UVOD

Savremeni uslovi poslovanja okarakterisani su intenzivnim procesima globalizacije i težnjom ka liberalizaciji međunarodnih ekonomskih odnosa, koja se ogleda u prevazilaženju svih barijera koje stoje na tom putu. Velike multinacionalne korporacije, koje preuzimaju dominantu ulogu na tržištu, orijentišu svoje aktivnosti na međunarodnu scenu, plasmanom svojih proizvoda i usluga na nova tržišta i najudaljenije tržišne segmente. Globalno, međunarodno tržište predstavlja teren na kojem se odvijaju privredne aktivnosti najrazvijenih zemalja i velikih privrednih subjekata, što znači da se poslovne aktivnosti u savremenom svetu odvijaju u proširenim, internacionalnim okvirima.

Prevazilaženjem nacionalnih granica i zastupanjem principa slobodne međunarodne trgovine, razvijenim svetskim privredama omogućen je nesmetan plasman kapitala u zemlje sa niskim troškovima proizvodnje. Na taj način najrazvijenije svetske ekonomije i multinacionalne kompanije koriste prednosti koje im omogućuju načela laiberalnih međunarodnih ekonomskih odnosa, ali sa druge strane, ta ista načela dovode do nemilosrdne eksploatacije resursa slabije razvijenih zemalja koje dobijaju ’’potlačenu’’ ulogu u sferi odnosa međunarodne razmene.

Različite prilike koje su kroz istoriju preovladavale na svetskoj sceni, imale su veliki uticaj na uspostavljanje i uobličavanje ekonomskih odnosa između država. Politički, socijalni, kulturološki i naravno ekonomski faktori u velikoj meri su određivali tokove uspostavljanja procesa međunarodne razmene. Značajne razlike između zemalja u stepenu privrednog razvoja, institucionalnog uređenja privrednih sistema, raspoloživošću proizvodnih resursa, političkih, socijalnih i drugih činilaca dovele su do različitih pogleda na procese spoljnotrgovinske razmene. Zbog brojnih nejednakosti u svim navedenim aspektima, pojedine zemlje opredeljuju se za primenu određenih mera usmerenih na zaštitu nacionalne ekonomije i nesmetano ostvarivanje privrednog razvoja. Kao glavni instrument koji ima zaštitni karakter nacionalne privrede javljaju se carine. Mogu se spomenuti i ostale funkcije i ciljevi koje je moguće ostvariti primenom carina, ali je nesporno da je njihova glavna i osnovna uloga upravo zaštita domaće ekonomije.

Iako se savremene privredne aktivnosti odvijaju u uslovima sve slobodnije međunarodne trgovinske razmene u kojima carine kao instrument ekonomske politike gube svoj značaj koji su nekada imale, neophodno je ukazati na razloge njihovog nastanka, njihov razvoj, glavne osobine i primenu kroz istoriju, a sve u cilju što potpunijeg razumevanja uspostavljanja, razvoja i same suštine međunarodnih ekonomskih odnosa.

Iz tog razloga potrebno je utvrditi glavne razloge i uslove nastanka carina, vrste carina, efekte i ciljeve koji se njima postižu, kao i njihove najvažnije karakteristike i uloge koje su imale kroz istoriju. U različitim istorijskim periodima carine su bile različito tretirane, u zavisnosti od aktuelnih ekonomskih shvatanja i različitih prilika na međunarodnoj sceni.

U prvom delu rada puna pažnja biće posvećena definaisanju carina, opštim karakteristikama, vrstama i efektima carina, radi što bližeg upoznavanja sa samom materijom i ključnim pitanjima sa kojima se bavi data tematika. Nastavak rada biće posvećen definisanju carinske politike i carinskog postupka, dok će završni deo rada predstavljati opis funkcionisanja carinskog sistema Republuke Srbije i njegovih glavnih funkcija i karakteristika.

I Pojam, vrste i efekti carina

1. Pojam carina

Posmatrajući ulogu koju su vršile kroz istoriju svog postojanja, carine se mogu okarakterisati kao jedan od najbitnijih instrumenata spoljnotrgovinske politike. U literaturi se mogu pronaći različito formulisane definicije carina, ali sve ove definicije predstavljaju carine kao spesifičnu vrstu dažbina koje se uvode na proizvode prilikom njihovog prelaska iz jednog u drugo trgovinsko-carinsko područje, tj. prilikom prelaska carinske granice (koja se obično poistovećuje sa državnom granicom). Kao instrument kojim se regulišu odnosi spoljnotrgovinske razmene, carine utiču na obim i strukturu međunarodne razmene i rast i razvoj domaće privrede.1 Međutim, treba istaći da je poslednjih nekoliko godina došlo do opadanja upotrbe carina kao instrumenta spoljnotrgovinske razmene, što je posledica stupanja na snagu Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (General Agreement on Tariffs and Trade GATT) i osnivanja Međunarodne trgovinske organizacije (World Trade Organization WTO) kao i sve značajnije upotrebe upotrebe ostalih oblika kako carinskih tako i necarinskih barijera.2

Najvažnija funkcija carina svakako je zaštita domaće privrede od uticaja inostrane konkurencije. Uvođenje carina i podizanje carinskih stopa na uvoz proizvoda iz inostranstva izaziva porast cena inostranih proizvoda (i usluga), što smanjuje njihovu konkurentsku sposobnost na domaćem tržištu i na taj način favorizuje proizvode domaćeg porekla. Pored zaštitne, carinama se može pripisati i funkcija obezbeđenja fiskalnih prihoda državi, koja se ogleda u prikupljanju finansijskih sredstava posredstvom naplate carinske dažbine. U današnjim uslovima ovaj prihod nema veliki bilansni značaj pa se i ova funkcija carina smatra sporednom u odnosu na zaštitnu funkciju.

Uvođenje carina obično je podstaknuto težnjom da se destimuliše kupovina i potrošnja inostranih proizvoda i tako stvori prednost za domaće proizvode što posredno podstiče privredni razvoj određene privrede grane. Uvođenje carina podiže cenu inostanog proizvoda i tako smanjuje tražnju za istim. Vezano za fiskalnu funkciju carina, kao još jedan razlog za njihovo uvođenje navodi se obezbeđenje dodatnih prihoda države. U današnje vreme, razvijene zemlje retko uvode carine kako bi povećale svoje prihode,

1 Prof.dr. Đurica Acin, Mećunarodni ekonomski odnosi,peto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pigmalion, Novi Sad 2007. str 275.2 Zora Prekajac, Međunarodna ekonomija, drugo dopunjeno izdanje, Futura publikacije, Novi Sad 2008., str. 97.

