Други светски рат у Југославији

Други светски рат у Југославији

Део Другог светског рата

Резултат:Победа Народноослободилачког покрета Југославије

Време: 6. април 1941 — 15. мај 1945.

Локација: Југославија

Сукобљене стране

Резултат:Победа Народноослободилачког покрета Југославије

Савезници:

Краљевина Југославија(април 1941)

Југословенска војска у отаџбини (од маја 1941)

Савезници:

  НОВЈ  (од јула 1941)

 СССР (од септембра 1944)

Силе Осовине:

 Немачка

 Италија

 Бугарска

 Мађарска

Марионетски режими:

 Независна Држава Хрватска

 Албанија

 Недићева Србија

 Независна Држава Црна Гора

Заповедници

 Драгољуб Михаиловић

 Момчило Ђујић

 Павле Ђуришић

 Драгутин Кесеровић

 Драгослав Рачић

 Никола Калабић

  Јосип Броз Тито

Александар Ранковић

 Едвард Кардељ

 Коча Поповић

Милован Ђилас

 Светозар Вукмановић

Александар Лер

Максимилијан фон Вајхс

 Лотар Рендулиц

 Анте Павелић

 Славко Кватерник

 Коста Пећанац

 Милан Недић

 Секула Дрљевић

Већ наредног 13. априла управу у Земуну преузело је Градско поглаварство. Успостављање Немачке окупационе власти довело је до значајних промена. Земун је одвојен од Београда. Без велике борбе,

југословенска војска се 13. априла повукла ка Чачку, а у Краљево су из правца Крушевца уз мањи отпор ушле немачке дивизије.

Југословенско краљевско ратно ваздухопловство се прво супротставило бројчано надмоћнијем непријатељу. Југословенски пилоти који су бранили небо изнад Београда показали су изузетну храброст и пожртвовање што је изазвало дивљење и код самог непријатеља. Бомбардерски пукови су у више наврата успешно бомбардовали немачке оклопне колоне које су напредовале из правца Бугарске као и на неколико непријатељских аеродрома на територији Бугарске, Мађарске па чак и Аустрије. Упркос издајству дела хрватских и словеначких пилота које није заобишло ни ЈКРВ, летачко особље састављено од официра и подофицира свих националности извршавало је беспрекорно своју дужност гинући у неравноправној борби са надмоћнијим непријатељем. Мало је позната чињеница да су самоубилачки напади на противничке авионе, који су иначе у току Другог светског рата првобитно били приписани руским пилотима, први пут извели југословенски пилоти током Априлског рата. Несебичан допринос одбрани неба над Краљевином Југославијом дала је и противавионска одбрана.

Иако херојски, отпор ЈКРВ је брзо утихнуо. Захваљујући издајству и петој колони која је са земље наводила немачке авионе, помоћна летишта наше авијације су постепено уништавана. Оно мало авиона што је преостало уништиле су њихове посаде да не би пали непријатељу у руке. Неки од ваздухопловаца покушали су да прелете у СССР и Грчку не би ли наставили борбу, али је највећи део изгинуо у авионским несрећама због изузетно лоших временских услова. Они који су успели, наставили су са борбом у склопу савезничких ваздухопловних снага.

Подела ЈугославијеЗа више информација погледајте чланак Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату

Борбена дејства су окончана 18. априла 1941. године. Три дана раније краљ и влада су напустили земљу. Територија срушеног краљевства је подељена на интересне сфере Немачке и Италије. Трећи рајх је узео себи део Дравске бановине (данашње Словеније), док су централна Србија и Банат стављени под немачку управу. Италија је анектирала делове хрватске обале, делове Далмације, острва у Јадранском мору и део Дравске бановине. Бугарска је добила већи део Вардарске бановине и мање делове Моравске, Мађарска је добила Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје. Италија је доделила Великој Албанији делове Зетске и Вардарске бановине, односно Метохију, део Црне Горе, већи део Косова, и део Вардарске бановине.

Окупаторска подела Југославије

За време Априлског рата (10. априла) основана је и Независна Држава Хрватска (НДХ), којој су поред Бановине Хрватске још припојени Босна (Врбаска и део Дринске бановине), остатак Херцеговине (део Зетске бановине) и остатак Срема (део Дунавске бановине). Политичко вођство је дато Анти Павелићу из усташког покрета. Неколико месеци касније већ је почело протеривање и убијање Срба, Јевреја и Рома. Многи су одведени и убијени у логорима Јасеновац и Стара Градишка. Црној Гори је обећано поновно успостављање династије Петровић. Слом државне творевине Краљевине Југославије оставио је тежак утисак у народу. Немачка окупациона политика била је оштра и тешка за становништво према коме је непријатељ гајио разне предрасуде. Народ на простору данашње Србије је, поред осећаја горчине услед пораза, морао да се бори са немачким реквизицијама, са проблемом избеглица и смањеним обимом економског пословања. Сам систем управе наметнут од Немаца био је основа за стварање покрета отпора: четничког и партизанског. Четници су били за обнову монархије и Велику Србију унутар Југославије, док је циљ партизана била социјалистичка револуција и рушење старог система. У Београду је прво успостављена Комесарска управа, на челу са Миланом Аћимовићем, а потом, 29. августа 1941. формиранавлада Народног спаса, на челу са Миланом Недићем, која се борила да смири деловање оба покрета отпора и тиме спречи СС-овске одмазде.

Етничке прилике у Југославији на почетку Другог светског рата

Етничка шароликост Југославије је пружила окупаторима могућност за брже напредовање и освајање власти. У Војводини су живеле мађарска, немачка и хрватска мањина које су листом пришле уз надирућег окупатора (Немце, Мађаре и усташе) и омогућиле му брзо заузимање овог терена. На Косову и Метохији, албанска мањина је масовно пришла уз италијанског окупатора и омогућила му брзо заузимање ове територије, а након тога од дела албанског војно способног становништва формиране су и СС трупе „ Скендербег“. Најтежа ситауција за српски народ је била у оним српским земљама које су ушле у марионетску творевину Независну Државу Хрватску. У тим крајевима, усташе отворено помажу окупатору и почињу систематски геноцид на српским живљем. У Црној Гори је постојала мањина која је била сепаратистички настројена. Ова група је била мањинска, али је успела да дође на власт само уз окупаторску помоћ.

Покрети отпора

Народноослободилачки партизански покретЗа више информација видети Народноослободилачка војска Југославије, Народноослободилачки покрет Југославије иНародноослободилачка борба народа Југославије

Партизанске одреде је формирала и предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ) на челу са Јосипом Брозом Титом. Краткотрајни Априлски рат, комадање Југославије, стварање НДХ и осталих квинслиншких творевина, терор окупатора и осталих колаборациониста створили су расположење код народа (превасходно српског) да се окупатору треба супротставити. Политбиро ЦК КПЈ је 4. јула 1941. године донео одлуку о почетку оружане борбе. Ова одлука је инспирисана уласком СССР-а у рат против Немачке и ангажовањем главних Хитлерових снага на Источном фронту, као и позивомКоминтерне свим поробљеним народима Европе да се укључе у рат против сила Осовине, као највећег зла човечанства.Прва партизанска јединица је био Сисачки партизански одред, званично основан близу Сиска 22. јуна 1941. Ипак, разне војне организације са више или мање везе са КПЈ су биле укључене у разна пружања отпора силама осовине који су избили у подручјима Југославије насељеним углавном Србима након почетка операције Барбароса. У Београду је основан Главни штаб партизанских одреда Југославије, а КПЈ је званично одлучила да покрене оружани устанак 4. јула 1941, даном који се касније славио као Дан борца - државни празник СФРЈ. Три дана касније, Ваљевски партизански одред је извршио акцију у селу Бела Црква у Рађевини. Тај дан се након ослобођења славио кад Дан устанка у Србији.

У јесен 1941, партизани су основали Ужичку републику на ослобођеној територији у западној Србији. Ова територија је поново окупирана новембра 1941. 21. децембра исте године, партизани су у Руду формирали Прву пролетерску бригаду - прву регуларну јединицу која је могла да дејствује изван места где је основана. 1942, те јединице и партизански одреди су се спојили у Народноослободилачку војску (НОВ) и Партизанске одреде Југославије (ПОЈ), а касније у Југословенску армију1. марта 1945.

Равногорски четнички покрет

За више информација погледајте чланак Југословенска војска у отаџбини

Избегавши заробљавање од стране окупатора у Априлском рату, пуковник Драгољуб Михаиловић се склонио на Равну гору и средином маја 1941. од неколико официра и подофицира (којима су се постепено придруживали и други официри и по неки политичар), оформио групу својих присталица. Своју активност је усмерио на успостављање веза са британском обавештајном службом (уз помоћ америчког и турског посланства у Београду) и преко ње са југословенском емигрантском владом. Михаиловић је већ почетком августа успео да обавести председника краљевске владе Душана Симовића о својој групи и њеним намерама, тражећи подршку и помоћ и стављајући се влади на располагање. Мада ово није била директна веза већ преко посредника (Енглеза), већ од лета 1941. Дража Михаиловић одржава сталне контакте и с Енглезима и с емигрантском владом. Ноћу између 17. и 18. септембра 1941. код Петровца на Мору из савезничке подморнице искрцала се комбинована британско-југословенска војно-обавештајна мисија, са капетаном Билом Хадсоном на челу, и стиже 25. октобра на Равну гору у штаб Драже Михајловића.Од тада па све до потпуног разлаза Енглеза и Драже Михаиловића (јуна 1944.), четници Драже Михајловића су имали сталну везу и пуну подршку емигрантске владе. Она је Дражу Михаиловића стално унапређивала (од пуковника до армијског генерала) и поставила за начелника штаба команде југословенске војске у отаџбини и министра војног.

Дража Михаиловић је ради придобијања присталица из разних друштвених слојева, првенствено у српском народу, правио неколико политичких програма, који посебно они из 1941. године показују његова политичка опредељења. У првом програму од јуна 1941, већ у првој тачки он, са Стеваном Мољевићем прокламује своја политичка и војно стратешка опредељења. У њему се каже: „Одржавање непријатељског става према окупаторима и њиховим помагачима, али за сада до даљег не улазити у непосредне борбе, осим у случајевима самоодбране као што је случај у Хрватској..." За рад у прелазном периоду, Дража Михајловић истиче да се по сваку цену онемогући грађански рат међу Србима. У одељку припрема за нормално стање, Дража Михајловић каже: „Сматрати владу у емиграцији легалном владом док траје рат и по могућности одржавати везу са њом“, што је потврда његовог стратешког опредељења – рестаурација Краљевине. У делу Програма који говори о периоду слома окупатора доминантна су два задатка:

казнити све који су служили непријатељу и који су свесно радили на истребљењу српскога народа, иучинити хомогеним српску државну заједницу, тј. стварање Југославије и унутар ње Велику Србију.Равногорски четнички покрет првенствени се руководио идеологијом великосрпског државотворства. Драгиша Васић и емигрантски министар иностраних послова Момчило Нинчић већ су били начисто с тим да Југославију уопште не треба обнављати, али из јасних спољнополитичких разлога такав став се није јавно износио.

Понашање краљевске владе у Лондону, у одређеним фазама и краља, и крајња политичка неспособност, представљали су огромно оптерећење за равногорски четнички покрет и кључни реметилачки фактор у конципирању његове јединствене, кохерентне и чврсте идеологије. Драгиша Васић је инсистирао да се четнички покрет оштро критички дистанцира од рада краљевске владе и посебно њених хрватских министара који су стварали велику забуну у очима западних савезника по питању прилика у окупираним јужнословенским земљама.

Равногорска великосрпска идеологија је 1942. имала велики утицај и следбеницима генерала Милана Недића, па је то време највећег ентузијазма у војним формацијама и политичким групацијама генерала Драже Михаиловића. Војнички пораз наНеретви ће уздрмати покрет и у њему развити извесне центрифугалне тенденције, слабљење дисциплине и идејну дезоријентацију током 1943. Године.

Техеранска конференција Стаљина, Рузвелта   и Черчила донела је одлуку о обнови југословенске државе и пружању помоћи Титовим партизанима, и то 28. новембра 1943. дан уочи заседања АВНОЈ-а.Као одговор Другом заседању АВНОЈ-а од стране КПЈ крајем 1943. године, половином јануара 1944. у селу Ба одржан је Светосавски конгрес припадника Јвуо.

Најтежи ударац четницима Драже Михаиловића ипак је задао краљ Петар II Карађорђевић. Краљ је сменио у јуну 1944. године Божидара Пурића са места председника владе и поставио Хрвата Ивана Шубашића.

Квислиншке формације у Југославији

Формације на простору НДХ

УсташеЗа више информација погледајте чланак Усташе

Усташа - хрватска револуционарна организација је била терористичка[1] организација основана 1929. године у циљу стварања Независне Државе Хрватске оружаним средствима[2] и њеног отцепљења од Краљевине Југославије.Идеологија усташа је била мешавина фашизма,[3] нацизма,[4] хрватског ултранационализма и римокатоличког верског фундаментализма.[5] 1933. године организације је преименована у Усташа - Хрватски револуционарни покрет и тај назив је остао до Другог светског рата. У априлу 1941. године усташе су постављене на власт марионетске[6][7][8] Независне Државе Хрватске, од стране Сила осовине, односно нацистичке Немачке.[9][10][11] Када су усташе дошле на власт НДХ, њихово војно крило је постало Усташка војска (Ustaška Vojnica).[12] Ратујући на страни нацистичке Немачке, усташе су током рата поражене а њихове преостале снаге су уништили југословенски партизани.Усташе и домобрани су имали водећу улогу у геноциду који је над стотинама хиљада Срба и десетинама хиљада Рома и Јевреја извршен током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској[13].

ДомобраниЗа више информација погледајте чланак Домобранство

Домобранство је у Независној Држави Хрватској (НДХ) је квислиншка војна формација. После проглашења Независне Државе Хрватске (10. априла 1941) с одобрењем Немаца и под њиховом контролом, почело је формирање домобранства, по узору на Краљевско угарско-хрватско домобранство до 1918., као главног дела оружаних снага НДХ, које су се састојале од Усташке војнице и Оружништва. Називом Домобранство усташко вођство је настојало да истакне континуитет хрватске државности и непосредну везу НДХ и аутономије постигнуте Хрватско-угарском нагодбом из 1868. године.За формирање домобранства послужио је део људства из Југословенске војске, а на водеће положаје су постављани официри из бивше аустро угарске војске, који су се истицали у антијугословенству и сепаратизму, у ком духу је требало и обезбедити васпитање јединица домобранства, како би постале поуздан инстримент у функцији усташког режиме. Наоружавање Домобранства је потицало из разбијене Југословенске

војске, које су им Немци ставили на располгање уз накнаду у сировинама и другом материјалу.Значајну улогу у формирању и јачању Домобранства имао је врх Католичке цркве и политика вођства Хрватске сељачке странке (ХСС), а део Грађанске и Сељачке заштите је директно укључен у Домобранство под именом Хрватски заштитни ловци и употребљен за формирање уташког режома.До 16. априла 1941. формиран је Главни стожер војсковође, Заповедништво војске и Министарстви Домобранства са штабовима за копнену војску, ваздухопловство и морнарицу. Немци су, на почетку, одредили да Домобранство може имати 16.000 људи, али после избијања оружаног устанка дозволили су формирање јачих домобранских снага.Домобрантво је сачињавало тзв. редовну војску НДХ која је стварана и попуњавана мобилизацијом и регрутовања Хрвата, Муслимана и др, силом закона, а обухватало је копнене, ваздухопловне и пловне снаге.

Ханџар дивизијаЗа више информација погледајте чланак 13. СС брдска дивизија Ханџар (1. Хрватска)

Ханџар дивизија је била део Вафен-СС-а, састављена од муслимана из Босне и Албанаца са Косова, под руководством немачких официра. Службено се звала 13. оружана брдска дивизија СС-а Ханџар, а популарно Хрватска број 1, јер су тада босански муслимани декларисани као Хрвати исламске вероисповести. У саставу дивизије је било око 21.000 војника и официра.

Формације на простору Недићеве Србије

Четници Косте ПећанцаЗа више информација погледајте чланак Четници Косте Пећанца

Четници Косте Пећанца, такође познати и као „црни четници“,[14] су војне формације које су биле активне у недићевиј Србији. Биле су лојалне марионетском режиму и немачкој војној администрацији, а борили су се превасходно против партизана.Четнички одреди Косте Пећанца су оформљени на Видовдан (28. јуна) 1941. У другој половини те године и већим делом у 1942. години представљају, уз мање одреде жандармерије и касније Српског

добровољачког корпуса, главну оружану силу квислиншког режима Милана Недића.[15]

Српски добровољачки корпусЗа више информација погледајте чланак Српски добровољачки корпус   (Други светски рат)

Српски добровољачки корпус био је познати и под називом "Љотићевци“, по свом идеолошком вођи Димитрију Љотићу. У јулу 1941. године, припадници немачких окупационих снага налажу формирање добровољачких одреда за борбу против комуниста на територији Србије. Одреди су организовани септембра 1941. године. Приликом формирања а и касније, присталице Збора и организације Бели орлови чиниле су руководећи кадар и састав тих јединица. Команда је службено формирана 14. септембра 1941. а чинило ју је 12 добровољачких одреда сваки са 120 до 150 људи [16].[уреди]Формације у другим крајевима ЈугославијеЗа више информација видети 21. СС брдска дивизија Скендербег (1. албанска), Бали Комбетар, Ловћенска бригада, Добровољачка антикомунистичка милиција, Бела гарда (Словенија), Црногорски добровољачки корпус и Хрватске борбене групе

Фазе рата након окупације

Устанак

Током лета 1941. у готово свим крајевима Југославије дошло је до образовања противосовинских борбених група и до отпочињања напада на осовинске и квислиншке трупе и инфраструктурне објекте. Устаници су били мотивисани патриотизмом, идеолошким убеђењем или страхом за голи живот, као у случају Срба у НДХ и Јевреја. У неким областима овај отпор имао је размере народног устанка. У јулу 1941. дошло је до општег народног устанка у Црној Гори, а током јесени 1941. устанак је добио масован карактер и у западној Србији и у неким крајевима Босне, Херцеговине и Хрватске.Комунистичка партија Југославије позвала је народ на општи устанак након напада Немачке на СССР 22. јуна 1941. Истовремено, остаци официрског кора војске Краљевине Југославије који су избегли заробљавање вршили су међусобно повезивање и организовање. Ове две групе преузеле су вођство над устаничким групама, започевши формирање војних формација. Значајну улогу у припреми кадрова за

организацију партизанског рата у Југославији је имао СССР. Уочи рата неколико стотина будућих истакнутих учесника НОБ је завршило партизанске течајеве у организацији совјетске војно-обавештајне службе у СССР-у и Шпанији. [17]Тако су настале две устаничке формације, једна под руководством Комунистичке партије Југославије, под називомпартизани (касније НОВЈ) и друга под командом пуковника краљевске југословенске војске Драгољуба Михаиловића, под називом четници (касније ЈВуО).У западној Србији формирана је пространа слободна територија, такозвана Ужичка република.Након почетних успеха устаника, дошло је до узвратних мера осовинских снага. Устаничке снаге претрпеле су поразе, што је довело до губитка слободне територије и осеке устанка.

Грађански рат

Између две устаничке формације избио је у Србији општи сукоб 1. новембра 1941. Упркос примирју потписаном 20. новембра, сукоб се наставио и добио на интензитету. У јануару 1942. овај сукоб пренео се и на територију Црне Горе, а током првих месеци те године захватио је и Босну и Херцеговину, Лику и Далмацију. Тиме је сукоб прерастао у тотални рат до уништења. Бројне четничке снаге у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској повезале су се са италијанском окупационом војском или склопиле споразуме са властима НДХ.

Бихаћка република

Након неуспеха и губљења позиција у источним крајевима у првој половини 1942, партизанско руководство определило се за формирање чврстих мобилних формација, способних за борбу у разним подручјима. Формиране су бригаде, које су бројале око 1.000 бораца, а затим су од више бригада формиране дивизије.Ова оријентација на покретљиве ударне јединице показала се успешном. Партизанске јединице извеле су већи број успешних напада на непријатељске гарнизоне (Кључ, Ливно, Мркоњић Град, Јајце, Босанско Грахово, Бихаћ, Теслић). Тако је формирана пространа слободна територија, такозвана Бихаћка република, и истовремено је формирана групација оперативних јединица као почетак НОВЈ.

Велике осовинске операције

Осовинске снаге реаговале су енергично на стварање слободне територије и противосовинске војске. Немачке снаге у НДХ, које су се 1941. састојале од само једне посадне дивизије, крајем 1942. увећане су на 7 дивизија. Немачке и италијанске команде израдиле су план операција. Током операција требало је, поред уништења НОВЈ, такође да буду разоружане и распуштене локалне јединице под италијанском командом, односно МВАЦ, које су у тој фази представљале главнину Михаиловићевих снага. На овоме су посебно инсистирали Немци, упркос италијаснком отпору, сматрајући да ће се четничке единице у случају савезничког искрцавања у Југославији окренути против осовинских снага.

Главне осовинске операције почеле су 20. јануара 1943, и трајале су, с мањим прекидом, до 15. јуна. Прве две операције,Вајс I   и Вајс II карактерисане су жестоким борбама осовиских снага са јединицама НОВЈ, а у саставу италијанских снага на страни осовине борили су се и Михаиловићеви четници, а планирано разоружање и распуштање је изостало. Овај део окончан је успехом снага НОВЈ, које су, и поред изложености великим напорима и знатним губицима, очувале бробену снагу. Главна оперативна групација НОВЈ пробила се кроз италијанске и четничке положаје у захвату Неретве према источној Херцеговини и Црној Гори.

За наставак операција, под називом Шварц, Немци су довели још једну дивизију (1. брдску). Операције су се одвијале на територији Црне Горе и југоисточне Босне. Наступајући према снагама НОВЈ, Немци су разоружали и расформирали велики број четничких јединица, а знатан број су интернирали у заробљеничке логоре, иако ове нису пружиле отпор. Немачке снаге, уз помоћ Италијана на помоћним задацима, успеле су да опколе Главну оперативну групу НОВЈ и наметну јој упорну једномесечну борбу на тешком терену под неповољним условима. Услед велике бројчане и ватрене надмоћи Немаца, снаге НОВЈ претрпеле су веома тешке губитке. Ипак, њихов знатан део успео је да се средином јуна пробије кроз немачке обруче у источну Босну, где се током наредних недеља поново распламсала партизанска борба.Борци НОВЈ савладали су током ових операција тешка искушења. Стога су ове борбе у послератној Југославији добиле митски статус и биле су познате као Четврта и Пета офанзива, односно Битка на Неретви и Битка на Сутјесци.

Капитулација Италије и Армијска група Ф

Почетком септембра 1943. Италија је капитулирала. Немачка команда припремила се за овај догађај. У Југославију је доведен штаб Друге оклопне армије, а на располагање су јој стављене крупне снаге. 15. августа 1943. формирана је у Београду нова стратегијска команда, штаб Армијске групе Ф, ради обједињавања командовања јединицама у Грчкој и Југославији. Ове снаге су у септембру и октобру извеле операцију Ахзе са циљем разоружавања и стављања под контролу италијанске армије на Балкану.Долазак армијских и корпусних штабова и бројних нових јединица није само бројчано ојачао немачке снаге на терену, него је уједно подигао њихову тактичку употребу на виши ниво. Немачки штабови су пратили и проучавали противника, користећи сараднике са терена и развијајући специјализоване обавештајне, диверзантске и извиђачке екипе.Пад Италије имао је такође за последицу нагло јачање НОВЈ, како бројчано, тако и по наоружању, које је преузето од разоружаних Италијана. Ово је омело немачке планове о поседању италијанских положаја. С обзиром да су у јужној Италији напредовале савезничке снаге, избивши на обалу Јадрана, велике непоседнуте области на обали и у унутрашњости Југославије представљале су критичан проблем за немачку одбрану. Немачки командант овако је оценио ситуацију:

„Ситуација у унутрашњости Балканског полуострва, у непосредној вези са замишљеним, односно стварним током догађаја на подручју Средоземног мора, знатно се заоштрила... Борбене акције, које су се отуда развиле изгубиле су карактер герилског рата. У стварности, у борбама са посадним трупама на одлучујућим местима појављују се бројно јаке, плански вођене и — бар за планинско ратовање — добро наоружане и опремљене јединице... Према томе, неправилно би било да се и даље говори о „герилству“ или да се сузбијање банди сматра као полицијска ствар. Ради се о томе да се уочи да је непријатељ стао ногом на Балкан и да га треба уништити пре него што ће већи део трупа бити присиљен да крене у одбрану обале. ... Најопаснији непријатељ је Тито. ...Због тога Михаиловић већ тражи везу са немачким командама, да не би потпао под комунистичку власт. “[18]Савезнички високи официри и политички лидери изнели су сличне закључке на међусавезничким конференцијама у Каиру и Техерану од 22. новембра до 7. децембра 1943:"Премијер Черчил: Жалосна је чињеница да готово никакве залихе нису достављене 222.000 људи бројним присталицама Тита морским путем. Ти одлучни (борци) држе у Југославији онолико Немаца колико ми држимо јужно од Рима. Немци су бачени у забуну након колапса

Италије и патриоте су освојиле контролу над великим деловима обале."[19]"Генерал Ајзенхауер нагласио је витални значај настављања максималних могућих операција на успостављеном попришту... Он верује да сву могућу опрему треба слати Титу, јер су Михаиловићеве снаге од мале вредности."[20]Генерал Брук је, прелазећи на Југославију, рекао да су у тој земљи Немци имају тешкоћа да одржавају своје комуникације. Отуда, сва добит мора бити извучена из свих прилика да се увећају немачке невоље путем помагања партизана. Желимо да се организује систем допремања оружја и ваздушне подршке. Генерал Брук рекао је да је сада 21 немачка дивизија распоређена у Југославији до грчке границе."[21]"Премијер Черчил: Изванредне ствари постижу се у Југославији од стране Тита, који ради много више него што је Михаиловић постигао. Нема планова да се у Југославију пошаље велика армија, али се Немцима може задати ударац кроз помагање Титових снага путем повећаног снабдевања."[22]Захваљујући пробијању немачког система шифровања радио-саобраћаја, савезнички руководиоци располагали су веома добрим информацијама о збивањима у Југославији, и донели су одлуку о пружању што веће могуће помоћи НОВЈ у материјалу и путем тактичког садејства.

Михаиловићева противосовинска операција

Након периода у којем је главнина његових снага била повезана са осовинским, Михаиловић је након капитулације Италије заузео активнији став. Под утиском слабљења осовинске коалиције, Михаиловић је прикупио знатне снаге из Србије (око 15.000 људи) и са њима извршио напад на изоловани немачко-домобрански гарнизон Вишеград. Након пада Вишеграда, наставио је наступање према Рогатици, која је пала 13. октобра.С обзиром да је до овог напад дошло непосредно након пораза у Тузли, то је додатно забринло немачку команду. Она међутим није имала ресурса да активно супротстави. С обзиром на наступање НОВЈ од Тузле према Добоју, напад на Травник и наступање код Прозора, Немци су стекли утисак о угрожености Сарајева, и ограничили су се на јачање одбране.

Радио-депеша о стању на терену 14. децембра 1943, достављена од команде југоистока команди Вермахта. У одељку о стању на фронтовима у операцији Кугелблиц, у саставу фронтa 1. брдске

дивизије помиње се, поред осталих, и борбена група Лукачевић, а у саставу фронта Војноуправног заповедника Србије 24. бугарска дивизија и борбена група Ајдачић.[23]Међутим, овај напад забринуо је и штабове НОВЈ, јер се групација ЈВуО појавила на врло важној стратешкој позицији и уклинила између 2. и 3. корпуса НОВЈ. Стога су две дивизије НОВЈ ангажоване да отклоне ту претњу. Новоформирана 27. дивизија, оријентишући се на простор источно од Сарајева, 22. октобра заузела је Рогатицу разбивши четнике, а у борбама 37-31. октобра ослободила Соколац од усташа. Пета дивизија заузела је 26. октобра Вишеград од четника, чиме је групација ЈВуО била потпуно разбијена. Снаге НОВЈ у Црној Гори енергичним наступањем успеле су да до тада истисну четнике са свих битних позиција, успостављајући при том контролу над знатним италијанским снагама и ресурсима.Разочаран потпуним игнорисањем ове његове акције од стране савезничких руководстава, Михаиловић је обуставио сличне активности и 7. новембра издао директиву о општем нападу на комунисте, напомињући да савезници одобравају такав став.[24] Велика већина његових снага ван Србије у међувремену се чврсто везала за Немце, а током новембра и децембра 1943. и велики део снага у Србији (Лукачевић, Калабић, Јеврем Симић, Љуба Јовановић) потписао је споразуме са Немцима. Обавештење немачког команданта југоистока о склопљеном споразуму са Лукачевићем врло брзо је дошло до Черчила, и имало је пресудан значај у одлуци о напуштању Михаиловића.[25]

Зимске операције 1843-1944.За више информација погледајте чланак Зимске операције 1943/1944 у централном делу Југославије

У периоду кад су савезници установили присуство 21 немачке дивизије у Југославији, у новембру 1943, снаге НОВЈ успевале су да држе велику слободну територију која је укључивала следећа места: Сењ, Карлобаг, Делнице, Оточац, Удбина, Кореница, Доњи Лапац, Војнић, Вргинмост, Слуњ, Копривница, Чазма, Лудбрег, Вировитица, Подравска Слатина, Сански Мост, Дрвар, Босански Петровац, Босанско Грахово, Кључ, Прњавор, Котор Варош, Јајце, Гламоч, Бугојно, Ливно, Купрес, Имотски, Трогир, Брач, Хвар, Оребић, Корчула, Вела Лука, Грачаница, Босански Шамац, Тузла, Зворник, Кладањ, Олово, Власеница, Рогатица, Вишеград, Фоча, Гацко, Прибој, Пљевља, Пријепоље, Жабљак, Бијело Поље, Мојковац, Колашин, Беране... Стога су штабови Армијске групе Ф и Друге оклопне армије након окончања хитних интервенција на најосетљивијим тачкама, припремили обухватан ратни план за систематско поседање важних комуникација и позиција, уз истовремено задавање удараца НОВЈ. Овај план подељен у већи број

операција, с тим да се истовремено одвија више њих у разним областима. Овај ратни подухват (тзв. зимске операције 43/44) по обиму је превазишао сва дотадашња ратна збивања у Југославији. Његово извршење трајало је од 3. децембра 1943. до средине фебруара 1944.Током ових операција Немци су успели да овладају знатним делом слободне територије и да успоставе неке нарушене комникацијске правце, али нису успели да нанесу значајне ударце НОВЈ ни остваре пресудну предност. На крају овог периода, у директиви од 27. фебруара 1944, командант армије Рендулиц, свестан да проблем није решен, констатујући да су „банде" „последњих месеци, у великим операцијама у пространим областима армијског подручја, тучене и чија је борбена вредност знатно ослабљена“, истовремено захтева још интензивнију даљу активност.[26] Многобројне операције против НОВЈ настављене су на свим подручјима.

РеселшпрунгЗа више информација погледајте чланак Десант на Дрвар

Са доласком пролећа почеле су боље да функционишу везе између НОВЈ и савезника. Снабдевање опремом се повећавало, као и евакуација рањеника, а повремено је добијана и ваздушна тактичка подршка. То је довело до константног раста способности НОВЈ да наноси штете Немцима. Бројне немачке локалне операције вођене с намером поправљања позиција и наношења губитака НОВЈ нису успевале да преокрену тај тренд. Због тога су немачки штабови осмислили спектакуларну ваздушно-десантну акцију уз подршку моторизованих и извиђачких копнених нападних група, са циљем уништења централних руководстава НОВЈ. Главна мета био је Врховни штаб у Дрвару.Након низа операција вођених са циљем освајања полазних позиција, обмањивања и одвлачења снага НОВЈ из зоне напада, подухват је почео 25. маја 1944. у зору. И поред смелог планирања и великог залагања, операција није постигла свој основни циљ. Након овог напада, Врховни штаб НОВЈ преместио се на утврђени Вис.

Ослобођење Југославије

Ослобођење СрбијеЗа више информација видети Битка за Србију 1944. и Београдска операција

Током 1944. НОВЈ је настојала да јачањем снага у Србији и убацивањем нових снага из западних области освоји кључне позиције у Србији. У овоме је, услед значаја комуникација кроз Србију, имала подршку и помоћ западних савезника.Немачки штаб Југоистока уочио је ово настојање НОВЈ и предузимао је противмере. Оне су се састојале у операцијама за блокирање покрета и разбијање снага НОВЈ које су наступале ка Србији (Драуфгенгер, Рибецал), као и уништењу партизанских снага унутар Србије. Михаиловићева организација такође је имала интерес да ово спречи, па је по том основу дошло до новог приближавања између немачких снага и Јвуо.

Напори НОВЈ су након дуготрајних исцрпљујућих борби завршени успехом. Током првих дана августа група дивизија НОВЈ (2, 5. и 17) успела је да се пробије из Црне Горе и форсира Ибар. 21. августа у западну Србију продрла је Прва пролетерска дивизија, ускоро за њом Шеста личка, а почетком септембра и Дванаести корпус. Ове снаге ослободиле су мног градове (Горњи Милановац 12. септембра, Ваљево 18. септембра, Аранђеловац 20. септембра) и успоставиле базу за предстојећи напад на Београд.

Победа Другог и Трећег украјинског фронта Црвене армије над немачком Армијском групом „Јужна Украјина“ у Јашко-кишињевској операцији 20—-26. августа 1944. изазвала је преврат у Румунији која је склопила примирје са Совјетским Савезом и објавила рат Немачкој. Избијање Црвене армије на бугарску границу изазвало је сличан развој и у Бугарској 5—9. септембра. Немачки витални положаји у Србији изненада су постали изложени удару Црвене армије и бугарске војске.

Немачка врховна команда је била принуђена да формира одбрамбену линију на источној граници Југославије. Тај фронт требало је највећим делом да поседну јединице Армијске групе Е из Грчке. Ради потреба новоствореног фронта и да се избегне ризик од одсецања, немачка врховна команда одлучила се на постепену евакуацију Грчке почев од 1. септембра 1944.

Међутим, маневар Армијске групе Е није био успешан јер су снаге НОВЈ[27] и снаге бугарске армије успеле да успоре, испресецају и развуку њене наступајуће колоне. Значајан утицај имала је успешно изведена операција Ратвик.С обзиром на то да је током септембра или првог дела октобра 1944. дошло до пребацивања неких намачких снага у Србију због

приближавања Црвене армије, НОВЈ је у том периоду изван Србије постигла врло значајне успехе. Многа места су коначно ослобођена (Дрвар, Гацко, Приједор, Јајце, Доњи Вакуф, Бугојно, Горњи Вакуф, Тузла, Хвар, Брач, полуострво Пељешац, Беране, Никшић, Билећа, Требиње, Бенковац, Ливно, Дубровник), а многа друга привремено (Тешањ, Теслић, Славонска Пожега, Зворник, Дарувар, Пакрац, Колашин, Бијело Поље, Бањалука, Пљевља, Вировитица, Вишеград, Травник). Ова дејства НОВЈ, нарочито офанзива за ослобођење Далмације и Друга бањалучка операција онемогућиле су извлачење крупнијих снага Друге оклопне армије за Београдску операцију и даља дејства у Панонији.Општи напад 57. армије Црвене армије почео је са линије српско-бугарске границе 27/28. септембра. Кључни догађај за даљи развој представљало је успешно форсирање Велике Мораве 11. октобра код Лапова од стране Четвртог гардијског механизованог корпуса. Тиме су немачке снаге у Србији пресечене на два дела и раздвојене, а јужно од београда створена је јака оклопно-пешадијска совјетско-југословенска група. Ове снаге ослободиле су Београд у борбама од 14. до 20. октобра. Главнина снага Црвене армије затим је усмерена на операцију форсирања Дунава у Барањи, док је борба са Армијском групом Е углавном препуштена југословенским и бугарским снагама. Ове снаге извеле су истовремено са Београдском, успешно операцију у јужној Србији, којом је знатно проширена бреша између немачких јединица.Након ослобођења Београда, снаге НОВЈ наставиле су гоњење северне немачке групације кроз Срем, до половине децембра, уз подршку снага Црвене армије, а затим самостално. Немачке снаге успеле су да успоставе равнотежу западно од Шида, где је успостављен Сремски фронт.

Ослобођење Далмације

Далмација је била поседнута јаким снагама Друге оклопне армије, које су се састојале од 118. ловачке, 264. и 369. пешадијске дивизије, 1. пука Бранденбург, 92. моторизованог пука, 649. и 944. обалског артилљеријског пука и знатних морнаричких снага. Под немачком командом била су још и три усташка здруга (6, 7 и 9.), а на њиховој страни борила се и четничка Динарска дивизија. Укуне снаге износиле су око 45.000 војника у немачким, 12.000 у усташким и 5.000 у четничким јединицама.[28]

Бројно стање Осмог далматинског корпуса НОВЈ је 31. августа 1944. износило 25.470 бораца. Поред њега, у операцијама је учествовала и 29.

херцеговачка дивизија, Прва тенковска бригада и делови Морнарице НОВЈ.[29]

На основу директиве Врховног штаба од 25. августа, Осми корпус почео је операцију поседања комуникација. 28. августа неуспешно је нападнут немачко-четнички гарнизон у Грачацу, а 8. септембра привремено је заузет Бенковац.

У том периоду Друга оклопна армија била је присиљена да, услед продора Црвене армије кроз Румунију и кашњења Армијске групе Е из Грчке, издваја своје снаге за формирање фронта према Црвеној армији. Почетком септембра из Далмације су извучени Први пук Бранденбург и 92. моторизовани пук. Тиме је Осми корпус дошао у позицију да може отпочети операцију за коначно ослобађање Далмације. У борбама 12-17. септембра након великих немачких губитака ослобођен је Брач, а одмах затим и Хвар.

Пошто се ситуација на источном фронту даље погоршавала, штаб Друге оклопне армије направио је план за пребацивање 118. и 264. дивизије у област Београда. Пребацивање је почело са 750. пуком првих дана октобра. Међутим, 369. дивизија, која је требало да преузме одбрану, доживела је тежак пораз у борбама за Требиње 5-7. октобра.10. октобра штаб Друге оклопне армије добио је дозволу за планско напуштање јадранске обале и повлачење на линију одбране Книн - Мостар (такозвана Зелена линија), у циљу скраћивања линије и извлачења јединица. Међутим, офанзива Осмог корпуса је покварила тај план. Девета дивизија ослободила је 10. октобра Ливно, једну од кључних тачака на новој одбрамбеној линији. У борбама 11-14. октобра 26. дивизија ослободила је Пељешац, а 16-17. октобра Стон. Тиме је изазвано убрзано извлачење немачке посаде из Дубровника, који је 18. октобра ослободила 29. дивизија. Немачку борбену групу из Дубровника разбиле су две бригаде 26. дивизије на Вуковом кланцу 22. октобра. Пошто је 369. дивизија претрпела низ пораза и тешке губитке, Немци су морали да обуставе даље извлачење делова 118. дивизије.Након ослобођења јужне Далмације, Немци су били присиљени на убрзано повлачење из приморског појаса северне и средње Далмације. 25. октобра ослобођен је Сплит који су Немци евакуисали, а 36. октобра Сињ након борбе са усташама који су претрпели тешке губитке. Током ноћи 30/31. октобра немачка посада из Задра се неопазице бродовима евакуисала у Шибеник, па је Задар ослобођен 31. октобра. 3. новембра, након оштре борбе, Осми корпус ослободио је Шибеник. Немачка ојачана 264. дивизија утврдила се у Книну и ближој околини за одсудну одбрану. Током Книнске операције, Осми корпус је потпуно уништио ову

јединицу, изузев мањих делова који су припојени другим формацијама, као и знатне делове 373. и 392. Тиме је у потпуности ометен план Друге оклопне армије.3. децембра 1944. ослобођен је Книн, чиме је Далмација коначно ослобођена. Операција је окончана ослобођењем Грачаца 9. децембра. Након тога, Осми корпус је у фебруару 1945. извео Мостарску операцију, а 20. марта 1945. почео је општу офанзиву према Бихаћу и Госпићу.

Пробој Армијске групе Е из ГрчкеЗа више информација погледајте чланак Пробој Армијске групе Е из Грчке

Завршне операцијеЗа више информација погледајте чланак Сремски фронт

Народноослободилачка борба народа Југославије

 

Народноослободилачка борбаДео Другог светског рата

Сукобљене стране

 Партизани

 СССР

 Трећи рајх

 Италија

 НДХ   -Усташе

 Бугарска

  ЈВУО

ЗаповеднициЈосип Броз Тито

Адолф Хитлер Драгољуб Михаиловић

Бенито Мусолини

Анте Павелић

Борис ІІІ од Бугарске

Време: 4. јул 1941 — 15. мај 1945.

Локац ија: Југославија

Народноослободилачка борба (НОБ) или Народноослободилачки рат (НОР) је појам којим се означава борба југословенских народа, предвођених Комунистичком партијом Југославије, за ослобођење од фашистичке окупације током Другог светског рата. Обухвата временски период од јула 1941. до маја 1945. године, на целокупној територији Југославије. У историографији бивше СФРЈ ова борба се често називала — Народноослободилачки рат и социјалистичка револуција.

Главног непријатеља Народноослободилачке војске Југославије, су чиниле војне трупе Сила осовине, као и колаборационисти: усташе, четници, недићевци, љотићевци, балисти и Бела гарда. Победа је донесена поразом осовинских трупа маја 1945. године у сарадњи са совјетском Црвеном армијом и савезницима.

1941. годинаЗа више информација погледајте чланак Хронологија

Народноослободилачке борбе 1941.

Априлски рат и окупација

За више информација видети Војни пуч од 27. марта 1941., Априлски рат    и Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату

Потписивање протокола о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту, који су потписали председник Владе Драгиша Цветковић и министар иностраних пословаАлександар Цинцар-Марковић 25. марта 1941. године у Бечу, изазвало је велико незадовољство народа. Група официра, предвођена генералом Душаном Симовићем, извела је у ноћи 26/27. марта војни пуч којим је збачена Влада и Намесништво, на челу с кнезом Павлом, а краљ Петар II проглашен пунолетним и постављен на престо.

Народ је масовним демонстрацијама у Београду и другим већим градовима Југославије поздравио војни пуч и обарање Владе. Главне пароле биле су „Боље рат него пакт“ и „Боље гроб него роб“. Иако званично није иступила из Тројног пакта, нова влада се плашила напада нацистичке Немачке, мада ништа конкретно није предузела за одбрану земље. На вест да је у Југославији извршен државни удар, Адолф Хитлер је наредио да се поред планираног напада на Грчку симултано изведе и напад на Југославију.

Напад на Југославију почео је, без објаве рата 6. априла 1941. године, бомбардовањем Београда и општим нападом са територија свих суседних земаља (изизев Грчке). У дванаестодневом рату оружане снаге Краљевине Југославије су претрпеле потун пораз. Краљ и Влада су 15. априла побегли из земље, а два дана касније је потписана капитулација.

Одмах по уласку немачких јединица у Загреб, 10. априла 1941. године, Славко Кватерник је, у име усташког поглавника Анте Павелића, прогласио Независну Државу Хрватску, која се простирала на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема. Словенију су поделили Италијани и Немци, Бачку и Нови Сад добили су

Мађари, Банат Румуни, Бугари су добили већи део Македоније и део југоисточне Србије, Италијани су добили Косово и преостали део Македоније и припојили тзв. „Великој Албанији“. Црна Гора је постала Италијански протекторат. Преостали део Србије је био организован у тзв. државу под генералом Миланом Недићем.

Припреме за устанак

Комунистичка партија Југославије указивала је на опасност од фашистичке агресије на Краљевину Југославију, још од 1938. године када је Немачка извршила аншлус Аустрије. НаПетој земаљској конференцији КПЈ, одржаној октобра 1940. године у Загребу, оцењено је да у насталој ситуацији неопходно спречити увлачење Југославије у рат и при Централном комитету је формирана Војна комисија, која је имала задатак припрема отпор на војном плану и успостави контакте с антифашистички оријентисаним официрима у југословенској краљевској војсци.

КПЈ је оштро протестовала и против одлуке владе Цветковић-Мачек о приступању Југославије Тројном пакту. Одмах после војног пуча од 27. марта, комунисти су тражили да се организује одбрана земље, пусте сви политички затвореници и да се ухапсе сви профашистички настројени политичари. У данима напада Сила осовине на Југославију КПЈ је позивала своје чланове, чланове СКОЈ-а, раднике и сељаке да се добровољно јављају у војску и бране земљу. ЦК КПЈ и месне

организације су захтевале од војних команди да се наоружају радници и омладина.

На седници Политбироа ЦК КПЈ, 15. априла 1941. године у Загребу, указано је на неизбежност капитулације Југославије и одлучено да се даља борба против окупатора настави. На седници је формиран Војни комитет на чијем се челу налазио генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. У Прогласу који је тада издат осуђено је стварање квинслишке НДХ и истакнуто да ће комунисти и радничка класа Југославије бити у првим редовима борбе и у њој истрајати до коначне победе.

У Прогласу поводом 1. маја ЦК КПЈ је истакао да ће КПЈ организовази и предводити борбу народа против окупатора и домаћих издајника. Почетком маја у Загребу је одржано саветовање ЦК КПЈ, којем су присуствовали сви престваници националних и покрајинских руководства КПЈ (изузев из Македоније). На саветовању је константовано да је неопходно окупити најшире народне масе, без обзира на политичке, националне и верске и друге разлике у једниствени народноослободилачки фронт. Одлучено је и да се по узору на Војни комитет при ЦК КПЈ формирају војни комитети при свим партијским руководствима у земљи.

У другој половини маја Јосип Броз Тито и једна део чланова Политбироа ЦК КПЈ су прешли из Загреба у Београд, чиме је он постао центар развијања устанка. Током маја и јуна 1941. године, у Југославији, је створена мрежа војних комитета при руководствима КПЈ која су радила на припреми устанка. Они су прикупљали оружје, муницији, санитетски материјал, стварали упоришта у квинслишким формацијама, одабирали и припремали људство за формирање партизанских одреда, организовали војне и санитетске курсеве и обавештајну службу. У већим градовима организоване су илегалне ударне групе које су изводиле саботаже и диверзије. Посебна пажња посвећена је повратку у земљу учесника шпанског грађанског, који су се налазили по логорима у Француској.

Устанак

После напада Сила осовине на Совјетски Свез, 22. јуна 1941. године, Политбиро ЦК КПЈ је одржао хитну седницу и упутио проглас народима Југославије у коме их је позивао на оружану борбу против окупатора. Само неколико дана затим, 27. јуна, на седници Политбироа ЦК КПЈ формиран је Главни штаб Народноослободилачких партизанских одредаЈугославије, за чијег је команданта изабран гегерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито.

На седници Политбироа ЦК КПЈ одржаној 4. јула 1941. године у вили Владислава Рибникара у Београду, одлучено је да се од саботажа и диверзија пређе на општи устанак и да партизански рат буде основна форма развијања устанка. Састанку су присуствовали: Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић Темпо, Иво Лола Рибар, Сретен Жујовић и Иван Милутиновић. На састанку су поједини чланови ЦК упућени у разне крајеве земље ради помоћи у организовању и руковођењу оружаном борбом.

Србија (7. јул) - мањи оружани сукоби, до којих је долазило у периоду мај-јун, прерасли су 7. јула, после акције Рађевачке партизанске чете под командом Жикице Јовановића Шпанца у Белој Цркви, у масовни устанак, који се развио током августа и септембра и проширио на територију читаве Србије.

Црна Гора (13. јул) - почетне акције партизанских одреда прерасле су 13. јула у општенародни устанак (тзв.Тринаестојулски устанак) у коме је за неколико дана ослобођен већи део Црне Горе (изузев градова) и заробљено 4.000 италијанских војника.[1] Иако је устанак убрзо угушен, он је имао великог подстицаја за даље ширење НОБ-а у Црној Гори.

Словенија (22. јул) - оружане акције партизанских чета отпочеле су 22. јула у Горењском и Штајерској, а током августа прошириле су се на територију читаве Словеније.

Босна и Херцеговина (27. јул) - још у току јуна месеца у Херцеговини је дошло до оружаних борби између припадника српског народа и усташа. Масовни устанак отпочео је 27. јула нападом и ослобођењем Дрвара, а убрзо је обухватио Босанску крајину и читаву БиХ. Ослобођени су градови: Босанско Грахово, Гламоч, Мркоњић град, Власеница, Сребреница, Маглај и др.

Хрватска (27. јул) - прва жаришта устанка створена су током јула и августа на подручју Лике, Кордуна, Баније и Славоније, а касније и у Далмацији и Горском котару. Прва већа устаничка акција изведена је 27. јула нападом герилских одреда на Срб. У Хрватској је 22. јуна формиран и први партизански одред у Југославији - Сисачки партизански одред.

Македонија (11. октобар) - устанак је каснио због става Методија Шаторова да ПК КПЈ за Македонију прикључи Бугарској КП. После образовања новог Покрајинског комитета у току августа и септембра формирана су три партизанска одреда. Нападом Прилепског партизанског одреда на Прилеп, 11. октобра, отпочео је оружани устанак.

Партизански одреди у Југославији су, током лета 1941. године, нанели озбиљне ударце окупаторским и квинслишким снагама и запленили већу количину оружја. То је омогућило даље нарастање и бројно јачање партизанских одреда, који су од неколико десетина израсли у јединице са више стотина бораца. Стварањем слободних територија, многе комуникације биле су пресечене или изложене

нападима. Због диверзантских активности на комуникацијама, окупатори и квинслинзи су били присиљени да одвајају знатне снаге за њихово обезбеђење.

У Београду, Загребу, Љубљани, Нишу, Сплиту, Мостару, Сарајеву, Земуну и другим градовима уништавани су важни објекти, паљена транспортна средства, вршени атентати и др. Ударне и диверзантске гупе су вршиле напада на окупаторске војнике и официре, патроле, страже, уништавале су складишта, хангаре, ослобађале таоце и заробљенике, рушили су железничке пруге, кидале телефонске и телеграфске жице и др. Посебан значај имале су мање Ударне групе сачињене од 2-3 особе, углавном омладинаца.

