FINANSIJSKA TRŽIŠTAI HOV

Predmetni nastavnici Dr Aleksandar Miljković

Dr Aleksandra Pušara Dr Milica Kaličanin

PREDAVANJE IZ PRVOG DELA

Uvodno predavanjeSadržaj predmeta

Metod radaSeminarski radovi,

prezentacijeNačin ocenjivanja

Literatura i web sajtovi

prva glava: Obeležja i značaj finansijskog tržištadruga glava: Teorije kamate i kamatne stopetreća giava: Prinos i cena finansijskih instrumenatačetvta glava: Prinos i rizik fmansijskih instrumenatapeta glava: Bankašesta glava; Institucionalni investitorisedma glava: Investicioni fondoviosma glava: Berzanski posrednicideveta glava: Funkcije tržišta novcadeseta glava: Kratkoročni finansijski instrumentijedanaesta glava: Dugoročni finansijski instrumentidvanaesta glava: Primarno tržište kapitala

drugi deo knjige prof. A. Pušara

Metod nastave i ispita •predavanja

•seminarski radovialeksandar.miljkovic@fpsp.edu.rs aleksandra.pušara@fpsp.edu.rs

milica.kaličanin @fpsp.edu.rs •Testovi

završni radispit

Ocenjivanje:Prisustvo predavanju 5 poena

Seminarski 20 poenakolokvijum 3o poenaZavršni ispit 45 poena

Ukupno 100 pona

Obavezna literatura: Prof.dr BrankoVasiljević: Osnovi

finansijskih tržišta, Zavet, BeogradDopunska literatura:

- Nikolić A, Djordjević D, Finansijska tržišta i institucije, FIMEK, Novi Sad

- Kaličanin S, Berze i finansijska tržišta,Visoka škola strukovnih studija

za računovodstvo i berzansko poslovanje

Cilj izučavanjaCilj izučavanja nastavnog predmeta je da studentima pruži kratak uvid u osnove savremenih finansijskih tržišta, kao i da ih upozna sa osnovnim karakteristikama finansijskih instrumenata . Istovremeno upznaćemo se sa problemima vezanim za funkcionisanje finansijskog sistema.

Zašto proučavati finansijska tržišta?Pretpostavite da na vestima ili u novinama saznate kako je tržište obveznica postalo trenutni hit za ulaganje, kao što kod nas zaista i jeste. Šta bi ta informacija vama mogla da znači. Da li to znači da će kamatne stope pasti pa će pozajmice i krediti biti jeftiniji.Da li će te tada lakše i jeftinije moći da dođete do sredstva potrebnih za finansiranje nekog poslovnog poduhvata? Ili to možda znači da će se ekonomija oporaviti u budućnosti pa je sada pravo vreme za investicije?

Za koji vid finansiranja bi ste se vi odlučili na osnovu ove informacije: finansiranje putem emisije obveznica ili putem uzimanja kredita ? Proučavanje načina funkcionisanja finansijskih tržišta i finansijskih institucija nam daje mogućnost da se upoznamo i znamo odgovore na ova pitanja.Finansijske institucije i tržišta ne utiču samo na svakodnevni život već i na države i svet u celini.

Finansijska tržišta obrću stotine milijardi dolara i tako utiču na novčane tokove svetske ekonomije. Zahvaljujući alokaciji i plasmanu novca ona povratno utiču na proizvodnju,dobit iz poslovanja i ekonomsko blagostanje država. Iz tog razloga ona su i pitanje od velikog političkog značaja. Svaka država koja teži da se ravnopravno uključi u svetske tokove teži da ova tržišta što više razvije jer ona su ta koja su direktno odgovorna za investiranje u dugoročni rast i razvoj privrednog sistema.

Ishod predmeta: Izučavanjem ovog predmeta student stiče

fundamentalna znanja iz osnova savremenih finansijskih tržišta,

finansijskih instrumenata i finansijskih učesnika na finansijskom tržištu. Na taj

način student biva osposobljen da analizira relevantne finansijske probleme, da o njima kritički razmišlja i da ih rešava.

Pojam finansijskih tržistaGlobalni pojam tržista prestavlja susretanje ponude I traznje koje dovodi do formiranja cene I do razmene predmeta trgovanja uz tu cenu.Predmeti razmene na tržistu mogu da budu: - stvarna dobra, - razne usluge, - HOV.

Prema predmetu razmene na trzistu,izdvajaju se dva njegova osnovna segmenta:-finansijsko I -robno trziste.Finansijska tržista predstavljaju najznačajniji I najosetljiviji deo ukupnog ekonomskog I finansijskog sistema svake zemlje.Ona omogućavaju normalno I nesmetano funkcionisanje nacionalne ekonomije

Finansijska tržišta marketplace mesto na kome se susreću ponuda i tražnja za finansijskim instrumentima i subjekti koji trguju -

učesnici

Finansijski instrumenti sinonim finansijska aktiva (Finansijska aktiva – finansijska pasiva; Štedni subjekti investitori -

investicioni subjekti)

Finansijske institucijeFinansijska štednja

Elementi finansijskog sistema

I – INTERNACIONALIZACIJA I GLOBALIZACIJA –svetsko-globalno finanisjsko tržište; evrodolari; Velike mogućnosti – za emitente i za

investitoreII – POJAVA I RAZVOJ FINANSIJSKIH INOVACIJA :

1) Novi proizvodi 2) Nove strategije

III – DEREGULACIONI TOKOVI – promene u sferi regulative; Smanjenje uloge države, kontrola od strane učesnika, ...

IV – TEHNIČKO-TEHNOLOŠKA UNAPREDJENJA (on-line sistemi, ECN - elektronske komunikacione mreže, internet...) omogućila su

KONTINUELNOST V – SEKJURITIZACIJA – proces kreiranja hartija od vrednosti;

pretvaranje kredita (hipotekarni, potrošački..) u HoV; mobilisanje kreditnih potraživanja banke putem HoV i njihova prodaja na tržištu;

rokovi dospeća; tržišnost bankarskih kredita

KARAKTERISTIKE SAVREMENIH FINANSIJSKIH TRŽIŠTA

Učesnici na finansijskim tržištimaEMITENTI I INVESTITORI;Emitenti hartija od vrednosti - Pravna lica koja su, prema važećim zakonskim propisima, ovlašćena da emituju hartije od vrednosti, a čijom prodajom prikupljaju nedostajuća novčana sredstva.

Emitent – je lice koje namerava da uputi, odnosno koje upućuje javnu ponudu prilikom prve javne prodaje hartija od vrednost ili drugih finansijskih instrumenata, kao i lice koje je izdalo hartije od vrednosti ili druge finansijske instrumente. Investitor – je lice koje kupuje hartije od vrednosti, izuzev pokrovitelja emisije koji kupuje hartije od vrednosti od izdavaoca radi njihove dalje distribucije putem javne ponude, kao i lice koje kupuje druge finansijske instrumente.

Profesionalni investitor – je lice za koje se pretpostavlja da može da proceni značaj buduće investicije u hartije od vrednosti ili druge finansijske instrumente usled vrste delatnosti koju obavlja. Profesionalni investitori u smislu Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata su: banke osnovane u skladu sa odredbama zakona kojima se uređuje pravni položaj banaka, osiguravajuća društva osnovana u skladu sa odredbama zakona kojima se uređuje osiguranje imovine i lica, društva za upravljanje otvorenim investicionim fondovima i zatvoreni investicioni fondovi penzioni fondovi osnovani u skladu sa odredbama zakona kojima se uređuje pravni položaj penzionih fondova i brokersko-dilerska društva osnovana u skladu sa odredbama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata.

FINANSIJSKI UČESNICI:

1. FINANSIJSKE INSTITUCIJE- Centralna banka- Depozitne finansijske institucije: -banke, -štedionice, -štedne i kreditne asocijacije,

Nedepozitne finansijske institucije: a) Ugovorne finansijske institucije (penzioni fondovi, osiguravajuća društva); b) Institucije investicionog tipa (investicioni fondovi i kompanije)- Ostale finansijske institucije: fondovi, fondacije, zadužbine, finansijske kompanije, brokersko dilerske kuće, rejting agencije, venture capital firms (za obezbeđenje inicijalnog kapitala)2. POSREDNICI: brokeri, dileri, investicioni bankari

Broker, prevedeno na srpski jezik, znači trgovački posrednik ili predstavnik. S tim u vezi, broker je osoba koja vrši trgovinu hartijama od

vrednosti, u svoje ime ili u ime kompanije za koju radi. Njegov zadatak je da po što boljim

uslovima i za što veću vrednost plasira poverene hartije od vrednosti na berzu, od čega zavisi i

njegova zarada.

Brokerov osnovni zadatak je da prati kretanje ponude i tražnje na berzi, kao i da o tome izveštava kompaniju u čije ime radi, da vrši

prodaju i kupovinu, da ugovara poslove vezane za hartije od vrednosti, da prati kretanja kamata

i cena na tržištu, pravi izveštaje…

Broker, u većini slučajeva radi u nečije ime, tj. angažovan je od strane kompanije ili individualca za kojeg plasira ili kupuje hartije od vrednosti. On mora

da poseduje licencu kako bi mogao da bude posrednik na berzi.

U poslednje vreme se veoma često susreće pojam diler, uz pojam brokera, pa se ponekad i ta dva pojma

poistovećuju.

Brokeri i dileri su uglavnom zaposleni u brokerskim društvima, bankama ili čak u osiguravajućim kućama.

Дилери су једна од најважнијих категорија овлашћених учесника на берзи. На њој они приступају као принципали тј. тргују у своје име и за свој рачун, што значи да сами сносе ризик.. Ова категорија посредника је ослобођена плаћања провизије на берзи, али има обавезу да 75% свог промета оствари стабилизујући тржиште.

То значи да не сме да продаје уколико последња закључена цена није била растућа,

односно да купује ако последња цена није била опадајућа. Ово важи за такозване

маркет мејкере, и правила њиховог рада се разликују од берзе до берзе. Већина дилера

обавља и брокерске послове за своје клијенте, па је стога уобичајен назив дилер-

брокер.

– ekonomska definicija: FINANSIJSKO TRŽIŠTE je ORGANIZOVANO MESTO NA KOME

SE SUSREĆU PONUDA I TRAŽNJA za različitim oblicima FINANSIJSKIH INSTRUMENATA (Finansijske AKTIVE)

ŠIRA DEFINICIJA Finansijsko tržište kao bilo koje mesto na kome se susreću ponuda i tražnja za finansijskim

instrumentima, mesto gde se trguje (kupuje i prodaje) finansijskom aktivom (fin. instrumentima),

UŽA DEF. Finans. tržište je tačno određeno vreme, mesto i prostor, gde se susreću ponuda i tražnja pod precizno definisanim pravilima i

uslovima

Značaj I uloga finansijskih tržista Finansijska tržišta su deo ekonomskog sistema.Na njih vrše uticaj promene na tržištu proizvoda I promene faktora proizvodnje.Finansijska tržista vrše povratni uticaj na tržište proizvoda I faktore proizvodnje.Razvojem finansijskih tržišta povećava se ponuda finansijskih instrumenata,čime I oblici aktive postaju predmet tržišnog valorizovanja.Razumljivo je da zavidnu razudjenost I fleksibilnost finansijske strukture privredno društvo ne moze da ostvari u finansijskom vakumu,već u bliskim kontaktima sa finansijskim posrednicima na finansijskom trzistu.

Vrste finansijskih trzistaOštra podvojenost pojedinih segmenata finansijskih tržišta karakteristična je za nerazvijene finansijske sisteme.Izdvojeno posmatranja pojedinog segmenta finansijskih tržišta koristi se u analitičke svrhe kao i u cilju prezentiranja pojedinih skupova finansijskih instrumenata.Svaki segment finansijskih tržišta ima svoje specifične finansijske instrumente.

Pojedinačne finansijske institucije imaju posebnu ulogu u odredjenim segmentima finansijskih tržišta.Postoji veći broj kriterijuma za podelu finansijskih trzista,pa samim tim i više vrsta

finansijskih tržišta.Glavna podela finansijskih tržišta je ona koja ih svrstava u 2 osnovne kategorije:

-trziste novca i -trziste kapitala.

Istorijski razvoj finansijskih trzista Nema pouzdanih izvora koji bi mogli dati odgovor na pitanje kada su nastala finansijska trzista.Ako podjemo od najšireg shvatanja pojma finansijskih trzista,kao mesta susretanja ponude I traznje finansijske aktive,onda bi se moglo reći da se nastanak I razvoj finansijskih tržista poklapa sa nastankom I razvojem novca.

Karakteristike savremenih finansijskih trzista

Savremena finansijska tržišta su vrlo dinamična.Njihovo bitno obeležije je tržišta,što predstavlja odgovor finansijskih tržišta na stalno

kreiranje novih finansijskih instrumenata I brisanje granica izmedju nacionalnih promene u

okruzenju.Stvaraju se novi finansijski instrumenti,što važi za hipotekarno tržište I tržište finansijskih

derivate.Usavršavaju se telekomunikacioni sistemi I informaciona tehnologija,što omogućava elektronski

prenos podataka, koji je pretpostavka za kontinuiranu trgovinu I dematerijalizaciju trgovine.

Efikasnost finansijskih trzista Kad se govori o efikasnosti finansijskih tržišta,uglavnom se imaju u vidu 2 vrste efikasnosti:- interna efikasnost;- eksterna efikasnost.Interna efikasnost se odnosi na operativno funkcionisanje trzista I oznacava zahtev da ucesnici na finansijskim trzistima dobijaju usluge u sto kraćem roku I po sto nizim troškovima.

Eksterna efikasnost se odnosi na sposobnost I brzinu reagovanja cena na finansijskim tržistima na pojavu

relativnih informacija. Ova efikasnost se može objasniti na osnovu toga kako cene finansijske aktive,

kojom se trguje na finansijskim trzistima,reaguju I odrzavaju sve relevantne informacije.

Efikasno je ono tržiste na kome cene odmah I u potpunosti odražavaju sve raspoložive relevantne

informacije.Pod informacijama se podrazumevaju sve relevantne poruke koje su od značaja za donošenje

odluka.

Finansijska tržištaFinansijska tržišta su mesta fizička ili virtuelna na kojima se finansijska sredstva prenose od ljudi koji imaju višak raspoloživih sredstava ljudima koji imaju manjak sredstava. Finansijska tržišta obveznica i akcija su bitna kod usmeravanja finansijskih sredstava od onih koji ne znaju produktivno da ih uposle ka onima koji to znaju, što dovodi do veće ekonomske efikasnosti. Aktivnosti na ovim tržištima takođe imaju direktan učinak na bogatstvo pojedinaca, preduzeća i ponašanje potrošača kao i na ukupan rezultat cele privrede.

Финансијска тржишта се могу посматрати у ширем и ужем смислу. У ширем смислу, финансијска тржишта постоје свуда где се обављају финансијске трансакције. У ужем смислу, могу се дефинисати као организована места на којима се сусрећу понуда и тражња за различитим облицима финансијских инструмената (или активе).

Преко финансијских тржишта привредни субјекти долазе до средстава неопходних за

финансирање свог пословања. Она олакшавају повезивање субјеката који располажу вишковима финансијских

средстава и субјеката којима недостају финансијска средства, односно повезују две

значајне макроекономске категорије – штедњу и инвестиције.

Финансијска тржишта представљају најзначајнији фактор укупног економског и привредног система у земљама са развијеном тржишном привредом. Она омогућава нормално одвијање привредних односа.

Преко финансијских тржишта врши се алокација акумулације са циљем да се она најефикасније употреби у производњи. Субјекти који располажу вишковима средстава, путем кредита или власничких удела стављају их на располагање субјектима који се баве производњом.

Najvažnije o finansijskim tržištima1 Значај финансијских тржишта 1.1 Функција повезивања1.2 Алокативна функција1.3 Функција развоја1.4 Функција ефикасности1.5 Функција одређивања цене финансијских средстава1.6 Функција смањења трошкова1.7 Функција поузданости

2 Врсте финансијских тржишта 2.1 Подела према року доспећа2.2 Подела према подручју које покривају2.3 Према праву које се налази у њиховој основи2.4 Подела према времену плаћања и испоруке2.5 Подела према природи трансакције2.6 Подела према промету2.7 Подела према организационој структури2.8 Подела према финансијским токовима2.9 Подела према организованости места на којима се тргује2.10 Подела према типу финансијске активе

Значај финансијских тржиштаФинансијска тржишта представљају најзначајнији и најосетљивији део укупног економског и финансијског система сваке земље. Она омогућавају нормално и несметано функционисање националне економије. На њима се одражавају сва збивања у реалним токовима друштвене репродукције. Она представљају један од основних постулата тржишне привреде.

Такође, финансијска тржишта врше повратни утицај на тржиште производа и факторе производње. Развојем финансијских тржишта повећава се понуда финансијских инструмената, чиме и други облици активе постају предмет тржишног валоризовања.Финансијска тржишта имају велики значај за развој производње, повећање друштвеног производа и остваривање акумулације

Функција повезивања

Финансијска тржишта, као организована места на којима долази до сусретања

понуде и тражње за различитим облицима финансијских инструмената, омогућавају

повезивање инвестиционих субјеката, којима недостају финанијска средства, и

штедних субјеката, који располажу вишковима финансијских средставA

Алокативна функција

Финансијска тржишта омогућавају алокацију слободних финансијских средстава, усмеравањем токова финансијских средстава од оних субјеката који

располажу вишковима средстава ка оним субјектима којима та средства недостају.

