Сликарство Леона Коена убраја се у посебан феномен у историји уметности. Потпуна и исцрпна сазнања о Коеновом делу и појединости из биографије су углавном онемогућена услед великог броја несталих сликарских дела, оскудних података и непоузданих сведочанстава. Његову уметност негде сагледавамо кроз два града Београд (одакле је потекао) и Минхен (где студира на Ликовној академији).Његов правац највише вуче ка симболизму и као такав једини је српски представник. Кроз њега нам се отвара вишеслојна тема, сликарско ауторског идентитета као и лична опредељења – везаност за српско наслеље и верска припадност јеврејству.Рођен у Беораду, у јеврејској четврти, стицао је ликовну вештину прво на приватним течајевима у Београду, а потом на Ликовној академији у Минхену. Сведочанства о осетљивој психолошкој природи у повезивању живљења и уметности потврђена су прераним удаљавањем од норми уметничког присуства у друштву и искорачењем из властите присебности, знатно пре физичког нестанка. Романтичарска религиозност неоспорно је везана за јеврејско порекло. Он је први сликар јеврејске вероисповести у Србији који се одвојио од старозаветне верске заповести: „Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу или доље на земљи или у води испод земље.“ Један је од ретких који је требао да се снађе у мору еклектицизма, стапања, комбиновања, ишчезавања, враћања створених начела уз ширење техничких иновација и естетских програма, а опет као особа која је потекла из средине ван главних уметничких токова.Директно учествовање у историјским приликама нужно намеће интелектуалне, моралне, друштвене, религиозне и политичке проблеме. Коен већ `80-тих намеће соптсвени израз али и недоумице и лутање које доводе до продуктивног немира што је предмет психолошког испољавања индивидуалности у сликарсву као огледало у коме видимо драз једне епохе, њене домашаје и тежње.Велики број слика докази су његове велике снаге. Оригиналност ових слика показује уметникову борбу за постизање што јачег израза и прелаз из сна у јаву, за оваплоћење сна. Коен највише слика предмете из Старог Завета и религиозне садржине (Јосифов сан, Цар Соломон, Адам и Ева, Вечити Јуда), предмете из наше народне историје (Усамљени гробови, Ђурађ Бранковић), митологије (Аполон са музама) и из литературе (Ричард III, Хамлет) и најзад предмете од општег симболичког и алегоријског значаја (Јесен, Двоје младих с генијем, Амор универзал). И његове слике настају из атмосфере хаоса, идиличног штимунга, атмосфере нестварнисти и тајанствености, свет

снова, еротизам, живот као мистерија, веома су често присутни на њима. Пришао је представи слике као позорници и сликарском умећу као непосредном пољу за драматичност приповедних и доживљених ситуација.Сликарево детињство и младост су само делимично реконструисани где се истиче његова психолошка посебност. Покушај објашњења појаве душевне болести потражен је још у детињству, тако да „тренуци егзалтације и меланхолије“, упућују на болест коју је „донео са рођењем, јер је и његова мајка, иначе веома питома и фина жена, била тежак меланхолик.“О његовом психичком стању може се говорити и преко преписке са Министарством просвете од 1884-1903 могли би се подвући под опит психолошке карактеризације и душевних немира који су се утиснули у интензитет, нагиб или деформацију слова према издуживању и збијању речи. Невоље у концентрацији и могучностима за рад јавиле су се по свој прилици са одуговлачењем око повећања стипендије. Кроз једно од писама сликар показује да врло добро показује сам себе и признаје „неисказано тешког бола у души и неизмерно силног притиска“ као и „познавајући врло добро бујни свој темперамент“ подвлачи да још увек није спреман да се врати у родну Србију. Писма потписана са „понизни Леон Коен“ преносе стање и осећај безнађа и нарастајуће конфузије које кулминира послатим одговором 1890-е од стране Министарства: „Стање буџета не допушта никакве више издатке. Више да недосађујете.“Немаштина и мукотрпно сналажење за егзистенцију, прекида и продужавања стипендија, допунили су Коенову плахост и узнемиреност, покрећући испаде из свесних и очекиваних кретњи. Уколико су позоришни и литерарни почеци фасцинација која је на душевни живот сликара била надокнада омаме јавног друштвеног живота, тада су индивидуални гестови кроз његов медијум- сликарство, посведочили о конфликту унутрашњег света коме је тежио. Његова уметност, гладовање, одрицање и непосредна оскудица прелазе у биографском смислу у елементе духовне глади епохалне потребе за синтезом, сублимациом и изношењем личног и општег.Дијагноза у Душевној болници била је „параноид“ и напоменуто је било да је те 1890-е. отпуштен као неизлечен. Након тога његов креативни налет га привремено заштићује од разарања „усхићењима оптерећене свести.“Из Коеновог сликарства избијала је вишеструка симболика – од српске прошлости, Шекспира, аркадијских тема , преко Библије – укључујући

и на мистичну страну, антрополошке супстанције његових разумевања спољашњег света и историје. Фатализам који се крије и у кабалистичким поставкама стварности објашњава: „Свет природе и људског искуства је позорница прогонства душе.“