Milorad Pavić

ZAUVEK I DAN VIŠE

Pozorišni jelovnik

Beograd 1993.

Jasmini

Sadržaj:

Uvodnik Milorada Pavića

PREDJELA

Pohovani leptiri, sos tartar

Jaje na hazarski način?

Riba u soli jelenskog roga

GLAVNO JELO

Petkutin i Kalina

POSLASTICE

Ušećereno cveće

Gorka kafa

Jabuka

Uvodnik Milorada Pavića

Andre Clavel je u švajcarskom listu Journal de Geneve uporedio Hazarski rečnik

sa "krčmom u kojoj svaki gost sastavlja jelovnik prema sopstvenom ukusu".

Duhovita opaska koja se može primeniti i na ono što sada radim. Posle tri

romana objavljena u protekloj deceniji zaželeo sam da se okrenem pozorištu.

Dramatizacijom i dopisivanjem u pozorišnom ključu nekih scena iz moje proze

hoću gledaocima, rediteljima i pozorišnim kućama da omogućim veću

nezavisnost od pisca i veće učešće u stvaranju pozorišnog teksta.

Drama koja je tako nastala mogla bi se zaista uporediti sa jelovnikom u

gostionici. Kao što se jelovnici obično sastoje od nekoliko predjela, jednog, ili

više glavnih jela i od izbora poslastica na kraju, pa gost sam po svom ukusu

komponuje večeru, tako se i u drami Zauvek i dan više nudi nešto kao "pozorišni

jelovnik".

U skladu s takvim namerama pisca predlaže se jelovnička struktura pozorišnog

komada: 3+1+3 (tri uzajamno zamenljiva "predjela", jedno "glavno jelo" i tri

uzajamno zamenljive "poslastice" na kraju). Gledalac, reditelj ili upravnik

pozorišta mogu, dakle, da izaberu bilo koji od tri uvodna dela drame za početak i

bilo koji od tri završetka predstave. Ali, nikako ne bi trebalo da uzmu više

"predjela" ili više "poslastica" uz istu večeru.

Tako će ova pozorišna ljubavna priča o Petkutinu i Kalini u jednom teatru imati

jednog reditelja i happy end, u drugom pozorištu ta ista priča u režiji nekog

drugog reditelja završavaće se tragično, a u trećem na neki treći način i u nekoj

trećoj režiji i glumačkoj podeli.

Ako se sve mogućnosti uzmu u obzir, može se od ljubavne priče o Petkutinu i

Kalini načiniti devet različitih kombinacija i gledaoci mogu da vide devet

predstava koje se tekstualno i režijski razlikuju jedna od druge. Naravno da je

ma koja od tih devet verzija neophodni minimum koji gledalac dobija, bolje reći

potpuna klasična drama na kakvu smo navikli. Razlika je ovde u tome, što se od

minimuma može ići i dalje. Ukoliko više verzija vidi, gledalac će sticati sve širu

predstavu o ljubavnoj priči Petkutina i Kaline i o njenim mogućim ishodima, jer

uvodni delovi su u meñusobnoj vezi, kao što su uzajamno povezana i sva tri

kraja drame Zauvek i dan više.

Da zaključimo. Gledalac može da bira kraj predstave kakav želi, reditelj može

da odabere tip dramskog dela koji mu najviše leži, a pozorište može da se,

najzad, udruži sa drugim pozorištima u zajedničkom projektu. Postoje i druge

mogućnosti, kao što su uzajamna gostovanja ako se različite verzije igraju u

raznim gradovima, ili, u krajnjem slučaju, jedno pozorište može da uzme,

recimo, tri reditelja da iz večeri u veče nude svaki svoju verziju teksta i

predstave o Petkutinu i Kalini. Najzad, postoji zanimljiva mogućnost da se od

komada Zauvek i dan više načini "Festival jedne drame" na kojem bi devet

pozorišta prikazalo, u devet različitih režija i svako sa svojom grupom glumaca,

svih devet verzija teksta.

Kao kod svih večera odmor i ovde dolazi pre slatkiša.

PREDJELA

Pohovani leptiri, sos tartar

Lica:

Prva sestra (mlada, lepa devojka)

Druga sestra (mlada, lepa devojka)

Mladić

Gosti

(Zabava u privatnom stanu. Mnogo sveta čavrlja i pije stojeći, ili sedi. Jedan

mladić stoji usamljen. Domaćica prilazi i videći ga samog, odvede ga i posadi na

jedan ogroman trosed, gde se već nalaze dve lepe mlade devojke, Prva i Druga

sestra. Jedna od njih ga najpre netremice posmatra. Dešava se danas.)

I SESTRA: Da ti ispričam jednu zgodu?

MLADIĆ: Ne branim. Karimno uho svašta dočuva.

I SESTRA: Bilo je tako davno da više nije istina, a desilo se u pozorištu.

MLADIĆ: U pozorištu. Brzo došlo skorije izmaklo se! Kažuj.

I SESTRA: Sestra i ja rešimo jednom da odemo u pozorište. Mnogi pamte običaj

da se po lepom vremenu izañe izmeñu činova na trg i prošeta, onako, bez

kaputa. Vratari su tada puštali da se sa odsečkom karte ponovo uñe.

MLADIĆ: Da, sećam se. Ni plaće, ni vraće.

I SESTRA: Te večeri nas dve imale smo tri karte. Za nas i nekog dalekog roñaka

kojeg nam je mati naturila, mada ga dotle valjda nikada nismo ni videle.

MLADIĆ: (Sa dosadom.) Mati ko mati.

I SESTRA: Taj roñak, meñutim nije se pojavio.

MLADIĆ: Ko zna na koji mu vetar radi pamet.

I SESTRA: Tako mi rešimo da ustupimo treću kartu. Primetismo jednog mladića

kako u onoj gužvi pred ulazom pije pivo iz konzerve. Ponudismo mu kartu više

— fotelje drugi red — reče mu sestra. On pomisli da hoćemo da mu naplatimo,

učini mu se skupo i odvali: "Neka, mogu ja da svršim i stojeći!"

MLADIĆ: Baraba ko baraba. A ti ne bila biti svakoj čvoruzi dleto!

I SESTRA: Ja ga ubedih da ulaznicu dajemo besplatno, on ponese konzervu i

uñosmo sve troje. Kad smo posle prvog čina izašle da se prošetamo pred

pozorišnom zgradom, on izvadi konzervu i nastavi da pije pivo. Ali, na početku

drugog čina, nije se pojavio.

MLADIĆ: Zar? Turma mu u nos za to i sklizav utrenik!

I SESTRA: Pored nas sada je sela neka bakica s punñom punom prepeličijih

jaja. Momak je načinio dobar pazar. Dobio je ulaznicu, odgledao prvi čin ne

davši ni dinara, potom prodao bakici dve neiskorišćene karte i odmaglio na pivo

s novcem u džepu.

MLADIĆ: Neverovatno! No vidi Bog svačiju opačinu kroz oblačinu!

I SESTRA: Tako smo i mi mislile, ali nismo dobro mislile. Posle drugog, na

trećem činu pored nas sede neka devojčica krezava i uvezane ruke...

MLADIĆ: Poslenu volu da mu ne budu prazne jasle! Onaj prodao i treći čin!

I SESTRA: Dabome. Pri odlasku videle smo ga kako loče novu konzervu

kupljenu od naše karte. I još mu je preteklo.

MLADIĆ: Rña mu se u kući nad glavom raspasala... Lepa pričica, hvala ti

sestro, što si mi je kaživala!

I SESTRA: Hvala tebi što se priča desila.

MLADIĆ: Ne razumem. Prolazi kroz mene ko voda kroz badanj.

I SESTRA: Zar nisi prepoznao priču?

MLADIĆ: Sećanje mi raste brzo ko uši u ñačkoj klupi, no nisam ti prepoznao

priču.

I SESTRA: Taj što je prodao kartu bio si ti.

MLADIĆ: Ja? Da ne mesiš vragu brašno, a Bogu trice? Da nisi pobrkala?

I SESTRA: Ako sam pobrkala ja, nije moja sestra, koja ti je dala kartu.

MLADIĆ: A gde ti je sad sestra?

I SESTRA: Ovde. Sedi s tvoje druge strane ko onda u pozorištu.

MLADIĆ: (Okreće se na drugu stranu, odmeri II sestru i zbunjeno.) Ej, vala,

dugo vam Mezevo i široko polje. Kad god sam na koga god rñav utisak

ostavljao, sestro, toga više ne mogu posle prepoznati, ma s konja na samar

sedao. A stvar zaboravim, veruj mi, brzinom kojom se kapa krade. Evo, ja bih se

zakleo da gospoñicu nikada nisam očima gledao. Ka slepac bez očiju i u podne.

II SESTRA: Video si me ti, golube moj, još kako si me video! I to davno. Imala

sam tada sedam godina i nosila sam lutku.

MLADIĆ: U zlo dobi višega se zla valja bojati. I šta je tada bilo?

II SESTRA: Pitao si me golube moj, je li teško roditi dete u sedmoj godini!

MLADIĆ: (Počinje da okoliši.) Ih, ih, mlad delija, a star prosjak! Čovek ti je,

sestro, ko glavica crnog luka. Skidaš ljusku po ljusku i očekuješ Bog zna šta, a

kad doñeš do kraja, na dnu — ništa. Ama baš ništa!

II SESTRA: Ništa? Veliš ništa? Luk i voda. A suze? Suze si zaboravio moj

gospodine!

MLADIĆ: E, sad šmrkni malo i čemerike, moj Stanoje!... A onaj roñak, ili šta

vam je bio, što mu pamet radi na vetar, zašto se nije pojavio u teatru?

II SESTRA: Pojavio se, još kako se pojavio.

MLADIĆ: Ma nemoj! I šta je, bogati, šnjime bilo?

I SESTRA: Kako šta je bilo? Pa i to si naravno, bio ti. Samo, mi to nismo mogle

znati. (Mladić zbunjeno ćuti.). Nešto si zamukao? Ne umeš ni da zineš. Opsuj

bar nešto.

MLADIĆ: Jebem ti mater!

I SESTRA: Što da ju ne bi? Šta joj fali?

II SESTRA: Ti, golube moj, ne voliš pozorište?

MLADIĆ: Ne volim. Zašto bi ga voleo? Čovečiji jezik je popuzljiv i na kvar

hvatljiv. Ne verujem ni reč što s dasaka kazuju. Znaš li ti, sestro, šta je

pozorište? Pozorište je prva komuna u svet nastala. Falanga, dobro svezana

mafija, jedno ostavili, a drugo ne dostigli. Čovek inokosan i samac ko ja, klin u

testu, čovek koji ne spada meñu komunare, nema šta da u pozorištu ište. Uz to,

stalno se očekuju od mene viši dometi i napori, ili da se zaljubim u neku upišulju

iz tragedije. Da more u bunar precrpljujem. Zašto se ona ne zaljubi u mene? Šta

mi fali? Dakle, ne volim teatar. Ali volim da jedem. I najviše volim jela s lepim

naslovima. Jelovnik sa vrpcom od svile, zlatom vezen ko "Gorski vijenac" ili

"Romeo s Julijom". A unutra čitaš same divote: "Pohovani leptiri, sos tartar" ili

"Pita od divljih puževa"... E, kada bi mogo da biram u pozorištu ko u kafani iz

jelovnika, to bi bilo nešto za mene. Jer, svakome sav trud mu kroz grlo propada!

Zamisli pozorišnu večeru, a ti narediš iz jelovnika nekoliko raznih predjela, to

jest početaka predstave! Zamisli u teatru ko u kafani neko lepo sedne i "… la

carte" naruči kolač, neko opet voće, a neko, bogami, sirac. Zamisli jelovnik kao

tragediju, ili tragediju kao jelovnik! S čarobnom formulom jelovnika: 3+1+3!

Nit mu valja bolja kapa ni lepša aljina! "Ušećereno cveće"! Je l' bi volela da

probaš? Ne znaš šta je, ali čim okusiš, a vreme u tebi počne da se otapa... Odeš

da vidiš neku lepu ljubavnu priču, kad tamo u jednom pozorištu ona ima srećno

opraštanje od publike, štono vele happy end! Dakle, o zlu mudri, a o dobru

ludi... U drugom teatru nude ti tu istu ljubavnu priču, ali se svršava do zla boga

tužno za nas i za njih. A po smrti pokajanja nejma! U trećem pozorištu opet,

služe ti uz taj ljubavni obed neko treće predjelo i neku treću poslasticu, jer sit

gladnu ne veruje. (Odjednom progovori na savršenom engleskom jeziku.) You

can trust me. I know everything concerning Elisabethan theater, Ingmar

Bergman and Peter Brook's productions!

Na život, sreću i dobro zdravlje! Prijatna večera!

Jaje na hazarski način?

Lica:

Mokadasa al Safer učitelj u jednom hazarskom svetilištu u VIII veku

Učenica u svetilištu (sprema se za iskušenicu)

Učenik u svetilištu (sprema se za iskušenika)

Učenici u svetilištu

Dogaña se u predvorju jednog hazarskog svetilišta u VIII veku. Na sredini

predvorja blista plavo-zlatni hazarski ćup.

UČENICA: (Po predvorju je vija Učenik. Iza jednog stuba ona se sakrije. On je

traži, a ona odjednom progovori i prepadne ga. Skoro su deca oboje i sve deluje

kao dečija igra.) Ako spavaš sa mnom platićeš dvadeset stotina

ako ne spavaš, platićeš dvaput toliko.

Nije nam dato da biramo hoćemo li kosu,

ili travu na glavi, hoćemo li suze ili kišu.

Ako spavaš sa mnom, platićeš dvadeset stotina,

Ako ne spavaš, platićeš dvaput toliko.

UČENIK: Platiću dvadeset stotina!

