SADRŽAJ

Uvod …………………………………………………………………................2

Razrada teme........................................................................................................3

1) Istorijski osvrt.................................................................................................3

2) Razlozi prelaska na paketsku komutaciju.......................................................5

3) Prednosti paketske u odnosu na TDM komutaciju.........................................7

4) Šta je ADSL i kako funkcioniše?...................................................................9

5) ADSL standardi.............................................................................................12

6) Topologija mreže...........................................................................................13

7) Terminalna oprema........................................................................................15

8) Načini povezivanja i najčešće greške............................................................18

9) Problemi u fizičkoj implementaciji...............................................................21

10) Problemi u logičkoj implementaciji..............................................................23

11) Povezivanje između modema i računara.......................................................24

12) Triple Play.....................................................................................................26

Zaključak.............................................................................................................27

Pojmovi, skraćenice, simboli ..............................................................................28

Spisak slika .........................................................................................................29

Literatura.............................................................................................................31

1

U V O D

Implementacija ADSL tehnologije u sistemima fiksne telefonske mreže je samo jedna u

nizu etapa na putu razvoja i eksploatacije integrisanih mreža. Opšta tendencija u svetu

telekomunikacija je postepen prelazak sa digitalnih telefonskih centrala sa komutacijom kola

na digitalne centrale sa paketskom komutacijom, baziranoj na TCP/IP protokolima. Cilj je da

u skorijoj bududućnosti paketska komutacija zavlada kao komutaciona tehnologija. Prelazak

se vrši iz razloga višestrukih prednosti koje imaju nove centrale. Prelazak bi tebao da bude

efikasan i u što kraćem vremenskom periodu kako bi što pre došli do željenog kvaliteta.

Prelazak sa tehnologije na tehnologiju nikada nije bio lak i bez propratnih problema kao i

neophodnog vremena. Posebno su na to osetljive etape u tom procesu na koje ću ja posebno

obratiti pažnju u svom diplomskom radu.

2

R A Z R A D A T E M E

ISTORIJSKI OSVRT NA RAZVOJ KOMUTACIONIH SISTEMA

Fiksna telefonska mreža a samim tim i komutacioni sistemi koji su usko međusobno

povezani, doživeli su ogromnu ekspanziju i razvoj u proteklih 60 godina. Posle drugog

svetskog rata kada je ogroman procenat centrala bio manuelan a komunikacija preko takve

opreme skupa, ograničena i namenjena uglavnom specijalnim službama, danas imamo

izuzetnu mrežnu pokrivenost sa neuporedivo boljim uslugama. Na slici 1.1 možemo videti

dosadašnji razvoj i planove za skoriju budućnost vezano za razvoj komutacionih sistema.

Slika 1.1 Hronološki razvoj komutacionih sistema

3

Nestanak starih i uvođenje novih tehnologija zavisi od mnogih faktora. Pre svega od

društvenih i državnih interesa ali u drugom redu od ekonomske situacije, tržišnih kretanja,

dostupnosti opreme, stručnih kadrova, potrebama privrede, stanovništva i tako dalje.

Na slici vidimo da u periodu posle drugog svetskog rata imamo pretežno zastupljene

manualne cetrale gde se komutacija obavljala ručno. Takav vid komutacije i njenih kapaciteta

je bio veoma ograničen jer se oslanjao na ljudski faktor. Ubrzo se pristupilo zamenom

automatskim telefonskim centralama tipa „korak po korak“ koje su izbacile ljudski direktan

rad na komutaciji ali su zahtevale dobro obučen stručni kadar za održavanje. Pored

revolucionarnih prednosti koje su imale u odnosu na manuelne jer su bile prve automatske

centrale imale su i veliki broj mana. Bile su veliki potrošači električne energije i sklone

paljevini jer su kontakte ostvarivala velika elektormehanička relea.

Šesdesetih godina 20. veka otpočelo se sa zamenom „Crossbar“ centralama koje su

takođe kao koračne centrale bile elektromehaničke ali sa mnogo boljom tehnologijom relea i

birača pa su bile manji potrošači a i održavanje je bilo olakšano. I ako bolja tehnologija

Crossbar je i dalje imao velikih mana. Pre svega zbog ograničenih kapaciteta i zbog

nemogućnosti elektronskog nadzora i dijagnostike.

Dalje se nastavilo sa razvojem analogne komutacije ali u integrisanoj tehnologiji sto je

dovelo i prvi put do programski upravljanih centrala, Metakonta i sličnih. Taj napredak je

omogućio brzi razvoj elektronike koji je doveo do toga da su elektronske komponente bile sve

jeftinije i dostupnije. Centrale su značajno povećale kapacitet a pri tom bilo je olakšano

održavanje, nadzor i kontrola. Sa svakom novom tehnologijom stepen obučenosti ljudstva je

morao da bude veći.