2

ali je u zemljama u razvoju uvođenje carina i dalje u značajnoj meri prouzrokovano povećanjem fiskalnih prihoda države.

Pored navedeneh razloga, carine se mogu uvoditi radi smanjenja uvoza i smanjenja eventualnog deficita u platnom bilansu sa inostranstvom. U tu svrhu carine se uvode na određene kategorije proizvoda ili na ukupan uvoz.

Ipak, od svih navedenih razloga za uvođenje carina najvažniji je onaj koji se odnosi na njihovu zaštitnu funkciju, kojom se domaćim proizvodima pruža mogućnost za preuzimanje većeg dela domaćeg tržišta, bez značajnijeg uticaja inostrane konkurencije3.

2. Vrste carina

Podela carina može se izvršiti na osnovu nekoliko najznačajnijih kriterijuma. Ukoliko se kao kriterijum podele odabere njihova ekonomska funkcija, sve carine dele se na: zaštitne, fiskalne, prohibitivne, antidampinške i kompenzatorne4. Zaštitne i fiskalne carine objašnjene su u prethodnom delu teksta pa će u ovom poglavlju pažnja biti posvećena preostalim vrstama carina.

Uvođenje antidampinških carina motivisano je eliminisanjem efekata prodaje inostranih proizvoda na domaćem tržištu po dampinškim cenama, čime se nanosi značajna šteta domaćoj proizvodnji. Antidampinške carine mogu se primenjivati isključivo u uslovima koji su precizno definisani između zemalja članica Svetske trgovinske organizacije.

Kompenzatorne carine uvode se kako bi se neutralisala sva štetna dejstva koja se u uvozničkoj zemlji javljaju kao posledica premija i subvencija zemlje izvoznice. Ovim carinama se, dakle, nadoknađuju svi negativni efekti koji se javljaju kao posledica različitog tretmana pojedinih proizvoda između zemlje uvoza i zemlje izvoza.

Pojava prohibitivnih carina ima za cilj da, zaštitom određene privredne delatnosti omogući rast domaće proizvodnje u toj oblasti, kako bi se u potpunosti odgovorilo na zahteve domaće tražnje i tako eliminisala mogućnost prodora inostranih proizvoda na dato tržišno područje.

Kao drugi kriterijum razvrstavanja carina navodi se njihov carinsko-tehnički karakter, na osnovu kojeg razlikujemo carine ad valorem (tj. po vrednosti) i specifične carine.

Ad valorem carine naplaćuju se u visini određenog procenta od ukupne vrednosti proizvoda koji je predmet carinjenja. Ono što je karakteristično za ovu vrstu carina jeste da različito opterećuju pojedine vrste proizvoda s obzirom na kretanje

3 Zora Prekajac, Međunarodna ekonomija, drugo dopunjeno izdanje, Futura publikacije, Novi Sad 2008., str. 97.4 Prof.dr. Đurica Acin, Mećunarodni ekonomski odnosi,peto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pigmalion, Novi Sad 2007. str 275.

3

njihovih cena, zbog čega se njihova upotreba u uslovima nestabilnih cena na tržištu smatra neadekvatnom.

Drugu vrsta carina u okviru podele izvršene po carinsko-tehničkom kriterijumu predstavljaju specifične carine, čija visina se određuje na osnovu jedinice mere datog proizvoda (npr. kilogram, metar i sl.). Efekat ovih carina s obzirom na kretanje cena proizvoda razlikuje se od efekata koji proizilaze iz upotrebe ad valorem carina. Naime, ovim carinama se opterećuje vrednost proizvoda u relativno različitom iznosu, dok apsolutni iznos s obzirom na kretanje cena proizvoda ostaje nepromenjen. Primena specifičnih carina jednostavnija je od upotrebe ad valorem carina zbog toga što prilikom utvrđivanja carinske dažbine nije potrebno određivati vrednost proizvoda. Međutim, kao nedostatak ovih carina ističe se neravnomerno opterećenje uvoznih proizvoda u zavisnosti od kretanja njihovih cena, što naročito dolazi do izražaja prilikom značajnijeg rasta cena5.

Pojedine zemlje u sprovođenju svoje carinske politike pribegavaju kombinovanju ovih dveju carina, kako bi izbegle njihove nedostatke i prilagodile strukturu carinskog sistema specifičnim cilljevima ekonomske politike države.

Podela carina može se izvršiti i s obzirom na pravac kretanja robe, tj. da li se radi o uvozu, izvozu ili samo o tranzitu robe kroz određeno carinsko područje. Tako razlikujemo uvozne carine, koje se naplaćuju prilikom ulaska tj. uvoza proizvoda u carinsko područje neke zemlje. Ovu vrstu carina primenjuju sve zemlje, s ciljem zaštite domaće privrede, ograničavanje uvoza ili ostvarivanje dodatnih javnih prihoda6.

Izvozne carine - za razliku od uvoznih, ove carine predstavljaju dažbinu koja se naplaćuje u momentu plasmana robe na inostrano carinsko područje I danas se izuzetno retko koriste.

Tranzitne ili prevozne carine definišu se kao vrsta carinske dažbine kojom se opterećuje roba prilikom njenog prolaska kroz carinsko područje neke zemlje, obično kada se radi o njenom transportu iz jedne u drugu državu.

Pored navedenih kriterijuma za razvrstavanje carina, u finansijskoj literaturi i praksi najčešće koriste još dva, a to su način njihovog uvođenja i visina carinskog opterećenja iz određene carinske destinacije7.

S obzirom na način uvođenja možemo govoriti o autonomnim i ugovornim carinama. U prvu grupu spadaju carine koje država samostalno uvodi, bez sklapanja odgovarajućih ugovora i konvencija sa ostalim zemljama i zasnivaju se isključivo na interesima samih zemalja koje se opredeljuju za njihovu primenu. Za razliku od autonomnih carina, ugovorne carine zasnivaju se na konvencijama koje se zaključuju između dve ili više zemalja, što znači da je za njihovo uvođenje neophodna saglasnost većeg broja zemalja. Uvođenje carina danas se uglavnom zasniva na sklapanju međunarodnih ugovora između više država.

