UVOD

Saglasno opštoj teoriji sistema, svaku zemlju možemo posmatrati kao celovit sistem koji se sastoji iz većeg broja podsistema. Tako se može govoriti o pravnom, političkom, privrednom, obrazovnom, kulturnom i drugim podsistemima jedne zemlje. Sa ekonomske tačke gledišta posebno je značajan privredni sistem, bez čijeg adekvatnog funkcionisanja ne bi bio moguć opstanak, rast i razvoj celokupne društvene zajednice. U okviru privrednog sistema jedan od najvažnijih podsistema je finansijski sistem. U finansijskoj literaturi postoje različiti pristupi u definisanju finansijskog sistema. Tako na primer Piter Rouz (Peter Rose) ističe kako je finansijski sistem " kolevka tržišta , institucija, zakona, regulative i tehnika kroz koja se trguje obveznicama, akcijama i drugim hartijama od vrednosti, određuju kamatne stope, i finansijske usluge i proizvodi isporučuju širom sveta. Po njemu jedna od osnovnih funkcija finansijskog sistema se sastoji u povezivanju različitih učesnika privrednog života i transfer sredstava između njih. Nešto drugačiji, malo uži pristup objašnjenja finansijskog sistema nalazimo kod Pitera Hauvela i Keita Beina (Peter Howells & Keith Bain). Oni ističu kako se "finansijski sistem sastoji od seta tržišta, pojedinaca i organizacija koji trguju na tim tržištima i supervizorskih tela koja su odgovorna za njihovo regulisanje". Možemo zaključiti da je finansijski sistem sastavni deo privrednog sistema koji se sastoji iz više elemenata pomoću kojih treba da omogući nesmetan tok finansijskih sredstava u jednoj društveno ekonomskoj zajednici. Finansijski sistem, slično kao i privredni sistem poseduje više karakteristika, od kojih posebno treba istaći:- dinamičnost, što znači da se u privrednom i finansijskom sistemu stalno dešavaju promene koji sistem dovode u privremena stanja ravnoteže i neravnoteže.- otvorenost, što se tiče finansijskog sistema, karakteristika otvorenosti je još veoma izražena, pa se danas može govoriti o globalnom karakteru finansijskih sistema, pošto međunarodni tokovi finansijskih sredstava i kapitala uzimaju takve razmere da je gotovo nezamislivo živeti i raditi izolovano od međunarodne zajednice. - kompleksnost, što znači da se finansijski sistem sastoji iz većeg broja elemenata, pre svih institucija , instrumenata, tržišta, itd. Neki od njih su veoma različiti i sa različitim ulogama. Uz to, sam finansijski sistem se sastoji iz više podsistema kao što su monetarni, fiskalni, bankarski …, koji čine strukturu finansijskog sistema.Najvažniji elementi finansijskog sistema su : - Finansijaska tržišta, - Finansijske institucije, - Finansijski instrumenti.

1

1. Učesnici u finansijskom sistemu i na finansijskim tržištima

Finansijski sistem obuhvata veliki broj učesnika. Njih čini velika grupa pravnih i fizičkih lica kaoja se pojavljuju u najrazličitijim ulogama i često sa dijametralno suprotnim motivima. U zavisnosti od stepena razvijenosti može postojati veliki broj učesnika na finansijskim tržištima. Veći broj učesnika sugeriše da je jedno finansijsko tržište dostiglo veći stupanj razvoja. Na osnovu uloge koju imaju na finansijskom tržištu sve učesnike možemo podeliti na dve kategorije: nefinansijske i finansijske. Nefinansijski učesnici ( javni sektor, domaćinstva, preduzeća, subjekti iz inostranstva) su oni koji obavljaju svoju delatnost, ostvaruju ciljeve koji nisu predominantno povezani sa finansijskim sistemom i poslovima na finansijskim tržištima. Ovi učesnici se pojavljuju na finansijskim tržištima s vremena na vreme i to onada kada osete potrebu. To se dešava, ili u situacijama kada žele da plasiraju viškove svojih finansijskih sredstava, ili kada imaju nedostatak, pa žele ta sredstva da pribave posredstvom finansijskog tržišta. Sa druge, strane finansijskim učesnicima primarna delatnost je upravo poslovanje i rad na finansijskim tržištima. Finansijske učesnike, to jest finansijske institucije i posrednike predstavlja veliki broj različitih subjekata koji učestvuju na finansijskim tržištima i koji posredstvom njega povezuju ponudu i tražnju za finansijskim sredstvima. Dakle njihova osnovna funkcija je da omoguće nasmetano funkcionisanje finansijskog sistema putem brzog povezivanja ponude i tražnje za finansijskim sredstvima i njihovim transferom na najefikasniji način.