Функција развоја

Финансијска тржишта доприносе привредном развоју, јер доводе до повећања мобилности финансијских

средстава.

Функција ефикасности

Преко финансијских тржишта омогућава се ефикасно коришћење финансијских средстава једне националне економије, чиме се обезбеђује ефикасније пословање

у привреди.

Функција одређивања цене финансијских средстава

На финансијским тржиштима се одређују цене финансијских средстава, односно образују се цене

коришћења финансијских средстава.

Функција смањења трошковаФинансијска тржишта омогућавају смањење трошкова спајања субјекта који жели да прода, са субјектом који

жели да купи одређени финансијски инструмент. Такође, долази и до смањења трошкова у вези са прибављањем

одређених информација које се могу добити на финансијским тржиштима.

Функција поузданостиФинансијска тржишта омогућавају да се смањује ризик из

послова који се обављају на овим тржиштима

Врсте финансијских тржиштаПостоји већи број критеријума за поделу финансијских

тржишта па, самим тим, и више врста финансијских тржишта.

Подела према року доспећа

Главна подела финансијских тржишта је она која их сврстава у две основне категорије, с

обзиром на рок доспећа финансијске активе којом се тргује на финансијским

тржиштима:тржиште новца i

тржиште капитала

Тржиште новца (краткорочно тржиште) је сегмент финансијских тржишта за краткорочне

облике финансијске активе, где се тргује жиралним новцем и хартијама од вредности са

роком доспећа краћим од годину дана. Основни учесници су банке. Ово тржиште обезбеђује

ликвидност и солвентност привредним субјектима.

Žiralni kurs – kurs koji se formira na osnovu ponude i tražnje novca sa žiro računa preduzeća i banaka.Žiralni novac - trenutno naplativa potraživanja kod banaka koja se nalaze na transakcionim računima (žiro račun, tekući račun) ili kao gotovina u blagajni, jer uvek postoji mogućnost (ograničena samo likvidnošću banke) njima raspolaženeformalno i veoma pojednostavljeno putem naloga za isplatu – prvenstveno čekom. Treba ga razlikovati od štednih uloga koji, i kada su po viđenju, ne spadaju u žiralni novac. Pored toga, štedni ulozi, za razliku od novca na žiroračunima, po pravilu nose kamatu.

Žiralni novac nastaje na osnovu polaganja u gotovu, putem doznaka (prenosa, tj. uplata) sa drugih računa (virmanisanjem), kao i na osnovu odobrenog kredita od strane banke na račun korisnika. Može se nalaziti kod centralne banke, poslovnih banaka, a eventualno i kod poštanskog čekovnog ureda (kod nas Poštanskeštedionice).

Тржиште капитала (дугорочно тржиште) је сегмент финансијских тржишта на коме се тргује финансијском активом са роком доспећа дужим

од једне године. На овом тржишту се превасходно тргује дугорочним хартијама од

вредности, инструментима дуга и власничким инструментима. Емитенти на тржишту капитала

долазе до средстава за своје дугорочно финансирање. На овом тржишту посебну улогу

имају тзв. институционални инвеститори)

Подела према подручју које покривају

Полазећи од места на коме се трансакције обављају и подручја које покривају, финансијска тржишта се могу

поделити на:локална тржишта

национална тржиштамеђународна тржишта

Локална тржишта се односе на уже подручје једне земље. Национална (домаћа) тржишта се односе на целу

земљу. Међународна (екстерна) тржишта се односе на више земаља, па се и емитовање хартија од вредности

врши истовремено у више земаља.

Са аспекта природе права која се налазе у основи финансијских инструмената којима се тргује, разлику се: - тржишта основних хартија од вредности (тржиште инструмената дуга, и - тржиште власничких инструмената)тржишта изведених хартија од вредности

На тржишту инструмената дуга тргује се инструментима дуга који представљају облик хартија од вредности којима се уобличавају

дужничко-поверилачки односи, односно кредитни односи. Ту спадају различите хартије од вредности, као што су обвезнице, записи,

цертификати и слично, којима се врши кредитирање пословања емитената. Емисијом

ових хартија емитент прикупља средства за своје финансирање, јер купци таквих хартија

постају кредитори и налазе се у улози коју има банка код директног кредитирања.

На тржишту власничких инструмената тргује се акцијама и деоницама. Купци ових хартија од

вредности не постају кредитори, као код куповине инструмената дуга, већ постају власници дела активе и

будућих прихода емитента.

Тржиште изведених хартија од вредности (или дериватна тржишта) настала су развојем изведених

хартија од вредности, односно финансијских деривата. Ове хартије од вредности се називају изведеним зато што њихова вредност зависи од вредности неке друге

активе која се налази у њиховој основи. Та друга актива може бити роба, основне хартије од вредности,

каматна стопа, девизни курс итд.

Подела према времену плаћања и испоруке

Полазећи од времена плаћања и испоруке финансијске активе, разликују се:

промeтна тржиштатерминска тржишта

Карактеристика промeтних (готовинских) тржишта је да се послови и трансакције које се на њима закључе одмах реализују – испорука финансијске активе и плаћање врше се одмах по закључењу посла.

Карактеристика терминских тржишта је да се на њима закључују термински (рочни) послови, који представљају споразум учесника

да реализују одређене финансијске трансакције у будућности (овде спадају тржишта изведених хартија од вредности тј.

дериватна тржишта).

Подела према природи трансакције

Полазећи од емисије хартија од вредности, односно од природе трансакције, разликују се:

примарна тржишта iсекундарна тржишта

Подела је извршена по томе да ли се на њима врши прва куповина и продаја финансијских инструмената које су креирале дефицитне

економске јединице, или даља купопродаја.

Примарна тржишта су она на којима се врши примарна емисија појединих хартија од вредности.

На њима се обавља прва трансакција хартија од вредности, односно, на њима се уводе нове

хартије од вредности. Купци купују новоемитоване хартије од вредности и уједно постају њени први

власници. Купац у овом случају има положај инвеститора, јер куповина за њега значи

инвестицију, с обзиром да од купљене хартије од вредности очекује приходе веће од улагања које је

имао при куповини хартије од вредности

Примарна финансијска тржишта имају функцију да се трансферисањем финансијске штедње обезбеди њена ефикасна алокација

крајњим корисницима.

Секундарна тржишта су она на којима се тргује већ емитованим хартијама од

вредности. На њима се обавља препродаја, односно друга и наредна трансакција са

хартијама од вредности.

Ова тржишта омогућавају продају финансијске активе, да би се дошло до ликвидних средстава,

јер ова тржишта обезбеђују ликвидност финансијске активе а то значи да обезбеђују

ликвидност привредним субјектима. Једна од битних функција секундарних тржишта је да она

одређују цену финансијске активе, чиме се постиже ефикасност пословања и управљања.

Секундарна тржишта постоје за скоро све хартије од вредности – обвезнице, акције,

опције, фјучерсе.

Подела према прометуСа аспекта промета, разлику се:- берзански промет и тржишта- ванберзански промет и тржишта

Берзански промет проистиче из послова и трансакција који се обављају на берзи.Постојање ванберзанског промета значи да се трансакције могу обављати и на другим местима осим берзе. Та друга места могу бити при берзи, посредством банака, помоћу информационих система, итд.

Подела према организационој структури

Имајући у виду организациону структуру, финансијска тржишта могу бити:- аукциона финансијска тржишта - посредничка финансијска тржишта - Посебан облик финансијског тржишта

Аукциона финансијска тржишта су она која послују на принципима аукције, односно, купац постаје онај субјекат који понуди највећу цену.

Посредничка финансијска тржишта су она тржишта на којима се послови и трансакције обављају преко посебних, овлашћених посредника, најчешће брокера и дилера.

Посебан облик финансијског тржишта организује се преко шалтера, што представља вид ванберзанског промета у коме се трансакције обављају путем упаривања понуде и тражње преко информационе и компјутерске технологије. Заинтересовани купци и продавци подносе своје налоге на шалтерима банака или овлашћених агената.

Подела према финансијским токовимаС обзиром да постоје директни и интермедијарни финансијски токови, постоји и подела финансијских тржишта на: - директна финансијска тржишта - интермедијарна финансијска тржиштаНа директним финансијским тржиштима обавља се куповина и продаја, како примарна тако и секундарна, само финансијских инструмената које су издале дефицитне економске јединице, без обзира да ли су у њих укључени дилери или брокери. Другим речима, у директна финансијска тржишта спада и примарна и секундарна купопродаја акција предузећа, или обвезница предузећа и државе, комерцијалних записа предузећа и слично.

На интермедијарним финансијским тржиштима купују се и продају финансијски инструменти које су издале интермедијарне финансијске

институције – банке, пензиони фондови, осигуравајућа друштва, инвестиционе компаније и фондови. Ово значи да у

интермедијарна тржишта спада купопродаја депозита, депозитних цертификата и

благајничких записа банака, полиса осигурања, обвезница и акција институционалних

инвеститора.

Подела према организованости места на којима се тргује

У зависности од степена организованости места на којима се финансијско-тржишне операције остварују, разлику се:

организована тржиштаслободна тржишта

Организована (институционализована) тржишта постоје када се финансијско-тржишне операције остварују на

организованим местима (берзама) и по строго регулисаној процедури, уз физичко присуство актера или њихових

представника.

Слободна (неинституционализована) тржишта постоје када се финансијски инструменти купују и продају по много мање

формализованој процедури и на мање организованим местима.

Подела према типу финансијске активе

Поред опште и глобалне поделе финансијских тржишта, постоји даља њихова сегментација на

специјализована тржишта. Полазећи од финансијске активе којом се тргује, разликује се пет основних сегмената финансијских тржишта:

тржиште новцатржиште капиталадевизно тржиште

хипотекарно тржиштетржиште финансијских деривата

Девизно тржиште на специфичан начин прожима и новчано тржиште и тржиште капитала, због чега се оно и третира као саставни део и једног и другог. Међутим, оно има довољно специфичности да га

треба третирати као посебно финансијско тржиште.

На хипотекарном тржишту се тргује хипотекарним кредитима и хартијама од вредности на бази

хипотеке. Ови послови су постали привлачни јер се као њихово осигурање јавља хипотека на реална

непокретна добра – земљиште, зграде и друге непокретности.

Zona Slobodne Trgovine i carinske unije Zona slobodne trgovine jeste skup dve ili više država između kojih carinske barijere i ostale restriktivne mere u trgovini (kao što su kvote, kotizacije iostale tarife) ne postoje.Ono što se mora istaći je da članice samostalno određuju visinu carina u poslovanju sa zemljama nečlanicama. U tome i leži osnovna razlika izmedju ovadva pojma, jer carinska unija (kao napredniji oblik ekonomske saradnje), pored rečenog obuhvata još i zajedničku politiku carina prema drugim zemljama.

Finansijski instrumenti Razvoj moderne robne proizvodnje i kreditnog sistema kontinuirano stvara različite oblike piatnih i kreditnih instrumenata kojima se registruju, prenose i realizuju novčane obaveze i potraživanja različitih učesnika u procesu reprodukcije. Ti instrumenti imaju različite funkcije: potvrđuju prava i obaveze iz robnog prometa, izražavaju kreditne odnose, omogućavaju transfer rizika sa jednog na druge ekonomske subjekte, svedoče o ulaganju u realne oblike kapitala i dr. Oni su, prema tome, formalizovani izraz ekonomskih transakcija,

Finansijski instrumenti izraženi su kao novčana potraživanja, odnosno obaveze. Kao takvi, oni

predstavljaju finmsijsku aktivu ili fuimsijsku imovinu. lako se posredstvom ovih

instrumenata obavija transfer akumulacije između različitih ekonomskih subjekata,

finansijska aktiva nije element društvenog bogatstva. Potraživanje vlasnika finansijske

aktive uvek je nečija obaveza

Na mikroekonomskom nivou, svaki finansijski instrument može dobiti tržišnu vrednost procesom kapitalizacije periodičnog prinosa na koji glasi. Tržišna vrednost razlikovaće se od nominalne vrednosti finansijskog instrumenta, zato što se utvrđuje polaszeći od visine prinosa, izvesnosti prinosa (rizik) i tržišne kamatne stope.

Struktura finansijskog tržištaStudije o flnansijskom tržištu formulisale su osnove segmentacije ovog tržišta. Svaki od segmenata može, po svojim obeležjima, predstavljati posebno tržište. Medjutim, kao što je napomenuto, razvoj finansijskog tržišta doveo je do snažnih integracionih tendencija, tako da je oštra podvojenost pojedinih segmenata finansijskog tržišta karakteristika nerazvijenih flnansijskih sistema.

Segmentacija tržišta može se koristiti u cilju prezentiranja pojednih skupova finansijskih instrumenata i u analitičke svrhe. Svaki od segmenata finansijskog tržišta ima specifične, odnosno adaptirane finansijske instrumente. Finansijske institucije koje su osnovni izvor likvidnosti i osnovni nosioci informacija imaju posebne uloge u različitim segmentima finansijskog tržišta.

Tradicionalno se u okviru finansijskog tržišta razlikuju segmenti tržišta novca i tržišta kapitala. Tržište novca je tržište finansijskih instrumenata sa rokom dospeća do jetlne godine, a obuhvata i trgovinu novcem, kao specifičnom finansijskom aktivom. Na tržištu kapitaia finansiraju se dugoročna ulaganja ekonomskih subjekata. Na ovom tržištu emituju se i razmenjuju instrumenti čiji je rok dospeća preko jedne godine, odnosno instrumenti ulaganja (akcija). Sastavni deo tržišta kapitala je hipotekarno tržište, tj. tržište na kome se formiraju hipotekarni instrumenti i obavlja njihova trgovina.

TEORIJE KAMATE I KAMATNE STOPEKamatna stopa je ključni parametar finansijskog tržišta. Tržište vrši kreiranje i vrednovanje finansijske aktive na osnovu prinosa i rizika finansijskog instrumenta. Prinos izražava očekivani povraćaj koji ulaganje kapitala donosi, a rizik izvesnost prinosa. Kamata je za vlasnika kapitala, cena odricanja od tekuće potrošnje -štednje, a s druge strane, za investitora, kamata je cena nedostajuće akumulacije.

Kamata je cena koju zajmoprimac (dužnik) plaća zajmodavcu (kreditoru) za upotrebu pozajmljene sume (glavnice) u određenom periodu. Kamata se izražava kroz kamatnu stopu, kao odnos nominalnog iznosa kamate i glavnice. Uobičajeno je da se kamatna stopa vezuje za godišnji period. Ako je, na primer, dužnik pozajmio 100 novčanih jedinica na period od jedne godine, sa obavezom da uz glavnicu vrati i 10 novčanih jedinica kamate po dospeću, kamatna stopa će iznositi 10% (predstavljena apsolutnim brojem: 0,10). Prema tome, kamatna stopa je izraz cene ustupljenih sredstava.Kvalitativno, ona je cena upotrebe kapitala, pa je stoga uslovijena njegovom sposobnošću da kreira višak.

Osnovne ekonomske funkcije kamatne stope mogu biti sledeće: - omogućava da se tekuća štednja pretvori u investicije, u cilju podsticanja ekonomskog rasta, - racioniše raspoloživu ponudu kredita, obezbeđujući zajmovne fondove za investicione projekte koji imaju najveći očekivani prinos, - dovodi u ravnotežu ponudu novca sa tražnjom, - kao sredstvo ekonomske politike, utiče na obim štednje i investicija.

Savremene teorije kamate i kamatne stopeSlabost klasične teorije ispoljava se u nedovoljnoj obuhvaćenosti faktora koji mogu uticati na ponudu i tražnju na finansijskom tržištu, posebno svih raspoloživih dohodaka. Ne zanemarujući doprinose klasične teorije, savremene teorije pružaju razuđenija analitička sredstva za razumevanje savremenog finansijskog tržišta.

Tražnja za novcem, odnosno želja za likvidnošću, potiče iz tri osnovna motiva. Transakcioni motiv označava tražnju za

novcem u svrhu kupovine robe i usluga. Taj motiv znači da vlasnik uvek mora imati novčana sredstva za tekuću

potrošnju. Motiv sigurnosti pretpostavlja posedovanje novčanih rezervi u slučaju nepredvidenih trošenja u

budućnosti. Držanje novca u transakcione i sigurnosne svrhe na kraći rok može se smatrati za konstantno. Tražnja vezana za špekuktivni motiv držanja novca, međutim, menja se s

obzirom na manju ili veću izvesnost promene cena obveznica, kao jedinog alternativnog načina korišćenja

novca.

Ako kamatna stopa na obveznice raste, porašće i troškovi držanja novca (gubitak moguće kamate) i količina novca koja se traži će pasti. Stoga, postoji

negativna korelacija između špekulativne tražnje za novcem i nivoa kamatnih stopa.

Prema tome, ukupna tražnja za novcem imaće dve komponente: konstantnu, koja izražava transakcionu i

sigurnosnu tražnju i varijabilnu, koja izražava špekulativnu tražnju.

