolerantan znači biti pomirljiv, miroljubiv, jednom rečju, tolerantan znači biti obziran!Često se pod tolerancijom podrazumeva odnos različitih subjekata moći.Trpeljiv i tolerantan može biti samo onaj pojedinac (grupa, zajednica) koji nije prinuđen da podnosi štetukoju mu nanosi mišljenje ili delovanje različito od njegovog, nego ima moć da slobodnom odlukomodustane od primene sile protiv takvog mišljenja ili delovanja.

Razlikuju se:duhovna tolerancija, materijalna, pšolitička, klasna i rasna, jezička, nacionalna, svojinska i ugovornatolerancija razlika po rođenju ili bilo kom ubeđenju.

Tolerancija se ne stiče rođenjem nego razvojem vlastite kulture i sticanjem duhovnosti.Bitno obeležje demokratske pravne države jeste tolerancija kao sveobuhvatna kategorija koja se ostvaruje urazličitim porama društvenog života.

LJUDSKO DOSTOJANSTVO

Ljudsko dostojanstvo predstavlja skup svih onih svojstava koja ukazuju na osobenu i uzvišenu prirodučoveka.S antropološkog stanovišta svi ljudi su podjednako ljudi:trebalo bi da uživaju isto ljudsko dostojanstvo bez obzira na imovinske, obrazovne, rasne, verske i drugerazlike.

Na poštovanje ili grubo vređanje ljudskog dostojanstva utiču brojni socijalni i politički činioci – kultura,obrazovanje, religija, ekonomija, politika, pravo.Pravo se ne pojavljuje samo kao značajan činilac zaštite ljudskog dostojanstva kao univerzalne vrednosti,nego i njegove povrede.Jedna od bitnih povreda dostojanstva čoveka sastoji se u primeni prinude.

Savremeni ustavni sistemi korpusom odredbi koje odnose na slobode i prava čoveka predstavljaju bitanfaktor zaštite ljudskog dostojanstva.Tako ustav Evropske unij na prvo mesto osnovnih prava stavlja ljudsko dostojanstvo, njegovo poštovanje izaštitu.

102. SIGURNOST I ISTINA KAO PRAVNE VREDNOSTI

Ona podrazumeva zaštitu života ljudi kao i poretka političke zajednice (državnog poretka) od nasilnogugrožavanja.

V. Fon Humbolt je smatrao da je sigurnost ono ponašanje ili korišćenje imovine koje nije protivpravno. Ponjemu je sigurnost "izvesnost zakonite slobode".

Jedan od najvećih pravnih mislilaca 20. veka nemački filozof praga G. Radbruh u Filozofiji prava navodi da pravda, svrsishodnost i pravna sigurnost zajednički vladaju pravom u svim njegovim vidovima,iako ove vrednosti između sebe mogu doću uoptru protivrečnost. "Tako je policijska država nastojala da princip svrsishodnost učini jedino vladajućim i bez dvoumljenja je uvrhodnim odlukama svoga kabinetskog pravosuša ostavljala po strani pravi i pravnu sigurnost". Tako je "prirodno pravo" pokušalo da iz formalnog principa pravde dočara celokupnu pravnu sadržinu istovremeno izvede njeno važenje.

U filozofiji prava nalazimo na razl. dimenzije pravne sigurnosti: postoji pravna sigurnost u objekvinom smislu i u subjektivnom smislu. Prva podrazumeva blagovremenu i potpunu primenu prava, a druga postoji kao pouzdano uverenje da ćepravo biti primenjeno.

Pravna sigurnost ima tri dimenzije:1) Vremenska - izražena kroz zahtev za stabilnost pravnih propisa u vremenu2) Sadržinska - kojom se predviđaju obaveze, ovlašćenja, prekršaji i sankcije3) Društevnu - kojom je pravno regulisanje usmereno unapred, na sve buduće odnose unutar zajednice.