Finansijske institucije možemo klasifikovati na:

1. Centralnu banku, koja predstavlja jednu od najvažnijih institucija odgovornih za opštu monetarnu stabilnost, emisiju novca i kredita i regulisanje funkcionisanja bankarskog sistema,

2. Depozitno-kreditne institucije, u koje spadaju: Komercijalne banke. One formiraju izvore sredstava pre svega u obliku depozita stanovništva i privrede, s tim da ta sredstva plasiraju u vidu zajmova. Pored depozitne-kreditne aktivnosti, komercijalne banke se sve više bave i vanbilansnim aktivnostima. Tu spadaju pre svega klasične vanbilansne aktivnosti (kreditne garancije, akreditivi, devizni poslovi, itd.), ali i noviji oblici tih aktivnosti u vidu tzv. finansijskih derivata (finansijski fjučersi, opcije i svopovi). Bankarski

2

klijenti mogu da se putem finansijskih derivata zaštite od kamatnih i valutnih rizika, ali za ovu zaštitu (hedžing) plaćaju bankama proviziju. Osim komercijalnih banaka postoje još neki tipovi kreditnih institucija. To su pre svega štedionice koje su takođe depozitne institucije, pošto svoj finansijski potencijal formiraju putem prikupljanja štednih i oročenih depozita građana. Štedionice plasiraju ova sredstva putem raznih oblika kreditiranja stanovništva, a pre svega odobravanjem hipotekarnih kredita za stambenu izgradnju. Postoje i finansijske kompanije koje su kreditne ali ne i depozitne institucije. One formiraju svoje potencijale pretežno na bazi emisije komercijalnih papira na novčanom tržištu kao i dugoročnih obveznica na tržištu kapitala. Finansijske kompanije daju potrošačke kredite građanima, kao i kredite proizvodnim i trgovinskim kompanijama za finansiranje prodaje robe na kredit.

3. Institucionalni investitori.

Institucionalni investitori se bitno razlikuju od kreditnih institucija pre svega po tome što sredstva stanovništva prikupljaju u nedepozitnim oblicima i što sredstva plasiraju u razne oblike vrednosnih papira na tržištu kapitala. Postoje različiti tipovi investicionih institucija (osiguravajući zavodi, penzioni fondovi, investicioni fondovi). Institucionalni investitori kupuju obveznice i akcije kompanija kao i državne obveznice, formirajući željene portfolio strukture.Osiguravajući fondovi prikupljaju sredstva na bazi polisa osiguranja građana i kompanija. Penzioni fondovi predstavlja penziono osiguranje svih zaposlenih u većim kompanijama za razliku od osiguranja kod osiguravajućih zavoda gde se polise osiguranja zaključuju na individualnoj osnovi.Investicioni fondovi formiraju finansijski potencijal putem prodaje svojih akcija građanima koji time postaju njihovi akcionari. Formirani potencijal investicioni fondovi plasiraju u akcije i obveznice na tržištu kapitala.

4. Investicione banke ili berzanske firme.

Investicione banke ili berzanske firme su finansijske institucije koje se bave poslovima na primarnom i sekundarnom tržištu kapitala. One ne formiraju finansijski potencijal ni na osnovu priliva depozita ni putem ugovorene štednje stanovništva. Investicione banke u užem smislu vrše finansijske usluge kompanijama koje žele da izvrše emisiju akcija i obveznica na primarnom tržištu kapitala. Pri tome investicione banke daju kompanijama ekspertske informacije o

3

tekućim kretanjima na finansijskom tržištu i uslovima pod kojima mogu da izvrše emisiju svojih vredosnih papira. Brokerske firme obavljaju transakcije na sekundarnom tržištu kapitala na kojem dolazi do kupovine i prodaje vrednosnih papira koji se već nalaze u prometu.

4

KREDITNE INSTITUCIJE INSTITUCIONALNI INVESTITORI BERZANSKE FIRME

FINANSIJSKE INSTITUCIJE

DEPOZITNE NEDEPOZITNE OSIGURAVAJUĆE KOMPANIJE

PENZIONI FONDOVI

INVESTICIONI FONDOVI

DILERSKO-BROKERSKE KUĆE

INVESTICIONE BANKEBANKE

ŠTEDIONICE

FINANSIJSKE KOMPANIJE

2. DEPOZITNE INSTITUCIJE NA FINANSIJSKOM TRŽIŠTU

U depozitne institucije spadaju:

- komercijalne (poslovne) banke, - štedne i kreditne asocijacije (saving and loan association), - štedionice (saving banks), - kreditne unije (credit union).

Zajednička karakteristika ovih institucija je da do sredstava dolaze putem prikupljanja depozita.