UČENICA: Nećeš. Ono je samo u pesmi.

UČENIK: A šta nije u pesmi?

UČENICA: Ja ću postavljati pitanja, a ti ćeš odgovarati. Ako odgovoriš dobićeš,

ako ne odgovoriš izgubićeš nešto lepo.

UČENIK: Šta to?

UČENICA: Odgovaraj, pa ćeš saznati.

UČENIK: Pitaj!

UČENICA: Zašto smo ovde?

UČENIK: Gde? Na pozornici?

UČENICA: Ne, nego otkud ljudi ovde, na Zemlji i u vremenu? Veliš da sanjaš

guste snove. Odgovori!

UČENIK: Ne znam. To je pitanje za učitelja, a ne za učenika.

UČENICA: I meni izgleda. Ne znaš, dakle, zašto smo ovde? A šta znaš?

UČENIK: Čuo sam strašnu stvar.

UČENICA: Kakvu stvar?

UČENIK: Znaš li kako se naš učitelj moli?

UČENICA: Kako?

UČENIK: Do sada je oplodio nekoliko hiljada devica, ovde i u drugim

svetilištima.

UČENICA: Ja sam mislila da si doznao nešto novo. I mene je oplodio.

UČENIK: (Zbunjen ćuti.) Ah, da, doznao sam još nešto. Učitelj je nabavio novi

ćup.

UČENICA: Sjajno! Kako si saznao?

UČENIK: (Postiñen, jer ćup mu je ispred nosa.) Znači, neko od učenika dobiće

poklon od učitelja. Ko li će taj srećnik biti? Sigurno najbolji?

UČENICA: Ko zna ko je najbolji?

UČENIK: Ja sigurno nisam.

UČENICA: Da se kladimo da će ga dati tebi!

UČENIK: Zašto! Svima je jasno da ja nisam najbolji!

UČENICA: Baš zato. Dobri brzo prolaze. A najgori najduže ostaju dok ne izuče.

S tobom će učitelj morati da pojede šaku soli. (Mokadasa ulazi s grupom

učenika i učenica iz svetilišta.).

MOKADASA: (Sedne okružen učenicima pod trem islikan kao nebo zvezdama.)

Danas ćemo reći nešto o moljcu. Vidiš li ga? (Obraća se Učeniku.) Kukac je

duboko gore pod zidom. I primetan je samo zato što se kreće. Moglo bi se

odavde pomisliti da je ptica duboko u nebu, kad bi se tavanica shvatila kao nebo.

UČENIK: Moljac taj zid verovatno tako i shvata i jedino mi znamo da nije u

pravu. A on ne zna ni to da mi to znamo. Ne zna ni da postojimo. Zna samo da

postoje naše haljine kojima se hrani.

MOKADASA: Tako je nekako. Ali da preñemo na stvar. Možeš li da mu kažeš,

tom moljcu tamo, nešto, bilo šta, ali tako da te on shvati i da si ti siguran da te je

on shvatio?

UČENIK: Ne znam da li mogu. A ti, učitelju?

MOKADASA: Mogu. Može to svako. (Ustaje i pljesnuvši dlanovima ubija

moljca i pokaže ga na dlanu smrvljenog.) Misliš li da nije razumeo šta sam mu

rekao?

UČENIK: Tako možeš i sveći, gaseći je izmeñu dva prsta, da pokažeš da

postojiš.

MOKADASA: Naravno, ako je sveća u stanju da umre... Ali, zamisli sada da

postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o moljcu, to isto o nama. Neko ko naše

nebo ima kao tavanicu. Neko ko nije u stanju da nam se približi i da nam da do

znanja da postoji, sem na jedan jedini način, ubijajući nas. Neko, čijim se mi

odelom hranimo, neko ko našu smrt nosi u svom telu kao jezik, kao sredstvo

opštenja sa nama. Ubijajući nas, taj Nepoznati nas obaveštava o sebi. Kad god

neko umre to znači da je neko nepoznat nešto važno hteo da nam kaže. Svaka

smrt je u stvari reč. A sve naše smrti su jedno veliko nepročitano pismo... Ali da

se vratimo onoj sveći koju si pomenuo. (Svi odjednom otkrivaju lončiće koje

nose i u njima blesnu upaljene sveće. Učitelj svečano poklanja hazarski ćup

Učeniku. Učenik sa uživanjem razgleda ćup.)

UČENIK: Sad imam gde da držim svoje stvari! (Kao mañioničar iz torbe vadi i

pokazuje svima jednu po jednu stvar i potom je spušta u ćup.) Jaje! Znak

poništenog dana!... Zvono, poziv na promenu duše... Crveni ogrtač — znak

smrti!... Zlatno ovčije runo, znak putovanja do zvezda... Dve kape, plava i žuta,

znak tela bez duše...

MOKADASA: Lepo, sad izvadi svoje stvari iz ćupa. (Učenik izvrće ćup, ali iz

njega ništa ne ispada. Traži rukom, ali ne nalazi ništa.)

UČENIK: Sve mi je pojeo! Učitelju, objasni šta znači takav ćup?

MOKADASA: Slušajte pažljivo! (Uzima kamen i baca u ćup, pa broji do 20.

Čuje se pljusak kao da je kamen pao u vodu.) Mogao bih ti objasniti šta znači

tvoj ćup, ali razmisli da li ti se to isplati.

UČENICA: Kako to misliš učitelju? Zar znanje može da škodi?

MOKADASA: Naravno. Teško je, na primer, podneti kada tri stvari doznaš

odjednom.

UČENICA: Kako odjednom tri stvari?

MOKADASA: Imaš ljubavnika i otkriješ da te vara. To je naučiti jednu stvar.

Imaš ljubavnika i otkriješ da te vara sa tvojom sestrom, to je naučiti dve stvari

odjednom. Imaš ljubavnika i otkriješ da te vara s tvojim bratom, to je naučiti tri

stvari odjednom.

UČENIK: A šta je s mojim ćupom?

MOKADASA: Čim ti kažem šta je tvoj ćup, neminovno će vredeti manje no

sad. Jer čim kažem šta je, on više neće biti sve ostalo, što nije, a što sada jeste.

UČENIK: Tako je.

MOKADASA: Dakle, slažeš se? (Uzme štap i razbije ćup u paramparčad. U tom

istom času iz ćupa sevne crven plamen. Iz ćupa ne ispadne ništa od Učenikovih

stvari.)

UČENIK: Učitelju, zašto načini štetu?

MOKADASA: Šteta bi bila da sam ti rekao čemu služi, pa ga razbio. Ovako,

pošto ne znaš njegovu namenu, štete nema, jer će ti služiti i dalje kao da nije

razbijen.

(Svi odlaze sem Učenika i Učenice. Oni ostaju kraj razbijenog ćupa. Učenik je

snužden i zamišljen.)

UČENICA: Čemu li je služio i da li tome služi još uvek?...

UČENIK: Kaži mi bar šta sam izgubio kad nisam znao odgovor na tvoje pitanje

"Zašto smo ovde?"

UČENICA: Izgubio si ovo. (Pokazuje mu zlatasti ključ.)

UČENIK: Šta je to?

UČENICA: Ključ od moje ložnice. (Odjednom zavitla ključ preko ograde u

vrt.). Hodi, dušo, nije zaključano.

Riba u soli jelenskog roga

Lica:

Sofija — gospodarica

Duša — mlada, lepa devojka, gošća Sofijina

Telo — Petkutin u punoj lepoti, gost Sofijin

(Sofijin dvorac negde van Zemlje. Postavljen sto blista. Kroz dvokrilna vrata

vidi se na desnoj strani pozornice voćnjak pun jabuka. Gledaocu treba odmah da

bude jasno da je Telo Petkutin, glavna ličnost pozorišnog komada, ali Dušu ne

sme igrati ista glumica koja igra Kalinu.

Ulaze u Sofijinu trpezariju Duša i Telo, Sofija ih dočekuje.)

DUŠA: Premudrost sazda sebi dom! Lep dom, gospoño Sofija!

SOFIJA: Da vas upoznam, Draga Dušo, ovo je vaše Telo! Ime mu je Petkutin.

(Obraća se Petkutinu.) Dragi gospodičiću, ovo je vaša Duša. Možete se slagati

ili svañati, kako god hoćete. Ali, upamtite, niko nije svih sedam dana u nedelji ni

mudar ni lep... Sedite i osećajte se kao kod kuće.

(Sedaju za trpezu.)

TELO: Prijatno.

DUŠA: (Nasmeje se.) Šta ovo jedemo?

SOFIJA: Drago mi je da ste pitali. To je kompliment mom kuvaru. Ova čorba je

kuvana u sudu od ilovače načinjenom u obliku tambure, tako da je čorba ljuljana

nad ognjem, a talog nije mogao da se skupi na jednom mestu.

TELO: Zato je tako ukusna.

SOFIJA: (Počinje unapred smišljenu igru: umesto da razgovara čita natpise sa

držalja svojeg pribora za jelo ili sa dna tanjira.) "Ah, dobri moj anñele, zar si me

sasvim napustio?"

TELO: (Zbunjen je, nije shvatio igru. Tako i Duša, pa zato postaje ljubomorna.)

Kakav je ovo sos?

SOFIJA: Ovaj umak služim vreo i gotovo sasvim suv. Začinjen je solju

jelenskog roga... Ali moram vam skrenuti pažnju još na jednu stvar. Za ovim

stolom čim se okusi so jelenskog roga razgovor se mora voditi na osobit i

unapred odreñen način. Ako odgonetnete kako se za mojim stolom razgovara,

kajaćete se. Ako ne pogodite, opet ćete se kajati. Dakle, pokušajte!

DUŠA: (LJubomorna je, hoće da se nametne u razgovoru, Petkutinovo Telo

dopalo joj se i u Sofiji vidi suparnicu. Obraća se Telu.) Ne možeš nikako da me

se setiš? Zar me nisi voleo?

TELO: Da. Ali, ne mogu da te se setim.

DUŠA: Ja sam tvoja majka, ali u 15. godini, pet godina pre tvoga roñenja.

SOFIJA: Mlada dama se ne šali. Duša je uvek mati svoga tela. I kao sve matere,

ona je u stvari ljubomorna na vas, moj dečače!

TELO: Dobro, to je o mojoj duši. Ali, šta je sa mojim ocem? Kad god uveče

udahnem malo mraka za desetak sekundi ja se pretvaram u svog oca. Hoću da

znam ko sam tokom tih desetak sekundi svake večeri. Hoću da znam ko će mi

biti otac.

SOFIJA: Hoćete da znate ko je sada na redu da vam bude otac, dete moje? E, pa

da vam najpre kažem ko vam neće biti otac. Oficirčina što piša s konja u

pokretu, ideal tolikih žena na Zemlji, neće vam biti otac. Ali, kamo lepe sreće da

hoće. Taj koji će vas napraviti ovoga puta, videćete, ima lepu kosu, ali cela priča

o njemu zajedno s njegovim greškama može da stane u pucanj biča. Biće hrom,

zvaće se Avram, prevaliće hiljade vrsta na kamili i belome konju, putovaće

godinama da bi stigao do jedne svoje velike greške. Ali, ne bojte se, niste vi ta

životna greška svog budućeg oca. Neće se on oko vas toliko truditi. Vi ste samo

usputna stanica na njegovom putu do te greške... (Čita sa kašike.) "Zato vam

savetujem da radi utehe doñete i prenoćite u mojoj sobi".

TELO: (Shvatio je igru, okreće svoju viljušku i brzo sa njene drške pročita

repliku.) "Šta, zar na Veliki četvrtak?" (Sofija i Telo prasnu u smeh, Duša ništa

ne shvata i ćuti razgnevljena.).

SOFIJA: Mladi gospodičić je odgonetnuo zagonetku kako se razgovara za

mojim stolom. I kao što rekoh, kajaće se! A šta je s vama, mlada damo?

TELO: (Čita sa kašike tobože prekorno Duši sledeću repliku.) "Zar ćete me

prepustiti mojoj sudbini pre no što padne beli mrak?"

DUŠA: (Telu, gnevno.) Kad god porazgovaram s tobom, dete moje, osetim

posle potrebu da se dobro umijem... Izvrsna riba, gospoño.

SOFIJA: Raspečaćena boca crnjaka ušivena je u ovu ribu i isparila je u meso na

vatri... A vi, Dušo moja, niste odgonetnuli zagonetku. Kajaćete se, kao što

rekosmo. Na, pročitaj! (pruža joj svoj nož.)

DUŠA: (Začuñena čita repliku urezanu na nožu.) "Mislim, ljubavi, da je to bio

podmukao i loš postupak!"

TELO: (Kao u odgovor čita sa sečiva svog noža za ribu.) "Čekao sam vas, jer

sam znao da vaši obziri neće dugo trajati, a vaša griža savesti još manje!" (Sve

troje prasne u smeh.)

SOFIJA: (Ustaje od stola.) Kod mene se ne razgovara, čitaju se natpisi sa

viljušaka, noževa i kašika, ili sa dna tanjira. Sada oboje možete ići i oboje ćete

se pokajati što ste ovde bili. Za vas je da čuvate jabuke, a ne da jedete za mojom

trpezom. Napolje iz moje kuće! Tebe, dušo teram, jer nisi odgonetnula

zagonetku. A tebe, lepotane, jer si pogodio moju tajnu. (Oboje odlaze zbunjeni.

Zatamnjenje. Raña se zora, oni sede u voćnjaku skoro nagi.)

TELO: Sred smrti i života, meñu paklom i rajem stojimo.

DUŠA: Već drugi dan čuvamo ovaj voćnjak, a nismo ništa okusili. Možeš li da

mi nabereš jabuka?