Kamatna stopa i inflacijaInflacija, izražena kroz opšti porast cena, menja vrednost novca (kupovnu snap novca) i stoga

utiče na očekivani prinos vlasnika novca - kreditora, odnosno na kamatnu stopu. Pod

pretpostavkom da je pozajmljeno 100 novčanih jedinica, uz kamatnu stopu od 10% (nominalna

kamatna stopa), dužnik će o roku dospeća vratiti 110 novčanih jedinica. Ako se do roka dospeća promeni kupovna snaga novca, vlasnik novca

neće dobiti očekivani prinos u realnom iznosu.

U našem primeru, ukupna suma kredita uvećana je za 5 novčanih jedinica jednake kupovne snage. Ako bi stopa inflacije bila 20%, onda bi realna kamatna stopa bila -15%, odnosno ukupna suma zajma od 100 novčanih jedinica, na dan dospeća realno bi iznosila 87,5 novčanih jedinica.U procesu kreditiranja, realna kamatna stopa predstavlja rezultat razlike između ugovorene nominalne kamatne stope i očekivane stope inflacije, budući da se u momentu nastanka kreditnog odnosa ne može znati kolika će biti inflacija do dospeća kredita.

Struktura kamatnih stopaTeorijska razmatranja prirode kamate i načina formiranja kamatnih stopa pružaju osnovu za analizu strukture kamatnih stopa na finansijskom tržištu. Ovo tržište, naime, poznaje niz kamatnih stopa, koje su vezane za pojedine finansijske instrumente, odnosno segmente tržišta, bliže odražavajući kretanje ponude i tražnje za novcem i kapitalom u tim segmentima. U osnovi hijerarhije kamatnih stopa leže dve osnovne kategorije: - izvesnost ostvarivanja prihoda od ulaganja u određeni finansijski instrument i - vremenska struktura ulaganja.

Rizična struktura kamatnih stopa.Rizična struktura kamatnih stopa zasnovana je na

baznoj kamatnoj stopi - tj. kamatnoj stopi na ftnansijske instrumente koji nose najmanji rizik. To su

obično državne kratkoročne obveznice koje imaju neznatan kreditni rizik, s obzirom na budžetsku sposobnost države (u krajnjoj liniji, sposobnost

štampanja novca), kratak rok u kome se ne očekuje visoka inflacija, kao i likvidnost, odnosno mogućnost

da se pretvore u gotov novac bez (znatnih) transakcionih troškova.

Investitori će za izvršeno ulaganje u druge flnansijske instrumente očekivati bazičnu kamatnu stopu, koju ostvaruju na državne kratkoročne obveznice, uvećanu za premiju na rizik koji takvi instrumenti nose. Visina premije zavisiće od tipa rizika, odnosno sledećih faktora: 1) tipa izdavaoca, 2) kreditne sposobnosti izdavaoca, 3) roka dospeća, 4) opcija ugradenih u finansijski instrument, 5) poreskog tretmana finansijskog instrumenta i 6) likvidnosti emisije

Tip izdavoca, podrazumeva razlikovanje rizika vezanih za emitente u različitim privrednim sektorima (država, državne

organizacije, preduzeća, inostrani subjekti i dr. tržišni sektori). U okviru svakog od ovih sektora, moguće je detaljnije posmatrati pojedine grupe izdavalaca (npr. u sektoru

preduzeća: industrijska, infrastrukturna i dr). Kreditna sposobnost, odnosi se na sposobnost izdavaoca da u

roku isplati iznos uloženih sredstava zajedno sa kamatom (kreditni rizik). Ocenu kreditne sposobnosti investitor vrši

sam, ili se oslanja na ocenu organizacija koje javno saopštavaju ocenu o kreditnoj sposobnosti emitenata (rejting

agencija).

Opcije koje sadrže pojedini flnansijski instrumenti vezane su za nekoliko osnovnih okolnosti: - pravo izdavaoca da isplati finansijski instrument pre roka dospeća, što će on učiniti ako u međuvremenu tržišne kamatne stope padnu. Na taj način, izdavaiac se može osloboditi tereta otplate viših kamata, ali će ulagač biti oštećen, jer će biti prinuđen da reinvestira po nižoj kamatnoj stopi (rizik reinvestiranja),

- pravo investitora da proda izdavaocu hartiju od vrednosti po nominalnoj vrednosti, nezavisno od njene tržišne cene u trenutku prodaje (engl. Redemption), što otežava položaj izdavaoca, - mogućnost pretvaranja jedne vrste hartija od vrednosti u drugu (npr. obveznica u akciju), zavisno od kretanja cena tih hartija.Opcije koje su povoljne za kupca nosiće nižu premiju na rizik. Hartije od vrednosti, čiji je prihod oslobodjen poreza i hartije od vrednosti koje imaju veću likvidnost, takođe će nositi nižu premiju.

Struktura kamatnih stopaNa strukturu kainatnih stopa veliki uticaj vrši rok

dospeća. finansijskog instrumenta, odnosno vremenski period po čijem isteku je izdavalac

obavezan da isplati glavnicu i kamatu. Finansijski instrumenti imaju veoma različite rokove dospeća: od jednog dana, odnosno do godinu dana (kratkoročni),

preko rokova dospeća od 5 do 10 godina (srednjoročni), kao i preko 30 godina, npr. instrumenti

hipotekarnog tržišta (dugoročni finansijski instrumenti).

Rokovi dospeća uslovljavaju veoma heterogenu strukturu kamatnih stopa.

Odnos kamatne stope izražene u finansijskom instrumentu i roka njegovog dospeća zove se ročna struktura kamatnih stopa. Ona se posmatra kod finansijskih instrumenata koji imaju istu rizičnu strukturu kamatne stope, tj. isti kreditni kvalitet. S obzirom na to, ročna struktura kamatnih stopa

može se grafički predstaviti preko krive prinosa finansijskih instrumenata sa istim kreditnim kvalitetom. U narednom

grafikonu ilustrovane su tipične krive ročne strukture kamatnih stopa.

PRINOS I CENA FINANSIJSKIH INSTRUMENATA Sadašnja vrednost

Kao što se svaka slobodna novčana suma može investirati na razvijenom finansijskom tržištu da bi proizvela neki prinos,

tako se i svaki novčani dohodak može smatrati za rezultat neke ranije uložene sume novca. Odnosno, kao prinos na (ranije) uložen kapital. Ova pojava rezultat je činjenice da držanje

slobodnih novčanih sredstava ima za posledicu oportunitetne troškove za njihove vlasnike. Oportunitetai troškovi su

(propuštena) kamata koju bi inače moglo da donese ulaganje u neki od flnansijskih odnosno kreditnih instrumenata, pod

pretpostavkom prihvatanja razumnog rizika. Razuman rizik je onaj rizik koji nosi opšte očekivanu premiju na rizik u odnosu

na nerizične finansijske instrumente.

Izračunavanje kapitalne sume, čiji je proizvod određeni novčani prinos, naziva se kapitalizacija prinosa. Proces kapitalizaeije je osnova za odredivanje cene finansijskih instrumenata.Finansijsko tržište, kao uostalorn i kreditno tržište, omogućava proces transfera bogatstva u vremenu. Za zajmodavca, ulaganje je odustajanje od tekuće potrošnje radi omogućavanja povećane potrošnje u budućnosti. Za investitora, ulaganje je povećanje sadašnje potrošnje na račun buduće.

Da bi se ocenila opravdanost izbora alternative trošenja ili investiranja, imajući u vidu navedene

faktore, mora se pronaći parametar preko koga će se izjednačiti budući novčani prinos sa sadašnjim

ulaganjima. Taj parametar se naziva sadašnja vrednost novčanog prinosa, Sadašnja vrednost

samo je drugo ime za kapitalizovani prinos.Sadašnja vrednost izražava vremensku dimenziju

ulaganja novca, odnosno rremensku vrednost novca.

Diskontna stopaDiskontm stopa (engl. Discount Rate) je kamatna stopa koja izjednačava budući prinos finansljskog instrumenta sa njegovom sadašnjom vrednošću. Ona predstavlja opšte prihvaćenu kamatnu stopu na uobičajeni rizik koji je prisutan na finansijskom tržištu, Prema tome, ona je viša od nerizične kamatne stope, jer uključuje i premiju na rizike koji su uobičajeni na finansijskom tržištu. "Odgovarajuća diskonta stopa, r, je prihod koji tržište ili investitori konsensesom zahtevaju kao prinos na aktivu (ulaganje) "

Diskontna stopa je poznata i pod nazivom: oportunitetni trošak kapitala ili, kao što je već rečeno, interna stopa povraćaja.Uobičajena diskontna stopa mogla bi se generalno formulisati na sledeći način:r = RP + IP + DP + MP + LP + EPgde je: RP - realna kamatna stopa, kao cena odložene potrošnje,IP - inflaciona premija, km kompenzacija za očekivano opadanje kupovne moći novca,DP - premija na rizik bankrotstva (kreditni rizik), posebno za gubitak glavnice,MP - ročna premija, kao kompenzacija za kreditiranje na određen vremenski period,

LP - premija na likvidnost, kao nagrada za držanje finansijskog instrumenta koji se ne može pretvoriti u gotov novac bez transakcionih troškova, EP - premija na devizni rizik, kao premija na rizik promene deviznog kursa kod finansijskog instrumenta koji je izražen u stranoj valuti. Ako je instrument izražen u domaćoj valuti, onda je EP=0 .

Kolika će diskontna stopa biti, zavisiće od okolnosti fmansijskog tržišta, odnosno

stepena njegove razvijenosti.Diskontna stopa je osnovni faktor za

određivanje cene finansijskog instrumenta. Cena finansijskog instrumenta menja se kada se menja visina diskontne stope i to obrnuto proporciomino: ako diskontna stopa raste,

cena finansijskog instrumenta pada.

Pojam i vrste stope prinosaKamatna stopa, kao obećan prinos vlasniku kapitala, ne

izražava uvek prihod finansijskog instrumenta koji će biti i ostvaren, niti će vlasnik uvek dobiti nazad novčanu sumu koju

je uložio - glavnicu, u njenoj nominalnoj vrednosti. Kreditni rizik uzrokuje moguće gubitke glavnice i ili kamate. Sa

oscilacijama tržišta, menja se cena finansijskog instrumenta, tako da se menja i parametar s kojim se poredi prihod;

realizovana kamatna stopa može biti različita od obećane.

Imajući u vidu navedena ograničenja kamatne stope, kao mere prinosa finansijskog instrumenta, ali uz

zadržavanje njene suštine, kao relativnog pokazatelja stepena uvećanja investiranog kapitala, na

finansijskom tržištu se, kao parametar za izražavanje očekivane stope povraćaja na investirani kapital,

koristi stopa ptinosa finansijskog instrumenta (engl. Yield). Ova stopa, kao poseban oblik diskontne stope,

nalazi se u osnovi izračunavanja cene flnansijskih instrumenata.

U analizi cene finansijskih instrumenata koriste se; stopa tekućeg prinosa, stopa prinosa do dospeća i diskontna stopa prinosa. Sve ove stope uključuju u prinos finansijskog instrumenta;prihod po osnovu kamata (dividendi) ikapitalnu dobit (gubitak), tj. razliku između nominalne i tržišne cene finansijskog instrumenta.

U narednom slajdu videćemo primer stope tekućeg prinosa, a slični su primeri i za ostale stope

Stopa tekućeg prinosa (engl. Current Yield), koja se često pojavijuje u specijalizovanoj finansijskoj štampi da izrazi

stepen povraćaja ulaganja u finansijski instrument, predstavlja odnos godišnjeg prihoda (dividenda ili kamata) finansijskog

instramenta i njegove tekuće tržišne cene; godišnji dohodak

Stopa tekućeg prinosa = ------------------------------------------

tržišna cena finansijskog instrumenta

Ako je godišnja dividenda = 3 a tržišna cena flnansijskog instrumenta = 30, onda je stopa tekućeg prinosa 3/30 = 0,10

ili 10%.

PRINOS I RIZIK FINANSIJSKIH INSTRUMENATAUlaganje u bilo koji finansijski instrument, odnosno oblik aktive, motivisano je očekivanjem investitora da ostvari određen prinos. Prinos, međutim, može aii i ne mora da bude ostvaren, kao što može biti i viši ili niži od očekivanog.

Očekivani prinos nije uvek izvestan: drugim rečima, investitor se suočava sa rizikom da

njegovo ulaganje neće dati rezultat u skladu sa očekivanjima i pretpostavkama koje su biie

polazna osnova za ulaganje, odnosno okolnostima koje je investitor uzeo u obzir

prilikom ulaganja.

BankaBanka je finansijska institucija koja do sredstva

dolazi prikupljanjem depozita a potom odobrava kredite. Banka pored ovih poslova obavlja i plaćanja, davanja garancije i druge poslove.

• Poslovanje banke je vezano i za rizike.• Poslednjih godina uloga banke se značajno

menja i prilagodjava zahtevima klijenata.

Banke su danas složene finansijske institucije koje nude čitavu lepezu različitih usluga namenjenih vrlo širokoj kategoriji učesnika privrednog i društvenog

života.Banke se u mnogim slučajevima pojavljuju kao poverioci, kao u slučaju upravljanja imovinom,

davanje jemstva ili garancije itd. Banke nude i druge usluge kao davanje finansijskih

saveta, finansiranje kupovine opreme na lizing, prodaju planova penzionog osiguranja, zaštite od

rizika i dr.

Vrste i funkcije banakaZavisno od vrste delatnosti razlikujemo:– emisione,– depozitne,– založne i hipotekarne banke.

Banke se mogu i podeliti na:– univerzalne i– specijalizovane, a

Po području obavljanja delatnosti razlikujemo:– međunarodne– nacionalne i lokalne banke.

Specijalizovane banke mogu da obavljaju sve bankarske poslove, a pretežno se bave specijalizovanim određenim vrstama bankarskih poslova.

Najveća specifičnost savremenog bankarstva je korišćenje interneta, radi čega je nastao veliki broj internet banaka. Putem inerneta mogu se dobiti sve informacije o bankarskim uslugama, proveriti uslužne provizije, otvoriti račun i obaviti čitav niz bankarskih poslova. Najveća vrednost interneta je što su niski troškovi usluge.

• Zavisno od poslovne aktivnosti i sadržine konkretnih poslova kojima se neka banka pretežno bavi, moguće je banke razvrstati na više tipova (vrsta), ali su sledeći tipovi bankarskih i drugih finansijskih institucija najčešće u okviru bankarskog poslovanja:

• centralna ili emisiona banka,• depozitne banke (komercijalne banke);• univerzalne banke (komercijalne banke);

specijalizovane i granske banke;poslovne banke;štedno-kreditne organizacije zadruge i štedno-kreditne službeostale bankarske i finansijske institucije (konzorcijumi, ustanove osiguranja, fondova i dr.);međunarodne i regionalne banke i medunarodne finansijske organizacije.

• Centralna i emisiona banka prema svom poslovnom obeležju jeste jedinstvena emisiona banka, ili banka banaka. Osnovno pravo ove centralne monetarne institucije jeste da određuje ukupnost odnosa u kreditno-monetamoj sferi države. Stoga, ovakva institucija ima obeležje nacionalne banke, pa se, po pravilu, pripadnost određenoj državi ističe u njenom nazivu.

Depozitne (komercijalne) banke su najrasprostranjeniji oblik bankarskog

organizovanja, sa primarnim poslom da pribavljaju sredstva iz depozita i uloga na štednju, i da ih usmeravaju za određene

komercijalne aranžmane (kredite) privrednih subjekata. Stoga se ove bankarske institucije i

nazivaju komercijalnim bankama.

• Ove banke su, po pravilu, organizovane kao institucije ili su u sastavu bankarskih asocijacija-holding banaka. Depozitna (komercijalna) banka je osnovni subjekt preko kojeg Narodna banka sprovodi mere regulisanja emisione, kreditno-monetame i devizne politike. Depozitne (komercijalne) banke mogu da obavljaju i druge bankarske poslove, kao što su:

• devizni, devizno-valutni i menjački poslovi;• izdavanje hartija od vrednosti i novčanih kartica (emisioni

posao);• čuvanje sredstava i hartija od vrednosti;• kupovanje i prodaja hartija od vrednosti;• izdavanje garancija i drugih oblika jemstva (garancijski

posao):• poslovi platnog prometa (u skladu sa zakonom).

• Univerzalne banke (banke opšteg tipa) bave se svim poslovima iz oblasti bankarskog poslovanja u obimu i širini samom veličinom banke i njenim potencijalom. I kod od ovih banaka depozitni posao predstavlja primami bankarski posao za koji se vezuju i svi drugi bankarski poslovi u određenoj veličini.

• Specijalizovane i granske banke bave se samo pojedinim vrstama bankarskih poslova sa svim obeležjima poslovne specijalizacije. U ovoj grupi banaka posebno se razlikuju banke koje se bave: investicionim poslovima, izvoznim poslovima, uvoznim poslovima, deviznim poslovima, poslovima hartija od vrednosti i drugim specijalizovanim bankarskim poslovima.

Slično specijalizovanim bankama, i granske banke obavljaju sve ili samo neke bankarske

poslove za potrebe pojedinih delatnosti, privrednih grana, za određenu proizvodnu grupaciju preduzeća ili njihovo udruženje, odnosno asocijaciju. Ove banke se kod nas

obično poznaju po atributima: "investiciona' "privredna", "izvozna" i sl.