2.1 Komercijalne (poslovne) banke

Ove institucije su prvobitno osnovane da bi privredi pružale bankarske usluge, omogućavajući im da kod njih bezbedno drže svoja finansijska sredstva i da ih povlače kada im je to potrebno, kao i da uzomaju zajmove. Danas, mnoge komercijalne banke nude račune i zajmove i pojednicima. Da bi se razumelo poslovanje komercijalnih banka, treba početi od razmatranja bilansa stanja komercijalne banke. Bilans stanja prikazujeje strukturu imovine odnosno aktivu i pasivu firme: izvori njenih finansijskih sredstava (pasiva) i sredstva u koja su ovi izvori ulozeni (aktiva). Bilans stanja banke pokazuje da je:

Ukupna aktiva banke = Ukupna pasiva banke+ Kapital banke Banke stiču finansijska sredstva od pojedinačnih ulagača, kao i putem pozajmljivanja od drugih finansijskih institucija i kroz finansijsko tržiste. One koriste ova finansijska sredstva za odobravanje zajmove, nabavku obveznica i drže gotovinu. Razlika između aktive i pasive banke je kapital banke ili neto vrednost – vrednost banke svojim vlasnicima. Profit banke dolazi od provizija za usluge koje ona pruža i od razlike izmedju onoga što banka plaća na svoju pasivu i povraćaja koji dobija na svoju aktivu.

Aktiva banke obuhvata četiri široke kategorije: gotovinu, hartije od vrednosti, zajmovi i ostale aktive (zgrade,kompjuterski sistemi i sl.)

- Gotovinska sredstva. Postoje tri tipa gotovinskih sredstava. Prvi i najvažniji su rezerve. Banke drže rezerve zato što su zakonski obavezne i zato sto oprez u praksi poslovanja to diktira. Gotovina je najlikvidnije bankarsko sredstvo. Banke je drže da bi udovljile zahtevima klijenata da novac iz banke mogu podici u svakom trenutku.Gotovinska sredstva takođe obuhvataju ono što

5

se naziva gotovinska sredstva u procesu prikupljanja. Konačno, gotovina obuhvata sredstva na računima koje banke drže u drugim bankama.

- Druga komponenta aktive banke jesu hartije od vrednosti koje je banka kupila. Ove hartije banci donose dve vrste prihoda. Prvi je kamata koju ove hartije sa sobom nose do roka dospeća, a drugi je kapitalni dobitak čija visina zavisi od kretanja kamatnih stopa na finansijskom tržištu i koji banka ostvaruje prodajom ovih hartija od vrednosti pre roka dospeća. Banke ulažu u hartije od vrednosti iz dva razloga. Prvo, hartije od vrednosti donose banci prihod u vidu kamate ili kapitalne dobiti. Drugi razlog zbog čega banke drže hartija od vrednosti u svojoj aktivi je odbrana likvidnosti banke. Ovde se radi o kratkoročnim obveznicama (najčešće državnim) koje banke mogu brzo i lako prodati na finansijskom tržištu, ukoliko dođe do odliva depozita. Prednost obveznica kao rezervne aktive u odnosu na gotovinu je očigledna. Naime, za razliku od gotovine, obveznice predstavljaju kamatonosnu aktivu. Komercijalne banka obično drže kratkoročne obveznice odnosno likvidne hartije od vrednosti imajući u vidu strukturu svoje pasive.

- Zajmovi obuhvataju najveći deo aktive komercijalnih banaka, blizu dve trećine sredstava. Zajmove koje banke odobravaju možemu podeliti u dve veće kategorije:

zajmove odobrene privredi i zajmove odobrene stanovništvu

- Zajmovi odobreni privredi obuhvataju:

a) Kratkoročni krediti za obrtna sredstva

Ovaj oblik bankarskih zajmova se u principu odobrava za povremene zalihe ili za pokriće potraživanja od kupaca. U principu bi trebalo da se radi o povremenim obrtnim sredstvima, polazeći od toga da se trajni obrtni kapital pokriva iz sopstvenog obrtnog kapitla ili iz srednjoročnih ili dugoročnih kredita. Banka kod kratkoročnog kreditiranja obrtnih potreba preduzeća nastoji da ima što precizniju sliku bilansne strukture preduzeća.U uslovima povećane konkurencije za plasman bankarskih resursa, banke mogu i da prihvate finansiranje i dela trajnih obrtnih sredstava putem kratkoročnih kredita, ukoliko procene da preduzeće ima odgovarajuću kreditnu sposobnost.U praksi se često koriste kreditne linije koje omogućuju kompanijama da uzimaju od banke sredstva u momentu kada su im potrebna, do dogovorenog maksimalnog limita koji je unapred dogovoren i u odredjenom roku trajanja kreditne linije.

b) Investicioni krediti

Sredstva iz dugoročnih zajmova se odobravaju kako bi se koristila za finansiranje trajnih fiksnih aktiva i trajnog obrtnog kapitala.