TELO: Zar ne opažaš ništa u mojim očima? Ja sam potpuno slep i ne mogu otići

po jabuke. To je ono kajanje o kojem je govorila gospoña Sofija.

DUŠA: Sada znam. Znam zašto nas je gospoña Sofija unajmila da joj čuvamo

jabuke.

TELO: Zar ne možeš da odeš da ih nabereš?

DUŠA: Kad god porazgovaram s tobom, dete moje, osetim posle potrebu da se

dobro umijem. A zar ti misliš da sam zato što volim došla da s tobom čuvam

jabuke? I ja sam pod kajanjem. Kao što ti ne možeš da gledaš, ja ne mogu da

hodam. Tako je s dušom i telom.

TELO: "Ah, dobri moj anñele, zar si me sasvim napustio?"... Znaš šta? gladan

sam ko riba. Pojaši me i gledaj za oboje, a ja ću hodati za oboje. I beri!

(Duša uzjaše telo, bere jabuke i daje pomalo Petkutinu koji halapljivo jede.

Nailazi Sofija.)

SOFIJA: "Čekala sam vas, jer sam znala da vaši obziri neće dugo trajati, a vaša

griža savesti još manje!" (Duši grleći je.) Kradete ono što bi trebalo da čuvate!

Tebe dušo, kažnjavam da kamenuješ svoje telo! Nek zaboravi što je dosad znao!

Što čuo ne dočuo, što video ne video, što znao za to ne doznao! Od kamena

tvoje telo neće osetiti bol sada, nego za dvesta godina! (Odgurne je naglo od

sebe.) Napolje iz moga vrta! (Duša uzima sa zemlje kamen.)

TELO: "Mislim dušo, da je to bio podmukao i loš postupak!" (Duša na zemlju

baci kamen.)

SOFIJA: (Telu grleći ga.) A tebe lepotane, kažnjavam da budeš proteran odavde

i da napustiš svoju dušu! Progledaćeš i po svetu ćeš tražiti drugu dušu da je

poneseš, ali pazi! Bog i veñama vidi! Na prvi udar zvona bićeš u Indiji, na drugi

u Lajpcigu, a na treći biće ti opet vraćeno tvoje ime koje ćeš pri odlasku odavde

zaboraviti. Pitaćeš kako se zoveš i reći će ti prva osoba koju sretneš. (Odgurne

ga naglo od sebe.)

TELO: Koliko će to trajati?

SOFIJA: Zauvek i dan više. Sada idite!

(Duša i Telo odlaze iz voćnjaka.)

TELO: Sada smo zaista na kraju.

DUŠA: Zar me nisi voleo?

TELO: Da. Ali, ne mogu da te se setim.

DUŠA: Ako smo zaista na kraju, hajde poslednji put da se volimo. Nosićeš me i

bićeš u meni, a ja ću gledati na put što ostaje za nama!

TELO: "Šta? Zar na Veliki četvrtak?" (Oboje prasnu u smeh i ona uskoči na

njega licem prema licu, ukrsti noge na njegovim leñima i u ljubavnom su

zagrljaju dok je on nosi. Klonu na kraju ljubavnog čina.)

TELO: Nismo više jedno za drugo. Čak i kad smo najbliže, dok se volimo, ti

gledaš na onu stranu na koju ja ne mogu ići, sem ako bih išao unatrag, a ja idem

na onu stranu na koju ti ne možeš gledati, sem ako bi gledala unatrag. Dušo

moja, koja držiš moje telo u sebi, umoran sam. Pusti ga da izañe iz tebe i

otpočine na širini, a ti potraži drugo telo da te ponese! Rastanimo se kao i svi

drugi što se rastaju kad god se svrši priča o duši i telu.

DUŠA: (Duša ponovo uzima sa zemlje kamen.) Čekala sam te i sačekala jer sam

"znala da tvoji obziri neće dugo trajati, a tvoja griža savesti još manje."

TELO: Zar ćeš me stvarno udariti?

DUŠA: Čuo si šta nam je naloženo. Osim toga, zavolela sam tvoje telo i sada ću

ga obeležiti. Ali, ne boj se! Čuo si, zaboleće te tek kada budeš našao drugu dušu.

Zaboleće te i setićeš me se!

TELO: Već te se sećam. Zamisli lisicu što se prikrada ovčem pojilu. Usput je s

trnja uz reku skupila vunu koju su ovce ostavile probijajući se kroz trnjak do

vode. I sad lisica tu vunu nosi u gubici. Polako, veoma polako spušta ona jednu,

pa drugu šapu u reku, a povesmo vune joj svejednako u zubima. Ulazi sve dublje

i najzad zapliva tako da joj sve buve preñu na onu vunu u gubici. Tada lisica

daleko od sebe odbacuje vunu s buvama i slobodna od nevolje i bola vraća se na

obalu. Ta lisica si ti, dušo čovečija, jer ti si lovina nad lovinama. Kao lisica i ti,

dušo moja, odbacuješ sve što ti smeta i što boli, daleko od sebe. Odbacuješ sve

svoje grehe pa si i mene, svoje telo, odbacila kao buvljivi guber.

(Duša ga udara kamenom u slepoočnicu, a istovremeno zvono se triput oglasi. U

plavom plamenu koji sevne Petkutin iščezava već na prvi udar.)

GLAVNO JELO

Petkutin i Kalina

Lica

Sto dvadeset mrtvih duša (njihovi glasovi i senke)

Kalina (devojka od petnaest godina veoma lepe i bujne kose)

NJena mati

NJena tetka Anastasija

Avram Branković iz roda grofa ðorña Brankovića. Vidno hrama

NJegova supruga, kira Branković

NJihov sin Vid

Petkutin

Averkije Skila — sabljaš

Papa Eleazar — prijatelj Kalininog pokojnog oca

Austrijski lajtnant — obaveštajac

Dva dečaka

Dešava se u XVII veku u jednoj varoši na Dunavu, u obližnjem antičkom teatru

i u Carigradu.

I SLIKA

U Kalininoj kući

KALINA: (Svira u instrument sličan današnjem violončelu, koji se tada zvao

viola da gamba. Iznenada prekida svirku, zagrli instrument i stegne ga kolenima

kao nekog lutka ili ljubavnika i šapuće mu.) Lepi moj, lepi moj, volela bih,

mnogo bih volela (ljubi instrument.) Znaš šta bih volela? Svadbu. Nas dvoje se

zavoleli. Ti, moj izabranik lep, brada ti trodnevna, nikla u ljubavi, pa češe li me

češe. Jedemo istom viljuškom naizmenično, a ja ti pijem vino iz usta. Miluješ

me i grliš tako da mi duša škripi u telu, a ja poludela za tobom i teram te da pišaš

u mene, ili kako se to već kaže. A s proleća nas po običaju ispraćaju na izlet. A

izlet za sve mladence ovde već zna se gde je. Kod drevnih ruševina gde ima

lepih sedišta od kamena i grčkog mraka, koji je gušći od ostalih pomrčina. Jer,

što više sveća pogasiš, mrak je gušći.

(Ulaze mati i tetka Anastasija.)

ANASTASIJA: Gle, kako se Kalina promenila! Doñi da te pomilujem! (Kalina

ne prilazi.) Kako si Kalina? Kako se osećaš? (Kalina zableji kao jagnje i

pobegne.)

MATI: Eh, kako se oseća? Samo tuguje. Od očeve smrti nikako da se uteši.

Samo joj je to u glavi. Na samrti otac joj reče da budućnost nije voda i prestavi

se, a ona za ocem udari u plač potocima, na groblju su joj se mravi uza suze do

lica popeli.

ANASTASIJA: Ne tuguje ona samo za ocem. Tuguje ona za momkom. Treba je

udomiti. A u Carigradu jedan naš veliki gospodin ima muškog poroda, pa valja

na to pomišljati. U njegovu se kesu slegne na javi sve što se u grčkim snovima

sanja od Kavale do Zemuna. Mlañi sin njegov, doduše, nije prilika, na žalost.

Sad sam otuda, pa znam. No, možda će se otrgnuti.

MATI: Pričaj, Anastasija, pričaj.

ANASTASIJA: Strašno. Leži on, taj mlañi, negde u Carigradu iza neke šarene

peći zidane kao crkva i pati. Kažu, ñavo ga zapišao, te gospodičić ustaje noću,

beži iz kuće i čisti metlom ulice. Sisa ga mora, grize mu pete i teče mu muško

mleko iz sisa...

MATI: Sačuvaj bože i sakloni! I njega ti nudiš kao mladoženju?

ANASTASIJA: Ma ne, on nije prilika. Ali, stariji sin Grgur, taj je pravi. Rano je

turio papuču u uzengiju i potegao sablju kaljenu kamiljim izmetom. Taj para

vredi.

MATI: Sad znam o kome govoriš, Anastasija. Pa tom Grguru ne mogu da se

naperu krvavih haljina.

ANASTASIJA: Ali je Grguru otac iz grofovske porodice. Ma šta ti rekla, kir

Avram Branković, njegov otac, veliki je gospodin i perčin mu je ko konjski rep

debeo.

MATI: Pa tog se perčina ja i bojim. Ko je kir Avram? Zna li to iko? I kakav je?

Kako da dam dete u nepoznatu kuću? A šapuće se o njima od Kavale do

Zemuna. I taj šapat ne prolazi uzalud.

ANASTASIJA: Onda čekaj. Ne daj je bilo kome. A ja ću razvideti. Ali, pazi!

Kalina već ima snove na dva sprata! Nemaš mnogo vremena.

II SLIKA

Ulica sa baroknim malovaroškim kućama

(Podunavlje)

PRVI DEČAK: Hoćemo li se igrati?

DRUGI DEČAK: Čega?

PRVI DEČAK: Hajde da menjamo gaće!

DRUGI DEČAK: Hajde! (Menjaju gaće, u stvari ogromne bele pelengire širokih

nogavica.).

PRVI DEČAK: E, sad ti kaži šta vidiš gledajući iz mojih gaća?

DRUGI DEČAK: Vidim Carigrad.

PRVI DEČAK: Neće biti. Ja ga nisam video.

DRUGI DEČAK: E, pa ja ga vidim.

PRVI DEČAK: Šta vidiš u Carigradu?

DRUGI DEČAK: Vidim kir Avrama Brankovića kako nahramljuje ulicom

(podražava ga i obojica se smeju.)

PRVI DEČAK: I ja sam video kir Avrama Brankovića, ali uživo!

DRUGI DEČAK: Stvarno si ga video?

PRVI DEČAK: Naravno. Vodio me otac u ðulu i tamo sam ga video.

DRUGI DEČAK: Pa kakav je? Da li stvarno može da pojede noć, kao što

pričaju?

PRVI DEČAK: Ma jok. On je još strašniji. Zaista ti kažem.

DRUGI DEČAK: Kako to strašniji?

PRVI DEČAK: Kad hoda pored stada ovaca ili krda bivola, marva čim ga opazi

korača u mestu.

III SLIKA

(Carigrad. Kula Brankovića. U njoj iza peći sagrañene kao mala crkva leži Vid i

ječi. U uglu ogroman drveni majmun sa dugim spolovilom. Avram i Averkije

Skila pripremaju se za uobičajenu vežbu sabljama. Dugu kamilju uzdu kir

Avram skida sa sedla koje stoji dupke puno praporaca na sred sobe kao neki sto.

Avram dobacuje jedan kraj uzde Averkiju, a drugi kraj sam zadržava u ruci.

Gase svetlost i ostaje samo kandilo pred ikonom. Polako namotavaju uzdu oko

lakata, približavaju se tako jedan drugom i iznenada nasrnu sabljama. Avram

vidno šepa. Kada uñe gospoña Branković oni obustavljaju vežbu, Averkije pali

svetlost i odlazi, a kir Avram ne obraćajući pažnju na ženu, prilazi sedlu kao

nekom stolu i piše; u sedlo je ugrañen i divit sa priborom za pisanje.)

AVRAM: (Bičem ubija muhe na leñima.) Sada moram malo ostati sam.

GðA BRANKOVIĆ: (Veoma naočita lepa žena.) Hoćeš opet da spavaš i opet da

sanjaš svoju sestru? Onu što ti daje u snu da bereš sise sa nje kao breskve?

Pogledaj se, već si sav iz svojih snova iscurio u svoju postelju. Završićeš kao

ovaj naš sin, iza peći! (Odlazi. Ulazi Anastasija.)

AVRAM: Jesi li donela?

ANASTASIJA: (Vadi nož i bocu crvenog vinskog sirćeta.) Sve je tu. Da ga

probudimo. (Prilazi postelji iza peći i budi Avramovog sina Vida pevušeći.)

VID: (Budi se.) Ko iz gorke duše prokune, uslišiće se!

ANASTASIJA: (Grli ga sa prilično senzualnosti.) Slušaj me dobro, mili moj!

Uzmi ovaj nož. O ponoći zalij ga sirćetom iz ovog staklenceta. Kad naiñe Mora

da te sisa, pozovi je nek doñe ujutro da joj pozajmiš soli. Ona tome ne može

odoleti i doći će po so. Potom, čim pristane, još noćas, dok je po tebi i sisa te,

ubodi je u ruku nožem umočenim u sirće. To je sve. Sad spavaj. (Anastasija i

Branković odlaze. Izbija ponoć, Vid zalije nož sirćetom i gradi se da spava.

Ulaze Mora zakukuljena tako da se ne može poznati ko je, a za njom sa lučom u

ruci Anastasija. Mora — u stvari gospoña Branković, ali se to ne može videti,

gleda u zaspalog mladića i pletenice joj se ko zmije usprave. Razgrne prsa

mladiću i počinje ga besomučno sisati, on se ne brani.)

VID: Doñi ujutru da ti pozajmim soli!