5 Prof.dr. Đurica Acin, Mećunarodni ekonomski odnosi,peto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pigmalion, Novi Sad 2007. str 277.6 Dr. Marko Radičić, Dr. Božidar Raičević, Javne finansije, Datastatus Beograd, 2008., str. 177.7 Dr. Marko Radičić, Dr. Božidar Raičević, Javne finansije, Datastatus Beograd, 2008., str. 177.

4

Ako se kao kriterijum podele carina uzme visina carinskog opterećenja koje se primenjuje prema nekoj destinaciji, carine se dele na diferencijalne i preferencijalne. Diferencijalne carine danas se retko primenjuju a glavni razlog njihovog uvođenja kroz istoriju bili su trgovački i carinski ratovi vođeni između pojedinih zemalja. Smisao ovih carina jeste primena viših carinskih stopa na uvoz proizvoda koji potiču iz određenih destinacija, tj. značajnije carinsko opterećenje proizvoda iz zemlje sa kojom su narušeni politički i ekonomski odnosi.

Kao suprotnost diferencijalnim carinama javljaju se preferencijalne carine, kojima uvoz iz predviđenih carinskih destinacija podleže povlašćenom tretmanu. Uvoz iz pojedinih zemalja obavlja se po nižim carinskim stopama od uobičajenih, zbog čega proizvodi iz date destinacije na domaćem tržištu imaju privilegovan tretman.

3. Efekti carina

U prethodnom delu rada već je istaknuto da uvođenje carina na uvoz određeog proizvoda prouzrokuje porast njegove cene, što se može okarakterisati kao najvažniji i svakako najizraženiji efekat carina. Pored ovog, pojava carina izaziva i niz drugih efekata, kao što su8:

1. Dejstvo uvođenja carina na uvoz

2. Dejstvo carina na cene

3. Uticaj na domaću potrošnju i domaću proizvodnju

4. Uticaj na povećanje fiskalnih prihoda države

5. Zaštitni efekat

6. Efekat na zaposlenost

7. Efekat na obim i strukturu međunarodne razmene

8. Redistributivni i platnobilansni efekat itd.

8 Prof.dr. Đurica Acin, Mećunarodni ekonomski odnosi,peto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pigmalion, Novi Sad 2007., str. 278.

5

Pretpostavimo da na datom grafikonu (slika 1.) kriva P označava funkciju ponude, a kriva T funkciju tražnje, u slučaju male zemlje A, gde su C0, C1 i C2 različiti nivoi cena koji se formiraju u uslovima slobodne međunarodne razmene. U zavisnosti od date situacije, država se, s ciljem zadovoljenja postojećeg nivoa domaće tražnje, može opredeliti za uvoz pojedinih kategorija proizvoda, a obim tog uvoza varira od tačke Q0 do tačke Q3 po ceni C0O. Međutim, ako se država opredeli za uvođenje carine na nivou C0C1, to će automatski dovesti do rasta cena sa nivoa C0O na C1O, gde do punog izražaja dolazi pomenuti efekat porasta cena9.

Navedeni efekat povećanja cena dalje će pozitivno uticati na rast domaće proizvodnje, jer će poskupljenje uvoznih proizvoda, izazvano uvođenjem carina, favorizovati domaće proizvode na domaćem tržištu. Proizvodnja se zbog toga pomera sa tačke OQ0 na nivo OQ1, čime se ostvaruje i uticaj uvođenja carina na proizvodnju. Efekat koji uvođenje carina ima na potrošnju ogleda se u smanjenju njenog nivoa sa tačke OQ3 na tačku OQ2, prouzrokovanog rastom cena datog proizvoda. Uticaj na platni bilans ispoljava se preko smanjenja izdataka za uvoz, što pozitivno utiče na sam platni bilans. Zbog uvođenja carina potrošači sada svaku jedinicu proizvoda plaćaju više, od čega jedan deo predstavlja dodatnu rentu za proizvođače, dok je ostatak posledica uvođenja carina kojima država povećava svoje fiskalne prihode10. Navedeni primer odnosi se na manju zemlju, pri čemu ja njena veličina shvaćena u smislu njenog udela na svetskom tržištu.

9 Prof.dr. Đurica Acin, Mećunarodni ekonomski odnosi,peto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pigmalion, Novi Sad 2007., str. 279.

10Prof.dr. Đurica Acin, Mećunarodni ekonomski odnosi,peto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pigmalion, Novi Sad 2007., str. 279.

C

C2

C1

C0

OQ0 Q1 Q2 Q3

P

T

količina

ce

naSlika 1.

6

Ako se, međutim govori o velikoj zemlji, tj. o velikom uvozniku posmatranog proizvoda, uvođenje carina proizvešće drugačije efekte. Ukoliko se zemlja, koja ima status velikog uvoznika određenog proizvoda, opredeli za uvođenje carina na njegov uvoz, kao posledica može doći do sniženja cena proizvoda u odnosu na nivo njegovih cena u svetu. Na taj način pojava carina rezultiraće većim blagostanjem u zemlji u odnosu na okolnosti u kojima preovlađuje slobodna međunarodna razmena.

Na slici br. 2. dat je grafički prikaz efekata koje izaziva uvođenje carina u zemlju A, na proizvode koji se uvoze iz zemlje B. U navedenom slučaju zemlja A je veliki uvoznik proizvoda iz zemlje B, a količina uvoza u zemlju A jednaka je količini izvoza iz zemlje B. Linija Pw označava svetski nivo cena datog proizvoda. Ako se zemlja A opredeli na uvođenje carina na uvoz navedenog proizvoda, to će prouzrokovati opadanje tražnje sa nivoa Q1Q4 na nivo Q2Q3, što dalje dovodi do pada cena u zemlji B, sve dok se ne otkloni međunarodna neravnoteža u razmeni datog proizvoda, tj. dok nivo uvoza u zemlju A ponovo ne bude jednak nivou izvoza iz zemlje B (kada cena proizvoda u zemlji B opadne na nivo P'). Pošto je zemlja A veliki uvoznik proizvoda iz zemlje B, svaka promena tražnje za ovim proizvodom u zemlji A izazvaće promenu njegove cene na svetskom tržištu11.