Osamdesetih i devedesetih godina na scenu stupaju centrale sa digitalnom komutacijom

kod kojih se A/D konverzija vršila odmah na ulazu i kompletno kroz centralu i prenos pa sve

do izlaza iz centrale signal je bio u digitalnom obliku. One koriste TDM (Time Division

Multiplex) tehnologiju ili tehnologiju koja podrazumeva deljenje resursa vremena. Takvi

sistemi su doveli do velike ekspanzije fiksnih telefonksih sistema jer su pored klasičnog

govora nudile veliki dijapazon dodatnih pretplatničkih usluga koje su kasnije postale veoma

atraktivne za pretplatnike ali sa finansijske strane i za provajdere. Neke od njih su

identifikacija A pretplatnika, beleženje odlaznih i dolaznih poziva, preusmeravanje A broja i

mnoge druge.

4

Za sve ove tehnologije jedna stvar je zajednička a to je da su sve one bazirane isključivo

na komutaciji kola ili vodova. To je iz razloga što su svi ovi komutacioni sitemi projektovani

isključivo za komutaciju govora. Takvi sistemi bez obzira na njihov sofisticirani software i

hardware nisu spremni da odgovore novim izazovima koji podrazumevaju širokopojasni

pristup Internet mrežama koje su bazirane na paketskoj komutaciji.

RAZLOZI PRELASKA NA PAKETSKU KOMUTACIJU

Taman kada se mislilo da je u fiksnim telefonskim mrežama postignut maksimum i da

nema dalje, razvoj računara, računarskih mreža i mobilnih telekomunikacija doveo je do toga

da pretplatnici više nisu zadovoljni samo klasičnim telefoniranjem već da hoće još naprednije

servise poput Interneta i svih mogućih usluga koje on pruža. Ali ubrzo se ustanovilo da je

Internet intresantan samo ako je relativno velike brzine. Veliki broj današnjih sadržaja zahteva

velike brzine prenosa koje običan uskopojasni internet koji je funkcionisao na klasičnim

centralama nije mogao da pruži. Izlaz je mogao da se potraži u dva pravca. Prvi pravac je

razvoj mreže koaksijalnih i optičkih kablova do pretplatnika sa paketskom komutacijom, što

jeste dobro rešenje ali za to bi trebale decenije i ogromne investicije. Drugi pravac je da se

postojeća mreža bakarnih parica prilagodi za prenos u širokopojasnom režimu i ostvari kroz

integrisane mreže.. Druga solucija je izgledala realnije i isplativije, pogotovu što bi ona

zadovoljila sa brzinama najveći procenat pretplatnika. Paralelno sa tim procesom veliki

proizvođači komutacionih sistema obustavljaju ulaganje u razvoj TDM sistema i preorjentišu

se na razvoj komutacionih sistema na TCP/IP protokolima, dok se postojeća telefonska mreža

prilagođava takvoj komutaciji što je trenutno proces i u Srbiji.

Pored izuzetenog razvoja fiksnih tehnologija revoluciju su napravile i mobilne mreže

koje su omogućile mobilnost pretplatnika koja je ogromna prednost u odnosu na fiksne

sisteme. Mobilne mreže treće generacije najavljuju brzine do 2 Mb/s. Zbog toga današnje

fiksne komunikacije moraju da se prilagode i unaprede svoje kapacitete i da pored klasične

usluge „govora“ moraju da pruže mnogo širi spektar korisničkih usluga kako bi uspešno

opstale na globalnom tržištu. One i ako na izgled tehnološki zastarele imaju ogromnu primenu

upravo zbog svoje rasprostranjenosti u urbanim i prigradskim sredinama ali i ekonomske

5

isplativosti koja nalaže da je uvek jeftinije poboljšati i iskoristiti kapacitete postojeće mreže

nego ulagati u potpuno nove gde infrastruktura mora da se gradi iz početka. Pre svega

mislimo na koaksijalne i optičke kablove koji se instaliraju do korisnika. Uz to, treba ozbiljno

uzeti u obzir realne potrebe tržišta da ne bi došlo do pogrešnih procena u vezi ulaganja u novu

skupu opremu čija bi primena bila ograničena i ne adekvatna. Kada govorimo o ovome

mislimo na realne potrebe tržišta za širokopojasnim prenosom.

