Prethodno pitanje

Postojanje ili nepostojanje pravnog odnosa (prava) koji nije predmet spora (tužbeni zahtev), ali od koga zavisi donošenje odluke o predmetu spora (tužbenom zahtevu), a o kome nije pravnosnažno odlučeno od strane suda ili drugog organa.

1. Mora da bude podobno da čini predmet građanskog spora ili da bude glavno pitanje u nekom drugom postupku-najčešće je to pitanje o kome se i inačeraspravlja (kao o glavnom!) pred parničnim sudom.

Npr. U sporu po tužbi za povraćaj stvari po osnovu prava svojine, može da se postavi pitanje tužiočeve svojine; obaveza na plaćanje zakupnine može da zavisi od postojanja (isteka) ugovora o zakupu; osuda na tužbu za plaćanje kupoprodajne cene može da zavisi od postojanja ugovora o kupoprodaji; obaveza na plaćanje ugovorne kazne može da zavisi od postojanja glavnog duga...

Moguće je da iako je parnično pravosuđe razgraničeno od uprave, da se u toku parničnog postupka postave pitanja koja spadaju u delokrug uprave.

Npr. Po regresnoj tužbi organizacije socijalnog osiguranja protiv preduzeća može biti od značaja pitanje da li je preduzeće preduzelo sve mere tehničke zaštite radnika; punovažnost pravnog posla iz koga je došlo do spora može da zavisi od državljanstva njegovih učesnika; za odluku u parnici po tužbi za ispunjenje kupoprodajnog ugovora kojim se izvozi roba, može da bude od značaja pitanje da li je za taj posao potrebna dozvola državnog organa...

Prethodno pitanje može da bude i pitanje da li je učinjeno krivično delo.-

2. Prethodno pitanje mora da ima uslovljavajući značaj ( da se bez njega ne može doneti odluka o tužbenom zahtevu-prethodno pitanje)

3. Ako je pitanje pravnog odnosa ili prava već rešeno pravnosnažnom sudskom odlukom ili konačnom odlukom upravnog organa, onda nije reč o prethodnom pitanju, već o pitanju vezanosti parničnog suda odlukom drugog suda ili drugog državnog organa.

POSTAVLJA SE tako što jedna stranka osporava drugoj postojanje uslovljavajućeg odnosa (najčešće tuženi, ali može i tužilac).

Nekada je odnos takav da njegovo postojanje mora da bude utvrđeno po službenoj dužnosti.

Član 12. ZPP-a:“Kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja

pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno.

Odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno.”

Načelo nadležnosti parničnog suda

Ne znači da parnični sud uvek treba da rešava o prethodnom pitanju.

On može da sam reši prethodno pitanje ili da prekine postupak koji pred njim teče i sačeka ishod postupka pred nadležnim sudom (drugim organom).

On na oba načina može da postupi i kada je to pitanje u vreme kada se postavlja u parnici već predmet spora u drugoj parnici pred drugim sudom ili da je predmet postupka pre nekim upravnim ili drugim državnim organom (kao glavno pitanje!), i kada drugi postupak nije u toku, upućivanjem stranke da povede taj drugi postupak.

Ako je odnos od prejudicijelnog značaja dobio svoje pravnosnažno rešenje u drugom postupku, onda se ne može postaviti pitanje njegovog postojanja.

1.Parnični sud je vezan pravnosnažnom građanskom presudom kojom je o tom odnosu rešeno kao o predmetu spora (kao o glavnom pitanju).

2. Parnični sud je vezan krivičnom presudom kada postojanje krivičnog dela predstavlja činjenicu od koje zavisi nastanak ili prestanak subjektivnog prava-ako tužilac u parnici izvodi građanskopravnu posledicu iz jednog događaja koji može da bude predmet optužnice i o kome krivični sud može da donese presudu (najčešće pravo na naknadu štete, ali može i pravo na povraćaj stvari).

Ovo je naročito bitno kod pitanja prouzrokovanja štete za koju nse traži naknada-parnični sud je izričito vezan krivičnom presudom ako je šteta izričito zakonom predviđena kao element dela ili kada se ono bez štete ne može zamisliti-npr.tuženi ne može da porekne da je krivičnim delom pronevere prouzrokovao smanjenje imovine oštećenog koji ga tuži za naknadu štete.