11 Zora Prekajac, Međunarodna ekonomija, drugo dopunjeno izdanje, Futura publikacije, Novi Sad 2008., str. 103.

b c d

e

a

SA

A

DA

PW

P'

Q

Q2 Q3 Q4

P

P’’

PW

P’

P

PW

P’

Q10

SB

DB

Q

0 Q’1 Q’2 Q’3 Q’4

Zemlja A Zemlja B Slika 2.

7

Zbog uvođenja carine na uvoz proizvoda u zemlju A, dolazi do rasta cena datog proizvoda na tržištu zemlje A, pa se novi nivo cena u zemlji A formira na nivou P''. Rast cena prizvoda dovodi do opadanja njegove tražnje, pa će proizvođač iz zemlje B u nastojanju da zadrži veliko tržište u zemlji A sniziti cenu svog proizvoda, čime se ustvari ispoljava efekat koji carine imaju na odnose razmene između ove dve zemlje. Odnosi razmene ustvari predstavljau odnos između cena uvoznih proizvoda i cena izvoznih proizvoda, pa će sniženje cena izazvano uvođenjem carina, u zemlji A poboljšati odnose razmene, dok će u zemlji B doći do pogoršanja odnosa razmene jer dolazi do opadanja cena njenih proizvoda u inostranstvu. Država uvođenjem carine ostvaruje prihod, koji je grsfički predstavljen u pravougaonicima c i e – pravougaonik c označava carinu koju država naplaćuje od potrošača u zemlji A, dok površina pravougaonika e predstavlja carinu kolu plaćaju proizvođači u zemlji B usled pada cena njegovog proizvoda.

Još jedan efekat, koji sde javlja usled uvođenja carina na proizvod u zemlji koja je njegov veliki uvoznik, onosi se na promenu blagostanja. Kao što je već napomenuto, četvorougao e predstavlja prihod države koji plaćaju izvoznici zbog pada cena njihovog proizvoda i što je taj iznos veći, veća je mogućnost porasta blagostanja u zemlji A. Da bi uvođenje carina rezultiralo povećanjem blagostanja, potrebno je ispuniti određene uslove. Naime, zemlja koja uvodi carinu mora da bude značajan uvoznik datog proizvoda. Prilikom uvođenja carina moraju se uzeti u obzir i reakcija zemlje izvoznice. Opadanje cena proizvoda zemlje B na tržištu zemlje A izaziva narušavanje blagostanja u zemlji B, što može biti povod za preduzimanje mera koje dovode do trgovinsog ili carinskog rata i pogoršanja međunarodnih odnosa.

Pored direktnog uticaja na cenu uvoznog proizvoda, carine mogu i indirektno da utiču na nivo cena domaćih proizvoda. Rast cena proizvoda inostranog porekla posredno može da dovede do poskupljenja domaćih roba, naročito ukoliko se radi o srodnim proizvodima čija se cena formira na osnovu upoređivanja sa cenama uvoznih proizvoda.

Podizanje carinskih stopa na uvoz određenih kategorija proizvoda utiče i na na nivo zaposlenosti. Tražnja za uvoznim proizvodima opada, dok se povećava potrošnja domaćih proizvoda, a time i njihova proizvodnja. Dejstvo carina na rast zaposlenosti obično je kratkoročnog karaktera, jer je pad uvoza najčešće propraćen opadanjem izvoza i smanjenjem nivoa zaposlenosti.

8

II Carinska politika i carinski sistem

1. Pojam carinske politike

Carinska politika može se definisati kao skup mera i instrumenata kojima se svesno usmerava funkcionisanje carinskog sistema u pravcu ostvarivanja definisanjih ekonomskih, socijalnih i ostalih ciljeva države.

U zavisnosti od uticaja koji ima uvoz, možemo razlikovati aktivnu i pasivnu carinsku politiku. Aktivna carinska politika ima za cilj podsticanje izvoza. U instrumente aktivne carinske politike spadaju sve vrste subvencija i premija kojima se stimuliše rast izvoza, carinske olakšice, oslobođenja, povraćaji carina i ustupci koji za rezultat imaju rast izvoza domaćih proizvoda. Za razliku od aktivne carinske politike, uvođenje mera pasivne carinske politike usmereno je na ograničavanje uvoza inostranih proizvoda i zaštitu nacionalne ekonomije. Mere pasivne carinske politike mogu se podeliti na realne, nominalne i efektivne. Realna carinska zaštita rezultat je naplaćene vrednosti carine i ostvarene vrednosti uvoza proizvoda. Nominalni iznos carinskog opterećenja defenisan u carinskoj tarifi predstavlja nominalnu carinsku zaštitu, dok se efektivna carinska zaštita objašnjava kroz mogućnost zaštićenih delatnosti privrede da formiraju cene svojih proizvoda na istom ili približnom nivou cena uvoznih proizvoda, u koje je uračunata carina i na taj način ostvare veći dohodak.

Sprovođenje racionalne i selektivne carinske politike podrazumeva zaštitu pojedinih privrednih delatnosti, umesto zaštite celokupne domaće proizvodnje. Zaštita koju pružaju instrumenti i mere carinske politike treba da bude usmerena na perspektivne i produktivne oblasti privrede, kako bi se obezbedili uslovi za njhov nesmetan napredak i u potpunosti iskoristio njihov potencijal.

2. Instrumenti carinske zaštite

U najznačajnije instrumente carinske politike ubrajaju se: dugoročni instrumenti carinske zaštite, fleksibilni instrumenti carina, carinski kontigenti, preferencijalne carine, drugi instrumenti carinske zaštite. U dugoročne instrumente carinske zaštite ubrajaju se: carinska tarifa, carinska stopa, carinska osnovica i carinski zakon.

Carinska osnovica - predstavlja vrednost robe na koju se uvodi carina. Na utvrđenu vrednost robe primenjuje se odgovarajuća carinska stopa, definisana u carinskoj tarifi i tako određuje visina carinskog opterećenja. Vrednost proizvoda određuje se na osnovu podataka unetih u carinsku deklaraciju, koju popunjava uvoznik u postupku carinjenja proizvoda.