MORA: Doći ću, slatki moj, doći ću, mleko ti je kao med medeni, doći ću

ljubljeni moj da osolim mleko. (U tom je Vid udari u ruku nožem umočenim u

sirće; Mora krikne, Anastasija ugasi luč i obe uteknu.)

IV SLIKA

(Ulazi Branković, Vid sedi na postelji iza crkvice-peći. Jutro. Čuje se kucanje na

vratima. Branković otvara, na pragu je gospoña Branković u punoj lepoti, ali

bleda ko kreč.)

GOSPOðA BRANKOVIĆ: Došla sam da uzajmim malo soli. (Branković joj

pruži so i zgrabi je za ruku, otkrije na njoj ranu od uboda nožem i lizne.)

BRANKOVIĆ: (Obraća se Vidu iza peći.) Tvoja mati je došla da uzajmi soli. A

njena rana je kisela. (Vid krikne, a gospoña Branković pobegne noseći so.)

Sinove ne treba praviti sa ženama. Treba ih graditi tako da nemaju mater. I da ne

moraju dugo da rastu. Tako, da odmah budu gotovi za ženidbu!... Uostalom,

stvar se može proveriti.

V SLIKA

(Kancelarija austrijskog lajtnanta, koji govori srpski sa nemačkim naglaskom.

Anastasija sedi pred njime zavaljena u kanabe.)

ANASTASIJA: I tako je u Carigradu kira Sofija Branković ranjena nožem. Sin

je ranio, gospodine lajtnante! Roñeni sin!

LAJTNANT: To vi kažete, a nas zanima nešto drugo, ali hvala u svakom slučaju

na zanimljivom izvešću. (Iz stola vadi kesu s novcem, dugo prebira i pruža joj

srebrnik. Ona mu poturi duboko izrezanu košulju i on joj malo iznenañen tamo

spusti paru. Ona se zakikoće. Opaža se da je on pomalo feminiziran.)

ANASTASIJA: Sada ja hoću nešto od vas, gospodine lajtnante. I dobićete za to

jedan srebrnik. (Podnese mu svoj izrez na košulji pod nos i on otuda s dva prsta

izvadi onaj isti srebrnik.)

LAJTNANT: Vi me iznenañujete gnedige Freulein! Šta biste hteli znati? (Strpa

srebrnik u džep.)

ANASTASIJA: Hoćemo da udamo jednu divnu devojku iz naše porodice u dom

Brankovića.

LAJTNANT: Lepo, želim sreću mladoj Freulein... Kalina? Nicht war? Ona se,

čini mi se, zove Kalina?

ANASTASIJA: Vi sve znate, gospodine lajtnante, pa vas molim, kažite mi šta

možete o tome ko je kir Avram Branković? Ko je on u stvari? Ili bolje, šta je on?

Šta je mladoženjin otac?

LAJTNANT: (Svečanim glasom i iskrivljenim jezikom kazuje srpsku narodnu

pesmu, očigledno ponosan što je zna napamet.)

Ovde nama kažu

Staroga vlastela

Kad u crkvu ide

Žubori mu brada,

Kad iz crkve ide

Miriše mu duša...

ANASTASIJA: Nisam ja, gospodine lajtnante, za to pitala. To mi može svaki

slepac kraj crkve reći. Kažite šta zapravo radi kir Avram?

LAJTNANT: To nije vaš posao, time se bavi bečki dvor. Ali mogu vam reći šta

se u narodu čuje o kir Avramu. To vam mirne duše mogu reći. Ali, to možda i

sami već znate? On menja žene, a čuva uvek istu ljubavnicu.

ANASTASIJA: Gospodine lajtnante, o kir Avramovoj ljubavnici ja znam više

nego vi. Preñimo, dakle, na stvar.

LAJTNANT: (Prigne se i poverljivo joj govori.) Kir Avram nije sam! Kao mlad

čovek 40 dana nije se umio, potom je nagazio na vražiju večeru i postao što je

postao. On je Zduhač!

ANASTASIJA: (Trgne se zaprepašćeno.) Zduhač! To je, dakle, kir Avram! Telo

spava, a duh leti kao jato golubica, goni oblake, nosi i odnosi grad! A na svakom

ramenu po bič dlake...

LAJTNANT: To ne znam, ali znam da pripada zduhačima drugog tabora, pa je

nadbio u nebeskom boju Mustaj beg Sabljaka, koji pripada trećem taboru

zduhača. U tom okršaju ranjen je u nogu, pa je morao da nabavi vranog konja,

sultana svih konja, koji rže u snu i takoñe je zduhač. Idući u svoje nebeske

bojeve on nam čuva stoku, mleko i žita jašući dušu svoga konja pretvorenu u

slamku... Vele takoñe da se u Carigradu ispovedio i odao da je zduhač.

ANASTASIJA: I sad posle toga nije više za zduhača?

LAJTNANT: Nije.

ANASTASIJA: Pa šta je onda?

LAJTNANT: Sada ga čuvaju da ga neko ne okrene dok spava glavom gde su

noge, jer se ne bi probudio.

ANASTASIJA: (Veselo.) Tako dakle stvari stoje sa kir Avramom! On je od

onih što se potrbuške sahranjuju. Pa i nije, sve u svemu, tako strašno kao što sam

mislila. I valjda nije nasledno. (Brzo se pokupi i ode.)

LAJTNANT: (Gleda za njom.) Žena bez dupeta ko selo bez crkve.

VI SLIKA

(Carigrad. Branković u svojoj radnoj sobi. Svuda oko njega knjige i spiralne

stepenice što vode do gornjih polica biblioteke. Od zemlje gradi malu ljudsku

spodobu, zaliva je iz usta vodom da se na zasuši. Odjednom prekida rad i uzima

jednu staru, debelu knjigu i lista je, kad nañe mesto, čita. Pred njime je raskošan

ćup plav i zlatan.)

BRANKOVIĆ: "Ako tokom rada sukne crvena vatra iz ćupa, ogled nije uspeo.

Ako sevne plav oganj, to je znak da je ogled uspešan..." (Sklapa knjigu, stavlja

spodobu od gline u ćup i da bi joj udahnuo život govori četrdeseti Psalm.)

"Dugo čekah Gospodina i saže se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame

koja buči i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..."

(Zazvoni tri puta zvono u kapeli koja je sagrañena uz biblioteku, a Avram

štapom razbije ćup u paramparčad. Pri tome sevne plavi plamen. Pomalja se

Petkutin od blata. Naglo se raskrupnjava i kao iza sna govori pretvarajući se u

čarobno lepog nagog mladića.)

PETKUTIN: Kada je prvi put zazvonilo zvono bio sam u Indiji. Na drugo zvono

u Lajpcigu, a s trećim zvonom došao sam u svoje telo. (Staje u svoj veličini pred

Avrama koji mu splete perčin i u njega zadene glogovu kašiku.) Kako mi je

ime?

BRANKOVIĆ: Ime ti je Petkutin. (Dok govori oblači Petkutina u raskošno

odelo.) Moraš živeti brzo, svaki dan sva četiri godišnja doba, da sustigneš svoje

vršnjake. Dobićeš od toga žuljeve na mislima, mišići sećanja zategnuće ti se do

pucanja, ali moraš brzo postati pravi mladi otmeni gospodičić (LJubi ga u čelo, i

izmakne se da ga osmotri. Petkutin je odeven i izgleda sjajno u raskošnoj

baroknoj odeći sa ogromnim rukavima.) A naći ćemo ti i ženu.

PETKUTIN: Šta je to žena?

AVRAM: Mnogo me pitaš... Uzmi ovu knjigu. To je Pitagora pisao. Ovo drugo,

što sam ja čitao dok sam te dozvao iz ništavila, to je Biblija. Uzmi ih obe i čitaj

jednim okom jednu, drugim drugu. I kad nañeš mesta koja je Pitagora uzeo iz

Biblije, saznaćeš šta je žena. (Petkutin rasklopi obe knjige i čita ih istovremeno,

a Branković stavlja omču oko vrata i ulazi u kapelu koja se nazire sva u svećama

u susednoj odaji. Moli se.)

VII SLIKA

Kalinina kuća

ANASTASIJA: (Kalininoj majci ulazeći u kuću.) Ima mnogo lepih i loših vesti.

Ko so i biber! Prvo loše ili prvo lepe?

MATI: Prvo biber.

ANASTASIJA: Mlañi sin kir Avrama Brankovića Vid prestavio se na svetoga

Kirijaka ove godine. Već su ga i sahranili. Drugi sin, onaj sabljaš, otišao opet u

rat. I opet krvave haljine šalju u Carigrad.

MATI: A sad lepe vesti.

ANASTASIJA: Kir Avram je preksinoć doputovao u našu varoš. On ima i

trećeg sina, ili posinka, ko će ga znati i ko zna s kojom. Ali, mladić je taman

pristao za ženidbu. Naočit i učevan. Potpisuje se brzo ko da hvata muvu. I

otmen: u rukavima mu mogu ptice leteti. Do sada ga je kir Avram krio, ali sad

mu traži nevestu. I zato su ovde. I on i mladić.

MATI: Kako mu je ime?

KALINA: (Do sada je ćutala.) Ime mu je Petkutin i već sam ga videla.

MATI: Gde si ga videla, pobogu?

KALINA: U našoj bašti. Lep je i čeka da ga primimo. Dovela ga je teta

Anastasija (Petkutin kuca alkom na vrata i ulazi blistavo odeven, s dve kape,

plavom i žutom, od kojih mu je jedna na glavi, a druga za pasom. Petkutin i

Kalina stoje jedno pred drugim kao zamañijani. Petkutin kine.)

MATI: Nazdravlje!

PETKUTIN: (Klanja se duboko.) U vašem vrtu gospo, dobio sam cvetnu

groznicu, suviše lepo miriše cveće. Nisam navikao.

KALINA: (Pruža mu s police mali ćup s medom.) Uzmite malo meda i namažite

nos. To pomaže (sama mu maže medom iznutra nozdrve.) Eto, tako! Je li bolje,

gospodičiću?

(Anastasija i mati stoje u čudu.)

PETKUTIN: Mnogo bolje (Opet kine.)

VIII SLIKA

Mati i papa Eleazar u odaji papa Eleazara

MATI: Preklinjem vas, papa Eleazare, vi ste bili prijatelj moga pokojnog muža,

vi znate, vi mi možete dati savet umesto njega. Pomozite!

ELEAZAR: Saveti su štetni i za onoga ko daje i za onoga kome se daju.

MATI: U ime prijateljstva izmeñu naših kuća, pomozite! Prose nam Kalinu.

ELEAZAR: Za koga?

MATI: Za trećeg sina kir Avrama Brankovića.

ELEAZAR: (Ćuti jedan trenutak.) Za Petkutina?

MATI: Za Petkutina. Ali tu ima nešto što se krije od nas. Ima neka strašna tajna.

I ne mogu da je dokučim.

ELEAZAR: Nemojte se suviše brinuti gospoño, i tajne ostare kao i mi... Ali, ja

ću vam reći. Petkutin nema majke. NJega je kir Avram načinio od blata,

udahnuo mu je život očitavši mu četrdeseti Psalm.

MATI: Užas! I kakvo je to sada biće?

ELEAZAR: Kir Avram se potrudio da Petkutin u svemu bude kao ljudski stvor.

Udahnuo mu je mnogo znanja i mnogo vrlina, kao i lepotu. Ali, da bi sve bilo

kao u živih, otac je udahnuo Petkutinu u prsa i zaborav na roñenje, tako da

Petkutin sada više ne zna ko je, ne zna da je od zemlje i da nema majke.

Udahnuo mu je u prsa, da bi sve bilo kao u nas živih i bolest koja kao kod svih

nas vodi ka smrti. U Petkutinovom slučaju to je jedna naoko naivna i blaga

boljka.

MATI: Koja, za ime sveta?

ELEAZAR: Cvetna groznica

MATI: Zato on kija od cveća! Pa čemu sve to papa Eleazare, kažite mi,

preklinjem vas! Šta je to?

ELEAZAR: To je genetički inženjering.

MATI: Šta rekoste?

ELEAZAR: To je saznanje velike tajne, približavanje zavetnom cilju. I sad

znamo od čega je čovek sazdan, ali nisu nam poznate sve pojedinosti dok ne

sklopimo mozaik života. Želimo da saznamo od čega je sastavljena živa ćelija i

potom da je sami veštački sklopimo. Otkrili smo tek vrh ledenog brega zvanog

život. Velike nade polažemo u istraživanje ljudske nasledne šifre i čitanja koda

života.

MATI: Ništa ne razumem papa Eleazare. O čemu vi govorite?

ELEAZAR: O sekvenciranju ljudskog genoma. To do sada nikome nije uspelo,

sem Bogu. Ako se pokaže kir Avramov ogled sa Petkutinom uspešan, znaćemo

da je struktura ljudskog genoma 3+1+3!

MATI: Pa kad već imamo život od Boga dat, šta će nam taj drugi, život bez

majke? Čemu to služi?

ELEAZAR: Da se stvore modeli oglednog života za razne ljudske boljke, da se

ostvari lečenje genima. Svaki gen može da se presadi u bilo koju biljku ili

životinju, čak i u vodu i stvori ono što se želi.

MATI: A šta se želi?

ELEAZAR: Hteli bismo da izmenimo mnoge naše zablude, moralna shvatanja,

poimanje života. Moraćemo da shvatimo da smo sami u svemiru i to ćemo

saznanje koristiti dobro ili loše. Moraćemo da se dogovorimo kojim će putem

čovečanstvo krenuti. Verovatno ćemo se približiti shvatanju života uopšte u

univerzumu... Ili drugim rečima, mi smo u traganju za pračovekom Adamom,

čija su duša i telo veliki kao kontinent, cela jedna država sastavljena od svih

snova sanjanih od prvog čoveka i žene do danas. Preko njega nadamo se da

ćemo se vratiti svom statusu pre pada u greh i pre izgona iz raja, vremenu kada

je Adam još bio na uzlaznoj lestvici nebeskih sila.