Стварање слободних територијаЗа више информација видети Ужичка република и Саветовање у

Столицама

Током лета 1941. године створено је неколико слободних територија. Највећа и најпознатија слободна територија била је тзв. Ужичка република, формирана током августа и септембра 1941. Налазила се налазила на простору западне Србије и Шумадије и обухватала скоро сву област између Дрине, Саве, Београда, Смедерева и Јужне Мораве (око 2/3 целокупне територије уже Србије). Била је повезана са слободним територијама у источној Босни, Санџаку, јужној и источној Србији. На овом простору били су ослобођени градови: Ужице, Чачак, Горњи Милановац, Крупањ, Лозница, Бајина Башта и Пожега, а изоловани окупаторски гарнизони у Шапцу, Ваљеву, Краљеву, Крагујевцу, као и нека места дуж пруге Београд-Ниш. На ову слободну територију дошао је, половином септембра, део ЦК КПЈ и Главног штаба НОПОЈ-а и Јосип Броз Тито. Послебан значај на јачање НОБ-а имало је саветовање Главног штаба, које је одржано 26. септембра у Столицама, на којем су дате смернице за даље развијањ и јачање устанка. Ова слободна територија изгубљена је у тешким борбама током Прве непријатељске офанзиве, крајем новембра и почетком децембра.

Слободна територија у Црној Гори створена је током Тринаестојулског устанка и обухватала је 3/4 њене територије, са градовима Андријевица, Грахово, Жабљак, Колашин, Бијело Поље, Беране и Даниловград. Ова територија се делимично одржала и после италијанске јулске офанзиве и постојала је све до пролећа 1942. године. У оружаном устанку током јула и августа 1941. године створена је пространа слободна територија у западној Босни (називана и Дрварска република), средњој и источној Босни. Оне су биле међусобно повезане, али су се знатно смањиле појавом четника и нападом италијански, усташких и домобранских снага, почетком септембра

1941. године. Током јула и августа у Хрватској су створене слободне територије на подручју: Лике, Кордуна, Баније, Горског котара, Далмације и Славоније. Оне су се смањиле после напада италијанских, усташких, домобранских и четничких снага у јесен 1941. године. Најорганизованија слободна територија у Хрватској била је на Кордуну. У Словенији је образована мања слободна територија на подручју Горењског у децембру 1941. која је крајем месеца изгубљена у нападу немачких снага.

Прва непријатељска офанзиваЗа више информација видети Прва непријатељска

офанзива и Партизанске јединице у Санџаку 1941.

Због размера ослободилачке борбе у Југославији немачко-италијански окупатор је било принуђен да довуче нове снаге из других окупираних земаља и са фронтова. Италијани су у току јулске офанзиве у Црној Гори ангажовали дивизије из Италије и Албаније. Италијани су, такође, морали да интервенишу и на подручју НДХ, јер домобрани и усташе нису били у стању да одрже „ред и мир“. Немци су у Србији пребацили дивизију и полицијске јединице из Француске, једну дивизију са Источног фронта, ојачани пук из Грчке, и полицијске јединице из Немачке. Са тако ојачаним снагама окупатори су крајем лета и у јесен 1941. године извели више офанзивних операција, у намери да униште поједина жаришта устанка. Делови италијанске Друге армије почели су крајем августа операције у Херцеговини, западној Босни, Лици и Кордуну. Немци су половином септембра покренули велику офанзиву у Србији (тзв. Прва непријатељска офанзива) која је трајала до децембра. У овој офанзиви учествовало је шест немачких дивизија и разне квинслишке јединице. Током ове офанзиве вођене су многе борбе, а најпознатија је борба на Кадињачи, када су изгинули сви борци Радничког батаљона Ужичког НОП одреда бранивши одступницу народу и партизанима који су се повлачили из Ужица. За време ове офанзиве Главнина партизанских снага из западне Србије и Врховни штаб НОПОЈ-а су се повукли у Санџак. Упоредо са овом операцијом, покренуто је још неколико офанзива на партизанске одреде у Војводини, Славонији, Горском котару, Далмацији и Хрватском приморију.

После повлачења у Санџак, Врховни штаб је реформисао снаге које су се повукле из Србије и од тих јединица и од јединица из Црне Горе формирао, 21. децембра 1941. године у Рудом, Прву пролетерску НОУ бригаду. Од остатка снага је 1. марта 1942. године у Чајничу формирана и Друга пролетерска НОУ бригада.

Терор окупатора

За више информација видети Крагујевачки октобар и Крвави марш

Током операција против партизана окупатор је вршио репресалије и терор над цивилним становништвом. Паљена су села, пљачкана имовина, масовно уништавано становништво, жене, деца, старци. десетине хиљада људи је одведено у концентрационе логоре на подручјуЈугославије (Јасеновац, Стара Градишка, Бањица, Сајмиште, Шабац, Ниш и др) и у познате логоре широм Европе (Бухенвалд, Дахау, Аушвиц, Маутхаузен и др). Десетине хиљада људи одведено је на присилни рад у Немачку. Масовне злочине Немци су извршили током Прве непријатељске офанзиве у Србији. У Крагујевцу и Краљеву је извршен масовни покољ у којем је убијено више хиљада људи, међу којима и ђаци Крагујевачке гимназије. Масовни покољи вршену су и у Шапцу, Мачви, Београду и другим местима.

1942. годинаЗа више информација погледајте чланак Хронологија

Народноослободилачке борбе 1942.

Друга непријатељска офанзиваЗа више информација видети Друга непријатељска

офанзива и Игмански марш

Почетком 1942. године, криза НОП-а, која је наступила у Србији, после Прве непријатељске офанзиве, проширила се и на источну Босну где је појавом четника, дошло до осипања партизанских партизанских одреда. Да би спречио тај процес и средио ситуацију Врховни штаб НОПОЈ-а се са Првом пролетерском бригадом пребацио у источну Босну, што је довело до јачања оружане борбе у овој области.

Немачка Врховна команда за Југоисток пренела је 15. јануара своја дејства на источну Босну, чиме је почела нове операције против НОП-а (тзв. Друга непријатељска офанзива). Четнички штабови су издали наређење својим јединицама да не пружају отпор Немцима. Немци и усташе су продрли на слободну територију дуж комуникација и успоставили усташке и домобранске гарнизоне у неколико места. У току ове офанзиве делови Прве пролетерске бригаде су извели у најтежим климатским условима Игмански марш.

Током марта 1942. године Прва и Друга пролетерска бригада су поново ослободиле већи део ове територије. У то време партизснки одреди контролисали су већи део Црне Горе, Херцеговине, Санџака и источне Босне, а слобдне територије на тим подручјима биле су међусобно повезане. У ослобођеној Фочи се од јануара до маја 1942. године налазило средиште Врховног штаба и ЦК КПЈ. За време свог боравка у Фочи Врховни штаб је у јануару формирао Добровољачку војску Југославије, а у фебруару донео сатут Пролетерских бригада који је имао великог утицаја на даљи развој јединицаНародноослободилачке војске.

Поход у Босанску крајинуЗа више информација видети Поход пролетерских бригада у

Босанску крајину 1942. и Битка за Козару

У офанзиви удружених намачких, италијанских, усташких и четничких снага у пролеће 1942. године против партизана у источној Босни, Црној Гори, Санџаку и Херцеговини (тзв. Трећа непријатељска офанзива) партизанске снаге су биле присиљене на повлачење. Неке јединице су се распале, сва слободна територија била је изгубљена, а НОП је запао у привремену кризу. Главнина партизанских снага из Црне Горе, Санџака и мањи део из Херцеговине, повлачила се под борбом, по плану Врховног штаба, ка тромеђи Босне, Херцеговине и Црне Горе, где су од тих снага образоване три нове бригаде (Трећа санџачка, Четврта и Пета црногорска) и Херцеговачки НОП одред. ЦК КПЈ и Врховни штаб ДВ и ПОЈ је одлучио да са Групом пролетерских бригада пренесе тежиште оружане бореб у Босанску крајину ради повезивања са крајишким и хрватским партизанима и стварања веће слободне територије.

У ово време оружана борба на овом подручју је имала широке резмере нарочито на Грмечу и Козари, због чега су Немци и усташе предузели операције, ангажујући око 45.000 војника против Другог крајишког НОП одреда, јачине око 3.500 бораца[1]. Борбе су трајале од 10. јуна до 18. јула 1942. године и спадају у ред најтежих и најдраматичнијих битки у НОБ-у. Током маја и јуна партизани у Босни су располагали и са два авиона (пилоти Фрањо Клуз и Руди Чајавец), која су извела неколико бобених акција.

Поход групе пролетерских бригада почео је 24. јуна 1942. и после спајања с партизанским снагама у западној Босни и Хрватској прерастао је у офанзиву која је трајала до почетка 1943. године. Пета пролетерска бригада и Херцеговачки НОП одред остали су једно време на тромеђи, ради заштите централне партизанске болнице, а затим су се заједно са рањеницима пробили у западну Босну. До почетка 1943. године ослобођени су градови: Бихаћ, Коњиц, Прозор, Горњи Вакуф, Дувно, Ливно, Кључ, Гламоч, Мркоњић град и Јајце. Преносећи дејства у долину Уне, Врховни штаб НОВ и ПОЈ је планирао да разбије посаде непријатељских гарнизона у долини Уне и Цазинској крајини и тако споји слободне територије западне Босне и Хрватске.

Бихаћка републикаЗа више информација видети Бихаћка операција и Бихаћка

република

У Бихаћкој операцији, у првој половини новембра 1942. године, ослобођени су Бихаћ, Босанска Крупа, Подград, Велика Кладуша, Цетинград и Подцетин, а затим дејствима према средњој Босни ослобођени су поново Мркоњић град и Јајце, а затим Скендер Вакуф, Котор Варош, Теслић и Прњавор. Тиме је била створена велика слободна територија од око 48.000 km²[1], која се простирала од Карловца до Неретве и од реке Босне до Јадранскох мора. Преко Горског котара и Покупља, била је повезана са слободном територијом у Словенији. Бихаћ је био центра те територије, па се она чето назива и Бихаћка република. У њему је било седиште Врховног штаба НОВ и ПОЈ и ЦК КПЈ, све до краја јануара 1943. године.

Приливом нових бораца и запленом велике количине оружја било је омогућено формирање нових бригада, којих је укупно до невембра било 28. Врховни штаб је 1. новембра 1942. године формирао Народноослободилачку војску Југославије, стварањем првих дивизија и корпуса. Децембра 1942. године Врховни штаб је усмерио главнину својих снага према долинама Саве и Босне и ка средњој Далмацији, ради разбијања непријатељских снага и дејстава на комуникације. Тако су Прва пролетерска и Трећа ударна дивизија пребачене из западне у средњу Босну, Први босански и Први хрватски корпусусмерени су на непријатељске гарнизоне у долинама Сане и Уне, а Друга пролетерска дивизија и јединице Четврте оператине зоне Хрватске приступиле су разбијању четника у Книнској крајини.

Формирање АВНОЈ-аЗа више информација погледајте чланак АВНОЈ

По доласку у Босанску крајину ЦК КПЈ и Врховни штаб НОВ и ПОЈ су предузели мере за изграђивање система револуционарне власти на ослобођеној територији. Септембра 1942. године дата су упутства о

организацији нароне власти на ослобођеној територији, којима су Народноослободилачки одбори (НОО) проглашени за сталне органе власти. Крајем 1942. године у 30 срезова слободне територије одржани су избори за месне, општинске, среске и окружне НОО.

Формиране су и антифашистичке организације: Антифашистички фронт жена (АФЖ), на конгресу 6. децембра у Босанском Петровцу и Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), на конгресу 27. децембра у Бихаћу, који су окупљали широке народне масе. На хиљаде људи, жена и омладине из ових организација, сврстаних у радне чете, батаљоне и бригаде предузимали су низ акција за отклањање последица ратних дејстава на ослобођеној територији, а рушењем пруга, друмова, сабирањем летине и на друге начине олакшавали су борбена дејства НОВЈ. Преко ових организација снажно се манифестовало јединство народа у борби против окупатора.

На иницијативу ЦК КПЈ и Врховног штаба НОВ и ПОЈ, 26. и 27. новембра 1942. године одржано је Прво заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) у Бихаћу, на коме је присуствовало 54 делегата[1]. На овом заседању АВНОЈ је конституисан у општенационално и општепартијско политичко представништво Народноослободилачке борбе народа Југославије. На заседању је конституисан и Извршни одбор АВНОЈ-а, који је руководио радом НО одбора и имао обележје владе. Поред мера предузетих на привредном плану, он је улагао и напоре на решавању социјалних, просветних и здравствених проблема на ослобођеној територији, али је отпочео и акцију за међународно признање Народноослободилачког покрета.

Развој НОБ-а у другим крајевима Југославије током 1942.

Почетком 1942. године у западној Србији и Шумадији је дошло до привременог јењавања оружане борбе. Тежиште борби пренето је на јужну Србију, где је формирана велика слободна територија, која се простирала од Јастребца до Кукавице и од Суве планине до Власотинаца, где су образована снажна жаришта устанка: Топлица, Јабланица, Пуста река, Кукавица, Црна Трава и Јастребац. Непријатељ је успео да привремено овлада овим подручјем и нанесе тешке губитке партизанским одредима, који су наставили дејства под веома тешким условима.

Партизанске јединице у Санџаку водиле су, почетком 1942. године, тешке борбе против италијанских снага, недићеваца, љотићеваца, четника и муслиманске фашистичке милицеије. После тешких борби партизани су били присиљени да се повуку из Санџака у Босну и Црну Гору. Партизанске снаге и организације КПЈ у Банату, Бачкој и Барањи претрпеле су тешке губитке, што је довело до застоја у оружаној борби, док се тежиштеНОБ-а У Војводини током 1942. године пренело на Срем. У Македонији је образовано више партизанских одреда који су у пролеће 1942, започели акције против Бугара.

У западним деловима Југославије, оружана борба је у зиму и пролеће 1942. године добила још шири замах. Партизански одреди су израсли у чврсте војне формације и у многим акцијама нанели знатне губитке непријатељу. У западној и средњој Босни дејствовало је пет партизанских одреда који су имали велику слободну територију. Ослобођењем Приједора, маја 1942, спојене су слободне територије Козаре и Подгрмеча. У Хрватској су проширене слободне у Лици, Банији, Кордуну, Горском котару и повезане са слободном територијом

у западној Босни, У Далмацији је појачана активност партизана и на мору. У Славонији је такође створена слободна територија, а партизанске снаге на Калнику, Билогори и Мославини бројно су ојачале. Ни више офанзивних операција непријатеља, изведених у овом периоду, нису могле да спрече све већи полет НОБ-а у Хрватској.

У Словенији је у рано пролеће 1942. године дошло до снажног развоја оружане борбе, а на подручју Долењског и Нотрањског створена је пространа слободна територија. Ради јачања устанка у Горењској и Штајерској извршен је поход Друге групе партизанских одреда у Штрајерску (тзв. Поход у Штајерску).

Као одговор на успехе НОБ-а у 1942. години окупатори су предузели читав низ већих операција, које су започеле Другом непријатељском офанзивом у источној Босни, јануара 1942. Ове офанзивне операције су у периоду април-јун захватиле Црну Гору и Херцеговину; Босанску крајину, подручје Козаре у јуну и јулу; Хрватску, подручје Кордуна у мају, Банију у августу, Далмацију у октобру; Словенију у јуну и јулу (тзв. Рошка офанзива); Срем у августу и септембру и у Србији од јула до августа (тзв. Аћимовићева офанзива). Поред ових већих операција, окупатор је извео и низ локалних акција.

Крајем 1942. године дошло је до развоја НОБ-а у јужној Србији, Македонији и на Косову, где су дејствовали партизански одреди "Зејнел Ајдини" и "Емин Дураку". У Црној Гори, Санџаку и Херцеговини месна руководства КПЈ и мање партизанске снаге су дејствовале под веома тешким условима. У Срему је оружана борба доживела веома широке размере због чега је окупатор у августу покренуо велику офанзиву против партизана на Фрушкој гори. Операција није успела, а непријатељ је побио око 6.000 људи, жена, деце и стараца, а око 10.000 похапсио[1]. Партизанска дејства на мору у 1942. години доживела су снажан успон, и сем Даламције, захватила су и Хрватско приморје. На већини острва формиране су партизанске чете и групе.

1943. годинаЗа више информација погледајте чланак Хронологија

Народноослободилачке борбе 1943.

Битка на НеретвиЗа више информација видети Четврта непријатељска

офанзива и Битка на Неретви

Плашећи се могућности искрцавања савезничких трупа на Балкан, немачка Врховна команда је одлучила да по сваку цену уништи оружане снаге НОП-а. Договором са Италијанима одлучено је да

спроведу две операције Вајс 1 и Вајс 2 (тзв. Четврта непријатељска офанзива). Операције су почеле 20. јануара 1943. године и захватиле су у првој фази територију Баније, Кордуна, Лике, Далмације и Босанске крајине. У тим операцијама биле су ангажоване јаке непријатељеве снаге: 5 немачких и 4 италијанских дивизија и знатне снаге усташа, домобрана и четника[1].

У току првог дела офанзиве јединице Првог хрватског и Првог босанског корпуса пружиле су јак отпор, али је непријатељ успео да привремено овлада делом ослобођене територије. За то време Врховни штаб НОВ и ПОЈ је са Главном оперативном групом, коју је чинило пет дивизија (Прва и Друга пролетерска, Трећа ударна, Седма банијска и Девета далматинска дивизија), предузео противофанзиву у правцу Херцеговине и Црне Горе, да би разбио окупаторске и четничке снаге и створио услове за продор у Србију. Пошто је успела да уништи италијанске снаге у долини Раме и на средњем току Неретве, између Коњица и Јабланице, Главна оперативна група са Врховним штабом и око 3.500 рањеника[1] привукла је на Неретву крупне непријатељске снаге. Окружене на том правцу, снаге НОВЈ биле су приморане да воде битку за спасавање рањеника. Битка је трајала месец дана, од 15. фебруара до 15. марта, када су последње јединице НОВЈ прешле на леву обалу Неретве. Главна оперативна група се са рањеницима пробила из окружења и извршила продор у Херцеговину и Црну Гору, разбивши притом знатне четничке снаге, које су бројале око 26.000 четника[1]. Разбијањем четника на Неретви, почело је осипање њихових јединица на овој територији.

Пораз четника на Неретви и неуспех уништења јединица Врховног штаба, имало је за последицу даље јачањеНародноослободилачког покрета и стварање нове велике територије у Црној Гори, Херцеговини, Санџаку и источној Босни. Такође битком на Неретви, олакшана је ситуација за јединице Првог хрватског, а посебно Првог босанског корпуса, јер су главне снаге непријатеља биле ангажоване према Неретви. Јединице Првог босанског и Првог хрватског корпуса успеле су за кратко време да поврате своје изгубљене територије, које су држали пре офанзиве.

Битка на СутјесциЗа више информација погледајте чланак Битка на Сутјесци

Неуспехом Операција Вајс 1 и 2, није само пропао план намачке Врховне команде о уништењу главнине снага НОВЈ, већ им је продор тих снага на исток створио нове проблеме и опасности. Посебну опасност за Немце представљало је приближавање Главне оперативне групе НОВЈ Србији и могућност снажнијег распламсавања борбе у том делу земље, чиме би знатно порастао значај југословенског ратишта у међусавезничком оквиру. И даље страхујући од могућности инвазије савезника на Балкан, Немци су схватили да у новонасталој ситуацији НОВЈ представља непосредну опасност за њихове планове на Балкану, а нарочито Главнина снага НОВЈ, која би, евентуалино, својим продором ка долини јужне Мораве и Вардара могла да озбиљно угрози везе са њиховим снагама у Грчкој.

Због тога немачка Врховна команда је предузела нову офанзиву против снага НОВЈ у Херцеговини, Црној Гори и Санџаку, ради њиховог уништења. Офанзива је почела 15. маја и трајала је до 15. јуна 1943. године. У овој офанзиви учествовало је 5 немачких и 3 италијанске дивизије, 2 бугарска пука и 1 усташка брдска бригада - укупно 127.000 војника, против 19.700 партизана, међу којима око 4.000 рањеника. У тој најтежој и најдраматичнијој бици током НОБ-а, група од пет дивизија и две самосталне бригаде са Врховним штабом, збијена на малом и тешком терену, изнурена непрекидним борбама, маршевима и глађу, морала је уз изванредне напоре и жртве (погинула је 1/3 бораца) да пробије неколико непријатељских обруча. Врховни штаб је стално био на тежишту борби, а Врховни командант Јосип Броз Тито (који је рањен 9. јуна) је непосредно утицао на дејства јединица.

Развој НОБ-а у другим крајевима Југославије током 1943.

За време Четврте и Пете непријатељске офанзиве, снаге НОВЈ на другим подручјима се по директиви Врховног штаба НОВ и ПОЈ, појачале борбена дејства. Тако су у Словенији упоредо са појачаном војном и политичком активношћу противБеле гарде, партизанске снаге нападале су и рушиле железничку пруге и окупаторске снаге дуж њих. НОП је захватио и Корушку, а у Словеначком приморју је знатно јачао. После непријатељске офанзиве у Славонији марта 1943. године (тзв. Псињско-папучка операција), јединице НОВЈ прошириле су слободну територију у Славонији, Мославини и Подравини, а после образовања Првог славонског корпуса, маја 1943. ослободиле су и већи део Пожешке котлине. Диверзантским акцијама на прузи Београд-Загреб, у великој мери је ометан саобраћај.

Први хрватски корпус је поново ослободио већи део Лике, Кордуна и Баније. У исто време у Истри су створена многа упоришта НОП-а. У западној Босни Први босански корпус је ослободио већи део територије коју је држао, пре Четврте непријатељске офантиве и контролисао је већи део средње Босне. Када је маја 1943. Први босански корпус подељен на два корпуса, нови Први босански корпус (од октобра Трећи босански корпус) је упућен у источну Босну где је проширио слободну територију, а Други босански корпус (од октобра Пети босански корпус) је наставио дејства у западној и средњој Босни. Од јула 1943. у источној Босни је дејствовала и 16. војвођанска дивизија.

У источној Србији је дејствовао Тимочки и Пожаревачки, а у западној Србији и Шумадији обновљени су партизански одреди: Шумадијски, Ваљевски, Космајски и Чачански, који су појачали активност на рушењу комуникација и у борби против немачких, бугарских и квинслишких јединица. У јужној Србији дошло је до јачања оружане борбе и стварања слободне територије на подручју Топлице, Јабланице и у Црној Трави. У Срему су партизанске снаге знатно бројно порасле, а један део је пребаче у источну Босну, док је други дејствовао у Срему и нарочито диверзантским акцијама ометао саобраћај. Била су појачана дејства на Косову и у Санџаку. У Македонији је после, стварања КП Македоније, марта 1943. године, дошло до снажнијег полета оружане борбе, нарочито у њеном источном делу. Ради успешнијег дејства НОП-а, територија Македоније је подељена на пет оперативних зона, а формирана су и три нова партизанска одреда и створене прве слободне територије у Тиквешу, Дебарцима и Преспи.

Упоредо са покушајима да униште Главнину снага НОВЈ, окупатори су извели и низ мањих операција против партизана на острвима и у обалском подручју. Упркос томе прва половина 1943. је била период најуспешнијих дејстава морнаричких јединица НОВЈ, за врме италијанске окупације. У Подгори је 23. јануара формиран Одред

ратне морнарице јужне Далмације, у чијем је саставу била флота од 2 наоружана рибарска брода. Поред успешних акција у Хварском и Неретванском каналу, дејства на мору су пренета даље на север у Велебитски канал. Иако су Италијани у то време имали јаку флоту, партизанске санге су успеле да изврше напад на 103 брода и чамаца; од чега су успели да заплене 37 бродова.[1]

Размера операција у Југославији и снажно нарастање НОП-а, с краја зиме 1942. и у почетку 1943. године знатно су ојачали међународну позицију НОП-а. У вези с тим Британци су послали, априла 1943, своје прве представнике на слободну територију, а у мају и своју војну мисију у Врховни штаб НОВ и ПОЈ.

Капитулација Италије

После искрцавања англо-америчких снага на Сицилију, 10. јула и пада Владе Бенита Мусолинија, 25. јула 1943. године, дошло је до очекивања скорог повлачења Италије из рата. У вези с тим Врховни штаб НОВ и ПОЈ је извршио низ војних и политичких припрема. У италијанску окупациону зону и ближе обали упућен је део снага НОВЈ, као помоћ тамошњим партизанским јединицама. Немачка врховна команда, је такође, у страху од скоре капитулације Италије, предузела посебне мере. Августа 1943. године завршена је реорганизација немачког командовања у Југославији и Грчкој, а у Београду је формиран Штаб групе армија „Ф“, чији је командант истовремено био и Врховни заповедник Југоистока. Њему су били подређени: група армија „Е“ у Грчкој; немачке јединице на територији НДХ; бугарски оклопни корпус, Српски доборовољачки корпус и Српска државна стража и бугарска Пета армија. Непосредно пре капитулације Италије, део немачких снага пребачен је ближе јадранском обалском подручју да би брже могле разоружати италијанске снаге на Балкану и запосести најважније луке у Далмацији и Албанији.

Правовременим ангажовањем јединица НОВЈ, њиховим брзим и енергичним дејством и непосредним масовним учешћем народа у Истри, Словеначком приморју, Словенији, Хрватском приморју, Далмацији и Црној Гори, разоружан је, приликом капитулације Италије, 8. септембра 1943. године, већи део италијанске окупационе армије и, у знатној мери, осујећен план немачке Врховне команде да то у потпуности учине немачке јединице. У то време више од половине југословенске територије, укључујући знатан део јадранске обале и острва, било је ослобођено. Дошло је до новог полета НОБ-а и масовнијег прилива нових бораца у НОВЈ, тако да је од капитулације Италије до краја 1943. године формирано 56 нових бригада, од којих су неке ушле у састав 8 нових дивизија, а од њих су формирана 4 нова

корпуса. Од заробљених тенкова формиране су тенковске јединице, а у Ливну је формирана и Прва ваздухопловна база. Врховни штаб НОВ и ПОЈ је 18. новембра 1943. формирао и Морнарицу НОВЈ, која је обједињавала рад дотадашњих морнаричких команди.

Ради стабилизације ситуације у Југославији и повраћаја јадранске обале, Немци су морали да упуте нове јединице. Главна интервенција немачких снага за поседање јадранске обале с залеђем, уследила је у октобру и новемру 1943. године (тзв. Октобарска офанзива). У оштрим борбама Немци су привремено запосели Словеначко приморје, Истру, Горски котар и Хрватско приморје. Крајем септембра запосели су Сплит, а половином октобра и почетком новембра острва испред Шибеника и полуострво Пељешац. Морнарица НОВЈ је тада на острва Хвар и Брач пребацила Прву, Девету и Једанаесту далматинску бригаду, четири партизанска одреда и неколико хиљада избеглица - укупно 15.000 људи. Настављајући поседање обале и острва Немци су у новембру запослели острва Велики и Мали Древник и искрцали се на Крк, Црес и Лошињ. У очекивању немачког напада на острва средње и јужне Далмације, Штаб Осмог далматинског корпуса НОВЈ је одлучио да их све брани. Поред јединица 26. далматинске дивизије у одбрани острва су учествовали и оточки партизански одреди. Када су Немци, крајем децембра 1943, заузели острво Корчулу, Оперативни штаб је донео одлуку о повлачењу на острво Вис. Тако је Морнарица НОВЈ у четворомесечним борбама за обалу, задржала операцијску основицу Дуги оток-Корнати-Жирје-Вис-Ластово и заједно са јединицама 26. дивизије, савезничким поморски и ваздушним снагама настваила борбена дејства. Острво Вис је постао бастион НОВЈ и центар поморских веза са Савезницима у јужној Италији и са партизанима на оству и копну. Хиљаде избеглица са обале и осталих острва евакуисани су преко Виса у Италију и Египат, као и велики број рањеника из јединица НОВЈ који су упућивани у болнице у Италији.

Успостављањем чвршће везе између обале и јужне Италије, преко острва Вис, још више је допринело да истина о НОБ-у, брже продре. То је утицало да се хиљаде Словенаца и Хрвата из Словеначког примирја и Истре определе за НОП, затим на прикупљање бивших логораша који су се налазили у Италији. У јужној Италији формиране су прекоморске бригаде, које су пребациване преко острва Виса и учествовале у НОБ-у.

Размера борби у Југославији, ангажовање све већег броја немачких снага и успеси НОВЈ, потврдили су раније уверење Савезника о значају НОР-а. То је видно испољено упућивањем нове, англо-америчке војне у Врховни штаб. На конференцији тројице водећих шефова антихитлеровске коалиције у Техерану, новембра-децембра 1943. године, одлучено је да се НОВЈ и материјално помогне. Фебруара 1944. године у Врховни штаб је стигла и совјетска војна мисија.

Друго заседање АВНОЈ-аЗа више информација погледајте чланак Друго заседање АВНОЈ-а

У околностима у којима је НОП постигао велике војне и политичке успехе у Југославији на унутрашњем и савезничком плану, створени су услови да се убрза процес изграђивања нове југословенске државе. На другом заседању Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, одржаном 29. и 30. новембра 1943. године у Јајцу, којем је присуствовало 142 делегата из читаве Југославије, осим из Македоније и Санџака, одлучено је да се:

-АВНОЈ конституише у врховно законодавно и извршно представничко тело Југослације;

-успостави Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) као орган са свим обележјима народне владе, преко            којег ће АВНОЈ вршити своју извршну функцију;

-југословенској избегличкој влади одузму права законите владе Југославије и да се краљу Петру забрани повратак у            земљу;

-Југославија изгради на демократском федеративном принципу.Скупштина је изабрала Председништво АВНОЈ-а, које је, у име

АВНОЈ-а, именовало чланове НКОЈ-а, на челу самаршалом Јосипом Брозом Титом. Заседање је озаконило револуционарну власт - Народноослободилачки одбори (НОО) који су постали једини признати органи власти у земљу. Заседање је потврдило одлуке СНОС-а и ЗАВНОХ-а о прикључењу Југославији оних делова југословенске територије, које је Краљевина Италија анкетирала после Првог светског рата.

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање

заврши, можете склонити ово обавештење.1944. година

За више информација погледајте чланак Хронологија Народноослободилачке борбе 1944.

1945. година

За више информација погледајте чланак Хронологија Народноослободилачке борбе 1945.

Културно наслеђе НОБ-а

Постер за филм "Сутјеска"У партизанским редовима су били неки од најважнијих уметника и

писаца Југославије 20. века, попут Владимира Назора, Ивана Горана Ковачића, Ђорђа Андрејевића Куна, Антуна Аугустинчића, Божидара Јакца, Јована Поповића, Бранка Ћопића, Мире Алечковић и Добрице Ћосића.

Због тога је искуство НОБ-а имало велики утицај на југословенску културу друге половине ХХ века, која се у великој мери не може објаснити простом владином пропагандом. Партизанска борба је исцрпно описана кроз мемоаре њених учесника, а касније су та искуства служила као основа за важна уметничка дела аутора као што су Бранко Ћопић, Јуре Каштелан, Јожа Хорват, Оскар Давичо, Антоније Исаковић, Добрица Ћосић, Михаило Лалић и други.

Стрипови који приказују партизанску борбу такође су били врло популарни и припадали су посебном аутохтоном жанру југословенске поп-културе. Познати су серијали српског сценаристе Ђорђа Лебовића и хрватског цртача Јулеса Радиловића („Партизани“), више серијала сценаристе Светозара Обрадовића и цртача Бранислава Керца (Поручник Тара, Троје несаломљивих и Курир Горан), појединачне приче Ивице Бедњанеца и Здравка Сулића... Ипак, најпопуларнији је био стрип намењен најмлађим читаоцима, „Мирко и Славко“ Десимира Жижовића Буина и његових сарадника, штампан понекад и у 200.000 примерака.

Највидљивији облик партизанског наслеђа на простору бивше Југославије остао је низ споменика који славе њихову борбу. Неки од тих споменика су били соцреалистички кич, док су остали потврдили своју уметничку вредност. Неки од ових споменика су били жртве вандализма током распада СФРЈ, раних деведесетих.

Партизанска борба одразила се и на филмску уметност која је развила сопствени жанр у оквиру југословенске кинематографије, партизански филм, са корпусом незваничних правила и мотива, слично америчком вестерну или јапанском јидаигекију.

  Народноослободилачки покрет ЈугославијеНародноослободилачка војска ЈугославијеАнтифашистичко веће народног ослобођења ЈугославијеУједињени савез антифашистичке омладине ЈугославијеАнтифашистички фронт женаСедам непријатељских офанзиваВрховни штаб НОВЈПролетерске бригадеНародни хероји ЈугославијеБолнице у НОБ-у

Јевреји у Народноослободилачкој борби

Хронологија народноослободилачке борбе 1941.

Војни пуч од 27. марта 1941.

 Војни пуч 27. марта 1941. је извела завереничка група високих

официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом Војног Ваздухопловства Боривојем Мирковићем збацивши с власти трочлано краљевско намесништво, кнезаПавла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иву Перовића, Владу Драгише Цветковића и Владка Мачека, која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Војни завереници су предали власт малолетном краљу Петру II Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног Ваздухопловства генерал Душан Симовић, а за потпредседника владе академик Слободан Јовановић. Војни завереници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антинацистичких политичких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Уједињеног Краљевства, која се тада налазила у рату са Немачком. Подстицај завереницима за пуч је дат и од стране Москве која је тиме желела да одложи немачки напад на СССР, који се увелико припремао. Уз 28. јун 1914. када је извршен Сарајевски атентат овај датум, односно, догађај се сматра за најважнијим у српској и југословенској историји 20. Века.

СОЕ

Пошто су Британци закључили да се од кнеза Павла „ништа више не може очекивати“, британска влада издала је налог да се „предузму мере за промену владе у Београду, чак и путем државног удара“. Главни посао око подстицања „државног удара“ имала је да обави Служба за специјалне операције — СОЕ, која је од лета 1940. стварала своје упориште углавном у моравској Србији. Играјући на савезништво са Србима из Првог светског рата и на новац, агенти СОЕ везали су за себе један већи број виђенијих људи у националним удружењима и у Земљорадничкој и Самосталној демократској странци.

Британци су прво покушали да, преко СОЕ, изазову кризу владе и тако спрече или одложе потписивање пакта. Под утицајем њихових људи, министри Чубриловић, Будисављевић и Константиновић поднели су оставке 20. марта. Проф.Михаило Константиновић, сутрадан је повукао оставку. Али онда пред њим појавио се Милош Тупањанин са упозорењем да је „слабић и кукавица“ и да ће му се о „судбини одлучити на крају рата“, па је трећа одлука постала дефинитивна. За Тупањанина се тврдило да је „примио од британског Интелиџенс сервиса 500.000 фунти стерлинга, чиме је подмићивао и остале пучисте“. Уз агенте СОЕ, на подстицању пуча радили су и ваздухопловни аташеи британског посланства у Београду. Један од њих, Меплебек, био је близак пријатељ југословенског генерала ваздухопловства Боривоја Мирковића, организатора пуча. Под његовим утицајем, вишегодишњи завереник Мирковић решио је да пуч изведе у првим сатима 27. марта. Сам Мирковић пронашао је политичког вођу пуча у команданту ваздухопловства генералу Душану Симовићу. Вече пред полазак југословенске делегације за Беч, Симовић је упозорио кнеза Павла да потписивање Пакта може изазвати побуну његових официра против Намесништва. То упозорење није схваћено озбиљно. Мачек је приметио да никад није чуо да је неки пуч најављен па онда извршен. Повод за војни удар био је догађај који се догодио 25. марта 1941. године. Тог дана, председник Владе Краљевине Југославије, Драгиша Цветковић је заједно са министром иностраних пословаАлександром Цинцар-Марковићем и немачким министром иностраних послова фон Рибентропом, у бечком дворцу Белведере потписао протокол о приступању Југославије Тројном пакту.

Британска употреба српског патриотизма

У изазивању пуча, Британци су рачунали и са представом коју је у својој историји о Србима, првој на енглеском језику, оставио Херолд Темпрели. По тој представи, Срби су у стању да свом владару опросте многе недостатке, али не и недостатак патриотизма. Владар кога Срби оптуже за непатриотизам, пре или касније, бива натеран на абдикацију или убијен. Британци су добро знали да је „прећутна оптужба“ за

непатриотизам Павла већ пратила неко време. Од 24. марта СОЕ је радила свим силама да се пресуда што пре изврши.

У циљу усијавања епске димензије српског патриотизма, преко, у Југославији веома слушаног, „радија слободних нација“ емитован је 26. марта запаљив говор Леополда Емерија, министра за Индију, који је важио за давнашњег пријатеља Срба. Емери је народима Југославије поручио да југословенска влада не може полагати право на то да једним својим потписом „отпише част и независност 16 милиона Југословена“.

Пуч

За заверенике било је изузетно важно то што су се, почетком марта, британске трупе искрцале у Грчкој. Ујутро 26. марта, Душан Симовић је разговарао са британским војним аташеом о детаљима помоћи у случају рата Југославије са Осовином, до кога је по његовом мишљењу морало доћи ако пуч успе. По подне, Боривој Мирковић је Симовићу саопштио одлуку да током ноћи „уклони издајнике“. Пред одсудним кораком, Симовић се препао и затражио да се пуч одложи. Мирковић се није поколебао. Одмах је почео да припрема пуч као да се ради о војној вежби. Пред поноћ 26/27. издао је наређење да се почне. У центар Београда, за тенковима дошла је пешадија; опкољена су министарстава, похапшени Цветковић и његови министри, заузета је Главна пошта и блокирани излази из града. Око 3 сата све је било готово. Мирковић је онда позвао Симовића, који је из кревета дошао у Главни генералштаб и преузео политичко вођство после извршеног преврата. За њим су убрзо стигли министарски кандидати. За једног од њих, Милана Грола, причало се да није „знао да ли га хапсе или воде у владу“ када су га официри подигли из постеље. Присутним министарским кандидатима, Симовић се обратио

речима: „Господо, дајем вам пола сата времена, да се договорите ко ће које министарство да прими, а ако се не сложите ја ћу вам прочитати.“ Пошто је погађање око распореда по страначком кључу потрајало, у једном тренутку је Слободан Јовановић ушао код Симовића и предложио му да изађе са својом листом министара, јер се „ови политичари неће никад споразумети“. Потом, Симовић је „прочитао“ ко које место добија у његовој влади.

Промена извршена пучом покривена је Краљевом прокламацијом, којом је Петар II, пет и по месеци пре пунолества, преузео краљевску власт. У прокламацији је наглашено да је војска свргнувши Намесништво и дотадашњу владу „извршила свој задатак према Краљу и Отаџбини“, и да је мандат за нову владу поверен генералу Душану Симовићу. Током 27. марта, та прокламација је неколико пута читана на радију, гласом младог краља. Али он је тај свој први акт видео и потписао тек увече. Прокламација, коју је Симовићу на редакцији поднео Радоје Кнежевић, а коју је изгледа саставио Слободан Јовановић, није се могла доставити младом краљу, па је однета у радио, где ју је најављен као краљ, прочитао капетан корвете Јаков Јововић. У 10 сати преко радија, „у име свих владика српских, сакупљених на Светом Архијерејском Сабору“ и у своје име, патријарх Гаврило Дожић је благословио пуч.

Демонстрације

Чим се сазнало за пуч, улице су испуњене масом света: „Београд је изгледао као једна кошница пчела“. Певане су патриотске песме и узвикиване пароле против Хитлера и Мусолинија. Међу паролама било је оних намештених према енглеском схватању српске историје: Боље рат него пакт, Боље гроб него роб, Нема рата без Срба. Речју Мирка Костића, „мало би ко од народних манифестаната на питање: хоћеш ли рат“, одговорио „боље рат него пакт“, а на „боље гроб него роб“ чуло би се из народа „робом икад, гробом никад“. У раним јутарњим часовима једна група демонстраната „полупала је немачке бирое, поломила врата и прозоре и поцепала папире који су се унутра налазили“. До десет сати, градом су залепршале југословенске, енглеске, француске и америчке заставе; немачка застава била је спаљена. Сутрадан после благодарења у Саборној цркви, немачки посланик Виктор фон Херен је „вређан, а гомила је пљувала на његов аутомобил“. Око 10 сати међу демонстранте су се појавили комунисти, настојећи да наметну пароле о савезу са Совјетским Савезом. Једна зграда на тргу Славија била је искићена црвеним заставама.

Славље у Британском посланству

Ујутро 27. марта у Британском посланству у Београду се славило уз шампањац. За британску владу, пуч је значио отварање новог фронта на коме ће Хитлер барем привремено трошити снагу.

Мотиви пучиста

Главни цивилни завереник, Радоје Кнежевић, 1937. био је у својој 36. години, по налогу кнеза Павла, са места краљевог професора француског језика, стављен у пензију. До тога је дошло пошто је Кнежевић у дворском спору између књегиње Олге и краљице Марије стао на страну краљевске удовице преко које су игзледа покушали да делују опозиционари.

За старијим братом Радојем ишао је и млађи Живан Кнежевић, мајор у Краљевој гарди, око кога су се окупљали млађи елитни официри. Њихов национални понос погађала је Владина проосовинска политика, али и прича о томе да кнез Павле намерава да Петра II Карађорђевића лиши престола.

На српском националном нивоу, мотиви пучиста могу се свести на два. Један је лежао у неприхватању хрватског одлучујећег утицаја на државне послове, који је успостављен после Цветковић-Мачековог споразума. Други мотив било је тешко незадовољство намесником Павлом, које се концентрисало око раширене приче да он намерава, уз Хитлерову подршку, да отме престо „сирочету“.

Мачекова идеја о војном походу на Београд

Хрвати су пуч схватили као „атак на постигнуту хрватску аутономију у Бановини Хрватској“. Владко Мачек је био спреман да брани и кнеза Павла и хрватске позиције стечене под Павловим намесништвом. Око 7. изјутру 27. марта, краљевски воз којим је Павле путовао за Брдо код Крања био је заустављен у Загребу. Командант Четврте армије, генерал Петар Недељковић, стајао је на станици са Симовићевим налогом да се свргнути намесник врати у Београд. Утом, стигао је Мачек одмах изјавивши: „Ово што су урадили у Београду није никакво добро. Ја сам био са кнезом Павлом и са њим и падам. Ја сам слободан да одлучим даљу ситуацију, тако исто и хрватски народ.“ Затим, у пратњи генерала Недељковића упутио се са Павлом у Банске дворе. У међувремену, добио је реч шефа загребачке полиције да ће, по његовом наређењу, ухапсити Недељковића.

У једној канцеларији Банских двора, у присуству бана Ивана Шубашића, Аугуста Кошутића и Јураја Крњевића, Мачек је изнео свој план. Пошавши од тога да пуч не треба сматрати као свршен чин, предложио је одмах да се смени генерал Недељковић „и по потреби ухапси“, а да се на његово место постави командант дивизије у Загребу генерал Август Марић, који је иначе Хрват и који је веран кнезу Павлу Карађорђевићу. Са таквом променом требало је послати пукове из Хрватске против побуњеника у Београду. Пошто је ослањајући се на пречански фронт, однео победу над Србима из моравске Србије на политичком плану, Мачек је то исто хтео да учини и на војном. Идеја о хрватско-пречанском војном походу на Београд биће остварена при крају Другог светског рата.

Кнез Павле није прихватио Мачеков предлог. Он је прихватио пуч као свршен чин, па је закључио да би позив војсци да стане уз Намесништво био акт побуне против краља. На Мачеков аргумент да се не би радило о побуни, него о покушају „заштите Краља од једне групе неодговорних официра“, Павле је завапио: „Па то значи грађански рат! Мени ће побуњеници поклати децу у Београду, како би ми се лично осветили.“ Још је рекао да је уморан од државних послова и да му је једина жеља да напусти земљу.

У тренутку Павловог клонућа, зазвонио је телефон: Душан Симовић је тражио од Мачека да, са своја четири министра из Цветковићеве владе, као потпредседник уђе у његову владу. Одговарајући на Мачекове услове, Симовић је прихватиоСпоразум од 1939, и још обећао „потпуну аутономију Хрватима“. Што се Тројног пакта и спољне политике тиче, о томе је имало да се реши чим Мачек дође на седницу владе. Уз Павлов наговор, Мачек је пристао да његови министри уђу у Симовићеву владу, а сам је свој улазак одложио за неколико дана.

До поднева, када је кренуо за Београд, кнез Павле је преко британског конзула у Загребу, упутио молбу британској влади да му интервенцијом код Симовићеве владе олакша одлазак у Грчку и дозволи долазак у Лондон. Док је путовао за Београд, Боривој Мирковић и његови авијатичарски официри наваљивали су да се сврнути Кнез-намесник стреља. Ипак, та солуција остављена је само за случај одбијања оставке. Одмах по приспећу у Београд, око 7 увече, Павле је беспоговорно, са осталом двојицом намесника, потписао оставку, спаковао се и са породицом пред поноћ пошао пут Грчке. Британци су свог бившег „пријатеља“ упутили у Кенију са статусом „политичког затвореника“.

Априлски рат (хрв. Travanjski

rat, слв. Aprilska vojna) је име за немачку инвазију (кодног назива Директива 25) на Краљевину Југославију 6. априла 1941. Ова операција означава почетакДругог светског рата на територији Југославије.

Напад је извршен копненим путем, из више праваца. Немачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије из правца Италије, Аустрије (тада већ у саставу Трећег рајха), Мађарске, Румуније и Бугарске. Тешко је бомбардован Београд. У исто време отпочео је и немачки напад на Грчку под кодним

називом Операција Марита.

Рат је завршен 17. априла 1941. капитулацијом, окупацијом и поделом Југославије. Краљевска породица и поједини представници владе отишли су у егзил у Уједињено Краљевство.

Позадина

Почетком 1941. године положај неутралне Југославије у зараћеној Европи је постао критичан. Немачке трупе су се, након брзе окупације западне и средње Европе, спремале да из Румуније пређу у Бугарску и нападну Грчку. Када је почетком марта

Бугарска приступила Силама Осовине, Југославија се нашла у потпуном окружењу.

У таквој ситуацији, Влада Југославије је после вишемесечних преговора и колебања 25. марта потписала у Бечу протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Овим протоколом Немачка је постигла обезбеђење свог јужног бока што је било значајно због будућег планираног ангажовања трупа у нападу на Совјетски Савез. Два дана касније, 27. марта, група официра је извела државни удар, збацила Владу и намесништво, ухапсила

министре, а краља Петра II прогласила за пунолетног и предала му власт. Постављена је нова влада на челу са генералом Душаном Симовићем. Народ је демонстрацијама поздравио овај догађај. Подршку за овакав расплет догађаја је пружила и влада Уједињеног Краљевства, једине земље која се тада активно супротстављала нацистичкој Немачкој.

Адолф Хитлер је у својим плановима имао свакако начин како да нападне Југославију.  Међутим, он није желео одмах да примени милитаристичке методе, сматрајући да ће Југословени бити по

његовој вољи. Међутим, то се није догодило, због јаког британског утицаја, који је желео да увуче Југословене у непријатељство са Хитлером. Са друге стране, обећањем помоћи и војника у случају рата, Британци су куповали време, оптерећујући Хитлера проблемом Југославије и одвраћајући га од Уједињеног Краљевства.

Припреме за рат

На вест да је у Југославији извршен државни удар, Хитлер је наредио да се сместа сазове ратни савет на којем је договорено да се поред планираног напада на Грчку симултано изведе и напад на Југославију.

На тај начин спречило би се евентуално повлачење Југословенске војске према Грчкој и стварање другог Солунског фронта, као што се догодило у Првом светском рату.

Хитлеров план напада на Југославију имао је шифровано име „Операција 25“, или „Упутство број 25“ или једноставно „Директива број 25“. Она је сачињена заједно са планом Маритакоји је предвиђао немачко-италијанске нападе на Грчку. Тај Хитлеров план кршио је одредбе које су одређене Протоколом о приступању Југославије Тројном пакту

и Гарантним нотама.

Краљевина Југославија и Грчка су дочекале рат усамљене. Додуше, на северу Грчке је постојао експедициони корпус од око 50.000 људи, махом Британаца. Командант тог корпуса је био генерал Хенри Вилсон. Он је примењивао просте ратне варке, само да би народ стекао утисак како се ради о искуству британских снага.

Југословенска ратна команда израдила је план одбране од Немаца под шифрованим именом „Р-41“. Целокупна војска била је распоређена дуж граница према Румунији, Бугарској, Албанији, Аустрији и Мађарској.

Читав југословенски фронт је требало да бране 7 група армија и то: 1. Армија под командом генерала Милорада Петровића је требала да брани Македонију и јужну Србију, њој је у помоћ требала да буде 3. армија генерала Милана Недића, затварајући правце око македонске границе и онемогућавајући Немце да продру у Србију.

На северу према Мађарској стационирана је 7. армија генерала Душана Трифуновића а према Хрватској и Словенији су биле распоређене 6. Независна армија генерала Димитрија Живковића и 2. армија генерала Милутина Недића (брата Милана Недића).

Простор око Косова и Санџака је бранила 4. армија генерала Петра Недељковића. Она је такође имала задатак да у случају пропасти армија, од својих војника оформи четничку (герилску) групу која је требало да отпочне герилски начин ратовања, са задатком пресецања

непријатељских комуникација и уништавања стратешки важних објеката као што су мостови, хидроцентрале, електрана, поште и телеграфске линије и др. Њој је као ослонац била подређена и 5. Независна армија Владимира Чукавца. За врховног заповедника југословенских снага одређен је армијски генерал Душан Симовић (који је вршио и улогу председника југословенске владе).

Нови председник владе Душан Симовић покушао је хитним дипломатским путем да умири разјареног Хитлера, уверавајући га да ће Југославија остати неутрална. Он је заправо покушао да добије на времену не би ли припремио какву-такву одбрану, али за то мало времена ништа се озбиљније није могло учинити по питању војне ангажованости у одбрани земље. Берлин није чекао и први је покренуо ратну машинерију. Баш на дан венчања Симовићеве ћерке, Немци су без објаве рата напали Краљевину Југославију.