Carinska tarifa – označava sistematičan pregled svih kategorija proizvoda na čiji uvoz se naplaćuje carina i visinu carinskih stopa koje se primenjuju na svaki od njih.

9

Carinska stopa – dobija se stavljanjem u odnos iznosa carinske dažbine i carinske osnovice. Visinu carinske stope određuje nadležni organ i ona se primenjuje na utvrđenu osnovicu.

Da bi se na najbolji način shvatilo funkcionisanje carinske politike i carinskog sistema, pored navedenih elemenata carina potrbno je objasniti i ostale pojmove vezane za datu problematiku.

Carinsko područje – predstavlja teritoriju na kojoj važe odredbe carinskog sistema neke zemlje. Carinsko područje određeno je carinskom granicom, koja se obično podudara sa državnom granicom.

Carinsko skladište – služi za smeštaj robe koja prelazi carinsku granicu. Roba se carini samo prilikom izlaska iz carinskog skladišta, dok unos robe u carinsko skladište ne podleže carionskom opterećenju.

Carinska slobodna zona – je deo državne teritorije koji nije obuhvaćen odredbama carinskog sistema i koji je izuzet iz carinskog područja zemlje. Roba koja ulazi u slobodnu carinsku zonu oslobođena je od plaćanja carine, ali prilikom izlaska robe iz slobodne zone, vrši se obračun i plaćanje carine.

Pored dugoročnih instrumenata, za ostvarivanje željenog nivoa carinske zaštite koriste se i fleksibilni (elastični) instrumenti, u koje spadaju carinski kontigenti, preferencijalne carine i druge vrste instrumenata elastične carinske zaštite. Ključna karakteristika ovih instrumenata ogleda se u njihovoj lakoj prilagodiljivosti, s obzirom da ih je moguće menjati i dopunjavati po skraćenoj proceduri, odlukom nadležnog državnog organa.

Carinski kontigenti – delovanje carinskih kontigenata usmereno je na snižavanje carinskih stopa i ograničavanje nivoa carinske zaštite. Navedene funkcije mogu se vršiti preko nekoliko vrsta carinskih kontigenata, a to su:

1. Carinski kontigenti sa vrednosnim ograničenjem – podrazumevaju primenu carinskih stopa tek kada uvoz određene vrste proizvoda dostigne predviđeni nivo (npr. kada vrednost uvoza dostigne nivo od 500.000 $, na dalji uvoz robe primenjuje se redovna carinska stopa iz carinske tarife).

2. Carinski kontigent sa namenskim ograničenjem – uvoz robe po sniženoj carinskoj stopi se odnosi samo na pojedine uvoznike, a najčešće su to zdravstvene ustanove koje pribavljaju lekove i medicinsku opremu u inostranstvu.

3. Vremensji ograničen kontigent – podrazumeva primenu snižene carinske stope do isteka određenog vremenskog perioda (npr. do 31.12. tekuće godine).

4. Carinski kontigent bez vremenskog ograničenja – primena snižene carinske stope na uvoz nije određena na osnovu vremenskog kriterijuma, već se njen opoziv vrši na osnovu odluke nadležnog organa.

U fleksibilne instrumente carinske politike spadaju i carinske preferencijali. Uslovi u kojima se uvode carinski preferencijali definisani su zakonskim odredbama ili

10

međunarodnim ugovorima. Glavna uloga ovih carinskih instrumenata ogleda se u davanju određenih carinskih povlasticama pojedinim zemljama. To podrazumeva snižavanje carinskih stopa ili čak ukidanje carina na uvoz proizvoda iz zemalja koje uživaju povlašćen tretman. U carinskom zakonu nase zemlje, na uvoz roba iz zemalja u razvoju mogu se primeniti preferencijalne carinske stope, pod uslovom da je roba proizvedena u tim zemljama.

U fleksibilne instrumente carinske zaštite ubrajaju se i dodatne carine, koje se uvode kao protivmera u obliku borbene carine. Ovde se razlikuju:

Sezonske stope – uvode se u određenim vremenskim periodima, obično s ciljem zaštite domaće poljoprivredne proizvodnje. U slučaju naše zemlje Vlada pored postojećih carinskih stopa može da uvede i sezonske carinske stope, koje ne mogu biti veće od 20%.

Ramplasman – dozvoljava domaćem uvozniku da iz inostranstva uveze proizvode bez plaćanja carina, ali pod uslovom da u predviđenom vremenskom periodu ostvari izvoz u jednakom iznosu.

Povraćaj carina i carinskih dažbina – povraćaj naplaćenje carine odnosi se na carine koje su naplaćenje na uvoz sirovina i reprodukcionog materijala upotrebljenih u proizvodnji robe namenjene za izvoz.

3. Carinski sistem

Carinski sistem može se definisati kao skup međusobno povezanih institucija, organa i zakonskih propisa kojima se uređuje funkcionisanje carinskog područja neke zemlje. Svaka država ima svoj carinski suverenitet, koji označava njeno pravo da na svom carinskom području sprovodi i upotrebljava mere i instrumente carinske politike. Poznavanje strukture i uređenosti carinskih sistema neophodan je uslov uspešnog funkcionisanja međunarodne trgovinske razmene.

Pošto mehanizmi carinskog sistema deluju u međunarodnim okvirima, države se, iako raspolažu carinskim suverenitetom, ipak moraju pridržavati i nekih međunarodnih pravila i normi u kreiranju svojih carinskih sistema. Uspostavljanje međunarodne ekonomske saradnje zasniva se na brojnim, međunarodno priznatim propisima, što doprinosi unifikaciji i značajnom pojednostavljenju carinskih procedura.

U zavisnosti od načina na koji su uređeni, razlikuju se autonomni i kombinovani carinski sistemi. U autonomnim carinskim sistemima regulisanje osnovnih elemenata i institucija zasniva se na jednostranim odlukama države, bez ugradjivanja međunarodnih carinskih propisa i konvencija u carinski sistem zemlje. Ovakvi sistemi danas se retko sreću, a njihova primena tipična je za zemlje koje su ranije bile izolovane i zatvorene.