Kao što je opšta tendencija u telekomunikacionom svetu da se široko pojasne mreže

dovedu do nivoa običnog korisnika a do skorašnjom tehnologijom to je bilo moguće samo

koaksijalnim i optičkim vodovima stvorila se potreba da se čak i obične bakarne parice

dovedu do mogućnosti da se iskoriste za široko pojasni prenos, upravo zbog solidne

pokrivenosti tržišta. Vodeće svetsle kompanije intenzivno rade na tome a pojedine su već

uspele da realizuju te tehnologije i da otpočnu distribuciju takve opreme nacionalnim

mrežnim operaterima. Takav slučaj je i sa našim nacionalnim operaterom „Telekom Srbija“

koji se opredelio za takvu opremu proizvođača Alkatel-a i Huawei-a.

Danas je moguće sa takvom opremom omogućiti prenos i do 24 Mb/s običnom

bakarnom paricom, što je do skora bilo na nivou naučne fantastike. Poenta je maksimalno

iskorišćenje postojeće telefonske mreže koja je već u upotrebi i koja je do sada imala primenu

samo u uskopojasnom opsegu. Primenom nove tehnologije postojeća mreža se koristi i za

široko pojasni pristup čime lokalni provajderu praktično višestruko multipliciraju kapacitete

mreže a samim tim i uvećavaju svoj profit. Toliko širok opseg je dovoljan da pojedincu ali i

široj zajednici, misleći na mala i srednja preduzeća omogući potpuni multimedijalni i multi

korisnički servis koji pored klasične telefonije omogućava veoma brz pristup internetu ali i

raznim drugim servisima u realnom vremenu kao sto su radio program, digitalna televizija

visoke rezolucije, VoIP, VPN mreže itd.

To je omogućeno izuzetno naprednim tehnikama digitalne modulacije koje upravo

omogućavaju tolike brzine bakarnim vodovima. Za sada korisnici uglavnom koriste DSL u

asimetričnom modu zbog intenzvne ekspanizije Interneta gde korisnici uglavnom mnogo više

vrše transfer podataka sa mreže nego ka mreži. Korisnicima kojima je potreban brz protok u

oba smera omogućen je SDSL ili simetrični DSL kod koga su brzine prenosa izjednačene u

oba smera, mada je broj takvih korisnika veoma mali.

6

PREDNOSTI PAKETSKE KOMUTACIJE U ODNOSU NA

TDM KOMUTACIJU

U mrežama sa komutiranjem vodova kakve su TDM mreže, neophodni resursi koji

obezbeđuju komunikaciju između dva krajnja sistema na celoj dužini putanje ostaju

rezervisani sve vreme trajanja komunikacione sesije. Kada uspostavi vod, mreža za datu vezu

rezerviše i konstantnu brzinu prenosa tokom celog njenog trajanja. S obzirom na to da ova

veza između pošiljaoca i primaoca ima rezervisanu propusnu moć, pošiljalac može da prenosi

podatke garantovano konstantnom brzinom.U mrežama sa komutiranjem paketa kakav je

Internet, pomenuti resursi nisu rezervisani već ih poruke tokom sesije koriste na zahtev. I ako

na prvi pogled TDM mreže izgledaju kao pouzdanije i sigurnije one u sebi kriju velike mane.

Na slici 2.1 i 2.2 možemo da uočimo prednosti paketske mreže. Ako imamo link sa

propusnom moći od 2Mb/S i ako recimo imamo 32 pretplatnika na tom linku kod TDM mreža

svakom pretplatniku će biti rezervisano po 64 kb/s. Što znači da nijedan pretplantnik nikada

neće preći brzinu od 64 kb/s bez obzira na zauzetost ostalog ukupnog resursa linka. U takvoj

mreži ako jedan pretplatnik šalje recimo datoteku od 2Mb veličine i ako zanemarimo

kašnjenja u mreži ukupno slanje trajaće 32 sekunde. Kod mreža sa paketskom komutacijom

dati pretplatnik bi koristio maksimalni kapacitet linka pod uslovom da ni jedan drugi

pretplatnik ne koristi resurse linka. U tom slučaju on bi poslao istu datoteku za samo jednu

sekundu. Upravo to je najveća prednost paketske komutacije što pretplatnik zauzima

maksimalno resurse linkova sve do onog trenutka kada drugi pretplanik ne pristupi linku pri

čemu se sesije ne prekidaju već samo se dele resursi na onaj broj pretplanika koji su u

saobraćaju. Druga velika prednost paketske komutacije su znatno jednostavniji uređaji za

komutaciju koji se oslanjaju na router-e. Router-i su dosta jednostavniji i hardware-ski i

software-ski od komutacionih sistema za TDM komutaciju. Komutaciju obavljaju

jednostavnim routing tabelama koji uglavnom sami održavaju, za razliku od TDM centrala

koje imaju veoma komplikovan software i hardware.