Немачки план напада

Немачка је при нападу потпуно изненадила југословенску војску за кратко време, тако да је ова могла да мобилише само 2/3 свог борбеног капацитета, од тога 28 пешадијских и 3 коњичке дивизије. Ратно ваздухопловство Краљевине Југославије је располагало са само 300 авиона.

Немачки план инвазије је био следећи: 2. армија је имала задатак да наступи према Загребу, а одатле кроз босанске планине према Сарајеву. Истовремено је имала једна ударна оклопна група из Мађарске да се пробије ка Београду. Главни удар је имао да се изведе из Бугарске где се налазила 12. армија генерал-пуковника Максимилијана фон Вајкса и Клајстова 2. оклопна група. Клајст је имао задатак да након пробијања Македонског фронта напредује према Нишу и нападне Београд из правца југа, док је 12. армија имала задатак да истовремено крене у северну Грчку и у јужну Србију, распоређена у два крила лево и десно.

Пошто пребројавање 2. армије још није било завршено, 12. армија је без подршке 2. армије прва напала Југославију 6. априла 1941. 2. армија је тек 8. априла почела напредовање.

Напад

За више информација видети Априлски рат - 6. април 1941. и Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату

У ноћи између 5. и 6. априла, Немци се заузели Сип на Дунаву, а већ у зору 6. априла немачка авијација је напала веће градове попут Ниша, Лесковца, Крагујевца, Београда, Новог Сада, Сарајева, Мостар, Бања Луке и тако у потпуности изненадила поспане грађане који су тражили склоништа по подрумима или где год се могло побећи од немачких бомби. Немци су нарочито прецизно погађали циљеве јер су им то фолксдојчери омогућавали. Пре самог рата, из југословенског ваздухопловства је побегао капетан Владимир Крен (који ће касније постати припадник ратног ваздухопловства НДХ) са плановима распореда војног ваздухопловства у читавој земљи. Допринос одбрани Београда дала је Прва ваздухопловна ловачка бригада ЈКРВ чији су се припадници изнад Београда сукобили са авионима Јункерс Ju 87 („штукама“), које су пратили Месершмити.

Београд је бомбардован у рану зору 6. априла 1941. Хитлер је бацио на Београд разарајуће бомбе од 1.000 kg, а сама операција бомбардовања Београда имала је симболичан назов Казнена одмазда. Већ у првом налету погођен је први цивилни објекат у граду - хотел Авала где је погинуо и министар југословенске владе Фрањо Куловец. У току бомбардовања 6. и 7. априла погинуло је 10.000 Београђана. Бачене су велике количине бомби на стамбене четврти, а порушена је и Народна библиотека Србије у којој је изгорео највећи део материјала од непроцењиве вредности (културни геноцид). Нападом на Београд лично је заповедао немачки генерал-лајтнант Александар фон Лер чија је 3. ваздухопловна флота извршила бомбардовање града.

Но, први ратни дан је био запамћен и по томе што је југословенска противваздушна одбрана оборила немачки извиђачки авион близу села Доњег Душника у јужној Србији, а пилоте који су се спасили искакањем, жандарми се спровели у Ниш. Југословенска влада издаје прокламацију о почетку рата са Немачком и одлуку о општој мобилизацији, али она је

стигла сувише касно.

Главни немачки удар са северозапада извршен је из два правца: из рејона Клагенфурта (Целовца), Граца и Нађ Кањиже, где се још вршила концентрације јединица 2. армије заједно са 11. дивизијом, под командом генерал-пуковника Максимилијана фон Вајкса. 46. оклопни корпус Друге армије сјурио се са северозапада на Београд наилазећи на слаб отпор. Пред овим корпусом су се углавном налазили Хрвати који ништа нису чинили да би зауставили немачке војнике, већ су их поздрављали и тиме починили издају.[тражи се извор од 09. 2009.] Једна од оваквих епизода догодила се у војном гарнизону у Сињу када су хрватски официри и војници подигли побуну и певали песму „Вила Велебита“.

На фронту код Сарајева, начелник 2. армије, генерал Богдан Маглић, под изговором да је болестан и да одлази на лечење у Сарајево, је напустио линију одбране, да би се по устоличењу усташке државе појавио као усташки генерал. Сличан се десило у Шибенику када је командант Јадранске дивизије Петар Кватерник (рођени брат Славка Кватерника) наредио да се преда оружје и похапсе сви српски кадрови.

Немачке јединице су ушле 10. априла у Загреб где је, у име поглавника Анте Павелића, пензионисани пуковник Славко Кватерник прогласио Независну Државу Хрватску (НДХ). Владко Мачек, који је одмах по нападу Немаца напустио и окривио већ уздрману југословенску владу, а преко радија је позивао чланство своје Хрватске Сељачке Странке да буде лојално Трећем рајху.

Кључни продор извршила је немачка 12. армија из Бугарске. Она је већ била претходно концентрисана ради напада на Грчку. Напад на граничном фронту код Криве Паланке до планине Беласице, извршен је на трупе Треће армијске области (Моравска, Шумадијска и Брегалничка дивизија и Струмички одред). У нападу немачке 12. армије учествовали су 40. моторизовани корпус, 9. оклопна и 73 пешадијска и моторизована СС дивизија Адолф Хитлер и делови 18. корпуса, 2. оклопна дивизија, уз јаку подршку авијације. Већ у прва два дана немачке снаге решиле су главни задатак: пресекле Моравско-Вардарску долину и тиме одсекле Југословенску војску од сваког евентуалног наслона на савезнике, а уједно избиле на грчку границу у позадину грчког фронта у Тракија. Напад је организован из три правца: Ћустендил-Крива Паланка-Куманово. 12. армија се брзо пробијала и већ 7. априла ушла у Скопље. Једна оклопна дивизија сјурила се на запад и ускоро ступила у контакт са Италијанима у Албанији, док је главнина 12. армије наставило наступање у Грчку (операција Марита) против грчке армије и

британског експедиционог корпуса.

Напад је у координацији са Немцима вршила италијанска армија. Тако је 2. италијанска армија под командом генерала Амброзија, која је била концентрисана дуж копнене границе, продрла из Истре и Словеначког приморја, а 9. армија под командом генерала Кавалера, напала је из Албаније, с леђа. Југоисточни фронт којим је командовао Милан Недић се распао. На нишавском правцу 11. оклопна дивизија пробила је слабу одбрану на Плочама и у 9 часова заузела Ниш, у подне Алексинац који је бранио пешадијски батаљон из резерве и 1. артиљеријски дивизион, а затим је пао и Ражањ. Клајст је дакле ушао са својим снагама у Ниш и тако се испунило Хитлерово наређење да се пресече пут југословенској војсци ка Грчкој и на тај начин спречи формирање новог Солунског фронта.

9. априла Немци гоне јединице 5. армије које су биле на нишком сектору. Оне су се у потпуном хаосу повлачиле долином Нишаве и Кутинске реке. Дринска дивизија повлачила се под налетом немачких тенковских јединица правцем Бабушница-Свође-Власотинце. Немачке моторизоване јединице су јој пресекле одступницу код села Љуберађа. На том терену вођена је жестока борба уз обостране губитке. Дринска дивизија, претрпевши огромне губитке повлачила се у правцу

Лесковца. Како су немачке јединице продирале долином Кутинске реке, главном саобраћајницом према Нишу, то се разбијена југословенска војска кретала ван главних праваца, држећи се планина.

10. априла код јединица на Косову појавила се дезорганизација, а командант 3. армије наредио је да се уз помоћ импровизованих одреда затворе правци ка Метохији и Санџаку. Настављајући и своју операцију у долини Јужне Мораве, јединице 11. оклопне дивизије су заузеле Параћин, Ћуприју и Јагодину, продужавајући ка Крагујевцу. Врховна команда је издала директиву број 120 за повлачење трупа на линију Бојана-Метохија-Косово-Копаоник-Крагујевац-Београд-Сава-Уна. По тој наредби 5. армија је требала да се повлачи и даље, али за реализацију ове директиве није било реалне основе. Реалнији је био позив Врховне команде издат исте вечери да се војници боре са Немцима где год се нађу. Немачка команда је наредила да се 12. армија оријентише ка Грчкој, а 2. армија, ојачана 1. оклопном групом да заузме Београд и доврши разбијање југословенске војске.

Криза југословенске владе

Од првог дана рата, Врховна команда Југословенске војске није контролисала ситуацију. На министарским седницама у Севојну, где се влада налазила, генерал Душан Симовић се жалио на лоше везе у командовању, а нарочито је оспоравао то што он мора преко поште да издаје наређења јединицама. Оценио је ситуацију као тешку, али не и трагичну и веровао је да се фронт може стабилизовати.

Да би спречио потпуно расуло, не само војсци, већ и у влади, 12. априла изјављује да има пуно поверења у

моралну снагу војске и народа и да верује у пријатељство са Совјетским Савезом. Све је било изгубљено и пропаст је све брже и брже текла.

Немци су 13. априла пробили последњу линију одбране код Коњарника и умарширали у Београд где су испред Народне Скупштине организовали парадни дефиле. Убрзо је стигао и фелдмаршал Евалд фон Клајст и Максимилијан фон Вајкс. Рачунајући улазак Аустроугарских трупа 1914. и њихов заједнички улазак са Немцима 1915, био је то трећи улазак Немаца у Београд у 20. веку.

Ову информацију је Душан Симовић добио на Палама од свог ађутанта у основној школи Краљ Петар где је Штаб био смештен. Тражио је хитну везу са енглеским послаником, али је уместо везе добио писмо генерала Дила да Енглеска нема могућности да у датим околностима организује евакуацију југословенске војске преко морнаричке базе у Боки. Симовић је затим рекао да ситуација ништа не ваља и сазвао ново заседање у поноћ 13. априла. Поред војног слома, почела је и криза

владе.

На југословенској страни почела су међусобна трвљења и испитивања ко је крив за тако муњевити слом. Неки министри, међу којима и др Слободан Јовановић, Богољуб Илић иМарко Даковић оптуживали су Хрвате за издају. Последње саветовање југословенска влада имала је на Палама. Седница владе је одржана на католички ускрс, 13. априла 1941. Душан Симовић је поднео извештај о војној ситуацији коју је представљао као веома тешку, али не и безизлазну. Говорило се о продужетку борбе на новом фронту Сава-Дрина. Ипак, на крају је одлучено да се влада, ради веће сигурности, премести одмах у Никшић. Симовић је потом предложио генерала позадине Данила Калафатовића за начелника Врховне одбране. О могућности евентуалне капитулације није било ни помена, иако су поједини министри закључили да је војна ситуација много тежа него што ју је представаљао Симовић.

Влада је без Симовића стигла у Никшић сутрадан и прва ствар која се чула била је та да је Краљ Петар већ одлетео за Грчку. Приликом утовара транспортних авиона златом учествовало је и више стотина

војника на импровизованом аеродрому на Никшићком пољу. Међутим, приликом евакуације погинула су два врло позната имена. Приликом транспорта злата бојним бродом у Егејском мору, брод се преврнуо и погинули су министар Симовићеве владе Марко Даковић и историчар Владимир Ћоровић.

На последњој седници владе у Никшићу 15. априла, закључено је да Југославија неће капитулирати као држава, већ да само војска капитулира, док влада и краљ иду у иностранство да одатле наставе да се боре. Тај нацрт је саставио др Слободан Јовановић и предао га Симовићу, а овај Калафатовићу.

Душан Симовић је истог дана издао наређење Данилу Калафатовићу да закључи примирје са Немцима из два разлога: први разлог је био тај што је било немогуће даље пружање отпора на изабраној линији Дрина-Сава и због догађаја који су се догодили у Хрватској. На левом крилу војска није ни постојала, већ само мали одреди који су се у тоталном хаосу предавали Немцима. Сам војнички пораз значио је и расуло саме Симовићеве владе. Тако је потпредседник владе др Владко Мачек напустио владу 8. априла, а друштво су му чинили и остали поједини други хрватски министри: Јосип Торбар, Бароша Смољан и Иван Андреас. Док су они отишли у Загреб, радикалски лидер Муслимана Џафер Куленовић одлази у Сарајево. Напуштање владе, у ствари бекство министра, био је посебан пример Априлског рата. Позивом својим војним присталицама да изразе лојалност новој власти (Усташкој) 10. априла Мачек је осигурао легитимност преноса власти, фактички потврдио сепаратизам и разбијање Југославије као државе. Остале су празне речи др Ивана Шубашића да потпредседник југословенске владе неће дезавуисати

своје другове. Краљ Петар Карађорђевић је са владом 14. и 15. априла већ одлетео из земље. На аеродрому Агренион у Атини дочекао га је генерал Дил и генерал Вилсон, а затим су се преко Јерусалима и краћег задржавања у Каиру обрели у Лондону.

Иако потпуно војнички сломљени, поједини војници и официри нису показивали тежњу за капитулацијом и наставили су да воде борбу. На Рапај Брду су двојица млађих резервних старешина самоиницијативно организовала отпор и водили са Немцима 12. априла читавог дана борбу. У области Шапца до сукоба је дошло 12. априла када су немачке мотомеханизоване јединице напали војници разних јединица Прве армије. Све до немачког уласка у Шабац, војници су држали Мишарско брдо и бранили град. 13. априла 60. коњички пук југословенске војске извршио је напад на Шабац, у намери да га преотме од Немаца, али је био десеткован и повукао се. Такође су и делови 2. армије пружали жилав отпор према Ужицу. Немци су бомбардовали град 15. априла, а затим га тукли тешком артиљеријом. Командант војног гарнизона није желео да преда град Немцима у руке и убио се. Сергеј Машера и Милан Спасић су 17. априла у Боки которској потопили разарач „Загреб“.

Начелник Оперативног одељења 2. армије, пуковник Дража Михаиловић је избегао заробљавање у Сарајеву и водећи борбе са Немачком оклопном групом 13. априла код железничке станице Шеварлије и код Петровог Села, пробијао се према Добоју. Наредник југословенске војске Божа Петровић је у последњи час успео спасити заставу 41. пешадијског пука у Осијеку и понео је са собом, да би каснија иста застава била и застава Југословенске војске у отаџбини.

Последице

Слом Југославије

Има много питања која никад неће добити одговор, а пре свега шта је радила влада од 27. марта до 6. априла, а шта војска и њени команданти. Остаје као чињеница, да је мобилизација била неефективна и да је само 11 дивизија било распоређено пре офанзиве на њиховим дефанзивним позицијама, да је план одбране био недовољно организован, да влада није успела да сачува јединство у инвазији, и да су Хрвати (већина), одустали од борбе и предавали своје јединице снагама Нацистичке Немачке. О томе говори податак да се у Новооформираној Хрватској војсци од којих су се, убрзо по оснивању Павелићеве НДХ, нашли: 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника Југословенске краљевске војске.

Генерал Милан Недић, кад је, под Немцима, ступио на чело владе „Народног спаса”, у свом првом обраћању српском народу, 1. септембра 1941., рекао је: „Шести април није српска, већ југословенска срамота”. Већина јединица, упркос жељи да пруже отпор, није било опремљено да се супродставе Немачкој војној сили. Наша војска није имала одговор на Немачке панцере и штуке.

Остаће као светли пример подвиг пилота који су се, упркос чињеници да су били слабији, како у бројевима, искуству и авионима, дигли са својим авионима у небо, и пркосили својим херојством далеко надмоћнијем непријатељу.

Бомбардовање Београда, који је у складу са одредбама међународног ратног права био проглашен за „отворени град“, што је значило да неће бити брањен, само је опет исказало чињеницу колико су Фашисти слабо марили за сва та права међународног ратовања и сврстали Београд на листу градова који су претрпели огромну штету због њиховог бомбардовања. На тој листи, која почиње од Гернике, налазе се и Ротердам, Париз, Лондон, и још многи други. Резултат Немачког бомбардовања био је колапс у инфраструктури и врховне команде, али и губитка Националне Библиотеке, у којима су се налазили многобројни списи и документи. Њихов губитак је непроцењив.

Тим бомбардовањем, у ствари, решен је цео рат, јер је већ првог дана, све што је имало било какав тактичко – стратегијски карактер, и у војном и у цивилном погледу, било разорено и уништено, тако да је држава била потпуно паралисана. Има доказа да су плакати о мобилизацији, која је проглашена тек 7. априла, лепљени у неким

градовима, као у Сарајеву, тек 12. априла.

Заплењени југословенски ратни бродови од стране италијанских трупа, у боко-которском заливу током Априлског рата.

Дезорганизација је била таква, да нико није знао докле су Немци стигли, а влада није знала чак ни да је капитулација потписана. Симовић је на неколико ужурбаних седница, са којих не постоје ни записници, обавештавао владу о стању на фронту, све док им није било речено да се евакуишу за Никшић, одакле ће се авионима пребацити до Савезника.

Патријарх Гаврило Дожић у својим Мемоарима тврди да се више „мислило на спасавање владе и својих породица, него о спасавању државе и народа”.

На крају ипак, пад Југославије био је неминован. Држава је била жестоко подељена, армија није била спремна да се сукоби са Немцима, мобилизација није стигла на време, а све планове који су постојали за одбрану земље пореметили су побуне Хрватских армија и генерала. Већ у првим данима, захваљујући расулу у врховном штабу, јединице више нису знале шта да раде, нису имале повезаност међу собом, нису имала никаква одређена наређења, већ су на терену доносиле одлуке за борбу против Немаца, но остаје чињеница да је и сама армија била изненађена брзином и снагом непријатеља, који је, пошто је сломио Пољску и западну Европу, имао врло мало проблема са Краљевском војском. План за одбрану који је обухватао одбрану читавих граница био је површан и осуђен на пропаст од почетка, јер армија није имала никаква средства за одбрану дуж целих граница. Југословенска армија и влада пукле су по свим шавовима, који су ионако били већ лабави. Једини достојан отпор, Краљевска војска пружила је против Италијана у Албанији.

Окупација

За више информација погледајте чланак Окупаторска подела

Југославије у Другом светском рату

После рата, Југославија је била подељена међу силама осовине. Хитлер је окарактерисао Србе као главне кривце за рат и поделио Србију на више окупационих зона. Хрвати су добили независност, и њихова држава се простирала од Словеније па до самог Београда. Обухватала

је данашњну Хрватску и Босну и Херцеговину и Срем. Словенију су поделили Италијани и Немци (то је била једина територија коју су Немци директно окупирали), Бачку и Нови Сад добили су Мађари, Бугари су добили већи део Македоније и део југоисточне Србије, Италијани су добили Косово и преостали део Македоније и припојили тзв. Великој Албанији. Црна гора постала је Италијански протекторат. Преостали део Србије је био организован у тзв. државу под генералом Миланом Недићем. Ова држава била је Немачка марионета и била је слабо поштована од стране окупационих снага Немачке. Југославија ће бити окупирана све до 1945. године.

Види још

Бомбардовање Београда у Другом светском рату

Други светски рат у Југославији

Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату

Априлски рат - 6. април 1941.

Спољашње везе

Југословенска кампања ((en))

Априлска катастрофа на сајту „Светски рат“ ((sr))

((it)) ANPI Archives photos

„Немачка инвазија на Краљевину Југославију“, Филм Трећег рајха на интернет странице Јутјуб

„Немачке снаге заузимају Сарајево“, Филм Трећег рајха на интернет странице Јутјуб

„Хитлерова највећа грешка у Другом светском рату“ Документарни филм на интернет страници Јутјуб

Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату

Окупацију Југославије у Другом светском рату (1941. године) извршиле су немачке, италијанске, бугарске и мађарске окупационе снаге. У складу са политиком Сила осовине, Југославија је тада фактички ликвидирана као држава, иако је њено постојање и даље номинално било признато од стране тадашње међународне заједнице, а једини легитимни међународно признати представник Југославије била је Југословенска влада у изгнанству. Окупатори су, супротно међународном праву, у централним деловима земље формирали три државна протектората (марионетске државе) - Независну Државу Хрватску, Недићеву Србију[1][2][3][4][5][6] и Независну Државу Црну Гору, у којима су југословенски народи задржали неки вид квази-државности у новом Хитлеровом поретку, док су периферни делови Југославије једноставно анектирани од стране суседних фашистичких држава - Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске и Албаније (која је и

сама била италијански протекторат).

Протекторати (марионетске државе)

Независна Држава Хрватска

За више информација погледајте чланак Независна Држава Хрватска

Највећи део Југославије ушао је у састав Независне Државе Хрватске (скраћено НДХ), која је, иако третирана као независна држава од стране Сила осовине, била под окупацијом немачких и италијанских трупа. У оквиру Независне Државе Хрватске нашао се већи део територије данашње Хрватске, територија Босне и Херцеговине и подручје Срема. На челу НДХ налазио се усташки режим са Антом Павелићем као поглавником. НДХ је имала сопствене оружане снаге које су се називале хрватско домобранство, а била је призната као држава само од стране држава Сила осовине и Шпаније. У административном смислу, НДХ је била подељена на 22 велике жупе. Капитулацијом Италије 1943. године, НДХ анектира и један део југословенског јадранског приморја, који је пре тога анектирала Италија. НДХ је постојала до ослобођења Југославије од окупације 1945. године. 1942. и 1943. године је на подручју НДХ постојала велика ослобођена партизанска територија позната под називом Бихаћка република. У њој је, у граду Бихаћу, одржано Прво заседање АВНОЈ-а, 26. новембра 1942. Године.

      

Недићева Србија

За више информација видети Недићева Србија и Банат у Другом светском рату

Немачки протекторат (марионетска држава) Србија[7][8][9][10][11][12] формиран је на већем делу територије касније познате као Централна Србија, источном делу Војводине (Банат) и северном делу Косова (околина Косовске Митровице). Територија Србије је била окупирана од стране немачких трупа, а постојале су и две домаће оружане формације

које су се називале Српска државна стража и Српски добровољачки корпус. Србијом је као врховна власт управљала немачка Војна Управа којој су биле подређене марионетске српске владе - првобитно Комесарска влада на челу са Миланом Аћимовићем, а потом Влада народног спаса на челу са Миланом Недићем. У ингеренцију српске владе је спадао и Банат, који је имао аутономију и у пракси је представљао територију са посебним статусом којом је управљала локална немачка национална мањина. Цивилни комесар Баната био је Јозеф Сеп Лап. У административном смислу, Србија је првобитно била подељена на бановине, а потом на 14 округа, међу којима је био и Банат (округ Велики Бечкерек). Марионетска држава Србија је постојала је све до ослобођења овог дела Југославије 1944. године. У југозападном делу Недићеве Србије је партизански покрет отпора 1941. године формирао краткотрајну Ужичку републику, коју су ликвидирале немачке и квислиншке трупе. Милан Недић је на састанку са Адолфом Хитлером 1943. године предложио проширење граница Србије, које би, поред Србије, обухватиле и Црну Гору, део Срема, делове Босне и Херцеговине и мањи део Хрватске (видети чланак: СвеСрбија). Хитлер је овај предлог одбио.

Црна Гора

За више информација погледајте чланак Независна Држава Црна Гора

Црна Гора је чинила протекторат фашистичке Италије. Протекторат је био под окупацијом италијанских трупа а обухватао је већи део данашње Црне Горе и западни део Санџака који је у саставу данашње Србије. У протекторату је био постављен италијански гувернер, док је локалне власти представљао црногорски премијер. Први премијер протектората Црне Горе био је Секула Дрљевић. Капитулацијом Италије 1943. године, Црну Гору окупирају немачке снаге и она тада од италијанског постаје немачки протекторат. Протекторат се укида ослобођењем овог дела Југославије крајем 1944. Године.

Анектиране територије

Немачка анексија

За више информација погледајте чланак Нацистичка Немачка

Централни делови данашње Словеније окупирани су од стране немачких трупа и директно прикључени Немачком Рајху, где су у административном смислу подељени између покрајина Корушке и Штајерске. За разлику од дела Словеније који је окупирала Италија, Словенци који су живели на подручју под немачком окупацијом били су у политичком смислу потпуно обесправљени. Ова територија ће бити ослобођена окупације 1945. године, после чега улази у састав новоформиране Народне Републике Словеније.

Италијанска анексија

За више информација видети Фашистичка Италија и Италијанска Социјална Република

Фашистичка Италија је директно анектирала неколико делова Југославије:

1. У западном делу данашње Словеније формирана је, као део фашистичке Италије, Љубљанска покрајина, са административним центром у Љубљани. Иако је покрајина третирана као интегрални део фашистичке Италије, њен статус је био нешто другачији него код осталих италијанских покрајина, с обзиром да је третирана као corpus separatum, а уживала је и одређени степен самоуправе. За разлику од дела Словеније под немачком окупацијом, Словенци у Љубљанској покрајини су уживали извесне политичке слободе и учествовали су у локалној власти. Италијански окупатори нису укинули ни већину словеначких културних и образовних институција од националног значаја, као што су Универзитет у Љубљани и Академија наука и уметности. Капитулацијом Италије 1943. године, Љубљанску покрајину окупирају немачке трупе и она формално постаје део немачког управног дистрикта под називом Оперативна зона јадранског приморја, у саставу новоформиране Италијанске Социјалне Републике. За време

немачке окупације у Љубљанској покрајини су формиране оружане снаге које су се називале словеначко домобранство (на словеначком: slovensko domobranstvo), на чијем челу је био словеначки генерал Лав Рупник. Подручје Љубљанске покрајине ослобођено је од окупације 1945. године, после чега улази у састав новоформиране Народне Републике Словеније.

2. Мањи део Југославије који је анектирала фашистичка Италија прикључен је италијанској Ријечкој покрајини. Ово подручје је укључивало ширу околину града Ријеке (који је пре Другог светског рата био у саставу Италије), острво Крк, острво Раб, као и нека мања суседна острва. Капитулацијом Италије 1943. године, Ријечку покрајину окупирају немачке трупе и она формално постаје део немачког управног дистрикта под називом Оперативна зона јадранског приморја, у саставу новоформиране Италијанске Социјалне Републике. Подручје је ослобођено од окупације 1945. године.

3. Већи део југословенског приморја који је анектирала фашистичка Италија укључен је у састав италијанског гувернората Далмације, који је обухватао северне делове Далмације, нека јадранска острва и Боку Которску. Гувернорат се у административном смислу делио на три покрајине: Задар, Сплит и Котор. У јесен 1941. године, гувернорату Далмације прикључена су и острва Паг, Брач и Хвар, која су првобитно припала Независној Држави Хрватској. Капитулацијом Италије 1943. године, већи део гувернората Далмације постаје део Независне Државе Хрватске, док мањи део (Задар, Ластово, Бока Которска) постаје део немачког управног дистрикта под називом Оперативна зона јадранског приморја, у саставу новоформиране Италијанске Социјалне Републике. Подручје је ослобођено од окупације 1944. Године.

Мађарска анексија

За више информација погледајте чланак Краљевина Мађарска (1920—1946)

Мађарска је окупирала и анектирала северне делове Југославије, укључујући Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје. Југословенска Бачка је административно спојена са северним, мађарским, делом Бачке и на том подручју је формирана Бачко-бодрошка жупанија са административним центром у Сомбору. Барања је прикључена мађарској Барањској жупанији, док су Међумурје и Прекомурје прикључени мађарским жупанијама Зала и Ваш. Бачка и Барања су ослобођене окупације 1944. године, док су Међумурје и Прекомурје ослобођени 1945. Године.

Бугарска анексија

За више информација погледајте чланак Бугарска у Другом светском рату

Бугарска је окупирала и анектирала југоисточне делове Југославије, укључујући централну и источну Македонију, јужно Косово и југоисточне делове територије касније познате као Централна Србија. На окупираним подручјима формиране су скопска и битољска покрајина, које су обухватале и највећи део окупиране територије. Мањи окупирани делови југоисточне Централне Србије прикључени су покрајинама Софија и Враца. На подручју окупиране Македоније су забележена и два покушаја стварања македонске државе. Први покушај збио се 1943. године, када је на подручју егејске Македоније проглашено Велико Војводство Македонија са центром у Костуру, али је оно ликвидирано од стране немачких трупа. Други покушај се збио у септембру 1944. године, када Совјетски Савез врши инвазију на Бугарску, а бугарске трупе се повлаче са дела југословенске територије који су окупирале, да би на њихово место дошле немачке окупационе снаге. За време немачке окупације Македоније, проглашена је краткотрајна Независна Држава Македонија са центром у Скопљу, која је функционисала све до ослобођења у новембру 1944.

Албанска анексија

За више информација погледајте чланак Велика Албанија

За разлику од делова Југославије које је анектирала директно, Италија је југословенска подручја у суседству свог протектората Албаније анектирала као саставне делове овог протектората. Албанији су тада прикључени западни делови Македоније, источни делови Црне Горе, као и највећи део Косова. После капитулације Италије 1943. године, Албанију окупирају немачке трупе, а Немачка тада третира Албанију као номинално независну земљу. Југословенске територије анектиране од стране Албаније ослобођене су 1944. Године.

Легалитет окупаторске поделе

Окупаторску поделу Југославије признале су државе Сила осовине, које у то време нису биле чланице међународне заједнице (Лиге народа), а неке од њих су и саме учествовале у окупацији земље. Међународна заједница окупацију и поделу Југославије није признала и третирала је Југословенску владу у изгнанству као јединог легитимног представника Југославије. После пораза Сила осовине и ослобођења земље, Југославија је и фактички обновљена у својим признатим границама, а добила је и делимично територијално проширење на западу.

Види још

Краљевина Југославија

Други светски рат у Југославији

Априлски рат

Спољашње везе

http://www.terra.es/personal7/jqvaraderey/194145fc.gif

http://www.svetskirat.net/slike/razbijanje/zazbijanje_jugoslavije_1941.jpg

http://www.marxists.org/subject/yugoslavia/images/maps/1941-dismemberment.jpg

http://www.ushmm.org/lcmedia/map/lc/image/yug71020.gif

http://www.srpska-mreza.com/MAPS/Yugoslavia/YU-Nazi-division.jpg

http://www.cartoko.com/content/wp-content/uploads/2010/05/Yugoslavia_1992_p038_CtryStudy.jpg

http://www.arhivyu.gov.rs/Data/Images/06_karta_b.jpg

http://terkepek.adatbank.transindex.ro/kepek/netre/211.gif

Ужичка република

Ужичка република је назив за ослобођену територију западне Србије и Шумадије, која се од 24. септембра до 29. новембра 1941. године, за време Другог светског рата, налазила под контролом Народноослободилач

ког партизанског покрета. Центар територије, по којем је и добила назив било је Ужице. Под снажним налетом окупаторских снага, познатим као „Прва непријатељска офанзива“ ова територија је поново окупирана, а партизанске снаге су се морале повући у Санџак.

Иако је трајала веома кратко,

свега два и по месеца, била је веома значајна јер је на њој Народноослободилачки покрет успео да формирао своју прву слободну територију и изврши организацију живота и позадине. У ослобођеном Ужицу је био центар устанка у Југославији и у њему се налазило војно и политичко руководство НОП-а

- Врховни штаб и Централни комитет КПЈ, као и друге војно-политичке организације; функционисла је партизанска фабрика оружја и излазио лист „Борба“. Ужичка република је уједно била и прва већа ослобођена територија у окупираној Европи.

Положај и

границе

Постоје различита мишљења о територији коју је обухватала Ужичка република. Према једном виђењу, она је обухватала ужички и чачански округ, а према другом гледишту, захватала је знатно шири простор.[1]

Ужичка Република није имала сталне границе, већ су се оне мењале готово

свакодневно са сваком офанзивом партизана на једној и окупатора на другој страни, а, према једном од тумачења, отприлике су заузимале подручје од река Дрине на западу, Западне Мораве на истоку и од река Скрапежа на северу до Увца на југу.

Историја

Држава је трајала 67 дана, а потом је пала y руке Вермахта, док су се партизани повукли ка Санџаку. Ужичка република престала је да постоји 29. новембра 1941. великом непријатељском офанзивом потпомогнутом четничким одредима. Партизани су тог дана претрпели пораз на Кадињачи.

Приликом повлачења преко Златибора, у новембру и децембру 1941. године, пратиле су их немачке јединице, које су тада, чинећи ужасан злочин над рањеницима и златиборским цивилним становништвом, стрељале осам бораца Друге чачанске партизанске чете, пет бораца Шесте ибарске партизанске чете, осамнаест бораца Тамнавског партизанског батаљона, као и 41 цивилна мештанина Златибора. У партизанској болници која се налазила на Златибору Немци су стрељали седамнаест рањеника, бораца Ужичког НОП одреда, шест цивила из ужичког краја, четрнаест рањеника из Чачанског НОП одреда и једног цивила из чачанског краја, једног рањеника из Посавског НОП одреда, три рањеника из Ваљевског НОП одреда, по једног рањеника из Копаоничког и Мачванског НОП одреда, два рањеника из Шумадијског НОП одреда, два из Космајског НОП одреда, једног из Крагујевачког НОП одреда и четворицу других бораца рањеника.

Ужичка република

Географија

Континент Европа

Регија Балканско полуострво

Престоница Ужице

Друштво

Званични језици

српски

Религија Православље

Владавина

Титула владара

Председник Главног Народноослободилачког одбора Србије

Владар Драгојло Дудић

Историјско доба

Други светски рат

Оснивање 24. септембар 1941.

Престанак 29. новембар 1941.

Догађаји

Претходници и наследници

Претходиле су:

Наследиле су:

Недићева Србија

Недићева Србија

Споменик партизанима на брду Кадињача

Саветовање у Столицама

Саветовање у Столицма је било војно-политичко саветовање руководстваНародноослободилачког покрета (НОП), одржано 26. септембра 1941. године у селу Брштици, код Крупња. Саветовањем је руководством генерални секретари КПЈ и командант Главног штаба НОПОЈ Јосип Броз Тито. Поред њега саветовању су присуствовали представници војних и партијских руководстава из Србије, Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине и команданти најближих партизанских одреда из Србије. На саветовању су узношена искуства, размотрена питања даље ослободилачке борбе и донете значајне одлуке за учвршћење и развијање даље борбе. Формирани су главни штабови у свим покрајинама, а Главни штаб је преименован у Врховни штаб. Такође на саветовању је усвојен и јединствен назив за борца – партизан и његова спољна ознака – црвена звезда петокрака.

Ситуација уочи саветовања

У периоду од јула од августа 1941. године, у већем делу Југославије дошло је до оружаног устанка и постигнути су видни резултати. Али поред видних успеха, јавиле су се и многе тешкоће. У Македонији је дошло до тешкоћа због рада секретара Покрајинског Комитета КПЈ за Македонију Методија Шатрова и још није дошло до устанка. У појединим областима Словеније и Хрватске устанак није

достигао очекиване размере, док су се у Црној Гори, под ударом италијанских дивизија у другој половини јула, устаничке снаге разишле кућама, а ослободилачка борба привремено спласнула.

Тако је замах оружаног устанка пред руководство ЦК КПЈ и Главног штаба НОПОЈ-а, као и делегате на терену, стављао све сложеније задатке. Услови деловања Главног штаба из окупираног Београда, били су све тежи, а одржавање веза са покрајински комитетима, штабовима и јединицама било је отежано и нередовно. Због тога су Политбиро ЦК КПЈ и Главни штаб НОПОЈ-а, августа 1941. године одлучили да пређу на ослобођену територију и да се одржи војно-политичко саветовање најодговорнијих руководилаца и представника штабова из свих крајева Југославије.

Командант Главног штаба НОПОЈ-а Јосип Броз Тито кренуо је, из Београда, 16. септембра и преко Чачка и Пожеге изашао на ослобођену територију Ваљева. Остали чланови Војног руководства: Милутиновић, Ранковић   и Лола Рибар кренули су два дана касније.

Саветовање

Војно-политичком саветовању у Столицама код Крупња, 26. септембра 1941. године, присуствовали су:

чланови ЦК КПЈ и ГШ НОПОЈ-а:

Јосип Броз Тито, Иван Милутиновић, Александар Ранковић и Иво Лола Рибар,

чланови покрајинских руководстава:

Сретен Жујовић Црни, Родољуб Чолаковић и Филип Кљајић Фића из Србије;

Раде Кончар и Владо Поповић из Хрватске;

Франц Лескошек   и Миха Маринко из Словеније;

Светозар Вукмановић Темпо и Слободан Принцип Сељо из Босне и Херцеговине;

команданти и политички комесари најближих партизанских одреда:

Коча Поповић, Небојша Јерковић, Милош Минић, Здравко Јовановић и Драгојло Дудић.

Руководство у Црној Гори, услед слабих веза, није било обавештено о саветовању, а у Македнији је тек тих дана именован нови Покрајински

комитет и Покрајински штаб, на челу са Драганом Павловићем Шиљом и Лазаром Колишевским.

Саветовањем је руководио генерални секретар ЦК КПЈ и командант Главни штаб НОПОЈ-а Јосип Броз Тито, који је поднео уводни реферат о ситуацији, а представници главних штабова поднели су извештаје о развоју НОБ-а у својим покрајинама. Извршена је потпуна процена ситуације у земљи у првим месецима устанка. На саветовању се расправљало о најважнијим војним питањима, битним за руковођење и даљи развој НОБ-а у Југославије.

Одлуке саветовања

На њему су донете и најважније одлуке из периода устанка 1941. године: о формацији и организацији партизанских јединица и штабова, о развоју и надлежностима покрајинских војних штабова и штабова одреда, а за све партизане уведене су одговарајуће ознаке и симболи.

Главни штаб преименован је у Врховни штаб, као јединствено војно руководство за руковођење ослободилачком борбом у целој земљи. Уместо штабова различитих назива, решено је да се у покрајинама формирају Главни штабови. За све борце, у читавој земљи, усвојен је назив „партизани“, а као основна борбена и тактичка јединица „партизански одред“. У састав одреда улазе батаљони састављени од чета. Решено је да одредом и батаљоном командује штаб у саставу: командант, политички комесар и њихови заменици.

Свим штабовима је указано на сталну потребу јачања дисциплине и организовања обавештајне, санитетске и интендентске службе, као и на низ других питања од значаја за организацију. Такође је одлучено да се од више суседних партизанских одреда, ради извршавања заједничких задатака, могу формирати и групе партизанских одреда са посебним привременим штабовима. Сви партизани били су обавезни да ступањем у одред положе партизанску заклетву, чији је текст објављен у Билтену Главног штаба 19. августа 1941. Године.

Спомен-музеј Столице

Зграда рудника Зајаче, у близини села Брштица, код Крупња, у којој је одржано саветовање је после рата претворена у музеј. Изложба се у

почетку састојала од реконструкције собе у којој је одржано саветовање, а од 1979. године и поставком која је указивала на значај самог догађаја.

Поред куће је 1954. године постављена скулптура „Партизански курир“, рад вајара Стевана Боднарова. На месту старих рударских барака су 1981. године реконструисана четири павиљона од боровине, са намером да служе као изложбени простор и простор за предавања. Исте године испред куће је постављена скулптура „Маршал Тито“ Антуна Аугустинчића, а архитекта Милун Стамболић је урадио улазне капије. Током деведесетих година музејска поставка је растурена, а две скулптуре више пута бацане у провалију која се налази одмах испред спомен-куће.

Литература

Део искључиво посвећен Народноослободилачкој борби.

др. Гојко Миљанић „Кадрови револуције 1941-1945“. „Обод“ Цетиње, 1975. Година.

Спољашње везе

Комунисти - Саветовање у Столицама

Столице - споменик културе

др Слободан Ристановић: Сјај звезде петокраке („Вечерње новости“, 2. октобар 2011)

Прва непријатељска офанзива

Прва непријатељска офанзива је назив за операције које су немачке окупационе снаге у сарадњи са квислиншким усташко-домобранским и четничким одредима покренуле против партизанских одреда иВрховног штаба НОПОЈ, организованих на слободној територији тзв.Ужичке републике. Офанзива је покренута средином септембра и трајала је до почетка децембра 1941. Године.

Образовање слободне територије око Ужица

Оружани устанак у

Србији у лето 1941. године достигао је широке размере, посебно у Шумадији, где је дејствовало дванаест партизанских одреда са преко 15.000 добро наоружаних бораца. До краја септембра 1941, сва су већа места у западној Србији била ослобођена, сем Крагујевца, Ваљева, Краљева и Шапца. На ослобођеној територији изабрани су Народноослободилачки одбори иГлавни НОО Србије, као израз народне власти. У слободном Ужицу било је и седиште Врховног штаба НОПОЈ и ту је радила прва партизанска фабрика оружја.

Партизански одреди у источној Србији угрозили су несметану експлоатацију рудника бакра, важног за немачку ратну индустрију. Мање слободне територије формиране су и на југу Србије, где су партизани ометали саобраћај комуникацијама у долини Јужне Мораве.

Покушаји Немаца да тзв. посадним дивизијама и осталим расположивим снагама у току лета угуше устанак у Србији нису дали резултата, као ни оружане акције квислиншке Недићеве владе против партизанских снага. Партизанска повећана активност све је више ометала

комуникације Немаца са југом Балкана, а напосе са Грчком.

Немачке припреме за офанзиву

Како би осигурала несметан саобраћај и угушила активност партизанских јединица, немачка Врховна команда Вермахта је 16. септембра донела одлуку да безобзирно угуши устанак. Немачке и квислиншке снаге Милана Недића, Димитрија Љотића и Косте Пећанца појачане су 342. немачком дивизијом доведеном из Француске, 113. дивизијом са Источног фронта и 125. Пуком 164. дивизије из Грчке.

У офанзиви су учествовале и усташко-домобранске снаге са деловима 718. немачке дивизије са задатком да поседањем Дрине од Зворника

до ушћа онемогуће пребацивање партизана из Србије у Босну. Укупна јачина непријатељских војника била је око 80.000 војника. Руковођење операцијама поверено је штабу 18. немачког корпуса на челу са генералом Францом Бемеом (нем. Franz Böhme).

Према наређењу немачке Врховне команде, прво је масовним репресалијама требало створити „застрашујући пример“ како би се убудуће онемогућила устаничка активност. Сва насеља у рејону борби требало је спалити или разрушити авијацијом, за сваког рањеног немачког војника стрељати 50, а за убијеног 100 Срба и похватати све мушко становништво од 16 до 50 година и отпремити га у концентрационе логоре.

Прва фаза офанзиве

У првој фази офанзиве, која је почела нападом 342. дивизије на Мачвански партизански одред 28. септембра и трајала до 20. новембра, Немци и квислинзи успели су да потисну партизанске одреде, који су оперисали северно и источно од линије Лозница, Ваљево, Крагујевац, Краљево. Нарочито тешке борбе вођене су у Мачви на друму Ваљево-Лозница, код Обреновца, Рудника, Крагујевца и Краљева.

У току ових борби немачке јединице починиле су многе злочине. Тако су у Мачви јединице 342. дивизије, према немачким подацима, стрељале 1.968, у логоре отерале 22.558 људи, те спалиле већи број села и варошицу Крупањ. Посебно тежак злочин Немци су извршили у Крагујевцу, где су 20. и 21. октобра стрељали 7.000 грађана, међу којима више стотина ђака гимназије заједно са професорима. Истог дана у Краљеву су стрељали 2.000 људи.

Немачке и квислиншке снаге које су оперисале у источној Србији разбиле су и нанеле тешке губитке партизанским јединицама, те поново осигурале несметану експлоатацију борских рудника. Партизанске снаге које су преостале, и даље су биле изложене тешким нападима непријатеља.

За то време, четнички одреди Драже Михаиловића припремали су се на сарадњу са окупатором против партизана. По наређењу избегличке владе у Лондону, главни циљ Драже Михаиловића била је борба против партизанских снага предвођених комунистима, како би после рата тиме обезбедио сигуран повратак владе краља Петра на власт у Југославији. Врховни штаб је покушао да са Михаиловићем постигне договор о заједничком наступању против непријатеља, али је овај,

користећи се дволичном политичком игром, избегавао директан договор.

Сматрајући да је немачка офанзива погодан тренутак да се једном заувек униште партизани, Михаиловић је 1. септембра наредио четничким одредима да нападну партизане и Врховни штаб у Ужицу. Партизански одреди победили су четнике и опколили штаб Драже Михаиловића на Равној гори. Међутим, на Михаиловићеву молбу, Врховни штаб је обуставио партизанске акције против четника, како би се спречила даља братоубилачка борба.

Ипак, неколико дана касније у селу Дивци код Ваљева, Михаиловић је 13. новембра потписао споразум са Немцима о заједничкој борби против партизана и као доказ своје верности предао им 350 заробљених партизана, које су ови стрељали.

Друга фаза и крај офанзиве

Пошто су операцијама успели да смање партизанску територију и пошто им је у помоћ пристигла 113. Дивизија, Немци су покренули другу фазу офанзиве. Њихове снаге почеле су да надиру од Љубовије, Ваљева, Крагујевца и Крушевца концентрично према Ужицу.

Под ударом надмоћнијих непријатељских снага, партизански одреди су по наредби Врховног штаба почели да се повлаче према Санџаку, пружајући тежак отпор, нарочито код Љубовије, Косјерића, Горњег Милановца, Чачка и на Кадињачи, где је 29. новембра у обрани Ужица изгинуо цео Раднички батаљон Ужичког НОП одреда.

До 1. децембра Немци су заузели Чачак, Ужичку Пожегу и Ужице, те овладали преосталим деловима ослобођене територије. У Србији су остале мање партизанске снаге, које су уз помоћ снага из Санџака до зиме 1942. године водиле тешке борбе и с временом биле разбијене.

Последице

Прва непријатељска офанзива зауставила је развој устанка у Србији онда када је он почео да се све више развија. Успеху непријатељских снага допринели су четници Драже Михаиловића, који су сарадњом олакшали Немцима да овладају ослобођеном територијом, поколебали један део народа и ослабили његову вољу за борбу против окупатора.

Извори

Војна енциклопедија, 487. Стр.

Литература

Енциклопедија Југославије (књига шеста). „Југославенски лексикографски завод“, Загреб 1965. година.

Војна енциклопедија (књига седма). Београд 1974. Година.

Види још

Битка на Кадињачи

Крагујевачки октобар

Пљеваљска битка

Повлачење партизана у Санџак 1941.

Ужичка република

Повлачење партизана у Санџак 1941.

У септембру 1941. године почела је Прва немачко-квислиншка офанзива у западној Србији и Шумадији, која је, с прекидима, трајала све до почетка децембра. У тој офанзиви је, поред квислиншких снага Недића и четника Драже Михаиловића, учествовало пет немачких дивизија са око 80.000 војника. Бројно и технички неупоредиво надмоћније, окупаторске и квислиншке снаге успеле су да потисну партизанске одреде и заузму велика теритрорију која је била ослобођена.

После офанзиве и напуштања слободне територије у западној Србији и Шумадији, главнине Ужичког, Чачанског, Првог иДругог шумадијског, Крагујевачког, Краљевског, Посавског, Поморавског и Копаоничког НОП одреда повукле су се у Санџак, а за њима је 1. децембра стигао и Врховни штаб. Ваљевски и Мачвански и делови Посавског, Космајског и Првог шумадијског НОП одреда нису успели да се повуку и остали су на свом терену. И у осталим крајевима западне Србије и Шумадије задржали су се мањи партизански делови.

У то време је територија Санџака била најпогоднија за реорганизовање и смештај партизанских јединица из Србије, а у оперативном погледу тренутно мање важан објекат за Немце од суседних области, поготово што је то била италијанска окупациона зона. Поред тога, из Санџака су партизански одреди могли вршити упаде у Србију да би поново разбуктали оружани устанак, најзад, то је био погодан терен и за дејства у правцу Босне и Херцеговине, па чак и ка Косову и Метохији. Одатле су се јединице из Србије најлакше и најбрже могле повезати са партизанским снагама у Црној Гори, где је оружана борба још била у замаху. Због свега тога је део Санџака између река Увца и Лима, а нарочито бивши Златарски срез, послужио као главна база за прихват, одмор и сређивање партизанских јединица из Србије.

После доласка у Санџак, према плану Врховног штаба, пред те јединице постављени су следећи задаци:

обезбедити смештај, исхрану, одећу, обућу и одмор бораца;

реорганизовати их и учврстити;

од дела ових снага и црногорских партизанских јединица формирати Прву пролетерску бригаду и с њом проширити дејства према источној Босни, а са осталим јединицама упадати у Србију.

На основу општег плана, још у току повлачења из Србије, руководству и јединицама су постављени задаци: да се на реци Увац бране прилазе Санџаку од упада немачких, четничких и недићевских снага из Србије; да заузму Нову Варош и створе нову слободну територију између Увца и Лима; да бране ову територију од евентуалног напада италијанских јединица од Прибоја и Пријепоља и да се осигурају од напада из Новог Пазара, Сјенице и Бијелог Поља.

Стога је, већ 2. децембра, формиран комбиновани српско-санџачки батаљон чији је задатак био да ослободи Нову Варош. У његов састав су ушле Златиборска, Моравичка и Прва српска чета (формирана у Радојињи од омладинаца који су се повукли из Ужица и бораца Ужичког НОП одреда). Поред овог батаљона, за напад на Нову Варош ангажоване су Прибојска и Сјеничка партизанска чета. Напад је требало да се изврши у зору 4. децембра. Међутим, гарнизон италијанске

дивизије „Венеција“ напустио је у току ноћи 3/4. децембра град и повукао се у Бистрицу. Слабија борба је вођена са заштитним деловима на Тикви и косама око комуникације. У напуштену Нову Варош партизанске јединице су ушле око подне 4. децембра 1941. године.

Ослобођењем Нове Вароши створена је већа слободна територија на којој је (углавном у Новој Вароши, Радојињи и Кокином Броду), под непосредним руководством Александра Ранковића и Лоле Рибара, извршена реорганизација партизанских јединица. Од Ужичког НОП одреда створена су два батаљона, од Чачанског један и од Другог шумадијског и Поморавског НОП одреда један батаљон. Врховни штаб је од чланова Главног штаба за Србију и Главног штаба за Санџак образовао Српско-санџачки штаб као привремено оперативно руководство србијанских и санџачких јединица на поменутој територији. За команданта је постављен Петар Стамболић, а седиште штаба налазило се у Кокином Броду. Реорганизоване јединице из Србије заузеле су положаје за одбрану слободне територије између река Лима и Увца.