MATI: (Snuždeno.) Znam, čitala sam Hazarski rečnik. Ali šta ja da učinim sa

svojim detetom?

ELEAZAR: Mi nikada ne odlučujemo šta će biti sa našom decom.

IX SLIKA

(Most, na njemu klupa, pod mostom ljuljaška. Sve zavejano, na nebu blista

divan srp meseca..)

KALINA: (Dotrči zadihana i poljubi Petkutina koji čeka.) Mati me je zadržala.

Morala sam čekati dok ne ode. Sada je kod očevog starog prijatelja, papa

Eleazara, pa sam ulučila priliku da se iskradem. Moram se vratiti pre no što se

ona vrati. Jesi li me dugo čekao?

PETKUTIN: Negde na obali južnih mora, gde su zvezde najdalje od svojih slika,

putnici s nekog broda pojeli su ogromnu kornjaču. Posle pet stotina godina

njenu ljušturu našao je na istoj obali neki mornar i sklonio se u nju da prenoći.

Ujutru, ispavan i veseo protnuo je kroz otvore oklopa ruke, noge i glavu i

spustio se u more u toj igri sa samim sobom. Kornjačin oklop posle pola

milenije opet odzvanja od udara jednog srca i opet ume da pliva. Tako tvoje srce

odzvanja u meni.

KALINA: Ne govori tako. Hvata me jeza od tih reči. (Petkutin ogrće Kalinu

svojim ogrtačem od krzna.) Otkuda ljubav, Petkutine? Otkuda ta vrhunska stvar,

radost i zgusnuta snaga koja se prelila iz mene u tebe i iz tebe u mene? Otkuda

tako nešto u životu čoveka?

PETKUTIN: Čovek živi u vremenu. Ali pokatkad večnost kane u njegov život i

prekine tok vremena. I to čovek naziva ispunjenjem ili začećem, a to je u stvari

stavljanje ljudskog bića za trenutak u službu večnosti.

KALINA: Ali ta večnost stalno se menja. Pogledaj nas, najpre to počinje blago i

nežno, a zatim sve jače i luñe...

PETKUTIN: Potom doseže vrhunac da se polako udalji od nas, jer nas to

večnost opet prepušta našem bednom vremenu. To je kao izgon iz Raja.

(Ljubavna scena. Kalina seda na ljuljašku, Petkutin joj prilazi i lagano je ljulja;

njene noge proviruju s obe strane njegove prilike. Kada doñe do vrhunca on je

podiže s ljuljaške i nosi, još uvek u njoj, hodajući kao zaslepljen. U tom času srp

meseca proñe ispod mosta. Kada se stišaju, sednu na klupu. Izgledaju kao da su

zaista izgnani iz Raja.)

Na onoj ljuljašci toliko si želela da budem neko drugi da si me pretvorila u

nekog drugog u času kada sam bacao mleč i kada nisam mogao da se branim. Za

tih nekoliko trenutaka stvarno sam bio neko drugi. Kaži mi ko sam bio?

KALINA: Bio si čovek.

PETKUTIN: Bilo je odvratno biti neko drugi. A ti za to vreme nisi bila druga,

ona, koju volim i koja mene voli. Naprotiv, bila si ona prava.

(Počeše se po kolenu.)

KALINA: Kako bi ti hteo da se osećamo posle izgona iz Raja? Posle vatrene

ljubavi, ti se češeš. Zar istina svrbi?

PETKUTIN: (Zbunjen.) Ne, ali često me svrbi koleno.

KALINA: Nadam se da znaš šta znači kada svrbi koleno?

PETKUTIN: Nemam pojma.

KALINA: Zato što ne čitaš dovoljno.

PETKUTIN: Šta ne čitam?

KALINA: Ono što tvoji nokti ispisuju na kolenu dok se češeš. Jer, kroz tvoj

svrab tebi se u stvari javlja tvoja smrt. To je kao neka vrsta prepiske sa smrću, to

češanje.

PETKUTIN: (Kine i odmah ga zasvrbi koleno. Počeše se.)

KALINA: Eto vidiš, tvoja smrt ljubomorna je čak i na tvoju kijavicu! Da

vidimo. (Zagrće Petkutinovu dolamu i sriče čitajući mu s kolena zapis noktom.)

"Un bonheur formidable (egallement comme malfortune) nous font vieillir avant

la date".

Gle, ona ti piše na francuskom! Kaže: "Velika, besprimerna sreća kao i nesreća

čine da prerano ostarimo!"

PETKUTIN: Eto, otkrila nam je jednu tajnu.

KALINA: Vraga nam je otkrila tajnu. To sam sve ja izmislila da te utešim.

PETKUTIN: (Pokriva koleno.) Zato ću ti ja otkriti jednu pravu tajnu. Jednu

strašnu tajnu koja nije izmišljena kao tvoja.

KALINA: O kome govori tvoja tajna?

PETKUTIN: O meni. O meni i o mom ocu. Ako mi je otac.

KALINA: Ne, nećeš mi otkriti tajnu. Strašnu tajnu o sebi i svom ocu.

PETKUTIN: Nije ti stalo da čuješ? Zašto?

KALINA: Zato što ti tu strašnu tajnu o sebi ne znaš. Niko ne zna strašnu tajnu o

sebi. Pa je ne može ni drugima otkriti.

PETKUTIN: Ali ja je slutim.

KALINA: Naravno da je slutiš, ali je ne znaš. Ti ne možeš znati o sebi čak ni

ono što ja znam o tebi. Na primer, ja povremeno vidim kako menjaš boju

sopstvene kose, ali toga nisi svestan. To vidim ja, a ne ti. Uostalom, i ja bih ti

ponešto mogla reći o sebi. Mogla bih, na primer, reći sledeće: "Moj zavičaj je

tišina, moja hrana ćutanje. Sedim u svome imenu kao veslač u čamcu. Ne mogu

da zaspim koliko te mrzim. Zato, što ti nemaš smrt kao što ja imam!"... Ali,

ćutim i ne kazujem ti to... Jer te volim i voleću te zauvek i dan više.

PETKUTIN: Onda ću ti reći nešto drugo, što nije tajna. Moj otac i ja doći ćemo

da te prosimo.

X SLIKA

(Kalinina kuća. Kalina je sama. Svira u svoj instrument viola da gamba. Naglo

prekida svirku zagrli glazbalo i stegne kolenima.)

KALINA: Mili moj, mili moj! Volela bih, strašno bih volela... Da li bih volela,

ili ne bih volela? Hoću te, neću te? Šta ću ti, šta ćeš mi? (Uzme crvenilo za usne

i oboji njime duplje ušnih školjki.)

LAJTNANT: (Proviri na vrata i uñe u odaju popevajući s nemačkim

naglaskom.)

Pod onom, pod onom gorom zelenom

Vrani se konji igraju,

Srebrna sedla lomljaju,

Zlaćene uzde kidaju,

Dalek se putu nadaju,

Da prose lepu Kalinu...

(Pokloni se Kalini i odjednom se ukoči.) Šta je to? Vama se po kući povampirili

mirisi! Rñav znak! Kako onda, gospoñice da klepneš ušima i da pristaneš na sve

što nude? (Ulaze u odaju najpre domaćice, mati i Anastasija, koje su dočekale

prosce, a zatim Avram Branković i Petkutin svečano nadodoljeni. Svi sedaju.)

LAJTNANT: Kakva lepa prilika i kako divne zvanice! Čoveku od službe je čast

da bude u ovakvome domu i s takvim svetom... No, aščija, čorbu deli, a Bog

sreću... (Odjednom prekine u po reči jer u odaji se svi nekako čudno drže i vlada

neuobičajeno ćutanje.)

MATI: (Da ublaži napetost.) Kao da prolete anñeo. Svi smo zamukli.

ANASTASIJA: (Naglo prekida ćutanje i odlučno govori.) Kalina, ovo je

poslednji čas da kažem. Nemoj se udavati za kir Avramovog sina! On nije čist.

Na njemu su mañije. On nije od ljudskog soja. Ponedeljkom uveče umesto

narednog on uzima neki drugi svoj dan iz budućnosti i upotrebi ga ujutru umesto

utorka. Kada doñe do uzetog dana, on na tome mestu upotrebljava preskočeni

utornik i tako naravnjuje zbir. Ali, pazi, u takvim prilikama šavovi izmeñu dana

ne naležu kako treba, javljaju se strašne rane u vremenu, koje mogu progutati

živo čeljade... Tebe će prvu progutati!

KALINA: Petkutine, je li to istina?

PETKUTIN: Sada to prvi put čujem.

KALINA: E, pa onda tetka Anastasija da vam ja nešto kažem. Na neki način to

što ste rekli, istina je. Ali je istina za sve nas. Naši dani nastaju tako, što naš prvi

dan, kao jaje iz kojeg će se izleći pile, nosi i hrani i najzad donosi na svet

trideseti dan našeg života. Drugi dan našeg života začinje i nosi sledeći, trideset

i prvi dan i tako dalje, sve dok se iz jednog jajeta ne izlegne mrtvo pile...

ANASTASIJA: Ostavi se priča, Kalina, ja govorim o tvojoj sudbini i

budućnosti, a ti me pitaš koji je dan danas.

KALINA: Tetka Anastasija, koji je dan danas u Staroj Pazovi?

ANASTASIJA: Četvrtak, a to znači da je u Novoj Pazovi petak, pazarni dan.

Možemo i tako da razgovaramo, ali pogledaj ovde stoji tvoj prosac i o tebi i

njemu je reč.

KALINA: Znam, tetka Anastasija da volite da sisate mladiće. Da li se bojite za

mene ili za Petkutina?

MATI: Kalina, preklinjem te ne šali se više! Papas Eleazar, stari prijatelj tvoga

oca, sve mi je rekao. Petkutin je načinjen od zemlje! On nije živo biće kao mi

drugi!

PETKUTIN: Oče, je li ovo istina?

AVRAM: Istina je samo jedan trik.

MATI: A gde mu je onda mater? Kakav je to čovek koji nema matere?

KALINA: Ne boj se, majčice, imam ja mater za oboje. Ne boj se, pre ću ja

Petkutinu naneti zlo nego on meni.

MATI: Kćeri, igraš se glavom. I glavom svog potomstva. Ko će vam biti deca?

KALINA: Nisi ni ti znala ko će ti biti kći. I zato slušaj, čujte i vi, tetka

Anastasija. Čujte me. Kir Avram je Petkutina tako dobro načinio od gline, da je

obmanuo sve. (Petkutin krikne, lajtnant posegne za oružjem i polako počinje da

se približava Petkutinu stežući sablju.) Setite se kako ste Petkutina prihvatile kao

rod roñeni u ovoj istoj kući! I mene je obmanuo. Zaljubila sam se. Bezumno. I

još sam zaljubljena u to, ma šta to bilo. Dakle, obmanuo je žive. (Lajtnant se

prikučio sasvim uz Petkutina, ali umesto da nešto preduzme vojnički, omiriše ga

i u zanosu gledajući ga zaljubljeno kaže.)

LAJTNANT: LJude je lako obmanuti... (Trgne se iz zanosa.) LJudi su lakoverni.

KALINA: Da, ljudi su lakoverni i zato ta provera s ljudima kir Avramu nije

dovoljna. On hoće još jednom da proveri Petkutina. Hoće da utvrdi nepobitno da

li je njegovo delo, njegov sin, ili već šta god on bio, da li je Petkutin tako

savršeno ljudskome stvoru nalik, da može da obmane i mrtve.

MATI: Sad znam Kalina, zašto sam te se bojala još dok si mi na sisi bila! Kad

god porazgovaram s tobom, dete moje, osetim posle potrebu da se dobro

umijem. Kako misliš, bože me sačuvaj, da obmane i mrtve? Otkad se mrtvi

mogu obmanjivati?

KALINA: Kada posle svadbe poñemo na uobičajeno mesto za izlet, u ono

drevno pozorište sa sedištima od kamena, tamo će biti prilike da se Petkutin

suoči i sa mrtvima. I tek tada će se videti je li ogled kir Avrama Brankovića s

Petkutinom potpuno uspeo ili ne. I tek tada ću ja znati je li moj muž kao sva

druga ljudska bića. Je li moj muž čovek ili nije.

PETKUTIN: Oče, šta to Kalina govori?

AVRAM: Otkud znaš sve to, kćeri?

KALINA: LJubav sve vidi. I sve zna.

MATI: Nećeš valjda s njim ići tamo? Pomisli samo, od kad si, pomisli samo,

više nikad! Ako stradaš, nikad više Kaline! Od tebe će samo duša ostati. A

Petkutina može otac kad god hoće opet da načini od blata!

AVRAM: Naravno da mogu. To može svako ko ume. Ali ne ume svako ko

može.

MATI: Eto vidiš, Kalina!

KALINA: Mama, ti znaš da budućnost nije voda.

BRANKOVIĆ: (Kalini.) Hoćeš li kćeri, da mi postaneš snaja?

KALINA: Ja ću postati najveća greška u vašem životu, kir Avrame.

MATI: Petkutine, preklinjem vas, izjasnite se, sada sve znate, sve vam je jasno,

zar ćete unesrećiti Kalinu? Zar ne možete da je poštedite od tog strašnog dana?

Imate li dušu?

ANASTASIJA: Nema!

PETKUTIN: (Uzima Kalininu ruku i njoj se obraća.) Ispod nebeskog polutara

raste ogromni otrovni vrganj i na njegovoj kapi pretvarajući njegovu kužnu krv

u slast, rastu male pečurke. Jeleni u tom kraju vole da obnove mužjačku snagu

pasući s otrovnog vrgnja jestivu pečurku. Oni koji nisu dovoljno pažljivi i

zagrizu suviše duboko, zahvataju zajedno s pečurkom i vrganj i umiru otrovani.