6

Postoje dva oblika finansiranja Institucionalno finansiranje kod banaka Putem emisije vrednosnih papira na otvorenom finansijskom tržištuOtplata investicionih kredita se vrši na osnovu anuitetnih programa u kojima mogu da budu predvidjeni mesečni, kvartalni, polugodišnji ili godišnji rokovi. Ukoliko preduzeće želi da otplati kredit pre roka dospeća, banka to moze prihvatiti ali samo ukoliko se on otplaćuje iz profita preduzeća. Kamatna stopa na investicione kredite zavisi od kretanja kamatne stope na finansijskom tržištu, od stepena kreditne sposobnosti dužnika kao i od iznosa i ročnosti zajma. Kod ocene kreditne sposobnosti dužnika polazi se od njegove profitabilnosti. Jer davanjem investicionih kredita banka postaje u izvesnom smislu partner preduzeća i veoma je zainteresovana za menadžment kompanije, kvalitet tehnologije, konkurentska sposobnost preduzeća. Ukoliko neki elementi ugovora ne budu ispoštovani banka moze na osnovu akceleracione klauzule da proglasi zajam dospelim odmah.

c) Revolving krediti

Revolving krediti su srednjoročnog tipa sa rokovima od 1 do 3 godine. Osnovna karakteristika ovih kredita je da se na osnovu ugovora izmedju banke i korisnika kredita sredstva povlače iz banke onda kada su mu potrebna i otplaćuje ih prema svojim finansijskim mogućnostima u okviru dogovorenog roka. Ugovorom se utvrdjuje maksimalan iznost zaduženja do kojeg kompanija može da ide. Ukoliko revolving kredit sadrži konverzionu klauzulu on može da bude konvertovan u investicioni kredit koji se otplaćuje na osnovu anuitetnog programa. Postoje i neki oblici srednjoročnih kredita koji su dovoljno fleksibilni za dužničke kompanije i mogu da budu vezani za finansiranje nekih specifičnih funkcija, npr. NIF koji traje od 3 do 7 god.

d) Krediti za finansijsko prestrukturiranje

Ovaj tip kredita je vezan za finasiranje kupovine preduzeća (akvizicije) Posebno je značajan kod LBO transakcija. U ovom slučaju investitorska grupa kupuje kompaniju uz visoko korišćenje bankarskih kredita. Banke daju kredite za akvizicije preduzeća bilo kao prioritetne ili subordinirane, mada su kamate na subordinirane kredite više. Osnovna ideja LBO-a je da se putem vlasničkog preuzimanja nedovoljno uspešnih kompanija obezbedi njihovo restruktuiranje u cilju stvaranja veće profitabilnosti, boljeg menadžmenta, poboljšane poslovne strategije, uvođenja novih tehnologija.

e) Krediti maloj privredi

Kreditiranje malih i srednjih preduzeća je povećano u toku poslednje 2-3 decenije. U skoro svim zemljama vlada mišljenje da sektor male privrede dovodi

7

do kreiranja novih radnih mesta i deluje u pravcu revitalizacije privredne strukture, naročito ako se bave proizvodnjom na bazi novih tehnoloskih rešenja. U Americi funkcioniše specijalan državni program za podršku malim i srednjim preduzećima koji se sprovodi preko Small Business Association. Ova agencije garantuje zajmove ukoliko su zajmove odobrili kreditori koji su prihvaćeni od strane SBA programa.

- Zajmovi odobreni stanovništvu obuhvataju:

a) potrošačke kredite

Generalna tendencija banaka je da se više orijentišu na kreditiranje stanovništva kao i male privrede. Kreditiranje kompanija nema više onaj značaj u ukupnom poslovanju banaka kao u ranijim periodima. Glavni razlog za ovu promenu trenda je što veće kompanije imaju razne alternativne izvore finansiranja (pored samofinansiranja). Sem toga, kompanije su više osetljive na kamatne stope nego domaćinstva. Stoga je za banke profitabilnije da kreditiraju domaćinstva nego kompanije. To se naročito odnosi na potrošačke kredita kod kojih su građani više zainteresovani za iznos mesečne otplate nego za visinu kamatne stope.

Glavni oblici potrošačkih kredita su sledeći:

krediti za kupovinu automobila- odobravaju se sa rokom vraćanja do 5 godina i sa planom mesečne otplate. krediti za kupovinu kućnih aparata-takođe se otplaćuju putem mesečnih rata. krediti za kupovinu nameštaja- otplaćuju se putem mesečnih rata. krediti po osnovu kreditnih kartica- spadaju u revolving kredite, što znači da se zaduženja mogu obnavljati, ali do ugovorenog limita. overdraft po tekućim računima- spadaju u revolving kredite. gotovinski (keš) krediti itd.- koji se obično vraćaju odjednom.

Banke su u razvijenim zemljama uvele sekjuritizaciju potrošačkih kredita. To znači da paketi potrošačkih kredita formiraju pulove i na toj osnovi vrši se emisija specifičnih obveznica koje se nazivaju asset-backed securities. Emisiju ovih specifičnih obveznica vrše investicione banke, mada su originalne zajmove odobrile komercijalne banke (ili neke druge kreditne institucije).

8

b) Hipotekarne stambene kredite

Radi se o bankarskim zajmovima za finansiranje izgradnje stanova i stambenih zgrada. Rokovi otplate ovih kredita idu do 30 godina s tim da se otplata vrši na osnovu anuitetnih programa u mesečnoj dinamici. Ovi zajmovi daju se na bazi hipoteke koja predstavlja realno imovinsko pokriće za odobreni stambeni zajam.