Да би се проширила слободна територија и осигурала од напада немачких снага из Новог Пазара, 22. децембра је, без одобрења и знања Врховног штаба, извршен напад на Сјеницу, која је била важно место на правцу евентуалног продора немачких јединица. У то време у њој није било окупаторских јединица, већ је посаду чинила муслиманска фашистичка милиција. У нападу који је почео око 6 часова учествовали су Санџачко-моравички батаљон (Моравичка, Сјеничка и Прибојска чета), Чачански батаљон (Прва и Друга таковска и Пета љубићка чета) и Београдки батаљон Посавског НОП одреда. Напад није успео и у току неорганизованог повлачења партизанске јединице су имале око 100 погинулих, рањених и заробљених бораца. После овог неуспелог напада оне су се повукле према селу Лопажима, док је Београдски батаљон упућен у састав Прве пролетерске бригаде.

Поред напада на Сјеницу и других свакодневних борби дуж Увца с четничким и недићевским снагама, партизанске јединице су од 25. децембра 1941. до краја јануара 1942. године неколико пута упале преко реке Увца у Србију и успеле да пробију до Борове главе, Негбине, Љубиша и Мочиоца. У току ових продора оне су водиле честе борбе са четничко-недићевским снагама, а нарочито 6. и 7. јануара код Негбине, Љубиша и Високе и 16. јануара код Ојковице и Мочиоца. Циљ ових продора био је сузбијање четничко-недићевске офанзиве из Србије и повезивање са партизанским снагама које су се задржале у Србији. Али отпор јаких непријатељских снага, оштра зима с великим снегом који је ометао брзе покрете и маневар и физичка исцрпљеност бораца онемогућили су дубљи продор ових јединица, па је Српско-санџачки штаб донео одлуку да се врате у Санџак.

После повратка из Србије Први и Други. ужички, Чачански и Шумадијски батаљон остали су на положајима дуж реке Увца од Прибоја до Кладнице, бранећи Нову Варош и слободну територију између Увца и Лима.

Плашећи се упада партизанских снаге из Санџака у Србију, Недић је извршио припреме за напад на слободну територију, да би уништио партизане на тој територији и заузео Нову Варош. Планом је било предвиђено да с десне стране Увца нападају Пожешки и Ужички Недићев одред, са територије северно од Сјенице долином Увца - Јаворски четнички одред и четници Ђурђа Станојевића Смедеревца, из Сјенице и с Пештера муслиманска фашистичка милиција, а из Прибоја четници Вука Калајитовића. У долини Лима налазили су се делови италијанске дивизије „Венеција“. Напад је координиран с нападом црногорских четника Павла Ђуришића на партизанске снаге у бјелопољском срезу. Ђуришић је намеравао да избије у село Камену Гору и на реку Лим и на правцу партизанског повлачења створи против наших снага на десној обали Лима нови фронт.

Према тим непријатељским снагама партизанске јединице су се налазиле у следећем распореду: Први и Други ужички, Чачански и Шумадијски батаљон дуж леве обале Увца, од Кладнице (код Сјенице) до Рутоша (код Прибоја), док су Златарски батаљон и Милишевска чета држали положаје према Бистрици, Пријепољу и Сјеници.

Пре почетка општег напада, 1. фебруара 1942. године, четници и муслиманска фашистичка милиција из Сјенице, Халиловића и Мишевића извршили су напад у правцу Нове Вароши. Ради сузбијања напада, на овај правац су одмах упућени Први ужички и Златарски батаљон с Милишевском четом. Они су успели 3. фебруара да одбаце непријатеља и принуде га на повлачење ка Сјеници. Тиме је привремено отклоњена опасност од бочног напада на главнину партизанских снага. Општи напад непријатеља отпочео је 5. фебруара око 4 часа. Прешавши реку Увац између Прибоја и Кладнице, непријатељ је извршио напад на Чачански, Други ужички и Шумадијски батаљон и принудио их на повлачење према Новој Вароши. Истовремено су Италијани, јачине једног батаљона, кренули из Пријепоља ка Новој Вароши - једном колоном преко Бистрице, а другом преко Косталице. Тиме је била угрожена Нова Варош. Да би сачувао своје снаге од непотребног губитка, Српско-санџачки штаб је 5. фебруара предвече с јединицама напустио Нову Варош и у току ноћи се пребацио на Златар, где су 6. фебруара биле концентрисане све партизанске јединице. Пошто је дошао до закључка да Златар зими не може послужити као сигурна партизанска база, тим пре што је непријатељ држао Нову Варош и села око Златара, Српско-санџачки штаб је донео одлуку да напусти територију између Увца и Лима и да се пребаци у Камену Гору. Покрет са Златара отпочео је 6. фебруара по подне по великом снегу и

хладноћи од минус 25 степени. После мањих борби са четницима код Косатице 7. фебруара изјутра партизанске јединице су прешле комуникацију Пријепоље - Сјеница и избиле на Лим код Диваца и Лучице.

Услед близине италијанског гарнизона у Пријепољу и јаких снага муслиманске милиције на левој обали реке Лима, као и због повлачења великог броја рањеника и болесника из Нове Вароши који су отежавали кретање борбених јединица, Српско-санџачки штаб је одлучио да се прелаз преко Лима изврши следеће ноћи. Током дана, пошто су били обавештени о доласку партизанских јединица у Дивце, Италијани су из Пријепоља упутили слабе снаге друмом ка Бродареву и на Кошевину. Са њима, муслиманском милицијом из Комарана и четницима вођена је преко целог дана борба, а у току ноћи 7/8. фебруара све партизанске јединице су прегазиле Лим и, преко Жупе, где су преданиле, избиле 9. фебрара у рејон Камене Горе и повезале се са партизанским јединицам у западном делу Санџака. Тиме су извршиле успешан марш-маневар уз мање борбе и губитке избегле удар јаке и добро припремљене непријатељске офанзиве.

Прелазак преко Лима и маневар преко Златара повољно је оценио и Врховни штаб. У писму упућеном делегату Врховног штаба који се налазио са овим партизанским јединицама врховни командант Тито је, поред осталог писао:

"Честитамо на врло успјешном покрету под тако тешким условима. Тај покрет скоро се може упоредити са маршом пролетерске бригаде: Вареш - пробијање кроз непријатељске линије код Рајловца - Сарајевско поље - Бјелашница - Трново."

Посебном наредбом у „Билтену Врховног штаба“ број 14-15 Тито је похвалио борце и руководиоце ових јединица. Наредба гласи:

"Изржавам наше признање и похвалу Српско-санџачком штабу који је својим умјешним маневром успео не само да избјегне опкољавање партизанских јединица и да их пребаци преко Лима, него је успело и да спасе болницу, као и неборачко становништво које је морало да напусти своје домове. Нарочито изражавам своје признање и похвалу свима борцима ових партизанских јединица, које су у борби, при прелазу - газећи реку Лим, показали велико јунаштво и самопрекор."

У околини Камене Горе партизанске јединице су се задржалале десетак дана. Ту је, по наређењу Милована Ђиласа, делегата Врховног штаба, који се налазио са овом групом србијанских партизанских батаљона, донета одлука да се јединице очисте од свих колебљиваца и болешљивих бораца.

На основу ове одлуке, ко 250 бораца је отпуштено из јединица, а нарочито оних бораца које су се у Новој Вароши налазили у партизанској чети "Максим Горки". Ови борци су се, у мањим групама или појединачно сами и без оружја, пробијали према Фочи и Чајничу, преко несигурне територије западног дела Санџака, којом су крстариле четничке и друге разбојничке и пљачкашке банде. На том путу неки од њих су ухваћени, опљачкани и на свиреп начин убијени.

Са одлуком Милована Ђиласа није се сагласио Врховни штаб. Врховни командант Тито, чим је сазнао каква је крупна грешка учињена према болесним и изнемоглим борцима у Каменој Гори, је упутио писмо Ђиласу и оштро критиковао овакав његов поступак. Тито је, 18. фебруара 1942. године поред осталог, писао:

"Сматрамо да сте неправилно и неправедно поступили са људством које сте отпуштали да лута. Тако неорганизоване отпуштене скупине панику изазивају у позадини и наносе нам штету у политичком погледу... То је људство прошло кроз велике борбе, кроз велика искушења и остало вјерно, дало се на велики и далеки пут."

Тито је наредио да се све ово људство прикупи, а појединцима да се доделе задаци које могу да извршавају.

За време боравка у Каменој Гори укинут је Српско-санџачки штаб, а партизанске јединице су се организационо и политички учврстиле и мало одмориле, припремавши се за улазак у Другу пролетерску бригаду. Затим су извршиле марш и, уз борбе са Италијанима и четницима код Крњаче, Бучја и близу Бољаница пребациле у Чајниче.

Крагујевачки октобар

Крагујевачки октобар или крагујевачки масакр је име за масакр којег су над цивилним становништвом у Крагујевцу починиле јединице нацистичке Немачке 20. октобра и 21. октобра 1941. У овом злочину је страдало око 2800 људи, од тога неколико десетина ђака мушке гимназије.

Узроци

Ни у самом Крагујевцу нити у његовој близини нису тих дана вођене борбе између Немаца и партизана. Одмазда у Крагујевцу која је била извршена 20. и 21. октобра 1941. године, последица је напада партизана на Немце који су се враћали из Горњег Милановца према Крагујевцу. При повратку у Крагујевац, Немци су на положајима Чачанског партизанског одреда код Враћевшнице поново нападнути и у стопу гоњени до села Љуљака, одакле су гоњење наставили крагујевачки партизани.

Према званичном податку у борбама са партизанима код села Љуљка укупно су погинуло је 70 Немаца, а рањено двадесет седам; један од рањених је умро од задобијених рана. Тако се за одмазду, рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених. По прокламованом окупаторском кључу одмазде, требало је да буде стрељано преко 7000 Срба.

Догађаји

О приказу крагујевачке трагедије постоје три верзије; комунистичка, званична немачка, и она коју је дао Марисав Петровић у једном писаном

извештају. „Борба“ у броју од 25. октобра 1941. године доноси да је у „Крагујевцу похапшено 2.000 људи и да се врше масовна стрељања. А „Борба“ од 15. новембра 1941. године доноси извештај о случају у Крагујевцу и вели да су Немци поубијали 5.000 мушкараца и жена. Даље у тексту се наводи да је укупно ухапшено око 10.000 људи.

Рација у Крагујевцу

Исцрпан извештај о стању у Крагујевцу поднео је 20. октобра 1941. године, крајскомандант у Крагујевцу Бишофсхаузен. Даје се у почетку број мртвих и рањених Немаца (9 мртвих и 27 рањена). Даје исто тако податке о хапшењима, која су почела тек 18. октобра 1941. у касним вечерњим часовима. Прво су хапшења вршена по списковима. Ухапшени су сви мушкарци са списка и Јевреји и известан број комуниста, укупно њих 70. Пошто овај број ни издалека није одговарао броју 2.300, колико је требало стрељати, одлучено је да се потребан број прикупи хапшењем по улицама, трговима и кућама.

Војска је претресла села Грошницу, Илићево и Маршић при чему је одмах убијено 422 мушкараца, међу којима и један свештеник у чијем се црквеном торњу нашла скривена муниција. Да би се попунио број од 2.300 поново је наређено прочешљавање Крагујевца за 20. октобар 1941. године. Похапшени су сви мушкарци од 16 до 60 година и одведени у логор. У извештају капетана Бишофсхаузена нигде се не спомиње учешће било којих српских органа ни у хапшењу становништва, ни у стрељањима. И иницаијатива и њено извођење дело су Немаца. Др. Ђоко Слијепчевић у својој књизи „Југославија уочи и за време Другог светског рата“ пише да су Немци 20. октобра рано ујутро, око пет часова, блокирали основну школу где је био V Добровољачки одред, који се није могао појављивати изван зграде. Блокада школе трајала је све до 15 часова, тј. до завршетка рације.

Марисав Петровић је заједно са Милошем Војновићем, који је дошао у Крагујевац са циљем да формира X Добровољачки одред, отишао до

немачке Крајскомандантуре да се обавести о разлозима блокаде и сабирања грађана.

У Крајскомандантури су дознали да је наређена одмазда за 10 погинулих и 26 рањених Немаца и да ће, због тога, бити стрељано 2.300 људи. Запрепашћени овом страшном вешћу Петровић и Војиновић одлазе до мајора Кенига, шефа казнене експедиције, који прек и љут, одбија да разговара са њима.

У свом извештају Марисав Петровић пише: „На дан 19. октобра изјутра у читавом граду почела је рација. Немци су све мушкарце од 16-60 година похапсили и затворили у артиљеријску касарну код Сајмишта. Хапсили су све одреда; по кућама, на улици, у кафани, ђаке и професоре у школи, чиновнике из свих надлештва па и раднике који су радили на улицама и Лепеници. Било је ухапшено преко 6.000 људи.“

Крагујевчани сведоци, тврде да су "Љотићевци“ учествовали у стрељањима, хапшењима и прикупљању информација о партизанима и њиховим помагачима у околини Крагујевца.

Ратни злочин у Крагујевцу и околини

Злочин од 19. октобра

Прва масовна стрељања Немци су извршили у околини Крагујевца 19. октобра 1941. године. Тог дана су у селу Грошница на силу прикупили 246 особа и извели на стрељање. Ликвидирали су 233 особе док је 13 лица преживело стрељање. Сутрадан, 20. октобра је једно лице од ових 13 преминуло од последица рањавања, тако да су Немци у селу Грошнице починили ратни злочин стрељавши укупно 234 особе српске националности.[1]

Истога дана, 19. октобра, Немци су на препад окупили за стрељање 109 особа у селу Маршић. Ликвидирали су 103 особе док је 6 лица

преживело стрељање. У селу Мечковац (данас Илићево) су спровели 78 особе на стрељање. Ликвидирали су 75 особа док су 3 лица преживела стрељање. Немачке оружане снаге су 19. октобра 1941. године извршиле ратни злочин стрељавши у околини Крагујевца, у селима Грошница, Маршић и Илићево, укупно 412 цивилних лица српске националности.[2]

Злочин од 20. и 21. октобра

Прво масовно стрељање грађања у Крагујевцу извршено је 20. октобра 1941. године. Тог дана Немци су извели на стрељање две групе цивила. Немци су стрељали прво групу од 66 особе, у којој је било највише Јевреја, а потом и групу од 53 особе из затвора, у којој је било талаца и предратних робијаша. Немачке оружане снаге су 20. октобра 1941. године извршиле ратни злочин стрељавши укупно 119 лица српске и јеврејске националности.[2]

Највеће стрељање грађана у Крагујевцу извршено је 21. октобра 1941. године. Тог дана Немци су извели 2.301 особу пред стрељачки строј код Централног гробља српске војске из 1914. и 1915. у Шумарицама. Стрељање је почело у 7 часа ујутру. Из барака су одвођене групе од по 100 људи на губилиште. До 2 часа по подне завршено је стрељање. Ликвидирали су 2.272 особе док су 29 лица преживела стрељање.[2] Међу стрељаним је било 217 малолетних лица. Од чега изнад 15 година старости, 60 ученика гимназије и 134 малолетника који нису ишли у школу, као и 23 деце испод 15 година старости углавном ромске националности.[2]

Немачке оружане снаге су 19., 20. и 21. октобра 1941., године у Крагујевцу и три оближња села, Грошница, Маршић и Илићево, извршиле ратни злочин стрељавши 2.803 грађанина.[2]

Немци су, 22. октобра 1941. године, објавили саопштење у виду плаката којим је Крагујевац био излепљен тог дана, [3]]а у коме су навели да је због кукавичког и подмуклог напада у току прошле недеље на немачке војнике, погинуло 10 а рањено 26 немачких војника у знак одмазде стрељано за сваког погинулог немачког војника 100, а

за сваког рањеног 50 становника, укупно 2.300.[4] Међутим, Немци нису дали саопштење за масовна стрељања од 19. и 20. октобра у Крагујевцу и три оближња села тако да испада да су премашили број стрељаних особа у знак одмазде за чак 500 лица. Највероватније да су Немци желели да стрељањем грађана у Крагујевцу и његовој околини дају драстичан пример строгости окупаторских власти како би заплашили шире слојеве становништва и унеле осећај колективне несигурности на простору окупиране Србије у циљу смиравању побуне у Шумадији.[5]

Када је стрељање завршено, Немци нису желели да претекли број Срба пусте на слободу него су их држали као таоце, да би имали на располагању одређен број људи ако погине још који Немац. Да би издејствовали пуштање на слободу бар једног дела похапшених, добровољци и њихов командант су морали трократно да се закуну да нико од њих неће отићи у шуму. Командант добровољаца је морао три пута да понови: гарантујем. На то су Немци пристали да пусте кућама све сем 600 људи. Ови су морали остати као таоци у логору.

Историчар Ненад Ђорђевић, директор музеја 21. октобар, саопштио је 2003. да је утврђени број жртава 2.799 (укључујући и жртве у околним селима)[6]. Подаци СПЦ се слажу са овим бројем. Станиша Бркић, кустос музеја, је у књизи „Име и број“ из 2007. објавио имена и личне податке 2.796 жртве стрељања у Крагујевцу[7].

Генерал Недић је, по наредби надређених, упутио 2. новембра 1941. године поруку и опомену „онима у шуми“ : „Ви вашом безумном акцијом изазивате одмазде окупатора. За једну немачку главу узима се сто српских. Јел то хоћете ви? Желите ли ви стрељање српског народа? Кажите шта хоћете? Ви бежите у шуму, а остављате незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град. Хоћете ли њих да доведете у опасност? ... Шта сте постигли досадашњим својим радом и акцијом? Само зло. Само уништење. Само безбројне угашене српске животе. Само тешку проливену крв. Српску крв.“Он је дан након стрељања посетио Крагујевац, али о стрељању и стравичном масакру

није рекао ни речи већ је само присуствовао освештавању темеља нове цркве.

Споменик

За више информација погледајте чланак Спомен парк „21. октобар“

У спомен на жртве стрељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк у коме се, између осталих, налазе Споменик стрељаним ђацима и професорима, Споменик бола и пркоса, Споменик чистачима обуће, споменик „Сто за једног“, споменик „Отпора и слободе“… На улазу у спомен парк подигнута је импозантна зграда Музеја 21. октобар у чијој је архитектури наглашена симболика крагујевачке трагедије. Одсуство отвора (прозора) на фасадама сугерише безизлаз ненаоружаних људи испред митраљеских цеви, тридесет кубуса - тридесет масовних гробница у Спомен-парку, а провидне пирамиде од плексигласа на њиховим врховима представљају последњи поглед жртава уперен ка небу.

Дан сећања

21. октобар се обележева у Србији као државни празник, Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Први пут је на овај начин обележен 21. октобра 2012. године.[8]

Види још

Крвава бајка (филм)

Спољашње везе

Музеј 21 Октобар

Извештај капетана Бишофсхаусена од 20. X 1941 год. о масовном стрељању у Крагујевцу, Зборник докумената војноисторијског института: том I - борбе у Србији, књига 1, документ 226

„Стрељани град“ у Шумарицама („Политика“, 20. октобар 2010)

Одржан „Велики школски час“ уз поруке мира („Политика“, 21. октобар 2010)

Крвави маршКрвави марш или Марш смрти су устаљени називи за одмазду Немаца над грађанима Шапца која је започела 24. септембра 1941. године за време  Другог светског рата .

Позадина

За више информација погледајте чланак Битка за Шабац

Церски четнички одред под командом Драгослава Рачића напао је Немце у Шапцу 22. септембра 1941. године. Током 23. септембра борбе између четника и Немаца су добиле на интензитету, после којих су обе стране имале знатне губитке. Немцима у Шапцу је пристигло појачање 24. септембра, када је реку Саву прешла ојачана 342. немачка дивизије

праћена хрватским јединицима. Четници Драгослава Рачића се истог дана повлаче под борбом према планини Цер. Због напада на Шабац, а и због губитака које су Немци претрпели у борбама са четницима, генерал Франц Беме је још 23. септембра издао наредбу која гласи:

„24. септембра 342. дивизија има на препад да покупи у Шапцу све мушкарце између 14 и 70 година и да их пребаци у концентрациони логор, који ће дивизија подићи северно од реке Саве.“

Чишћење Шапца

Штаб немачке 342. пешадијска дивизија одредио је за ову акције 698. пешадијски пук, трећи дивизион 342. артиљеријског пука, једна чета 342. пионирског батаљона, једна чета противтенковског батаљона и једна чета Хрвата. Поред ових јединица, у акцији чишћења Шапца учествовао је и 2. батаљон 750. пешадијског пука и немачка полицијска чета. 24. септембра 1941. године је становништво Шапца преко добошара обавештено о наређењу да се сви мушкарци између 14 и 70 година окупе ради пријављивања окупационим властима. Ко не дође и не пријави се - биће убијен као одметник. У 15 часова почело је окупљање на назначанима местима. У то време немачки војници у пратњи Хрвата, фолксдојчера и белогардејаца почели су да врше претрес, улицу по улицу, кућу по кућу. При томе, извршили су више убиства, палили куће, пљачкали и пустошили. Највише је страдао западни део Шапца – Камичак.

Прикупљени мушкарци, они који су сами дошли на зборна места и они који су окупаторски војници потерали приликом претреса, спроведени су на поље Михајловац, вашариште западно од линије Савски мост – Стари град, у троуглу између железничке пруге и пута. Предвече 24. септембра Шапчани су постројени и у колонама по пет сатерани преко моста на леву обалу Саве, у Кленак. На ливади, опкољени немачким и хрватским стражарима, Шапчани су провели две ноћи под отвореним небом. У сабирни логор код Кленка дотерани су 25. септембра разоружани жандарми, чиновници и група накнадно похватаних грађана. Према немачким изворима, укупно је стрељано током ове акције 47 Срба, а ухапшено је 4.410 Срба.

Марш смрти

До 26. септембра 342. дивизија је устројила концентрациони логор код села Јарак у Срему. На крају села, лево од пута Шабац – Рума, једна велика пољана ограђена је бодљикавом жицом са неколико кула осматрачница на угловима, на којима су били немачки стражари са митраљезима. 26. септембра 1941. године пре подне издвојени су и пуштени кућама дечаци од 14 година, а остали Шапчани су постројени у колону по пет и усиљеним маршом спроведени за Јарак. Пут од 23 километара пређен је за четири часа тако да је скоро цела колона, нарочито зачеље, прешла овај пут у трку. Немачки војници и Хрвати – спроводници колоне – ишли су на камионима, коњима и бициклима. Изнемогле и неспособне Шапачане, који су падали од умора или заостајали, спроводници су успут све ликвидирали. По изјавама преживелих, на путу од Михајловца до Јарка ликвидирано је око 120 људи.

После вишедневног мучења жеђу, глађу, батинањем, пуцањем преко глава. Мештани села Јарка издејствовали су одобрење код команде концентрационог логора да могу похапшеним пружити помоћ. Вода, коју су им сељаци из Јарка на колима доносили од 28. септембра, спасила је од смрти многе Шапачане. Град Шабац је тих дана био сабласано пуст, била је то скупа цена преурањеног устанка у Србији. Немци су похапшене становнике вратиле 30. септембра 1941. године у Шабац, у ново постављени концентрациони логор, који је по наређењу Врховног заповедника Србије, генерала Франца Бемеа успостављен у шабачкој јужној касарни. Немци су почетком октобра 1941. године стрељали у Шапцу око 2.100 Срба.

Меморијал

Захвални Шапчани су мештанима Јарка на улазу у село подигли чесму са натписом:

„За љубав, за братство, за воду.“

У знак сећања на од 1982. године традиционални међународни пливачки маратон Шабац-Јарак се плива као меморијална трка под називом „Трка мира“. Пливачки маратон реком Савом дужине 18 километара и 800 метара организује се сваке године и

манифестација је пријатељства између житеља Шапца и Јарка. [1]

Битка на Кадињачи 

Битка на Кадињачи се одиграла у склопу Прве непријатељске офанзиве 29. новембра 1941. године на превоју Кадињача, 14 км сјеверозападно од Ужица, између њемачких окупацијских трупа и Радничког ужичког батаљона и још неколико партизанских одреда.

Том приликом изгинули су сви борци Радничког батаљона, штитећи одстпуницу Врховном штабу који је повлачио из Ужица ка Босни.

Припреме за непријатељски напад

Ужичка република је за окупационе снаге била велико изненађење, јер окупатор није могао да верује да, у држави која је била тако лако сломљена и распарчана, може да се јави добро организовани отпор. Са друге стране, очекивања покрета отпора у Србији су била да ће напад Немачке на СССР бити велика прекретница у дотадашњем рату и да ће за неколико месеци совјетска армија потући Вермахт.

Врховни штаб НОВ и ПОЈ наредио је 28. новембра 1941. Радничком батаљону Ужичког НОП одреда, ојачаном са двије чете Посавског НОПО-а и топом Артиљеријске батерије, да на Кадињачи затвори правац Бајина Башта–Ужице, успори напредовање десне колоне њемачке 342. дивизије и тиме омогући евакуацију рањеника и ратног материјала из Ужица ка Златибору, а затим да се јединице са Кадињаче оријентишу за заштиту према Кремнима.

Врховни штаб знао је да Немци продиру у правцу Ужица, али није знао да се радило о оклопној, већ је био уверен да се ради о пешадијској дивизији. Због тога су остављене трупе биле само лако наоружане, које нису могле да се одупру тенковима које су поседовали Немци.

Раднички батаљон, састава три чете (Пекарска, Кројачко-обућарска и Ткачка – укупно око 270 бораца), стигао је ноћу са 28. на 29. новембар на превој Кадињачу. Борцима Радничког батаљона издато је наређење да не отварају ватру док њемачке снаге не уђу дубоко у

клијешта која су чинили партизански положаји на предњем крају обране.

Напад непријатељских трупа

Дана 29. новембра око 8 часова њемачке јединице, које су четници упозорили да је цијела Кадињача пуна партизана и да ће упорно бити брањена, кренуле су из Заглавка извиђачким снагама напријед прочешљавајући терен да би откриле положај Радничког батаљона и уочиле главне отпорне тачке. Када су се ове снаге завукле доста дубоко између прве и друге окуке пута, с Кадињаче је одјекнуо пуцањ партизанског топа и готово истог трена сручила се на њемачке војнике ватра бораца Пекарске и Кројачко-обучарске чете.

Да би што брже сломили отпор бранилаца на Кадињачи, Нијемци су упутили обухватне колоне јачине два батаљона. Послије једночасовне снажне артиљеријске припреме у таласима су нападали положаје бранилаца Кадињаче. Одбијено је више њихових јуриша и повела се борба прса у прса. У борби вођеној до поподнева браниоци Кадињаче нису дозволили непријатељу да продре у Ужице. Уз пут су њемачки војници хватали сељаке и гонили их да носе муницију, а онда их убијали. Када су са обје колоне избили на превој Кадињаче, почели су с бокова вршити притисак на борце Посавског одреда, Орашке чете 2. шумадијског одреда и 2. златиборске чете Ужичког одреда.

Око 14 часова борба на Кадињачи почела је да јењава, а око 14,30 часова сасвим је престала. Тек када је изгинуо читав раднички батаљон са командантом Андријом Ђуровићем, командантом Ужичког НОПО-а Душаном Јерковићем и политичким комесаром Посавског НОПО-а Бором Марковићем, њемачке јединице су успјеле да пријеђу преко Кадињаче и истог дана увече да уђу у Ужице.

Након битке

За време ратаПораз партизанских снага на Кадињачи за новоосновани покрет отпора

имао је катастрофалан значај. Битка на Кадињачи означила је крај Ужичке републике која је трајала од 24. септембра до 29. новембра 1941. године.

Одреди, који су током постојања Ужичке републике били организовани и попуњени, брзо су почели да се распадају услед масовног дезертирања и прелазака у четничке одреде. Само Романијски одред који је бројао више од хиљаду људи, спао је на само 200-300 бораца.[2]

Након ратаБорба неколико стотина партизана на Кадињачи против око 3.000

добро наоружаних њемачких војника забиљежена је у историји НОБ-а у Србији као један од највећих подвига српских партизана. За тај подвиг, ужички Раднички батаљон је поводом десетогодишњице НОР-а и револуције одликован Орденом заслуга за народ 1. реда. Ехо епопеје јунака Кадињаче овјековјечен је стиховима пјесника:Пао је четрнаести километар, Ал' никад неће Кадињача..., који су уклесани на споменику у славу палих.

Референце

- Обележена 70. годишњица битке на Кадињачи- Светозар Вукмановић - Темпо, члан врховног штаба НОВ и ПОЈ,

Југославија у рату 1941.-1945. (11 епизода)

Литература

Енциклопедија Југославије, Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа“, Загреб, 1990. том 6 (Јап-Кат)

Југославија у рату 1941.-1945.Спољашње везе

УЖИЧКА РЕПУБЛИКА - ЗБОРНИК СЕЋАЊА - Милосав Војић: БИТКА НА КАДИЊАЧИ

Види још

Прва непријатељска офанзиваРаднички батаљонСпомен комплекс КадињачаУжичка републикаУжичка република (филм)

Битка на Кадињачи

Део Народноослободилачке борбе

Време: 29. новембар 1941.Локација: Кадињача, западна Србија

Резултат: Одлучна побједа њемачких трупауништење Ужичке републике

Сукобљене стране

 НОП и ДВ Југославије  НемачкиВермах т

Заповедници

Андрија Ђуровић, командант Радничког ужичког батаљона

Душан Јерковић, командант Ужичког НОПО-а

Бора Марковић, политички комесар Посавског НОПО-а

Франц Беме

Ангажоване јединице

Раднички батаљон

Двије четепосавског НОПО-а

Орашка чета

2.шумадијског НОП одреда

2. златиборска чета Ужичког НОП одреда

Поход пролетерских бригада у Босанску крајину 1942.

Поход пролетерских бригада у Босанску крајину је назив за поход јединица НОВЈ који је изведен у периоду од краја јуна до половине августа 1942. године. Главнина јединица НОВЈ (Прва и Друга пролетерска, Трећа санџачкаи Четрврта црногорска бригада) и Врховни штаб НОВ и ПОЈ су 24. јуна 1942. године са терена Зеленгоре кренуле ка западној Босни. Успут су вођене борбе са непријатељем (Коњиц, Бугојно, Прозор, Ливно, Купрес) и стварана нова ослобођена територија.Партизанске санге почетком 1942. године

Почетком марта 1942. године Врховни штаб НОВ и ПОЈ је упутио Прву и Другу пролетерску бригаду у источну Босну, где су разбиле четничке снаге и ослободиле низ места, пруживиши тиме значајну помоћ тамошњим партизанским снагама. Црногорски партизани су првих месеци 1942. године задржали, у својим рукама, већи део Црне Горе упркос појачаног притиска Италијана и четника. Зајеничким дејством Друге пролетерске бригаде, херцеговачких и црногорских партизана олобођен је Борач, јако усташко упориште, у близини Калиновика. Ослобођењем Калиновика, повезана је ослобођена териоторија источне Босне са ослобођеном територијом у Херцеговини и Црној Гори.

У западној Босни партизански одреди су порасли, учврстили слободну територију и ослободили нова подручја. Нарочито су порасле устаничке

снаге на Грмечу и Козари, а 16. маја 1942. године Први и Други крајишки НОП одред ослободили су Приједор, који је бранило око 2.000 непријатељских војника.

Немачко-италијанска офанзива

Да би спречили даље ширење устанка, Немци и Италијани, су 3. марта 1942. године у Опатији, потписали споразум којим је постигнут план о општој офанзиви на партизане. Према том плану прве операције су почеле 15. априла 1942. године у источној Босни, за чију је сврху формирана борбена група „Бадер“. Циљ ове операције био је уништење партизанских јединица на простору Рогатица-Калиновик-Фоча.

Због закашњења италијанских дивизија, које су задржане дејством партизанских снага у Херцеговини, као и успешног отпора Прве и Друге пролетерске бригаде и осталих партизанских снага, непријатељски план није успео. Прва и Друга пролетерска бригада су успеле да се пребаце у Санџак и Црну Гору, а делом снага и у Херцеговину, да би помогле партизанским снагама, на које су Италијани, са веома јаким снагама, јачине око 9 дивизија, покренули офанзиву средином 1942. године, и успевши да до краја јуна овладају овим областима.

Поход у Босанску крајину

Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који се до 10. маја 1942. године, налазио у Фочи, успео је, да уз помоћ Прве и Друге пролетерске бригаде, извуче део партизанских снага из Црне Горе и Херцеговине и од њих формира нове јединице: Трећу пролетерску санџачку бригаду, Четврту и Пету пролетерску црногорску бригаду и Херцеговачки НОП одред.

Заједно са Групом бругада, коју су сачињавале: Прва и Друга пролетерска, Трећа санџачка и Четврта црногорска бригада, Врховни штаб је, из рејона Зеленгоре, 24. јуна 1942. године извршио покрет у западну Босну општим правцем Калиновик-Прозор-Купрес. На тромеђи Херцеговине, Црне Горе и Босне остављена је Пета пролетерска црногорска бригада и Херцеговачки НОП одред са партизанском болницом, да би у повољнијој ситуацији продрли у Црну Гору и Херцеговину.

Пошто је успела да разбије усташке снаге око планине Трескавице, Група бригада је 3. јула 1942. године извршила изненадни напад на пругу Сарајево-Коњиц између Хаџића и Коњица. Током ноћи бригаде су

савладале непријатељске посаде по станицама, уништиле важнија станична постројења, разрушиле пругу на више места, као и све важније мостове. Уништено је и више десетина вагона и неколико локомотива.

Потом је Прва пролетерска бригада ноћу између 7. и 8. јула разбила непријатељски гарнизон у Коњицу, који је бранио једна батаљон домобрана и две чете усташа, ослободила град и уништила железничку станицу и ложионицу са око 25 локомотива. Ово је био крупан ударац за окупаторске снаге и НДХ, јер су везе са Херцеговином биле прекинуте више од два месеца и био је онемогућен транспрт боксита из рејона Мостара.

Са пруге Група бригада је наставила дејства у два прваца: десна колона, сачињена од Друге пролетерске и Четврте црногорске бригаде је преко Битовање и Вранице извршила напад на непријатељске гарнизоне у горњем току Врбаса; лева колона, сачињена од Прве пролетерске и Треће санџачке бригаде је кренула правцем Прозор-Ливно. Десна колона је по заузимању Горњег Вакуфа водила оштре борбе око Бугојна и Доњег Вакуфа, док је лева колона ослободила Прозор, Шујицу и Дувно, а у садејству са далматинским и крајишким партизанима 5. августа ослободила Ливно.

Почетком августа у ослобођени Прозор је стигла Пета пролетерска црногорска бригада и Херцеговачки НОП одред, који су после оштрих борби са окупаторским и четничким снагама у ширем рејону Зеленгоре били присиљени да крену у овом правцу.

Нарочито тешке борбе је водила Група бригада, сачињена од Друге и Четврте пролетерске, делова Треће санџачке и Десете херцеговачке бригаде (која је формирана 10. августа од Херцеговачког НОП одреда и Коњичког партизанског батаљона), заједно са Првом крајишком бригадом и Трећим крајишким НОП одредом за Купрес од 11. до 14. августа.

У даљим борбама Група бригада је са крајишким и далматинским јединицама ослободила: Аржано, Мркоњић град и Јајце. Овим су створени услови за развој НОП-а у областима које су дотада биле под утицајем усташа, а новоослобођена територија преко Ливна и Мркоњић града је била спојена са ослобођеном територијом у Босанској крајини.

Игмански марш

Игмански марш је био усиљени марш Прве пролетерске бригаде остварен, уз велике губитке, у ноћи 27. јануара 1942. године при температури од -40 степени.

Ситуација пред марш

Када је, већ средином јануара 1942. године отпочела велика немачко-усташка офанзива у источној Босни, Прва пролетерска ударна бригада нашла се у њеном средишту. Од Романије, Праче и Рогатице до Власенице, Олова и Вареша њени батаљони су водили тешке борбе. Велики губици на Пјеновцу и Бијелим Водама и успех непријатеља који је повратио раније изгубљене градове и овладао свим комуникацијама на територији источне Босне, довели су главнину Прве пролетерске ударне бригаде у веома неизвесну ситуацију. Била је концентрисана на малом простору, на северним падинама Романије, у рејону Пусто Село-Гајеви-Ракова Нога, где није било услова за даље задржавање. Требало је наћи излаз из те ситуације. Штаб бригаде није имао никаквих података о даљим намерама непријатеља, са којим је прекинуо сваки борбени контакт после повлачења са Пјеновца и Бијелих Вода, али је претпостављао да ће наставити дејства.

Одлазак Врховног штаба повећао је одговорност штаба бригаде да сачува своје батаљоне од удара јаких непријатељских јединица, које су енергично наступале према плану, и вешто користиле терен, временске услове, и пре свега своје тенкове, артиљерију, авијацију и смучарске јединице.

Када су се колоне 342. и 748. немачке дивизије спојиле код Соколца, овладале комуникацијама и рашчистиле терен око њих, командант немачких снага, опуномоћени генерал у Србији, генерал Бадер, сматрао је да је извршио задатак и наредио је да се операција обустави и да се јединице повуку на своје полазне положаје, осим 718. дивизије, која је имала задатак да очисти од устаника планину Озрен. Генерал Бадер није усвојио предлог команданта 342. дивизије да се операција настави још шест дана, западно од пута Соколац-Хан Пијесак, према групи која

је чувала прелазе преко реке Босне, односно преко терена на којем се налазила главнина Прве пролетерске бригаде.

Штаб Прве пролетерске бригаде није претпостављао да ће непријатељ прекинути офанзиву. С обзиром на то да су II и V батаљон претрпели велике губитке, а непријатељ показао да располаже јаким снагама, штаб није желео да се упушта у нове борбе и повукао је јединице даље од непријтеља. Штаб је проценио да бригади прети опасност тактичког опкољавања и због тога је закључио да треба напустити ту територију пре него непријатељ почне нова дејства. При томе је морао водити рачуна и како да изврши наређење Врховног штаба - да са делом бригаде пређе на Јахорину.

У тражењу решења како да се продре јединицама према Јахорини, штабу су се наметнуле две могућности: или кренути правцем којим је прошао Врховни штаб, или покушати правцем западно од Сарајева. Није долазило у обзир извлачење из окружења на исток или север, јер је непријатељ показао да на тим правцима има јаке снаге, главнине 342. и 718. немачке дивизије и неколико батаљона домобрана. Такође је било ризично кренути на запад, преко реке Босне, јер је непријатељтамо поставио групу „Вареш“, која је очекивала партизанске снаге, ако буду одступале тим правцем. Штаб је, даље, претпостављао да ће бригада, уколико крене правцем којим је прошла колона Врховног штаба, вероватно наићи на заседе, а узео је у обзир и то да је непријатељ рашчистио путеве од снега и оспособио их за кретање моторизације од Сарајева ка Рогатици, што би му, уколико дође до борбе, омогућило да брзо и лако концентрише јаке снаге и маневрише њима.

У таквој ситуацији штаб је размотрио могућност пробоја на југ, западно од Сарајева, правцем Висовац-Семизовац-Осијек-Игман. Тај правац је нешто дужи, два пута сече комуникације које од Сарајева воде ка Славонском Броду и Мостару, требало је прећи реку Босну, што је у то доба године било једино могуће преко моста код Семизовца или Рељева, пут води преко непосредне околине Сарајева, поред аеродрома Рајловац, дужином од око 10 километара, што омогућава непријатељу брзу интервенцију из Сарајева. Међутим, тим правцем се избија на територију Калиновичког НОП одреда, у рејону Трнова и Калиновика одакле се може брзо успоставити веза са Врховним штабом. Поред тога штаб је рачунао да непријатељ у Сарајеву не може имати јаке снаге, јер су оне ангажоване у источној Босни, а и да ће постићи потпуно изненађење. Уколико непријатељ и открије бригаду не може претпоставити да се она креће кружном путањом око Сарајева па да је сачека на крају те путање. Највероватније би непријатељ покушао да интервенише тамо где се бригада већ појавила а тада би могао само да је гони, пошто би она већ прошла кроз то место. Штаб бригаде је претпостављао да ће лако и брзо ликвидирати мале посаде на мосту на

реци Босни и у другим местима на путу, о чему је добио податке од Црновршког партизанског батаљона. Све те околности су утицале да штаб донесе одлуку да своје јединице поведе из Кнежине и Имамовића на марш правцем Пусто Село-Висовица-Грабљива Њива- Вогошћа-Рељево-Осијек-Игман-Брезовица-Велико поље-Пресјеница, тј преко Сарајевског поља, поред аеродрома у Рајловцу, надомак непријатељских касарни у Сарајеву, и кроз места у којима су биле непријатељске посаде.

Велика опасност претила је колони: при проласку поред Вогошћа, у време спуштања ка Сарајевском пољу, при прелазу преко моста у Рељеву и преко комуникација Сарајево-Славонски Брод и Сарајево-Мостар, тј. све док се бригада не дохвати планине Игман.

Припреме за марш

Одлука штаба бригаде је због своје необичности, смелости и проницљивости, изгледала лакше остварљива него што је то реално било. Било је чак и таквих оптимиста који су сматрали да се у једном даху може из села Гајева прећи Сарајевско поље и Игман. Али штаб бригаде је другачије мислио. Још једном се консултовао са командантима батаљона о извршењу марша, чланови штаба обилазили су батаљоне и проверавали да ли је бригада спремна да га изведе. Командант бригаде Коча Поповић није прихватио сугестије да се марш изведе „без прекида“ већ је одлучио да се бригада прикупи у рејону Црни Врх-Висовица-Грабљива Њива.

Батаљони су се прикупили 26. јануара и припремили за најдужу етапу марша. Борци су проверили оружје и опрему и сушили мокру одећу. Коњи су растерећени сувишног терета. У припремама за марш истицао се нарочито I (црногорски) батаљон, јер је његов командант, Перо Ћетковић, бивши официр планинских јединица, најбоље знао како се то ради. Он је наредио борцима да се утопле најбоље што могу, да обућу намажу лојем, да изваде затвараче из пушака и носе их у џеповима, да се не би замрзли, и дао још много корисних савета.

Значајан део припрема односио се на објашњење борцима какав их задатак чека, колико ће напора бити потребно да се он изврши и како да поступају ако дође до борбе.

Полазак

После подне 27. јануара батаљони су се пристигли код потока у Грабљивој Њиви и заузели места у колони, спремни за покрет. У претходници је био I батаљон, за њим II батаљон, па V батаљон и санитет, а у заштитници III батаљон. Место штаба бригаде није било одређено. Командант Коча Поповић и политички комесар Филип Кљајић Фића су се кретали према потреби, са претходницом, заштитницом или јединицама између њих.

У 16 часова колона је опрезно прошла прво опасно место, поред Јошанице, у непосредној близини магацина који је чувало неколико домобрана из III Сарајевског допунског батаљона, и кренула уз брдо Градац, које се одатле нагло уздиже. Затим се спустила низ голе, стрме стране Перивоја, и западно од засеока Стране, и по дубоком снегу, сишла у Сарајевско поље.

Ноћ је била ведра, обасјана пуним месецом. Видело се као по длану. Борци са зачеља, када су се спуштали низ Перивој, могли су да виде чело колоне како наступа преко Сарајевског поља.

Мост на реци Босни је обезбеђивала мештанска полиција, која те ноћи, ваљда због велике хладноће, није ни поставила стражу. А и иначе непријатељ на том делу није имао јаче снаге. У Семизовцу се налазио вод III чете Сарајевског допунског батаљона (23 домобрана) и 12 жандарма.

Претходница бригаде избила је на мост око 19 часова. Напред је ишла десетина I батаљона. Не наишавши на непријатеља претходница је поставила обезбеђење према Семизовцу и бригада је тихо, али доста споро прелазила преко моста. Један борац Семизовачке чете стајао је на крају моста и упућивао заостале борце за колоном.

На маршу ка мосту борцима се испречила неочекивана препрека, мали поток Волујица. Био је залеђен, али је лед попустио после преласка првих делова бригаде, иако је температура била веома ниска, минус 30 степени. Због тога што се морало прескакати преко потока колона је почела да заостаје. Поток није био много широк, личио је на каналчић. Многи су га борци без залета прескочили, али је било и оних који су приликом доскока угазили у воду. То је било кобно за њих. Мокра обућа ускоро се претворила у ледени оклоп у којему су се ноге смрзавале. Спотакао се у потоку и један коњ. Једноставно, легао је у поток. Борци су покушавали да га извуку, а када у томе нису успели скинули су са њега товар. Коњ је остао да лежи у потоку и борцима је послужио за одскок при преласку потока.

Командант бригаде Коча Поповић узнемирен што колона заостаје баш када треба нарочито да жури и што пре пређе мост, појавио се на прелазу код потока, стао на другу обалу, објашњавао борцима како да

прескачу, некима је и пружио руку да би лакше доскочили. Затим је одредио једног политичког комесара чете да помаже борцима.

Док је колона застајала код потока догодило се ново изненађење. Захуктали мешовити воз, крећући се из Сарајева ка Семизовцу, прошао је кроз колону II батаљона. Муњевито је пренето наређење штаба бригаде да колона стане и стала је без икаковог комешања. Воз је могао да буде велика опасност ако је непријатељ обавештен о преласку бригаде! Али, он је ишао по реду вужње. Прошао је узнемиривши у извесној мери партизанску колону, вероватно више него него путнике у њему. Свако из воза је, у месецом обасјаној ноћи, могао видети да су око пруге војници, али ако нису били обавештени који, могли су једино да помисле да је то усташка или домобранска војска, застала да воз прође. На готово исти начин је прошао још један воз, само кроз зачеље колоне.

Застоји код потока и при преласку воза успорили су кретање колоне, али је нису прекинули. бригада је наставила да хита према Игману. Мраз је стезао све јаче. Гажење дубоког снега, застоји, упадање у поток, лежање у заседи оних бораца који су колону обезбеђивали према Семизовцу и Сарајеву, учинили су да на таквом мразу неки борци почну промрзавати.

Пут од моста код Рељева до подножја Игмана, дуг око 8 километара, водио је равницом поред села Бјелуговића и Бутила и преко села Осијек. Колона је хитала замрзнутом пртином. Маршевска дисциплина је била доста добра. Само се чула шкрипа смрзнутог сниега под ногама бораца.

Уз Игман

Претходница колоне је избила у подножје Игмана око 22 часа. Било је потребно још само мало времена да колона замакне у игманске шуме и да тада престану све опасности које су претиле бригади, док је пролазила поред непријатељских упоришта. Чим је чело колоне избило на пут Сарајево-Блажуј, I батаљон је истурио II чету да обезбеди правац од Сарајева, а део III чете према Блажују. Тада је II батаљон преузео улогу претходнице.

У подножју Игмана бригада се растала од својих водича - бораца Семизовачке чете Црновршког батаљона. Бригада није више била у опасности, али они јесу. Морали су се вратити истим путем.

Бригада је кренула уз Игман. На домаку потпуног успеха наишла је на нову препреку. Пут уз Игман најпре је водио косо уз једну страну, а затим, на око 300 метара од пута, нагло скреће, готово вертикално уз

брдо. на тој стрмини пут је био залеђен, а лед покривен танким слојем снега. Многи су се на њему оклизнули, падали и поново, крајњим напором, често, пузећи, савлађивали ту поледицу. Најтеже је било проћи са натовареним коњима. Њихове мале, босанске потковице, с ексерима мале главе, или стари поткови, више су „помагале“ коњима да се клижу него да пређу преко леда. Колона је на том опасном месту застајала и гомилала се. Опасност је расла. Цела колона се, збијена на малом простору, нашла на делу пута уз Игман и на друму Сарајево-Блажуј. Са друма је био очишћен снег и њиме се могла појавити непријатељска моторизација.

Командант бригаде Коча Поповић је дошао да види зашто је колона застала. Видећи разлог, наредио је да се секирама разбије лед, а да се коњи растоваре. Борци су прихватили митраљезе, минобацаче и другу опрему, носили је на раменима и извлачили коње уз ту стравичну стрмину. Људи су на њој били издржљивији од коња!

Застој у подножју Игмана, на ретко виђеној хладноћи, највећи је узрочник промрзавања великог броја бораца. Борцима је бивало све хладније. Узалуд су се све више утезали, цупкали у месту. Није више ни то помагало. Неки борци с краја колоне, које су још били у селу, ису могли поднети све јачу хладноћу и ушли су у куће, да се огреју. То их је скупо коштало. Отопио се снег са њихове обуће, која се оковала ледом чим су изашли из кућа. А оним борцима који су на узбрдици падали, као и онима који су са коња узимали и носили оружје промрзли су прсти на рукама.

Марш уз Игман био је тежак. И све тежи што се даље одмицало. Наноси снега били су све већи, а пртина дубља. Ако неки борац није добро угазио у пртину посртао је и падао у дубоки снег. Одозго са Игмана, борци су гледали светла у Илиџи, Рајловцу и Сарајеву. Знали су да је тамо топло, али и да је тамо непријатељ.

Што се колона више пела уз планину хладноћа је постајала оштрија. Пред зору је стезало најжешће. А колона партизана је маршевала већ десет часова без одмора, уморна од претходних дана, а и гладна. Снаге у борцима било је све мање, а планина све суровија и хладнија. Слабије одевени борци јаче су осећали зиму, иако су се кретали. Храбрила их је нада да ће и то савладати, исто као што су избегли непријатеља на том тешком маршу.

Чело колоне је стигло око 8 часова на Велико поље. Ту је била повећа, лепа планинска кућа на спрат. У њој је био штаб партизанско-четничке Игманске чете. У то време они су још сарађивали. Борци чете су предусретљиво дочекали бригаду, борцима дали да поједу оно што су имали и помагали промрзлим борцима да скину обућу. Борцима који су угазили у поток и онима који су свраћали у куће у подножју Игмана било је тешко скинути замрзлу обућу. Болничарке, непромрзли борци и

партизани Игманске чете, сви без разлике, ужурбано су масирали промрзле.

Завршетак марша

Главнина бригадне колоне наставила је марш и око 11 часова стигла у Пресјеницу. Ту је завршена последња етапа Игманског марша, после 19 часова непрекидног хода.

Игмански марш је, због замисли, иницијативе и одлучности Штаба бригаде, због његове процене непријатеља и постигнутог изненеђења, а највише због натчовечанских напора, издржљивости и дисциплине бораца Прве пролетерске бригаде и чудесног јунаштва њених промрзлих бораца приликом тешких операција у фочанској болници, постао легенда.