7

Slika 2.1 Deljenje resursa linka kod komutacije kola

Slika 2.2 Deljenje resursa linka kod komutracije paketa

8

ŠTA JE ADSL I KAKO FUNKCIONIŠE?

ADSL predstavlja skraćenicu od Asymmetric Digital Subscriber Line ili Asimeričnu

Digitalnu Pretplatnička liniju koja pre svega podrazumeva širokopojasni pristup Internet

mreži. Predstavlja vrstu DSL-a kao šireg pojma. Nastao je kao potreba tržišta za što većim

brzinama protoka podataka. Naziv “Asimetrična” zato što kanali za protok podataka ka mreži

i od mreže nisu iste širine. Različitost u širini ovih kanala je zbog toga što većina pretplatnika

su uglavnom korisnici a ne proizvođači podataka na Internetu. Mnogo više preuzimaju nego

što šalju podatke pa zbog boljeg iskoriščenja resursa linka nema ni potrebe da kanali budu iste

širine. Tehnologija ADSL koristi frekventno multipleksiranje. Dve različite frekvencije se

koriste za slanje i predaju tako da ADSL radi u punom duplex-u. Konkretno, ovde se

komunikacioni link između ISP-a i domova deli na tri nepreklapajuća frekventna opsega:

veoma brzi kanal ka korisniku u opsegu od 138 kHz do 1104 kHz

srednje brzi kanal ka ISP-u u opsegu od 25,875 kHz do 138 kHz

standardni dvosmerni telefonski kanal u opsegu od 0 do 4 kHz

Slika 3.1 Frekventni opsezi za Upstream i Downstream kod ADSL-a

9

Stvarni upstream i downstream propusni opseg koji potencijalno stoji na raspolaganju

datom korsniku zavisi od :

udaljenosti između njegovog i ISP-ovog modema

prečnika kabla sa upredenim paricama i

stepena električnih smetnji

Za razliku od standardne modemske veze, tehnologija ADSL je upravo i napravljena za

male udaljenosti između kućnih modema i modema posrednika za Internet usluge,

zahvaljujući čemu se i postižu značajno veće brzine prenosa. Maksimalna udaljenost

korisnika od provajdera za normalno funkcionisanje ne bi trebala da bude više od 3 km.

Zagovornici ADSL mreža često ističu da ADSL veze između domova i ISP-ova pripadaju tipu

tačka-tačka, što znači da je celokupna propusna moć na raspolanju i da nije deljena.

Za širokopojasni pristup fiksiranim kablovima koriste se dve tehnologije:

1) Digitalna pretplatnička linija (DSL) preko bakarne parice

2) Hibridni optičko-koakcijalni kabl (HFC)

ADSL se u samom svom početku realizovao preko koaksijalnih i optičkih kablova ali

ubrzo je utvrđeno da je razvoj takve mreže veoma spor i skup pa se pristupilo realizaciji preko

najzastupljenijeg pretplatničkog medijuma a to su bakarne upredene parice. To ne znači da se

od koaksijalnih i optičkih linija odustalo ali s obzirom da je 98% pretplatničkih linija u

pristupnoj mreži sastoji od bakarnih parica taj izbor izgledao je realniji i isplativiji.

Pre ADSL-a preko bakarnih parica Internet je realizovan dial-up pristupom koji je

koristio TDM ili analogne centrale kao sredstvo za pristup Internet mreži. Takav pristup je

imao velika ograničenja zbog samih karakeristika cenrala koje nisu omogućavale

širokopojasni pristup. Naime maksimalna teoretska brzina preko dial-up modema je bila 56

kb/s s tim što je pri konekciji telefonska linija zazeta. Tom problemu nisu mnogo pomogle ni

digitalne linije poput baznog i primarnog ISDN-a jer i ako su digitalne i dalje su u velikoj

10

meri zavisile od karakterisitka TDM centrala koje su prevashodno projektovane za komutaciju

govornih kanala a ne paketa.

Do 2003. godine, širokopojasni pristup od kuće bio je mnogo manje zastupljen od

standarnog modemskog (56 kb/s) pristupa. Procentualni udeo domaćinstava sa

širokopojasnim pristupom Internetu tada je iznosio 23% u Južnoj Koreji, 13% u Kanadi i 7%

u SAD, dok je u Evropi bilo oko 10% takvih domaćinstava. Međutim tehnologije DSL i HFC

veoma brzo osvajaju svet. U SAD dominira HFC, a u Evropi i Aziji ADSL preko bakarnih

upredenih parica. U stručnim krugovima se i dan danas vode žučne polemike kojoj od ove dve

tehnologije treba dati prednost.

