ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ (1898–1993)

Десанка Максимовић (Рабровица код Ваљева 1898 – Београд 1993) била је српска песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова и није имала деце. Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду. Након дипломирања, Десанка Максимовић је радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић.

Године 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 1965. за редовног члана. Године 1993. године преминула је у Београду, а сахрањена у Бранковини код Ваљева. Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика. Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису Мисао. Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Најзначајније збирке песама Десанке Максимовић су:

1) Песме (1924);2) Врт детињства (1927);3) Зелени витез (1930);4) Гозба на ливади (1932);5) Нове песме (1936);6) Песник и завичај (1945); 7) Отаџбино, ту сам (1951);8) Заробљеник снова (1960);9) Говори тихо (1961);10) Птице на чесми (1963);11) Тражим помиловање (1964);

12) На шеснаести рођендан (1970);

13) Немам више времена (1973);

14) Летопис Перунових потомака (1976);

15) Песме из Норвешке (1976);16) Ничија земља (1979);17) Слово о љубави (1983);18) Памтићу све (1989);19) Небески разбој (1991);20) Озон завичаја (1991);21) Зовина свирала (1992).

Поред поезије, Десанка Максимовић објавила је и велики број прозних остварења, као и остварења за децу.

ЉУБИЦА ЂОРЂЕВИЋ – ПЕСНИЧКО ДЕЛО ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

Наша класификација групише песме Десанке Максимовић на следећи начин:

227

1) љубавна поезија;2) поезија о природи;3) поезија расположења;4) социјална поезија;5) родољубива поезија;6) рефлексивна поезија.

1) Предмет у љубавној поезији Десанке Максимовић разликује се принципијелно од предмета у дотадашњој српској љубавној поезији. Тотално предавање не сопственом уживању већ другом бићу – то је битно у љубавној поезији Десанке Максимовић. Десанка Максимовић аутентично пева о почецима љубави, о младој љубави пуној снова, чистоте, наивности, флуидности – то је поезија разумног срца. Основна дилема у љубавној поезији Десанке Максимовић је узрокована унутрашњим конфликтом песничком субјекта, конфликтом истовременог привлачења и одбијања према вољеним мушкарцу. Она је лирски и непоновљиво фиксирала осећајност, која у љубави иде испред мисли и додира – флуид предосећаја и снове.

„Стрепња“ је лирска минијатура од дванаест стихова уметнички исказује и љубавну емоцију и став према љубави. „Стрепња“ је због тога врста програмске љубавне песме Десанке Максимовић. Став према љубави у „Стрепњи“ је – идеализација љубави, схватање љубави као надемпиријског, идеалног чина. Осећање љубави је наговештено у песми као стрепња. Лирски говор у „Стрепњи“ презентован је метонимијским поступком. Читаво богатство света и живота сведено је на само једну димензију и само једну кореспонденцију – она и он. У песми нема пејзажа ни амбијента ни атмосфере; ништа не посредује између два субјекта – присутна је само дистанца. У песми је психолошки, афективан однос лирског ја према љубави, померен на естетички план. То је мали програм песникињиног естетизма. „Стрепња“ је грађена хармонијском композицијом. Музика лајтмотива и синтаксички паралелизам учествују у развијању мотива. Лајтмотив је полустих којим почиње песма и који заснива сваку од три строфе: „Не, немој ми прићи“. Својим звучним и семантичким понављањем по вертикали песме он успоставља хармонијски принцип композиције. Порука лајтмотива је стрепим да се у чулном доживљавању љубави не изгуби духовност и све богатство љубави.

Синтаксички паралелизам – као један од битних чинилаца композиције „Стрепње“ – остварује се изјавним реченицама које стоје иза лајтмотива у све три строфе, увек у истом распореду. Специфичност синтаксичког паралелизма у овој песми је – афористички облик изјавних реченица. Афоризми су увек исказани у претпоследњим стиховима строфе. Има их три: „Јер срећа је лепа само док се чека“, „Све је много лепше донде док се тражи“, „Издалека само дивимо се свему“. Порука коју предају афоризми говори о љубави као претпоставци среће. Срећа је у првом афоризму сагледана као богатство могућности – јер срећа је лепа само док се чека. Глаголи су у „Стрепњи“ кључне речи којима се развија садржина, јер песма нема слика, нема метафора. Склад песме потенциран је равномерним ритмом који

228

успоставља савршено правилна смена дванаестераца са једанаестрцима и катренска строфа. Музичку вредност песми дају риме, а сваки стих је римован. По распореду, рима је укрштена (abab), а по квалитету женска и мушка.