• Poslovne banke se, po pravilu, razvijaju u zemljama tržisne ekonomije i najčešće se bave kreditiranjem razvoja na osnovu depozita sa drugim rokom.

• Štedno-kreditne organizacije po svojoj osnovnoj društvenoj ulozi pripadaju krugu bankarskih i finansijskih institucija, iako ne ispunjavaju primarni uslov bankarske aktivnosti kreiranja novčanih sredstava. U zavisnosti od postavljenih ciljeva i struktura poslova koje će obavljati štedno-kreditna organizacija, kao oblici organizovanja se pojavljuju;

• poštanska štedionica,• štedionica,• štedno-kreditna organizacija i• štedno-kreditna zadruga.

• Poštanska štedionica ima osnovnu funkciju prikupljanja slobodnih novčanih sredstava stanovništva, njihovog čuvanja i kasnijih vraćanja kao štednih uloga.

• Poštansku štedionicu u Srbiji, u skladu sa zakonom, osnivaju poštanska preduzeća, uz obezbedenje osnivačkog kapitala u visini od 1.500.000 SAD dolara u dinarskoj protivrednosti, po kursu na dan uplate tih sredstava.

Poštanska štedionica obavlja sledeće poslove:prikuplja dinarske i devizne štedne uloge fizičkih lica, vodi tekuće račune, žiro račune i devizne račune fizičkih lica i obavlja platni promet za fizička lica;daje kredite;izdaje hartije od vrednosti i novčane kartice (emisioni posao);kupuje i prodaje hartije od vrednosti;čuva sredstva i hartije od vrednosti i upravlja njima;otkupljuje bankarske i putničke čekove;naplaćuje hartije od vrednosti u drugim zemljama;obavlja i druge poslove u skladu sa zakonom.

• Štedno-kreditnu zadrugu mogu da osnuju zemljoradničke, zanatske, stambene i druge zadruge, kao i pravna i fizička lica - članovi zadruga, uz obezbedenje osnivačkog kapitala koji ne može da bude manji od 400.000 SAD dolara u dinarskoj protivvrednosti, po kursu na dan uplate tih sredstava.

• Štedno-kreditna zadruga osniva se ugovorom ako je osnivaju dva ili više osnivača, odnosno odlukom o osnivanju ukoliko je osniva jedno pravno lice.

Poslovi Štedno-kreditne zadruge su:prikuplja dinarske namenske štedne uloge i depozite fizičkih lica,daje i uzima kredite u okviru delatnosti njenih osnivača,obavlja platni promet u skladu sa zakonom,obavlja određene bankarske poslove predviđene saveznim zakonom.

• Ostale bankarske i finansijske institucije su usko specijalizovane institucije, čija je zajednička karakteristika da raspolažu, koriste i usmeravaju znatna finansijska sredstva sa kojima se pojavljuju na finansijskom tržistu. Ove institucije, iako nemaju odlučujuću funkciju u finansijskom mehanizmu jedne države, ipak dopunjuju celinu finansijske infrastrukture, koja je kao raznovrsna upravo i neophodna privredi i stanovništvu.

Među ovim institucijama, kao najpoznatije mogu se navesti:novčane i robne berze;stambene i druge zadruge koje se bave i kreditiranjem;fondovi penzijskog i socijalnog osiguranja, kao i specijalizovani drugi javni i društveni fondovi;ustanove koje se bave osiguranjem i reosiguranjem imovine i lica;poslovi korporacije za plasiranje novca i kapitala;ustanove koje se bave poslovima lizinga i kliringa;ostale pomoćne finansijske organizacije (menjačnice, agencije. komisionari, posredničke ustanove i sl.).

• • FUNKCIJE BANKE

• Funkcije kreditnog posredovanja

• Funkcija novčanog izravnavanja

• Uslužna funkcija

• Preduzetnička funkcija

• Funkcije kreditnog posredovanja • Prva i najvažnija funkcija banke je posredovanje u

kreditiranju, tako što na jednoj strani banka uzima kredite ( od CB i drugih poslovnih banaka ili novac po osnovu depozita i uloga na štednju), a na drugoj strani prikupljeni novac daje u obliku kredita klijentima.

• Posrednička funkcija banaka u kreditiranju nije samo osnovna funkcija sa stanovništva privrede već istovremeno i najvažniji izvor zarade. Kod aktivnosti banaka na finansijskom tržištu najvažniju ulogu ima menadžment banke.

Kreditno posredovanje

• Najvažnija funkcija je kreditno posredovanje u kreditima.Na osnovu bankarske koordinacije direktive, bankarski poslovi mogu

biti:• uzimanje depozita i drugih oblika pozajmica,• odobravanje kredita, • finansiranje lizing aktivnosti,• usluge transvera sredstava,• izdavanje i administriranje sredstava plaćanja(kreditne kartice,

putni čekovi itd.),• izdavanje garancija,• trgovanje za sopstveni račun i za račune klijenata:- Instrumentima tržišta novca

- devizama- finansijskim fjučersima (ugovor)- deviznim i kamatnim instrumentima- hartijama od vrednosti• učestvovanje u emisiji i servisiranje emisije od

hartie od vrednosti,• savetodavne usluge u vezi sa hartijama od

vrednosti,• brokerski poslovi sa novcem, menadžment i savetovanje,• čuvanje hartija od vrednosti,• usluge davanja kreditnih referenci,• usluge sigurnosnih depozita.

Banke odobravaju veći broj različitih kredita i to:– krediti za nekretnine, zemlju, zgrade, stanove ili pojedine

dugoročne projekte,– kredite finansijskim institucijama, drugim bankama,

osiguravajućim društvima, finansijskim kompanijma itd.,– kredite za poljoprivredu sa različitim rokovima dospeća i

namenama,– potrošačke kredite (za kupovinu automobila, bele tehnike,

nameštaja i dr.),– finansiranje kupovine na lizing – opreme (mašina, raznih

sredstava idr.),– drugi krediti koji se ne mogu podvesti pod navedene

kategorije.

Menadžeri banke imaju više funkcija i to:Upravljanje likvidnošću, gde je glavni odnos upravljanje prilivom i odlivom sredstava.Upravljanje pasivom (prikupljanje sredstava, privlačenje novih deponenata, širenje broja klijenata i emisije različitih finansijskih instrumenata),Upravljanje aktivom (plasiranje sedstava sa što veći prinosom),Upravljanje adekvatnošću kapitala (struktura aktive, pasive i poslova banke kao bi se izbegli mnogi rizici sa kojima se banka može suočiti).

• Funkcija novčanog izravnavanja • Svojim posredovanjem banke deluju izravnjavajuće

između tražilaca novca ne samo u finansijskom već i u prostornom i vremenskom smislu reči.

• Uslužna funkcija• Banka obavlja i raznovrsne uslužne poslove za svoje

klijente gde se ona ne javlja ni u ulozi dužnika ni u ulozi poverioca već naprosto pruža određene korisne usluge svojim klijentima, kao što su usluge u obavljanju platnog prometa ali i druge usluge neutralnog karaktera, kao što su: menjački poslovi, poslovi čuvanja poverenog novca te funkcija posredovanja u platnom prometu.

Preduzetnička funkcijaBanka se pojavljuje kao i drugi trgovci pa

obavlja i sopstvene poslove na osnovu kojih može dodatno da zaradi kao što su poslovi

kupovine i prodaje efekata na berzi i u vanberzanskom prometu, kupovine i prodaje

deviza, emisioni poslovi za sopstveni račun itd.

Uslužna funkcija banaka

Uslužni poslovi koje banke mogu obavljati zavisno i od nacionalno pravne regulative, uglavnom su:

• depozitni poslovi (primanje i polaganje depozita), • kreditni poslovi (davanje i uzimanje kredita),• devizni, devizno valutni poslovi i menjački poslovi, poslovi

platnog prometa,• izdavanje platnih kartica,• poslovi sa hartijama od vrednosti (izdavanje hartija od vrednosti,

poslovni kastodi banke i dr.),• brokersko dilerski poslovi,• izdavanje garancija avala i drugih oblika jemstva (garancijski

posao),• kupovina, prodaja i naplata potraživanja (faktoring, forfeting i

dr.), • poslovi zastupanja u osiguranju,

• Banci je zabranjeno da zaključuje sporazume kojima se bitno sprečava, ograničava ili narušava konkurencija.

• Novac koji stoji na računu i kruži sa jednog računa – deponenta na drugi račun drugog deponenta u istoj banci tim procesom se ostvaruje tzv. žiralno (bezgotovinsko) plaćanje.

• Banke se na tržištu ponašaju kao i drugi trgovci pa obavljaju i sopstvene poslove na osnovu kojih dodatno zarade. To su poslovi kupovine i prodaje efekata na berzi i u van berzanskom prometu, kupovine i prodaje deviza, emisioni poslovi za svoj račun. Najveći značaj od ovih usluga su usluge u platnom prometu koje daju najveći efekat.

Osnivanje i osnivačka skupština banke• Banka se osniva kao akcionarsko društvo prema važećim

nacionalnim propisim, ugovorom o osnivanju i obezbeđenjem sredstava u osnivački kapital banke.

• Osnivačka sredstva mogu biti u materijalnom i novčanom obliku ili u novčanom i nenovčanom obliku. Banka mora biti upisana u registar što je moguće samo kada dobije dozvolu od Narodne bsnke i ispuni ostale uslove za normalan rad banke.

• Banka se ne može osnivati kao jednočlano akcionarsko društvo jer je za osnivanje potrebno najmenje dva osnivača. Najvažniji pravni akti banke su osnivački ugovori i statut banke.

OSNIVAČKI AKT BANKE SADRŽIposlovno ime i sedište pravnog lica osnivača banke, odnosno ime i prebivalište fizičkog lica osnivača banke,poslovno ime i sedište banke,iznos ukupnog osnivačkog kapitala banke u novčanom i nenovčanom obliku kao i udeo svakog osnivača u tom kapitalu,rok do koga su osnivači banke dužni da uplate novčana sredstva, odnosno da nenovčana sredstva prenesu u osnivački kapital banke,prava, obaveze i odgovornosti osnivača banke,broj akcija banke i klase akcija koje je banka ovlaštena da izda, kao i prava iz akcija svake klase,poslove koje banke obavlja,

način pokrića gubitka banke,način rešavanja sporova među osnivačima banke,prava osnivača banke u slučaju statusnih promena banke,ukupni ili procenjeni iznos troškova u vezi sa osnivanjem banke,druge elemente odnosno podatke.Narodna banka može propisati da osnivački akt banke sadrži i druge elemente, odnosno podatke.

Po zaključenju ugovora o osnivanju, osnivači banke podnose NB zahtev za izdavanje preliminarnog odobrenja za osnivanje banke uz koji prilažu:

• podatke o osnivačima banke, iznosu njihovih uloga i broju, vrsti i nominalnom iznosu akcija koje stiču,

• osnivački akt i predlog statuta banke,• izjavu da će novčani deo osnivačkog kapitala uplatiti na

privremeni račun kod narodne banke,• imena predloženih članova upravnog i izvršnog odbora

banke i podatke o njihovoj kvalifikaciji, iskustvu i poslovnoj reputaciji,

• predlog programa aktivnosti banke za period od tri godine i predlog plana poslovne politike banke,

• predlog procedure za upravljanje rizicima i za unutrašnju kontrolu banke,

OSNIVAČKA SKUPŠTINA

• Od momenta dobijanja rešenja NB, dozvole za rad osnivačka skupština banke mora se održati u roku od 30 dana.

• Osnivačku skupštinu čine osnivači banke. Pravo glasa na osnivačkoj skupštini osnivači banke ostvaruju srazmerno visini svog uloga.

• Kad banka dobije dozvolu za rad od strane NB, dužna je da u roku od 30 dana podnese zahtev za upis u registar privrednih društava.

• Osnivački kapital banke osnivači obezbeđuju unošenjem svojih uloga pri osnivanju banke. Ulozi mogu biti u novčanom i nenovčanom obliku.

• Banka je dužna da obezbedi da kapital banke bude u visini koja nije manja od protivvrednosti 10.000.000 evra prema zvaničnom kursu .

• UPIS U REGISTAR

• Kad banka dobije dozvolu za rad od strane Narodne banke dužna je da u roku od 30 dana podnese zahtev za upis u registar privrednih društava. Uz prijavu za upis, u registar se podnosi rešenje Narodne banke o davanju dozvole za rad. Banka stiče svojstvo pravnog lica momentom upisa u Privredni registar privrednih društava. Osnivači banke dužni su da Narodnoj banci dostave rešenje o upisu u Registar u roku od 5 dana od prijema istog.

OSNIVAČKI KAPITAL

• Osnivački kapital banke osnivači obezbeđuju unošenjem svojih uloga pri osnivanju banke. Ulozi mogu biti u novčanom i nenovčanom obliku. Nenovčani ulog se procenjuje od strane ovlaštenog procenjivača kako bi se tačno utvrdila visina uloga u procentima, visini vrednosti kapitala. Banka je dužna da obezbedi da kapital banke bude u visini koja nije manja od protivvrednosti 10.000.000 evra prema zvaničnom srednjem kursu.

ODNOS BANKE PREMA NARODNOJ BANCI

Banka mora tražiti saglasnost od Narodne banke na:

• ugovor o osnivanju i statut banke, kao i na njihove izmene,

• osnivanje banke u inostranstvu, otvaranje filijala, poslovnica, ili predstavništva u inostranstvu, kao i ulaganja kapitala u banke u inostranstvu,

• izmenu naziva i sedišta banke,• odluku o imenovanju direktora.

Kad NB donosi rešenje o oduzimanju dozvole odmah donosi rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka, odnosno rešenje o likvidaciji banke, u skladu sa zakonom kojim se uređuju stečaj i likvidacija banke. Danom donošenja rešenja o oduzimanju dozvole za rad Narodna banka blokira sve račune i tim rešenjem istovremeno izriče meru zabrane raspolaganja imovinom banke do otvaranja postupka stečaja, odnosno likvidacije.

• Banka ima obavezu da u roku od 5 dana Narodnu banku obaveštava o svim promenama.

• Akti i radnje koje bi bile donete bez saglasnosti Narodne banke bili bi ništavi, ne bi proizvodili pravno dejstvo. Banka je dužna obavestiti Narodnu banku o povećanju kapitala banke, o novoj emisiji akcija, učešće u kapitalu banaka, drugih finansijskih organizacija i upravnih lica kao i ulaganja u osnovna sredstva banke. Svako odobrenje velikog kredita, svaka prodaja akcija banke kojom neko lice stiče više od 10% osnivačkog kapitala, otvaranje filijala, poslovnih jedinica, promene sastava upravnog i nadzornog odbora banke.

• Ukoliko banke ne budu poštovale odredbe Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, Narodna banka Srbije će izricati i novčane kazne od 500.000 dinara, a ako se ne ispravi nepravilnost, sledi kazna u dvostrukom iznosu.

• Narodna banka Srbije jednom mesečno anketira banke iz Republike Srbije i na osnovu podataka o poslovnim aktivnostima i namerama, sagledava ostvarene efekte sprovođenja dela programa monetarne politike, kao i njihove projekcije.

• Najnovija Anketa započeta je sredinom januara 2011.

• OBAVEZE OSIGURANJA DEPOZITA GRAĐANA

• Obaveza banke je da osigura depozit građana i plaća za to premiju osiguranja. Banka može osigurati depozit kod agencije za osiguranje depozita i sanaciju banaka ili kod osiguravajućih organizacija.

• U Evropskoj uniji postoji direktiva o šemi osiguranja depozita koja predviđa da minimalna zaštita iznosi 20.000 evra. Evropske tranzicione zemlje imaju znatno niži limit osiguranja depozita.

Osiguravači depozita su obavezni da sredstva iz premije osiguranja depozita vode posebnu evidenciju. Osiguravači obavljaju osiguranje depozita građana samo ako obezbede sredstva u posebnom fondu osiguranja depozita u iznosu koji ne može biti manji od 20% od visine depozita koji se osigurava. Ako pri kontroli Narodna banka nađe da uslovi nisu ispunjeni ili da negativnu ocenu boniteta, osiguravači ne mogu obavljati poslove osiguranja depozita građana.

OBAVEZE REVIZIJE U BANCI• Radi zakonske obaveze, jednom godišnje se

mora obezbediti spoljni revizor koji će u roku od 6 meseci od isteka kalendarske godine obezbediti reviziju, radi obavljanja godišnje revizije svojih finansijskih izveštaja.

• Banka angažuje preduzeće za reviziju. O imenovanju revizorske kuće banka obaveštava NB u roku od 15 dana od dana kad imenuje revizora.

Ako reviziju izvrši spoljni revizor koji nije na listi NB tad narodna banka neće prihvatiti izveštaj o reviziji.

Banka je dužne svake godine da objavi bilans stanja i bilans uspeha sa revizorskim izveštajem, odnosno mišljenjem revizora u dnevnim novinama.

Svaki akcionar banke ima pravo da o svom trošku angažuje preduzeće za reviziju koje bi izvršilo reviziju računovodstvenih izveštaja banke nezavisno od revizije izvršene po osnovu zakonske obaveze banke.