Pravna sigurnost je jedan od temelja društvene sigurnosti, koju je još Monteskije odredio kao izvor"društvenog spokojstva", ona je tesko vezana sa mirom. Može se konstatovati da je mir jedan minimum pravne sigurnosti. Pravna sigurnost je relativna i zato što je nemoguće da se ostvari stanje postpune predvidljivosti.

Pravna sigurnost ima sledeće elemente:1) Poopštivost prava - pravo važi jednako za sve, pod istim uslovima2) Zakonitost - obaveza svih nižih pravnih normi da budu u skladu sa zakonom3) Pravni lekovi kojima se leči nezakonitost. Mogu biti redovni i vandredni. Kada nastupi pravosnažnost mogu uzeti samo vanredni pravni lekovi4) Pravosnažnost to je stanje konačnosti pravnog akta koji prekida stanje neizvesnosti u pogledu njegove zakonitosti5) Stečena prava to su pravna ovlašćenja stečena na osnovu pravnih akakata koja se novim ne mogu menajti i oduzimati.

Postoje i drugi elementi, kao što su:-prelgednost pravnog sistema-pouzdanost u funkcionisanju institucija-neretroaktivnost-zastarelost-održaj

Istina spada u najstarije pojmove filozovije prava i pravne nauke. Istina i pravda su etsno povezane, spoznaja istine je pravni put do pravd, a utvrđivanje pravde predstavljapravnu potvrdu istine.

Još su Rimljani ukazali na brojne sitauacije društvenog života u kojima istina predstavlja pravnu i socijalnuvrednost.Istinom se bave, ne samo naučnici, nego i filozofi. Oni istinu vide kao pravnu vrednost i smisao civilizacijskog života u ljudskoj zajednjici,i smatraju da je ona uvek deo čoveka.

Istina je naime ljudsko saznanje koje relativno i adekvatno odgovara objektivno stvarnosti (istinito je samo ono što je naučnu dokazano).Ontološki pojam istine odgovara pojmu "autentičnosti", stvaranju ono što nije postojalo kao vrednost.

Faktički pojam istine ukazuje na adekvatno označavanje jednog činjeničnog stanja, odr. prirodne ili društv.stvarnosti koja jesteLogički pojam istine imenuje, polazeći od iskaza, logičku vrednost sudova.Aksiološki pojam istine označava činjenično stanje, jednu određenu strukturu koja je vrednost i koja tektreba da bude.

103. POJAM I OBLICI PRAVDE

Pravda (lat. justita) jeste temelj svake države i svakog prava. Ona je po rečima Cicerona "gospodarica i kraljica svih vrlina".

U drevnoj Grčkoj pojam pravde sadžao je zahtev za merom, nekom vrstom ispravne ravnoteže, za onim što svakom pripada. Prva gledišta o pravdi nalazimo u delima istoričara, epskih i dramskih pesnika. Homer je u "Ilijadi" i u "Odiseji" pevao o tome kako se sprovodi pravada. Hesiod u epu "postanak bogova" zasniva zdrav društveni poredak na principu pravde. Eshil u "Orestiji" govori o pravdi kao božanskom principu koji neprekidno vlada svetom. Pravda je božanska sila koja odražava normalnu ravnotežu sa kosmosom.

Platonovo delo "Država",u kojem raspravlja o samom pojmu pravde, pravednom čoveku i pravednoj državi. On smatra da jepravedno da "svako obavlja svoj posao i ne meša se u mnoge druge poslove".Aristotel određuje pravdu kao potpupnu vrlinu, najvišu od svih vrlina, a ideju pravde on rezimira kao"najviši princip zajednice".

Pravda se javlja kao:1) Pravednost u deobi dobara i časti (gde se vodi račina o ljudskom dostojanstvu i zaslugama)2) Izjednačavajuća pravda (gde se izjednačava razlika izmedju gradjanina i ostvaruje jednakost ljudi)3) Zakonska pravda (izražava socijalne obaveze pojedinca u odnosu na zejednicu).