Za razliiku od njih, kombinovani carinski sistemi pored autonomnih propisa koje donosi država, uključuju i brojne međunarodne odredbe i carinske konvencije.

11

III Carinski sistem Republike Srbije

Struktura i način funkcionisanja carinskog sistema Republike Srbije definisana je carinskim Zakonom i Zakonom o carinskoj tarufi republike Srbije. Ovim zakonima su regulisane sve nadležnosti, prava i obaveze institucija carinskog sistema i precizno definisani svi pojmovi vezani za sprovođenje carinskog postupka i carinske procedure. Potpun uvid u osnovne mehanizme i načine na koji carine ostvaruju svoju ulogu u privrednom sistemu Srbije, zahteva upoznavanje sa njihovim osnovnim elementima i njihovim zakonskim definicijama.

Carinskim zakonom regulišu se sva pitanja koja se odnose na carinsko područje, carinski pogranični pojas, carinski prelaz, carinsku robu, carinski nadzor i kontrolu, carinsku vrednost, carinske povlastice, carinski postupak i sva pitanja vezana za prava i obaveze lica uključenih u carinski postupak i nadležnosti carinskih organa u carinskom postupku.

1. Osnovni pojmovi

Uloga carinskog sistema Srbije ogleda se u sprovođenju carinskog postupka, vršenju kontrole i nadzora carinskog područja, sprečavanju neovlašćenog prelaska robe preko državne granice i sprovođenje svih drugih zakonom predviđenih aktivnosti usmerenih na ostvarenje definisanih ciljeva. Odredbama carinskog Zakona definisani su osnovni elementi carina:

Carinski organ – je nadležna organizaciona jedinica Uprave carina ili njen ovlašćeni službenik.

Carinski dug – predstavlja obavezu lica da prilikom uvoza robe plati utvrđeni iznos carine i ostalih uvoznih dažbina u skladu sa odgovarajućim propisima.

Carinski postupak – obuhvata postupak stavljanja robe u slobodan promet, postupak tranzita, smeštaj robe u carinsko skladište, postupak privremenog uvoza i postupak izvoza, kao i postupke aktivnog i pasivnog oplemenjavanja.

Carinski agent – je fizičko lice ovlašćeno od strane Uprave carina za obavljanje radnji u carinskom posupku ili u vezi sa tim postupkom.

Carinski nadzor – skup aktivnosti usmerenih na sprovođenje carinskih propisa koji se odnose na robu koja podleže carinskom nadzoru, uključujući i mere za obezbeđenje istovetnosti robe od momenta prispeća na carinsko područje do okončanja carunskog postupka.

Carinska kontrola – obuhvata: uzimanje uzoraka, pregled robe i prateće dokumentacije, pregled prevoznih sredstava i ostale mere koje se sprovode s ciljem obezbeđivanja pravilne primene carinskih propisa. Carinskom nadzoru i kontroli ne

12

podležu vojni brodovi, kako domaći tako i strani, domaći i strani vazduhoplovi organa unutrašnjih poslova i domaći i strani vojni vazduhoplovi.

Carinsko područje – carinsko područje Srbije obuhvata teritoriju, teritorijalne vode i vazdušni prostor. Granica carinskog područja istovetne je sa državnom granicom.

Carinski pogranični pojas – u kopnenom delu obuhvata carinsko područje u širini od 15km od carinske granice države.

Carinski prelaz – predstavlja mesto preko kojeg se vrše izvoz, uvoz i tranzit robe, prelazak lica i prevoznih sredstava iz jednog u drugo carinsko područje. Mogu biti međunarodni i pogranični, a utvrđuju se od strane Vlade.

Carinska roba – je roba koja se uvozi u carinsko područje, roba koja se izvozi iz carinskog područja i roba koja se prenosi preko carinskog područja Republike Srbije. Pod pojmom carinske robe ubuhvaćene su i žive životinje, električna energija, gas, prevozna sredstva, brodovi, avioni koji se uvoze, izvoze ili prevoze kroz carinsko područje.

Carinska vrednost – roba koja se uvozi je njena transakcijska vrednost, tj. stvarno plaćena cena ili cena koju treba platiti za datiu robu koja se prodaje radi izvoza u Srbiju.

Carinska deklaracija – dokument u koji se unose svi podaci od značaja za utvrđivanje vrednosti robe koja podleže plaćanju carine. Deklaraciju nadležnom carinskom organu podnosi lice koje je unelo robu u carinsko područje Srbije, ili lice koje preuzima odgovornost za robu posle njenog ulaska u carinsko područje. Sadržaj deklaracije unosi se u obrazac koji propisuje ministar.

2. Misija i uloga carinske službe

Aktivnosti carinske službe, koja predstavlja značajan segment ministarstva finansija, usmerene su na realizaciju pojedinih ciljeva u okviru ekonomske i socijalne politike države. Glavni zadaci Uprave carina sadržani su u efikasnom sprečavanju kršenja carinskih, spoljnotrgovinskih, deviznih i poreskih propisa, u efikasnoj naplati uvoznih dažbina i obezbeđenju brzog i lakog protoka robe i putnika kroz carinsko područje. Efikasnim izvrašavanjem zadataka koji joj se nameću, carinska služba doprinosi obezbeđenju finansijskih prihoda države, sprečavanju ilegalnog unosa oružja, municije, opojnih droga, sprečavanju iznošenja zaštićene robe i kulturno-istorijskog blaga iz zemlje i unapređenju mrđunarodnih odnosa, turizma i trgovine.

Svoje zakonom definisane obaveze i dodeljena ovlašćenja carinska služba ostvaruje posredstvom svojih organa i institucija, od Uprave carina, preko carinarnica i carinskih ispostava i carinskih referata kao nižih organizacionih oblika. Preko svojih organizacionih jedinica na različitim nivoima organizovanosti, carinarnice sprovode carinski postupak u robnom i putničkom prometu, koji podrazumeva: carinjenje robe,

13

kontrolu i nadzor izvoza i uvoza robe, sprečavanje nelegalnog uvoza i krijumčarenja robe, carinski upravni i carinski prekršajni postupak, prinudna naplata carinskih dažbina i dr.