ADSL pristup obično obezbeđuju telefonske kompanije kao recimo kod nas Telekom

Srbija ali nekada i nezavisni posrednici za Internet usluge (ISP). Iako je konceptualno sličan

standardnim modemima, ADSL predstavlja novu modemsku tehnologiju koja i dalje koristi

standardne telefonske linije. Međutim, ovde se postižu daleko veće brzine prenosa,

ograničavanjem udaljenosti između korisnikovog i ISP-ovog modema. Godine 2004.

uobičajne brzine prenosa kretale su se između 1 i 2 Mb/S ka korisniku i nekoliko stotina kb/s

ka posredniku za Internet usluge. Danas su te brzine dostigle i do 24 Mb/s ka korisniku i do

3,5 Mb/s ka ISP-u pa i više. Sama brzina zavisi pored karakterisika kabla i od vrste

primenjenog ADSL standarda.

11

ADSL STANDARDI

Slika 3.2 ADSL standardi

12

TOPOLOGIJA MREŽE

Slika 3.3 Topologija mreže

Topologija mreža koja omogućava funkcionisanje širokopojasnig Interneta na

najnižem nivou sastoji se od samih korisnika koji se povezuju na svoje modeme. Sa svojih

modema veza dalje ide do DSLAM-ova (Digital Subsriber Line Access Multiplexer) odnosno

koncentratora koji koncentrišu Internet saobraćaj. DSLAM-ovi nisu komutatori saobraćaja.

Oni su dalje sistemima prenosa povezani do BRAS (Broadband Remote Access Server)

servera.

BRAS server obavlja funkciju:

13

1. Obrade korisničkih autentifikacija

2. Upravljanja korisnicima

3. Upravljanje korisničkim servisima

Pored BRAS-a tu su i centar za monitoring i administriranje sistema N2000 i centralni

Radius server koji pretstavlja centralnu bazu svih pretplatnika sa username i password-ima

svih modema. Po potpisivanju ugovora o zasnivanju pretplatničkog odnosa pretplatnik dobija

modem gde je username i password fabrički upisan u hardware. Korisnici ne znaju svoj

username i password zbog mogućih zloupotreba. Ako bi pretplatnici znali takve podatke

onda bi kao i kod platnih kartica moglo doći do gubitka ili krađe takvih podataka. To bi

dovelo do neovlašćenog korišćenja nečijeg tuđeg naloga. Zbog toga korisnik ne može da sam

unosi username i password kao kod dial-up konekcije već je dovoljno samo da upali modem

a modem sam šalje podatke za logovanje na BRAS-u. BRAS ima stalnu ažuriranu bazu

korisnika koju dobija od Radius servera. Po logovanju nekog modema i njegovom prijavom

na BRAS, BRAS uporedjuje podatke i ako korisnik postoju u bazi šalje Radius serveru

zahtev za dodelu IP adrese. Kada Radius server pošalje slobodnu IP adresu iz opsega

slobodnih adresa on je šalje natrag do BRAS-a. Potom BRAS porsleđuje tu IP adresu do

pretplatnika. Na taj način modem dobija javnu IP adresu sa kojom dalje ne smetano izlazi na

Internet. Adrese koje se koriste u mreži možemo podeliti na statičke i dinamičke. Razlika je u

tome što statičku IP adresu iznajmljuju oni korisnici koji imaju podatke na svojim računarima

za koje žele da budu dostupni drugim korisnicima na Internetu (FTP server, WEB hosting,

Game server itd.). Da bi drugi korisnici lako pronalazli neku IP adresu ona mora biti statička.

Dinamičke adrese se dodeljuju korisnicima koji internet koriste povremeno i da bi nešto

skinuli sa mreže pa im zato i ne treba statička adresa. Zakup statičke adrese je i skuplji.

TERMINALNA OPREMA

14

U terminalnu opremu spadaju modem i splitter. Postoji veliki izbor modema koje

provajderi kupuju a zatim iznajmljuju korisnicima. U zavisnosti od namene delimo ih na

opremu za POTS korisnike ili analogne i za ISDN korisnike. Razlika je u frekventnim

opsezima jer ISDN zauzima širi opseg od POTS-a. Pored podele po vrsti pretplatnika delimo

ih i po tome da li su modemi za statičku ili dinamičku IP adresu. Dinamički modem dobija

adresu od BRAS servera iz opsega slobodnih adreasa dok modem sa statičkom adresom isto

dobija adresu s tom razlikom što statičku adresu koju je rezervisao pretplatnik BRAS uvek

čuva za pretplanika.