• Narodna banka utvrduje listu spoljnih revizora koji mogu rešiti reviziju na osnovu kriterijuma koje propisuje. Banka ne može imati revizorsku kuću čiji je prihod iz prethodne godine za reviziju veći od polovine njegovih ukupnih prihoda. Spoljni revizor može najviše 3 godine obavljati godišnji finansijski izveštaj. Spoljni revizor koji je pružao konsultantske usluge ne može raditi godišnji izveštaj o reviziji niti može vršiti godišnji izveštaj i posle pružati konsultativne usluge.

• Banka je dužne svake godine da objavi bilans stanja i bilans uspeha sa revizorskim izveštajem, odnosno mišljenjem revizora u dnevnim novinama.

BANKARSKA TAJNA

Banka je dužna u svom poslovanju da se pridržava pravila o bankarskoj tajni. Banka i članovi njenih organa, akcionari i zaposleni u banci, kao i spoljni revizori banke i druga lica koja zbog prirode posla koju obavljaju imaju pristup podacima, ne mogu te podatke saopštavati trećim licima ni koristiti ih protivno interesu banke i njenih klijenata, niti mogu trećim licima omogućiti pristup tim podacima.

• Obaveza čuvanja tajne ne prestaje ni posle prestanka statusa na osnovu koga su ostvarili pristup.

• Obaveza čuvanja bankarske tajne ne postoji ako se podaci saopštavaju:

• na osnovu odluke ili zahteva nadležnog suda,• za potrebe nadležnog organa za sprečavanje

pranja novca, u skladu s propisima kojima se utvrđuje sprečavanje pranja novca.

• vezi sa imovinskim postupkom na osnovu zahteva staraoca imovine ili konzularnih predstavništva stranih država, posle podnošenja pismenih dokumenata kojima se dokazuje opravdan interes ovih lica,

• vezi sa izvšenjem nadležnog organa na imovini klijenta poslova iz njihove nadležnosti,

na zahtev organizacije za osiguranje depozita u skladu sa zakonom kojim se uređuje osiguranje depozita,

• stranom regulatornom telu pod uslovom predviđenim sporazumom o saradnji zaključenim između tog tela i Narodne banke.

• Banka ima pravo da podatke koji su bankarska tajna saopšti istražnom sudiji, javnom tužiocu i sudovima, odnosno drugim organima koji vrše javnopravna ovlaštenja isključivo radi zaštite svojih prava u skladu sa zakonom.

Finansijsko posredovanjeFinansijsko tržište predstavlja i poseban institucionalni mehanizam. U osnovi tog mehanizma nalaze se finansijske institucije koje, u različitom stepenu interakcije, obezbeđuju izvršavanje funkcija tržišta i njegovu efikasnost. One su osnovni učesnici u trgovini finansijskim instrumentima, i to kao neposredni učesnici ili učesnici čija aktivnost omogućava normalno obavljanje trgovine.

Osnovna uloga finansijskih institucija je posredovanje između nosilaca i korisnika akumulacije (štednje) ako su oni funkcionalno odvojeni. Finansijske institucije obavIjaju navedenu funkciju tako što prikupljaju akumulaciju putem sopstvenih kreditnih i finansijskih instrumenata (dakle, kreirajući svoju pasivu) i vrše njeno usmeravanje kreditiranjem ili kupovinom finansijskih instrumenata zajmoprimca (kreirajući sop- stvenu aktivu). Na primer, banka preko depozita ili štednih uloga stanovništva prikuplja sredstva (pasiva) koja, odobravajući kredit ili kupujući akcije, usmerava u preduzeće (aktiva).

Finansijske posrednike možemo grupisati u nekoliko osnovnih kategorija: klasični, odnosno tradicionaini (banke, štedionice, kreditne zadruge i dr), instituciomlni investitori (osiguravajuće organizacije, penzijski fondovi, finansijske kompanije, zadužbine i dr), koiektivni investitori (investicione kompanije, uzajamni fondovi) i brokersko-diierske mstitucije - berzanski posrednici

Ono što im i danas daje značaj jeste funkcija finansijskog posredovanja, koja ima sledeće prednosti .- smanjenje transakcionih troškova na finansijskom tržištu, kroz korišćenje ekonomije obima i ekonomije raznovrsnosti. Ekonomija obima podrazumeva da veći broj transakcija, koje može obaviti krupniji finansijski posrednik, donosi isti profit ali uz niže troškove za korisnike usluga. Ekonomija raznovrsnosti pretpostavlja smanjivanje troškova rizika, odnosno da se korišćenjem više raznovrsnih procedura izravnavaju potencijaini gubici po pojedinim procedurama, što smanjuje ukupne troškove, efikasnije korišćenje inforrnacija vezanih za poslovanje korisnika finansijskih sredstava, čime se smanjuje izloženost kreditnom riziku.

Banke i finansijsko tržište Funkcionalna teorija banke

Definisanje banke preko funkcija koje vrši, podrazumeva aksiomatičnost njenog postojanja, kao proizvoda društvene podele rada. Preciznije definisano, banka je institucija koja prikuplja sredstva i stavlja ih na raspolaganje ekonomskim subjektima. Pri tome, banka se javlja kao "izvor blagoslova" (Marks), odnosno podrazumeva se njena samostalna uloga nosioca rizika u procesu alokacije kapitala.

Preuzimanje rizikaNužna kvalitativna odredba pojma banke jeste da ona finansijsko posredovanje obavlja preuzimajući rizik. Rizičnost poslovanja je suštinska kategorija. Njoj je podredeno poslovanje i sama organizacija banke.Zanemarivanje ovog aspekta, posebno u savremenim uslovima, kada se rizici kvalitativno razuduju i kvantitativno uvečavaju, moglo bi onemogučiti razumevanje potrebe da se eksternom i internom kontrolom poslovanja banke obezbedi stabilan finansijski sistem.

Klasični rizici, kao što su kreditni ili rizik likvidnosti, pa i rizik kamatne stope, relativizovani su u velikoj meri razvojem tehnologije i procedura poslovanja, Nasuprot tome, rizici novih bankarskih operacija, deviznih kurseva, tržišni i operacionalni rizici dobijaju na značaju,. Banke ne mogu otkloniti preuziinanje rizika kao suštinski aspekt poslovanja.

Javnii karakterBanke su ustanove kredita i otuda zasnovane na poverenju

deponenata. Polazeći od ovog obeležja, pojam banke podrazumeva određena ograničenja u poslovanju, sa

stanovišta javnog interesa. Ova ograničenja sastavni su deo kontrolne prakse centralnih monetarnih institucija. Usmerenost kontrole nije samo ka zaštiti interesa

deponenata, nego i stabilnosti novčanog sistema uopšte. Ona je takode i zaštita funkcije centralne banke kao zajmodavca u krajnjoj liniji (prudenciona kontrola, odnosno kontrola saves-

nosti poslovanja, osipranje depozita).

Budućnost posredovanja bankeUčešće banaka na finansijskom tržištu konstantno se

smanjuje, pod uticajem deregulacije u finansijskoj oblasti, koja je dovela do jačanja prisutnosti drugih finansijskih posrednika (fondovi uzajanmosti, investicioni fondovi,

institucionalni investitori), Ove institucije obezbeđuju, u specifičnim segmentima tržišta, veću diverzifikaciju

portfolija i profesionalno investiciono upravljanje. Na taj način, one dramatično menjaju investicione opcije koje su

dostupne individualnim investitorima.

Pojam “portfolio” podrazumeva svaki skup finansijskih sredstava kao što su: akcije, obveznice, gotovina...koja su u vlasništvu ili kojima se

upravlja

Univerzalne, komercijalne i investicione bankeNacionalni bankarski sistemi poznaju različite načine inkorporacije banaka, koji proističu iz tradicije, razvijenosti tržišta, stepena državne intervencije i dr. Sa stanovišta kreiranja i trgovine finansijskim instrumentima, najznačajnije razlikovanje je podela na univerzalne, komercijalne i investicione banke.Univerzalne banke su tradicionalni oblik organizacije banaka. Ove banke vrše sve osnovne bankarske funkcije, odnosno:obezbeđenje plaćanja,depozitne funkcije,kreditne ftmkcije,operacije sa hartijama od vrednosti,

U ovom sistemu, komercijalne banke imaju kao predmet poslovanja plaćanje, držanje novčanih rezervi i kreditnu funkciju, dok investicione banke posluju sa hartijama od vrednosti.Investicione banke su nastavak specijalizacije koja je u istoriji finansijskog tržišta bila prisutna u delatnosti trgovačkih banaka. Savremeno finansijsko tržište omogućava investicionim bankama široki krug poslova, koji se obično nazivaju investiciono bankarstvo:

organizovanje emisije hartija od vrednosti,otkup i distribucija hartija od vrednosti,trgovina hartijama od vrednosti,restrukturisanje preduzeća,promena vlasničke strukture preduzeća,konsalting i dr. Investicione banke, prema tome, imaju funkcije koje u drugim zemljama obavljaju i univerzalne banke ili brokersko-dilerske institucije.

SekuritizacijaSekuritizncija predstavlja mobilisanje kreditnih potraživanja

banke putem hartija od vrednosti i njihovu prodaju na tržištu. Ove hartije od vrednosti imaju rokove dospeća koji

odgovaraju rokovima dospeća originainih kredita a otpiata prihoda investitoru vrši se iz prihoda koje banka ima na

osnovu datog kredita. Na taj način se za banku sma- njuje rizik likvidnosti i rizik kamatne stope. S druge strane, smanjen je

kreditni rizik za investitora. jer banka vrši ocenu kreditne sposobnosti dužnika, a svojim rejtingom ili garancijom

obezbeduje otplatu prihoda investitoru .

Fiducijarni (trast) posloviZa komitente, banka može vršiti niz poslova vezanih za hartije od vrednosti, upravljanje imovinom i finansijsko upravljanje uopšte. Ovi poslovi su poznati i kao trast (engl, Trust) poslovi. Ime trast za poslove vezane za čuvanje i upravljanje imovinom vodi poreklo iz starog običajnog prava anglosaksonskih zemaija, Niz banaka u Engleskoj i SAD i danas ima u svom nazivu i obeležje trasta.U okviru fiducijarnih poslova, banke mogu obavljati sledeće poslove .

Za preduzeća:upravljanje privatnim penzijskim fondovima,upravljanje imovinom (engl. Assets Management),čuvanje i naplata hartija od vrednosti (engl. Custody),emisija finansijskih instrumenata,prijem i čuvanje posebno namenjenih depozita (engl. Escrow Accounts),upravljanje investicionim fondovima.

Za stanovništvo:upravljanje imovinom, uključujući i zaostavštine,čuvanje i naplata hartija od vrednosti,upravljanje portfolijom hartija od vrednosti,upravljanje zadužbinama,posiovi vezani za predstavljanje vlasnika obveznica prema emitentima i dr.Fiducijarne poslove banka obavlja u ime i za račun komitenta, sa pažnjom dobrog domaćina i ne sme zloupotrebljavati fondove koji su joj povereni na čuvanje i upravljanje. Radi sprečavanja moralnog hazairda, trast poslovi su strogo odvojeni od poslova komercijalnog bankarstva.

INSTITUCIONALNI INVESTITORI1. Obeležja institucionalnih investitoraFinansijsko tržište pokazuje dugoročni trend strukturnih promena, u pravcu većeg učešća netradicionalnih fmansijskih posrednika u distribuciji finansijske aktive. Ovaj trend odražava promene u potrebama za novim finansijskim uslugama sektora stanovništva, ali i korporativnog sektora, kao i uticaj institucionalnog regulisanja finansijskog tržišta i poreske politike države.

Naročito je zapažen rast učešća finansijskih posrednika poznatih pod imenom institucionalni

investitori, u koje spadaju osiguravajuće organizacije, penzijski fondovi, finansijske kompanije i zadužbine. U širem smislu, institucionalni investitori su i investicioni

fondovi, investicione banke, trast odeijenja komercijalnih banaka, s obzirom na činjenicu da i oni obimom operacija na finansijskom tržištu značajno

utiču na performanse tog tržišta.

Specifična razlika institucionalnih investitora, koja opravdava njihovo posebno posmatranje, je u sledećem: - institucionalni investitori nisu predmet monetarnog regulisanja, niti obezbeđuju funkciju plaćanja, - ove institucije imaju pretežno fiducijarnu ulogu (funkciju poverenja), - institucionalni investitori preuzimaju rizike koji ne proističu iz normalne ekonomske aktivnosti, već iz okolnosti koje su vezane za uslove života i prirodne uslove.Navedena obeležja institucionalnih investitora, posebno osiguravajućih organizacija i penzijskih fondova, utiču kako na način na koji oni prikupljaju sredstva, tako i na oblike investiranja.

Osiguravajuće organizacijeOsiguravajuće organizacije su finansijski

posrednici koji za utvrđenu naknadu (premiju) obezbeđuju isplatu ugovorene sume, ukoliko se desi određeni (osigurani) slučaj. Osipanjem se

obezbeđuje transfer rizika čija bi pojava, odnosno ispoljavanje moglo da ima za rezultat

ekonomski negativne posledice za korisnika osiguranja. Transfer rizika vrši se distribucijom

na veći broj nosilaca rizika, polazeći od verovatnoće učestalosti njegovog ispoljavanja.

Neizvesnost za pojedinačnog nosioca rizika, koja se teško može predvideti, postaje predvidiva na

osnovu delovanja teorije verovatnoće vezane za širi krug nosilaca rizika. Što se više rizik može podeliti,

pojedinac ga Iakše može podneti.Rizici koji se mogu osigurati su brojni. Oni su vezani

kako za životne okolnosti, tako i za imovinu pojedinaca, preduzeća i institucija. Rizici mogu biti specifični i masovni zavisno od obima dejstva. Oni

mogu biti uslovljeni aktivnošću nosilaca rizika ili drugih lica.

S obzirom na tipove rizika, osiguranje se deli na dve osnovne grupe: - osiguranje života, - opšte osiguranje (osiguranje imovine, osiguranje od odgovornosti, osiguranje od posledica nesrečnog slučaja, od prirodnih okolnosti, skrivenih opasnosti i dr.).Obim, oblici i način poslovanja osiguravajućih organizacija na flnansijskom tržištu zavisiće od tipa rizika koji one osiguravaju.Značaj osiguranja raste sa ekonomskim i društvenim razvitkom. Ono je element blagostanja, odnosno jedan od osnovnih elemenata socijalne funkcije države. Stoga je razumljivo što osiguranje u razvijenim zemljama predstavlja značajan element nacionalne privrede .

Osiguranje života.Osiguranje života je postalo element finansijskog tržišta u njegovom ranom periodu razvitka, sa učvršćivanjem rezultata industrijske civilizacije (sredinom 19-og veka), Pošto je život pojedinca neizvestan i ograničen, kao što su ograničeni i radni vek i radna sposobnost pojedinca, osiguranje života je način da se otklone rizici, koji se mogu izraziti kroz nedostatak sredstava za život ili zaštitu zdravlja pojedinaca odnosno članova njihovih porodica. Strukturne promene u porodici, koja je ranije obezbeđivala elemente socijalne sigurnosti, dovele su do toga da se zaštita od rizika života transferiše na flnansijske posrednike ili na državu.

Oblici osiguranja života su: - osiguranje života u užem smislu, - osiguranje od nesposobnosti za rad, - anuitetno osiguranje, - zdravstveno osiguranje.Navedeni oblici služe osiguranju dohotka članova porodice osiguranika ti slučaju njegove smrti, ili dohotka samog osiguranika, ukoliko on postane nesposoban za rad ili je bez prihoda posle okončanja radnog veka, kao i u slučaju bolesti.

Ono što je zajedničko svim obiicima osiguranja jeste: a)da imaju karakter dugoročne štednje i b)da su zasnovani na proceni verovatnoće događanja osiguranog slučaja, korišćenjem statistike smrtnosti odnosno bolesti. Cena koju širi krug osiguranih pojedinaca plaća za transfer rizika - premija, izračunava se polazeći od te verovatnoće, tako da isplate osiguranih suma pojedincima ne nadmaše ukupne iznose premija. Reč je, prema tome, o korišćenju aktuarske matematike, odnosno zakona velikih brojeva.

Tipovi polisaOsiguravajuće organizacije prikupljaju sredstva zaldjučivanjem ugovora o osiguranju i izdavanjem polise osiguranja, koja predstavlja svedočanstvo o zaključenom ugovoru. Tipovi ugovora, odnosno polisa životnog osiguranja i rizici koje oni pokrivaju su sledeći:obično ili potpuno životno osigurmje: osiguranje pokriva ceo životni vek nosioca polise, a korisnicima se isplaćuje osigurana suma u slučaju smrti osiguranika,vremensko osigurmje: osipranje se odnosi na tačno utvrđen period, a korisnici dobijaju osiguranu sumu u slučaju smrti osiguranika u toku tog perioda,nasiedno osigurmje: osigurana suma isplaćuje se živom nosiocu polise na određen budući datum, ili korisnicima u slučaju smrti osiguranika pre tog datuma,

grupno osigurmje života: polisa pokriva grupu ljudi, povezanu određenim interesom,industrijsko životno osigurmje: polise manjih denominacija, čije se premije plaćaju nedeljno, odnosno mesečno u mestima osiguranika,univerzalno životno osiguranje: osiguranje čije se premije mogu menjati u iznosima i vremenu plaćanja od strane nosilaca osipranja,

promenijivo životno osiguranje: osiguranje kod koga se menja osigurana suma, zavisno od vrednosti

založene imovine,prilagodljivo životno osigurmje: dozvoljena je

promena pojedinih uslova osigu- ranja, vremenskog perioda osipranja ili nominalne vrednosti polise,

kreditno životno osigurmje: ograničeno vremensko osiguranje koje je založeno radi isplate kredita u slučaju smrti zajmoprimca pre nego što je kredit

otplaćen.