Prilikom odobravanja stambenih hipotekarnih kredita, korisnici moraju da uplate određeni iznos u novcu, koji može da iznosi 5-25% od ukupne vrednosti nepokretnosti, s tim da obično iznosi 20%.

Kvalitet hipotekarnih kredita za nepokretnosti prati kretanje ekonomskog ciklusa. U vreme jake privredne aktivnosti formira se relativno povećana tražnja za ovim kreditima. Za vreme recesije se povećava broj korisnika hipotekarnih kredita za nepokretnosti koje nisu u stanju da izvrše ugovorene isplate mesečnih anuiteta.

Drugi veliki problem u vezi sa hipotekarnim kreditima za nepokretnosti proističe iz vrlo dugog roka ovog oblika bankarskih zajmova. Ukoliko je rok bankarskog kreditiranja duži, postoji veća verovatnoća da može da dođe do značajnih promena tržišnih kamatnih stopa. Ako banka hipotekarne kredite za nepokretnosti odobrava po fiksnim kamatnim stopama, postoji mogućnost da pri porastu tržišnih kamatnih stopa banka uđe u kamatnu zamku.

Kod hipotekarnih kredita za nepokretnosti postoji još jedan bitan momenat koji se sastoji u sekjuritizaciji. Radi se o tome da banke mogu da prodaju deo svojih hipotekarnih dugoročnih zajmova i da – na osnovu pula takvih zajmova grupe banaka – neka finansijska institucija emituje obveznice koje onda prodaje institucionalnim investitorima.

Da bi finansirale svoju aktivu banke moraju raspolagati i odgovarajućim sredstvima u pasivi. Pasivu banke čine depoziti njenih klijenata, sredstva dobijena prodajom hartija od vrednosti koje je banka emitovala i kapital banke. Najznačajnija sredstva u pasivi banka su ona koja potiču od depozita njenih klijenata, jer su ona i najveća. Da bi privikle depozite stanovništva i privrede banke nude različite vrste depozitnih računa i pružaju bezbedno čuvanje, pristup platnom sistemu, likvidnost i podelu rizika, kao i plaćanje odgovarajuće kamate.

Pasiva banke obuhvata izvore iz kojih ona finansira svoju aktivu. To mogu biti sopstveni izvori odnosno kapital banke ili što je značajnije pozajmljeni izvori koga čini depozitni i nedepozitni potencijal banke.

9

Bankarski kapital može se podeliti na: primarni i sekundarni kapital. U primarni kapital ulaze: - akcionarski kapital i zadržani profiti

Sekundarni kapital banaka čine subordinirane obveznice sa inicijalnim rokovima dospeća preko 5 godina kao i još neki manje značajni instrumenti.Redovne akcije predstavljaju osnovu primarnog kapitala. Regulatori su posebno zainteresovani da banka ima dovoljan iznos vlasničkog kapitala u obliku redovnih akcija. Ovaj oblik kapital nema ročnost, jer funkcioniše sve dok banka postoji.Preferencijalne akcije emituju samo akcije koje imaju jak rejting i koje su poznate institucionalnim investitorima.Subordinarne obveznice postale su značajan instrument sekundarnog kapitala banaka. Banke u razvijenim tržišnim ekonomijama emituju kratkoročne, srednjeročne i dugoročne obveznice, s tim da ove poslednje mogu da imaju rokove čak i do 30 godina.

Depozitni potencijal banaka se sastoji od:

1) Transakcionih depozita Komercijalne banke su nosioci platnog prometa, pa se kod njih nalaze transakcioni računi preduzeća i građana. Ovi transakcioni računi imaju različite nazive kao što su čekovni računi, žiro računi, tekući računi, itd. Na tim računima nalazi se transakcioni novac (transakcioni depoziti) kojima se vrše bezgotovinska plaćanja.

Prema tradicionalnom konceptu, transakcioni depoziti ne nose kamatu, što je kompenzovano time da oni predstavljaju instrumente plaćanja (pored gotovog novca). Centralna banka putem instrumenata monetarne politike deluje upravo na transakcioni depozitni potencijal komercijalnih banaka, odnosno na kratkoročne kredtite koje banke daju na bazi tih sredstava. ''Dugoročni'' potencijal banaka, koji se sastoji iz štednih i oročenih depozita kao i nedepozitnih izvora sredstava, po tradicionalnom konceptu je izvan regulacionog mehanizma centralne banke. U razvijenim zemljama, finansijski jači transaktori iz sektora privrede i stanovništva drže znatne iznose sekundarne likvidnosti posebno u vidu kratkoročnih državnih vrednosnih papira (blagajničkih zapisa). Pri tome treba istaći da kratkoročni papiri nose tržišnu kamatnu stopu, dok su transakcioni depoziti ili nekamatonosni, ili imaju znatno nižu kamatnu stopu.Transakcioni depozitni računi kod banaka, koji su tradicionalno nekamatonosni, delimično su supstituirani i potisnuti stvaranjem novog tipa transakcionih računa kod nebankarskih finansijskih institucija. Radi se o tzv. zajedničkim fondovima novčanog tržišta (money market mutual funds – MMMF) koje su početkom 1970-ih godina u SAD prvi put lansirale berzanske firme. Transakcioni depoziti kod MMMF predstavljaju u pravnom pogledu akcije vlasnika ovih sredstava. Kupci akcija MMMF dobijaju protivvrednost u vidu depozita na posebnim računima kod ovih instituciija. Vlasnici sredstava na računima kod MMMF mogu da ih koriste za