U srednjem veku Aurelije Avgustin navodi tri bitne karakteristike Božje države: 1.večnu sreću, 2. večni mir 3. i večnu pravdu.

Večna pravda se javlja zato što ima jedan zakon, u kome je on sam. Sadržaj ovoh zakona je propis Božje volje koji uredjuje očuvanje prirodnog poretka. Prirodni zakon u čoveku je odraz večnog Božjeg zakona.U 16. veku francuski filozof Žan Boden smatra da je pravda simbol dobro uređenog poretka. Engelski filozof Frensis Bekon isticao je da je pravda obaveztuje da čovek čoveku bude Bog,a ne vuk.Hugo Grocijus smatra da je "pravda suština prirodnih prava i uvek ej usklađena sa ljudskim razumom".Džon Lok nastoji da uravnoteži pravdu, slobodu i političke ustanove. Kako je privatna svojina spoljni izraz slobode, on smatra da ukoliko nema svojine nema ni prava, pa nipravde. Pravedni poredak je jedino onaj koji garantuje pravdu, pravo na život, imovinu i slobodu.Džon Stujart Mil je pravednost svrstao u pojmove moralne teorije.

Radbruh pozivajući se na Aristotela razlikikuje distributivnu i komutativnu pravdu. Apsolutna jednakost između dobara, npr. imzeđu rada i nagde, između štete i naknade naziva se komutativnom pravdom. Srazmerno imućnosti, potpora srazmerno siromaštvu, nagrađivanje i kažnjavanje prema zasluzi i krivici, toje naprotiv, suština distributovne pravde.

Komutativna pravda je pravda u odnosu priređenosti, distributivna pravda hoće da važi u odnosu nadređenosti i podređenosti.

Oblici pravde:1. Distributivna pravda ili položajna - ona u stvari, predstavlja najstariji ili rani oblik pravde,

još u arhajskoj zajednici ("matrijrahalna zabrinutost". Princip distributivne pravde je taj da društvena raspodela u jednoj zajednici bude srazmernapoložajima koji su pojedinci, članovi zajednice stekli ili zaskužili u datoj društvenoj nejednakosti ilisocijalnoj hijerarhiji (staleškoj, rasnoj, imovinskoj, versoj, nacionalnoj, polnog, obrazovnoj).Zajednica treba da daje više onome koji zauzima važnije mesto u socijalnoj hijerarhiji, a manjeonome koji se nalazi na nižem prirodno-društvenom položaju.

2. Komutativna pravda ili razmenska - ne poznaje "matrijarhalnu zabrinutost". Predstavlja emancipovano stanje pojedinaca u kojem svako brine za sebe. Država sa svojim brojnim organima ispoljava u skladu sa principom komutitavne pravde, a to je"patrijarhalni" ili "levijatanski princip". Država se postavlja kao arbitar, kada je u stvari potrebno da reši neki spor. Odlika komutativne pravde znači poštovanje individualnih prava i njihove pune zajemčenosti.Odnosi zasnovani na komutativnoj pravdi garantuju slobodu i samoodržanje, stanje individualnosti,ali i borbu.

3. Zakonska pravda - zakon je jedini izvor pravde. 4. Solidarna pravda - zasniva se na stvaranju takvog društvenog sistema koji omogućava da se bitna

jednakost ljudi realizuje i kao jednakost u konkretnim društvenim odnosima i položajima i šansamau svim oblicima života. Solidarna pravda upućuje na to da od zajedničkih dobara treba dati više slabijima i siromašnijima, amanje jačim i bogatim. Svrha ovog načina raspodele je u tome da se postupno, na nivou društvenog sistema iinstitucinalnim menhanizmima, bez pozivanja na neku emotivnu individualnu dimenzuju izjednačepolazne osnove i mogućnosti ljudi u zadovoljavanju egzistencijalnih potreba i koršćenja društvenihvrednosti i dobara.

uvod u pravo

Documents