U okviru svojih nadležnosti Uprava carina sprovodi mere usmerene na pravilnu i nedvosmislenu primenu carinskih propisa iz oblasti kontrole rada carinarnica, carinskog upravnog postupka, koordinacije i saradnje u poslovima suzbijanja krijumčarenja i vođenja carinskih istraga, kadrovskih, informatičkih i finansijsko materijalnih poslova. Obavljanje svih navedenih aktivnosti podrazumeva delovanje Uprave carina u pet sektora: sektor carinsko pravnih poslova, sektor informatičkih poslova, organizaciono-kadrovski sektor, finansijsko-materijalni i bezbednosni sektor. U okviru carinarnica, kao nižih organizacionih jedinica sistema, mogu se obavljati poslovi iz oblasti kadrovskih, finansijskih i opštih aktivnosti.

Uprava carina je preko informacionog sistema i računarske mreže u stalnom kontaktu sa svim organizacionim jedinicama, čime je omogućen brz protok informacija kao uslov efikasnog nadzora i kontrole celokupnog carinskog područja.

Kao dve najznačajnije uloge carinske službe Srbije navode se fiskalna i bezbednosna uloga.

Fiskalna uloga podrazumeva obračun, naplatu i prinudnu naplatu carina, PDV-a, akcize i ostalih uvoznih dažbina

Bezbednosna uloga ostvaruje se kroz aktivnosti carinskog nadzora i kontrole uvoza, izvoza i tranzita robe, a naročito proizvoda čiji je uvoz ili izvoz zabranjen, proizvoda koji zahtevaju poštovanje posebnih mera sigurnosti, poštovanje mera zaštite ljudi i životne sredine i zaštite prava intelektualne i industrijske svojine.

Mere carinskog nadzora i kontrole posebnu pažnju posvećuju uvozu, izvozu ili tranzitu zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta (CITES konvencija), otpada (Bazelska konvencija) i nacionalnog blaga, tj. dela koja imaju istorijsku, umetničku ili arheološku vrednost. Pored toga, carinskom nadzoru i kontroli podleže i sva roba koju putnici nose sa sobom, uključujući i dinarska i devizna sredstva.

3. Carinska politika Republike Srbije i procesi liberalizacije spoljnotrgoviskih odnosa

Carinska politika SRJ do velikih političkih promena 2000. godine bila je okarakterisana značajnim administrativnim uplitanjem u spoljnotrgovinske poslove, izraženim uticajem kvantitativnih ograničenja i nedovoljnom transparentnošću u izvršavanju svojih aktivnosti. Tokom 1999. godine, prosečno neponderisano carinsko opterećenje iznosilo je 14%, a prosečno ponderisano carinsko opterećenje na vrednost uvoza iznosilo je 16%. Krajem 2000. i u prvoj polovini 2001. godine, u saradnji sa MMF-om i Svetskom bankom učinjene su značajne mere s ciljem liberalizacije spoljne trgovine. U okviru tih mera ukinuta su brojna kvantitativna ograničenja, usvojena je nova carinska tarifa i smanjen je broj proizvoda na koje se primenjivao režim izvoznih kvota.

14

Nivo carinske zaštite kretao se u rasponu 1-30%, dok se prosečno neponderisano carinsko opterećenje zadržalo na nivou od 9,38%. Sve ove aktivnosti popravile su rejting trgovinske restriktivnosti zemlje, koji u velikoj meri utiče na odluke potencijalnih investitora u privredu Srbie.

Proces liberalizacije doveo je do značajnih rezultata, a naročito u oblasti izvoza, pošto nije bilo carina na domaće proizvode namenjene prodaji u inostranstvu, a postojeća ograničenja važila su samo za pojedine raritete i neke vrste otrovnih materijala.

Sve odluke vezane za funkcionisanje carinskog sistema donete u navedenom periodu odnosile su se isključivo na Srbiju, pošto je u Crna Gora imala odvojen carinski sistem. EU je kao jedan od uslova zaključivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju zahtevala stvaranje jedinstvenog tržišta SCG, zbog čega je donet zakon o Akcionom planu, kojim se uređuju procesui harmonizacije i usklađivanja međusobnih odnosa između Srbije i Crne Gore.

Istovremeno sa sprovođenjem aktivnosti formiranja carinske unije između Srbije i Crne Gore, pokrenute su i aktivnosti stvaranja Zone slobodne trgovine jugoistočne Evrope. Cilj ovih procesa ogleda se u pojednostavljenju carinskih procedura, povećanju transparentnosti trgovinskih režima i razvojem trgovinskih tokova između zemalja regiona. U septembru 2000. godine odobreni su autonomni trgovinski preferencijali zemljama jugoistočne evrope. Stvaranje slobodne trgovinske zone u regionu zasniva se na Memorandumu o razumevanju, liberalizaciji i olakšavanju uslova trgovine, potpisan 27. juna 2001. u Briselu.

Iako su sve navedene aktivnosti i procedure imale za cilj uspostavljanje liberalizacije u spoljnotrgovinskim odnosima između zemalja regiona, u praksi se i dalje mogu sresti brojne trgovinske restrikcije između ovih zemalja.

Posmatrajući odredbe na kojima se zasniva funkcionisanje trgovinske razmene između država u regionu, može se zaključiti da se u zemljama JIE primenjuje znatno povoljniji režim u odnosu na ostale zemlje u tranziciji. Države JIE imaju nižu zaštitu u poređenju sa novim članicama, u periodu pre pridruživanja.

Ipak, potrebno je istaći da se pored niskog nivoa prosečne carine, u pojedinim zemljama regiona i dalje koriste prilično visoke carine, obično vezane za one robe za čiju proizvodnju su zemlje usko specijalizovane.

Od zemalja u regionu, Srbija najviše izvozi u Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Dok je izvoz prvenstveno usmeren na ove dve zemlje, u struktuti uvoza dominiraju proizvodi iz mađarske i hrvatske. Naredna slika predstavlja grafički prikaz spoljnotrgovinske razmene sa zemljama u regionu u periodu od 01.01.2010. do 31.03.2010. (slika 3.).