Osiguranje života na razvijenim finansijskim tržištima koristi se sve više kao supstitut penzijskog osiguranja. U tu svrhu kreirani su posebni tipovi polisa, poznati pod zajedničkim nazivom: multeti. Princip ugovaranja anuiteta je jednostavan: osiguranik uplaćuje određeni iznos premije, koju osiguravajuća organizacija uvećava po određenoj (fiksnoj ili promenljivoj) kamatnoj stopi u roku predviđenom ugovorom. Po isteku tog roka (npr. odlaskom u penziju), osiguraniku se isplaćuju stalni mesečni novčani iznosi - anuiteti, do kraja života.

Zdravstveno osiguranjeZđravstveno osiguranje je poseban oblik osiguranja života. On obuhvata osiguranje (naknadu troškova lečenja) i osiguranje za slučaj nesposobnosti za rad (naknada propuštene zarade).Zdravstveno osiguranje je najčešće u nadležnosti države, kao najvažniji element njene socijalne funkcije i obično se fiinansira iz budžeta. Na razvijenirn finansijskim tržištima, pored budžetskog finansiranja, zdravstveno osipranje je organizovano i u okviru neprofitnih organizacija (npr. u SAD - Blue Cross i Blue Shields), koje se finansiraju prodajom polisa osiguranja velikim kompanijama za osiguranje njihovih radnika.

Dopunsko osiguranje mogu pružiti i komercijalne zdravstvene organizacije, pojedincima ili kompanijama (na grupnoj osnovi). U SAD na primer, država obezbeđuje zdravstveno osiguranje starim i siromašnim stanovnicima, a ostatak stanovništva je upućen na privatne osiguravajuće organizacije. I pored toga, krajem 2007. godine, 47 miliona stanovnika SAD, od čega je oko 60% radnika, nije bilo osigurano (Financial Times, December 5, 2007). Trend je u najrazvijenijim zemljama da se težište zdravstvenog osiguranja prenosi na privatne, komercijalne osipravajuće organizacije, jer ova oblast uglavnom beieži značajne gubitke.).

Ove gubitke potencira stalno povećavanje prosečne starosti stanovništva, razvoj medicine i

posebno medicinske tehnologije i novi oblici rizika koji se osipaju (M. Feldstein, 1997).Ako ne bi došlo do značajnijih promena u

sistemu zdravstvenog osipranja u SAD, rast troškova bi doveo do porasta ukupnih izdataka

za zdravstvenu zaštitu od 16% BDP u 2007. godini na 25% u 2025,37% u 2050. i 49% BDP u

2082. godini (Financial Times, December 5, 2007

Opšte osigaranjeOpšte osigumnje (iii osigurmje imovine i lica) je osigurmje od posledica više siie ili odgovomosti, koje se izrazavaju u šteti ili propuštenoj dobiti..Rizici koji se osiguravaju su sledeći: - gubitak, oštećenje ili uništenje imovine, - gubitak ili smanjenje sposobnosti sticanja prihoda, - šteta prouzrokovana dejstvom trećih lica usled nepažnje, - šteta prouzrokovana povredama ili smrću na radnom mestu.

Ovaj tip osiguranja postao je posebno značajan sa razvitkom moderne tehnologije, transportnih

sredstava i urbanog života. Tipovi polisa kod ovog oblika osiguranja veoma su raznovrsni.

pomorsko osiguranje,osiguranje prevoznih sredstava,

osiguranje vlasnika kuća - stanova,automobilsko osiguranje,

osiguranje imovine,osiguranje zaposlenih,

osiguranje ispunjenja ugovora,depozitno osiguranje,

osiguranje od elementarnih nepogoda.

Opšte osiguranje razlikuje se od životnog osiguranja najpre usled činjenice da je nastupanje osiguranog slučaja manje predvidivo. Stoga su rezerve osiguranja manje, a prema tome i obrasci investiranja tih rezervi su drugačiji. Takođe, rizici su veći i sa stanovišta obima štete. Najzad, rizici kod ovog tipa osiguranja najčešće nisu nezavisni, nego su u korelaciji, npr. kod velikih elementarnih nepogoda, što ima za posledicu veliku koncentraciju rizika.S obzirom na navedene okolnosti, premije kod ovog tipa osiguranja mogu biti izuzetno visoke

Da bi izbegle plaćanje premije, a prinuđene da se osiguravaju imperativnim zakonskim propisima, jer svaka šteta znači i gubitak u ukupnom ekonomskom potencijalu privrede, pojedine kompanije osnivaju

sopstvene osiguravajuće organizacije, koje ih osiguravaju od svih vrsta rizika.

Veliki obim potencijalne štete, koju pojedine osiguravajuće organizacije ne mogu podneti,

posebno kod tzv. katastrofalnog osiguranja, prisiljava ih da osiguranje dele sa drugim osiguravajućim

organizacijama (koosiguranje), odnosno da osiguravaju višak rizika koji prevazilazi njihove

mogućnosti osiguranja (reosiguranje).

ReosiguranjeOsiguravajuće organizacije ne mogu u potpunosti otkloniti rizike diverzifikacijom na širi krug korisnika. Da bi sprečile

gubitke, koji mogu nastati iz rizika koji nisu otklonjeni transferom na širi krug osiguranika (rezidualni rizici), posebno

kod opšteg osiguranja, osiguravajuće organizacije se i same osiguravaju kod drugih osiguravajućih organizacija od viška

rizika. Osiguranje osiguravajućih organizacija, odnosno osiguranje koje osiguravajuća organizacija kupuje od druge organizacije radi pokrića dela rizika koje je preuzela izdatim

polisama, naziva se reosiguranje. Oko 10% osiguranja na svet- skom finansijskom tržištu je reosigurano .

Reosiguranje ima naglašen internacionalni karakter. Istovremeno, ono je veoma monopolisano, jer je orijentisano na osiguranje izuzetno velikih rizika, gde potencijalni gubici

mogu biti impozantni. Pet najvećih kompariija drži skorO 1/5 svetskog tržišta reosiguranja. (Institutional Investor, January 1996, p. 71). S obzirom na veličinu tržišta, stope reosiguranja velikih reosiguravajućih kompanija (npr. Munich Re, Swiss Re,

General Re, Lloyds) odlučujuće utiču na premije koje osiguravajuće organizacije utvrđuju i predstavljaju regulatornu

veličinu na tržištu osiguranja, odnosno "margina- lan trošak (cenu) rizika za osiguravajuće organizacije".

Penzijski fondoviPenzijski fondovi su instituciomini investitori koji

obezbeđuju pojedinciim sigurnost i stabi/nost prihoda posle okončanja radnog veka. Penzijski fondovi se

razlikuju od klasičnih finansijskih posrednika po tome što pružaju mogućnost indirektnog posedovanja

finansijskih instrumenata od strane krajnjih investitora (ne emltuju sekundarne finansijske instrumente).

Penzijski fondovi imaju naglašeni fiducijarni karakter, tj. imaju obavezu da obezbede penzijski dohodak i

stoga su pod stalnom kontrolom države.

Obezbeđenje sigurnog prihoda za penzionere veoma je složeno, usled stalnog dejstva

inflacije, promena starosne strukture zaposlenih - odnosa radno aktivnog

stanovništva i penzionera, promena u dužini života, kao i kolebanja finansijskog tržišta (rizik

reinvestiranja u uslovima rasta kamatnih stopa i njegovog uticaja na cenu dugoročnih

finansijskih instrumenata).

Formiranje i stabilno poslovanje penzijskih fondova, koji obezbeđuju redistribuciju dohotka penzionerima stoga je

jedan od najvažnijih elemenata nacionalne finansijske infrastrukture.

Penzijski fondovi mogu biti oslonjeni na tekući dohodak, što podrazumeva finansiranje penzija iz dohotka zaposlenih (distributivni princip) odnosno tzv. Pay-as-You-Go sistem (PAYG), ili na uštede zaposlenih u toku radnog perioda i

investiranje ušteda na finansijskom tržištu radi obezbedenja stabilnog finansiranja njihovih budućth penzija iz ostvarenog

prinosa od investiranja (princip kapitaiizacije).

U skoro svim zemljama, danas država obezbeđuje bazične penzijske dohotke iz tekućeg dohotka (tradicija državnih penzija prisutna je od 1889. god. kada je Bizmark, nemački kancelar, uveo prve državne penzije), a komplementarne penzijske fondove, na bazi kapitalizacije, organizuju poslodavci, sindikati i sama država za zaposlene u javnom sektoru. Na primer, u SAD na nivou federalnih država i lokalnih samouprava, u 2008. godini postojalo je oko 2.100 javnih penzijskih fondova, sa članstvom od oko 21 milion zaposlenih.

INVESTICIONI FONDOVIInvesticiono tržište se može posmatrati i kao stalan proces interakcije instrumenata i institucija. U uslovima nerazvijenog tržišta, institucije će igrati uiogu značajnog faktora dinamizacije, pogotovu ukoliko mogu uticati i na oblast mobilizacije (ukijučivanjem i najsitnijih ušteda) i alokacije sredstava. Investicioni fondovi, koji su u danas poznatim oblicima proizvod razvijenog tržišta, upravo zbog takvih karakteristika dinamiziraju finansijsko tržište.

Smisao i znažaj investicionih fondovaInvesticioni fondovi su profesionalno vođene finansijske institucije (investicione kompanije) koje mobiiišu kapitai više pojedinaca radi ulaganja u skup hartija od vrednosti različitih izdavalaca (portfolio).Investicioni fondovi, pre svega, služe interesima pojedinaca - ulagača u hartije od vrednosti (investitora). Pojedina preduzeča, klasični finansijski posrednici i tzv. institucionalni investitori takode poštuju principe diverzifikacije rizika i različite mehanizme osipranja likvidnosti.

Da bi se razumela definicija i svrha formiranja investicionih fondova, neophodno je dati nekoliko osnovnih napomena.

Investicioni fondovi su finansijske institucije. To znači, institucije koje prikupljaju i plasiraju kapital. U užem srmislu,

investicioni fondovi su investicione kompanije, odnosno firme, čiji je predmet delatnosti investiranje, reinvestiranje,

posedovanje, držanje ili trgovina hartijama od vrednosti (definicija preuzeta iz američkog Zakona o investicionim

kompanijama iz 1940. godine). Ovo uže pojmovno određenje značajno je zbog razlikovanja investicionih fondova od drugih

flnansijskih institucija, kao što su banke, štedionice i sl.

Oblici investicionih fondovaInvesticioni fondovi nisu jedini oblici upravljanja portfolijom u ime i za račun ulagača, niti su jedini način minimizacije rizika ulagača u finansijske instrumente. Portfolijom mogu upravljati i banke, dilerske i brokerske institucije, a minimizacija rizika može se uspešno vršiti i preko posebnih instrumenata transfera rizika (hedžing), Međutim, investicioni fondovi predstavljaju fleksibilniji oblik upravljanja portfolijom, zahvaljujući tome što je prag ulaganja veoma nizak, kao i činjenici da je omogućena pcr- sonalizacija

investicione strategije: ulagač može izabrati fond koji najbolje odražava njegove preferencije vezane za ulaganje u hartije od virednosti (prinos, kapitalna

dobit, rast vrednosti porfolija, oblast ulaganja i slično).Zavisno od zemlje, odnosno razvijenosti infrastrukture finansijskog tržišta, investicioni fondovi se javljaju pod

raznim imenima i različitim konkretnim oblicima. Nezavisno od zemlje posmatranja, međutim, osnove

njihovog razlikovanja su:način mobilizacije sredstava i

investiciona strategija (oblikportfolija).

Način mobilizacije sredstavaPo ovom osnovu, razlikuju se:

otvoreni (neograničeni) investicioni fondovi,zatvoreni (ograničeni) investicioni fondovi.

Fondovi su organizovani kao društva kapitaia (deoničko društvo, odnosno društvo sa ograničenom odgovornošču), ili kreditna društva (društva za uzajamno kreditiranje) čiji organi

utvrđuju politiku fonda. Otvoreni invcsticioni fondovi (engl. Open-end Investment Funds) poznati su pod imenom uzajamni fondovi (Mutual

Funds). Ovi fondovi kontinuirano izdaju i prodaju sopstvene akcije, odnosno udele investitorima i kontinuirano ih

otkupljuju, omogučavajuči neprekidnu likvidnost svojih akcija (udela, investicionih jedinica).

Zatvoreni investicioni fondovi (Closed-end Investment Funds u SAD, Investment Trusts u Velikoj Britaniji) izdaju akcije/udele u ograničenom broju i prodaju ih ulagačima kao i svako drugo društvo kapitala. Prikupijena sredstva ulažu se u relativno postojan portfelj hartija od vrednosti.

Zatvoreni fondovi slični su holding kompanijama. Za razliku od fondova, holding kompanije, međutim, vrše upravljačku kontrolu preduzeća čije su akcije u portfelju holding kompanije. Da bi se izbegla praksa da investicioni fondovi upravljaju kompanijama čije akcije poseduju, zakonodavstvo ograničava broj akcija pojedine kompanije koje može držati investicioni fond.

Posebno treba istaći neke od tipova fondova koji ne izražavaju samo odredenu strukturu nego imaju i niz samostalnih karakteristika.

To su:nacionalni fondovi,zemljišni fondovi,

fondovi rizičnog kapitala ifondovi novčanog tržišta.

Portfelj (portfolio) predstavlja skup financijske imovine pojedinca, sastavljen od različitih financijskih instrumenata (vrijednosnih papira).

Glavni je razlog sastavljanju portfelja postizanje željenih financijskih rezultata, uz definiranje razine rizika koju je pojedinac spreman

prihvatiti.. Portfelj je skup financijskih sredstava koje neki pojedinac ili poduzeće

posjeduje. Može se sastojati od novca (gotovina, depoziti...) i od vrijednosnih papira (dionice, obveznice...).

Poslovni portfelj je ukupnost poslova i proizvoda jedne kompanije.

Pojam “portfolio” podrazumeva svaki skup finansijskih sredstava kao što su: akcije, obveznice, gotovina...koja su u vlasništvu ili kojima upravlja ...

Nacionaini fondovi predstavljaju oblik fonda (najčešće zatvorenog tipa) koji ulaže u hartije od

vrednosti firmi iz drugih zemalja. Ovi fondovi pokazuju značajno veći rizika za ulagače, ali s druge strane, stimuliu razvoj tržLšta hartija od

vrednosti i njegovu internacionalizaciju.

Zemijišni fondovi ulažu u zemljište koje može doneti neposredan prihod (renta), ili

oinogućava kapitalnu dobit kroz uvećanu cenu na tržištu. Ovi fondovi ulagaće i u stanove,

poslovni prostor, izgrađeno zemljište, ali se ne mogu angažovati za spekulativna ulaganja.

Zemljišni fondovi će zahtevati posebna znanja za upravljanje portfolijom, s obzirom na

specifičnu oblast ulaganja.

Fondovi rizičnog kapitala (Venture capitaJ) investiraju u akcije sitnijih preduzeća koja nisu

kotirana na berzi, ili su tehnološki savremenijeg nivoa. Svrha ulaganja u ovaj tip preduzeća je

reaiizacija kapitalne dobiti, koja se formira kroz rast cena akcija ovih preduzeća prilikom

prijema na berzu, ili zbog korišćenja tehnološke rente.

Poseban oblik fondova rizičnog kapitala, namenjen ulaganju bogatijih pojedinačnih investitora ili institucionalnih investitora su

fondovi primnog svojinskog kapitaia

Fondovi novčnog tržišta formiraju portfolio kratkoročnih hartija od vrednosti (državne

obveznice, depozitni certifikati, komercijalni papiri, blagajnički zapisi i sl.), kao i gotovinu. Oni obezbeduju mogućnost plasmana kratkoročne

likvidnosti ulagača, ali i ulaganje u uslovima neizvesnosti na tržištu i tzv. inverzne krive prinosa

(kada su kratkoročne kamatne stope više od dugoročnih). U okviru ovog tipa fondova mopća je njihova dalja diverzifikacija, prema posebnoj

investicionoj strategiji pojedinih fondova.

Familije fondovaSvaka kompanija je obično predstavljena sa više fondova. Skup fondova kojima upravlja jedna investiciona kompanija naziva se famiiija fondova (grupa fondova, kompleks fondova).Investicioni ciljevi familije fondova obuhvataju čitav spektar mogućnosti, od fondova novčanog tržišta do fondova zemalja sa finansijskim tržištem u razvoju.

Karakteristični primeri familija fondova su fondovi posebnih upravljačkih kompanija, kao što su američke Fidelity, ali ovaj tip finansijskih proizvoda pružaju i krupne investicione banke, komercijalne banke i osiguravajuće kompanije.Formiranje familije fondova omogućava upravljačkoj kompaniji sticanje tržišnih prednosti, jer na taj način eflkasnije koristi specijalizovano upravljačko znanje koje poseduje, kao i moderne tehnološke resurse (ekonomija obima).