Svake večeri kada te poljubim ja pomislim: sasvim je prirodno da ću jednom

ugristi suviše duboko...

LAJTNANT: (Obraduje se.)

Pogledaj vojno, pogledaj

Je li ti slika prilika;

Ako ti nije prilika,

Usedni konja pa beži...

Dakle, poštovane gospoñe, dužnost me zove. Hoće li biti veridbe ili ne?

PETKUTIN: To će odlučiti Kalina.

(Kalina polako zadiže suknju, obnažuje nogu, izuva cipelu i pruža Petkutinu

prste noge. On vadi iz zarukavlja krupan blistav prsten. Taj prsten Petkutin

stavlja Kalini na prst noge i tako obavlja veridbu. Kalinina mati krikne.)

XI SLIKA

(Baletska tačka ili pantomima svadbe Petkutina i Kaline. Podrobno urañena

prema svadbama Srba kako se one održavaju u narodu. Videti Rječnik Vuka

Stefanovića Karadžića i etnografske rečnike.)

XII SLIKA

(Antički teatar polurazrušen i zarastao u bilje i korov. Na sedištima se još vide

uklesana imena negdašnjih gledalaca. Ulaze Petkutin i Kalina. Akustika je

pojačana.)

KALINA: Užasno sam gladna. Hoćemo li da spremimo nešto za jelo?

PETKUTIN: Ovde za vatru ima samo bivolje balege. (Skuplja balegu na

gomilu.)

KALINA: Smrdeće pečurke.

PETKUTIN: Neće, vatru treba posoliti (Vadi so iz džepa i soli vatru.), a pečurke

ćemo oprati vinom. (Pere ih.)

KALINA: (Dok Petkutin posluje oko vatre i peče pečurke i krvavice i kasnije

sedne na jedno od sedišta nadgledajući obed, Kalina izlazi na sredinu scene i

govori svečanim glasom.)

Kad uveče usnimo, mi se svi pretvaramo u glumce i odlazimo uvek na drugu

pozornicu da odigramo svoju ulogu. A danju? Danju na javi tu ulogu učimo.

Ponekad, ne naučimo je kako valja i onda ne smemo da se na pozornici

pojavimo i krijemo se iza drugih glumaca koji bolje znaju svoje reči i korake za

taj put... A ti, ti si onaj koji dolazi u pozorište da vidi našu predstavu, a ne da

glumi. Neka tvoje oko padne na mene u času kada budem dobro uvežbana, jer

niko nije svih sedam dana u nedelji ni mudar ni lep.

PETKUTIN: (Kine i sto dvadeset odjeka, sa svih 120 sedišta drevnog teatra kine

za njim.)

KALINA: (Tapše.) Bravo! (Smeju se oboje i zagrle. On je poljubi i 120 glasova

mrtvih gledalaca ljubi se u odjeku glasnije od njihovog poljupca.)

PETKUTIN: (Obazire se.) Ovi se ne šale. Prate nam svaki pokret. Ovde se

osećam prilično usamljen, kao da sam biljka, ili životinja ili prosto voda; pomalo

se plašim ljudi. Živih i mrtvih podjednako. I jedino me ti, Kalina, vezuješ za

ljudski soj. Zar nisu biljke, životinje i vode zaslužile bolju sudbinu na Zemlji od

one koju im spremate vi, ljudi? Kao i ja, boje se i oni od vas. Ovde bih voleo da

vidim onu božićnu igru koja se zove Vertep. Znaš li tu predstavu sa jagnjetom,

jabukom i rekom?

(Kalina postavlja obed na velikom četvrtastom kamenu u sredini teatra, a

Petkutin sriče imena gledalaca uklesana u sedišta.)

PETKUTIN: Caius Veronius Aet... Sextus Clodius Cai filius... Publila tribu...

Sorto Servilio... Veturio Aeia...

KALINA: Ne dozivaj mrtve! Ne dozivaj ih, doći će! NJihova žeñ je rasla dve

hiljade godina! Pssst! (Svi mrtvi u gledalištu viču u odjeku Pssst!). Oni su žudni

naše tople krvi. Bolje ih daruj. Podaj im po paru da se iskupimo i umilostivimo

ih. (Petkutin stavlja na kameni sto pet para iz zarukavlja.)

PETKUTIN: (Broji pare.) Jedan, dva, tri, četiri, pet!... Sada ću iseći krvavice i

obed može početi (Petkutin vadi nož iz korica i kad hoće da iseče krvavice kine i

poreže prst. NJegova krv padne u vatru i zacvrči.)

KALINA: (Krikne.) Porezao si se!

(U tom času 120 mrtvih duša stušti se na njih iz gledališta sa cikom i urlanjem.

Petkutin potegne mač da zaštiti Kalinu, ali oni su brzi kao bol i Kalinu rastržu na

njegove oči čupajući joj komad po komad mesa, sve dok se njeni krici ne

pretvore u iste onakve krike kakve ispuštaju mrtvi oko njih i sve dok se i ona

sama ne priključi proždiranju još nepojedenih delova sopstvenog tela. Potom

nastaje tišina. Petkutin bludi po sceni potpuno izgubljen. Posle dužeg vremena

neko nevidljiv podiže Kalinin crveni ogrtač sa zemlje i ogrće se njime. Prazni

ogrtač prilazi i oslovljava ga Kalininim glasom.)

KALININA SEN: Doñi!

PETKUTIN: (Obradovan jer joj prepoznaje glas zagrli je, ali na dnu glasa ne

vidi ništa do purpurnu postavu plašta.) Čini mi se da se pre hiljadu godina

dogodila ovde neka užasna stvar. Neko je bio rastrgnut i prožderan. Krv još

uvek leži po zemlji. Ne znam da li se to stvarno dogodilo, ili ne, i kada? Koga su

pojeli? Mene, ili tebe?

KALININA SEN: (Nevidljiva u crvenom plaštu.) Ne boj se! Nije ti se ništa

desilo, nisu tebe rastrgli. I bilo je maločas, a ne pre hiljadu godina.

PETKUTIN: Ali, Kalina, ja te ne vidim, ko je od nas dvoje mrtav?

KALININA SEN: Ne vidiš me, gospodičiću zato što živi ne mogu videti mrtve.

Samo mi možeš čuti glas. Što se mene pak tiče, ja ne znam ko si ti i ne mogu te

poznati dok ne okusim kap tvoje krvi. Ali te vidim, umiri se, lepo te vidim. I

znam da si živ.

PETKUTIN: Kalina, to sam ja, tvoj muž, tvoj Petkutin koji te voli, zar me ne

poznaješ? Maločas, ako je to bilo maločas, ljubila si me.

KALININA SEN: Kakva je razlika maločas ili pre hiljadu godina, sada kada je

ovako, kako je?

(Na te reči Petkutin potegne nož, približi ruku mestu za koje misli da sadrži

nevidljive usne njegove žene i poreže se snažnim pokretom. Krv šikne, ali ne

padne na vreli kamen jer je Kalina dočeka usnama. Krikne prepoznavši

Petkutina.)

KALININA SEN: To si ti, ljubavi moja. Petkutine!

(Rastrže Petkutina kao strvinu pijući žudno njegovu krv dok sa kamenih sedišta

naviru ka njima ostale seni mrtvih.)

POSLASTICE

Ušećereno cveće

Lica:

Prodavac

Dečak

Kokoška

Petkutin

Kalina

(Dešava se početkom XX veka. Idilična ulica, fenjer na plin, promiče sneg.

Majušne radnjice u kojima se pali svetlost. Na jednom prozoru duge ženske gaće

od čipke raskoračene umesto zavese. U uglu pozornice se vidi unutrašnjost jedne

prodavnice instrumenata. Za stolom sede Prodavac i Dečak. Dečak sriče štivo iz

Biblije koja leži raskupusana pred njim. U uglu na jednoj kapi kokoš se sprema

da snese jaje. Sve je veoma zaslañeno, pomalo kič. Petkutin se pojavljuje u

kostimu ranog XX veka, ali ima dve berete, jednu plavu na glavi i jednu žutu za

pojasom.)

DEČAK: (Sriče iz Biblije.) "Dvadeset. I opet reče čime ću uporediti carstvo

Božije? Dvadeset jedan. Ono je slično kvascu koji je žena uzela i pomešala u tri

sata brašna. Dvadeset dva..."

PRODAVAC: (On zanosi na mañarski.) Dobro, dosta je bilo. Sad uzmi malo da

čitaš psalme. Da li znaš gde si stao prošli put?

DEČAK: (Okreće listove, nalazi i čita 40. Psalm.) "Dugo čekah Gospodina i

saže se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame koja buči i iz gliba i postavi

na kamen noge moje i utvrdi stope moje..."

(Napolju utom tri puta zazvoni na crkvi.)

PETKUTIN: (Kuca i ulazi.) Na prvi udar bio sam u Indiji, na drugi u Lajpcigu, a

na treći došao sam opet u svoje telo... (Obraća se Prodavcu i Dečaku.) Dobro

veče!

DEČAK: Dobro veče. (Netremice gleda Petkutina.)

PRODAVAC: Da niste pogrešili radnju? Krznar je do mene. Uvek pogrešno

uñu. Ovamo niko nije ušao već sedam dana sem greškom.

PETKUTIN: Imate li neko malo violončelo za jednu mladu gospoñicu... Ako

nije suviše skupo?

PRODAVAC: (Dečaka isprati iza pregrade ne obraćajući više pažnju na

Petkutina. Utom kokoš ustaje s kape i kokodače javljajući da je snela jaje.

Prodavac brižljivo uzima jaje iz kape, nešto beleži na njemu i stavlja ga u fioku.)

Šta će vam čelo? Imate ploče, radio. A čelo, znate li šta je čelo? Odavde do

Dunava da uzorete, posejete i požnjete, svake godine. Toliko treba orati jedno

malo violončelo evo ovim, gospodine! (Pokazuje gudalo zadenuto za pojas ko

da je sablja.) Kome to treba? Kupite nešto drugo, kupite joj velosiped ili psa...

Idite, gospodine, tražite neku drugu sreću za svoju devojčicu. Ova sreća suviše

je teška za nju. I zadocnela sreća... Koliko joj je godina?

(Iščezava iza zavese i presvlači se da izañe.)

PETKUTIN: (Zbunjeno.) Petnaest.

PRODAVAC: (Trza se na taj broj. Izlazi i bira jedno čelo.) Uzmite ovo, drvo je

starije od vas i od mene zajedno. I lak je dobar... Uostalom slušajte! (Prevlači

prstom preko žica.) Čujete? Svaka žica sadrži sve ostale. Ali, da bi se to čulo,

moraju se slušati četiri različite stvari odjednom, a mi smo lenji za to... Čujete?

Ili ne čujete?... Četristo pedeset hiljada.

PETKUTIN: (Radosno.) Uzimam!

PRODAVAC: Kako to uzimate? E, moj gospodine, zar se tako kupuje jedno

glazbalo? Nećete probati? (Petkutin traži po radnji nešto sem one kape na šta bi

seo.) Ne znate kako bez stolice? Plovka sedi na vodi, a vi ni na suvom ne znate

gde biste? Ne znate? (Izvlači jednu fioku i sedne na njen ugao.) Ovako! (Ustaje i

pruža Petkutinu instrument. Petkutin uzima, seda na ugao fioke i odlično svira

De Falju.) Da zamotam?

PETKUTIN: Da. (Maša se za novčanik.)

PRODAVAC: Pet stotina hiljada, molim.

PETKUTIN: (Skamenjen.) Zar niste rekli četiri stotine pedeset hiljada?

PRODAVAC: Naravno da sam rekao. Ali to je za čelo. Ostatak je za gudalo. Ili

ne uzimate gudalo? Ne treba vam gudalo? A ja sam mislio da uz gusle ide i

pregudnica...(Vadi iz omota gudalo i vraća ga u izlog.)

PETKUTIN: (Najzad se prene kao iz sna.) Ja sam u stvari zaboravio na gudalo. I

nemam novaca da kupim i gudalo. A čelo bez gudala... Prosudite sami...

PRODAVAC: (Navlači kaput.) Gospodine, ja nemam vremena da čekam dok vi

zaradite za gudalo. Utoliko pre, što vi to sve do sada niste zaradili. Bolje da vi

čekate nego ja. (Otvara izlazna vrata, potom zastaje.) Da se nagodimo? Gudalo

ćete uzeti na otplatu.

PETKUTIN: Šalite se? (Hoće da izañe iz radnje.)

PRODAVAC: Ne, ne šalim se. Predlažem ozbiljnu nagodbu. Ne morate

prihvatiti, ali čujte!

PETKUTIN: Da čujem.

PRODAVAC: Kupićete od mene uz gudalo i jaje.

PETKUTIN: Jaje?

PRODAVAC: Da, maločas ste videli jaje koje je snela moja kokoš. O tom je reč

(Vadi iz fioke jaje.) Daćete mi za njega koliko za gudalo s rokom otplate od dve

godine.

PETKUTIN: Kako ste rekli? Da vaša kokoš ne nosi zlatna jaja?

PRODAVAC: Moja kokoš ne nosi zlatna jaja, ali nosi nešto što vi i ja, moj

gospodine, ne možemo da snesemo. Svako jutro snese po neki petak ili utornik.

Ovo današnje jaje, sadrži jedan četvrtak umesto žumanceta. Sutrašnje će

sadržavati sredu. Iz njega umesto pileta ispiliće se jedan dan života njegovog

vlasnika.

PETKUTIN: Kakav život!