10

tekuća plaćanja s tim da dobijaju transformisanu kamatu u vidu prinosa na uložena sredstva.U uslovima kada su trasnaktori postali kamatno svesniji, novi inovativni oblici delovali su u pravcu pada transakcionih depozita kod komercijalnih banaka, posebno u SAD. Komercijalne banke odgovorili su na taj izazov putem formiranja MMDA računa (money market deposit accounts), koji su prvi put uvedeni 1982. godine. Veliki uspeh MMDA objašnjava se time da su kamatonosni i federalno osigurani, mada nude ograničene mogućnosti povlačenja putem čekova.

2) Štednih i oročenih depozita Uporedo sa finansijskim sazrevanjem svake ekonomije, dolazi do relativnog jačanja štednih i oročenih depozita u odnosu na trasnakcione depozite kod komerciijalnih banaka. Razlika između štednih i oročenih depozita sastoji se u tome što štedni depoziti nemaju rokove dospeća, dok su kod oročenih depozita rokovi precizno utvrđeni.

Štedni depoziti stanovništva kod banaka smatraju se tradicionalnim oblikom bankarskih depozita i oni su uglavnom namenjeni širim slojevima stanovništva koji prihvataju nešto nižu kamatnu stopu nego na oročene depozite u zamenu za mogućnost da ova sredstva povuku odmah (imajući u vidu najavu).

Oročeni depozit kod banaka predstavljaju oblik štednje onih grupa građana i kompanija koji su osetljivi na kamatne stope. Kamatna stopa na oročene depozite je viša nego na štedne depozite i to predstavlja stimulativan faktor za privlačenje štednje od kamatno svesnijih kategorija.

Depozitni certifikati smatraju se, prema zvaničnoj bankarskoj metodologiji, oblikom oročenih depozita. Prvu emisiju prenosivih depozitnih certifikata izvršila je Citibank 1961. godine. Depozitni certifikati se dele na neprenosive i prenosive.Neprenosivi depozitni certifikati emituju se sa maksimalnom denominacijom do 100.000 USD. Prenosivi depozitni certifikati izdaju se samo u velikim denominacijama od 100.000 USD ili većim.Depozitni certifikati po pravilu imaju fiksne kamatne stope i fiksne rokove otplate do 12 meseci, mada se u novije vreme javljaju i sa dužim rokovima dospeća.Kreiranje depozitnih certifikata od strane komercijalnih banaka ima dve osnovne funkcije. Prva funkcija je da se putem ovih certifikata povećava finansijski potencijal banaka. Pri tome banke s pravom ocenjuju da mogu da apsorbuju veće iznose oročenih depozita, ukoliko ih kreiraju u obliku prenosivih depozitnih certifikata, pošto u tom slučaju investitori imaju mogućnost da ih prodaju na sekundarnom tržištu i pre roka dospeća.

11

Druga funkcija depozitnih certifikata je da banke putem njihove emisije mogu da upravljaju kamatnim rizicima i da vrše odgovarajuće promene u prosečnoj ročnosti svojih obaveza.Emisija depozitnih certifikata je pogodno sredstvo koje banke mogu da koriste u procesima upravljanja aktivom i pasivom zato što su u stanju da emituju certifikate upravo sa onom ročnom strukturom koja im najviše odgovara.

Nedepozitna zaduženja banaka. Pored depozitnih izvora u najširem spektru (uključujući i depozitne certifikate), banke mogu da formiraju svoj finansijski potencijal jednim delom i putem zaduženja kod drugih banaka ili na finansijskom tržištu. U razvijanim zemljama značajne nedepozitne obaveze nastaju putem emisije srednjeročnih i dugoročnih obveznica od strane banaka (posebno dugoročne obveznice banaka sa fluktuirajućom kamatnom stopom).

U procesu svih ovih aktivnosti, banka je izložena velikom broju rizika. Oni obuhvataju mogućnost da ulagači iznenada povuku svoje uloge, da korisnici zajmova ne vrate svoje zajmove i da trgovina obveznicama banke ne bude uspešna. Svaki od ovih rizika ima ime: rizik likvidnosti, kreditni rizik, rizik promene kamatne stope i trgovinski rizik, operativni rizik je takodje zastupljen.