S druge strane, investitorima je omogućeno da sa svojim sredstvima prelaze iz jednog u drugi

investicioni fond u okviru familija i tako menjaju investicionu strategiju bez dodatnih

troškova. Investitori ostvaruju potpuniju diverziftkaciju rizika ulaganja, odnosno postižu optimalniji odnos rizika i prinosa na ulaganja, nego što bi to mogli ulaganjem u samo jedan

investicioni fond.

Suvereni fondoviSuvereni fondovi (engl. Sovereign Funds) ili fondovi suverenog bogatstva (engl. Sovereign Wealth Funds) su fondovi koje osnivaju države u cilju investiranja državnih sredstava u finansijsku i/ili realnu aktivu u inostranstvu, na komercijalnim načelima. Oni raspolažu sredstvima koja se formiraju iz suficita platnog bilansa, zvaničnih deviznih operacija, prihoda od privatizacije, fiskalnih viškova i prihoda od izvoza robe. S druge strane, operacije sa deviznim rezervama, prihodi preduzeća u državnom vlasništvu.

Suvereni fondovi izazivaju veiiku pažnju svojim investicionim strategijama i načinom upravljanja aktivom koju formiraju, a koja se uglavnom nastaje ulaganjima u kompanije koje beleže stabiino poslovanje ili u finansijske institucije. Oni nisu obični tržišni učesnici, kako po obimu sredstava kojima raspoiažu – procenjuje se da će obim tih sredstava do 2015. godine dostići 12.000 miiijardi doiara (Financial Times, January 28,2008) - tako i po (ne)opravdanoj pretpostavci da izvršavaju i političke prioritete vlada koje su ih osnovale.

Stoga su zemije razvijenih tržišta, suočene sa rastućim ulaganjima suverenih fondova, zatražile da oni posluju

transparentno, odnosno da najmanje dva puta godišnje publikuju finansijske izveštaje, da objave

način kako se regulisani u matičnim zemljama, kao i jasno iziože investicionu filozofiju, proces

korporativnog upravljanja i tehnike upravljanja rizicima. Takođe, postavljen je i zahtev za

ograničavanjem obima njihovog ulaganja na najviše 20% kapitala kompanije u koju ulažu.

Dosadašnja iskustva u investiranju suverenih fondova pokazuju da oni uglavnom imaju pasivnu investicionu strategiju. S druge strane, s obzirom na obim sredstava s kojima raspolažu, ovi fondovi su dobrodošli investitor u periodima nestabilnog tržišta, kao što pokazuju njihova ulaganja u krupne američke i engleske banke. Oni unose stabilnost u kompanije u koje ulažu, čak i u fondove privatnog svojinskog kapitala, koji su po samoj svojoj prirodi rizičnije finansijske institucije (primer je ulaganje kineskog suverenog fonda, China Investment Corporation, u fond privatnog svojinskog kapitala Blackstone).

BERZANSKI POSREDNICI 1. Pojain i funkcijeBerzanski posrednici su finansijske institucije, odnosno iica koja učestvuju u trgovini na finansijskom tržištu. Ovako široka definicija ne pravi razliku izmedu učesnika u trgovini na različitim oblicima berze i vanberzanskih institucija. Ona uključuje učesnike koji posredovanje imaju kao isključivu delatnost, odnosno posluju isključivo u ime i za račun drugih lica (sa provizijom kao oblikom dohotka) i učesnike koji mogu istupati i u svoje ime i za ovaj račun (sa razlikom u ceni kao oblikom dohotka), Prvi tip berzanskih posrednika poznat je pod imenom brokera, drugi pod imenoin dilera. U tekstu koji sledi, pod pojmom berzanskih posrednika podrazumevaćemo uglavnom ove posrednike.

Pored ova dva osnovna tipa berzanskih posrednika, koji imaju različite varijetete organizacije, funkciju berzanskih posrednika mogu vršiti i banke i druge finansijske institucije, kao i osiguravajuća društva. Širenje obuhvata berzanskih posrednika rezultat je demonopolizacije finansijskog tržišta. U sistemima koji su poznavali monopol berzanskih posrednika, kao što je to bio slučaj u Francuskoj, berzanskom posredniku bilo je strogo zabranjeno da trguje u svoje ime i za svoj račun (čl. 85 Code de comnierce); ovakva odredba zabranjivala je učešće na berzi ne samo drugim finansijskim institucijama, nego i dilerskim organizacijama.

Predmet delatnostiPredmet delatnosti berzanskih posrednika u osnovi se svodi na sledeće:trgovina hartijama od vrednosti,pružanje savetodavnih usluga u vezi sa emisijom i trgovinom hartijama od vrednosti,čuvanje hartija od vrednosti,vođenje portfelja hartija od vrednosti za fačun korisnika usluga,drugi poslovi u vezi sa trgovinom hartijama od vrednosti.

Ovako određen predmet delatnosti berzanskih posrednika može se smatrati standardnim. Savremeni razvoj funkcije berzanskog posredovanja, međutim, donosi berzanskim posrednicima mogućnost da se

bave i bankarskim poslovima, posebno prikupljanjem slobodnih novčanih sredstava. U tome je smisao demonopolizacije učešća na finansijskom tržištu, posebno u zemljama u kojima ne postoji stroga

odvojenost poslovanja sa hartijama od vrednosti (investiciono bankarstvo). Mogući konflikt interesa

između kreditne funkcije i investicione funkcije, rešava se propisivanjem stroge odvojenosti poslova vezanih

za trgovinu hartijama od vrednosti od drugih aktivnosti berzanskih posrednika.

FUNKCIJE TRŽIŠTA NOVCA1. Pojam i obeležja

Tržište novca predstavlju skup trnsakcija kreiranja i trgovine kratkoročnim finansijskim instrumentima. Ova definicija, koja se sreće u većini udžbenika o finansijskom tržištu, polazi od

jednog obeležja finansijskih instrumenata - ročnosti (dospeća). Podrazumeva se, pri tome, da se cena kratkoročnih

flnansijskih instrumenata obrazuje na tržištu i da oni imaju kreditni karakter.

Tržište novca je institucionalni okvir u kome se uravnotežuje i koriguje potreba ekonomskih subjekata za novcem.

Tržište novca je visoko segmentirano tržište. Ono predstavlja skup tržišta, i to ne samo u internacionalnim okvirima, nego i

u okvirima nacionalnog finansijskog tržišta. Cena svakog instrumenta ođređuje se dejstvom konkretnih faktora na

tržištiu i svaki od tih instrumenata iskazuje specifičnu stopu prinosa. Ali, ono što tržištu novca daje karakter jedinstvenog

tržišta, to je hijerarhija kamatnih stopa koja odgovara karakteru rizika ulaganja te različite kratkoročne finansijske instrumente i koja se održava dejstvom ponude i tražnje.

Stoga se može govoriti o zakonitostima kretanja kratkoročne kamatne stope na novčanom tržištu kao jedinstvene kamatne stope, u generičkom smislu, u odnosu na kamatnu stopu na

drugim segmentima fmansijskog tržišta.

Organizacija tržištaStruktura institucija i njihova interakcija odredjuje organizaciju tržišta novca. Organizacija je produkt konkretnih istorijskih okolnosti i uslova, karaktera fmansijskog sistema, stepena uticaja regulatornih

organa i drugih okolnosti.Teorijsko-metodološki pojam organizacije tržišta

novca može uključiti samo skup transakcija učesnika sa centralnom bankom, odnosno transakcije sa

rezervama novca kod centralne banke uslovljene potrebama plaćanja ili, s druge strane, skup

transakcija sa rezervama novca i drugim finansijskim instrumentima.

Centraiizovmo tržište novca pretpostavlja koncentraciju ponude i tražnje za kratkoročnim

fmansijskim instrumentima i obrazovanje jedinstvene cene u određenom fizičkom prostoru (berzi) ili kroz odnose sa centralnoni bankom. Tako utvrđena cena

predstavlja regulatornu cenu i za sve kratkoročne transakcije izmedu finansijskih institucija.

KRATKOROČNI FINANSIJSKI INSTOUMENTIInstrumcnti tržišta novca kiasiflkuju se najčešće prema tipu

izdavaoca. Finansijski instrumenti države i centralne banke su kratkoročne državne obveznice, obveznice državnih agencija i paradržavnih organizacija, žiralni novac - viškovi likvidnosti i

mehanizam reotkupa kratkoročnih hartija od vrednosti. Korporativni kratkoročni finansijski instrumenti su

komercijalni papiri. Bankarski instrumenti su depozitni certiflkati, biagajnički zapisi i bankarski akcepti. Posebni oblici

instrumenata su udeli novčanih investicionih fondova i kratkoročne polise osiguravajućih organizacija.

Diskontna kratkoročna hartija od vrednosti prodaje se po ceni koja je niža od nominalne vrednosti za visinu prinosa

obećanog investitoru. Prinos, odnosno diskont zavisi od dužine vremenskog perioda od dana kupovine do dana

dospeća i rizičnosti ulaganja, a realizuje se otkupom (isplatorn) instrumenata po nominalnoj vrednosti (engl. Face

Value) na dan dospeća (engl. Maturity).Ako, na primer, investitor želi da kupi na aukciji kratkoročnu državnu obveznieu sa rokom dospeća od 3 meseca (91 dan), nominaine vrednosti od 1 milion, sa diskontom od 10%, onda će on platiti cenu obveznice koja predstavlja razliku između

nominalne vrednosti i diskonta.

Žiralni novac - rezerve likvidnostiŽiralni novac, koji se nalazi na računima banaka kod centralne

banke, predstavIja jedan od osnovnih instrumenata tržišta novca. Na prvi pogled je kontradiktorna njegova priroda, kao i

način trgovine. Naime, rezervni novac je nastao evolucijom funkcija novca. On sam po sebi nije finansijski instrument,

nego sredstvo plaćanja. Međutim, ponuda i tražnja za rezervnim novcem egzistira na međubankarskom tržištu i kao rezultat dejstva ponude i tražnje formira se tržišna kamatna

stopa kao cena viškova likvidnosti Žiralni novac - Sredstva položena na račun kod banke kojima

deponenti mogu raspolagati po viđenju, tj. bez ikakvog ograničenja, u svako doba i bez prethodnog otkazivanja.

Banke, kao monetarne institucije, koje obezbeđuju plaćanja ekonomskih transaktora, mogu imati viškove/manjkove likvidnosti usled:dnevnog saldiranja plaćanja,izdvajanja rezervi kod centralne banke, uslovljenih monetarnim regulisanjem,priliva i odliva poreskih sredstava,kreditne aktivnosti,priliva/odliva depozita komitenata.

Komercijalni papiriKomercijalni papir (u domaćoj praksi: komercijalni zapis; engl. Comriiercial Paper, CP) je finansijski instrument kojeg emituju

preduzeća i finansijske kompanije radi pribavljanja kratkoročnih sredstava. Po svojoj formi, komercijalni papir je

kratkoročna sopstvena menica (promisori nota) i datira sa početka 18-og veka. Preduzeća je koriste ne samo za

finansiranje obrtnog kapitala, već i sve češće kao sredstvo za premošćavanje teškoća u finansiranju krupnih realnih

investicija.Komercijalni papir ima rokove dospeća od 7 do 270 dana. Ovaj drugi rok dospeća postao je uobičajen u američkoj praksi, jer predstavlja limit do koga su emitenti oslobodjeni podnošenja

zahteva za emisiju kod regulatornih organa.

Emisijom komercijalnih papira, preduzeća supstituišu kratkoročne kredite banaka. Na taj način, ona

pribavljaju jeftinija sredstva, jer su kamatne stope na kratkoročne kredite banaka više od kamatnih stopa na

komercijalne papire, pošto sadrže i troškove finansijskog posredovanja, odnosno troškove

asimetričnih informacija. S druge strane, za preduzeća je procedura izdavanja komercijalnih papira

jednostavnija, a troškovi emisije su manji, i ako se porede sa drugim načinima pribavljanja sredstava na

finansijskom tržištu (emisija akcija i dugoročnih obveznica).

DUGOROČNI FINANSIJSKI INSTRUMENTITržište kapitala za osnovu konstituisanja ima dugoročnu finansijsku aktivu, odnosno, ako se analizira kao tržište flnansijskih instrumenata - emisiju i trgovinu dugoročnim finansijskim instrumentima (dugoročnim hartijama od vrednosti). Reč je o finansijskoj aktivi koja proističe iz zadovoljavanja akumulativnih potreba proizvodnih, odnosno dugoročne potrošnje neproizvodnih sektora. Pošto zadovoljavanje ovih potreba doprinosi formiranju društvenog kapitala, dugoročne finansijske instrumente možemo smatrati i za instrumente tržišta kapitala.

Instmmenti tržišta kapitala su brojni. U širem smislu, u ovu kategoriju spadaju i kreditni instrumenti - kakvi su kredit (zajam) ili lizing, ali su predmet proučavanja finansijskog tržišta prvenstveno dugoročni bankarski instrumenti - dugoročne hartije od vred- nosti (vrednosni papiri, efekti). Oni se mogu se podeliti u tri osnovne grupe:akcije (engl. Shares, Stock), koje se javljaju u obliku običnih (engl. Ordinarv Shares) i preferencijalnih (engl. Prefcrred Shares), predstavljaju potvrdu o izvnsenom ulaganju u kapital (shvaćenu kao izraz viasničkih prava ulagača sredstava),obveznice (engl. Bonds, Notes) ili obligacije, koje su svedočanstvo o kreditnom odnosu ulagača (viasnika) i korisnika sredstava,hibridni instrumenti- varanti (engl, Warrants), koji uključuju obeležja i akcija i obveznica.

Akcije i obveznice predstavljaju pravo na budući prinos emitenta, ma koliko on bio promenljiv. One se mogu

razlikovati, polazeći od promenljivosti prinosa, prema premiji na rizik koju je investitor spreman da plati. To je, međutim,

kvantitativna razlika, Kvaiitativna nizlika sadržana je u vlasničkoj kontiroli emitenta koju investitor u principu

obezbeđuje posedovanje akcije, a ne i obveznice. Iz ove razlike može se izvesti i poseban tretman prinosa investitora. Prinos akcije, dividenda (engl. Dividend) nije izvestan, dok je

prihod iz obveznica, kamata (engl. Interest), izvestan. Još jedna posledica navedene razlike je i to što investitor, vlasnik akcije nema pravnu -zaštitu ako emitent ne isplati dividendu,

dok vlasnik obveznice može tražiti isplatu kamate i pokretanje procedure likvidacije i stečaja emitenta ako nije izvršio

dospelu obavezu po osnovti kamate ili glavnice.

1. AkcijeAkcija (engi. Share, Stock) je finansijsld instrument koji vlasniku (investitoru) daje pravo na deo profita (dobiti) preduzeća - dividendu, pravo na upravljanje preduzećem i pravo na imovinu preduzeća u slućaju njegove likvidacije.Vlasnici akcija smatraju se vlasnicima preduzeća,Akcije se emituju u cilju formiranja ili povećanja kapitala preduzeća. Akcije poseduju nominalnu vrednost (engl. Nominal Value, Par Value, Face Value) koja se slobodno utvrduje prilikom osnivanja preduzeća i upisana je na akciji. Zakonodavstva dozvoljavaju, takodje, da akcije budu bez izričito utvrđene nominalne vrednosti koja se, u tom slučaju, može izračunati podelom kapitala preduzeća brojem ukupno emitovanih akcija. Na sekundarnom tržištu, cena akcije utvrduje se odnosom ponude i tražnje.

VarantVarant (engl. Warrant) je dugoročna opcija koju emituje

preduzeće i koja daje pravo investitoru da kupi odredjen broj običnih akcija po utvrđenoj ceni u bilo kom momentu pre

isteka utvrđenog roka . Varant je obično deo preferencijalne akcije ili obveznice i emituje se uz ove finansijske instrumente u cilju snižavanja troškova emisije i stimulacije prodaje. Ali, on

može imati i samostalnu tržišnu egzistenciju (brojni varanti kotiraju se na berzama). Njihova tržišna cena je, po sebi se razume, niža od cena akcija u koju se mogu pretvoriti. Ova

cena predstavlja razliku između cene po kojoj se akcija može kupiti na tržištu i cene po kojoj se ona može steći korišćenjem

varanta. Ako cena akcije ne raste, pre isteka roka varanta, cena varanta može biti svedena na 0.

Dugoročne obvezniceObveznka (engl. Bond, Note) je finansijsld instrvment kojim se izdavalac

(dužnik, zajmoprimac) obavezuje da u roku dospeća vrati kupcu (zajmodavac, investitor) pozajmljeni iznos (glavnica) sa kanmtom.

Obveznica u formalnoni smislu mora sadržati najmanje dva elementa; fiksan datum kada se pozajmljena suma mora vratiti (rok dospeća) i

ugovoreni iznos kamate. Tržište kapitala poznaje dugoročne obveznice, odnosno obveznice sa

rokom dospeća od najmanje godinu dana. Na nekim finansijskim tržištima, obveznice sa rokom dospeća od jedne godine nazivaju se note

(engl. Notes), a naziv obveznica (engl. Bond) rezervisan je za dužničke hartije sa rokom dospeća od jedne do trideset godina.