15

Slika 3.izvoz i uvoz Srbije sa zemlama u regionu

Što se tiče strukture izvoza Srbije, može se reći da je ona nešto nepovoljnija u poređenju sa strukturama izvoza ostalih zemalja regiona, zbog većeg učešća primarnih na račun industrijskih proizvoda. U razvijenim zemljama udeo industrijskih proizvoda u ukupnom izvozu kreće se oko 80 – 90%, a sličnu strukturu izvoza imaju i napredne zemlje u tranziciji. U tim zemljama primarni proizvodi i hrani u ukupnoj strukturi izvoza učestvuju sa 10 – 20%, a u nekim zemljama čak i ispod 10%.

Glavninu izvoza Srbije u zemlje u regionu čine sirovine i reprodukcioni materijali, što je karakteristika izvozne ponude nedovoljno razvije1nih zemalja. Strukturu izvoza Srbije u zemlje regiona čine: izvoz žitarica, povrća i voća, gvožđa i čelika i proizvodi od metala. Najveći udeo u uvozu Republike Srbije imaju proizvodi namenjeni širokoj potrošnji, sirovine i reprodukcioni materijali, oprema, hemikalije i regensi itd.

16

Slika 4. – Uvoz robe po nameni izražen u vrednosti od 01.01.2010. do 31.03.2010.

Iako navedeni podaci ukazuju na sve slobodniju trgovinu između zemalja jugoistočne Evrope, kako za njihovu međusobnu razmenu tako i za ekonomske odnose sa preostalim delom Evrope i sveta, prosečan nivo otvorenosti u poređenju sa ostalim regionima u svetu i dalje je relativno nizak. Većina država u regionu učinile su značajne korake za uspostavljanje liberalizacije u spoljnotrgovinskim odnosima, ukinuta su brojna kvantitativna ograničenja, a sedam zemalja je regulisalo članstvo u STO. Značajne promene moraju se učiniti u oblasti primene necarinskih barijera, sprečavanja korupcije i unapređenja transportne infrastrukture.

17

Zaključak

Spoljnotrgovinska razmena, kao oblik međunarodne podele rada, se sve više proširuje, međunarodni ekonomski odnosi produbljuju, a svetska trgovina postaje značajan činilac razvoja nacionalnih ekonomija. Očigledno je, takođe, da se internacionalizacija svetskog prostora sve više širi, što svetsku reprodukciju procesa proizvodnje čini jedinstvenijom.Robna razmena se odvija po najstrožijim pravilima koja vladaju na svetskom tržištu, bez obzira na ostvaren nivo produktivnosti u proizvodnji. Putem svetskog tržišta ostvaruje se prometni proces gde se upoređuju sve različitosti u uslovima privređivanja na domaćem tržištu. Na međunarodnom tržištu, iako se po pravilu nastupa sa robom koja predstavlja najviši domet upotrebne vrednosti, razlike u stepenu cenovne konkurentnosti su značajne. Savremeno svetsko tržište ima razrađena pravila kako se rešavaju razlike u cenama u robnoj razmeni sa svetom.

Jedini instrument u odvijanju robne razmene sa svetom, koji se priznaje kao moguća zaštita domaće proizvodnje od negativnog uticaja svetskog tržišta, je carina. Polazeći od toga da je carina nastala kao isključivo fiskalni instrument na uvoz, provoz i izvoz robe, došlo se do toga da carina postaje osnovna mera zaštite domaće proizvodnje.Carina je dažbina koja se naplaćuje na stranu robu koja se uvozi na carinsko područje određene zemlje ili se sa tog područja izvozi. To je iznos davanja uvoznika robe u domaćoj valuti po osnovu uvoza odnosno prelaska robe preko carinske linije jedne države, odnosno prelaska preko granice.Carina je u principu trošak poslovanja uvoznika, mada se najčešće prevaljuje, prilikom kalkulacija cene, na potrošača. Savremeni carinski sistemi poznaju uglavnom uvozne i izvozne carine. Carine su sve do pojave razvijenog kapitalizma imale dominantno fiskalni karakter i predstavljale značajan izvorni prihod države. Međutim, na visokom nivou razvoja međunarodne podele rada, kada je bespoštedna konkurencija neposredno stvarala uslove za polarizaciju svetskih ekonomskih tokova na razvijene i manje razvijene, carina je dobila izuzetno važnu funkciju zaštite domaće proizvodnje. Savremena ekonomska istorija sveta je ne samosaznanjem, već i neposrednim uticajem carine kao glavnog instrumenta za zaštitu nacionalnog ekonomskog prostora.

Postoji velika razlika između nivoa vlasti koji donose poresku politiku, provode poresku politiku i na kraju onih nivoa koji dobijaju poreska primanja. Tako je država odgovorna za donošenje trgovinske i carinske politike, ali nema značajne izvorne prihode što je veliko ograničenje fiskalne politike kao jedne od makroekonomskih politika u državi. Carina predstavlja obavezu uvoznika-izvoznika da, u momentu kada roba prelazi nacionalnu granicu, plati propisanu sumu novca u korist države. Carina predstavlja vrstu posrednog poreza koji se naplaćuje kada roba prelazi carinsku liniju. Cilj carine nije da poveća državni prihod, već zaštita domaće proizvodnje, naročito one koja tek počinje da se razvija. Carine predstavljaju stabilan i dugoročan instrument regulisanja spoljne trgovine i zaštite domaćeg tržišta. U većini zemalja carinska tarifa se propisuje zakonom. Carinska tarifa ne može da se menja od slučaja do slučaja i prema trenutnoj potrebi kao drugi instrumenti spoljnotrgovinske politike.

Možemo da zaključimo na kraju da carine idu u budžet, ali se uvode da bi se zaštitila neka proizvodnja. Zaštita bi trebalo da je privremena, recimo dok se neka

18

proizvodnja ne osvoji. Potom je nepotrebna. Dakle, kada je reč o spoljnoj trgovini, cilj bi trebalo da bude trgovina koja je potpuno slobodna, što će reći gde uopšte nema carina.

19

Literatura

1. Zora Prekajac, Međunarodna ekonomija, drugo dopunjeno izdanje, Futura publikacije, Novi Sad, 2008. godine

2. Prof.dr. Đurica Acin, Mećunarodni ekonomski odnosi,peto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pigmalion, Novi Sad, 2007. godine

3. Marko Radičić, Dr. Božidar Raičević, Javne finansije, Datastatus Beograd, 2008. godine

20