Modem kada dobije javnu IP adresu spreman je za povezivanje na Internet. Modem

koristi javnu adresu za izlaz na internet ali u isto vreme on vrši dodelu IP konfiguracionih

elemenata za svaki računar koji je na njega povezan. On tako vrši dodeljivanje privatnih IP

adresa da bi razlikovao uređaje konektovane na njega. Kako je modem konfigurisao IP

parametre računara možemo da vidimo komandom ipconfig /all u Command Prompt-u.

Slika 3.4 Rezultati komande ipconfig /all u Command Prompt-u

Pretplatniku je takođe data mogućnost da pristupi samom modemu i da pogleda

određene podatke koji su mu na raspolaganju. Neki od tih podataka veoma su bitni u

slučajevima kada ADSL ne radi kako treba. Korisnik pritupa modemu preko Internet

15

Explorera i to na taj način što u liniju za pretraživanje WEB-a ukuca IP adresu Default

Gataway-a i pritisne Enter. Nakon toga modem traži pristupni username i password koju su

kod Huawai modema admin admin. Ukoliko je konekcija računar modem dobra korisnik

pristupa modemu.

Slika 3.5 Izgled stranice po pristupanju modema tipa Huawai

16

Slika 3.6 Prikaz javne i privatne IP adrese iz modema

Slika 3.7 Dijagnostika modema i konekcije

17

NAČINI POVEZIVANJA I NAJČEŠĆE GREŠKE

Slika 3.8 Principska šema povezivanja TDM centrale i linije

Da bi lakše razumeli fizičko povezivanje odnosno realizaciju ADSL linije jednom

pretplaniku moramo prvo da razmotrimo povezivanje pretplatničke linije koja je funkcionisala

18

kao POTS odnosno kao obična linija za uslugu prenosa govora. Sa pretplatničkog modula u

centali preko konektora i kablova linija ide do razdelnika gde se ranžira na stranu razdelnika

okrenutom prema centrali. Tehničari dalje cross konekcijom povezuju tu stranu razdelnika sa

pretplatničkom stranom razdelnika gde dalje linija kroz mrežu ide ka pretplaniku.

Slika 3.9 Principska šema povezivanja TDM centrale i linije preko DSLAM-a

19

Kod povezivanja ADSL linije postoje izvesne razlike. Pošto kod ADSL-a običnoj POTS

linije se pridružuje ADSL signal, linija koja dolazi iz centrale ne prosleđuje se direktno do

pretplanika kao u ranijem slučaju, već se vraća u DSLAM objekat koji je fizički blizu centrali.

U DSLAM objektu signalu iz centrale se superponira ADSL signal i ta dva signala zajedno

izlaze iz DSLAM objekta gde opet dolaze do strane razdelnika okrenutom prema centrali. Tek

onda se takav superponirani izlazni signal cross konekcijom prosleđuje na mrežu prema

pretplatniku. Zbog multiplrex-iranja signala na izlazu iz DSLAM-a signal mora da se razdeli

kod pretplatnika. To se ostvaruje pasivnim uređajem koji se zove Splitter ili Mikro filter čiji je

zadatak razdvajanje nisko frekventnog i visokofrekventnog signala za ADSL. Na izlazu iz

splitera imamo dva porta. POTS ili ISDN port i ADSL port sa kojih se povezuju u prvom

slučaju uređaju za POTS usluge i na drugoj strani modem za ADSL uslugu.

Slika 3.10 Unutrašnji izgled splitera

20

PROBLEMI U FIZIČKOJ IMPLEMENTACIJI

Smetnje na strani ISP-a

1) Greške u ranžiranju (neiskustvo, nepažnja, različitost regleta)

2) Loša opremljenost

3) Loši konektori u DSLAM-u

4) Modem je predaleko od DSLAM-a

5) Linija ne ispunjava kriterijume kvaliteta

Smetnje na strani korisnika

1) Pogrešno povezivanje na spliteru

2) Problemi na računaru korisnika

3) Uređaj pre splitera

Provajderi su povezivanje terminalne opreme prepustili samim pretplatnicima.

To možda nije loš izbor iz ugla uštede troškova ali treba imati u vidu da čak i

jednostavno povezivanje može da izazove pravu noćnu moru nestrpljivim korisnicima.

Korisnici često nisu ni svesni u kakvom je stanju njihova kućna instalacija.

Najčešća greška je povezivanje nekog uređaja pre splitera i ako je u uputstvu jasno

napisano da je to pogrešno povezivanje. VF signal u tom slučaju ide preko tog uređaja

i ne stiže u opšte do splitera ili stiže veoma oslabljen pa je to veoma čest slučaj zašto je

ADSL zakazao.