3. Sud je vezan i u slučaju u kome se kao prethodno postavlja pitanje postojanja jednog upravnopravnog odnosa.

Kvalifikovano rešenje prethodnog pitanja podrazumeva obavezu suda da reši ovo pitanje, zato što je ono na zahtev stranaka postalo predmet spora-tužilac u tom cilju podnosi incidentni zahtev za utvrđenje, a tuženi prejudicijelnu protivtužbu-tada odluka o ovim zahtevima jeste obuhvaćena prevnosnažnošću.

Sud može da rešava o incidentnom zahtevu za utvrđenje ili o prejudicijelnoj protivtužbi samo ako bi bio nadležan da o njemu i inače rešava kao o posebnom predmetu spora.

Sud sam po svojoj inicijativi može da reši prethodno pitanje donošenjem međupresude.

Ako je u parnici pokrenutoj kondemnatornom tužbom osporena i visina i osnov tužbenog zahteva, sud može da o osnovu zahteva donese međupresudu-time rešava jedno prethodno pitanje dalje raspravlja o visini, unosi odluku o osnovu u izreku međupresude koja ima dejstvo pravnosnažnosti u tekućem sporu-sporno za to dejstvo van tekućeg spora.

Vrhovni kasacioni sud je po ZPP-u nadležan za rešavanje spornog pravnog pitanja-član 176. ZPP-a:

“Kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja.

Sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan je da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom.”

Član 178. st. 1 i 2 ZPP-a:“Vrhovni kasacioni sud je dužan da reši sporno

pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva.

Vrhovni kasacioni sud će odbiti da zauzme stav o spornom pravnom pitanju ako ono nije od značaja za odlučivanje u većem broju predmeta.”

Član 180. ZPP-a:“Ako je Vrhovni kasacioni sud zauzeo pravno

shvatanje o spornom pravnom pitanju, stranke u postupku u kome se postavlja isto prethodno pitanje nemaju pravo da ponovo traže njegovo rešavanje u parnici koja je u toku.”

Odgovor na tužbu

Član 281. ZPP-a:„Sud će tužbu sa prilozima dostaviti tuženom na

odgovor u roku do 30 dana od dana prijema tužbe sudu.”

Član 282. ZPP-a:„Tuženi je dužan da, u roku do 30 dana od prijema

tužbe sa prilozima, podnese sudu odgovor na tužbu.

Sud je dužan da tuženog pouči o sadržini odgovora i posledicama propuštanja da odgovori na tužbu u određenom roku.”

Protekom ovog roka nastupa prekluzija i sud može (ako su ispunjeni i ostali uslovi!) da donese presudu zbog propuštanja.

Izuzetak od obaveznosti odgovora na tužbu propisan je članom 283. ZPP-a:

“Sud može izuzetno, ako to zahtevaju posebne okolnosti pojedinog slučaja, a posebno ako je to potrebno radi odlučivanja o predlogu za određivanja privremenih mera, odmah zakazati ročište i narediti da se primerak tužbe dostavi tuženom.”

Odgovor na tužbu je pismena parnična radnja i treba da sadrži sve ono što po zakonu treba da sadrži svaki podnesak.

Uz to treba da sadrži izjašnjenje tuženog da li priznaje ili osporava tužbeni zahtev (ako osporavaodovor na tužbu mora da sadrži činjenice na kojima tuženi zasniva svoje navode i dokaze kojima se utvrđuju te činjenice), i tuženi u odgovoru na tužbu treba da istakne procesnopravne prigovore.

Ako ne sadrži sve što treba fikcija je da nije ni podnesen!Tada gotovo redovno sud donosi presudu zbog

propuštanja kojom usvaja tužbeni zahtev. Protiv ove presude tuženi može da izjavi žalbu ali ne zbog

pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja!

Tuženi odgovorom na tužbu iznosi svoj stav prema tužbi-može da istakne nedostatak neke procesne pretpostavke, osporava tužiočeve tvrdnje, predlaže protivdokaze, iznosi činjenice koje po njemu treba da dovedu do odbijanja tužbenog zahteva i navodi dokaze za te činjenice.

Ako sud nađe da je tužbom i odgovorom natužbu glavna rasprava dovoljno pripremljena i da se ne postavljaju procesnopravna pitanja, on će izostaviti pripremno ročište i odmah zakazati glavnu raspravu.