Наслов „Чежња“ заснива предмет песме – љубав која се још није догодила. Ерос је опеван сензибилно, а не сензуално. Зб0г пријатности осећања љубавне чежње, због лепоте љубави према младићу, свет природе у песми је улепшан. Мешањем олфактивних чулних перцепција са визуелним, у метафоричном споју који је синестезија, сугерира обиље емоција и унутрашњу узбуђеност коју у субјекту узрокује чежња. Структура песме остварена је уз помоћ склада звучног слоја са смисаоним и на темељу хармонијског понављања одређених делова по вертикали песме. На пример, понављају се синтаксичке конструкције узрочних реченица у три почетка строфе реализујући синтаксички паралелизам. Функција синтаксичког паралелизма у песми је да композиционо повеже у јединство све делове. Паралелизам својом семантичком страном мотивише транспоновање осећајности лирског субјекта на природу и његов контакт са вољеним бићем. Узрочне реченице указују да љубав није само осећање субјекта већ узрок живота у природи, оне намећу сагледавање љубави у процесу. Овим конструктивним поступком остварује се мелодијска фраза исте тоналности и дужине чиме је значење песме дпопуњено значењем звука. У песми „Чежња“ понавља се константно рима; она је и елеменат композиције и елеменат музичности. Присутна у сваком стиху најчешће као чиста и у распореду (abba), она остварује повезивање свих делова у целину, али је њена мелодијска функција још битнија. Ритам је један од основних елемената структурирања и експресивности у песми „Чежња“. Сви стихови су дванаестерци изузев првог који има шест слогова. На тај начин је уводни стих ритмички издвојен, наглашен, што је у сагласности са његовом функцијом главне реченице у песми.

Љубав је у песми „Зелени витез“ исказана наглашено сликовито – опевана је млада љубав. То је основа за аналошку везу између пролећа и љубави и поетској метафори зелени витез, која у уводним стиховим има значење пролећа, а у завршним постаје јасно да иста метафора значи праву саму љубав. Пролеће и сва природа у песми „Зелени витез“ приказани су као предео из бајке. Само пролеће је персонализовано као млади витез, а он је један од врло честих личности бајке. Теоретичари бајке су ту личност објашњавали двојако. За једне, млади витез у бајци представљао је симболизацију сунца, победника над зимом и облацима. Карел Чапек сматра да младог витеза треба тумачити као глорификацију мушкарца. Живот витеза и његови поступци у бајци изражавају стварно дивљење према мушкарцу. У песми Десанке Максимовић оба ова значења налазе се синтетисана, тј. витез је и симбол сунца и пролећа, али и глорификација мушкарца. Реч витез обогатила је своје номинативно значење (витез-борац) квалитетом који јој даје значење речи младост. Атрибут зелени у споју са речју витез примарно своје значење, такође, семантички шири на основу значења речи младост. Поетска метафора зелени витез показује како песник Десанка Максимовић богати језик. Успостављена је индивидуална непоновљива веза између две речи у метафори

229

зелени витез. Због тога, ова метафора може постати амблем лирике Десанке Максимовић.

Обраћањем – Драги, ходи – којим почињу строфе у песми „Зелени витез“ интензивирана је љубавна лирска емоција. Ова секвенца учествује и у композицији јер се око ње структурира схема. Експресивност поетског израза у песми „Зелени витез“, поред већ реченог, увећава и лексичка функционалност и богатство значења, а нарочито је ефектна експресивност епитета. То може да илуструје полисемантика епитета зелен: зелени витез (млад), зелене стопе (пролећне), зелени мехури (нов), зелени дан (свеж), зелене тропске змије (зелен). Песма „Зелени витез“ испевана је у особеном слободном стиху. Овај стих условљен је смислом песме, одређен ритмичким фразирањем никако метричком схемом. Различита дужина стихова (6–16 слогова) показује интензитет лирске емоције. Оно чиме слободни стих ове песме подсећа на правилни традиционални стих јесте рима. Она се јавља у сваком стиху и има устаљени распоред у строфи (abab). Ритам песме своје јединство гради ослоњен на риму и на понављања императивне реченице. Међутим, за песму „Зелени витез“ мање је карактеристичка звучност речи или ритмичност целине. Овде доминира сликовитост којом је сугерисана вишезначност и лепота песме.

2) Природа представља loci comunes у лирици Десанке Максимовић. Природа је песника била увек прост присности. Било о чему да пева – љубави, завичају, нацији, социјалној теми – песникиња се ослања на свет природе. У поезији о природи Десанке Максимовић нема природе без човека. Однос између човека и природе у фокусу је ових песама. На њему је песникиња градила основно богатство садржаја. Јер, могућности које он нуди огромне су. Природа у поезији Десанке Максимовић није тиранин човеку. Ако га угрози у једној тачки, на другој му пружа уточиште. Сродности између човека и природе, као сличности у различитом најчешћи су предмет у овим песмама.