О овом легендарном маршу, бораца Прве пролетерске ударне бригаде, редитељ Здравко Шотра је 1983. године снимио филм Игмански марш.

Спољашње везе

Sarajevo-x.com: Obilježena 70. godišnjica Igmanskog marša (28. januar 2012)

Blic.rs: Obeležena 70. godišnjica Igmanskog marša (28. januar 2012)

Novosarajevo.ba: Obilježena 70. godišnjica “Igmanskog marša” (28. januar 2012)

Bih-x.info: Obilježena 70. godišnjica Igmanskog marša (28. januar 2012)

Друга непријатељска офанзива

Друга непријатељска офанзива

Део Другог светског рата

Сукобљене стране

  Немачка   НОП и ДВЈ

Ангажоване јединице

342. дивизија

718. дивизија

12 батаљона домобрана и усташа

Прва пролетерска бригада

Романијски НОП одред

НОП одред „Звијезда“

Бирчански НОП одред

Озренски НОП одредЈачина

33.000 војника 5.000 партизана

Губици

Друга непријатељска офанзива 1942, знана и под именом романијско-бирчанска и озренска операција, подухват је немачких и

усташко-домобранских трупа извршен у јануару и фебруару 1942. године у источној Босни ради уништења партизанских јединица и запоседања ослобођене територије.

Ситуација прије покретања офанзиве

У току јесени 1941. устаничке снаге – шест партизанских и петчетничких одреда, који су у тој области још сарађивали са партизанима – ослободиле су највећи део источне Босне (територију између река Дрине, Босне и Спрече), угрозивши непријатељске гарнизоне, виталне саобраћајнице

и значајне привредне објекте у рударским и индустријским ревирима. Поткрај године четници су појачали деструктивне активности, непријатељски су конфорнтирали са партизанским јединицама и преузели акције да разбију НОП. Доласком Врховног штаба са тек формираном Првом пролетерском бригадом на територији на којој су дјествовала два Народноослободилачка партизанска одреда (НОПО) – Романијски и НОП одред „Звијезда“, крајем децембра и првих дана јануара, сузбијена је умногоме четничка издајничка

делатност, учвршћена слободна територија, а партизанске снаге консолидоване и ојачане.

Јачина окупаторских снага

Оценивши да се, након разбијања партизанских снага у западној Србији и уништења тзв. Ужичке републике, најјаче устаничко жариште налази у источној Босни, немачка Команда за југоисток је решила да средином јануара предузме офанзиву ширих размера против устаничких (партизанских и четничких) снага на тој територији, с циљем да их разбије и поново успостави контролу на том стратешки битном подручју. Зато је задржана 342. дивизија која је, после завршених јесењих операција у западној Србији, требало да буде упућена на источни фронт. Њено ангажовање у новој операцији у источној Босни било је омогућено уласком бугарских трупа у источне области Србије и преузимањем окупационих задатака, чиме су немачке посадне дивизије добиле могућност да се прегрупишу. Поред 342. пешадијске дивизије, којој је поверена главна задатак – наступање из рејона Зворника и Вишеграда, у овој офанзиви ангажована је и немачка 718. дивизија и 12 батаљона домобрана и усташа – укупно 33.000 војника, подржаних артиљеријским, тенковским и ваздухопловним снагама.

Јачина ослободилачких снага

Партизанске и четничке јединице које су се налазиле на овој операцијској територији (партизанске: 1. пролетерска бригада и три НОПО-а: Романијски, Бирчански и НОП одред „Звијезда" – укупно 5.000 бораца; четничке: Сребренички, Власенички и Рогатички одред и Церска бригада – укупно око 3.000 војника) биле су претежито распоређене према непријатељским гарнизонима и положајима, затварајући правце који су, дуж комуникација, водили у унутрашњост слободне територије. Дубок снег и веома ниске температуре ограничавали су борбена дејства само у захвату комуникација.

Припреме за напад

Обавештени о предстојећој немачкој офанзиви, четничке вође су изразиле лојалност немачким штабовима и својим јединицама издале наређења да напусте положаје и не пружају отпор. Оценивши да партизанске снаге не могу да се одупру надмоћнијем непријатељу, тим пре што сучетничке јединице напуштале положаје, уносећи дезорганизацију и панику и стварајући услове за брзе продоре немачких јединица, Врховни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (НОПОЈ) решио је да одустане од упорне обране слободне територије и дао наређење партизанским јединицама да применом маневра, извлачењем испод удара непријатеља и смелим забацивањем у његову позадину и изненадним дејствима на његове бокове и заштитницу сачувају своју живу силу, а непријатељу да нанесу што веће губитке.

Напад непријатељских снага и кретање партизанских јединица

Непријатељске снаге су прешле у напад 15. јануара концентричним наступањем ка центру слободне територије. Најјаче снаге, два немачка пука (397. и 399.) и један домобрански пук, напале су, уз снажну подршку артиљерије, устаничке положаје јужно од Зворника и Цапарда.

Отпору Бирчанског партизанског одреда придружиле су се и неке четничке јединице до којих није стигло наређење њиховог штаба о непружању отпора немачким трупама. Јаке непријатељске снаге, подржане батаљоном тенкова, сломиле су отпор бранилаца и, надирући друмовима, заузеле Дрињачу, а наредних дана и Нову Касабу и Шековиће. Четничке јединице су се делом разбежале или пребациле преко Дрине у Србију, а делом предале, док се Бирчански одред одржао, повукавши се даље од комуникација. Његови делови су у зору 17. јануара разбили у селу Петровићима једну домобранску чету, заробивши 138 војника. Настављајући офанзиву, немачки пукови заузели су Братунац, Сребреницу и Власеницу, припремајући се за даљи продор ка Хан-Пијеску и Романији, у сусрет снагама које су наступале из Вишеграда, Сарајева и Кладња.

У међувремену су и остале непријатељске снаге извршиле брзе продоре на слободну територију: 398. пук из рејона Вишеграда ка Рогатици, у коју је ушао већ 16. јануара, 738. пук и четири домобранска батаљона из рејона Сарајева и Пала, једном колоном ка Сјетлини и Рогатици, а

другом ка Романији, на коју су избили 17. јануара, а 750. пук из рејона Тузле, преко Кладња, ка Олову у које је ушао 21. јануара. Партизанске снаге су понегде пружале озбиљнији отпор и успоравале надирање непријатеља. Тако је до јачих борби дошло код Рогатице и Сјетлине, те код Мокрог и Ступара.

Да би избегао опасност да се нађе у окружењу, Врховни штаб је са деловима 1. пролетерске бригаде предузео брзо извлачење из рејона Средње, где га је затекла офанзива, преко Романије и Гласинца на Јахорину и даље ка Фочи, коју је у међувремену ослободио Дурмиторски НОПО. Спречена да се извуче из обруча истим путем, главнина 1. пролетерске бригаде је кренула заобилазним, али тежим и ризичнијим правцем преко реке Босне, Сарајевског поља и планине Игман да би избила у рејон Трнова и Калиновика, на територију коју је држао Калиновички НОПО. Овај смели покрет, познатији под именом Игмански марш, који је изведен поред самог Сарајева и који је због изузетно неповољних временских околности ушао у историју НОП-а, потпуно је изненадио непријатељске снаге.

Непријатељске снаге су до 22. јануара овладале свим насељеним местима дуж комуникација и у њиховом ширем захвату, али је изостао успех који су очекивали, односно партизанске јединиве су углавном сачувале људство, избегавши да буду увучене у фронталне борбе и одолевши пропаганди и делатности четника. Веће губитке претрпели су делови 5. и 2. батаљона 1. пролетерске бригаде 21. јануара у Пјеновцу и Бијелим Водама, када су били изненађени од стране немачких скијашких одељења. У Пјеновцу је погинуло 59 партизана, 4 су рањена и десетак их је заробљено, а у Бијелим Водама је погинуло 14 бораца и пет их је рањено.

Друга фаза непријатељског напада

За више информација погледајте чланак Озренска операција

Пошто су извршиле прегрупацију, 9 немачких и 12 усташко-домобранских батаљона (око 17.000 војника), од 29. јануара до 4. фебруара извели су операцију против Озренског НОПО-а на територији између река Босне и Спрече, у троуглу Завидовићи-Добој-Тузла. Озренски одред, који је имао око 1.200 бораца, пружао је успрешан отпор, повлачећи се ка гребену планине, а затим је прешао у снажан противнапад, одбацио непријатеља и вратио изгубљену територију.

Завршетак офанзиве

Немачка офанзива у источној Босни завршила се без већих успеха. Непријатељске трупе јесу продрле на ослобођену територију, прокрстариле комуникацијама, нанеле партизанским јединицама губитке, у неким изазвале осипање, али нису постигле главни циљ, разбијање и уништење партизанских снага и пацификацију тог стратегијски важног подручја југословенског ратишта. Немоћне да одрже заузету територију, непријатељске снаге су се убрзо повукле на полазне положаје, задржавши посаде у само неколико места, које ће једва да одрже.

У романијско-бирчанској операцији у немачким и усташко-домобранским трупама погинуло је, рањено и заробљено око 400 војника и официра, док су 464 страдала од промрзлина, а у Озренској операцији око 330 њих је избачено из строја. Губици партизанских јединица нису познати.

Види још

Игмански марш

Прва пролетерска бригада

Битка на Козари

Операција Западна Босна (нем. West Bosnien), јуна - јула 1942

Део Народноослободилачке борбе

Сукобљене стране

  НОП и ДВ Југославије

  НемачкиВермахт

 Трупе НДХЗаповедници

Коста Нађ, командант Оперативног штаба за Босанску Крајину

ГенераллајтнантФридрих Штал (нем.Generalleutnant Friedrich Stahl ), командант 714. дивизије, именован за заповедника Борбене групе Западна Босна

Ангажоване јединице

Други крајишки НОП одред

Прва крајишка ударна бригада

Први крајишки НОП одред

Борбена група „Западна Босна“: 714. дивизија (Немачка)

718. дивизија (Немачка) (делови)

717. дивизија (Немачка) (мањи делови)

самостални 659. инжињеријски батаљон

немачке територијалне, специјалне и пратеће јединице

1. горска дивизија НДХ

5. пјешачка пуковнија НДХ

Четнички одреди Радића, Марчетића и Дреновића

Јачина6.000 31.000

Губици2.500 избачених из строја

2.800 избачених из строја

Козара је, услед свог положаја у односу на савску, унску и врбаску комуникацијску линију, као и у односу на важан рудник Љубија, била област од великог значаја за окупациону управу током Другог светског рата. Стога су предузете бројне офанзивне операције против партизана на Козари. Међу њима се, како по жестини борби, тако и по застрашујућем страдању цивилног становништва, истиче операција Западна Босна, вођена од 10. јуна до 15. јула 1942. Стога изрази „Битка на Козари“ и „Козарачка епопеја“ у правилу

реферишу на овај догађај.

Током пролећа 1942. партизански покрет у западној Босни је знатно ојачао. То је довело до заузимања Приједора и Љубије 16/17. маја и оснивања Прве крајишке бригаде 21. маја 1942. Иако се ово одвијало у периоду минималног немачког војног присуства у Југославији, пацификација постигнута у Србији и другим деловима Босне омогућила је немачкој команди формирање знатне борбене групе. Њу сачињавали делови 3 (од укупно 4) немачке дивизије, као и главнина

управо формираног Првог збора (корпуса) НДХ.

Ове снаге су 10. јуна отпочеле концентричан напад на партизане из свих околних гарнизона. Након извршеног опкољавања, оне су формирале широке запречне појасе око Козаре и кренуле у систематско потискивање и изнуривање бранилаца. Одбрана, у почетку врло успешна, након десетак дана почела је да посустаје услед губитака, замора и нестанка муниције.

Партизански делови који су се нашли ван обруча, применили су две врсте дејстава ради помоћи

опкољеним снагама. 3. и 4. батаљон упорно су покушавали да се пробију у обруч ради помоћи, што је и успело деловима 4. батаљона. Остале снаге, 1. и 2. батаљон бригаде, и 1, крајишки одред, покренуле су низ енергичних напада на околне гарнизоне ради привлачења на себе делова осовинске оперативне групе. Извршени су успешни напади на Добрљин, Босански Нови и Сански Мост.

Ово ипак није довело до слабљења и одвајања значајних ефектива оперативне групе Западна Босна. Довођењем појачања,

притисак на опкољене снаге је појачаван, што је довело до кризе одбране.

Суочени с немогућношћу даљег одолевања, борци Другог крајишког одреда одлучили су се за пробој из обруча. Пробој кроз вишеструке утврђене линије обруча одиграо се 3. јула 1942. у југозападном делу Козаре, 15 km источно од села Међувође, у северозападној Босни.

Кроз све линије обруча пробио се знатан део Одреда и један део збега цивила (око 10.000 људи). Интервенцијом оклопних делова Немци су у зору затворили брешу, поново успоставили обруч, и већ

следећег дана кренули у прочешљавање Козаре. Остатак одреда и цивили који су остали у обручу покушавао је да се спаси кријући се у планини. Већ првог дана ликвидирана је партизанска болница и побијено око 300 рањеника.

Поком наредне две недеље снаге Немаца и НДХ систематски су прочешљавале Козару и Поткозарје. карактеристика ове операције је посебно бруталан поступак према цивилном становништву.

Један број ухваћених становника ликвидиран је на лицу места, док је већина транспортована у логоре. Била је очигледна намера да се подручје потпуно испразни од становништва, како би се партизани лишили базе и могућности преживљавања. Током операције преко 68.000 становника (око половина) депортована је у логоре. Укупан број цивилних жртава на Козари и Поткозарју износи око 35.000 људи, од чега је највећи део страдао управо у овој операцији и током интернације у логоре која је следила.

Увод

Читав устанак на Козари је био важан за партизански покрет отпора током Другог светског рата. Касније је постао саставни део послератне југословенске митологије, која је славила јунаштво и мучеништво слабијих и лошије наоружаних партизана и цивила.

Неки историчари и публицисти ову операцију сматрају делом такозване Треће непријатељске офанзиве.

У пролеће 1942. партизани у централној и западној Босни су ослободили Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор. 20. маја је основана I крајишка бригада, а следећег дана је добила тенкове и старе авионе. Слободна територија се простирала од реке Саве на југ до планина Козаре и Грмеча.

Након смиривања постигнутог у Србији и источној и централној Босни, немачки штабови опуномоћеног заповедника у Србији и команданта југоистока били су у могућности да, иако у великој оскудици снага, уз употребу усташа и домобрана организују операцију на Козару као најактивније жариште противосовинске борбе. Партизански одред на Козари угрожавао је виталне комуникације у долинама Саве, Врбаса и Сане. Немачки оперативни план предвиђао је уништење партизана, као и депортовање становништва и уништење материјалне базе за опстанак партизана на Козари.

Осовинске снаге су бројале 11.000 официра, подофицира и војника Вермахта, 20.000 усташа и домобрана, а Мађари су учествовали са 5 топовњача речне флотиле. 2000 четника Драже Михајловића (групе Дреновића и Марчетића) употребљени су за обезбеђење позадине. Партизанска формација на Козари, Други крајишки партизански одред, бројала је око 3.000 војника, али је регрутовала резерве из 60.000 цивила на слободној територији.

Након интезивне битке, у ноћ 3. јула неке партизанске јединице су пробиле обруч, али је главна група следеће ноћи опет остала опкољена и углавном је уништена. Само неколико стотина бораца са делом становништва пробило је обруч и успело да се извуче према планини Грмеч. Велики број оних који се нису успјели провући кроз обруч пали су у руке усташама и Немцима, и тада су почињени велики злочини над њима. На месту пробоја обруча, у југозападном делу Козаре данас се налази споменик назван "Патрија".

Жртве су усташе убијале клањем на лицу места непосредно након заробљавања или маљевима на обали Саве код Босанске Дубице, а неки су по захтеву немачких власти, првенствено Глеза фон Хорстенау, одведени на рад у Немачку. Међу овима је проценат преживљавања био знатно већи. Преостали су одведени у хрватске концентрационе логоре, махом у Јасеновац и Стару градишку.

После заробљавања народ је транспортован делимично у Јасеновац, а делимично у оближње привремене логоре код Босанске Дубице, Костајнице и друге одакле је затим пребациван у Јасеновац у групама по неколико хиљада људи. Жртве су убијане одмах. Према сведочењима Јевреја сабраним у књизи "Сећања Јевреја на логор Јасеновац" усташе су се брзо решиле огромног људства са Козаре. Према тим сведочењима, усташки кољачи су се тих дана највећих покоља Козарчана „по цели дан вуцарали по логору и смејали се пред заточеницима, пјевали и хвалили се како су данас имали много посла“.

По усташким и немачким документима у козарачкој офанзиви заробљено је 68.000 људи. Спомен парк Козара прикупио је непотпуни списак од 33.398 побијених козарачких цивила док судбина многих несталих ни до данас није позната.

Око 900 преживелих партизана је основало Пету крајишку бригаду. У исто време, главнина партизана са Титом се кретала из источне у запдну Босну. За време офанзиве, Први крајишки одред и делови Прве крајишке бригаде извршили су нападе на Босански Нови, заузели Босанску Крупу, и извршили већи број других напада у циљу смањивања притиска на Козару. Непосредно након операције, 31. јула ослобођен је Кључ, а са доласком пролетерских бригада створена је пространа слободна територија.

Крвава епопеја на Козари претворила је ову планину у легенду. Она је постала симбол партизанског отпора и страдања. О Козари је након рата написано на десетине књига, на Козари подигнут монументални споменик.

Током осамдесетих откривено је да је тадашњи аустријски председник и бивши први човек Уједињених нација Курт Валдхајм заправо некадашњи нацистички официр умешан у ратне злочине те да је учествовао у усташко-немачкој операцији на Козари. То је подстакло појачано интересовање страних публициста и новинара за крваву драму на Козари, а књиге о козарачкој епопеји преведене су на многе светске језике.

Бихаћка република

Бихаћка република је симболичан назив за јединствену ослобођену територију која је настала после — бихаћке операције и ослобођења Бихаћа 4. новембра 1942. спајањем до тада ослобођених територија Босанске крајине и суседних области Хрватске. Бихаћ је од тада до краја јануарa 1943. био седиште ЦК КПЈ и Врховног штаба НОВ и ПОЈ и центар те територије. Офанзивним дејством НОВЈ, посебно у средњој Босни, ова слободна територија је проширивана до средине јануара 1943. године. Простирала се од прилаза Карловцу и Загребу, до реке Босне и Неретве и захватала је око 50.000 km².

Развитак Народноослободилачког покрета, достигао је на овој теритприји највиши степен. Ту су, у новембру 1942. године, формиране прве дивизије и корпуси НОВЈ, чија је дејства усперавао Врховни штаб. Територија републике била је поприште зимских операција окупаторско-квинслишких снага (Вајс 1 и 2) и битке на Неретви. (Четврта непријатељска офанзива 1943.).

Онивањем Привременог управног одсека при Врховном штабу, 22. октобра, који је требао да усмерава рад НО одбора и војно-територијалних органа, а затим Извршног одбора АВНОЈ-а. 26/27. новембра 1942., на овој терторији је био изграђен јединствен систем власти. На територији 30 срезова спроведени су избори за месне, општинске и среске, а у неким крајевима и окружне НОО — команди места и команди подручја. На иницијативу Извршног одбора АВНОЈ-а развијена је политичка, привредна и просвета активност. Подстакнут је развој производње, организовања размена и саобраћај, спроведена кампања прикупљања добровољних прилога народа за снабдевање

војних јединица, акција отварања основних школа и других облика просвећивања народа, одновано је Позориште народног ослобођења, унапређена здравствена служба и разни облици социјалне заштите (збрињавање избеглица, оснивање домова за незбринуту децу и др.). Поред ових активности НОО и КПЈ је радила на развијању антифашистичке организације жена и омладине. Одржани су основачка конференција АФЖ Југославије у Босанском Петровцу од 6. до 8. децембра и оснивачки конгрес УСАОЈ-а у Бихаћу, од 27. до 29. децембра 1942. године.

Као израз извојеваних победа у рату против окупатора и домаћих колаборациониста и степена развитка НОП-а, Бихаћка република је утицала на јачање међународног положаја НОП-а. Настала је у доба преломних битака на совјетско-немчком фронту и на фронту у Африци, она је побудила занимање сила Осовине и сила антихитлеровске коалиције. Рачунајући с могућношћу скоре инвазије англо-америчких трупа на европско Средоземље и пре свега на Балкан, Хитлер је сматрао да би НОВ могла да угрози одбрану Балкана. Зато је донео одлуку о зимским операцијама Вајс (Weiss) за уништење „Титове државе“ како је сам називао ослобођену триторију с центром у Бихаћу. Са истог становишта порасло је и занимање за догађаје у Југославији код влада антихитлеровске коалиције. То де показало, у појачаном настојању британске владе да одврати четнике Драже Михаиловића од сарадње са окупатором и с друге стране, у њеној одлуци да ступи у контакт са Врховним штабом НОВ и ПОЈ.

Ослањајући се на избвојеване победе и степен развитка НОП-а, у време Бихаћке републике, ЦК КПЈ, још одлучније креће у борбу за мађународно признање НОП-а, што је било изражено и основањем АВНОЈ-а и посебно првом нотом коју су Извршни одбор АВНОЈ-а и Врховни штаб НОВ и ПОЈ упутили владама сила антифашистичке коалиције из Бихаћа јануара 1943. године. У тој ноти су отворено поставили питање издајничке активности владе Краљевине Југославије у избеглиштву.

Види још

Бихаћка операција

Борбе за Ливно 1942.

Борбе за Јајце 1942.

Напад НОВЈ на Босански Нови новембра 1942.

Напад НОВЈ на Сански Мост децембра 1942.

АВНОЈ

Ужичка република

Бихаћка операција 1942.

Бихаћка операција је једна од највећих победа НОВ и ПОЈ у 1942. години. У њој је осам бригада НОВЈ под командом Оперативног штаба за Босанску Крајину уништило усташко-домобрански гарнизон у Бихаћу и околним местима и нанело непријатељу значајне губитке. Битка за град трајала је од 2. до 4. новембра 1942., и наставила се наступним маршем јединица НОВЈ против остатака разбијених јединица и деморалисаних околних гарнизона. Разбијен је усташки 4. дјелатни стајаћи „сдруг" (бригада) и делови 12. домобранске пјешачке пуковније. Ово је била једна од највећих у дугом низу победа НОВЈ над снагама НДХ које су уздрмале НДХ и веома ограничиле домен важења њених установа.

Освајањем Бихаћа повезана је слободна територија у Босанској Крајини и централној Босни са слободном територијом у Далмацији. Лици, Кордуну и на Банији. Тако је формирана непрекидна слободна територија од Карловца до Ливна на којој су образоване многе војне и цивилне институције, позната као Бихаћка република или Титоланд (по Немцима). Ослобођени Бихаћ постао је војно, политичко и културно средиште Народноослободилачког покрета.

Оперативна ситуација пре Бихаћке операције

Народноослободилачки покрет у западним крајевима Југославије у другој половини 1942. године био је у великом успону. Од партизанских одреда стваране су бригаде као чврсте и покретне војне формације. У средишњим областима Босне оперисала је група од седам бригада под непосредном командом Врховног штаба. У Босанској Крајини је до почетка Бихаћке операције формирано 6, у Хрватској 18 и у Словенији 4 бригаде НОВЈ. Од ових снага Врховни штаб је 1. новембра формирао 3, а затим 8. новембра 1942. још пет дивизија. Осим њих, постојао је и знатан број територијалних партизанских одреда и самосталнихБатаљона и чета.

У Босни су партизани су од усташа и домобрана ослободили велики број места: Дрвар, Босански Петровац, Кључ, Гламоч, Мркоњић-Град, а вођене су борбе против Италијана и четника за Босанско Грахово, против Немаца и усташа за Јајце и против Италијана, усташа и четника за Ливно. У Хрватској су партизани држали Кореницу, Војнић, Вргинмост и већи број мањих места.

Кроз Босанску Крајину и преко Кордуна пролазила је демаркациона линија између италијанске и немачке окупационе зоне. Италијани су се током 1942. ограничили на држање мањег броја важнији гарнизона, углавном у обалном појасу. Ту су биле стациониране главне снаге V, XVIII и VI корпуса италијанске Друге армије. Територију су покушавали да контролишу уз помоћ четника и других квислиншких формација (MVAC - Militia Atnicommunista Volontaria), док су већину насељених места у унутрашњости препустили снагама НДХ.

У својој окупационој зони у северном делу Босне Немци су држали 714. и 718. посадну дивизију. У мају 1942. прогласили су ту област ратним подручјем, тако да су снаге НДХ и локални четници у области били под непосредном командом дивизијских штабова.

Значај Бихаћа

Према административној организацији НДХ, Бихаћ је био административно седиште Велике жупе Крбава и Псат. У Бихаћу су се налазиле бројне цивилне и војне установе. Осим тога, Бихаћ је био војна база за офанзивно деловање против јединица НОВЈ и кључно утврђење

на стратешки важној комуникацији између јадранске обале и долине Саве.

Бихаћ је такође био база усташких злочинаца који су током 1941. и 1942. починили бројне масакре у граду и околним селима над српским и јеврејским цивилима.

За партизане, Бихаћ је био средиште области са знатним економским и мобилизацијским потенцијалом. Окупациона управа у Бихаћу раздвајала је слободну територију у западној Босни од слободне територије у Хрватској. Релативно изолован бихаћки гарнизон представљао је перспективу војничког успеха и задобијања знатног плена у оружју и војном материјалу.

Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Заповијест Оперативног штаба НОП и ДВ за Босанску Крајину од 31. октобра 1942. године за напад на Бихаћ

Ток операције

На предлог Оперативног штаба за Босанску Крајину, на основу расположивих података о непријатељу, Врховни штаб издао је 18. октобра 1942. ОШ за Босанску крајину наређење за извођење операције, а Главни штаб Хрватске наређење за садејство у операцији и стављање на располагање 3 бригаде. Напад је требало да буде изведен до 5. новембра.

Супротстављене снаге

Оперативни штаб за Босанску Крајину за Бихаћку операцију прикупио је 5 својих бригада:

1. крајишку бригаду (3 батаљона)

2. крајишку бригаду (3 батаљона)

3. крајишку бригаду (сва 4 батаљона)

5. крајишку бригаду (сва 4 батаљона)

6. крајишку бригаду (2 батаљона)

Осим ових, штабу су за операцију стављене на располагање 3 бригаде ОШ Хрватске:

2. личка бригада (сва 4 батаљона)

4. кордунашка бригада (сва 4 батаљона)

8. банијска бригада (3 батаљона)

У нападу је учествовао и мешовити артиљеријски дивизион ОШ за Босанску Крајину, састава: 3 хаубице 100mm, 4 брдска топа и једна батерија противоклопних топова.

Укупна јачина ових јединица у време напада износила је око 7.000 људи. Јединице су биле посебно мотивисане за ову акцију због присуства познатих усташких злочинаца у Бихаћу. ОШ Крајине и штабови бригада су у наређењима за напад посебно нагласили аспект кажњавања усташких зликоваца у операцији. Операцијом је командовао Оперативни штаб за Босанску Крајину, чији је командант био Коста Нађ.

Одбрана Бихаћа располагала је следећим јединицама:

4. дјелатни „сдруг“ усташке војнице, јачине 4 бојне (батаљона) (3.000 људи):

19. усташка бојна, стационирана у самом граду

31. усташка бојна, стационирана у Личком Петровом Селу и Раковици

32. усташка бојна, стационирана у Босанској Крупи

33. усташка бојна, стационирана у самом граду

штаб и једна бојна 12. домобранске пјешачке пуковније, стационирани у граду (око 800 људи)

једна сатнија (чета) 2. домобранске пуковније, стационирани у граду (око 200 људи)

више група усташке милиције јачине 10-40 људи, распоређених по селима у широј околини.

За одбрану Бихаћа непријатељ је располагао са четири хаубице 100 mm од којих су се две налазиле у граду, а две на Хаџиабдића брду.

Укупна јачина ових јединица у време напада износила је око 4.000 људи.

Усташе су биле изузетно мотивисане за одбрану, јер су биле свесне својих почињених злочина и казне која их чека уколико буду савладани. У домобранским јединицама мотивисаност за борбу била је врло ниска.

Организација непријатељске одбране

Одбрана Бихаћа била је кружна, и то у два појаса. Спољашња одбрана Бихаћа састојала се из истурених посада распоређених по околним местима и локалитетима. Нека од ових места била су добро утврђена и тешко освојива, на пример Изачић и Острожац. Недостатак спољашње одбране састојао се у томе што није била у потпуности ватрено повезана између себе, што је остављало нападачу могућност изненадног прикривеног упада кроз одбрану.

Унутрашња одбрана састојала се из низа међусобно повезаних добро утврђених упоришта. Нарочито су добро били утврђени Сомишље и Жегар са Жегарском алејом и Бориком на левој обали Уне.

Непријатељске снаге у Бихаћу биле су довољно бројне, снабдевене и утврђене да одбију сваки евентуални напад, или у крајњем случају да се одрже до доласка евентуалне помоћи из других упоришта.

План напада

Према плану Оперативног штаба, требало је са четири бригаде извршити једновремен концентричан напад на Бихаћ и обезбедити се потребним снагама са правца Босанске Крупе и Цазина. Истовремено, напасти на Личко Петрово Село ради обезбеђења од евентуалриог непријатељевог дејства из Слуња, Оточца и Госпића.

Да би се сломио добро организована одбрана Бихаћа било је изузезно пожељно очувати тајност операције до самог тренутка напада. Такође, да би се смањила вероватноћа интервенције из других гарнизона, Наређено је појачавање свих дејстава на удаљеним правцима, према Босанском Новом, Санском Мосту и у источној Банији, ради стварања утиска код непријатеља о непосредној опасности.

Након савладавања отпора у Бихаћу, развити офанзивна дејства ка северу, североистоку и северозападу, уништити повезане посаде и задобијену иницијативу и уздрманост непријатеља.

Ток борбе

Јединице су морале да савладају знатне раздаљине до полазних положаја за напад. Покрети ради концентрације снага почели су 28.10. Јединицама је наређене о нападу са спецификованим циљем и детаљима о ангажовању јединице објављено тек 1. новембра. Међутим, покрети јединица и њихов смер нису могли остати тајна ни за борце ни за народ. Чињеница да је ипак постигнуто наређење говори о јединству народа и војске у том крају и о немоћи власти НДХ да успостави своју обавештајну службу.

Напад је почео 2. новембра у 21:30. Знак за почетак напада дат је испаљивањем граната из две хаубице на упориште Сомишље. Јединице НОВЈ постигле су пуно изненађење - у тренутку напада у граду је још горело електрично осветљење.

Јединице су подишле објектима за напад, а Први батаљон Друге крајишке бригаде под командом народног хероја Ранка Шипке успео је неопажен да се убаци у сам град, у део на десној обали реке Уне. Први батаљон Прве крајишке бригаде провукао се неопажен између непријатељских спољашњих упоришта, и енергичним јуришем за само десет минута заузео Сомишље, најјаче усташско утврђење са леве стране реке Уне.

Истовремени удар на спољашњу и унутрашњу линију одбране, као и из самог града, дезорганизовао је усташко-домобранску одбрану. Током прве ноћи 8. банијска бригада уништила је непријатељска упоришта на северозападном правцу, ликвидирала посаду из Изачића која је покушала да се пробије у град, продрла у део града на десној обали Уне, заузела железничку станицу и околне објекте и повезала се са Другом крајишком бригадом. Друга крајишка продрла је у део града на десној обали Уне са источног правца чистећи успут мања непријатељска упоришта. Током ноћи ове две бригаде запоселе су целокупно подручје града изузев две утврђене зграде из којих је непријатељ још пружао отпор. Овај отпор ликвидиран је током преподнева 3. новембра.

У делу града на левој обали Уне отпор је био јачи и организованији. Прва и Трећа крајишка бригада ликвидирале су спољашња утврђења, а највећи успех било је заузимање Сомишља. Са ових положаја ове две бригаде извршиле су напад на добро утврђени усташки логор у Жегару. Међутим, усташе су одбиле овај напад и у 4 сата предузеле противнапад са намером да поново овладају Сомишљем. Овај напад био је одбијен. Током целе ноћи и наредног дана низали су се напади и противнапади обе стране.

Током преподнева усташка команда из Бихаћа упорно је тражила „моторизовани сдруг“ као помоћ од Главног стожера. Испаде усташа из Босанске Крупе и Цазина у правцу Бихаћа успешно су неутралисале Шеста крајишка и Четврта кордунашка бригада. Главни стожер домобранства затражио је помоћ од немачке команде, међутим генерал Штал, командант 714. дивизије, одбио је захтев наводећи као образложење интензивне партизанске активности „на Шамарици, у околини Двора и Босанског Новог“. Посада у Бихаћу једино је добила неколико налета авијације као помоћ.

Прва и Трећа крајишка предузеле су одлучни напад на Жегар 3. новембра у 15:00. Усташе су се браниле са фанатичном упорношћу, до последњег. Ипак, упориште је савладано. Након тога ове бригаде

наставиле су напредовање ломећи узастопни усташки отпор и током послеподнева и следеће ноћи овладале делом града до канала у центру града. Око мостова преко канала распламсала се борба са наизменичним нападима обе стране. 4. новембра у 12 сати Прва и Трећа краишка бригада извршиле су јуриш преко мостова и по цену знатних губитака прешле канал. Последњи усташки отпор сломљен је око 16 часова истог дана. Овако је борбу на каналу описао Ђуро Кнежевић, један од учесника, десетар у Другој чети Трећег батаљона Прве крајишке бригаде

„Канал на коме смо се нашли био је посљедња одбрана Бихаћа, али и најтврђа. Мост преко канала завршавао се бункерима на обје стране, а крај њих су биле двије хаубице. Иза њих је десну страну улице затварало жуто-розе здање Медресе, а лијеву зграде трговачког блока. Све ове зграде биле су праве тврђаве. Са сваког прозора сипала су ватру аутоматска оружја. Наша чета се налазила у Клостеру, а Прва у згради преко пута, која је била усташки војни магацин. Само што смо предахнули и заузели положаје, усташе су извршиле противнапад. У трен ока мост су прекрили усташки љешеви. Десет пушкомитраљеза наше и Прве чете одједном су тукли мост. До десет часова усташе су још у неколико наврата покушавале противнападе, али су се увијек враћали натраг, уз тешке губитке.

Онда су усташе почеле да туку Клостер хаубицама, испред бункера с друге стране моста. Упоредо су изводили и јурише. До 10 часова смо били изложени жестокој ватри. Срећа је наша била што хаубице нису могле гађати приземље, већ су тукле кров и спрат. У почетку смо тешко подносили експлозије топовских граната изнад глава, али што је вријеме одмицало ми смо се на то привикавали. С плафона су нас стално засипали малтер и кречна прашина, па смо сви личили на млинаре, а од детонација смо били напола глуви. Шест пушкомитраљеза наше чете, постављених на прозорима ка мосту, с времена на вријеме су рафалима одбијали усташке противнападе. У Клостеру је било и подоста часних сестара и дјеце, махом из усташких породица, смјештених овдје као на сигурно мјесто. Очигледно су им свашта о нама напричали, јер је било очито да нас се боје колико и граната које су нас засипале.

Послије два сата опет се наша ударна група врати на пуложаје. Наредише нам да се припремимо за јуриш. Бомбашка група већ је била спремна. Предводио ју је комесар чете Коста Бојанић. Пошто је Лазо Карановић, пушкомитраљезац из моје десетине, био у бомбашкој групи, ја сам узео његов пушкумитраљез. Комесар Коста ми нареди да без прекида тучем пушкарницу на бункеру с лијеве стране моста. Остали

пушкомитраљесци и борци добили су задатак да луку прозоре на зградама из којих су се усташе браниле. Онда отпоче ураганска ватрена припрема јуриша, а убрзо преко моста кренуше трком - прво комесар Коста, за њим Руди Турчиновић из Прве чете, па онда угледах Рајка, за њим Стипу и Николу. Док шаљем рафал за рафалом, видим их како бацају бомбе на бункер. У том тренутку узимам пушкомитраљез и трчим за њима. На мосту сусрећем Стипу, рањеног у главу. Мало даље, уз зид Медресе, стоји наш комесар Коста. Видим нешто није у реду и питам га шта је.

- Продужи напријед - одврати он, - Погинуше Рајко, Граховац и Руди Турчиновић ... Ја сам рањен, али ти гурај напријед и никоме не говори о овоме ...

Сјурих се напријед и заједно са групом бораца наше чете улетјех у зграду Медресе. У истом тренутку борци Прве чете упадоше у зграде трговачког блока. Још нисмо били ни заузели положаје у освојеним зградама, а усташе изведоше противнапад. Једна њихова група упаде у Медресу, али је зачас слистисмо. Испред Медресе, ка пијаци, био је брисани простор, преко кога су усташе неколико пута покушале да нас одбаце, али смо их увијек враћали, наносећи им велике губитке. Приликом једног од тих усташких противнапада нестаде ми муниције. Викнух помоћнику да ми брзо донесе који шаржер и уто ми притрча неки непознат младић с пуном торбом муницијце. Остао је крај мене до краја борбе за Бихаћ и брзо ми пунио и додавао шаржере. Неколико дана по ослобођењу Бихаћа био сам с мојом десетином у патроли према Клокоту. С нама је био и онај мој новопећени помоћник. Али, у Клотоку га неки мјештани препознаше као усташу. Хтједоше да га линчују, али ми не дозволисмо. По повратку из патроле о томе смо обавијестили команду чете и добисмо налог да мог помоћника предамо Команди мјеста у Бихаћу...

Посљедњи јуриш у бурбама за Бихаћ извршили смо између 15 и 16 часова из Медресе ка сјеверозападној ивици града. Бихаћ је тиме био ослубођен. У наредних сат-два само се из понеке зграде још могао зачути по који пуцањ. То су наши борци чистили зграде од прикривених непријатељских војника ...“

[1]

Бихаћ је ослобођен после 42 сата непрекидне борбе, 4. новембра око четири сата после подне. Остатак усташке посаде који је успео да се извуче из града у покушају да се пробије до Цазина, упао је током ноћи 4./5. новембра у за ту сврху постављену заседу два батаљона Пете и Шесте крајишке бригаде. Упркос великих губитака, захваљујући безусловној решености, група усташа успела је да се пробије преко положаја ових батаљона.

Наставак операције

У Бихаћу је као посадна јединица остављена Трећа крајишка бригада, а остале јединице одмах су упућене према околним непријатељским градовима ради експлоатације успеха.

Друга крајишка бригада упућена је још у току ноћи у правцу Босанске Крупе ради садејства Шестој крајишкој приликом напада на ово место. Међутим, 32. усташка бојна и локалне усташке снаге нису сачекале напад, већ су се у току исте ноћи евакуисале у Босански Нови.

Осмој банијској бригади 4. новембра у 17 часова наређено је да одмах крене преко С. Брековице и Острошца ка Цазину и да се повеже са јединицама 5. крајишке (козарске) и 6. крајишке бригаде које су се налазиле на сектору Острошца.

У времену од 5. до 15. новембра снаге Оперативног штаба за Босанску крајину ослободиле су Босанску Крупу, Отоку, Цазин и Бужим, као низ других насељених места, и блокирале непријатељеве снаге у Босанском Новом. За то време снаге Главног штаба Хрватске ослободиле су Слуњ, Цетинград, Велику Кладушу, Вранограч и низ других насељених места.

Резултати операције

Бихаћком операцијом знатно је увећана и повезана слободна територија. У борбама 2.-4. новембра убијено је око 800 усташких и домобранских војника и официра, а заробљено је 835 војника и 35 официра са поджупаном на челу. Заплењено је 8 артиљеријских оруђа (4 хаубице, 3 противтенковска и 1 брдски топ), 2 минобацача, и преко 1.500 пушака, аутомата и митраљеза. Јединице НОВЈ имале су 130 погинулих и преко 200 рањених бораца. Заробљени домобрани су већином разоружани и пуштени, док су усташе углавном стрељане. Ова пракса провођена је јавно, тако да је Врховни штаб 18. новембра издао саопштење о стрељању 130 усташа заробљених у Бихаћу.

„Између осталих стрељани су:

Дујмовић Петар, из Заваља. Усташа и члан Покретног преког суда, који је отерао у смрт на десетке антифашиста.

Уремовић Доминик, из Бихаћа. Као усташа задржао 37 православних сељака који су ишли на рад у Немачку и предао их усташком редарству, где их је његов син дивљачки мучио и све поубијао.

Млинарић Илија, из Слав. Брода. Као заклети усташа прошле године бацао невине људе У јаму и зверски убијао старце, жене и децу.

Алтић Мехмед, познати крволок. Силовао 9 девојака, које је после овог гнусног чина зверски убио,

Машић Ибрица, усташа. Организовао отпор приликом ослобођења села Рибића.

Ракела Радослав, из Бихаћа. Познати усташа и шпијун усташке надзорне службе.

Јеркић Фрања, из Добрвице. Заклети усташа и учесник у клању недужног становништва.

Одић Хасан. Заклети усташа и пљакаш.

Јанковић Тома, из Краља. Клао рањене Србе који су били покошени усташким митраљезом.

Ништа мањи нису ни злочини осталих стрељаних бандита из XIX усташке Личке бојне, који су се прикривали међу заробљеним домобранима да би избегли праведној казни за своје злочине. “

[2]

Бихаћ је постао средиште слободне територије познате као Бихаћка република. У Бихаћу су се одвијале живе и значајне војне, политичке и културне активности. Крајем новембра одржано је прво заседање АВНОЈ-а и УСАОЈ-а.

О борбама за Бихаћ Бранко Ћопић написао је књигу „Делије на Бихаћу“.

Јединице НОВ и ПОЈ су са територије Бихаћке републике вршиле офанзивна дејства на околне гарнизоне и диверзије на комуникације. Вођене су против Немаца и усташа борбе за Јајце, Босански Нови и Сански Мост, а против Италијана, усташа и четника борбе за Ливно.

Бихаћ је био слободан до 29. јануара 1943, када га је, у склопу операције Вајс I заузела немачка 7. СС дивизија.

Види још

Бихаћка република

Борбе за Ливно 1942.

Борбе за Јајце 1942.

Напад НОВЈ на Босански Нови новембра 1942.

Напад НОВЈ на Сански Мост децембра 1942.

Извори

^ Прва крајишка бригада, зборник сећања, књига 1 - Београд 1989.

^ Саопштење Врховног штаба НОВ и ПОЈ од 18.11.1942, Војноисторијски институт

Спољашње везе

Душан РОДИЋ: ОД САНИЦЕ ДО БИХАЋА (и наредни чланци)

IV. усташки стајаћи дјелатни здруг - енгл. IV Ustasha Brigade Axis History Factbook ((en))

33. усташка бојна - енгл. XXXIII Ustasha Battalion Axis History Factbook ((en))

Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије

АВНОЈ (срп/хрв. Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије / Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Jugoslavije; сло. Antifašistični svet narodne osvoboditve Jugoslavije) је био политичка организација народноослободилачких комитета који су успостављени 26. новембра 1942. да би управљали територијама под својом контролом током Другог светског рата. АВНОЈ је био под политичким вођством главног покрета отпора Југославије, током окупације силе Осовина у Другом светском рату.

Прво заседање АВНОЈ-a

За више информација погледајте чланак Прво заседање АВНОЈ-a

Након капитулације југословенске војске 17. априла 1941, Југославија је подељена између Немачка, Италије, Мађарске и Бугарске. Отпор овим окупационим режимима је довео до оснивања покрета отпора, резултујући да Комунистичка партија Југославије, тада активна само у илегали, преузме улогу вођења снага у југословенском отпору.

26. новембра 1942, партизанске вође Југославије су сазвале прво заседање АВНОЈа у Бихаћу у нади да ће добити политички легитимитет. Састојећи се од комитета и комунистичких и некомунистичких партизанских представника, под Јосипом Брозом Титом, АВНОЈ је прогласио подршку:

Демократији правима етничких група неповредивости приватне својине ислободе индивидуалне економске иницијативе за различите групе.

1943, Немачка је покренула офанзиву да би повратила своју контролу над Југославијом у очекивање Савезничког искрцавањана Балканско полуострво. Страхујући да ће од те инвазије корист имати четници, партизани су напали снаге пуковникаДрагољуба Михајловића и у марту избегли немачку армију и одлучно победили четнике у Херцеговини и Црној Гори.

Међутим, у мају су Немци, Италијани, Бугари и НДХ покренули напад против партизана у кланцу Сутјеске, али су партизани избегли опкољавање. Ово се показало као преломна тачка, а када се Италија предала у септембру, партизани су заробили италијанско оружје, стекли контролу над јадранском обалом и почели су да примају помоћ од савезника у Италији.

Друго заседање АВНОЈ-a

За више информација погледајте чланак Друго заседање АВНОЈ-а

Заседање је одржано у нођи 29. новембра 1943, у граду Јајце, (средња Босна), које је у то доба веђ три месеца било под контролом партизана. Већина од 142 делегата били су присталице Комунистичке партије а међу осталима су били и делегати Хрватске сељачке странке (мачековци и радићевци), Муслиманске заједнице (спахиновци), Странке хришћанских социјалиста, Странке самосталних демократа, Радикалне странке, Српске земљорадничке странке, двојица Хрвата из Југословенског одбора основаног још 1915. године у Лондону и други.

У данима пре заседања хрватски вајар Антун Аугустинчић ваја бисту Јосипа Броза, која је после постављена у Дому културе (бивши Сокол), дворани где је заседао АВНОЈ а Божидар Јакац, словеначки сликар, црта Титов портрет. Оба дела су потом била умножена у неколико стотина примерака. За декорацију дворане био је задужен српски сликарЂорђе Андрејевић Кун. За ту прилику је нацртао

портрете Стаљина, Рузвелта и Черчила и прве верзије новог грба Југославије.

Седницом је председавао хрватски политичар, предратни председник скупштине Краљевине СХС др Иван Рибар. Његов син Иво „Лола“ Рибар је дан пре тога под чудним околностима погинуо на аеродрому у Гламочу припремајући се на пут до Египта. У радном председништву су поред њега седели др Јосип Видмар, др Павле Грегорић, др Војислав Кецмановић, др Иван Милутиновић, православни свештеник Влада Зечевић, др Златан Сремец, др Сулејман Филиповић и др Сретен Жујовић.

Након петочасовног заседања др. Рибар је, непосредно пред поноћ, прочитао одлуке другог заседања АВНОЈА:

Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије се конституише у законодавно и извршно представничко тело Југославије, као врховни представник народа и успоставља се Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), са свим обележјима народне владе, преко кога ће АВНОЈ остваривати своју извршну функцију.

да се створи федерална Југославија, заснована на праву о самоопредељењу, у којој је планирано да пет јужнословенских народа: Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци живе у шест федералних јединица : Србија, Хрватска, „Словеначка“, Македонија и Црна Гора и Босна и Херцеговина са једнаким правима;

да се пониште одлуке југословенске владе у изгнанству

да се краљу Петар II Карађорђевић забрани повратак у земљу док се на референдуму не одлучи државно уређење будуће земље (монархија или република).

Да се националним мањинама у Југославији обезбеде сва национална права.

Словеначка делегација, на чијем је челу био др. Јосип Видмар, предложила је да се Титу додели звање „Маршал Југославије“. Председништво АВНОЈ-а је на својој првој седници 30. новембра 1943. године једногласно прихватило овај предлог (одлука бр. 7).

Стаљин се разбеснео када је сазнао да није био обавештен о заседању и наводно забранио Титу да прогласи АВНОЈ привременом владом. Међутим, западни Савезници нису били узбуњени, јер су веровали да су партизани једини југословенски покрет отпора који се активно бори против фашиста.

Децембра 1943, Рузвелт, Черчил и Стаљин су одлучили да подрже партизане. Велика Британија се придружила месец дана касније и престала је да снабдева четнике. Убрзо је прва совјетска мисија стигла у партизански штаб. САД су задржале војну везу са Михајловићем да би охрабривали настављање четничке помоћи обореним америчким пилотима.

25. маја 1944, немачке падобранске трупе су напале Титов штаб у Дрвару, скоро га заробивши. Тито је отишао авионом у Италију и успоставио нови штаб на јадранском острву Вис. Након пребацивање своје подршке партизанима, Британија је радила на зближавању Тита и Петра. На ургирање Британије, Петар је одлучио да остане изван Југославије и у септембру је позвао све Југословене да пређу у партизане.

Треће заседање АВНОЈ-а

За више информација погледајте чланак Треће заседање АВНОЈ-а

Треће заседање АВНОЈ-а одржано је од 7 до 10. августа 1945. у Београду. АВНОЈ се конституисао као Привремена народна скупштина са задатком да припреми Уставотворну скупштину. 11. новембра 1945. одржани су избори за Уставотворну скупштину. Листа Народног фронта је добила 96% гласова. Народна скупштина је 29. новембра 1945. прогласила Федеративну Народну Републику Југославију (ФНРЈ). Југославија је постала федеративна заједница шест равноправних република.

Види још

Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача

Спољашње везе

Декларација са другог заседања АВНОЈА

Прописи АВНОЈА и потеривање Немаца у Југославији између 1944. и 1948.

Послератна Југославија

Прво заседање АВНОЈ-а

Прво заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије одржано је у Бихаћу од 26. до 27. новембра 1942. године. На овом заседању је уједно и основано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ).

На Првом заседању скупштина делегата, којој је од 78 делегираних представника присуствовало само 54 делегата због тешких ратних прилика, донела је „Резолуцију о оснивању АВНОЈ-а“ и „Резолуцију о организацији АВНОЈ-а“. Новоосновано тело је означено као општенационално и општепартијско политичко представништво Народноослободилачке борбе у Југославији, која се ослања на народноослободилачке одборе и масовне антифашистичке организације, партијске и ванпартијске. Оно није било конституисано као врховни орган државне власти, али су његова организација и делатност показивали да оно има одлике представничког органа са ознакама највишег органа власти.

Као главно тело АВНОЈ-а утемељен је Извршни одбор, у који су изабрани: за председника др. Иван Рибар, за потпредседнике dr. Павле Савић, Нурија Поздераци Едвард Кардељ, а накнадно је кооптиран и Едвард Коцбек, а за чланове Миле Перуничић, Иван Милутиновић, др. Сима Милошевић, поп Влада Зечевић, Младен Ивековић и Веселин Маслеша. Извршни одбор АВНОЈ-а имао је председника, четири потпредседника и шест чланова.