Protivtužba

Tužba tuženog protiv tužioca, podnesena parničnom sudu u okviru postupka pokrenutog tužbom.

Formalno je napad, ali često i sredstvo odbrane.

ZPP-3 vrste protivtužbe:1.Konkesna protivtužba2.Prejudicijelna protivtužba3.Kompenzaciona (prebojna) protivtužba

1. Koneksna protivtužba-tuženi može da je podnese ako između zahteva tužbe i zahteva protivtužbe postoji izvesna veza.

Npr. po tužbi za razvod braka druga strana podnosi protivtužbu; po tužbi prodavca za osudu na plaćanje cene, kupac podnosi protivtžbu za naknadu štete pošto roba ne odgovara ugovorenom kvalitetu.

2. Prejudicijelna protivtužba-ima deklarativan karakter. Tuženi je podnosi u parnici u kojoj se postavlja prethodno pitanje građanskopravne prirode-postoji veza!

Pravnosnažno utvrđenje koje tuženi hoće da postigne je najčešće negativno-povoodm tužbenog zahteva za osudu, tuženi prejudicijelnom protivtužbom predlaže utvrđenje da uslovljavajući odnos ne postoji.

Ako sud usvoji zahtev ove protivtužbe, on presudom odbija tužbeni zahtev.

Svoj zahtev može tuženi da istakne kao običan prigovor, ali tada odluka o njemu nija zahvaćena pravnosnažnošću (isti efekat postiže tužilac incidentnim zahtevom za utvrđenja).

3. Kompenzaciona (prebojna) protivtužba-ako tuženom pripada prema tužiocu neko potraživanje koje ispunjava uslove za prebijanje sa potraživanjem tužioca istaknutim u tužbi.

Može da upotrebi prigovor radi prebijanja, ili ovu protivtužbu.

Prednosti kompenzacione protivtuže su:a. Parnica zasnovana protivtužbom teče i ako tužilac

povuče tužbub.Njome može da bude izneseno potraživanje u većem

iznosu od tužbenog, i sud odlučuje o potraživanju tuženog istaknutom ovom protivtužbom u obimu u koem je iznesen.

c. Sud može o protivtužbi da donese delimičnu presudu.

Tuženi može da prigovorom iznese deo potraživanja koji dostiže tužiočevo, a ostatak da istakne kompenzacionom protivtužbom.

Oba ustanove vode pravnosnažnoj odluci o postojanju ili nepostojanju tuženikovog potraživanja.

Za protivtužbu je nadležan sud pre kojim teče parnica po tužbi.

Član 192. st. 2 ZPP-a:“Protivtužba se ne može podići ako je za zahtev iz

protivtužbe stvarno nadležan viši sud ili sud druge vrste.” (npr. za tužbu je nadležan sud opšte nadležnosti, a za protivtužbu trgovinski sud-ne može!)

Razlika u sastavu suda nije smetnja za podnošenje protivtužbe.

Sud kome je protivtužba podnesena ostaje za nju nadležan i ako se oglasi nenadležnim za postupak po tužbi.

Protivtužba se podnosi pismeno ili na raspravi, od trenutka kada je parnicqaa počela da teče do zaključenja glavne rasprave.

Može da bude podnesena kao eventualna-tuženi traži da sud usvoji zahtev iz protivtužbe, pod uslovom da se spor po tužbi okonča na određeni način.

Pošto o tužbi i protivtužbi sud po pravilu zajednički raspravlja i odlučuje, treba uzeti da je ona dopuštena samo ako se njome zasniva postupak iste vrste kao i onaj koji teče po tužbi.

Treba da se ispune opšte procesne pretpostavke. Dostavljanjem protivtužbe se zasniva još jedan procesnopravni odnos u kome su uloge obrnute.

Sud neće spojiti raspravljanje po tužbi i po protivtužbi ako to ne bi bilo celishodno, npr u slučaju kompenzacione protivtužbe iz drugog odnosa.

Zajednički sud može da donese o njima odluku (ako je što je gotovo redovno o obema raspravljao).

Ali može da donese i delimičnu presudu ako je tužbeni zahtev ili zahtev iz protivtužbe sazreo za odluku pre onog drugog.

Izuzetak ako se zahtev iz protivtužbe ne može odvojiti od tužbenog zahteva (protivtužba po tužbi za razvod braka).