3) Лирика Десанке Максимовић виђена у целини – с обзиром на предмет – превасходно лирика је расположења. Српска књижевна критика је до сада недвосмилено да и ова поезија љубавна и лирика о природи. Поштујући тај суд, и полазећу од њега, желели бисмо да га померимо за степен ближе потпуности. Оно есенцијално што поезија Десанке Максимовић исказује јесте песничко расположење. Било о којем расположењу као предмету ових песама да је реч за интерпретатора било је најважније колико и како је једно поетско расположење уметнички осмишљено, како постоји као естетичка реалност.

4) Социјална поезија Десанке Максимовић није борбена, ни иронична ни саркастична. Став писца је љубав за социјално угрожене људе, о чијем животу пева и посредна критика друштва, односно не позив на акцију за измену социјалног стања него симпатија за прогресивно опредељење својих лирских јунака и за њихов морални лик. По карактеру, социјална поезија Десанке Максимовић је сижејска поезија више од иједне друге врсте у опусу песникиње. Ово је, дакако, уметнички

230

оправдано јер у социјалној песми лирски јунак није песнички субјекат него колектив, односно репрезентант једног социјалног колектива.

5) Родољубива поезија Десанке Максимовић учвршћује слику о бићу српског народа у најреволуционарнијим његовим тренуцима из ближе прошлости. Однос песникиње према националној прошлости у родољубивој поезији је усмерен је на позитивно стварање националног мита о револуциораној Србији. Богатећи смисаоно у овом смеру српску патриотску поезију, Десанка Максимовић са Оскаром Давичом заузима сами врх у савременој нашој лирици. Особина стила родољубиве песме Десанке Максимовић је драматика. Сукоб народа са окупатором није дат кроз објективни опис судара две стране већ као субјективно поестко проживљавање лирског ја, које је сједињено са колективним стремљењима са најреволуционарнијих делова народа из чега резултира упечатљива лирска хероика. Отпор поробљености, отпор освајачу – велика је тема родољубиве поезије Десанке Максимовић. Оптимистичка сугестија коју нуде заснована на глорификацији свесног жртвовања колективног јунака за домовину. Родољубиво лирско осећање Десанке Максимовић у поезији проширује њена љубав према свим југословенским и словенским народима.

Песник у песми „Устаници“ уступа говор колективном субјекту који се изражава у првом лицу множине. То колективно лице су кнезови из првог српског устанка посечени од Турака 1804. године у Ваљеву . У монологу колективног лица песме истовремено се оцртава и лик устаника и порука писца. Евокацијом херојских момената из српске националне прошлости конституисан је лирски сиже песме. Оживљене су слике и ликови који су свима добро познати. Снажан уметнички ефекат остварују историјске слике и ликови који су свима добро познати. Снажан уметнички ефекат остварују историјске слике везане за сцене мучења и страве из српског робовања под Турцима, за сцене из тамница и са текијских мучилишта преузете из наше народне епике. Историјске слике приказане су асоцијативно, редом којим их песник доживљава у тренутку стварања песме, а због субјективног односа хронолошки принцип је нарушен. Поред тога, у лирском сижеу нарушен је и логички ред ствари. Логичка несагласност је ирелевантна за уметнички ефекат песме јер је уметничка истина о слободарској борби српског народа и његовој жртви, што је главно за песму, ненарушена.

Однос Десанке Максимовић према националној прошлости у овој песми је песнички. На ту прошлост она гледа ослоњена више на слику из народне поезије него на историју. Уметничке чињенице усмене књижевности прихватала је као историјске. Песнички језик у „Устаницима“ обогаћен је идиоматским изразима пореклом из народне поезије (куке и мотике, чарне очи, вешала танка). Стилска особеност песме је и известан патетични тон, а хипербола је нарочито коришћено стилско средство. Кључ за разумевање смисла и поруке песме налази се у метафори свети гнев. Песма је испевана у слободном стиху, а јединство ритма остварено је понављањима разних делова. Највише се понавља заменица ми – четрнаест пута. Она најчешће стоји на почетку стиха и преузима реченични акценат. Понављање заменице ми у овој песми наглашава националну самосвест

231

колективног субјекта. Ритам слободног стиха песме структуира и паралелно понављање два рефрена: „Ми хоћемо слободу“ (три пута) и „По цену свега бранићемо слободу“ (три пута). Почетни стихови сваке строфе су узвичне реченице које имају тон екскламације. Семантички оне се увек структуиране око једне исте, главне тематске речи читаве песме – слобода.