Извршни одбор АВНОЈ-а (који је имао одсек за привредно – финансијске, просветне, унутрашње послове, здравствени, социјални, пропагандни и верски одсек) координирао је рад Народноослободилачких одбора (НОО), разграничавао рад војнопозадинских и цивилних органа власти, бринуо се о снабдевању војске и становништва, радио на обнови и оживљавању привреде, оснивао школе и народне универзитете, борио се против неписмености, регулисао питање напуштене земље, решавао питања здравља и социјалног старања, расписовао зајам итд.

АВНОЈ је дао иницијативу за стварање земаљских антифашистичких већа и обласних Народноослободилачких одбора, чиме је значајно допринео повезивању Народноослободилачких одбора у јединствен систем власти.

Друго заседање АВНОЈ-а

Друго заседање АВНОЈ-а је одржано 29. новембра 1943. у Јајцу. На заседању је АВНОЈ конституисан у законодоавно и извршно представничко тело Југославије, успостављен је Национални комитет ослобођења Југославије, а избегличкој влади и краљу Петру II Карађорђевићу је забрањен повратак у земљу до завршетка рата.

Увод

Промена ратних успеха на савезничким фронтовима, а по највише капитулација Италије 9. септембра 1943, савезничко освајање афричког континента, контраофанзива Црвене армије на Источном Фронту су утицали да КПЈ започне са изградњом чврстих темеља будуће Југословенске државе, уверена у коначну победу антифашистичке коалиције у рату.

Институционирање револуције (преко војних, војнопозадинских органа, органа власти и друштвено-политичких организација) било је у Југославији углавном завршено. Међународни разлози онемогућавали су да систем народне власти закључи свој карактер формирањем центрланог Југословенског органа (Владе).

Зато је на првом заседању Антифашистичког Већа Народног Ослобођења Југославије (АВНОЈ) у Бихаћу 1942. било све створено, само не политичко представничко тело-које је заправо вршило функцију савезног народноослободилачког одбора. Коначно, утемељење државе је требало да се уоквири на другом заседању АВНОЈ-а крајем 1943. Године.

Град Јајце

Јајце је стари босански средњовековни град који лежи у долини реке Врбас. У средњем веку је био престоница босанских краљева. За време Другог светског рата, град је неколико пута мењао власнике. Прво су га партизани освојили 1942. године, па су га Немци повратили крајем исте године, да би га партизани поново заузели 17. августа 1943. године.

У граду су се налазили Врховни штаб НОВ и ПОЈ, ЦК КПЈ и остала војно-политичка руководства. У граду се одвијао свакодневни живот. У центру града се налазило велико склониште у које су се склањали мештани у случају ваздушне опасности. Позив делегатима за друго заседање АВНОЈ-а је упутио ЦК КПЈ и Врховни штаб одмах након капитулације Италије. Пошто је град држан скоро 3 месеца, одлучено је да се заседање одржи баш у њему. Због опасности од евентуалног ваздушног напада, одлучено је да заседање траје само једну ноћ. Град је на у ноћи заседања био замрачен, а једино је горело пригушено светло у Дому Културе где је заседање било и одржано.

Друго заседање АВНОЈ-а је одржано у згради бившег друштва „Сокола“. По освајању града, партизани су уништили ову дворану која је била немачка војна касарна, да би је за непуне три недеље обновили и припремили за заседање. Новом објекту су дали назив „Дом Културе“.

Ту је радило позориште народног ослобођења и изводило Гогољевог „Ревизора“ сваке вечери. Дворана је била удешена за заседање АВНОЈ-а. Подијум је био искићен заставама Југославије (са црвеном звездом у средини), Америке, Енглеске и Совјетског Савеза. У дну стола за Председништво налазила се прва скица новог грба Југославије. Сликар Ђорђе Андрејевић Кун је декорисао Дом Културе јарким бојама и исликао портрете Стаљина, Рузвелта и Черчила.

Само мањи број делегата из разних крајева налазио се у граду. Већина делегата је задржавана по околним селима због могућности ваздушног напада на град.

Долазак делегата на заседање

Крајем новембра 1943. године у Јајцу су стизале делегације представника народа из свих крајева Југославије. Из Словеније су стигли др Иван Рибар (председник АВНОЈ-а), Борис Кидрич и др Јосип Видмар. Највише тешкоћа су имали делегати из Црне Горе који су под оружјем и сталном опасношћу морали пешачити 300 km. Делегацију из Хрватске је водио др Владимир Бакарић, а у стопу ју је пратила мања јединица из састава Тринаесте пролетерске бригаде.

Међу делегатима осим КПЈ, било је и делегата Хрватске сељачке странке (мачековци и радићевци), Српске земљорадничке странке, Странке самосталних демократа, Муслиманске заједнице (спахиновци), неколицина радикала, двојица Хрвата изЈугословенског одбора основаног још 1915. године у Лондону, Странка хришћанских социјалиста и других грађанских партија. Већина делегата били су припадници Народноослобоилачке војске Југославије као проверени борци и револуционари.

Дан уочи заседања у Јајцу, председника АВНОЈ-а, предратног председника скупштине Краљевине СХС др Ивана Рибара (сведок атентата у народној скупштини који је починио Пуниша Рачић), снашла је тешка судбина. 28. новембра 1943. године на Гламоч пољу је страдао његов син Иво Лола Рибар, члан Врховног штаба и председник организације СКОЈ-а. Само неколико недеља раније код Колашина у борби са четницима погинуо му је и други син Јурица Рибар. Ове тужне вести му је пренео новоизабрани маршал Југославије Јосип Броз Тито одмах по завршетку заседања које је др Рибар водио у својству председавајућег.

Почетак заседања АВНОЈ-а

Укупно је 142 делегата било присутно у Дому Културе на другом заседању АВНОЈ-а. Друго заседање Антифашистичког Већа Народног Ослобођења Југославије почело је новембра 1943. тачно у 19 часова. Врата Дома Културе су била широм отворена за све радознале грађане, с тим што су сви осим делегата на улазу темељно претресани због могућности постављања диверзије.

Недалеко око града су постављени тешки противавионски митраљези у случају ваздушних напада. Град је замрачен тачно у 19.15 после чега су се врата Дома културе затворила. Прозори Дома су били прикривени ролетнама и у унутрашњости је пламтело благо светло које није могло да буде добар оријентир евентуалног ваздушног напада на град. Дом Културе су обезбеђивале јаке партизанске јединице, водећи рачуна да се неко не прикраде и постави паклену направу.

Рад делегата започет је химном "Хеј Словени" у извођењу позоришног хора народног ослобођења око 19.20, да би се завршио у 5 часа ујутру козарачким колом. Радним делом заседања руководило је Председништво у саставу: др Војислав Кецмановић, др Иван Милутиновић, др Сретен Жујовић, др Јосип Видмар, др Павле Грегорић, др Златан Сремец, др Сулејман Филиповић и православни свештеник из Крупња Влада Зечевић.

Председник АВНОЈ-а изабран на прошлом заседању у Бихаћу 1942. др Иван Рибар је отворио заседање својим уводним рефератом "О раду АВНОЈ-а између два заседања". Након паузе од пола сата после Рибаровог реферата, око 21 час за говорницом се појавио Јосип Броз Тито. Свој реферат почео је речима:

"Стварање Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије јесте једна од највећих тековина наше народноослободилачке борбе до тог времена. Положени су темељи на којима се гради једно ново, праведније уређење у земљама Југославије, положени су темељи једне праве истински демократске, народне владавине“...

Често прекидан одобравањем, аплаузима и поклицима, Тито је завршио реферат:

"Борба наших народа и сјајни успјеси које су они постигли на бојном пољу помоћу своје славне НОВ и ПОЈ створили су нам пред читавим напредним свијетом велике симпатије, створили су све увјете да наши народи остваре своје тежње-слободу, истинску демократску федеративну Југославију“.

Након Титовог једночасовног реферата, почела је дискусија за време паузе. Након паузе за говорницом се појавио Борис Кидрич. Говорили су затим: Перо Крстајић, судија Марко Вујачић, књижевник и др Сулејман Филиповић, већник из Босне Новак Мастиловић, херцеговачки

првоборац Лука Стевић, представник носилаца Крађорђеве звезде из Првог светског рата, Франц Франц Љубеј, учитељ, Вице Буљан, Родољуб Чолаковић као секретар АВНОЈ-а и многи други. Укупно је 44 делегата говорило.

Око пола 12 дошло је до краће паузе, да би тачно у 23.45 др Иван Рибар пред већницима прочитао одлуке са Другог заседањаАВНОЈ-а. Били су то последњи минути 29. новембра, али пошто је читање почело пре поноћи, то је као датум историјских одлука узет 29. новембар 1943. Године.

Одлуке са другог заседања АВНОЈ-а

Као главне одлуке које су донели већници на другом заседању АВНОЈ-а истичу се:

Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије се конституише у законодавно и извршно представничко тело Југославије, као врховни представник народа и успоставља се Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), са свим обележјима народне владе, преко кога ће АВНОЈ остваривати своју извршну функцију.

Забрањује се југословенској избегличкој влади повратак у земљу и одузимају се сва права законите владе Југославије, а такође се забрањује и повратак у земљу краља Петра II Карађорђевића до завршетка рата када ће народ одлучити хоће ли републику или монархију.

Обавезе које су у иностранству у име Југославије склопиле избегличке „владе“ а у циљу њиховог поништења или поновног склапања односно одобрења и да се не признају међународни уговори и обавезе које би у будуће у иностранству евентуално склпоила избегличка такозвана „влада“.

Југославија се има изградити на демократском принципу као државна заједница равноправних народа.

Закључци донети се имају одмах формирати посебним одлукама АВНОЈ-а.

Као посебна одлука АВНОЈ-а, у одлуци бр. 7, Јосипу Брозу Титу је додељен назив „МАРШАЛ ЈУГОСЛАВИЈЕ“ на основу предлога који је поставила словеначка делегација на челу са др Јосипом Видмаром. Председништво АВНОЈ-а је на својој прој седници 30. новембра 1943. године једногласно прихватило предлог словеначке делегације да се Титу додели назив „МАРШАЛ ЈУГОСЛАВИЈЕ“.

Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ)

У одлуци АВНОЈ-а, Национални комитет је највиши извршни наредбодавни орган народне власти у Југославији, преко кога АВНОЈ остварује извршну функцију. Тело које има сва обележја народне власти. На предлог Моше Пијаде именовани су чланови првог састава Националног комитета ослобођења Југославије:

Председник и повереник за народну одбрану - маршал Јосип Броз Тито

Први потпредседник НКОЈ-а - Едвард Кардељ

Други потпредседник НКОЈ-а - Владислав Рибникар

Трећи потпредседник - Божидар Маговац

Повереник за спољне послове - др Јосип Смодлака

Повереник за унутрашње послове - Влада Зечевић

Повереник за просвету - Едвард Коцбек

Повереник за народну привреду - др Иван Милутиновић

Повереник за финансије - Душан Сернец

Повереник за саобраћај - Сретен Жујовић

Повереник за народно здравље - др Миливој Јамбришак

Повереник за социјалну политику - др Антон Кржишник

Повереник за судство - Фране Фрол

Повереник за исхрану - Миле Перуничић

Повереник за грађевине - др Раде Прибићевић

Повереник за шуме и руде - др Сулејман Филиповић

Председништво АВНОЈ-а

Чланови Председништва АВНОЈ-а изабрани на другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу:

Председник: др Иван Рибар

Потпредседници: Антун Августинчић, Димитар Влахов, Марко Вујачић, Моша Пијаде и Јосип Рус

Секретари: Родољуб Чолаковић и Радоња Голубовић

Чланови: Јакоб Раде Авшич, Методије Андонов Ченто, Михаило Апостолски, Спасенија Цана Бабовић, др Владимир Бакарић, Франце Бевк, Милан Беловуковић, Јосип Броз Тито, др Васо Бутозан, Јосип Видмар, Сретен Вукосављевић, Анте Вркљан, др Павле Грегорић, Маца Гржетић, Никола Груловић, Милован Ђилас, Сретен Жујовић, Влада Зечевић, Јосип Јерас, Осман Карабеговић, Јевстатије Карамантијевић, Едвард Кардељ, др Војислав Кецмановић, Борис Кидрич, Иван Стево Крајачић, Вицко Крстуловић, Павао Крце, Хуснија Курт, Филип Лакуш, Воја Лековић, др Љубо Леонтић, Франц Лескошек, Божидар Маговац, др Анте Мандић, Мома Марковић, др Метод Микуж, др Нико Миљанић, Владимир Назор, др Благоје Нешковић, Станко Опачић Ћаница, Никола Петровић, Владо Поп-Томов, Коча Поповић, Александар Прека, др Раде Прибићевић, Ђуро Пуцар Стари, Александар Ранковић, Владислав Рибникар, др Јосип Смодлака, др Златан Сремец, Петар Стамболић, Лука Стевић, Мехмед Суџук, Тоне Фајфар, Фране Фрол и Андрија Хебранг.

Значај одлука са другог заседања АВНОЈ-а и међународна реаговања

Друго заседање АВНОЈ-а се одржавало баш у тренутку заседања конференције Велике Тројице у Техерану. Све привремене одлуке које су донете на Првом заседању у Бихаћу су уоквирене на Другом заседању у Јајцу.

Једнодушно је одбачена могућност поновног успостављања Монархије и одређен је курс новог друштва које се полако изграђивало кроз народни устанак. На другом заседању АВНОЈ-а донесене су одлуке којима је у основама завршено стварање државне организације нове Југославије, која је добила свој парламент и владу. Усвајањем декларације и одлука обезбеђене су тековине народноослободилачког рата и онемогућен је повратак на предратно стање.

Након рата, народи Југославије су датум 29. новембар славили као државни празник, а на новом грбу Југославије стајало је урезано 29. новембар 1943. Одлукама АВНОЈ-а се у први мах супроставио енглески премијер Винстон Черчил јер се одлука о забрани повратка краља тицала искључиво њега. Што се тиче Совјетског Савеза, Југославија је одбила да обавести Совјетски Савез о предстојећем заседању, као и о

томе шта се њиме жели учинити. Радиограм је послат одмах после завршетка заседања и тако је Стаљин стављен пред свршени чин.

Нарочито је била компликована ситуација јер се баш у истом тренутку одржавала и Техеренска конференција између Рузвелта, Стаљина и Черчила у Ирану. Овакво благовремено необавештавање Совјетског Савеза и рад Југословенског ЦК на своју руку, представници Информбироа су касније искористили да свале на терет Југословенима.

Међутим, важним одлукама са Техеранске конференције, међу којима је најзначајнија она да се призна и помогне НОП Југославије практично је почело грађење нове Југославије. Неки демократи су на западу проценили да су одлуке АВНОЈ-а биле узурпација државних тековина и државни удар КПЈ која се одвојила, створила своју партиску војску и почела да руши старо друштво.

Као прва реакција у земљи на Друго заседање АВНОЈ-а, половином 1944. представници ЈВуО (Равногорског покрета) одржали су свој конгрес у селу Ба (Светосавски конгрес) који је усвојио резолуцију потпуно супротну декларацији коју је формулисао АВНОЈ. Велике силе су већ пресудиле на Техеранској конференцији, тако да је победа народноослободилачког блока постало само питање времена.

Треће заседање АВНОЈ-а (последње) одржано је у ослобођеном Београду половином августа 1945. Године.

Операција Вајс I

Операција Вајс IДео Другог светског рата

Сукобљене стране

Народноослобод илачка војска Југославије

Немачке снаге 

Италијанске снаге

Заповедници

командант 1. хрватског корпуса Иван Гошњак

командант 1. босанског корпуса Коста Нађ

командант Корпусне групе „Хрватска“ генерал Рудолф Литерс

Ангажоване јединице

Први хрватски и Први босански корпус   НОВЈ

Немачка Корпусна група „Хрватска"

Италијански 5. армијски корпус

3 бригаде НДХ

5.000 четникаЈачина

27.000 бораца90.000 бораца, 100 тенкова, 400 топова и минобацача

Четврта непријатељска офанзива подразумева крупне војне операције Сила Осовине почетком 1943. године на територији НДХ у циљу уништења Народноослободилачког покрета. Немци су је кодно назвали Случај бело (нем. Fall Weiß), односно Операција Вајс. Подухват је подељен у две операције, Вајс I и Вајс II.

Операција Вајс I трајала је од 20.

јануара до 15. фебруара 1943. и захватила је подручје Лике, Кордуна, Баније и западне Босне. Иако се операција одвијала знатно спорије и теже него што је планирано, осовинске снаге су на крају успеле да се пробију свим комуникацијама и запоседну све градове на слободној територији, са изузетком једног дела Лике. Ипак, осовинске снаге нису

успеле да озбиљније ослабе јединице НОВЈ, које су се, избегавши фронтални окршај, маневром вратиле на своја ранија подручја и ускоро поново запоселе највећи део некадашње слободне територије. Противофанзивом у Лици снаге НОВЈ успеле су чак у великој мери да прошире територију под својом контролом.

Такође, снаге Првог хрватског и Првог

босанског корпуса НОВЈсвојом еластичном одбраном успеле су да вежу знатне осовинске снаге за себе и обезбеде неопходно време за концентрацију снага Главне оперативне групе и њихов офанзивни удар према долини Неретве.

Контекст операције

Хитлер је током јесени 1942.

донео одлуку о чишћењу јадранског залеђа. Показало се да су посадне дивизије и трупе НДХ недовољне да успоставе надмоћ над партизанима, па су команданту трупа у Хрватској додељене још три дивизије. Одлука је имала два основна мотива:

У јадранском залеђу партизани су контролисали пространу повезану област, која се простира

ла од Карловца до Прозора у дужину, и од Санског Моста до Книна у ширину, коју су Немци назвали „Титоланд“ на којој су функционисале њихове институције и на којој је организована војска, НОВЈ, која је осовинским снагама наносила озбиљне штете.

У контексту по Осовину неповољног развоја рата у северној Африци, Хитлер је озбиљно рачунао

са могућношћу савезничког искрцавања на Балкану, што је представљало разлог за уклањање свих непоузданих група које би могле ометати покрете трупа и које би могле бити језгро и покретач евентуалног масовног устанка.

Ово се односило, како на партуизане, тако и на Михаиловићеве четнике, који су углавном имали споразуме са италијанским окупационим властима, али су оцењени као потенцијална опасност у случају савезничког искрцавања. Изузетак су били босански четници који су имали споразуме са НДХ и учествовали у немачким операцијама.

Питање разоружавања четника било је деликатно због њихове повезаности са италијанском војском. Стога је Хитлер наметнуо своју концепцију на највишем нивоу, на састанку са највишим италијанским руководством 18. децембра 1942. Након тога Хитлер је у у том духу издао одговарајућа наређења генералу Леру, команданту Армијске групе „Е“ и команданту Југоистока. Леров штаб разрадио је план операција и усагласио га са командантом италијанеске Друге армије генералом Роатом 9. јануара 1943. у Загребу. Генерал Литерс, командант немачких трупа у НДХ (након што су му на располагање стављене предвиђене снаге, Литерс се у документима даље назива

командантом Корпуса „Хрватска"). Према овом плану, операције је требало да се сукцесивно изведу у три фазе:

Вајс I, операција усмерена против партизанске слободне територији у Хрватској јужно од Саве и западној Босни;

Вајс II, операција усмерена против партизанске слободне територији од Дрвара до Неретве;

Вајс III, операција разоружавања четника источно од Неретве.

План операције Вајс I

Према немачком плану, операција је требало да се састоји из два дела:

Снажне моторизоване борбене групе требало је да брзим ударом пресеку партизанску територију по осовини исток-запад и по осовини

север-југ, окруже главнину партизанских снага и споје се у њеном центру.

Остале снеге требало је синхроно да потискују, разбијају и уништавају окружене партизанске снаге и чисте терен од партизанских база.

Општа замисао види се из заповести генерала Литерса од 12. јануара 1943, издао заповест у којем је, између осталог, навео:

„... 2.) Налог: у заједничком дејству са 5. италијанским корпусом разбити партизанску државу у простору Карловац - Огулин - Госпић - Книн - Босански Петровац, истребити банде укључујући и све остале непослушне елементе који угрожавају сигурност управљања у тој области...

... 4) Борбени задаци:

а) СС дивизија Принц Еуген свим снагама дана 20. јануара 1943. почиње удар моторизованим одијељенима напред, од Карловца и Петриње у правцу Слуњ-Бихаћ. Навече 20. јануара 1943. моторизованим одељењима долази до Бихаћа... По пристизању у Бихаћ брзопокретним снагама продире према Босанском Петровцу и 21. јануара код Ковиљаче (рејон Врточа), спаја се са предњим деловима 717. дивизије...

б) 717. немачка дивизија, 3.600 усташа и домобрана 2. усташко-домобранског здруга и 2.000 четника са терена Мањаче и Мркоњића, уз подршку 50 тенкова 202. тенковског батаљона, дивизион артиљерије и 30 авиона бомбардера Ју-87, почиње напад 20. јануара 1943, рано ујутро, од Врпоља преко превоја Пауновац и истог дана до подне, избија у Босански Петровац. Одатле одмах упућује једно моторизовано одјељење сјеверозападно уд Врточа до Ковиљаче ради спајања 21. јануара са дијеловима снага СС дивизије Принц Еуген.

ц) 369. Вражја дивизија, ојачана борбеном групом 187. немачке резервне дивизије, јачине 5.000 војника и 4.000 усташа, домобрана 3. горског усташко-домобранског здруга почиње рано ујутро 20. јануара прочешљавање терена од Петриње и Костајнице, преко подручја Баније, Босанске Крупе и Православне Јасенице до Рисовца и највишег врха планине Грмеч, званог Троврх.

д) 714, немачка дивизија, ојачана са 6.000 усташа и домобрана бањалучког усташко-домобранског здруга садејствује снагама 369. дивизије у долини Уне и 717. дивизије у долини Сане, а уједно прочешљава терен од рудника Љубија и Босанског Новог до Лушци-Паланке Бенаковца и православне Јасенице.

е) Авијација: командант авијације Вајс подржава СС дивизију Принц Еуген и 717. дивизију.

5) Италијански корпус наступа 20. јануара 1943. са три дивизије, са опште линије Книн-Огулин до линије Бихаћ-Слуњ...[1]“

У циљу пацификације области предвиђено је масовно уништавање средстава за живот да би се партизани лишили базе за снабдевање, интернирање ратно способног становништва и узимање талаца ради ретрибуције.

Немци су припремили логоре за прихват око 60.000 интернираца, а Италијани за око 30.000. У упутству команде 5. италијанског армијског корпуса од 15. јануара 1943. године каже се:

„... У поступку према становништву и према власништву придржавати се следећих начелних правила:

— сви они који буду ухваћени с оружјем у рукама или без оружја у зони и у моменту када се води борба, има да буду одмах стрељани;

— сви способни мушкарци преко 15 године биће интернирани, без обзира на расу и веру, службу и запослење; евентуалне разлике у прилог сигурних биће размотрене доцније...[2]“

Осовинске снаге спремиле су се за тотални рат.

Ток операције

Дејства НОВЈ пред операцију

Јединице НОВЈ су, користећи иницијативу задобијену Бихаћком операцијом крајем новембра и почетком децембра 1942. предузели нападе на утврђену линију Сански Мост - Босански Нови - Двор на Уни. Упркос знатним успесима против јединица НДХ чија се криза наставила, ови напади завршени су неуспехом јер су Немци учврстили одбрану својим трупама. Примењујући принцип офанзивности, Врховни штаб НОВЈ одлучио је да пренесе борбе на шири простор, развлачећи непријатељске снаге и тражећи слабе тачке за напад. 4. и 13. хрватска бригада прешле су Купу и на Жумберку постигле значајне успехе. Шеста дивизија нападала је утврђења на комуникацији Карловац - Книн. Италијани и четници су 15. јануара 1943. одбили њен напад на Грачац. Друга и Пета крајишка бригада пребациле су се на Козару ради деловања на комуникацији у долини Саве и Врбаса.

Прва пролетерска дивизија развила се између река Врбаса и Босне, постигла значајне успехе у нападима на Теслић и Прњавор и изазвала

против себе снаге 718. немачке дивизије. Трећа дивизија напала је на комуникације у горњем току реке Босне, а Друга је, након борби у северној Далмацији, прешла у напад на усташке гарнизоне западне Херцеговине.

Тако су се на правцима планиране операције нашли само Први хрватски (6., 7. и некомплетна 8. дивизија) и Први босански корпус (главнина 4. и 5. дивизије.

Прве измене плана

Пред сам почетак операције, немачко руководство размотрило је деловање 2. и 5. крајишке бригаде северно и Прве пролетерске дивизије источно од Бања Луке, и дошло до закључка да постоји могућност напада на Бања Луку. Услед тога је 714. дивизија преусмерена на одбрамбене задатке и поптуно изузета из активности у оквиру операције Вајс I.

Почетак операција

20. јануара 1943. рано ујутро све предвиђене осовинске јединице прешле су у напад на свим секторима, са изузетком италијанске дивизије „Ре“ која је отпочела напад 23. јануара. Иако су партизани запазили концентрацију трупа и били свесни да предстоји офанзива, нису имали ни приближно тачне податке о времену почетка офанзиве. Стога су се у првим сатима операције осовинске колоне у напредовању сусретале само с патролама, територијалним и заштитним деловима, који су прихватале борбу са искључивим циљем да успоре напредовање нападача и да омогуће концентрацију снага за одбрану. Изузетак су биле Банија и Лика, где су 7. односно 6. дивизија биле у борбеном додиру са непријатељским офанзивним групацијама још у фази њихове концентрације. Према непријатељском плану, за развој операције од кључног значаја било је енергично наступање 7. СС дивизије преко Кордуна и 717. дивизије преко Босанског Петровца. Ове две групације требало је да се састану код Врточа 36 сати након почетка операције.

Напредовање 7. СС дивизије преко Кордуна

7. СС дивизија отпочела је напад из области Карловца 20. јануара у 4 сата ујутро у четири колоне јачине ојачаног пешадијског батаљона. Након преласка моста на Корани, њена десна колона наступајући у правцу Крњака наишла је на два батаљона Кордунашког НОП одреда, који су успели да је задрже до 10 сати пре подне. Двема централним колонама супротставила су се три батаљона 5. кордунашке бригаде са којима су ушле у оштре борбе. Међутим лева нападна колона 7. СС дивизије успела је да избегне директан сукоб и без већих сукоба продре у Војнић истог дана после подне. Због тога су јединице НОВЈ морале да се повуку на нову линију.

Наредних дана дошло је до концентрације снага и до ескалације борбених дејстава. На страни Осовине испољио се и напад италијанске дивизије „Ломбардија“ на десном крилу 7. СС дивизије, а на страни НОВЈ у одбрани су ангажоване 5., 6., 14. и 15. хрватска бригада, 1. батаљон 4. бригаде и Кордунашки НОП одред. Јединице НОВЈ су поседале тактички доминирајуће положаје и браниле их, интервенишући по потреби на угроженим правцима. Немци су напредовали систематски, нападима у више колона тражећи слабу тачку противника и забацујући се у његову позадину. Маневарско напредовање имало је доста успеха, захваљујући већој поктретљивости моторизованих немачких јединица.

Нису се, међутим, устезали ни од решавања нејасних ситуација директним нападом уколико је било потребно. Током 23. јануара немачке јединице покренуле су одлучан напад из Војнића у јужном правцу. Једна колона задржана је од 2. батаљона 5. бригаде, а друга се сукобила са 1. и 2. батаљоном 6. бригаде. Борци ових батаљона пустили су нападача на блиско одстојање (око 100 метара) и јаком пушчаном и митраљеском ватром успели да га одбаце на полазне положаје. Након краћег времена непријатељева формација од 11 бомбардера типа „Штука“ почела је бомбардовање положаја батаљона 6. бригаде, које је трајало сат и 35 минута. Борци су остали на својим положајима, а нападач је, користећи напад својих авиона и јаку артиљеријско-минобацачку припрему кренуо у напад и успео да уђе у њихове положаје, тако да је дошло до борбе прса у прса. Нападач је успео да потисне оба батаљона за неколио километара, на нове положаје на брду Велики Лисац код села Благаја

Источна група 7. СС дивизије, односно његово лево крило, за то време је успело да, избегавајући теже борбе, продре у току 22. јануара у Вргинмост, учинивши тако ове окршаје код Благаја беспредметним и отворивши својој дивизији нападне перспективе према Великој Кладуши, Слуњу и Бихаћу. То је довело до принудног реорганизовања одбране НОВЈ, до извлачење неких јединица 7. банијске дивизије из борбеног додира са 369. легионарском и прабацивања на одбрану Велике Кладуше.

7. СС дивизија је међутим својим моторизованим колонама максимално експлоатисала предност коју је стекла продором унутар распореда одбране, и успевала је да оствари концентрацију снага по дубини пре НОВЈ. Тако је НОВЈ била принуђена да евакуише Слуњ, у који су Немци ушли 24. јануара у 17 часова.

Током 26. јануара 7. СС дивизија вршила је енергичне нападе из Слуња према истоку и југоистоку без одлучујућег успеха. 15. бригада је чак успела да, искористивши успешно одбијање напада, пређе у противнапад и потисне нападача за 15 километара уназад, наносећи му

губитке. Овај успех је ипак остао усамљен и без садејства других јединица НОВЈ.

Одлучујући напад Немци су покренули 26. јануара у 22 сата. Преморене и изненађене ноћним нападом, јединице НОВЈ пружиле су слаб отпор, и Немци су успели да продру у Раковицу и Дрежник Град. Овим је била компромитована одбрана на левој страни реке Уне, и партизани су, водећи заштитне борбе, отпочели евакуацију Баније и Кордуна. У ноћи 28./29. јануара последње су се повукле преко моста у Бихаћу јединице 7. банијске дивизије, онеспособивши затим мостове на Уни. Са јединицаме се повукао и збег од око 15.000 цивила.

Јединице 7. СС дивизије током 29. јануара састале су се у Личком Петровом Селу са колоном италијанске дивизије „Ре“ и наставиле према Бихаћу, у који су ушле истог дана у 16:30. Тако је 7. СС дивизија решила први део операцијског задатка, потрошивши за то, уместо планираног једног, десет дана.

Борбе на Банији

7. банијска дивизија ангажовала се у борбама још пре почетка операције, нападајући транспорте на прузи Сисак — Суња — Костајница и ометајући концентрацију нападача. 369. легионарска дивизија морала је да се избори за поседање своје позиције за напад.

Током ноћи 28./29. децембра 1942.7. бригада с једним батаљоном 8. бригаде извела је напад на Костајнички Мајур, где је стигао један батаљон и батерија топова 369. дивизије. Напад је у првој фази био веома успешан, али су нападнутима стигли у помоћ тенкови. Услед неискуства у борби против тенкова, јединице нападача су се неорганизовано повукле. Ипак, нанеле су 369. дивизији губитке од око 120 избачених из строја, а заплењена су између осталог и два противтенковска топа од 47 mm.

У ноћи 4/5. јануара 8. бригада напала је железнички војни транспорт 369. дивизије на прузи Сисак — Суња и нанети су губици од 47 мртвих (међу њима 2 немачка официра и 18 подофицира) и 73 заробљена, и заплењена је знатна количина опреме.

Навече 14. јануара 7. бригада напала је управо пристигли 3. батаљон и „тешку“ чету 370. пука у селима Бијелник и Блиња. Бригада је успела да разбије немачке јединице и нанесе им губитке од око 30 - 40 мртвих и 35 заробљених, заплени 2 топа од 37 mm, 1 тешки бацач, 2 лака бацача, и 3 противтенковске пушке, које су се у каснијим дејствима показале као драгоцене.

20. јануара ујутро 369. дивизија и пук 187. дивизије под њеном командом кренула је у општи напад са основице Костајница — Петриња и Глина — Топуско, остваривши знатну концентрацију снага на

релативно малом простору. Ипак, 7. банијска дивизија је смелим борбеним дејствима, сталним контранападима, маневром преносећи тежиште дејстава са једног дела фронта на други, у великој мери паралисала осовинско напредовање. 26. јануара продор 7. СС дивизије преко Кордуна учинио је положаје на Банији неодрживим, па се 7. банијска дивизија ноћу 28./29. јануара пребацила у Бихаћу на десну обалу Уне, преузимајући на себе задатак заустављања 7. СС дивизије.

Напад 717. дивизије

Напад 717. дивизије био је према плану операције од кључног значаја, јер је представљао источни крак обухватног маневра којим је требало пресећи патртизанску територију преко средине. 717. дивизија требало је другог дана напада да се у области Врточа састане са предњим деловима 7. СС дивизије. За ту сврху дивизији су, као појачање, стављени на располагање Други горски усташко-домобрански здруг (бригада) и 202. оклопни батаљон са 50 тенкова.

Избивши на десну обалу ријеке Сане, на сектору од Санског Моста до села Врхпоље, 717. дивизија са 202. тенковским батаљоном, кренула је у напад 20. јануара у 9.30 часова код села Врхпоља. План и динамика боја детаљно су били разрађени у заповести генерала Бенигнуса Диполда, команданта дивизије, која гласи:

„"Чим предњи одреди пређу Сану и л. батаљон 749. гренадирског пука на левој обали Сане створи мостобран, први у напад креће моторизовани одред. Тенкови брзо продиру цестом до Велагића. Ту се кратко задржавају до пристизања 1. батаљона 749. пука, а одмах затим продиру у Босански Петровац, који заузимају до 12.00 часова, и са главнином снага обезбеђују га до пристизања 749. пука, који ће то место и Бравско утврдити и изградити кружну одбрану у облику јежа. Моторизовани одред без задржавања упућује одмах једну тенковску и једну ојачану пешадијску чету на камионима у Врточе, које мора бити заузето до 15.00 часова и одмах утврђено за кружну одбану у облику јежа.

Иза 749. пука наступа 737. гренадирски пук; поседа и организује за кружну одбрану простор Камичак - Хасићи - Велагићи и простор од Врхпоља пругом до Копљенице. У том простору изграђује одбрану у облику јежа, спреман да одбије све нападе споља. Посебно се добро утврђује и брани правац према Велагићима.

Други горски усташко-домобрански здруг из садашњег рејона Чапље - Сански Мост 20. јануара 1943. чисти ближу околину Санског Моста, а 21. јануара почиње напад у правцу запада, и то:

- једним ојачаним батаљоном дуж и јужно од цесте Побријежје - Лушци-Паланка;

- једним ојачаним батаљоном од Санског Моста, преко Брајића Тавана и Ђедоваче, према Паланци и Јасеници“. “

[3]

Напад је отпочео према плану. Хаубице, брдски топови минобацачи отворили су ватру на леву обалу Сане у Врхпољу, на фронту широком један километар, а затим су предње јединице форсирале реку. На супротној обали дочекао их је 2. батаљон Прве крајишке бригаде и 3. (омладинска) чета 1. батаљона Седме крајишке бригаде. Први напад је одбијен и Немци су враћени преко Сане, па је уследио нови у 11:00, који је такође паралисан. Затим је ангажована авијација (25 авиона) за бомбардовање партизанских положаја, и након још једне артиљеријске припреме цео 749. пук (познат по учешћу у масакрима у Краљеву и Крагујевцу октобра 1941.) покренут је на јуриш. Упркос оствареној надмоћи у људству од око 15 према 1, Немци нису успели да напредују са мостобрана на Сани, и након првог дана напада налазили су се на почетној позиицији.

Без успеха су окончани и покушаји 1. батаљона 737. пука 20. и 2 горског здруга 21. јануара у правцу запада, према Лушци-Паланци. Делови Прве, Шесте и Седме крајишке бригаде, иако без конкретних података о непријатељским намерама и раштркани на широком простору, врло успешно су паралисали осовинске нападе.

У прва три дана оба пука 717 дивизије, нападајући од Санског Моста према југу и југоистоку, постигла су скромне резултате. 749 пук продро је неколико километара на југ, до села Камичка, где је заустављен од прикупљених батаљона Прве крајишке. 737. пук успео је под борбом 21. јануара да продре неколко километара на југоисток, до села Кијева, где су ухватили 38 мушкараца, жена и деце и одмах их стрељали. Сутрадан је обновио напад и продро још неколико километара, до села Трамошња, где се састао са четничком групом Вукашина Марчетића, о чему командант пука извештава команданта дивизије:

„"... Улазак 22. јануара 1943. године 737. гренадирског пука у село Трамошња, југоисточно од Санског Моста, и срдачан сусрет са четницима Марчетића“. “

[4]

Осетивши да је напад запао у кризу, командант 717. дивизије Диполд одлучио је да покуша да бочним маневром развуче и разбије јединице НОВЈ. Наредио је 737. пуку, ојачаном једним батаљоном 749. пука, 202. тенковском батаљону и 2. горском здругу да 23. јануара ујутро енергично продру од Санског Моста на запад, у правцу Лушци-Паланке.

Овај правац био је за партизане посебно усетљив због тога што су се у тој области налазиле многе позадинске установе, међу којима и 18 болница са 3770 рањеника. Како се на том правцу налазио само 1. батаљон Шесте крајишке бригаде, наступила је криза одбране. Штаб Четврте крајишке дивизије оценио је да је најважнији задатак одбрана Подгрмеча, па је у складу с тим наредио да се усиљеним маршем Друга и Пета крајишка бригада врате из Лијевче Поља. Њихов се повратак међутим могао очекивати тек за неколико дана, па је затражена хитна интервенција Пете крајишке дивизије. Са одбране јужног правца послат у току дана је 3. батаљон Прве крајишке преко Грмеча. Два прикупљена батаљона напали су у току дана немачке колоне у напредовању, унели пометњу и нанели им знатне губитке.

Наредних дана штаб 717. дивизије маневрисао је својим моторизованим снагама, покушавајући да одвуче снаге НОВЈ у једном правцу, да би потом напао на другом. Пребацивање снага Пете дивизије (3. батаљона Прве крајишке) на нападни правац 737. пука немачки штаб је преценио и покушао да искористи концентрацијом тенкова и извођењем напада на правцу 749. пука. Крајњим залагањем, ове снаге ус успеле да до 27. јануара напредују још неколико километара на југ, до превоја Пауновац.

За то време на правцу напада 737. пука ситуација је била још динамичнија. Делови Шесте и батаљон Прве бригаде успешно су сузбијали нападе противника и контранападима их враћали на полазне положаје. 25. јануара штабови партизанских батаљона одлучили су да дозволе противнику да заноћи у близини села Еминовци, да би извели ноћни напад. О резултатима овог напада штаб Првог босанског корпуса писао је у извештају Врховном штабу следеће:

„"Наше јединице су са непријатељем 25, јануара водиле жестоке борбе цио дан, а ноћу су га опколиле и потпуно уништиле. Највише ако је побјегло 10-15 посто. остало је све мртво. Убијен је и један пуковник који се зарекао да ће продрети друмом у Паланку. Жеља му се испунила, али мртвом. Заплијењена је читава комора, 40 пушкомитраљеза, 10 митраљеза, 4 немачка брдска топа, већи број ПТ пушака, доста пушчане и артиљеријске муниције, опреме и ратног материјала. Заплијењена је и једна радио-станица..." “

[5]

док је командант Диполд у свом извештају овако описао исход:

„"... Дана 26.. 1. 1943, г. потпуно је разбијена 2. усташко-домобранска бригада. Партизани заробили батерију топова. Уништен 1.. и 3.. батаљон усташко-домобранске бригаде потпуно, а остаци 2. и 4. батаљона једва се спасли бекством“. “

[6]

Користећи изразиту бројчану и материјално-техничку надмоћ, немачко руководство успело је да среди и попуни јединице и да настави напад, 27. јануара до краја дана. 737. пук доспео је до Мајкић-Јапре и ту се утврдио.

Преокрет на Грмечу

27. јануара Врховни штаб НОВЈ размотрио је ситуацију и донео одлуку да образује Главну оперативну групу под својом непосредном командом, и да са њом крене у продор на исток, у правцу Херцеговине, Црне Горе, Санџака и Србије. У духу те одлуке Први хрватски и Први босански корпус добили су директиве да упорном одбраном задрже немачку офанзивну групацију, обезбеђујући тако потребно време и манњеварску слободу. Главној оперативној групи. Након тога, хрватски и босански корпус требало је да се извуку из фронталног додира са непријатељем и маневром пребаце назад на поново окупирану територију, у позадину осовинских нападних колона, и да тамо наносе непријатељу ударце и поново створе слободну територију.

Немачки штаб је, разматрајћи ситуацију, констатовао кашњење и издао наређења за нове енергичне нападе на свим правцима. Према тим наређењима, 28. јануара ујутро требало је да у напад крену и 737. пук према западу, и 749. пук у према југу. 749. пук је међутим био предухитрен.

На положаје у области Пауновца током 27. јануара пристигла је 4. крајишка бригада са штабом 5. дивизије. Ову концентрацију снага штаб дивизије искористио је за ноћни напад на немачке одбрамбене положаје у селу Рамићи 27. јануара у поноћ. Овај напад изазвао је пометњу и повлачење Немаца који су притом претрпели знатне губитке. Уместо напада, сутрадан је командант 749. пука био принуђен да нареди претраживање терена у околини села Рамића ради проналажења изгубљених војника и опреме.

Након попуне и сређивања, 749. пук био је у стању да обнови напад на Пауновац 31. јануара. Након дневног напредовања од три километра, Немци су се утврдили на достигнутим позицијама за одбрану преко ноћи. Уследио је међутим нови ноћни напад 1. и 4. крајишке бригаде, овај пут са још разорнијим последицама. Према извјештају штаба 5. дивизије од 1. фебруара „избројано је преко 100 швапских лешева“. Након овог пораза, 717. дивизија дефинитивно је одустала од покушаја продора на овом правцу и прешла је у одбрану.

Напад 737. пука на запад, према Босанској Крупи, у почетку је више обећавао. Ојачане тога дана пристиглим „ерзац" (допунским) батаљоном јачине 1069 војника, јединице 737. пука ојачане оклопним снагама су 28. јануара рано ујутро кренуле у наступање, потискујући делове Шесте бригаде и продирући до Бенаковца. На том месту дошло је међутим до изненадне сусретне борбе. У исто време кад су у Бенаковац избиле немачке колоне са истока, у то место избило је чело колоне 2. и 5. крајишке бригаде на маршу са севера, У тој сусретној борби партизани су се боље снашли и потпуно преузели иницијативу. 737. пук се, претрпевши гобитке у борби, утврдио и бранио у окружењу са два батаљона у Бенаковцу и трећим у селу Фајтовцима. Од тог тренутка поткуно је измењен карактер битке. Уместо напада, Немци су били принуђени на грчевиту одбрану у окружењу и на покушаје деблокирања из правца Санског Моста. Напад 717. дивизије дефинитивно је окончан потпуним неуспехом.

Покушај деблокирања од стране 2. батаљона 749. пука завршио се тиме што је и овај батаљон завршио у тешкој позицији, опкољен и у стању грчевите одбране, претрпевши губитке од 85 погинулих, 163 рањених и 4 нестала војника.[7]

Командант дивизије Диполд се жалио свом команданту Литерсу:

„Мере одмазде не можемо предузети, јер је становништво избегло.“

Јединице опкољеног 737. пука сабијене су на веома узак простор, прострељиван пешадијском ватром с једног краја на други. Крајњим напором успеле су да одбију неколико напада и избегну комплетно уништење.

Помоћ је стигла у последњи час. 29. јануара 7. СС дивизија ушла је у Бихаћ, а 30. јануара 369. легионарска у Босанску Крупу. Тиме се Четврта крајишка дивизија нашла у веома сложеној ситуацији, принуђена да се бори против покушаја опкољавања. Међутим, пре преласка у активну одбрану, јединице 4. дивизије предузеле су још један покушај ликвидације опкољеног немачког пука у Бенаковцу.

Истуривши 8. крајишку бригаду. као обезбеђење према 369. легионарској дивизији, јединице 4. дивизије су током ноћи 1./2. фебруар напале опкољене Немце. Нападом су немачке снаге пресечене у две групе, од којих је једна покушала пробој из окружења у правцу Мајкић-Јапре, док се друга утврдила на једном брежуљку око укопаних тенкова. Група која је кренула у пробој набасала је на положаје 3. батаљона Прве крајишке бригаде и том приликом, према извештају штаба батаљона, претрпела губитке од 150 погинулих.

Остатке друге групе укопане у близини Бенаковца ослободила је оклопно-моторизована колона 370. пука 369. дивизије која је, одбацивши 8. крајишку бригаду, продрла у Бенаковац 3. фебруара пре подне.

[уреди]Опкољавање и покушај уништења 4. дивизије

Нашавши се на правцу концентричног напада немачких јединица, 4. крајишка дивизија била је приморана на одбрану на обронцима Грмеча. Тој области немачка команда поклонила је највећу пажњу, верујући да се на Грмечу налазе најважније институције НОВЈ, па и сам Врховни штаб.

1. фебруара 7. СС дивизија успоставила је на линији Бихаћ - Босанска Крупа везу са 369. легионарском дивизијом, и кренула у концентрично наступање на Грмеч.

У првој фази тежиште наступања био је правац према Босанском Петровцу. На том правцу се у одбрани налазила 7. банијска дивизија. Оштре борбе о овој области трајале су до 6. фебруара, кад је 7. СС дивизија успела да збаци банијске јединице са одбрамбених положаја и продре у Врточе. Настављајући наступање, 7. фебруара после подне јединице 7. СС дивизије ушле су у евакуисани Босански Петровац, а сутрадан, након 19 дана интензивних борби од почетка операције, тенковска колона 7. СС дивизије састала се са предњим деловима 749. пука 717. дивизије на Пауновцу. Тиме су јединице 4. крајишке дивизије са збегом од око 15.000 цивила биле опкољене на Грмечу. Пета и Седма дивизија прешле су у одбрану на правцима према Гламочу и Дрвару. Према наређењу Врховног штаба, рањеници и болничко особље су евакуисани у правцу Гламоча, под заштиту Главне оперативне групе, док су збегови избеглица са Кордуна и Баније требали да буду пребачени на слободну територију Лике, одакле би се, након поновног

стварања слободне територије, вратили својим кућама. Знатан део избеглица успео је да се врати, док је неколико хиљада продужило одступање на југоисток, у правцу Главне оперативне групе. Многи су на том путу страдали од хладноће, глади, напора и напада из ваздуха. Бранко Ћопић, потресен њиховим патњама, написао је познату песму „На петровачкој цести“.

За то време помоћна колона 7. СС дивизије 6. фебруара покренула је напад од Врточа према врху Грмеча, избијајући у позадину положаја 4. дивизије. Под непосредни ударом Немаца, 8. крајишка бригада и штаб 4. дивизије пробили су се из окружења на запад.

Наредних дана све три немачке дивизије, 7. СС, 369. и 717. предузеле су концентрично наступање на Грмеч, сужавајући бригадама НОВЈ и збегу маневарски простор. Бригаде 4. дивизије браниле су простор еластичном одбраном, успоравајући напредовање нападача и тражећи могућност пробоја из окружења.

Штабови окружених бригада донели су одлуку да изврше пробој из обруча током ноћи 11./12. фебруара. Током те ноћи 2. и 5. крајишка бригада извриле су марш се јужних падина Грмеча преко планинских врхова на север, савладале немачка обезбеђења на цести Сански Мост - Босанска Крупа и запосели претходно напуштена подручја северно од Грмеча. За бригадама се током ноћи кретао и збег од око 15.000 цивила. Током овог напорног марша преко високих планинских превоја у изузетно хладној ноћи, према процени Д. Карасијевића, од смрзавања је умрло око 2.000 људи.

Шеста крајишка бригада препадом је пресекла и прешла цесту Босански Петровац – Сански Мост и поставила се у одбрану на комуникацији Босански Петровац – Дрвар.

Борбе у Лици

Током децембра 1942. и јануара 1943. јединице Шесте личке дивизије нападале су италијанско-четничке пунктове и гарнизоне у Лици и северној Далмацији, ометајући на тај начин концентрацију трупа за предстојећу операцију. Друга личка бригада извршила је 15. јануара 1943. неуспешан напад на гарнизон у Грачацу, који су бранили делови италијанске дивизије „Сасари“ и Летећа бригада херцеговачких четника под командом Петра Баћовића.

Осовинска дејства у склопу операције Вајс I на територији Лике почела су 20. јануара с јужне стране Лике, са линије Грачац—Медак у правцу Брувна и Удбине. Напад је извршило око 300 четника, који су успели да изненаде лево крило 1. личке бригаде, упадну у село Глогово и попале га. После извршене припреме јединица 1. бригаде, напад четника је

одбијен. На одсеку 9. бригаде, од Ловинца, нападале су две бојне усташа и три батаљона Италијана са четницима.

Пук дивизије „Сасари“ из Грачаца кренуо је у наступање 21. јануара ујутро, али је 1. бригада током дана успешно одбила овај напад и одбацила нападача на почетне положаје.

22. јануара кренула је у наступање дивизија „Ре“ из области Врховина на положаје Друге личке бригаде у правцу Коренице и Плитвичких Језера. Након осмам дана офанзиве, једна колона ове дивизије успела је да се код Личког Петровог Села састане са левокрилном колоном немачке 7. СС дивизије. Након напуштања одбране Бихаћа, на сектор Плитвичких Језера у борбу против колона дивизије „Ломбардија“ и „Ре“ пребачене су 6. и 14. приморско-горанска бригада, док су 5. и 15. бригада затварале простор између Бихаћа и Лапачке долине.

Први пешадијски пук талијанске дивизије „Ре“ са једном четом тенкова и 2. ловачком усташком бојном ушао је 1. фебруара након жестоких борби у Кореницу, а 31. и 32. усташка бојна у Удбину. На веома смањеној слободној територији у Лици пречника око 25 километара оформила се знатна концентрација снага НОВЈ опкољена 7. СС дивизијом, трима италијанским дивизијама, и јаким усташко-домобранским и четничким снагама.