Čak i na samom spliteru često se dešavaju greške i ako jasno piše na kom portu

koji uređaj treba priključiti. Pogrešnim povezivanjem moguće su razne kombinacije u

kojima nešto ili čak oba servisa neće raditi.

21

Čest slučaj su kvarovi na računarima pretplatnika usled kojih ADSL ne radi.

Problemi sa virusima, Operativnim sistemom, nepostojanje mrežne karte i mnogi

drugi. Pretplatnici se često žale na brzinu protoka a da pri tome ne znaju vrednosti

Bajta i Bita. U koliko pretplatnik vrši download sadržaja sa interneta na aktivnom

prozoru mu piše ispis brzine u Bajtovima. Pa tako ako je taj broj 64kB/s puta 8 bita

koliko ima jedan Bajt dolazimo do cifre 512kb/s koliko je recimo maksimalna brzina

za dati paket, a korisnik se žali da ne može da pređe 64kb/s.

Slika 3.11 Pogrešno povezivanje splitera u kućnoj instalaciji

22

PROBLEMI U LOGIČKOJ IMPLEMENTACIJI

1) Ne aktivan port na DSLAM-u

2) Ne kreirani servisni portovi na DSLAM-u

3) Modem ne prolazi autentifikaciju

4) Modem ne dobija IP adresu

Ukoliko nije aktiviran port na DSLAM-u, neće moći da obezbedi ADSL

konekciju ali i ako ne aktiviran moći će da propusti Narrow band signal što može da

zbuni pretplatnika. Ne aktiviran port može da bude greška operatera na sistemu.

Ne kreirani servisni portovi mogu biti greška Inžinjera koji su puštali objekat u

rad. Servisno portovi su obavezni jer definišu koji će servis da pruža ADSL linija.

Obično se kreiraju pru puštanju objekta ali mogu i naknadno da se menjaju u

zavisnosti koje servise treba implementirati.

Autentifikacija podrazumeva prepoznavanje modema od strane BRAS servera.

Ukoliko iz bilo kog razloga BRAS ne identifikuje modem smatraće ga ne postojećim i

odbiće dalji rad sa njim. To je moguće ukoliko dođe do kvara na samom modemu ili u

slučaju da iz nekog razloga BRAS server nema podatke za username ili password

datog modema.

Mogući slučaj je i kada modem prolazi Autentifakaciju ali ne dobija IP adresu.

Naime provajderi zakupljuju određeni broj IP adresa od IANA (Internet Assigned

Numbers Authority), međunarodne agencije za raspodelu IP adresa. Moguća situacija

je da je provajder zakupio mali broj adresa a ima relativno veliki broj pretplatnika pa

dolazi do slučaja kada su sve adrese zauzete. Druga situacija je kada postoje problemi

ili planirani radovi na Radius serveru pa on nije u mogućnosti da dodeli adresu.

23

POVEZIVANJE IZMEĐU MODEMA I RAČUNARA

Povezivanje između modema i računara može biti preko Ethernet kabla sa osam

provodnika odnosno UTP (Unshilded Twisted Pair) kablom. Drugi način je USB (Universal

Serial Bus) 2.0. Preporuka je da konekcija bude UTP kablom jer je to prirodniji način

povezivanja uređaja u računarskim mrežama. Za USB konekciju neophodno je instalirati prvo

Driver-e koji prilagođavaju rad USB porta za izlaz na Internet mrežu ali tu postoji opasnost

kako će Driver-i raditi sa operativnim sistemom. Modem se može povezati na Switch-om koji

može imati više portova gde bi više računara delilo kapacitet jedne ADSL linije. To je idealna

opcija za pristup Internetu kod malih i srednjih preduzeća.

Slika 3.13 Izgled prednje strane modema

24

Slika 3.14 Izgled zadnje strane modema

25

TRIPLE PLAY

Slika 3.15 Realizacija Triple Play-a preko ADSL-a

Triple Play je najnoviji servis koji je realizovan preko ADSL2+ standarda i obuhvata 3

podservisa koja istovremeno funkcionišu. Obuhvaćeni su usluga govora kao jedan narrow

band servis. Internet i IP televizija kao dva nezavisna broad band servisa.Na strani DSLAM-a

oprema je ista kao i kod primene samo Interneta ali na strani pretplatnika neophodan je

poseban modem napravljen za uslugu Triple Play-a. ADSL razdvaja servise na osnovu

servisnih portova koje kreiraju operateri u operativnom centru za administaciju mreže. Na taj

način svaki od servisa zauzima posebne virutalne kanale u okviru prenosnog medijuma. Kod

pretplatnika kućni Gataway razdvaja pakete po servisnim portovima i omogućava nezavisan

rad uređaja. IP televizija ima velikih prednosti u odnosu na klasičnu kablovsku televiziju

kakvu sada poznajemo jer kod IP telvizije korisnik će moći da bira koje će kanale gledati i na

osnovu toga će plaćati pretplatu. Druga velika prednost je veća rezolucija odnosno kvalitet

slike. Treća prednost je što ce IP televizija podržavati uslugu Video on Demand odnosno

Video na zahtev. Korisnik će tako naručivati video sadržaj u vreme kada njemu odgovara.