Tabela1. Rizici sa kojima se banke suocavaju i kako ih izbeciVrste rizika Izvor rizika Preporučeno

reagovanjeRizik likvidnosti Iznenadno povlačenje

ulagača1.Posedovanje gotovine u količini dovoljnoj da se ispuni potražnja klijenta2.Upravljanje aktivom- prodaja HOV i zajmova3.Upravljanje pasivom- privući više depozita

Kreditni rizik Neispunjenje obaveza od strane dužnika

1.Diversifikacija rizika2.Korišćenje statističkih modela za odredjivanje kreditno sposobnih dužnika3.Nadzor u cilju smanjenja moralnog hazarda

Rizik promene kamatnih stopa

Neuskladjenost rokova dospeća aktive i pasive u kombinaciji sa promenom kamatne stope

1.Pažljivo uskladiti rokove dospeća obe strane bilansa stanja2.Koristiti derivate kao sto je kamatni svop

Tržišni rizik Gubici u trgovanju kojim se banka bavi u sopstvenom interesu

Pažljivo nadzirati trgovce koristeći alatke za izbegavanje rizika, uključujući i procenu maksimalnog potencijalnog rizika

12

2.2 Štedne i kreditne asocijacije

Štedne i kreditne asocijacije, udruženja ili zadruge predstavljaju finansijske institucije sa određenom tradicijom. Nastale su još krajem XVIII, da bi snažan razvoj doživele tokom XIX veka, kada su mnoge banke smatrale da je obavljanje poslova sa stanovništvom prilično neprofitabilno. Banke su dakle bile više okrenute tzv. veleprodajnom bankarstvu, odnosno kreditiranju privrednih organizacija. Prva štedno-kreditna udruženja su se pojavila u Velikoj Britaniji kao dobrovoljni sporazumi 20 - 30 ljudi koji su davali priloge nedeljno kako bi sakupili dovoljno novca da članovi kupe zemlju i sazidaju kuće. Sistem je zamišljen prilično jednostavno, ali i efikasno. Na primer, ukoliko bi za parče zemlje i kuću bilo potrebno sakupiti 10.000 novčanih jedinica svaki član udrženja bi uplaćivao po 100 jedinica narednih 100 meseci. Kada bi se u fondu sakupilo prvih 10.000, odobravan je kredit koji bi dobijao jedan od članova udruženja. Redosled odobravanja kredita određivan je na različite načine. Dva su dominirala - unapred izvlačenjem brojeva ili putem aukcije, gde bi kredit dobijali prvo oni koji ponude višu kamatnu stopu. Svi članovi udruženja bi nastavili da uplaćuju svoje mesečne rate, s tom razlikom što oni članovi koji su ranije dobili kredit morali bi da plaćaju i kamatu. Na taj način sredstva su se brže slivala u fond. Kada bi članovi udruženja sazidali kuće udruženje bi prestalo da postoji. Naravno bili su prisutni rizici da članovi koji su već dobili kredite prestanu da plaćaju, čime bi se urušio ceo sistem. Taj problem je rešavan tako što su se svi članovi mađusobno poznavali, živeli su u istom mestu i često bi lokalne crkvene vlasti vršile pritisak na uredno izvršavanje preuzetih obaveza. Sledeća faza u njihovom razvoju je bila prerastanje u trajni karakter udruženja, odnosno prerastanje u prave finansijske organizacije. Pošto su uglavnom bile orijentisane za davanje kredita za izgradnj kuća, ove institucije su u Velikoj Britaniji ostale poznate po nazivu "building societies".U SAD štedne i kreditne asocijacije počinju da se javljaju od 1816 godine. Naručito veliko popularnost stiču karjem 60-tih i 70-tih godina XX veka. Međutim tokom 80-tih zapadaju u krizu koja je bila posledica nestabilnosti na finansijskom tržištu. Jedan od problema sa kojim su se suočili jeste i bila nelikvidnost i nesolventnost, što je posledica neusklađene ročne strukture izvora sredstava (koji su bili kratkoročni) i dugoročnih plasmana. Danas, struktura njihovih plasmana je proširena. Pored kredita za kupovinu nekretnina investiraju i u hipotekarne i državne hartije od vrednosti, odobravaju potrpšačke kredite …

13

2.3 Štedionice

Štedionice (saving banks) su po svojoj prirodi dosta slične štednim i kreditnim asocijacijama. Štedionice vuku svoje korene iz Škotske s početka XIX veka. Reč je, takođe o institucijama koje su pomagale siromašnim slojevima stanovništva da finansiraju svoje potrebe. Bili su veoma popularne u Engleskoj i Nemačkoj (gde i danas imaju veliku ulogu), da bi se u SAD pojavile tek sredinom XIX veka, uglavnom na severoistočnoj obali SAD. Takođe su imale i veliki značaj u Kraljevini Jugoslaviji između dva svetska rata. Iako su relativno malobrojne u odnosu na štedno-kreditne asocijacije, štedionice imaju dosta veliku moć. Veoma su aktivne na mnogim segmentima finansijskog tržišta. Plasmani štedionica su uglavnom uhipotekarne kredite, državne i hipotekarne hartije od vrednosti. U SAD zakonska regulativa dozvoljava veći stepen diversifikacije plasmana, pa one investiraju i u druge hartije od vrednost, pre svega obveznice preduzeća, obveznice lokalnih organa vlasti, akcije itd. Najvažniji izvor sredstava su depoziti, ma da je moguće da se ove institucije pojave iu ulozi emitenata svojih hartija.