7. СС дивизија оријентисала се својом главнином према истоку, а испад њене бочне колоне 5. фебруара у правцу Кулен Вакуфа успешно су одбиле 5. и 15. бригада. Том приликом немачке јединице натеране су у бекство, заплењена је пуковска застава и један трофејни тенк од 13 тона. Овај тенк служио је до краја рата у Тенковској чети Главног штаба Хрватске, а данас се налази изложен у Војном музеју на Калемегдану. Након ове борбе наредбама Главног штаба Хрватске од 8. и 20. фебруара 5. и 15. бригада проглашене су ударним.

Након 5. фебруара немачке снаге из области Бихаћа потпуно су се посветиле офанзиви на Грмечу, што је резултирало променом оперативне ситуације у Лици. Италијани и њихови савезници испољавали су и даље офанзивност,. Њихови напади су међутим по правилу завршавани противударима јрединица НОВЈ уз наношење знатних губитака.

Нападајући на правцу Мазин—Горњи Лапац, италијанске снаге, састава: 2. батаљон 151. пука, 2. батаљон 152. пука, 73. и 44. батаљон Црних кошуља, 1. и 4. ескадрон тенкова и једна чета берсаљера, под командом штаба дивизије „Сасари“, успеле су да у току 13. фебруара одбаце јединице 1. бригаде 6. дивизије и уђу у Горњи Лапац. Истог дана и око 300 – 400 четника ушли су у Срб. Због ситуације настале уласком непријатеља у Горњи Лапац, 9. бригади 6. дивизије је наређено да се са три батаљона пребаци према Горњем Лапцу, где се налазила и

1. бригада исте дивизије, а Штаб 8. дивизије је, према наређењу Главног штаба Хрватске и Штаба 1. корпуса, упутио усиљеним маршем 15. бригаду у Лапачко поље да успостави везу са 1. бригадом 6. дивизије.[8]

Оцењујући овладавање комуникацијом Кулен Вакуф — Горњи Лапац — Удбина кључним за успех операције, италијани су на овај сектор концентрисали и делове делове дивизије „Зара“ и „Бергамо“ и четнике из северне Далмације. 14. фебруара покренуте су у напад све италијанске, усташке и четничке снаге из Коренице, Удбине, Лапачке долине и долине Уне. Групација у Лапачкој долини продрла је 15. фебруара у Доњи Лапац.

Штаб 1. хрватског корпуса уочио је могућност да преузме иницијативу у своје руке. Наредио је 1., 5. 9. и 15. бригади да изолују, опколе и униште групацију у Доњем Лапцу, а осталим јединицама да обезбеђују прилазе Лапачкој долини.

У Горњем и Доњем Лапцу налазили су се италијански 16. берсаљерски батаљон, 26. батаљон црних кошуља, 2. батаљон 151. пешадијског пука дивизије „Сасари“ и 3. батаљон 25. пешадијског пука дивизије „Бергамо“, укупно четири батаљона са артиљеријом и тенковима. Напад на њих почео је 18. фебруара у 7 сати ујутро. Око 11 сати италијанске снаге, помогнуте снажном артиљеријском ватром из Мазина, кренуле су у пробој натраг у правцу Мазина. Њихову колону током извлачења напале су јединице 9. бригаде и пресекле колону на два дела, од којих се један пробио према Мазину, а други вратио у Горњи Лапац.

Под врло тешким условима високог снега и велике хладноће, опсада и напади на италијанске снаге у Горњем Лапцу трајали су до 21. фебруара. Тога дана У 8 сати пробили су с правца Мазина према Горњем Лапцу два батаљона 1. пешадијског пука дивизије „Ре“, 15. батаљон „М“, чета тенкова, батерија топова и четници из састава Динарске четничке дивизије, успевши да деблокирају и обезбеде извлачење снага из Горњег Лапца. Истог дана Прва личка бригада ушла је у Горњи и Доњи Лапац.

У борбама за ослобођење града италијани су имали око хиљаду мртвих и рањених војника, а јединице НОВЈ заплениле су: 5 исправних камиона, 1 аутомобил, 23 мотоцикла, 2 тенка, 3 топа са 794 граната и много разног оружја и опреме.[9]

Након ових неуспеха и губитака, Италијани су обуставили офанзивне операције и повукли су се у гарнизоне на главним комуникацијама. Зону Грачац — Зрмања — Бендер предали су четницима, а Госпић, Врховине и Оточац усташама. Јединице НОВЈ потпуно су преузеле

иницијативу у своје руке и до краја априла ослободиле највећи део Лике, и да крајем априла опколе и припреме напад на Госпић.

Види још

Битка на Неретви

Операција Вајс II

Бихаћка република

Седам непријатељских офанзива

Битка на Неретви

Битка на НеретвиДео Другог светског рата

Сукобљене стране:

Немачка

Италија

НДХ Партизани

Четници

Губици:

Немачки губици: 583 погинула, 1642 рањена, 145 несталих[1]

Битка на Неретви

Битка на Неретви, Битка за рањенике или Четврта непријатељска офанзива је назив који у ширем смислу покрива осовинске операције Вајс I и Вајс II, операцију ЈВуОза уништење НОВЈ уз садејство Италијана, као и офанзивуНОВЈ у сливу Неретве и затим у источној Херцеговини у периоду од 20. јануара

до 1. априла 1943. У ужем смислу, назив се односи на део операције Вајс II који је захватио Главну оперативну групу Врховног штаба, наступање ЈВуО против НОВЈ у Херцеговини, и офанзиву НОВЈ у области Неретве. Један од такође уобичајених назива је битка за рањенике, јер је стицајем оперативних околност

и Главна оперативна група Врховног штаба НОВЈ била принуђена да са собом води и Централну болницу, што је довело до низа драматичних битака за спас рањеника.

То је битка у којој су доминирале операције крупних снага војне Сила Осовине почетком 1943. године на територији НДХ у циљу уништења Народн

оослободилачког покрета. Немци су је кодно назвали Случај бело (нем. Fall Weiss).

Карактеристично за ову тактичку целину је то што је настала интеракцијом, стапањем и међусобним модификовањем три независно планиране офанзивне операције: плана НОВЈ за офанзиву преко Неретве према Црној Гори, плана ЈВуО за уништењ

е НОВЈ концентричним нападом уз помоћ Италијана, и плана Немаца за чишћење области између линије Сански Мост – Дрвар и мостарске рудно-привредне области и комуникације Мостар – Сарајево (План Вајс II).

Иако су немачко-усташке, италијанске и четничке снаге деловале координисано, делом по договору, а делом услед компатибилних тактичких циљева, битка је окончана јасном победом НОВЈ, која је успела да оствари суштину свог офанзивног плана, и да притом сачува Централну болницу. Немци су постигли делимичан успех, јер су успели да поседну територије и комуникације северозападно од Неретве, и делимичан неуспех, јер нису успели да разбију НОВЈ. Највећи губитници били су Италијани, који су претрпели тешке губитке и били принуђени да препусте одбрану мостарске области Немцима, и посебно четника, чија је највећа дотадашња концентрација поражена и разбијена од стране НОВЈ.

Позадина

На совјетско-немачком и на афричком фронту армије Немачке и Италије

претрпеле су тешке поразе код Стаљинграда и Ел Алемејна. У Западној Африци (Алжир и Мароко) искрцале су се свеже и добро опремљене америчке и британске армије. Очито и с војничког гледишта ратна се срећа окренула и иницијатива је у рукама Савезника. Немачки заповедници страхују да би се Савезничке армије могле искрцати на Балканском полуострву и тиме отворити нови фронт и те како потребан армијама Совјетског Савеза које су код Стаљинграда зауставиле немачке армије, али сада им треба помоћ америчких и британских армија које под хитно морају отворити нови фронт у Европи. Због свега споменутог, а како је баш на Балканском полуострву снажан отпор партизанских одреда који су заузели велики део територија, ту под хитно немачке армије морају нешто учинити и осигурати 'мекани трбух' на којим им прети опасност по целу позадину свих трупа. Тако ће током следећих шест месеци предузети операцију названу (нем. Fall Weiß) или у историји још запамћену и као 'Зимска офанзива'.

Општи немачки план операција

План Зимске операције лично су испланирали и израдили немачки заповедник за 'Југоисток' генерал Александар Лер и заповедник италијанске 2. армије генерал Роата. Међутим, већ у самом почетку дошло је до размимоилажења у планирању између наведених генерала, јер је италијански генерал тражио да се у операције укључе и четници, а немачки је то одбијао. На крају су се ипак договорили и 3. јануара 1943. у Риму је усвојен и коначно договорен План Зимских операција, а детаљи су разрађени 9. јануара 1943. у Загребу, где је договорен и почетак операције 'Вајс' за 20. јануара 1943. Операција 'Вајс' требала се одвијати у три фазе:

прва фаза кодно названа 'Вајс – 1' нем. Weiß–1 у којој је требало уништити јединице партизанских 1. хрватског (6. личка дивизија, 7. банијска дивизија и 8. кордунашка дивизија) и 1. босанског (4. крајишка и 5. крајишка дивизија) корпуса, те партизанске дивизије Главне оперативне групе (1. пролетерска и 2. пролетерска дивизија, те 3. ударна дивизија). Уништење ових партизанских дивизија требало је бити на подручју између Карловца, Огулина, Госпића, Книна, Босанског Петровца, Санског Моста и Глине.

друга фаза кодно названа 'Вајс – 2' нем. Weiß–2 у којој је требало наставити бојно деловати на уништењу партизанских одреда на подручју Босански Петровац, Босанско Грахово, Ливно, Јајце, Кључ и тако партизанским одредима потпуно онемогућити приступе тајним складиштима и партизанским болницама које су се налазиле на тим подручјима.

трећа фаза кодно названа 'Вајс – 3' нем. Weiß–3 у којој је требало провести 'чишћење' подручја од преосталих партизанских јединица које би евентуално избегле уништењу у претходним операцијама. У тој трећој фази немачки заповједници планирали су и потпуно разоружати четничке одреде, јер по уништењу партизана они више не играју никакву значајну улогу.

У то време на подручју некадашње Југославије налазило се око 700.000 њемачких и италијанских војника, те усташа, домобранских војника и четника. За само спровођење операције 'Вајс' предвиђено је 90 000 војника, а главна ударна снага требала је бити немачка 7. СС дивизија 'Принц Еуген'. Остале јединице које су планом предвиђене за судјеловање у операцији биле су: 1) немачке – 369. легионарска, 714. и 717. пешадијска дивизија и делови 187. ландшуц (гренадирска) дивизија с око 50 000 војника. 2) италијанске – дивизије Ре, Сасари, Ломбардија, Бергамо и Мурђе с око 25 000 војника, те око 10 000 усташа и домобранских војника и око 2000 четника. Подршку из ваздуха пружати ће им 150 немачких авиона. На другој страни налазиле су се партизанске јединице 1. хрватског корпуса (6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка дивизија) с око 16 000 војника, 1. босанског корпуса (4. и 5. крајишка дивизија) с око 11 500 војника и Главна оперативна група (1. и 2. пролетерска, те 3. ударна дивизија) с око 14 500 војника, дакле, укупно око 42 000 војника. Партизанске дивизије могле су рачунати и на партизанску 4. славонску дивизију која је лако могла пријећи Саву и ударити по противнику, или пак му ометати набавку и диверзијама наносити губитке и везати на себе одређен број јединица.

Офанзива НОВЈ

За више информација погледајте чланак Напад НОВЈ на Прозор фебруара 1943.

Према ранијој замисли, с обзиром да је упоран и успешан отпор Првог хрватског и Првог босанског корпуса омогућио неопходно време и слободу акције, Врховни Штаб НОВ и ПОЈ је на састанку са командантима дивизија у Томиславграду 8. фебруара издао наређење и спецификовао задатке:

Прва пролетерска дивизија, која се налазила јужно од Бањалуке, имала је задатак да овлада комуникацијом Сарајево – Коњиц и обезбеди оперативно подручје са севера.

Друга пролетерска дивизија, која је била у области Имотског, добила је задатак да избије на Неретву између Мостара и Јабланице, и обзбеди оперативно подручје са југа.

Трећа ударна дивизија имала је главни задатак: да овлада италијанским утвршеним гарнизонима на правцу Прозор – Рама – Јабланица – Коњиц, и тако отвори порстор за наступање Оперативне групе Врховног шраба у источну Херцеговину, Црну Гору и Санџак.

Операција је отпочела врло успешно. Друга и Трећа дивизија су од 15. до 22. фебруара овладале утврђењима, Прозор, Дрежница, Рама и Јабланица, одбивши испад Италијана из Мостара и разбивши главнину дивизије „Мурђе“. Међутим, 22. фебруара почела је операција Вајс II. Врховни штаб употребио је Седму банијску дивизију и Седму крајишку бригаду за заштиту оперативног подручја са запада. Девета далматинска дивизија нашла се на правцу италијанско-четничког наступања са југозапада. Тиме су и ове формације прикључене Главној оперативној групи.

План Вајс II

Након окончања операције Вајс I, која је завршена 15. фебруара прочешљавањем планине Грмеч и поседањем околних упоришта, Немцима је требало неко време за сређивање и попуну снага, да би отпочели следећу фазу, Вајс II. У овој фази било је планирано чишћење подручја према западу до Неретве. То је требало да буде изведено двема борбеним групама:

Северна (717, 718. дивизија, 5. усташки здруг) требало је да наступа правцем Бугојно – Ливно.

Јужна (7. СС дивизија и 369. легионарска дивизија) требало је да наступа правцем Дрвар – Гламоч – Ливно.

Италијани су требали да садејствују са југозапада (18. армијски корпус) и југоистока (6. армијски корпус).

Према плану, две борбене групе требало је да захвате снаге НОВЈ на правцима свог наступања, да их разбијају и потискују, те да их концентричним наступањем окруже и униште у области Ливна.

Измена плана

Међутим, успеси НОВЈ унели су измене у овај план. На поновљене италијанске захтеве за помоћ и из сопствених разлога, из састава Северне групе, ојачавањем додатним снагама НДХ, формирали су борбену групу која је из Доњег Вакуфа возом пребачена у Сарајево, одакле је требало да се пробије у Коњиц. Неопрезношћу делова Прве пролетерске дивизије, један део ове групе пробио се 22. фебруара у Коњиц, а са главнином је до 26. фебруара вођена борба на превојима јужно од Сарајева.

Главнина Северне групе, уместо према Ливну, усмерена је према Горњем Вакуфу и Прозору. Услед заоштравања ситуације, Северна група почела је наступање и на свом главном правцу три дана раније, 22. фебруара, а Јужна група почела је према плану, 25. фебруара. Након борби са 5. и 10. крајишком дивизијом, Јужна група пробила се преко Гламоча и 5. марта заузела Ливно. Италијанско-четничке снаге су 4. марта заузеле Имотски.

Међутим, Северна група наишла је на проблеме. Ни након исцрпљујућих десетодневних борби ова борбена група није успела да заузме Прозор. Њен други део нашао се под нападом снага НОВЈ у Коњицу.

План и офанзива ЈВуО

Михаиловић и његов штаб правили су крајем 1942. планове за уништење НОВЈ  уз помоћ Италијана. У складу са тим планом (мада не на предвиђени начин) одред херцеговачких четника под командом Петра

Баћовића Италијани су пребацили у Книн. Општи оквир за ову операцију Михаиловић је у облику Директиве бр. 1 од 2. јануара 1943.[2] упутио својим командантима. Операцијама из Херцеговине требало је да руководи Истурено одељење Штаба Врховне команде под руководством мајора Остојића. Под његовом командом концентрисале би се снаге ЈВуО из Санџака, Црне Горе, источне Босне и делови из источне Херцеговине. Према плану, ове снаге би наступале правцем из долине Неретве преко Прозора на запад, док би снаге Баћовића и Ђујића, те остали западнобосански и лички четници, концентрично са својих позиција напали партизанску слободну територију.

Овај план омели су Немци и власти НДХ, на чије су инсистирање Италијани обуставили довођење четника из Црне Горе и Санџака на територију НДХ. Међутим, кад је наступила криза италијанског 6. корпуса, након тешких пораза на Прозору и код Дрежнице, уплашени да предстоји напад НОВЈ на Мостар, сви обзири су одбачени. Италијани су с једне стране позвали у помоћ Немце, према чијем су присуству у својој зони иначе били подозриви, а с друге су црногорске четнике возовима из Никшића пребацили у Мостар. Формација Лукачевића састављена од санџачких и источнобосанских четника концентрисала се у области горњег тока Неретве пешачким маршем.

Након пораза који су претрпели у долини Неретве, Италијани су одлучили да своје снаге ојачају четницима. Црногорске четнике пребацили су возовима из Никшића у Мостар, а Баћовићеву групу у Сплит, одакле су ови почели концентрично наступање.

Баћовићеву групацију од око 3.000 херцеговачких четника, претходно транспортовану у Книн, Италијани су пребацили возовима у Сплит. Ова група кренула је у наступање из Сплита преко Солина и биоковског залеђа према Имотском[3]. Црногорски четници ојачани италијанским артиљеријским и логистичким деловима, кренули су у наступање из Мостара уз Неретву 19. фебруара. Лукачевић је успоставио контакт са италијанском, а 22. фебруара и са немачком командом у Коњицу. Ови покрети четника, делом самостални, делом уз помоћ Италијана, великим делом су се уклапали у Михаиловићеву концепцију. Тако се створила слика једне концентричне операције ЈВуО у оквиру једне заједничке операције опкољавања партизана на простору Прозор – Јабланица.

Битка за КоњицЗа више информација погледајте чланак Битка за Коњиц фебруара 1943.

Кад је Трећа дивизија НОВЈ  избила пред Коњиц, суочила се са значајно другачијом ситуацијом од предвиђене. ПропустомПрве дивизије, италијански гарнизон је ојачан једним батаљоном Немаца, једним домобрана и четом усташа. С друге стране, у област је пристигла четничка групација од око 3.000 бораца под командом Лукачевића, и такође успоставила везу са гарнизоном. међутим, за остварење плана Врховног штаба заузимање Коњица било је од одлучујућег значаја, тако да је напад ипак изведен. Према плану напада, 5. црногорска одређена је за напад по десној страни Неретве, док је 10. херцеговачка требало да пређе Неретву, и изведе напад са југа и истока. Напад је почео 22. фебруара увече.

Напад је окончан неуспехом услед велике премоћи посаде Коњица. Упркос великом залагању, 5. црногорска заустављена је у свом нападу од бројчано и технички јачег утврђеног непријатеља. 10. херцеговачка при свом покушају избијања на полазне положаје за напад, уместо са мањим групама локалних четника које су очекиване, суочила се са веома крупним четничким снагама. Изгубила је енергију на рашчишћавање и одбијање четника на широком подручју, тако да се њено дејство на Коњиц слабо осетило.

Друга дивизија решила је свој део посла према Мостару већ 16. фебруара, па је делом снага асистирала Трећој код 22. фебруара код Јабланице. Након ликвидације Јабланице, њена Четврта пролетерска бригада стављена је на располагање Трећој дивизији за напад на Коњиц. Уз подршку Тенковске чете Врховног штаба, која је такође стављена на располагање за ову сврху, напад је обновљен 24. фебруара, а најжешће борбе биле су током ноћи 25/26. фебруара. Међутим, комбинована одбрана Коњица издржала је и тај напад. Тадашњи командант Југоистока Александар Лернем. Alexander Löhr написао је касније у својим сећањима:

„117. ловачка дивизија, која је продирала од Иван Седла ка северозападу, водила је од почетка тешке борбе, па је на крају одбијена и одбачена. Један њен део морао је да се спасава у Коњицу, који је био утврђен и поседнут од Италијана и четника. Ово место су партизани окружили и тако је дошло до тога да су се овде, под притиском догађаја, борили на истом фронту Немци и четници - додуше одвојени једни од других италијанским јединицама.“

[4].

Врховни штаб настојао је даље да ојача снаге за ову одлучујућу битку. Док су две бригаде Прве пролетерске дивизијеодбијале нападе Немаца из Сарајева према Коњицу, трећа - 3. крајишка, била је ангажована у одбрани Прозора. Она је добила је наређење да се 25. фебруара ујутро извуче из контакта са непријатељем и одмаршује на Коњиц. Међутим,

само што је њен марш почео, дошло је до преокрета: друга предвиђена дивизија за напад на Прозор, 717, коначно је прикупљена, и тог јутра кренула је у наступање, вршећи бочни продор према Прозору, и према Шћиту, где је била смештена Централна болница. Стога је наређење Трећој крајишкој опозвано, и она је хитно враћена у борбу против 717. дивизије.

На тај начин је ситуација снага НОВЈ постала критична. Три бригаде прикупљене за напад на Коњиц, нису биле довољне да реше тај задатак, а остале снаге биле су везане у тешким одбрамбеним борбама са надмоћним непријатељем, који је наступао из Сарајева, Мостара и Горњег Вакуфа концентрично према Јабланици. У тој фази Врховни штаб донео је одлуку да одустане од напада на Коњиц и све снаге концентрише за противнапад у супротном смеру, према северозападу.

Противудар код Горњег Вакуфа

Након неуспеха у нападу на Коњиц, Врховни штаб је донео одлуку о рушењу моста на Неретви и противудару у супротном смеру, према Горњем Вакуфу. Ово наступање трајало је од 3. до 5. фебруара.

У овом критичном тренутку, Тито је донео одлуку о промени тежишта дејстава. Наредио је да се минира мост у Јабланици, да се на Неретви задрже само заштитнице, а да главнина снага усиљеним маршем крене назад, према Горњем Вакуфу. Између Горњег Вакуфа и Прозора наступала је борбена група састављена од немачке 717. дивизије, два батаљона 718. дивизије и усташког 5. стајаћег дјелатног здруга. На ове снаге требало је да изведе противнапад 9 бригада НОВЈ, да их потисне према Бугојну, и на тај начин олакша оперативну ситуацију групације НОВЈ.

Противнапад код Горњег Вакуфа замишљен је као операција

опкољавања: две бригаде Прве пролетерске дивизије требало је да на десном крилу усиљеним маршем заобиђу немачке крилне положаје и да се по дубини са севера спусте према цести Горњи Вакуф - Бугојно, док је 7. дивизија са Трећом крајишком бригадом требало да наступа према том путу са јужне стране. На средишње немачко-усташке снаге нападале су две бригаде Друге дивизије и Прва далматинска.

Услед различите полазне удаљености, напад није почео једновремено. Јединице су се укључивале по деловима, како су пристизале. Током 3. и 4. марта притисак на немачко-усташке снаге је растао, тако да су оне 4. марта почеле да се повлаче. Опкољавање међутим није успело - северни и јужни бочни нападни клинови остали су међусобно удаљени око 7 километара. Током напада борци Друге пролетерске бригаде заробили су мајора Артура Штрекера (нем. Arthur Strecker), команданта 3. батаљона 738. пука. Имајући у рукама 25 немачких војника, међу којима и једног мајора, око 100 војника НДХ и око 600 Италијана, Врховни штаб одлучио је да иницира размену заробљеника. Разговори представника двеју страна који су уследили познати су као Мартовски преговори. Овај догађај је после рата различито тумачен и широко коментарисан.

Борбена дејства наставила су се независно од ових разговора. Током 4. марта четници Петра Баћовића ушли су у Имотски потиснувши 4. далматинску бригаду, а 5. марта извиђачки батаљон 369. легионарске дивизије ушао је у Ливно. То је представљало додатно угрожавање позиције групације НОВЈ са југа и југозапада. Док су се немачке снаге код Горњег Вакуфа повлачиле у Бугојно, Тито је већ 4. марта наредио још један заокрет за 180 степени, те усиљени марш јединица и болнице назад на Неретву, у циљу њеног форсирања.

Ово оштро маневрисање којем је Тито прибегао у два наврата, такође је предмет различитих тумачења. Према једном које је сугерисао Тито у свом ТВ-интервјуу 1973. поводом четрдесете годишњице битке на Неретви, то је био јединствен план у коме је рушење моста на Неретви требало да обмане непријатеља у погледу смера пробоја. Противудар код Горњег Вакуфа, осим што је служио истом циљу, требало је да одбијањем непосредне омогући потребно време и простор за маневар. Критике и алтернативна тумачења заснивају се на неизвесности да ли се могло знати да ће, након рушења моста, прелазак Неретве код Јабланице уопште бити могућ. Сећање Љуба Вучковића, тада команданта Друге далматинске, поткрепљује прву верзију.

„У штаб бригаде, који је био у селу Слатини, 4. марта око подне је стигао курир мотоциклист с наређењем да се командант бригаде хитно јави у Врховни штаб... Док сам излагао ситуацију на фронту бригаде, док сам причао о непријатељу, његовој јачини и о нашим положајима друг Тито ме је упитао да ли је непријатељ поново у Јабланици. Када сам му одговорио потврдно, он је рекао да то нијесмо смјели дозволити. Рекао

сам да задатак бригаде није био да брани Јабланицу већ правце који воде из Јабланице према долини Раме, али да ће, ако је то потребно, Јабланица већ у току ноћи поново бити у нашим рукама. На то је друг Тито кратко одговорио: »Да, биће потребно«. Подробно ме је, затим, упознао са ситуацијом према Горњем Вакуфу, која се из часа у час мијењала у нашу корист. Очекивало се да ће се Нијемци, потпуно разбијени, већ у току ноћи повући према Горњем Вакуфу... Затим је издао усмено наређење о предстојећем раду Друге далматинске. Друг Тито је поставио бригади овај задатак: »У што краћем времену поново ослободити Јабланицу и припремити се за форсирање Неретве. Неретву форсирати на сектору од Раме до Доње Јабланице, на мјесту које сами одаберемо. Форсирање извршити гажењем или чамцима, или преко срушеног моста у Јабланици, како штаб бригаде оцијени да је најсигурније. Припрема да буде што краћа, јер је задатак неопходно потребно извршити у току наредна два дана«.“

[5]

Немачка групација одбачена код Горњег Вакуфа, средила се у очекивању наставка напада НОВЈ. Како напад није уследио, наступање према Прозору и Јабланици обновљено је 8. Марта.

Битка на Неретви

Уз помоћ тенковске чете Врховног штаба Друга далматинска бригада је 4/5. марта разбила четнике и поново заузела Јабланицу. Друга далматинска и Друга пролетерска бригада добиле су задатак да се током ноћи 6/7. марта пребаце преко рушевина моста у Јабланици на леву обалу Неретве, савладају четничку одбрану и успоставе мостобран. Четврта десетина друге чете 3. батаљона Друге далматинске под командом народног хероја Стеве Опачића доборвољно се пријавила да се пребаци прва. Да би прикрили пребацивање, батаљони две бригаде дуж обале Неретве отворили су ватру на четничке положаје на другој страни. Десетина је даскама импровизовано премостила распон између срушених кракова моста и попела се уз конструкцију на другу страну, где је ручним бомбама уништила четнички бункер. Након ње, на исти начин су се пребацили остали делови батаљона, па затим и два батаљона Друге пролетерске. Ова три батаљона у зору су јуришем разбила четничку 2. дурмиторску бригаду капетана Николе Бојовића и обезбедиле мостобран.

Пионирска чета Врховног штаба под командом Владимира Смирнова направила је импровизовану конструкцију користећи се крацима срушеног моста у Јабланици. Од 5. до 9. марта две бригаде Треће дивизије одбациле су немачку 718. дивизију до самог Коњица

отворивши тако преко моста у Острошцу још једно место за прелаз Неретве. Комплетна Главна оперативна група Врховног штаба прешла је Неретву до 14. марта, пребацивши Централну болницу и држећи заштитнице пред наступањем Немаца из правца Прозора (717. дивизија) и Томиславграда (369. дивизија).

Источно од Неретве, Главна оперативна група држала је иницијативу у својим рукама, гонећи четнике. Четничка команда покушавала је да заустави повлачење својих снага и заустави напредовање НОВЈ. До значајне битке дошло је код Главатичева 15/16. марта, где су прикупљене четничке снаге поново разбијене од стране јединица НОВЈ. Одатле се оперативна група НОВЈ развила у две колоне. Северна је наспупала према Калиновику, где је 22/23. марта у оштрим борбама успела да потуче новодоведене снаге црногорских четника под командом Павла Ђуришића. Јужна колона је у борбама 22-28. марта поразила комбиноване снаге под командом Баја Станишића ојачане италијанским деловима и заузела Невесиње. Након тога обе колоне наставиле су наступање према истоку.

Истовремено, Седма банијска и Девета далматинска дивизија биле су задужене да транспортују Централну болницу преко беспутног залеђеног Прења. Пошто је у болници дошло до епидемије пегавог тифуса, епидемија се раширила и на борце ове две дивизије, што је у наредном периоду знатно утицало на њихову борбену способност и на губитке. Да би се заштитио транспорт рањеника, држано је обезбеђење према немачкој 718. дивизији у Коњицу, чији су делови вршили честе испаде покушавајући да пресеку партизанске колоне. У документима 718. дивизије забележена је борба код места Бијела, кад су Немци у нападу изгубили један тенк[6]. Као последња заштитница, 22. марта се Трећа крајишка бригада одвојила од немачких делова из Коњица.

Трећа дивизија НОВЈ заузела је 1. априла Гацко од четника и Италијана, док су се Прва и Друга дивизија оријентисале према Дрини. Обалу Дрине су италијанско-четничке снаге утврдиле у намери да спрече прелаз снагама НОВЈ, па ове нису успеле да форсирају Дрину из покрета. То је довело до десетодневног застоја, а напредовање снага НОВЈ настављено је битком на Дрини од 7. априла.

У борбама на Неретви и у источној Херцеговини четничке снаге под личном Михаиловићевом командом су тешко потучене, упркос бројчаној надмоћи, подршци и снабдевању од стране Италијана и повољним положајима. На страни 29 свог извештаја Врховној команди Вермахта од 1. априла 1943. командант Југоистока Лер (нем. Löhr) дао је оцену да је Михаиловићево лоше руковођење било главни разлог неуспеха четника:

„Недавне борбе показују да је Михаиловић омануо као војни лидер. Несхватање датих могућности у погледу времена, простора и терена

чини њега најодговорнијим за недавне неуспехе.[7]“

Битка за рањенике

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.

Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Види још

Мартовски преговори 1943.

Бихаћка република

Операција Вајс I

Напад НОВЈ на Прозор фебруара 1943.

Напад НОВЈ на Коњиц фебруара 1943.

Битка на СутјесциБитка на Сутјесци

Део Другог светског рата

Време:15.мај-15. Јун 1943.Локација:кањон Сутјеске,Црна Гора и Херцеговина

Резултат:немачка офанзива заустављенаЦивилне жртве:преко 500 стрељаних у масакру у Пивској Жупи

Сукобљене стране

  Вермахт

  Италијани

  Усташе

Бугарска

Четници

 НОВЈ

Заповедници

Александар Лер

Рудолф Лутерс

Јосип Броз Тито

Сава Ковачевић

Коча Поповић

Пеко Дапчевић

Јачина

120.000 + авијација 22.000

Губици

око 5.300 избачених из строја (2.768 Немаца , 411 војника НДХ , преко 2.000 Италијана)

Битка на Сутјесци7.543[2]

Битка на Сутјесци или Пета непријатељска офанзива, је назив који је у југословенско

ј историографији одомаћен назив за операције „Шварц“ (нем. Schwarz, „црно“) немачких трупа у лето 1943. године. Циљ ове операције било је разбијање група отпора, како актуелног, тако и потенцијалног, и чврсто поседање јадранског залеђа, што је добило на важности наступањем Савезника у Средоземљу.

Првобитно, у време прављења плана за етапно успостављање контроле у јадранском залеђу, као трећа фаза била је предвиђна операција ради разоружавања четника у

италијанској окупационој зони, под кодним називом „Вајс III“ (нем. Weiss, „бело“). Након продора Главне оперативне групе НОВЈ у источну Херцеговину и Црну Гору, наметнула се потреба за појачањима и ревизијом планова. Нова испланирана операција имала је за циљ разоружање четника и уништење оперативне групе НОВЈ, и добила је кодни назив „Шварц“. Операција је имала две етапе - разоружање и распуштање четника (и ликвидацију Михаиловићевог штаба), и уништење оперативне групе НОВЈ. Деликатан

проблем представљале су чврсте везе четника са италијанским снагама. И поред сагласности са највишег места, италијанске снаге на свим нивоима снажно су се супротстављале тој идеји.

Пошто је отпор четника изостао, борбе су почеле 15. маја, концентричним наступањем против главнине снага НОВЈ на простору Санџака и северне Црне Горе, а завршиле се 15. јуна 1943. године пробојем обруча и пробојем главнине снага НОВЈ у Босну.

Немачке трупе успеле су да опколе

Главну оперативну групуВрховног штаба НОВ и ПОЈ на тешком планинском терену. Тиме су успеле да снагама НОВЈ наметну дуготрајне одсудне борбе, које су биле супротне тактици партизанског ратовања и, с обзиром на однос снага у људству и техници, биле крајње неповољне по НОВЈ. Снаге НОВЈ нашле су се затворене на малом простору, непрекидно тучене концентрисаним артиљеријским и ваздухопловним снагама. Оне су претрпеле велике губитке, али су доказале своју борбену

чврстину и успеле да пробију обруч и пређу у противофанзиву у источној Босни.

Ово је била несумњиво, и по обиму и по броју погинулих војника, највећа до тада предузета операција на простору Југославије. Овај низ операција („Вајс I“, „Вајс II“ и „Шварц“) представља прелаз између гоњења герилских група, што је био преовлађујући облик дејстава 1941. и 1942, и отвореног маневарског рата, који је наступио доласком Друге оклопне армијена територију Југославије августа 1943. године.

Ову операцију карактерише крајње залагање војника обеју страна на изузетно тешком терену. У посебно тешкој ситуацији била је оперативна група НОВЈ, која је на слабо настањеном подручју остала без извора хране. И поред глади, врло тешких губитака, екстремних физичких напора и непрекидних оштрих борби снаге НОВЈ задржале су висок морал, дисциплину, борбену кохезију и убојитост, што им је признао и непријатељ.[3]

Битка на Сутјесци постала је због тога симбол изузетног пожртвовања, храбрости и моралне чврстине у најтежим искушењима. Многе улице, школе, установе и спортска друштва у послератној Југославији назване су по овој бици.

Припреме за операцију „Шварц“

На основу посете министра иностраних послова Италиje, грофа Галеаца Ћана, Хитлеровом главном стану у Виници на Источном фронту, као и из писма које је Хитлер упутио Бениту Мусолинију, видело се да немачки Вермахт дубоко верује да ће савезници извршити инвазију Балкана после победе код Ел Аламејна и поседање северне Африке. Операцијама „Вајс I“, „Вајс II“ и „Вајс III“ (нем. Weiss I, II и III, „бело“), тј. битке на Неретви, немачки Вермахт није постигао жељене циљеве и није уништио побуњену герилу на Балкану, па се приступило припремама за нови подухват.

Операцијом „Шварц“, Вермахт је намеравао да рашчисти позадину јадранске обале уништавајући и четнички и партизански покрет, који су се и даље чврсто држали у Херцеговини и Црној Гори. Пошто је план „Вајс“ захтевао ангажовање додатних снага ради потпуног уништења

снага НОВ и ПОЈ, Хитлер је замислио операцијски план „Шварц“ потпуно супротан од плана „Вајс“. Пошто су италијански команданти у Југославији били веома несклони разоружању четника, Хитлер је сагласност изборио преко Мусолинијеве владе и Генералштаба. Ипак, у првој фази по том питању дошло је до напетости и неспоразума између немачке и италијанске војске.

За ову операцију командант Југоистока, генерал-пуковник Александар Лер, добио је као појачање на располагање 1. брдску дивизију са источног фронта. Лер је тактичку команду поверио немачком команданту трупа у Хрватској Рудолфу Литерсу. Борбена групација за ову операцију отуда је носила назив Корпус Хрватска.

Ангажоване снаге у операцији „Шварц“

Осовинске снаге

Немци су знали за велику важност целе операције па су за њу ангажовали чак 8 дивизија, 3 пука и једну целокупну бригаду. Око 120.000 војника. Осим Немаца, ангажовани су и делови италијанске армије, хрватског домобранства и бугарских пукова. За операцију „Шварц“, Немцима је било уступљено на располагање:

Немачке снаге

1. немачка брдска дивизија — генерал-лајтнант Валтер Штетнер (нем. Generalleutnant Walter Stettner Ritter von Grabenhofen)

7. СС дивизија „Принц Еуген“ — СС-обергрупенфирер Артур Флепс (нем. SS-Obergruppenführer Artur Phleps)

118. ловачка дивизија — генерал-лајтнант Јозеф Киблер (нем. Generalleutnant Josef Kübler)

104. немачка ловачка дивизија (делови) — генерал пешадије Хартвиг фон Лудвигер (нем. General der Infanterie Hartwig von Ludwiger)

369. легионарска дивизија — генерал-лајтнант Фриц Најдхолд (нем. Generalleutnant Fritz Neidholdt)

4. пук Бранденбург

самостални 659. инжињеријски батаљон

202. тенковски батаљон

Снаге НДХ

4. Домобрански горски здруг

Италијанске снаге

Дивизија „Тауринензе“ — генерал-мајор Микеле Радело

Дивизија „Ферара“ — пуковник Карло Магаљоти

Дивизија „Венеција“ — пуковник Марко Лукио

Бугарске снаге

61. ојачани бугарски пук из Тракије

63. комбиновани бугарски пук

За операцију је интензивно ангажована и авијација. Осовинске снаге на терену подржавало је преко 300 авиона разних типова. Целокупном операцијом на немачкој страни је руководио генерал-пуковник Александар Лер, командант Армијске групе Е. Тактички командант био је генерал Рудолф Литерс, командант корпуса Хрватска.

Четници

Што се тиче распореда четничких снага, у Црној Гори су се тада једино налазили групе корпуса Црне Горе мајора Павла Ђуришића и то:

Лимски корпус – мајор Милорад Јоксимовић

Дурмиторски корпус – капетан Иван Ружић

Невесињски корпус – поручник Милорад Поповић

Шаховићки одред

Мојковачки одред

Пољски одред

Дурмиторски одред

НОВЈ

Снаге НОВ и ПОЈ су бројале око 22.000 бораца (укључујући болницу):

Прва пролетерска дивизија – генерал-мајор Коча Поповић

Друга пролетерска дивизија – генерал-мајор Пеко Дапчевић

Трећа ударна дивизија – пуковник Радован Вукановић, затим пуковник Сава Ковачевић,

Седма банијска дивизија – пуковник Павле Јакшић

Шеста источнобосанска бригада

Петнаеста мајевичка бригада

Немачки план операције

У првој фази, Немци су планирали да препадима и користећи превару и изненађење, разоружају и интернирају четнике ослоњене на италијанске снаге. У другој фази предвиђено је концентрично наступање против снага НОВЈ.

Немачка команда је оперативни план наступања против НОВЈ. прилагодила карактеристикама терена. Планирали су да концентричним наступањем Оперативну групу НОВЈ. сабију на природно изоловани и готово ненастањени простор између кањона Таре и Пиве, и планине Дурмитор, те да је тамо униште масовном употребом авијације, артиљерије и планинских трупа. 1. брдска дивизија својим северним крилом, италијанска дивизија „Венеција“, борбена група „Лудвигер" (724. немачки, 61. и 63. бугарски пук), 369. дивизија и 118. ловачка дивизија са 4. планинским здругом НДХ распоређене су полукружно са источне и северне стране. Ове снаге требало је да у првој фази овладају Санџаком и потисну снаге НОВЈ на леву страну Таре. Јужно крило 1. брдске, дивизија Ферара и 7. СС дивизија требало је да потисну снаге НОВЈ са југа и југоистока. Након тога, 118. дивизија имала је задатак да поседне леву обалу Пиве и тако затвори окружење тако да покушај пробоја ометају не само распоређене снаге него и дубоки речни кањони. Тиме би снаге НОВЈ биле доведене у безизлазну ситуацију и уништене.

Први део операције „Шварц“

Разоружање четника

Немачка 369. дивизија продрла је под борбом против јединица НОВЈ. до Фоче 6. маја, ослободивши батаљон Аоста италијанске дивизије Тауринензе и око 1.000 четника, које су снаге НОВЈ. 23 дана држале под опсадом. Четници су пуштени кућама.

Приликом наступања 7. СС дивизије и 118. ловачке дивизије кроз источну Херцеговину, немачке снаге сусреле су се са извесним степеном италијанске опструкције и са чаркама са четницима. Притом је више стотина четника разоружано.

Павле Ђуришић и његове снаге успоставиле су почетком маја контакт са наступајућим деловима 1. брдске дивизије. Немци су одлучили да

прикрију своје стварне намере, па су прву групу разоружаних четника пустили кућама. Прихвативши комуникацију са четницима, постигли су да се велики број четника на челу са Ђуришићем концентрише у Колашину, где су већ биле распоређени и немачки борбени делови. Изненадним препадом 14. маја ујутро, Немци су похватали четнике на спавању, разоружали их, и око 1.600 интернирали у заробљеничке логоре у Грчкој и Пољској, а око 800 употребили за радне батаљоне.

„Немачки удар на штаб Лимско-Санџачких четничких одреда десио се 14. маја...

Претпостављао се удар Немаца, разоружање и интернација, али никако за 14. мај, па поготову што су Немци (при свом првом упаду на нашу територију) прву похватану и поведену партију четника (око њих 120) вратили натраг из Пећи и Митровице, вративши и оружје и што су нашег Начелника Штаба који је отишао за Андријевицу (пошто је Павле изврдао позив) ради студије плана за акцију протав комуниста, дочекали, примили и испратили невероватно "џентлменски" (како рече Рајо). А све ово под унапред даваном гаранцијом Италијана, којима се много вере поклањало...

Сада почињем са излагањем догађаја ...

14. маја ујутру око 7 и по часова... ме је војник известио да су дошли у Колашин и око њега Немци са моторизацијом.

У Павловом стану затекао сам само пола пратње... и када сам хтео и ја последњи да изађем, зачуо се сигнални пуцањ у вароши, и одмах заклапарале немачке чизме на степеницама стана... скочио сам са спрата стана у башту, угтедао у суседној башти Немце, јурнуо кроз ходник зграде поред другог... и на улици најашем на трећег који ме митраљетом натера у приземље код пратње Павлове која је већ слагала оружје на гомилу и одвођена. Држао сам се угла собе слажући оружје са последњим преосталим четником... спроводник је и нас повео.“

[4]

Укупно је разоружано око 4.000 четника, од којих је већина депортована у заробљеничке логоре. Крајем 1943. већина четника враћена је из интернације.

„1.)II. четници:

При разоружању четника било је:

3.200 заробљених,

мртвих нема.“

[5]

„III. Транспортовано је:...

2.) Четника:

34 официра, 1588 војника,

Неслагање ових бројева са цифром под тач. II објашњава се овако: 800 четника упућено је у носачки батаљон, евакуисани су болесни, изнемогли, људи преко 60 и испод 16 година, смртни случајеви услед исцрпљености итд.“

[5]

Наступање са севера

У утврђењима у Фочи још од 15. априла снаге НОВЈ држале су у блокади делове италијанске алпске дивизије „Тауринензе“ и око 1.100 четника. Последњих дана априла, делови 369. легионарске дивизије наступили су из правца Горажда према Фочи. Потискујући Шесту источнобосанску и Петнаесту мајевичку бригаду, у Фочу су продрли 3. маја и деблокирали Италијане. Четнике су разоружали, али их нису интернирали.

Лево крило 369. легионарске дивизије наступило је из правца Прибоја према Пљевљима, и, не наишавши на отпор, спојило се са главнином дивизије „Тауринензе“.

Наступање са истока

Усиљени марш преко Пештера, 2. равногорског корпуса под командом капетана Предрага Раковића и Расинског корпуса под командом мајора Драгутина Кесеровића, хита у помоћ Врховној команди ЈВУО ка планини Јадовник, почетком маја 1943.

Пре него што ће кренути по операцијском плану ка уништењу четничке гериле, Вермахт је понудио преговоре генералу Михаиловићу, нудећи му власт у Југославији уколико се савезници евентуално искрцају на Јадрану и мирну евакуацију својих и бугарских трупа.

Михаиловић је све захтеве одбио и депешама у Лондону тражио да му се тачно каже датум савезничког искрцавања. У том циљу, четници су учврстили своје положаје широм целе Црне Горе и Херцеговине а на снази је и даље са Италијанима био договор о међусобном ненападању који су Енглези звали „accommodation“ (прилагођавање, компромис).

Операција је са истока почела наступањем 1. брдске дивизије у Црну Гору из правца Пећ-Нови Пазар. Почетком маја Ђуришић је успоставио кантакте са деловима (претходницом Ремолд) 1. брдске дивизије и 4. пуком Бранденбург .

Средином маја 1943. главнина снага ЈВуО се налазила око града Колашина којег су преотели од партизанских снага још половином 1942. У међувремену, Михаиловић је напустио село Липово у кренуо ка Бистрици, сместивши се у селу Затон, срез бјелопољски.

Истог дана упркос успостављеним контактима и снажном противљењу команданта италијанског 14. корпуса генерала Ронкаље, Немци су након уласка у Колашин заробили мајора Павла Ђуришића са целим штабом и око 1.200 четника. У истој акцији су заробљени и мајор Никола Бојовић, начелник штаба Ђуришића.

Упркос протесту Италијана да се мајор Ђуришић пусти, он је авионом пребачен у заробљенички логор Стриј у Пољској, док је већина официра депортована у заробљенички логор Оснабрик.

У свом продору према Херцеговини, јединице 7. СС „Принц Еуген“ дивизије су заробиле око 500 херцеговачких четника и спровела их у Србију.

О заробљавању мајора Ђуришића, Михаиловић је обавестио депешом Лондон. Коначно, након Михаиловићевог бекства из Црне Горе, а истовремено и из немачког обруча, немачка команда наређује да се у Сплиту штампа уцена за вођу четничке гериле. Чим је немачки план „Шварц“ окренуо своју активност против снага НОВ и ПОЈ која се врло брзо насукала у централаној Црној Гори, изашла је уцена и за Тита на истом плакату са Михаиловићем и са истом цифром од 200.000 златних немачких марака. Након заробљавања главнине четничких црногорских одреда код Колашина, Немци су наставили операцију „Шварц“.

Претходне борбе

Док су Немци вршили припреме за операцију „Шварц“, на територији Херцеговине и Црне Горе вођене су оштре борбе.

Оперативна група НОВЈ-а је након претрпљене офанзиве „Вајс“ кренула свим снагама преко Херцеговине да се пробије у Црну Гору, уништи четнике и Италијане, и завлада тереном. На том простору би се исцрпљени борци одморили, рањеници лечили, а затим би се кренуло према Косову у јужну Србију.

Жестоке борбе између партизана и италијанско-четничких снага вођене су на сектору Фоча-Калиновик-Гацко-Шавник. Невесиње које је прелазило из руке у руку чак осам пута. Снаге НОВЈ су 6. априла форсирале Дрину, разбиле делове дивизије Тауринензе и четнике код Ифсара, заузеле Чајниче и опколиле Фочу, у којој је опкољен један италијански батаљон и око 1000 четника.

Гонећи четнике све дубље у Црну Гору, Врховни штаб НОВЈ се пребацио на планину Дурмитор.

Након тешког пораза нанесеног Италијанима у пивском Јаворку 1. маја Прва и Друга пролетерска дивизија кренуле су у обухватно наступање ради ликвидирања италијанско-четничког гарнизона у Колашину, са намером да наставе продор према Беранама. У склопу опкољавања Колашина, ударна група батаљона (два батаљона Четврте и један батаљон Пете црногорске бригаде) разбили су 15. маја 383. италијански пук код Биоча.

У области Колашина и Бијелог Поља се офанзива НОВЈ сударила са офанзивним наступањем Немаца. Први оштри сукоби избили су у Мојковцу и код Бродарева 15. Маја.

Почетне борбе

15. маја 1943. отпочела је Битка на Сутјесци против Главне оперативне групе Врховног штаба НОВЈ-а. До првих оштрих сукоба дошло је на северу, између Чајнича и Фоче, са деловима 369. легионарске дивизије, и на истоку, код Бродарева и Мојковца, са 1. брдском дивизијом.

Суочивши се са наступањем крупних немачких снага са истока, Врховни штаб НОВЈ-а одлучио је да заузимањем Фоче спречи затварање обруча и обезбеди комуникацију према источној Босни. Напад је од 21. до 25. маја изводила ојачана Прва пролетерска дивизија против главнине немачке 118. ловачке дивизије и 4. горског здруга НДХ. И поред одређених тактичких успеха (разбијања 7. горске пуковније 21. маја и 13. горске пуковније 24. маја), након бочног удара делова 369. дивизије код Градца 25. маја, овај напад показао се бесперспективним. Отуда је Врховни штаб 27. маја наредио пребацивање свих снага на леву обалу Таре.

118. ловачка дивизија имала је задатак да са запада избије на Пиву и блокира је. Њен 738. пук 22. маја без контакта са јединицама НОВЈ избио је на Вучево, висораван западно од Пиве. Међутим, на овој широкој и непроходној области нису могли да организују везе и снабдевање, па је командант пука, потпуковник Анакер, један батаљон упутио на југ, ради успостављања везе са 7. СС дивизијом, а један на запад, ради везе са штабом своје дивизије. Преостали, 2. батаљон у драматичној борби 29. маја два батаљона Друге пролетерске збацили су са доминантних позиција. Интервенцију делова дивизије са севера, преко Дрине, сузбиоле су снаге Прве пролетерске дивизије које су се пребациле преко Таре. Тиме су снаге НОВЈ чврсто запоселе Вучево и спречиле Немце да затворе обруч на Пиви. Следећа природна препрека на који+ој је 118. дивизија то могла учинити, била је долина Сутјеске.

Од 18. маја почело се испољавати наступање 7. СС дивизије и италијанске дивизије Ферара са југа према Шавнику, Жабљаку и Мратињу. Успешна одбрана Прве далматинске и Пете црногорске које су сузбиле наступање десног крила 7. СС дивизије и Италијана, омогућила је организовање напада на лево крило 7. СС дивизије. Почев од 31. маја, па до 5. јуна, 4. црногорска, 7. крајишка и 10. херцеговачка водиле су оштре и исцрпљујуће борбе са Немцима на кршевитим странама планине Биоч и у горњем току Пиве. Постигнути успеси били су недовољни, с обзиром на резерве којима су Немци располагали.