PRODAVAC: Jaja, daklem, nisu zlatna, ali su vremešna. Još vam ih jeftino

nudim. U ovom jajetu gospodine, jedan je dan vašeg života. Zatvoren kao pile i

od vas zavisi hoće li se ispiliti ili ne.

PETKUTIN: Kada bih i poverovao u vašu priču, zašto bih kupovao dan koji već

imam?

PRODAVAC: Kako, gospodine, ne umete da mislite? Kako ne umete da

mislite? Zar mislite ušima? Pa svi naši problemi na ovom svetu proizlaze iz

činjenice da ne možemo preskočiti one najgore dane. U tom i jeste stvar! S

mojim jajetom u džepu vi ste obezbeñeni od nedaća. Kada opazite da je dan koji

nastupa suviše crn, razlupajte lepo svoje jaje i izbegnućete sve neprijatnosti. Na

kraju, doduše, imaćete jedan dan života manje, ali ćete zato moći da ispečete od

tog ružnog dana lepu kajganu.

PETKUTIN: Ako vaše jaje doista ima tu vrednost, zašto ga ne zadržite za sebe?

PRODAVAC: Gospodin se šali? Šta mislite, koliko jaja već imam od ove

kokoši? Šta mislite koliko svojih dana čovek može da razlupa da bi bio srećan?

Hiljadu? Dve hiljade? Pet hiljada? Ja imam koliko hoćete jaja, ali ne i dana.

Uostalom, kao svim jajima i ovima je vek ograničen. I ova postanu posle

izvesnog vremena mućkovi i neupotrebljiva su. Zato ih, pre no što izgube

dejstvo, prodajem, moj gospodine. A vi nemate šta da birate. Daćete mi potvrdu

na zajam, pa kvit!

(Na cedulji nažvrlja nešto.).

PETKUTIN: Znate šta, meni lično vaše jaje nije potrebno. Ali, recite, može li

vaše jaje da poštedi crnog petka ceo jedan narod?

PRODAVAC: Naravno da može, treba samo jaje razbiti sa tuplje strane. Ali u

tom slučaju propustili ste mogućnost da jaje sami iskoristite. (Pruža cedulju

Petkutinu, ovaj potpisuje na kolenu, Prodavac spakuje čelo sa gudalom i umota

jaje, pa izlaze na zavejanu ulicu. Pri izlasku Prodavac još jednom zadrži

Petkutina da mu pridrži vrata dok zaključava radnju. Potom bez reči produžava

na svoju stranu i tek na uglu se osvrne i doda.) Imajte na umu, datum ispisan

olovkom na jajetu, to je rok upotrebe!

PETKUTIN: To me ne zanima. Dan koji hoću da izbrišem nije uopšte u

budućnosti. On je u prošlosti. I to dubokoj. Nadam se da vaše jaje, ovo koje sam

uzeo na veresiju, može da deluje i unatrag, na prošlost?

PRODAVAC: (Zainteresovan, vraća se.) To me još ni jedan kupac nije pitao.

Mislite da neki neugodan dan iz svoje prošlosti naknadno izbrišete i uklonite?

PETKUTIN: Da, upravo na to mislim. Imao sam jedan takav dan pa bih hteo da

ga uklonim.

PRODAVAC: Zanimljivo... Naravno da jaje može i to učiniti, ali ljudi se obično

više boje budućnosti nego prošlosti.

PETKUTIN: E, vidite to nije moj slučaj. Uklanjanjem tog dana iz prošlosti

mogla bi ostati u životu osoba koju sam mnogo voleo i volim još uvek. Osoba za

koju kupujem ovo čelo.

PRODAVAC: Pošto kako vidim, idemo u istom pravcu (krene sa Petkutinom

nekoliko koračaji.) ispričajte mi tu zanimljivu zgodu za koju biste voleli da vam

je život nije uneo u biografiju. Kažete, to je bilo vrlo davno?

PETKUTIN: Da. Ako hoćete tačno, bilo je to 17. aprila 1688. godine usred

jednog antičkog teatra na Dunavu... (Prodavac prestrašeno odmagli. Petkutin

ostaje sam na zavejanoj ulici pod svetiljkom, o koju razbije jaje.) Ah, bože moj,

glava! Moja glava! Kako boli. Pući će! (Pada u sneg. Iz tame se istog časa

pomalja crveni Kalinin ogrtač, onaj isti koji je ona nosila u XVII veku u

antičkom pozorištu. Ogrtač stoji neodlučno u tami pred Petkutinom. Petkutin

polako podiže glavu i prepoznaje Kalinu.) Kalina, to sam ja, tvoj muž, Petkutin!

Zar me ne poznaješ? (Pruža joj zapakovani instrument.)

KALINA: To si ti, ljubavi moja! Petkutine! (Padaju jedno drugom u zagrljaj.)

PETKUTIN: Dušo moja, dušo moja! Najzad sam te našao. Ostaćemo zajedno

zauvek i dan više.

KALINA: "Šta, zar na Veliki četvrtak?" (Oboje prasnu u smeh. Kalina uskoči

licem u lice na Petkutina, s obe strane njegovog struka vire njene noge i on je

odnese u ljubavnoj igri.)

Gorka kafa

Lica:

Kalina (najpre kao sen, a zatim oživljena)

Kir Avram Branković

Prvi kamenorezac:

Drugi kamenorezac

Paša

Masudi

Koen (spava u šatoru)

Dešava se u XVII veku u antičkom teatru blizu Dunava.

(U prvom planu dva nadgrobna spomenika — Kalini i Petkutinu Dva

kamenoresca pri svetlosti fenjera uklesuju imena u spomenik.)

I KAMENOREZAC: Ti si mi ostao dužan jedno slovo. I to žensko! Sad bi

mogao da mi pomogneš i vratiš dug.

II KAMENOREZAC: Hoću. Više volim ženska nego muška slova. A i inače,

brate, volim žensko. Umreću, a neću prežaliti što svaki dan nisam imao ženskog

hleba da umesim (Prilazi Kalininom spomeniku.) Koje je to slovo, deder, da

svršimo.

I KAMENOREZAC: Slovo A na kraju imena Kalina. (Rade.)

(Pojavljuje se u crvenom ogrtaču Kalinina sen.)

KALINA: Probudismo se čim života nesta

U jedan život što ne beše nam dat

Iz pokreta izišli ko iz česta,

Zaprepašćeni sred poznatih mesta

Mladim mesom nahranismo im sat

Zatočeni čim pijanstvo presta

Bacismo kosti nekim novim psima

I jezik novi zna nam sata bat.

Počinusmo na svojim grobovima,

Zvuke iz trave ne čusmo ušima

Više no uši naše beše vlat.

I KAMENOREZAC: Eno neke žene. Nešto mrmlja. U ovo doba to nisu čista

posla. Šta će sama kraj grobova?

II KAMENOREZAC: Ja se ne bojim od ženskog soja. Ova je jednu crkvu

otkrila a drugu ne pokrila.

KALINA: (Tonom XX veka.) Ćao momci!

I KAMENOREZAC: Dobra vam sreća, gospo.

KALINA: Ko tu leži?

I KAMENOREZAC: Gospa Kalina. A da li leži ili stoji, to ćete vi, gospo, bolje

znati od nas ubogih.

II KAMENOREZAC: Bila je, kažu mlada i lepa. Ko dobra livada. Da na nju

žensko padne i ono bio je obremenilo, a nekmoli mi muški, kojimno se to očas

omakne.

KALINA: Pa zašto je pandrknula mlada i lepa?

II KAMENOREZAC: Na oči njenog verenika rastrgli je mrtvi. A tako joj i treba

kada se smucala noću po pozorištima. Kao ti. Ako tražiš muško, našla si!

(Prilazi Kalini. Kalina odjednom počinje da peva Beatles-e "Yesterday".

Kamenoresci pobegnu glavom bez obzira. Pojavljuje se iz mraka kir Avram

Branković.)

AVRAM: Zvala si me?

KALINA: Naravno. Ja sam najveća greška tvog života.

AVRAM: Hoćeš da se osvetiš? (Opaža se da je u strahu.)

KALINA: Ne, hoću da malo trgujemo. Hoću da ti prodam svoju smrt.

AVRAM: (Savlañuje strah.) Gde je tu moja korist?

KALINA: Moju smrt znaš, a svoju ne. Da ih zamenimo? Tvoja može biti gora

od moje.

AVRAM: A može i bolja.

KALINA: Ne može biti bolja. Ja već znam kako ćeš umreti i ti dobro znaš da ja

to znam. Dakle, hoćeš ili nećeš?

AVRAM: Hoću da znam kako ću i kada umreti, ali neću da kupim tvoju smrt.

Meni je moja dobra. Kakva je takva je, druga mi ne treba.

KALINA: Dobro. Poñi za mnom. (Prilaze šatoru koji je u tami ispred teatra.)

Sada ćeš čuti kako ćeš umreti. To će biti 1689. u jednoj bitci kod Kladova

izmeñu Austrijanaca i Srba s jedne i Turaka s druge strane. (Kalina razmiče

pokrivač šatora i ukazuje se prostrana sagovima zastrvena unutrašnjost. Na

jednoj prostirci spava Koen. Masudi i paša razgovaraju sedeći na jastucima.)

Poznaješ li nekog od ovih unutra?

AVRAM: Poznajem onog mlañeg. To je moj sobar Masudi.

(Kalina da znak Brankoviću da ćuti. Oni u šatoru počinju razgovor.)

PAŠA: Kažeš da si čitač snova?

MASUDI: Jesam. Mogu da ulovim tuñi san kao ti zeca.

PAŠA: Vidiš ovog ovde, što spava? To je moj konjušar; bolestan je od tardeme i

neće se više nikad probuditi. Možeš li da pročitaš šta sanja?

MASUDI: Naravno da mogu. Mene su već ubijali po tuñim snovima. On sanja

čoveka po imenu Avram Branković. Pošto taj Avram Branković trenutno umire,

ovaj ovde sanja Brankovićevu smrt.

PAŠA: To znači da ovaj može sanjajući Brankovića koji umire da proživi smrt i

da ostane živ?

MASUDI: Da, ali ne može da se probudi i da nam to ispriča.

PAŠA: Ali zato ti možeš da vidiš kako on sanja Brankovićevu smrt?

MASUDI: Mogu i podneću ti odmah izveštaj kako umire jedan čovek i šta pri

tom oseća. (Prilazi Koenu koji spava i pilji u njega.) Čudno. Vrlo čudno.

Branković nije na zemlji.

PAŠA: Nego gde je?

MASUDI: Na nekom visokom stubu.

PAŠA: I šta radi?

MASUDI: Tri Turčina gañaju ga strelama. Rekli su mu da ako preživi petu

strelu, biće mu poklonjen život. Oni ga streljaju, a on, evo, broji. Jedan, dva, tri,

četiri, pet, šest, sedam osam, devet... Sada je pao sa stuba i prestao da broji. U

padu sudario se sa nečim tvrdim, nepomerivim i ogromnim. Ali, to nije zemlja,

to je smrt. Ali u toj istoj smrti, izmeñu udara strela on umire još jednom, nekom

nesazrelom dečačkom smrću. Leži Branković iza neke peći sazdane kao mala

šarena crkva i piša. Kad ispiša svu svoju prošlost on će biti mrtav. Ali gle, on

sada umire i po treći put. Ta treća Brankovićeva smrt jedva se nazire. Stotine

godina kao da stoje izmeñu dve prve i ove treće smrti. Eno, spade mu sva kosa

odjednom kao da mu smakoše šubaru s glave koja je već mrtva... Sada je san

tvoga konjušara prazan kao korito isušene reke.

KALINA: (Spušta krila šatora.) Hoćeš li sada da kupiš moju smrt umesto svoje

smrti?

AVRAM: Neću. To što sam video nisu moje smrti. To su smrti moje dece.

KALINA: Naravno. Svaki čovek umire smrću svoje dece. Ali ih sam trpi kao što

će njegova deca pretrpeti smrt svog poroda... No da se nagodimo. Tvoje tri smrti

ma čije da su ja ću uzeti na sebe. Umreću ponovo, ovaj put mesto tebe. Ti svoje

tri smrti nećeš ni osetiti, osetiću ih ja.

AVRAM: Šta išteš za uzvrat?

KALINA: Da mi daš jedan dan svog života u zamenu za tri smrti.

AVRAM: Dobro. Šta će ti jedan dan života?

KALINA: Hoću još jednom da se pojebem s nekim koga sam volela. Hoću da ga

volim zauvek i dan više.

AVRAM: Mislim da si ti na gubitku, Kalina. Ja znam šta ti hoćeš sada da uradiš

i koga hoćeš da sretneš. Hoćeš Petkutina! Pre nego što uzmeš moje tri smrti

pomisli da ti taj susret možda neće uspeti.

KALINA: Nemoj brinuti moje brige.

AVRAM: Otkriću ti još nešto na rastanku. Ako na putu ka Petkutinu, jer ti njega

tražiš, sukne plav plamen, naći ćeš ga, ali ako plane crvena vatra, mimoići ćeš se

zauvek sa onim koga voliš i tražiš kroz živote i smrti. (Pruža prema Kalini ruku i

dodirne palcem njen palac.) Evo tvog dana! (U Kalininom delu antičkog teatra

naglo svane i rodi se sunce, Kalina se preobrazi iz seni u lepoticu, dobija boju u

licu, telo joj se naglo ukaže nago u svoj ranijoj lepoti i sjaju, a u Brankovićevom

delu teatra i dalje je noć sa Mesecom i zvezdama nad njim. Naročito pada u oči

Kalinina raskošna kosa, kovrdžava i duga, ista kao što ju je imala za života.

Branković pogruženo odlazi u noć.)