26

ZAKLJUČAK

Teško je predvideti budući razvoj telekomunikacija. Sigurno će se težiti sve većim

brzinama protoka podataka kako u fiksnim tako i u mobilnim mrežama. Takođe, radiće se na

još većem poboljšanju DSL tehnologija bilo onih koje idu bakarnim paricama, koaksijalnim

ili optičkim vodovima. Mobilne komunikacije će doživeti još veću ekspanziju. Intenzivno se

radi na razvoju 4G mreža odnosno mreža četvrte generacije od koje se očekuju brzine od

100Mb/s do čak 1 Gb/s. 4G mreža će biti potpuno IP orijentisana. Izvesno je da se ide na

postepeno gašenje kako TDM sistema u fiksnim mrežama tako i 2G i 3G u mobilnim i

postepen prelazak na centrale sa potpunom paketskom komutacijom baziranih na IP

platformi. Integrisane mreže koje se sada razvijaju biće samo prelazno rešenje.

27

Pojmovi, skraćenice, simboli

IMPLEMENTACIJA – Izvršenje, sprovođenje, primena

DSL (Digital Subscriber Line)- Ditalna pretplatnička linija

ADSL (Asymmetric Digital Subscriber Line)- Asimetrična Digitalna Pretplatnička

Linija

HFC (Hybrid FiberOptic Cable)- Hibridni optički kabl

ISP (Internet Service Provider)- Poslovna organizacija koja nudi korisnicima pristup

Internetu

TCP (Transfer Control Protocol)- protokol mrežnog sloja OSI komunikacionog modela

IP (Internet Protocol)- Internet protokol transportnog sloja OSI komunikacionog

modela

TDM (Time Division Multiplexer)- Multipleksiranje sa deljenjem vremenskog resursa

DSLAM (Digital Subscriber Line Access Multiplexer)- Koncentrator za linije

širokopojasnog interneta

UPSTREAM-Naziv za propusni opseg od korisnika ka mreži

DOWNSTREAM-Naziv za propusni opseg od mreže ka korisniku

VPN (Virtual Private Network)-Virtualne privatne mreže

VoIP (Voice over IP)- Glas odnosno telefoniranje preko Interneta

MDF (Main Distribution Frame)- Fizički razdelnik

SPLITTER-Razdelnik signala različitih frekvencija

ROUTER-Komutator paketa mrežnog nivoa

MODEM- Modulator Demodulator signala

28

UTP (Unshieled Twisted Pair)- Neoklopljeni upredeni par bakarnih parica. Naziv za

kabal koji se koristi u povezivanju mrežnih uređaja

ISDN (Integrated Services Digital Network)- Integrisani servisi Digitalne mreže

POTS (Plain old telephone service)- Usluga koja podrazumeva samo govor preko javne

centrale

SPISAK SLIKA

Redni broj slike Naziv slike Strana

1.1 Hronološki razvoj komutacionih sistema 6

2.1 Deljenje resursa linka kod komutracije kola 11

2.1 Deljenje resursa linka kod komutracije paketa 11

3.1Frekventni opsezi za Upstream i Downstream kod

ADSL-a12

3.2 ADSL standardi 15

3.3 Topologija mreže za širokopojasni pristup 16

3.4Rezultati komande ipconfig /all u Command

Prompt-u18

3.5Izgled stranice po pristupanju modema tipa

Huawai19

3.6 Prikaz javne i privatne IP adrese iz modema 20

3.7 Dijagnostika modema i konekcije 20

29

3.8Principska šema povezivanja TDM centrale i

linije21

3.9Principska šema povezivanja TDM centrale i

linije preko DSLAM-a22

3.10 Unutrašnji izgled splitera 23

3.11 Pogrešno povezivanje splitera u kućnoj instalaciji 25

3.12 Izgled prednje strane modema 27

3.13 Izgled zadnje strane modema 28

3.14 Realizacija Triple Play-a preko ADSL-a 29

30

LITERATURA:

[1]. James F. Kurose & Keith W. Ross Umrežavanje računara

[2]. Huawei SmartAX MA5600 Multi-service Access Documentation

[3]. WWW.WIKIPEDIA.COM Internet Enciklopedia

31