Установивши да је тај правац, преко изворишног дела Сутјеске и Гатачког поља, густо поседнут по дубини, Врховни штаб је организовао саветовање 3. јуна у Мратињу. Закључено је да је ситуација критична, и снаге су подељене на два дела. Прву групу сачињавале су Прва и Друга дивизија са врховниш штабом, а другу Трећа (у нешто измењеном саставу) и Седма дивизија, са Централном болницом и делом већника АВНОЈ-а. Другом групом руководили су Милован Ђилас, као делегат Врховног штаба, и Сава Ковачевић, који је именован за команданта Треће дивизије. Две групе требало је да се пробијају у дивергентним смеровима ради развлачења немачких снага. Прва група требало је да се пробија преко Сутјеске, док је другој дат задатак да се врати на десну обалу Таре, у Санџак.

Савезничка војна мисија у партизанском Врховном штабу

Обавештен о доласку британске војне мисије, Врховни штаб је 20. маја 1943. напустио Ђурђевића Тару и сместио се у шуму код Црног Језера, у подножју Дурмитора.

У ноћи 27/28. маја је стигло је британско Одељење за везу, са шифрованим називом мисија „Типикал“. На челу ове мисије налазили су се капетан Бил Стјуарт, који је говорио српско-хрватски језик, јер је пре рата радио у британском конзулату у Загребу, и Вилијам Дикин, професор историје на Оксфорду. Поред њих двојице мисија је имала још 4 члана.

Већ сутрадан Тито је примио Британце и захтевао је војну помоћ и тражио да британско ваздухопловство бомбардује немачке центре концентрације. Пошто на овом сектору није било ниједног четничког војника, Дикин је јављао команди да се једино снаге НОВЈ боре против Немаца. Нешто касније, након борбе на Сутјесци и упознавања са ситуацијом у Босни, те након заробљавања четничког команданта Зеничког одреда Голуба Митровића код којег су заплењени документи о сарадњи с НДХ и Немцима, капетан Дикин јавио је да четници сарађују са Немцима и Италијанима против партизана .

У Михаиловићевом штабу се тада налазио британски пуковник Вилијам Бејли. Након пролећне кризе у односима, кад је известио о сарадњи четника са Италијанима, Бејли је известио команду у Каиру да је Дража Михаиловић на време избегао из Црне Горе, и да Немци разоружавају четнике.

Савезнички командант Средоземља генерал Вилсон је 26. маја 1943. године издао запоовест Михаиловићу да своје трупе пребаце источно од Ибра, и да тамо воде борбу са Немцима, јер западно од Ибра „партизани представљају добру и ефикасну борбену снагу у свима рејонима где је генерал Михаиловић представљен једино квислинзима" .

Врховни Штаб у обручу

Врховни штаб је видео да се главна оперативна група може пробити једино долином Сутјеске јер су ту биле слабије снаге Немаца. Међутим, Немци су предвидели овакав развој догађаја, па су пожурили да утврде читаву долину Сутјеске.

На местима: Тјентиште, Љубин Гроб, Вучево, Баре, Личке Колибе, Кошута, Попов Мост, Милинкладе, Суха, Врбница, Маглић и Волујак, која леже у долини реке Сутјеске скоро месец дана су се водиле тешке и крваве борбе у другој фази операције „Шварц“, па је битка због ових места која леже у долини реке Сутјеске и добила назив „Битка на Сутјесци“.

Оперативна главнина НОВЈ је имала и централну болницу са око 3000 рањеника, од којих су 1000 били тифусари.

У напад преко Пиве и Вучева у долину Сутјеске упућена је Прва пролетерска дивизија. Као доминирајућа тачка требало је посести брдо Вучево, направити коридор за слободни пролаз преко Сутјеске, правцем Зеленгоре и даље у Босну.

И Немачка команда је предвидела такву могућност, па је послала претходницу да заузме Вучево. У борби прса у прса, снаге Прве пролетерске дивизије су успеле да збаце Немце и загосподаре овом доминирајућом тачком. Немци су затим почели запоседати читаву долину Сутјеске]], од Тјентишта до њеног ушћа у Дрину код Челебића. Тим правцем је продирала и 7. СС дивизија „Принц Еуген“ која је опкољавала главнину снага и централну болницу. Почетком јуна почела је права драма на Сутјесци.

Пошто је покушај пробоја фронта преко Фоче пропао, Врховни штаб је морао да се врати на почетне положаје, што су Немци искористили да направе још чвршћи обруч.

Тако се првих дана јуна читав Врховни штаб нашао у обручу, заједно са централном болницом у долини Сутјеске.

Тито је 3. јуна са Врховним Штабом прешао Пиву код Мратинца. Истог дана на седници Врховног штаба се дискутовало о положају групације НОВЈ са болницом.

Поред свакодневних борби, кањон Сутјеске су свакодневно засипали авиони бомбама и то у врло ниском лету. Нарочито су велики губици били у редовима Друге далматинске бригаде која се сукобљавала са јачим снагама 117. дивизије. У оперативном дневнику Немачке команде стоји да је у борби код Гацког за један дан погинуло 200 партизана и 50 Немаца.

У тешкој ситуацији по Врховни штаб и читаву главнину, одлучено је да се читава оперативна група подели на два дела:

Прву групу би чинило десет бригада Прве и Друге пролетерске дивизије, које су већ форсирале Пиву, а другу групу шест бригада Треће ударне и Седме банијске дивизије са централном болницом које су се налазиле источно од Пиве.

Прва група је требала да се пробије преко Сутјеске на северозопад, а друга с централном болницом преко реке Таре натраг у Санџак.

На простору око кањона Сутјеске и Сухе почеле су жестоке борбе за околне висове, који су наизменично падали у руке и једних и других. Направљен је простор од 5-6 km за пролаз главнине снага. Ту су требали кренути и рањеници.

Прва пролетерска дивизија је кренула преко Милинклада и 8. јуна 1943. избила у рејон Лучких и Врбничких колиба на Зеленгори. Друга пролетерска дивизија је имала мање среће. На месту Баре, недалеко од Волујака било је поприште крвавих борби са јединицама 118. немачке дивизије.

Нарочито је страдала Друга далматинска бригада. Само у једном дану погинуло је преко 600 бораца. Остао је мањи вод који је послао поруку Врховном штабу да ће се сви борци борити до последњег. Немачки удари на Барама и Кошути су били још жешћи.

Нарочито тешка ситуација била је на сектору друге групе, која се са централном болницом пробијала неуспешно преко Таре у Санџак.

Зато је Врховни штаб наредио да друга група крене са њом заједно преко Вучева и Сутјеске. То је изискивало неколико дана, па је обруч био још чвршће стегнут. И поред предлога команданта Прве пролетерске дивизије Коче Поповића да се све снаге пробију у правцу где се пробијала Прва пролетерска дивизија, Врховни штаб је остао да чека другу групу коју је предводиоСава Ковачевић.

У великом обручу у коме се тада налазио Врховни штаб, јављено је да је 9. јуна 1943. године Тито рањен на брду Милинкладе на планини Озрен. Пуковник Саво Оровић је својим фото-апаратом овековечио овај догађај поред једне пећине, где се скривао Врховни штаб. У истом нападу, погинуо је капетан Бил Стјуарт, Ђуро Вујовић, титов лични патилац и још неколико партизана.

Да би се спасла главнина снага и централна болница наређено је било да се поседну доминирајуће коте „Велика Кошута“ и "Љубин Гроб“, које су се још називале „коридори спаса“. За Кошуту је била одређана Седма бригада Друге пролетерске дивизије]], док је Четврта пролетерска црногорска НОУ бригада бранила Љубин Гроб. Ту је погинуо и командант Четврте црногорске бригаде Василије Ђуровић Вако.

Пробој обруча

Пре почетка главног боја наређено је да се закопа све тешко оружје, спали архива и сви коњи закољу за исхрану бораца. Први трачак наде за извлачење из обруча начињен је 10. јуна у раним јутарњим сатима. Тада су се делови Прве пролетерске бригаде код села Балиновац у јуришу пробила кроз два немачка батаљона и заједно са Трећом крајишком бригадом наставила да гони Немце према цести Фоча-Калиновик.

О овом пробоју је јавио Берлину и генерал Лер, али га је назвао локалним пробојем.

То је била велика грешка којом су Немци пропустили прилику да униште снаге НОВЈ у котлу Сутјеске. Остављајући по страни расцеп од 2 km у фронту, Немци су поново сконцентрисали обруч у долини Сутјеске, али ту није више била главнина снага НОВЈ.

Кроз поцепани део фронта већ идућег дана ће се извући све јединице Прве и Друге пролетерске и Седме банијске дивизије с Врховним штабом.

10. јуна 1943. је стигао и део са централном болницом, али без Саве Ковачевића.

12. јуна заузето је село Ратај и тако још више проширена пукотина у немачком обручу. После новог пробоја, дефинитивно је направљен коридор спаса од 20 km према Јахорини.

14. јуна све бригаде Прве, Друге и Седме дивизије пробиле су се с Врховним штабом и делом рањеника правцем Зеленгоре.

Такве среће није била Трећа ударна дивизија Саве Ковачевића с главнином централне болнице која је поново налетела на немачки обруч у долини Сутјеске]]. На Тјентишту је 12. јуна избројано 214 мртвих партизана, а 34 су заробљени. У немачком извештају се спомиње да је пронађена масовна гробница тифусара и да су сва околна села и насеља спаљена због заразе.

У самој долини Сутјеске налазиле су се 7. СС, 118, и 1. брдска дивизија, италијанска дивизија „Ферара“. 13. јуна 1943. почео је одлучујући продор ове групе. Дивизија је подељена на неколико делова и пробијала се дуж реке Сутјеске самостално. У једном од таквих јуриша, надомак зидина спаљеног села Крекова погинуо је Сава Ковачевић. Уз велике губитке, Трећа дивизија се пробила у долини Сутјеске и ускоро прикључила осталим јединицама на Зеленгори.

13. јуна, Немци су пронашли у долини Сутјеске рањенике који су се одвојили од главнине и све их побили. У немачком извештају пише да су сви поубијани, јер је већина била заражена тифусом.

14. јуна продором према Зеленгори, главнина је успела изаћи из обруча и упутила се у Босну.

15. јуна окончана је операција „Шварц“. 118. дивизија је престала са нападима, а генерал Литерс је јављао Хитлер овом главном штабу да је главнина партизанских снага успела да побегне из Црне Горе у Босну.

Последице

Операција „Шварц“ је нанела велике губитке јединицама НОВЈ.

Погинули су истакнути револуционари: Веселин Маслеша, Сава Ковачевић, Сима Милошевић, Василије Ђуровић Вако, Иван Горан Ковачић, Олга Поповић-Дедијер, Перо Ћетковић, Мома Станојловић и многи други, али је главнина НОВЈ-а била сачувана.

Операција „Шварц“ се сматра једном од прекретница у Народноослободилачком рату у Југославији.

Само неколико месеца касније, све западне силе су почеле да уздижу Народноослободилачки покрет, све до Техеранске конференције када је исти покрет признат као једини легитимни антифашистички покрет у Југославији.

Види још

Тјентиште

Љубин Гроб

Хронологија Народноослободилачке

борбе 1944.

Догађаји 1944.

Јануар

Фебруар

Март

6. Март

У близини Требиња, код железничке станице Грмљани, на железничкој прузи између Хума и Габеле, један батаљон Јужнохерцеговачког партизанског одреда уништио немачки војни транспортни воз, а транспортовану јединицу разбио. У        овој акцији рањено је 40, а погинуло 58 војника из Првог батаљона 369. пука немачке 369. легионарске дивизије (види        чланак Заседа у Поповом пољу 6. марта 1944.).

18. Март

У селу Манојловци, код Тополе, припадници Качаревске четничке бригаде, убили активисткиња        Народноослободилачког покрета Софију Ристић (1903-1944), народног хероја, због сумње да у земуници у свом          дворишту скрива рањене партизане.

Април

9. Април

Почео Напад НОВЈ на Цазин априла 1944. и трајао до 11. Априла.

13. Април

Борба у Ломници априла 1944.

Мај

10. Мај

Изведен је напад НОВЈ на Шолту маја 1944. извела га је 26. далматинска дивизија НОВЈ.

Јун

2 - 4. Јун

Напад на Брач јуна 1944.

8. Јун

У селу Лелићу, код Ваљева, четници заклали секретара Окружног комитета КПЈ за Ваљеву Милицу Павловић Дару          (1915-1944), народног хероја.

19. Јун

Напад НОВЈ на Подгорач јуна 1944.

30. Јун

Напад НОВЈ на Босиљево јуна 1944.

Јул

Август

Септембар

Борбе за Аранђеловац септембра 1944.

12. Септембар

Напад НОВЈ на Брач септембра 1944. трајао је до 17. Септембра.

13. Септембар

Напад НОВЈ на Цазин септембра 1944.

14. Септембар

Између села Галгова и Капиџије, код Крушевца, делови Треће српске ударне бригаде водили борбу против четника и          протерали их ка реци Расини, наневши им губитке од 4 погинула и више рањених. Међу погинулим партизанима био је         и заменик командира Треће чете Трећег батаљона Војислав Манојловић, народни херој.

Ослобођење Ваљева септембра 1944.

Октобар

1. Октобар

Јединице Треће удране и 37. санџачке дивизије ослободиле су Пљевља.

2. Октобар

Ослобођен Петровград - данашњи Зрењанин.

5. Октобар

Јединице 29. херцеговачке дивизије, ојачане деловима Друге далматинске бригаде, после вишедневних борби         ослободиле Требиње.

5/6. Октобар

У затвору у Љубљани умрла Вида Јанежић Вилма Лучка, секретар Окружног одбора Овободилне фронте за Љубљану и        народни херој.

8. Октобар

Јединице НОВ и ПОЈ, у сарадњи са Бугарском армијом и авијацијом Црвене армије, отпочеле борбе на сектору Ниш-       Лесковац-Власотинце тзв. „Нишка операција“. Ове борбе трајале су до 14. октобра и резултирале су ослобођењем          читаве долине Јужне Мораве и свих места источно од ње.

10. Октобар

У борбама приликом ослобођења Обреновца, код села Звечка, погинула Вера Мишчевић, борац Трећег батаљона Трећа војвођанске бригаде и народни херој.

После дводневних борби, јединице Прве власотиначке бригаде, уз садејство са деловима бугарске тенковске бригаде,         ослободиле су Власотинце.

11. Октобар

После тешких дводневних борби, јединице 46. српске дивизије ослободиле су Врање.

После тешких четвородневних борби, јединице 47. српске дивизије ослободиле су Лесковац.

Јединице Прве армијске групе НОВЈ, под командом генерал-лајтанта Пеке Дапчевића, уз садејство са јединицама           Четвртог механизованог корпуса Црвене армије, под командом генерал-лајтанта Владимира Жданова, отпочеле су           борбе за ослобођење Београда тзв. „Београдска операција“. Ове борбе трајале су до 20. октобра и

резултирале су           ослобођем Београда, заузимањем свих места око њега и преласком партизанских јединица преко Саве у Срем.

13. Октобар

Напредујући ка Београду, јединице Прве пролетерске и Шесте личке дивизије заузеле су Авалу и продужиле          наступање ка граду. У току овог дана јединице Једанаесте крајишке и Шеснаесте војвођанске дивизије водиле су             тешке борбе против немачких снага на линији Жарково-Макиш.

14. октобар

     У склопу борби током Нишке операције, ослобођен је град Ниш. У град су најпре око поднева продрле јединице 22.        српске дивизије, касније су из правца Нишке Бање у град ушле јединице Шесте бугарске дивизије, а из правца            Каменице јединице 45. српске дивизије са делом совјетских моторизованих снага.

У споразуму са командантом Четвртог механизованог корпуса Црвене амрије, Владимиром Ждановим, Штаб Прва       армијске групе израдио је план непосредног напада на град Београд. По овом плану за „главни удар“ је изабран         правац: Авалски друм-Трг Славија-Савски мост у циљу разбијања Немаца на два дела и спречавања рушења Савског          моста. За „помоћни удар“ је изабран правац: Александрова улица-Панчевачки мост.

   Јединице Првог пролетерског корпуса, уз подршки совјетских тенкова и артиљерије, разбиле су утврђене немачке        положаје у рејону Бањица-Дедиње-Раковица-Топчидер и отпочеле напад на сам град Београд. У исто време јединице      Дванаестог војвођанског корпуса, савладале су отпор Немаца на линији Жарково-Макиш и избиле на Баново брдо и у      Кошутњак, док је 36. војвођанска дивизија успела да ослободи Обреновац приморавајући део немачких снга да се повуче преко Саве у Срем.

14/15. Октобар

На путу за болницу у Ваљеву, преминула Анка Матић Грозда, политички комесар чете у Другој војвођанској бригади и          народни херој, која је тог дана била рањена у борбама за на прилазима Београду.

15. Октобар

Јединице НОВЈ и Црвене армије продрле су до центра Београда - Пета крајишка дивизија продрла је Александровом        улицом до

зграде Техничког факултета, а у току ноћи 15/16. и до зграде Електричне централе, док је једна њена          бригада остала у Малом Мокром Лугу да у садејству са 21. српском дивизијом савлада немачку групацију јачине 2.500          војника; Прва пролетерска дивизија је, борећи се у уличним борбама за сваку кућу, продрла до Славије; Шеста личка      дивизија је заузела Сарајевску улицу и у рејону зграда министарстава, између улица Милоша Великог и зграде       железничке станице водила тешке борбе с Немцима. Дванаести корпус савладао је немачки отпор на Чукарици, а          поједини његови делови су продрли до железничке станице.

16. Октобар

Јединице Пете крајишке бригаде, уз садејство са моторизованом бригадом Црвене армије, ослободиле су Смедерево и         Гроцку.

       Током борби за ослобођење Београда, јединице Тринаесте и Друге пролетерске бригаде уништиле су немачку         групацију на Вождовцу.

17. Октобар

Током борби за ослобођење Београда, у борби са немачким снагама на Славији, погинули командант и политички         комесар Првог црногорског батаљона Прве пролетерске бригаде - Душан Милутиновић и Блажо Попивода, народни          хероји.

18. Октобар

Јединице 29. херцеговачке и 26. далматинске дивизије ослободиле су Дубровник и обалски појас од Пељешца до          Херцег Новог.

Током борби за ослобођење Београда, у борби са немачким снагама у Дечанској улици, погинуо капетан Милисав         Ђуровић, командант Четвртог батаљона Осме црногорске бригаде и народни херој.

19. Октобар

У склопу борби током Београдске операције, код засеока Поповићи, западно од Рипња, у борби против јаких немачких         снага погинуо је мајор Махмут Ибрахимпашић Машо политички комесар Пете крајишке бригаде и народни херој.

20. Октобар

После деветодневних тешких борби, ослобођен је Београд главни град Нове Југославије. У 8 часова ујутро савладан је       последњи немачки отпор у граду. Брзим продором партизанских и совјетских снага заузет је мост на Сави чиме је       отпочело наступање у Срем.

Једна бригада Прве пролетерске и две бригаде Шесте личке дивизије, и део совјетских         снага прешле су преко Саве и отпочеле борбе за Земун и Бежанијску косу.

У току борби за ослобођење Травника, погинуо Јосип Мажар Шоша, начелник Оперативног одељења Петог ударног          корпуса и народни херој.

21. Октобар

Јединице 17. источнобосанске дивизије, уз садејство са јединицама Црвене армије, ослободиле су Крагујевац.

22. Октобар

Јединице Петог ударног корпуса, су после дводневних жестоких борби ослободиле Травник. У току ових борби,         приликом напада на опкољене усташе у касарни, у тенку погинули Петар Мећава, командант Десете крајишке дивизије         и Лазар Марин, командант Тенковске чете Петог ударног корпуса, народни хероји.

Јединице Шесте личке дивизије, уз садејство једне бригаде Прве пролетерске дивизије и совјетских јединица,           ослободиле су Земун.

23. Октобар

Приликом доласка из Панчева у ослобођени Београд, погинуо генерал-лајтант Иван Милутиновић, члан Политбироа ЦК        КПЈ, Врховног штаба НОВ и ПОЈ, Председништва АВНОЈ-а и НКОЈ-а и народни херој, када је бродић у ком се налазио         налетео на мину и потонуо, на Дунаву, недалеко од Вишњице.

23/24. Октобар

Новосадски партизански одред ослободио је Нови Сад.

27. Октобар

У Звечеву у непријатељској диверзији погинуо потпуковник Јован Маринковић Иво, обавештајни официр Шестог         славонског корпуса и народни херој.

29. Октобар

После тешких борби, јединице 41. македонске дивизије, уз садејство Прве македонске бригаде, ослободиле су Прилеп.        Ослобођењем Прилепа онемогућено је немачко повлачење од Велеса ка Скопљу, због чега су Немци с јаким снагама          покушали да поново заузму правац повлачења Битољ-Скопље.

31. Октобар

У Новом Саду формирана је 51. војвођанска дивизија, у чији су састав ушле Седма, Осма и Дванаеста војвођанска              бригада.

Новембар

1. Новембар

Јединице 16. војвођанске ударне дивизије ослободиле Сремску Митровицу.

2. Новембар

Јединице 41. и 49. македонске дивизије ослободиле Прилеп.

7. Новембар

Код Черномеља, несрећним случајем, погинуо командант Главног штаба НОВ и ПО Словеније Франц Розман Стане,          народни херој.

9. Новембар

Јединице 42. македонске дивизије ослободиле Велес.

У Београду отпочело четвородневно Прво заседање АСНО Србије. На заседању су прихваћене одлуке Другог заседања         АВНОЈ-а и изабран Главни НОО Србије.

Јединице Четврте косовско-метохиске НОУ бригаде ослободиле Ђаковицу.

11. Новембар

Један пук 233. пешадијске дивизије Црвене армије и три батаљона Дванаесте војвођанске бригаде 51. Вовођанске        ударне дивизије НОВЈ форсирали реку Дунав, заузели село Батину, у Барањи и успоставили мостобран на десној обали          Дунава.

13. Новембар

Десета црногореска ударна бригада, уз садејство Шесте црногорске ударне бригаде, ослободила Цетиње.

Јединице 42. македонске дивизије ослободиле Скопље.

16. Новембар

У Београду отпочело Прво заседање УСАО Србије.

18. Новембар

Почела Битка за Нашице 1944. и трајала 7 дана.

18/19. Новембар

Трећа пролетерска НОУ бригада ослободила Пљевља.

19. Новембар

Председништво АВНОЈ-а, на предлог АСНО Србије, донело одлуку којом је, генералном секретару ЦК КПЈ и Врховном          команданту НОВ и ПОЈ, маршалу Јосипу Брозу Титу додељен Орденом народног хероја.

24. новембар

Друга далматинска бригада ослободила Пераст, Рисан и Котор.

26. Новембар

Јединице Осмог корпуса НОВЈ започеле книнску операцију, која је завршена 4. децембра ослобођењем Книна.

29. Новембар

Јединице Друге пролетерске ударне дивизије, уз садејство 25. дивизије НОВЈ и 223. пешадисјске дивзије Црвене          армије, ослободиле Краљево.

30. Новембар

Јединице 22. ударне дивизије ослободиле Нови Пазар.

Децембар

Хронологија Народноослободилачке

борбе 1945.

Јануар

1. Јануар

По наређењу Врховног штаба НОВ и ПОЈ формиране Прва, Друга и Трећа армија НОВЈ. У састав Прве армије ушле су: Прва пролетерска, Шеста личка, Пета и Једанаеста крајишка и 21. српска дивизија и Коњичка бригада; у састав Друге армије: Седамнаеста источнобосанска, 23. и 25. српска, 28. славонска, и 45. српска дивизија; у састав Треће армије: 16, 36 и 51. војвођанска дивизија. У оперативном погледу под команду Штаба Треће армије стављени су Шести славонски и Десети загребачки корпус, а под команду Штаба Друге армије Трећи босански корпус.

Главни штаб НОВ и ПО Македоније наредио да се јединице 15. македонског корпуса пребаце из Македоније на Сремски фронт, што је наредних дана и учињено.

У рејону Мојковца јединице Треће ударне дивизије отпочеле су дводневну тешку борбу против делова немачке 22 и 181 пешадијске дивизије. Непријатељ се повукао према Бијелом Пољу, претрпевши велике губитке у мртвима и рањенима. Јединице НОВЈ имале су 7 мртвих и 18 рањених. Заплењена је велика количина оружја, муниције и друге ратне опреме, као и 50 камиона.

2. јануар

У Новом Саду, у присуству 650 делегата, отпочела Прва покрајинска конференција АФЖ Војводине. У току четвородневног рада изабран је Покрајински одбор АФЖ-а и постављени су задаци за будући рад.

Делови Четврте крајишке дивизије заузели су Вареш. Погинуло је 16 и рањено 35 немачких војника, док су јединице НОВЈ имале 11 рањених. Уништена су 2 оклопна воза и заплењена 3 п. митраљеза, 3 лака бацача, 40 пушака и 10.000 метака.

Јединице Осме кордунашке дивизије и Унске оперативне групе, у садејству са Трећом бригадом Седме банијске дивизије, после тродневних борби против делова немачке 373. легионарске дивизије и Осме усташке бригаде, заузеле села Броћанац и Чатрња, код Дрежник Града. Непријатељ је имао преко 250 мртвих и више рањених, а јединице НОВЈ - 35 мртвих и 200 рањених.

3. јануар

У Срему делови немачког 34. армијског корпуса напали положаје 21. српске дивизије, заузели село Нијемце, код Шида, одбацили 21. дивизију на леву обалу реке Босута и избили на линију село Комлетинци-Оролик-Борак. Губици непријатеља: више стотина избачених из строја, а 21. српске дивизије: 182 мртва и 308 рањених.

4. јануар

Председник владе Уједињеног Краљевства Винстон Черчил упутио краљу Петру II Карађорђевићу писмени захтев да без одлагања призна „Београдски споразум“ (споразум Тито-Шубашић од 2. новембра 1944).

Седма црногорска омладинска бригада „Будо Томовић“ ослободила Бијело Поље. Немачке снаге су под борбом одступиле према селу Бродареву и Пријепољу.

На Сремски фронт пристигла Шеста пролетерска дивизија „Никола Тесла“ која је, због напада делова немачког 34. армијског корпуса, враћена из Београда. Дивизија је посела одбрамбене положаје на левој обали реке Босута - од села Нијемаца до шуме Кабларовац, код Шида.

У близини Травника, у борби против немачких јединица, погинуо командант батаљона у Шестој крајишкој ударној бригади Душан Кошутић, народни херој.

5. јануар

У Новом Саду, по наређењу Штаба ваздухопловства НОВЈ формирани штабови 11. ваздухопловне (ловачке) дивизије и 42. ваздухопловне (јуришне) дивизије.

6. јануар

Врховни командант НОВ и ПОЈ маршал Јосип Броз Тито и шеф британске Војне мисије генерал Фицрој Меклин потписали Уговор о успостављању ваздухопловне базе у околини Задра

за потребе савезничког ваздухопловства, а у циљу помоћи НОВ и ПОЈ.

7. јануар

У Скопљу, у присуству око 1.000 делегата македонске омладине, затим представника совјетске, бугарске, грчке, албанске, српске, хрватске, словеначке и црногорске омладине, као и омладине из Пиринске и Егејске Македоније, и представника совјетске, енглеске и америчке војне мисије, отпочео тродневни рад Другог конгреса Антифашистичке омладине Македоније (НОМСМ).

8. јануар

У циљу заузимања села Питомаче, код Вировитице и одбацивања немачких и домобранских јединица према Барчу и Ђурђевцу Десети загребачки корпус и 40. славонска дивизија напали непријатеља у рејону села Питомаче. После једнодневних борби против три пука немачке Прве козачке коњичке дивизије и домобранске Прве пешадијске дивизије напад јединица НОВЈ је одбијен, па су се оне 9. јануара ујутро повукле према селу Спишићу.

8/9. јануар

Главнина 27. источнобосанске дивизије, у садејству са деловима 45. српске дивизије, напала немачку 903. бригаду н Власеници. Напад је обновљен 10/11. јануара, али због јаког отпора, Власеница није заузета. Погинуо је и рањен већи број немачких војника, док је 27. дивизија имала 17 мртвих и 30 рањених.

9. јануар

На Бледу минерско-саботажни водови Седме словеначке ударне бригаде минирањем оштетили хотел „Петран“, у коме се налазила Десета чета немачког пука „Бранденбург“ и хотел „Парк“, у коме је био смештен Штаб тога пука. Погинуло је преко 40 немачких војника и официра и уништена је радио-станица.

10. јануар

У Крању, у хотелу „Европа“, где се налазио центар Гестапоа, помоћник начелника обавештајног центра Кокршког партизанског одреда подметнуо паклену машину. Од експлозије је погинуло 12 гестаповаца, полицајаца и официра

(међу њима 5 виших официра), тешко рањено њих 17 (од којих је 15 умрло у болници) и више њих лакше повредено.

После тродневних борби против заштитница немачког 21. армијског корпуса јединице 37. санџачке дивизије ослободиле Пријепоље. Непријатељ је имао преко 100 војника избачених из строја, а јединице 37. дивизије - 5 мртвих и 20 рањених.

11. јануар

Краљ Петар II Карађорђевић одржао састанак са представницима политичких странака у емиграцији, на којем је испитивана могућност стварања нове владе и издат проглас о одбацивању споразума Тито-Шубашић од 2. новембра 1944. године

12. јануар

Гонећи заштитницу немачког 21. армијског корпуса и четнике долином реке Лима јединице 37. санџачке дивизије ослободиле Прибој.

15. јануар

Црногорски четници с Павлом Ђуришићем на челу, повлачећи се из Црне Горе, преко Србије, пребацили се код Вишеграда у источну Босну.

16. јануар

Немачка 22. пешадијска дивизија отпочела наступање из Соколца ка Власеници. После оштрих тродневних борби она је одбацила делове 25. српске дивизије и 27. источнобосанске дивизије и ушла у Власеницу.

17. јануар

На Сремском фронту немачки 34. армијски корпус отпочео нападе на јединице Прве армије НОВЈ с циљем да скрати и стабилизује фронт. После дводневних борби Прва армија НОВЈ је уводећи у борбу и јединице другог ешелона, спречила даљи продор непријатеља, који је заузео село Товарник и Шид. Потом, је Прва армија, ојачана и Другом пролетерском дивизијом, 19. јануара прешла у противудар, ослободила Шид и принудила непријатеља да се повуче на линију село Мохово-Илинци-Батровци-лева обала реке Босута до села Липовца. На овој линији фронт је коначно стабилизован, а обе су стране прешле на позициону одбрану.

18. јануар

Код Шида у борбама против немачких јединица, погинуо командир чете у Трећој крајишкој пролетерској ударној бригади Миладин Зорић Гарача, народни херој.

У селу Коренићу, код Канфанара, док се одржавала конференција, немачки војници смртно ранили председника Обласног Народноослободилачког одбора за Истру, члана Обласног комитета КПХ за Истру и члана ЗАВНОХ-а, Јоакима Раковца, народног хероја, који је убрзо умро од последица рањавања.

19. јануар

Краљ Петар II Карађорђевић примио владину делегацију, коју је предводио председник Владе Иван Шубашић. Она је захтевала да краљ јасно одговори да ли прихвата регенство или не. Краљ је, као услов признања споразума Тито-Шубашић, затражио право да сам изабере намеснике и да емигрантске грађанске групе у Лондону саме одаберу своје представнике за будућу Народну скупштину.

На путу Костајница-Двор на Уни, из заседе, јединице Прве ударне бригаде „Васиљ Гаћеша“ и Треће ударне бригаде Седме банијске дивизије извршиле напад на немачке и усташке колоне из Костајнице, Дивуше и Двора. У жестокој борби, у узастопним нападима и противнападима, непријатељ је претрпео губитке од око 80 мртвих и рањених, а јединице Седме банијске дивизије - 5 мртвих и 11 рањених.

20. јануар

Краљ Петар II Карађорђевић пренео своју власт на регентски савет и признао Владу др Ивана Шубашића.

Између села Клокота и Билнловца, на путу Сарајево-Бусовача, делови Десете крајишке дивизије из засоде напали немачку моторизовану колону и нанели јој губитке од око 40 мртвих, 30 рањених и 3 заробљена (уз сопствене губитке од 1 мртвог и 6 рањених), запленили 12 пушкомитраљеза и уништили два камиона и два путничка аутомобила.

21. јануар

Код села Г. Брке и Липовице делови немачке 7. СС дивизије „Принц Еуген“ из Брчког напали Шесту пролетерску источнобосанску ударну бригаду. После оштре једнодневне борбе непријатељ је одбијен уз осетне губитке док је бригада имала 30 мртвих и 62 рањена.

22. јануар

Главнина немачке 104. ловачке дивизије, делови борбене групе „Ебелајн“ и три батаљона усташа, наступајући од Зенице, после четвородневне борбе против главнине Четврте крајишке дивизије и делова Седме крајишке ударне бригаде заузели Травник. Погинуо је и рањен велики број непријатељских војника, док су Четврта крајишка дивизија и Седма крајишка бригада имале 72 погинула, 188 рањених и 21 несталог.

24. јануар

Код села Бубна и Малог Грђевца, код Бјеловара, 33. хрватска дивизија и Прва загорска бригада, после седмочасовне борбе, одбиле напад делова немачке Прве козачке коњичке дивизије и домобранског 21. пешадијског пука из Велике Писанице и Великог Грђевца. Непријатељ је имао 75 мртвих и рањених, а јединице НОВЈ 11 мртвих и 44 рањена.

У Загребу усташе убиле 40 присталица Народноослободилачког покрета Југославије.

25. јануар

На линији село Адолфовац-Чађавица-Носковци, код Подравске Слатине, јединице 16. војвођанске и 51. македонске дивизије извршиле напад на немачке и усташко-домобранске снаге у циљу њихове ликвидације западно од Новог дравског канала. Напад није успео, па су се јединице НОВЈ сутрадан повукле, претрпевши губитке од око 420 мртвих и рањених.

27. јануар

По наређењу Врховног штаба НОВ и ПОЈ 17. источнобосанка и 28. славонска дивизија напале немачке и усташко-домобранске снаге у Бијељини. Напад је неколико пута обнављан, али град није заузет због јаког отпора непријатеља и због погоршане ситуације у рејону Зворника, па је Штаб Друге армије НОВЈ, 3. фебруара, обуставио напад и тежиште борби пренео на комуникацију село Дрињача-Зворник, ради напада на делове немачке 22. пешадијске дивизије. Непријатељ је претрпео губитке од око 100 мртвих и преко 200 рањених, а јединице Друге армије НОВЈ имале су 260 мртвих и 570 рањених.

У селу Дрињачи, код Зворника, делови 38. источнобосанке дивизије напали делове немачке 22. пешадијске дивизије. Напад је обновљен 29. јануара, али место није заузето због

јаког отпора непријатеља. Непријтељ је претрпео осетне губитке, а јединице 38. дивизије су имале 33 мртва и 43 рањена.

Делови немачке 369. легионарске дивизије и усташко-домобранске снаге из Широког Бријега и Мостара, после тродневне борбе, разбили Четврту далматинску бригаду и заузели Љубушки, Чапљину и Метковић.

28. јануар

На линији село Велики Зденци-Кончаница-Брестовац 33. хрватска и Четврта бригада Дванаесте славонске дивизије, после дводневних борби, одбиле напад делова немачке Прве козачке коњичке дивизије из села Гарешнице и Павловца и спречиле им продор у Дарувар. Непријатељ је имао око 300 мртвих и рањених, а јединице НОВЈ 50 мртвих и рањених.

30. јануар

У селу Бапској, код Шида, у болници Друге пролетерске дивизије, подлегао тешкој рани помоћник комесара Треће батаљона Друге пролетерске ударне бригаде Петар Ивановић Перица, народни херој.

31. јануар

Под притиском јединица 33. хрватске и 40. славонске дивизије, немачке и усташко-домобранске снаге напустиле села Кончаницу, Брестовац, Велике и Мале Зденце и Павловац, код Бјеловара и повукле се у села Гарешницу и Велики Грђевац.

Фебруар

1. фебруар

На одсеку Почитељ-Драчево делови 29. херцеговачке дивизије НОВЈ и Треће бригаде Треће босанско-херцеговачке дивизије КНОЈ-а, уз подршку Прве тенковске бригаде НОВЈ, отпочеле форсирање реке Неретве и у рејону села Дретеља и Габеле створиле мостобран.

3. фебруар

После тродневних борби ојачана Дванаеста херцеговачка ударна бригада, уз подршку Прве тенковске бригаде НОВЈ,

ослободила Чапљину. Делови усташке Девете бригаде и једна чета из немачке 369. легионарске дивизије, који су бранили место, повукли су се према Мостару, претрпевши осетне губитке. Бригада је имала 15 мртвих и 25 рањених.

У Новом Саду по наређењу Врховног штаба НОВ и ПОЈ формирана Ваздухопловна подофицирска школа НОВЈ.

4. фебруар

Четврта далматинска бригада и Трећи батаљон Дванаесте херцеговачке ударне бригаде напали усташко-домобранске снаге и ослободили Љубушки.

5. фебруар

Са околних положаја код Коњица, после тридесеточасовне борбе, Једанаеста херцеговачка ударна бригада, одбацила немачке и усташке снаге у град, наневши им губитке од око 50 мртвих и рањених, а сама је имала 2 мртва и 9 рањених.

6. фебруар

Отпочела „Мостарска операција“ главнине Осмог далматинског корпуса против немачке 369. легионарске дивизије и усташко-домобранске Девете брдске дивизије (око 15.000 војника). У 26-одневним борбама разбијене су обе непријатељске дивизије и избијањем на Иван-седло, 4. марта, ослобођена је северозападна Херцеговина са Мостаром. Непријатељ је претрпео губитке од више хиљада мртвих, рањених и заробљених. Губици јединица НОВЈ - 515 мртвих, 1.600 рањених и 336 несталих.

Немачка 297. пешадијска, Седма СС „Принц Еуген“ и 1. козачка коњичка дивизија и борбена група „Фишер“ (ојачана Једанаестим пуком Једанаесте немачке ваздухопловно-пољске дивизије и делови усташко-домобранске Пете пешадијске дивизије прешли у концентричан напад на вировитички мостобран. Тога дана су заузели Феричане, Ораховицу и Сухомлаку, сутрадан Миклеуш, Славонски Дреновац, Чералије и Воћин, 8. фебруара Подравску Слатину, Грубишно Поље, Велику Барну, Плетерницу и неке положаје на Билогори, а 9. фебруара Вировитицу и Славонску Пожегу. Због тога је Штаб Треће армије НОВЈ, од 8. до 10. фебруара, повукао 16, 36. и 51. војвођанску дивизију и Осјечку ударну бригаду на леву обалу Драве, Десети загребачки корпус и 40. славонску дивизију на подручје Дарувара, а Дванаесту славонску дивизију у околину Славонске Пожеге.

Март

 Април

Мај

1. мај

После четвородневне оштре борбе против делова немачке 373. легионарске дивизије и усташко-домобранских јединице 39. крајишка дивизија ослободила Босански Нови и Двор на Уни и наставила гоњење непријатеља према Костајници.

Две бригаде 29. херцеговачке дивизије, уз подршку тенкова и артиљерије, после дводневних борби ослободите Постојну. Погинуло је око 300, а заробљено око 400 непријатељских војника и официра. Јединице 29. дивизије су имале 26 мртвих и 55 рањених.

Главни штаб ЈА за Словенију издао наредбу о подели територије Словеније и формирању четири војна подручја. Потом су формирана: Љубљанско, Тршћанско, Целовшко и Мариборску војно подручје, с командама места у већим местима.

2. мај

Јединице Четврте армије ЈА после тешких уличних борби, уз учешће наоружаног грађанства из састава партизанске команде места, ослободиле Трст.

По налогу владе Уједињеног Краљевства, фелдмаршал Харолд Александор упутио телеграм Врховном команданту ЈА Јосипу Брозу Титу захтевајући да јединице Југословенске армије напусте Трст и повуку се западно од планине Ћићарије.

Јединице 28. славонске дивизије, после петодневне борбе, одбациле према Петрињи делове усташке Осме и Седме бригаде и ослободиле Босанску Костајницу.

Шлаб Четврте оперативне зоне Словеније наредио јединицама 14. словеначке дивизије да усиљеним маршем избију на југословенско-аустријску границу и запоседну мостове на реци Драви и све прелазе преко границе, и тиме онемогуће

несметан пролаз, приступе разоружавању и заробљавању немачко-усташких снага које се пред јединицама ЈА повлаче долином реке Савиње у правцу Аустрије. Дивизији је такође наређено да делом снага запоседне Бељак, Целовец и Великовец, у Аустрији.

3. мај

Јединице Четврте армије ЈА, после вишедневних тешких борби, ослободиле Ријеку. Снаге немачког 97. армијског корпуса пробиле су се ка Илирској Бистрици уз велике губитке.

Двадесета српска бригада прешла реку Уну и ослободила Дубицу, одбацивши немачке и усташко-домобранске снаге у правцу Суње.

У Дравограду Друга словеначка ударна бригада „Љубо Шерцер“ напала немачку посаду, савладала неколико отпорних тачака на десној обали и протерала немачке снаге преко реке Драве. Из заробљеничког логора тада је ослобођено 120 Руса и 43 Енглеза.

5. мај

У Београду отпочели тродневни преговори између Повереништва народне одбране ДФЈ и начелника Штаба Савезничке врховне команде у Италији генерала Фредерика Моргана. Савезничка команда је захтевала да снаге Југословенске армије напусте Јулијску крајину и да се повуку иза линије: десна обала реке Мирне - Прошек - Горица (тзв „Морганова линија“).

Јединице Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ и Прве пролетерске дивизије, после дводневних жестоких борби, ослободиле Чазму и продужиле гоњење немачких и усташко-домобранских снага према Загребу.

У Ајдовшчини, на свечаној седници Председништва Словеначког народноослободилачког већа, образована Влада федералне Словеније.

5/6. мај

Јединице 45. српске дивизије после дванаесточасовне борбе ослободиле Сисак и наставиле гоњење усташко-домобранских и немачких јединица у правцу Загреба.

6. мај

Кварнерски партизански одред морнаричке пешадије Југословенске морнарице напао немачку посаду блокирану у делу Пуле и на полуострву Музилу. У једнодневној борби непријатељ је претрпео губитке од око 70 мртвих, а Кварнерски одред је имао 9 мртвих и 50 рањених. Сутрадан је немачки адмирал прихватио услове капитулације, па је разоружано 2.200 немачких војника и официра.

У селу Крањској Гори, код Радовљице, Једанеста далматинска ударна бригада после двочасовне борбе принудила на предају око 550 немачких и домобранских војника и официра.

7. мај

По наређењу Генералштаба ЈА, Десети загребачки корпус стављен је под команду Прве армије ЈА и упућен ка Загребу.

Генералштаб ЈА наредио Другој армији ЈА да јачим снагама продре десном обалом реке Саве, заузме Брежице и Кршко и пресече одступницу немачких, усташких и четничких снага ка Аустрији.

Генералштаб ЈА наредио Штабу Треће армије ЈА да његове јединице што брже надиру општим правцем Марибор - Дравоград - Целовец, затворе југословенско-аустријску границу и непријатељу пресеку одступне правце ка Аустрији.

Карловачка оперативна група дивизија после седмодневних борби одбацила немачке и усташко-домобранске снаге у правцу Јастребарског, Самобора и Костањевице и ослободила Карловац.

Штаб Друге армије ЈА одредио правце наступања потчињених јединица - Четврта крајишка дивизија наступа ка Брежицама, Десета крајишка дивизија ка Кршком, 23. српска дивизија ка Самобору и Трећа ударна дивизија ка Метлици и Новом Месту. С тим да та места заузму и да немачко-усташким јединицама пресеку одступницу према Аустрији.

8. мај

У Берлину немачки фелдмаршал Вилхелм Кајтел потписао акт о безусловној и коначној капитулацији немачких оружаних снага. У име Савезника документ су потписали совјетски маршал Георгиј Жуков и британски генерал Артур Тедер. Тиме је завршен рат у Европи, мада су немачке снаге на територији Југославије, потпомогнуте квинслишким формацијама, наставиле да пружају отпор све до 15. маја.

Јединице Унске оперативне групе дивизија ЈА после тродневних борби против немачких и усташко-домобранских снага ослободиле Загреб. У Загребу су истог дана ушле и друге јединице ЈА, настављајући гоњење разбијеног непријатеља према Кршком и Клањецу.

У Београду је почела са радом Шеста покрајинска конференција КПЈ за Србију, која је одлуком ЦК КПЈ претворена у Први оснивачки конгрес Комунистичке партије Србије, на ком је изабран Централни комитет КП Србије.

Код села Брадине, при повратку из средње Босне, јаке четничке снаге завршиле дводневно пребацивање преко комуникације Сарајево-Коњиц на простор планина Бјелашница - село Ракитница - село Умољани.

9. мај

Гонећи непријатељске снаге разбијене код Карловца и Загреба, јединице Друге армије ЈА избиле на линију Загреб - Самобор - Ново Место.

Избивши у Птујско поље, 51. војвођанска дивизија сломила слабији отпор немачких и усташких снага, наставила наступање и, у садејству са деловима бугарске Дванаесте пешадијске дивизије, ослободила Птуј.

Јединице Петнаесте и Осамнеста словеначка и 29. херцеговачке дивизије у јутарњим часовима ушле у Љубљану, свечано дочекане од целокупног становништва.

У Сарајеву одржан Први конгрес Уједињеног савеза антифашистичке омладине Босне и Херцеговине (УСАОБиХ-а).

У кањону реке Љуте и реке Неретве јединице Трећег босанског корпуса и једна бригада КНОЈ-а, уз садејство авијације, напале јаку четничку групацију. После једнодневне борбе погинуло је преко 3.000 четника, док се из обруча код засеока Обрња око 3.000 четника пробило на планину Зеленгору.

10. мај

У Београду отпочели поновни дводневни разговори између Повереништва народне одбране ДФЈ и Врховног команданта савезничких снага у Италији фелдмаршала Харолда Александера. Фелдмаршал Александер је захтевао безусловно повлачење снага Југословенске армије из Јулијске крајине на

линију коју је означио генерал Морган. Једнострани захтеви Савезничке врховне команде у Италији нису прихваћени.

Врховни командант ЈА маршал Јосип Броз Тито похвалио јединице Треће армије ЈА које су после вишедневних упорних борби сломиле отпор немачких снага и ослободиле Бјеловар, Копривницу, Крижевце, Вараждин, Птуј, Крапину и друга места.

Врховни командант ЈА маршал Јосип Броз Тито похвалио јединице Прве и Друге армије ЈА које су у налету с југа и истока сломиле непријатељску одбрану и ослободиле Загреб, главни град Федералне Хрватске.

Врховни командант ЈА маршал Јосип Броз Тито похвалио јединице Друге армије ЈА које су у тешким борбама од 28. априла до 8. маја сломиле отпор јаких немачких снага и ослободиле Босански Нови, Костајницу, Дубицу, Сисак, Петрињу, Карловац и низ других места.

У рејону Сљемена и у селу Микулићу, код Загреба, јединице Прве пролетерске дивизије разбиле и приморале на предају две јаке немачко-усташко-домобранске групе.

У рејону села Доњег Буковца, код Загреба, јединице Шесте личке пролетерске дивизије после једнодневне жестоке борбе разбиле јачу немачко-усташко-домобранску групу.

Јединице 51. војвођанске дивизије и Команде места Марибор, у садејству са деловима бугарске Треће и Дванаесте пешадијске дивизије, после једнодневне борбе против немачких и усташких снага, ослободиле Марибор, принудивши непријатеља на повлачење према Дравограду и југословенско-аустријској граници.

11. мај

У Загребу, на иницијативу Акционог одбора Народноослободилачког фронта Загреба, одржан величанствен митинг поводом ослобођења земље и завршетка рата у Европи. Митингу је присуствовало више десетина хиљада грађана Загреба и околине.

12. мај

На путу Загреб-Кршко-Зидани Мост јединице Друге армије ЈА завршиле заробљавање и разоружавање немачке 373. легионарске и 7. СС дивизије Принц Еуген. Између Загреба и Зиданог Моста јединице Друге армије ЈА, после дводневних

борби, завршиле заробљавање и разоружавање остатака немачке 7 СС дивизије Принц Еуген и немачке 373. легионарске дивизије.

Да би се спречавао прелаз главнине усташких снага преко југословенско-аустријске границе, Штаб Треће армије ЈА наредио: 17. источнобосанској дивизији - да из рејона Словенске Бистрице крене према Дравограду и затвори одступни правац Цеље-Дравоград; 51. војвођанској дивизији - да се из Марибора железницом пребаци у Дравоград и на граници појача Шесту бригаду 36. војвођанске дивизије; 40. славонској дивизији - да се из рејона Словенске Бистрице пребаци у Марибор; Дванаестој славонској дивизији - да продужи покрет преко југословенско-аустријске границе и размести се у рејону Глајхштетена, у Аустрији; 30. словеначкој дивизији - да се две њене бригаде разместе у рејону Липнице, у Аустрији.

У рејону реке Сутјеске и села Закмура јединице Трећег босанског корпуса и Треће босанско-херцеговачке дивизије КНОЈ-а приступиле уништењу јаке четничке групе. Четници су углавном били заробљени и уништени, изузев 300-400 четника растурених на простору од Зеленгоре до реке Праче, са којима су се налазили Дража Михаиловић и чланови четничке Врховне команде.

14. мај

Делови Треће армије ЈА, 14. словеначке дивизије и Четврте оперативне зоне Словеније после дводневних борби ослободили Словењ Градец и Гуштањ и у рејону Цеља, Шоштања, Словењ Градеца и Дравограда приморали немачку и усташко-четничку групацију (око 30.000 војника, подофицира и официра) да положи оружје.

15. мај

Врховни командант ЈА маршал Јосип Броз Тито похвалио јединице Треће армије ЈА за изведену операцију у рејону Словењ Градец - Плиберк - Дравоград, када је заробљен велик број немачких војника, усташа и четника с целокупним наоружањем. Капитулацијом ове окупаторско-квислиншке групе јачине око 30.000 војника у рејону Црна - Межица, победоносно је завршена четвогодишња Народноослободилачка борба народа Југославије.