KALINA: (Iznosi na sredinu svog dana hazarski ćup plav i zlatan. Donosi vode i

počinje da mesi Petkutina od blata. Stavlja umešeno u ćup i šapuće 40-ti Psalm.)

"Dugo čekah Gospodina i saže se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame

koja buči i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..."

(Zazvoni tri puta zvono sa obližnje crkve. Kalina štapom razbije ćup, ali iz njega

sukne crveni plamen i na njegovom dnu ne ukaže se Petkutin. Ćup je prazan.

Kalina pada na zemlju u očajanju i jeca. "Ah, dobri moj anñele, zar si me sasvim

napustio?" NJen dan se gasi, ona ustaje i gleda u Sunce. Kad ono zañe, Kalina

krikne tri puta i s glave joj spadne sva kosa kao šubara. Ona se opet pretvara u

sen kakva je i bila.)

Jabuka

Lica:

Petkutin

Prvi kamenorezac

Drugi kamenorezac

Glumac (kasnije igra Jabuku)

Glumica (u stvari muškarac, kasnije igra Bogorodicu)

Reka Jordan (glumac)

Zlatoruni ovan (glumac ogrnut zlatnim runom)

Dešava se u antičkom teatru blizu Dunava u XVII veku.

(Dva kamenoresca uklesuju u nadgrobne spomenike imena Petkutina i Kaline;

rade pri svetlosti dva mala fenjera. Odocnili su s radovima. Spomenici stoje

ispred antičkog teatra čija se sedišta naziru u pozadini.)

I KAMENOREZAC: Je li dugo tvoje ime? Hoćeš li stići večeras?

II KAMENOREZAC: I nije tako dugo. Kalina.

I KAMENOREZAC: Dabogme. Tebi prsti uvek na žensko mirišu.

II KAMENOREZAC: Kažu da su je mrtvi rastrgli...

I KAMENOREZAC: Tja, oni su stariji. U početku beše smrt. Prastara smrt,

starija od čoveka i roñena pre roñenja...

II KAMENOREZAC: A tvoje današnje ime, je li dugo?

I KAMENOREZAC: Muško je. A muška su imena teža. Pet-ku-tin.

II KAMENOREZAC: Šta je s tim tvojim bilo?

I KAMENOREZAC: Pričaju svašta o njemu.

II KAMENOREZAC: Hoće ispod praga u kuću? Šta kažu, boga ti?

I KAMENOREZAC: Kažu, nije bio čovek.

II KAMENOREZAC: Isključeno.

I KAMENOREZAC: Zašto isključeno?

II KAMENOREZAC: Zato što samo živo čeljade može da umre. Neko ko nije

živ ne može umreti. To ne može biti.

I KAMENOREZAC: Hoćeš da se osvedočiš da Petkutin nije bio čovek?

II KAMENOREZAC: Baš bi voleo. Kako?

I KAMENOREZAC: Vrlo prosto. Zaviri u njegov grob.

II KAMENOREZAC: U grob? Tamo se ñavo ženi.

I KAMENOREZAC: NJega tamo nema. Petkutinov grob je prazan. Ko usta bez

vina.

II KAMENOREZAC: Sačuvaj bože! Pa šta biva sa takvima? Kud se devaju?

Dva dobra ni dva života nikako čoveku ne mogu biti.

I KAMENOREZAC: Zato ti i kažem da Petkutin nije čovek. Samo telo bez

duše. Priča se da se takvi uvek ponovo vraćaju na svet. Kad god zvono na crkvi

izbije tri puta. Lutaju okolo i traže dušu svom telu. (Uplašeno se obaziru

obojica.)

II KAMENOREZAC: Ja sam završio i ja sada odoh. Ti nećeš stići. Imaš dva

slova više

I KAMENOREZAC: Znaš šta, hajde da podelimo. Uradi mi jedno slovo, a ja ću

ti ga vratiti prvom prilikom.

II KAMENOREZAC: Znači, slovo na zajam?

I KAMENOREZAC: Na zajam.

II KAMENOREZAC: Ali da bude žensko slovo, ne muško. Ja više volim da

urezujem ženska imena.

I KAMENOREZAC: Vredi. Dobićeš žensko slovo. Hajde sada da navalimo. A ti

se čuvaj! S krasotom ženskom mnogi pogoreše.

(Obojica rade na istom spomeniku, Petkutinovom. Nailaze glumci noseći šator i

vertepaške rekvizite. Pre no što se pojave po nebu ispred njih idu dve sjajne

zvezde koje oni vode kao zmajeve na kanapima. Kamenoresci se prepadnu.)

GLUMAC: Hoće li ovde neko da vidi našu predstavu? Mi smo glumci i samo

što smo stigli. Sutra već idemo dalje.

II KAMENOREZAC: Srećan vam put!

GLUMICA: A ima li ovde još koga osim vas?

II KAMENOREZAC: Sem ovo dvoje pokojnih nikoga. Manj da vam oni ne

naruče predstavu?

(Uštine Glumicu za sisu zavukavši ruku pod njenu košulju i otud zaprepašćen

izvuče jabuku. Zagrize jabuku.)

GLUMICA: Nije zlato sve što sija.

Nije sreća sve što prija!

GLUMAC: Ko god da naruči, ako će platiti, neka se nada odličnoj glumi.

I KAMENOREZAC: A čemu služi ta vaša gluma? Ja, na primer, služim

mrtvima i od njih živim. A vi?

GLUMICA: Mi živimo od mrtvih pisaca i od živih gledalaca. Onih što su ko ti

brzi da popljuju, a spori da poližu.

GLUMAC: Čovek s Bogom ima ugovor. Od Boga dobije samo četrdeseti deo

svog života na korišćenje, a ostalih šezdeset delova života ode neiskorišćeno

natrag Bogu. E, mi glumci, licepothodnici i skomrasi, možemo da ti dočaramo

onih šezdeset neiskorišćenih delova tvog života.

I KAMENOREZAC: Mi završavamo. Još da pokupimo alat i očitamo Psalam,

pa put pod noge, a vi čitajte svoje kome hoćete (Skuplja alat.)

GLUMAC: E, bogme, nećete! Ima da platite predstavu i da je odgledate ili će

ova toljaga da radi!

OBA KAMENORESCA: (Kleknu u strahu i čitaju Psalme.) "Dugo čekah

Gospodina i saže se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame koja buči i iz

gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..." (Zazvoni tri puta

zvono na obližnjoj crkvi i u antički teatar ulazi Petkutin. Kamenoresci i glumci

zabezeknuto gledaju.)

PETKUTIN: Probudismo se čim života nesta

U jedan život što ne beše nam dat.

Iz pokreta izašli ko iz česta,

Zaprepašćeni sred poznatih mesta

Mladim mesom nahranismo im sat...

(Kine. Glumcima.) Jeste li stigli?

GLUMAC: Mi jesmo, a ti, otkud ti ispade?

PETKUTIN: Kada je prvi put zazvonilo zvono bio sam u Indiji, na drugo zvono

u Lajpcigu, a s trećim zvonom došao sam u svoje telo.

GLUMAC: Čekaj malo, prikane! Ko ovde daje predstavu, ti ili mi?

PETKUTIN: (Prilazi Kalininom spomeniku.) "Mislim, ljubavi, da je to bio

podmukao i loš postupak!" (Prilazi kamenu na sredini teatra gde je ostavio pare

pre no što je bio rastrgnut. Pokupi pare.) Ja ću vas unajmiti i red je da vas

platim. Možete li glumiti onu igru koja se zove "Vertep"?

GLUMAC: E, to je već druga stvar. Malo ste čudno mesto i vreme izabrali,

"Vertep" ide uz Božić, sad mu nije doba, ali šta je tu je. Čija čaša onog i "Oče

naš".

PETKUTIN: (Daje novac glumcima.) Jedan, dva, tri, četiri, pet marjaša!

GLUMICA: A šta je s vama, nešto ste bledi?

PETKUTIN: Zar niste čuli? Imali smo smrtni slučaj u porodici.

GLUMICA: Ne, nismo čuli. Ko vam je umro?

PETKUTIN: Kako ko? Zar ne vidite? Pa ja. Dali smo već i četrdesetodnevni

pomen. A tek što sam se bio oženio.

GLUMICA: I ja sam imao ženu... U njenoj duši proleće, u mojoj jesen, i tad ista

ptica prolete kroz obe duše... Je li vas mnogo volela?

PETKUTIN: Jeste. Ali, nije u tome stvar.

GLUMICA: U čemu je stvar?

PETKUTIN: Rastrgnula me je i prožderala. Ona, Kalina, jedino ljudsko biće

koje sam voleo.

GLUMICA: To dogodi — kažu Madžari... A zašto? Da niste bili suviše slatki?

PETKUTIN: Bila je to neka vrsta opklade. Opklade da li sam ja čovek ili nisam

čovek. Jesam li ljudsko biće ili nisam ljudsko biće.

GLUMAC: (Pomalo sa strahom.) Pa jeste li, ili niste?

PETKUTIN: Izgledalo je kao da jesam, iako nisam. Ja sam ovde, a tamo moj

grob. Ja sam Petkutin. Onaj sa nadgrobne ploče. (Glumac i kamenoresci se krste

i povlače od Petkutina sa sujevernim strahom. Zbiju se.) Ne bojte se, ne preti

vam opasnost od mene.

GLUMICA: Nego? Od koga nam preti opasnost?

PETKUTIN: Od takvih kao što ste vi sami. Od svakog ljudskog bića i živog i

mrtvog. Prožderaće vas kao što su mene prožderali! Zaraziće vas i uništiti kao

što su mene zarazili i uništili!

GLUMICA: Kako to?

PETKUTIN: Zar vi ne igrate "Vertep"?

GLUMAC: Da.

PETKUTIN: Zar vaša igra nije onaj "Vertep" sa dve zvezde gde tek roñenom

Hristu umesto ljudi idu na poklonjenje drvo, voda i zver?

GLUMAC: Jeste.

PETKUTIN: Pa igrajte, onda! (Širokim zamahom ruke daje im znak da počnu.)

(Dve zvezde se javljaju na nebu i dolaze do sredine teatra, gde stoji razapet

šator. U šatoru Bogorodica i u jaslama novoroñeni Hristos. Jaslama prilaze

Zlatoruni ovan (glumac ogrnut guberom), glumac sa staklom vode, tj. reka

Jordan i glumica sva u lišću noseći na grudima dve jabuke, dva prava ploda.)

BOGORODICA: Od zvezda ću crkvu sagraditi

Od Meseca crkvi bela vrata

Očima ću ikone pisati,

Po umu ću leturgiju sniti

Na konjicu hoću crkvi doći,

S konja kopljem crkvu otključati...

REKA JORDAN: (Diže knjigu.) Ovo je Stari zavet, buduća krv Hristova. Krv

ovoga koji leži u jaslama tek roñen. On ima na nebu Oca, ali nema Mater.

JABUKA: (Diže drugu knjigu.) Ovo je Novi zavet, buduće telo Hristovo. Telo

ovoga koji leži u jaslama tek roñen. Ovde na Zemlji on ima Mater, ali nema

Oca.

OVAN: On će iskupiti sve buduće i prošle grehe ljudske, iskupiće i njihov

praroditeljski greh!

PETKUTIN: (Umeša se u predstavu.) To ne znači da će i mene spasti! Ni tebe,

vodo, ni tebe, biljčice, ni tebe, skote!

OVAN: Kako to misliš?

PETKUTIN: Mi nismo ljudskog soja, mi nemamo praroditeljski greh, mi nismo

isterani iz Raja, Hristos se nije ovaplotio u jabuku, u vodu, ili u zlatno runo. Mi

izmičemo njegovoj svemirskoj nadležnosti iskupljenja, jer smo izuzeti iz

računice greha i treba da živimo svoj vlastiti život. Zašto da ispaštamo za tuñe

grehe? Šta ćemo mi ovde?

I KAMENOREZAC: Čekaj malo, prikane! I ja kao čovek pitam se zašto smo

ovde? Pogledaj samo — hleb, gaće, čarape i mržnju čovek može da troši u

neizmernim količinama. I toga nikad dosta. A svega ostalog, mudrosti, lepote

ima na svetu više no što možemo da potrošimo. Ti, koji nisi čovek, koji imaš na

zemlji oca, ali nemaš majku, kaži nam ko smo, i zašto smo ovde, mi, ljudi?

PETKUTIN: Ovde ste zato, što je u ovom delu svemira vreme naučilo da se

zaustavlja. Ako shvatite da Večnost silazi od Boga, a da vreme potiče od Satane,

biće vam jasno da na odreñenom mestu dolazi do "zlatnog preseka" Večnosti i

vremena. Na tom mestu vreme se na trenutak zaustavlja da bi ga blagoslovila

Večnost i to je vaš "sadašnji trenutak". Vi ljudi ste ovde, na Zemlji zato što se u

ovom delu svemira vreme zaustavlja i omogućava vam na taj način život. Ali,

postoji i zagañeno vreme koje ne uspeva da se ukrsti sa Večnošću, pa je lišeno

blagoslova i zaustavljanja, lišeno vaše sadašnjice i zato neplodno, jalovo vreme.

U takvom delu svemira niko ne može opstati. Ali vi ne hajete za to. Pošto ste

zločinima zagadili Zemlju, zarazili bilje, vodu i životinju, hoćete sada da idete i

dalje, da zagadite i zvezde. Mi se opraštamo od vas. Mi ćemo poći za našom

zvezdom, a ne za vašom. Tamo ćemo naći svoju novu dušu. I volećemo je

zauvek. I dan više. Zbogom ljudima!

(Petkutin uzima od glumaca staklo s vodom, jabuke, ogrće zlatno runo i uzdiže

se za drugom zvezdom, koja se otkida od Zemlje, postaje sve sjajnija i odnosi ga

u beskrajne visine svemira.)