Osnovna obeležja dugoročnih obveznicaObično su uslovi emisije i prometa obveznica regulisani ugovorom emitenta i investitora (engl. Indenture), koje reprezentuje specijalizovana institucija, obično banka, kao i pravilima odgovarajućih regulatornih organa.Rok dospeća obveznice označava broj godišnjih perioda na kraju kojih dužnik treba da izvrši obećanu isplatu glavnice i kamate.Dugoročne obveznice imaju različite rokove dospeća, što zavisi isključivo od odluke emitenta. Rok dospeća uslovljava novčani tok obveznice, njen prinos do dospeća i cenu obveznice (što je duži period do dospeća, cena obveznice je podložnija kolebanjima).

Vrste dugoročmh obveznicaAnalitički najpotpuniji osnov za razvrstavanje različitih

struktura dugoročnih obveznica jeste tip emitenta. Prema ovom osnovu, podela dugoročnih obveznica ima sledeći

oblik:državne obveznice,

obveznice lokalnih organa vlasti,korporativne obveznice,hipotekarne obveznice.

Pošto su hipotekarne obveznice osnov za konstituisanje posebnog segmenta finan- sijskog tržišta - hipotekarnog

tržišta, njihovo razmatranje će se preseliti na odgovarajuće stranice u odeljku o hipotekarnom tržištu.

Tržište kapitala Tržište kapitala predstavlja prostor na kome se sučeljavaju ponuda i tražnja za kapitalom. Kapital predstavljaju sve hartije od vrednosti sa rokom dospeća dužim od godinu dana. Postoji primarno i sekundarno tržište kapitala. Tržište kapitala inkorporira u sebi sledeca tri tržišta: - kreditno- investiciono tržište; - hipotekarno tržište i - tržište vrednosnih papira dugoročnog karaktera.

Izvori kapitala u okviru jedne nacionalne ekonomije su: - novčani, - štednja, - transformacija u kapital (zajmovni kapital i akcijski kapital). Kupac i prodavac kapitala dogovaraju se o predmetu i uslovima kupoprodaje. Najbitniji uslov svake kupoprodaje kapitala jeste njegova cena.

Kao učesnici na tržištu kapitala se najčešce pojavljuju: - investitori kapitala, - preduzetnici kapitala, - posrednici u formi banaka i drugih bankarskih organizacija specijalizovanih finansijskih isntitucija kao berzi i - država. Sa aspekta tržišnog odnosa, učesnici na tržištu kapitala se mogu svrstati u neposredne učesnike i posredne učesnike.

Posrednici na tržištu kapitala su najmalobrojniji, a najvažniji učesnici na tržištu kapitala. Mogu se svrstati u sledece grupe: banke i druge finansijske organizacije, investicioni fondovi i berze kao specijalizovane funkcije. Banke koriste tržište kapitala za obavljanje tzv. preradjivačke funkcije novčanih sredstava. Ulogu banaka na tržištu kapitala možemo pratiti kroz njihovu aktivnost na primarnom i na sekundarnom tržištu kapitala.

POJAM, FUNKCIJE I CILJEVI TRŽIŠTA KAPITALA Tržište kapitala predstavlja institucionalno organizovani prostor sa svim potrebnim elementima za njegovo funkcionisanje, u odredenom vremenu i definisanim pravilima i uzansama ponašanja učesnika. Na tom prostoru i u okviru njegovog okruženja i pravila ponašanja, organizovano se susreću ponuda i tražnja sa kapitalom. Tržište kapitala u osnovi, predstavlja specijalizovano tržište na kome se novac- kapital traži i nudi dugoročno i na kome se trguje već emitovanim dugoročnim vrednosnim papirima.

Na tržištu kapitala, kapital se može koristiti kao: 1. Zajmovni kapital, koji predstavlja takav oblik kapitala u kojem se korisnik kapitala javlja kao dužnik, a vlasnik kapitala kao poverilac. Karakteristicno za zajmovni kapital je da se izmedu izmedu duznika i poverioca uspostavlja direktni ili posrednicki kreditni odnos. U teoriji i praksi su poznata tri oblika zajmovnog kapitala:- Investicioni kredit; - Hipotekarni kredit; - Dugoročni zajam.

2. Akcijski kapital koji predstavlja takav oblik korišcenja kapitala u kome je vlasnik kapitala u ulozi primaoca, a sadašnji vlasnik u ulozi davaoca kapitala. Akcijski kapital predstavlja ukupni kapital obezbeden putem emisije i plasmana. Svako akcionarsko društvo ima sledecu strukturu kapitala: - akcijski kapital, koji je vlasništvo akcionara; - kapital u svim oblicima rezerve, koji je vlasništvo akcionarskog društva.

Predmet finansijskih transakcija na tržištu kapitala jeste kapital koga vlasnici kapitala prodaju, a korisnici kapitala kupuju. Kupac i prodavac kapitala dogovaraju se o predmetu i uslovima kupoprodaje. Najbitniji uslov svake kupoprodaje kapitala jeste njegova cena. Osnovna funkcija tržišta kapitala jeste da pomiri interese kupca i prodavca kapitala, tako što ce kupcu omoguciti kupovinu njemu potrebnog kapitala po najpovoljnim tržišnim uslovima, a prodavcu omoguciti prodaju njemu nepotrebnog kapitala takode po najpovoljnijim tržišnim uslovima.

U praksi se najcešce isticu sledeci ciljevi tržište kapitala:1. Obezbedenje pod tržišnim uslovima neophodnog i nedostajuceg kapitala; 2. Alokacija kapitala u najpropulzivnije i najprofitabinije privredne grane; 3. Ostvarivanje najvece moguce kapitalizacije; 4. Ostvarivanje maksimalnog moguceg obima kapitala; 5. Ostvarivanje optimalnih efekata u povecanju novcane štednje; 6. Determinisanje stvarne i tržišne cene koštanja kapitala; 7. Ostvarivanje optimalne rocne strukture.

UCESNICI NA TRŽIŠTU KAPITALA Dosadašnja prakticna iskustva tržišta kapitala ukazuju da se kao učesnici najčešće pojavljuju:1. Investitori kapitala u ulozi prodavaca; 2. Preduzetnici kapitala u ulozi kupaca; 3. Posrednici u formi banaka i drugih bankarskih organizacija specijalizovanih finansijskih isntitucija kao berzi; 4. Država, u ulozi regulatora i kontrolora. Uspešno partnerstvo, uvažavaju se principi medusobnog poverenja i obostrane korisnosti.

Sa aspekta tržišnog odnosa, učesnici na tržištu kapitala se mogu svrstati u: - Neposredne učesnike; - Posredne učesnike. Prioritetni zadatak investitora jeste zaštita njihovih interesa. Zaštitom svog kapitala, investitor sprečava budućeg dužnika da realizuje svoj interes na štetu poverioca. Medjusobni odnosi poverioca i dužnika na tržištu kapitala ukazuju, da se tržišna regulativa treba tako da se postavi da ne dovodi investitora u neravnopravni položaj u odnosu na korisnika kapitala.

Zaštita interesa investitora je moguće preko: - funkcionisanja savremenog sistema informisanja; - zaštita od naplate potraživanja; - zaštita izdavanjem bankarskih garancija.

Za posrednika, na tržištu kapitala mogu se pojaviti kako u ulozi invenstitora tako i u ulozi korisnika kapitala. Bankarske organizacije se na tržištu kapitala najčešće pojavljuju kao:- investitori; - korisnici; - komisionari; - cisti posrednici; - investicioni fondovi.

Poseban značaj i mesto na tržištu kapitala pripada i državi. Kao najveća upravna i izvršna vlast, država se na tržištu kapitala javlja u ulozi:- investitora; - korisnika kapitala; - regulatora kapitala; - kontrolora kapitala.

ULOGA BANAKA U RAZVOJU TRŽIŠTA KAPITALA Banke kao finansijske organizacije obavljaju raznovrsne finansijske operacije koje se mogu svrstatiu sledeće grupe poslova:- stvaranje i poništavanje novca; - plaćanje po osnovu tekućeg poslovanja; - posredovanju pri transferu finansijske štednje. Obavljanjem navedenih funkcija, banke su u poziciji da posredstvom tržišta kapitala:- vrše ročnu i sektorsku transformaciju sredstava; - ostvaruju dodatne prihode; - koriste informacije sa novčanog tržišta.

Banke koriste tržište kapitala za obavljanje tzv. preradjivačke funkcije novčanih sredstava. Ulogu banaka na tržištu kapitala možemo pratiti kroz njihovu aktivnost na primarnom i na sekundarnom tržištu kapitala. Na primarnom tržištu kapitala, kod emisije akcija i obveznica kompanije banke imaju trostruku funkciju. Prvo, banke imaju savetodavnu funkciju za kompanije koje žele da izvrše emisiju novih serija akcija i obveznica.

Druga funkcija akcija banaka na primarnom tržištu kapitala sastoji se u jemstvu novih plasmana korporacijskih vrednosnih papira. Treća funkcija banaka na primarnom tržištu kapitala odnosi se na organizaciju distribucije novo emitovanih vrednosnih papira na tržištu kapitala u korist investitora. Sve pomenute funkcije obavljaju konzorcijumi banaka, pri čemu jedna banka ima funkciju glavnog koordinatora.

INVESTICIONI FONDOVI U savremenim tržišnim ekonomijama dolazi do snažnog razvoja investicionih fondova kao novog tipa finansijskih posrednika. Suština investicionih fondova se sastoji u tome da oni prikupljaju kapital putem prodaje svojih akcija i eventualno obveznica stanovništvu, sa tim da formirani finansijski potencijal plasiraju u akcije i obveznice preduzeca kao i obveznice države. Pojava investicionih fondova ima za cilj da poboljša proces kupovine vrednosnih papira od strane investitora.

Osnovni tipovi investicionih fondova su:- otvoreni investicioni fondovi su fondovi sa promenjivim kapitalom i brojem akcija; - zatvoreni investicioni fondovi raspolažu fiksnim kapitalom i brojem akcija koje se kotiraju na berzi; - oročeni investicioni fondovi, razlikuju se od zatvorenih fondova po tome što imaju fiksni termin njihove likvidacije.

U praksi danas dominiraju otvoreni investicioni fondovi. Zatvoreni investicioni fondovi istorijski su pre otvorenih fondova. Oročeni fondovi imaju još manju kvantitativnu dimenziju, mada su interesantni kao specifičan koncept.

Prinos koji ostvaruju vlasnici akcija investicionih fondova sastoji se iz dve komponente. Prvu komponentu čini prinos u vidu kamata na obveznice i dividende na akcije koje se nalaze u portfelju investicionog fonda. Druga komponenta se sastoji u promeni tržišne cene portfelja investicionog fonda, povećava se vrednost akcija u posedu individualnih investitora i to u srazmeri jedan prema jedan.

Osnovni razlog za domoinaciju otvorenih investicionih fondova je u tome da oni obezbeduju lakšu marketibilnost svojih akcija u odnosu na zatvorene fondove. Vlasnik akcije otvorenog investicionog fonda može u svakom momentu da izvrši konverziju te akcije u transakcioni novac i to kod onog investicionog fonda koji je tu akciju emitovao. Pored toga, vlasnik akcije otvorenog investicionog fonda može da naplati svoju akciju po punoj vrednosti neto aktive, tj. po ceni akcije koja je jednaka tržišnoj ceni vrednosnih papira koje se nalaze u aktivi investicionog fonda.

Za razvoj investicionih fondova bitno je finansijsko ponašanje investitora odnosno preferencija investitora da deo finansijske štednje ulažu kod investicionih fondova. Regulacioni mehanizmi u odnosu na investicione fondove su dosta liberalni, naročito kada se uporede sa kontrolom banaka, osiguravajuća kompanija i penzionih fondova. Drugim recima investicioni fondovi imaju široke mogucnosti da kombinuju pri formiranju svojih portfelja, vodeći pri tome računa o stopi prinosa, diverzifikaciji rizika i održavanju likvidnosti..

U razvijenim tržišnim ekonomijama, investicioni fondovi su, po pravilu, specijalizovani. Generalna sistematizacija investicionoh fondova izgleda ovako:- investicioni fondovi koji sredstva ulažu u akcije; - investicione fondove koji sredstva ulažu u obveznice; - investicioni fondovi koji sredstva ulažu u instrumente novčanog tržišta.

KOMPANIJE ZA OSIGURANJE

Kompanije za osiguranje predstavljaju značajne institucionalne investitore na tržištu kapitala. Mogu se

organizovati kao akcionarska društva, odnosno čisto profitne organizacije u cijem upravljanju i kreiranju poslovne politike

ucestvuju njeni akcionari, ili kao zajedničke kompanije, odnosno neprofitne organizacije koje poseduju i kontrolišu

vlasnici polisa osiguranja.

Prema predmetu osiguranja mogu se podeliti na: koje osiguravaju život i na koje osiguravaju imovinu. Kompanije za osiguravaje života imaju značajnije ucešće na tržištu kapitala

s obzirom da one imaju kontinuelni priliv srednjoročnih i dugoročnih finansijskih resursa. Ove kompanije imaju obaveze čiji iznos je fiksan u odredjenom vremenskom

periodu i njima odgovaraju investicije u vrednosne papire sa fiksnim prihodom. Za razliku od kompanija za životno

osiguranje, kompanije za osiguranje imovine od odredjenih rizika investiraće svoja sredstva u vrednosne papire koje

mogu doneti kapitalne dobitke ili u one papire čiji kurs raste i prati rast inflacije.

U razvijenim zemljama, kompanije za osiguranje života su izuzetno znacajni finansijski posrednici. Tako su kompanije u

SAD za osiguranje života cetvre po velicini finansijske institucije, odmah iza komercijalnih banaka, penzionih fondova i štedionica. Najveci deo sredstava plasira se u obveznice i hipotekarne dugorocne kredite. Dugorocni

plasmani rocno se uskladuju sa izvorima sredstava i garanuju kompanijama stabilan profit, cija visina zavisi prvenstveno

od kretanja kamatnih stopa. Poslovanje kompanija za osiguravanje imovine znatno se razlikuje od poslovanja kompanija za osiguravanje života.

Prvo, polise za osiguranje imovine izdaju se sa kracim rokovima i drugo, kod osiguranja imovine vrlo je teško

predvideti verovatnocu osiguranih slucajeva.

PENZIONI FONDOVI U poslednjoj deceniji, ovaj oblik finansijskih posrednika zabeležio je izuzetan rast u svim razvijenim zemljama. Penzione fondove formiraju korporacije, sindikati ili vlade zemalja radi placanja penzija penzionisanih radnika. Razlikuju se dva osnovna tipa penzionih fondova:- penzioni fondovi privatnog tipa; - penzioni fondovi javnog tipa.

Privatne fondove formira privatni sektor, industrijske kompanije, sindikati i uslužne organizacije. U ovom

organizacionom modelu, sredstva obezbeduju kompanije i njihovi radnici, a fondom upravljaju ili

banke ili menadžeri penzionog fonda. Javni penzioni fondovi su pod sponzorstvom države koja izdvaja deo sredstava za njihovo finansiranje. Ostali deo sredstava formira se na bazi izdvajanja zaposlenih. Rec je o šemi koja se bazira na tokovima, za razliku od privatne šeme

penzionog osiguranja koja se bazira na tokovima, odnosno zalihama kojima se upravlja dugi niz godina.

MEHANIZAM FINANSIJSKOG KOMUNICIRANJA EFEKTIMA NA TRŽIŠTU KAPITALA

Imanentni segment tržišnog privredivanja u konstelaciji pribavljanja potrebnog kapitala privrednih subjekata je

adekvatno finansijsko komuniciranje dugorocnim vrednosnim papirima na tržištu kapitala. Celokupna tehnika emisije

efekata predstavlja niz validnih poslovnih aktivnosti direktno vezanih za emisiju dugorocnih vrednosnih papira svih vrsta i

oblika.

U domenu sopstvene emisije efekata emitent preuzima emisiju i plasman svojih vrednosnih papira i plasira ih sam. To

direktno zahteva da emitent ima izuzetno dobar bonitet, strucnu osposobljenost i izgraden sistem prodaje.tipican primer sopstvene emisije efekata je emisije hipotekarnih

založnica od strane hipotekarnih banaka. Kod tude emisije, osnovana karakteristika je u tome što

emitent svoju emisiju realizuje posebno na tržištu kapitala koristeci banku cije ucešce ima niz prednosti koje garantuju

uspešnu prodaju efekata.

Ovaj odnos izmedu emitenata i banke reguliše se na dva osnovna nacina i to:- zakljucivanje ugovora; - zaključivanje komisionog ugovora. Tehnologija rada prilikom emisije podrazumeva jedinstvo organizacionih i tržišnih operacija banke i emitenata, što znaci da se sve tržišne transakcije koje preuzimaju banka i emitent radi uspešne realizacije emisije i plasmana efekata, svrstavaju u sledece grupe poslova:- zakljucivanje i realizacija ugovora o emisiji i plasmanu efekata; - zakljucivanje i realizacija konzorcionog ugovora izmedu banke- glavnog

- glavnog posrednika i rukovodioca konzorcijuma; - realizacija svih organizacionih, tehnickih i informativno- reklamnih aktivnosti. Rezimiraljuca lista aktera u poslu emisije i plasmana efekata je:

- emitent; - prodavac ili emisioni dužnik; - banka ili emisioni posrednik; - investitor ili vlasnik kapitala.