2.4 Kreditne unije

Kreditne unije vuku korene iz Nemačke iz sredine XIX veka, gde se grupa obično siromašnih ljudi obraća banci sa zahtevomda im na bazi zaloge svoje imovine odobri kredit. Kada bi dobili kredit članovi su ga delili između sebe i svako je nadalje bio lično odgovoran da uredno isplaćuje svoj deo duga. Pošto su se članovi međusobno pznavali, jer su pripadali ili istoj profesiji ili stanovali u istom kraju, vrlo retko su bili slučajevi neizvršenja obaveza. Smisao nastajanja kreditnih unija ja bilo da omogući određenim kategorijama subjekata da dođu do kredita po relativno povoljnim uslovima. Kao takve one su imale određene karakteristike koje nisu krasile druge depozitne institucije. Kao prvo, bili su u formi kooperativa, to jest sa uzajamnim vlasništvom gde su svi depozitari ujedno i bili korisnici. Saglasno tome, svi su imali pravo glasa, čija je snaga zavisila od visine sredstava koje neko drži na računu. Drugo, morala je da postoji određena crta zajedništva između članova što ih je međusobno povezivalo i još važnije obavezivalo. To su bili - ista profesija, oblast stanovanja itd. Prve kreditne unije u SAD se pojavljuju tek početkom XX veka. Vrlo brzo su stekle popularnost među mnogim profesijama, tako da doživljavaju snažan razvoj. Osnovna svrha kreditnih unija je odobravanje manjih potrpšačkih kredita svojim članovima, mada se u poslednje vreme širi krug usluga i na usluge iz domena kreditnih kartica i kreditiranja na osnovu njih. U početku su odobravale samo potrošačke kredite za kupovinu automobila, bele tehnike, nameštaja i slično, a od 80-tih ulaze i u odobravanje hipotekarnih kredita za kupovinu kuća i stanova. Deponentima tj vlasnicima unije se isplaćuje prihod od poslovanja unija.

14

Interesantno je da se prihod isplaćuje u obliku dividendi, a ne kamata, iako je finansiranje više zasnovano na principima instrumenata duga (obveznica), a ne vlasničkih instrumenata (akcija). Ono što je ostala bitna osobenost kreditnih unija jeste zajednička prpadnost članstva. U SAD je 1997 godine donet zakon o pristupu članova kreditnih unija kojim su definisane tri kategorije članova: - Zajednički povezani članovi, odnosno članovi povezani profesijom - Članovi koji su u srodstvu sa zajedničkim članovima, dakle bračni drugovi, deca, rođaci -Članovi lokalne zajednice, dakle članovi koji žive na teritoriji gde kreditna unija funkcioniše.

15

ZAKLJUČAK

Finansijski sistem zasigurno ne predstavljaju samo poslovne banke, ali svojim

neposrednim delovanjem, i vlastitim poslovanjem na finansijskom tržištu, utiču na

nivo štednje, ali i investicija i to novih jer se sam profit banaka bazira na

efikasnom zadovoljenju jedne od osnovnih funkcija, a to je potreba za sredstvima

onih koji su spremni dovoljno rizikovati i uložiti ga u nove poduhvate sa jedne

strane, kao i onih koja ista ulažu uz znatno manji rizik tj. veću sigurnost..

Kako bi se protok zadovoljenja potreba odvijao u što većem obimu i u okviru

ispunjenja zadatih ciljeva, finansijski sistem sa svim svojim predstavnicima mora

osigurati kvalitetno okruženje sa jasnim normama, pravilima i institucijama koje

će ekonomsku politiku sprovoditi na što efikasniji način koji bi trebao voditi

stalnom privrednom rastu jedne nacionalne ekonomije.

16

Literatura:

1. Finansijska tržišta i instrumenti, Dejan Erić

2. Bankarstvo, Milutin Ćirović

3. Osnovi finansijskog tržišta, Vasiljević Branko.

17

SADRŽAJ

Uvod…………………………………………………………............................................ 1

1. Učesnici u finansijskom sistemu i na finansijskim tržištima………………….. 2

2. Depozitne institucije na finansijskom tržištu…………………………………….. 5

2.1 Komercijalne (poslovne) banke…………………………………………………… 5

2.2 Štedne i kreditne asocijacije……………………………………………………….. 13

2.3 Štedionice……………………………………………………………………………… 14

2.4 Kreditne unije…………………………………………………………………………. 14

Zaključak................................................................................................................... 16

Literatura................................................................................................................... 17

18