Песма „Крвава бајка“ „настала је истог тренутка када сам чула за крагујевачки покољ“, наводи Десанка Максимовић. Мада је лирски импулс за ову најпознатију антологијску песму Десанке Максимовић потекао из реалног живота, иако је везан за историјски тренутак српске националне трагедије какав представља стрељање седам хиљада родољуба 21. октобра 1941. године у Крагујевцу песникиња је овај стварни догађај сублимирала тако што је од многих начина да се изрази садржај одабрала онај који се најмање могао очекивати. О једном злочину, о једном покољу деце и људи, испевала је бајку. Од наслова, композиције и других поетских средстава до језика и тачке гледишта реализовано је стилско јединство песме средствима бајке. Главни конструктивни елеменат композиције песме јесте рефрен. Обједињујући све делове овај рефрен понавља се три пута као у бајкама. Смисаоно увек има нову нијансу у зависности од строфа за којима следи. У самом рефрену је препознатљив стилски принцип бајке – причање – било је то... Садржај рефрена изражава нарочиту удаљеност од конкретне стварности. Пуну одређеност овим стиховима даје песниково расположење и његов став. Они делују најефектније у иронији заложеној у речима сељак и Балкан употребљеним од западноевропејаца за значење синтагме неке земље на Балкану као баш наше земље. Суодносом ироније и симбола постигнуто је недвосмислено идентификовање и земље и народа о којима је реч као што је показан и став према немачким фашистима.

Метафора чета ђака усмерава асоцијације на препознавање баш српске младежи која је кроз историју често била регрутована, често била чета у одбрани своје земље од разних окупатора и често као чета гинула. Централни мотив – стрељање – поменут је само једанпут, а сва остала бујица речи у улози је негирања садржине значења тог појма. Стрељање ђака, та стравична стварност уступила је месту школском животу ђака у овом средишњем делу лирског сижеа песме. Поента „Крваве бајке“, изражена у последњим трима стиховима, такође представља део уметничког поступка бајке. Не постоји бајка са рђавим завршетком – то је фундаментална теза из историје бајке, а смисаони интензитет у „Крвавој бајци“ стреми ка поенти у последњој строфи која исказује оптимистички крај за ђаке кроз духовно решење. Духовност је наглашена не само семантиком већ и избором речи из цркено-хришћанског фонда као: узнели, вечно боравиште... Поентом је испуњен захтев бајке за праведношћу – ђаци нису умрли, већ сви отпловили негде под облаке. Оправданост стилског поступка бајке примењеног у овој песми нарочито је уочљива с обзиром на ову могућност превладавања трагичног догађаја – стрељања ћака. Она лирски сугерише читаоцима револт јер говори о уништеним највећим вредностима нације као што су младост и чистота живота ђака. Порука песме буди протест реалности насиља, тираније злочина фашизма. Сасвим умесно

232

Велибор Глигорић је написао за „Крваву бајку“ Десанке Максимовић да је и њена и народна.

„Србија је велика тајна“ – „У јесен 1941. нашла сам се у селу Словци када су партизани покварили пругу и порушили мост преко којег је пруга прелазила. Наједном је у мени набујао понос, мада сама нисам допринела дорпринела овом њиховом страху... Све у мени је запевало од среће што су бар за тренутак заустављени (Немци) у својој охолости и самоуверености. Било ми је мило што припадам народу који је умео да плаши оне којих се цео свет тада плашио.“ Песма „Србија је велика тајна“ је лирика чистог родољубивог осећања. Непосредност којом су лирски презентоване емоције указује на искуствени доживљај аутора као потицај за настанак песме. Основно начело којим је остварено уметничко јединство песме јесте стилска интензификација исказа. Функција оваквог поступка је да нагласи патриотску емоционалност. Употребљени су градација, таутологија, персонификација, хипербола и многе интонационе фигуре.

Градација у овој песми нама вид уобичајеног поступног ређања слика по јачини. Она је у служби интензивирања емоције преко великог нагомилавања слика, предмета, стања сличног значења. Због тога се може рећи да она поприма таутолошки карактер. Распростирући се на читаву песму градација постаје главни принцип композиције. Градација својом целином сугерише општу напетост карактеристичну за заседу, за тренутак почетка устанка против фашистичког окупатора. Значај садржаја лирског сижеа песме појачан је персонификацијом, а смисао персонификације је да очовечујући природу доведе и њу у дослух са устаницима, да опасност по непријатеља учини универзалним, а буну народа свеприсутном. У синтакси песме могу се такође открити компоненте које стилски интензивирају садржину лирског сижеа. Граматички субјекат песме је Србија. Семантички све реченице у песми обележавају ширину устанка кроз претњу окупатору. Све оне су у функцију надопуњавања значења речи тајна.

У многим реченицама субјекат је скривено лице. Све упитне реченице наглашавају присуство устанка као тајну Србије, реченице нису у индикативу, већ у релативу, у вечини случајева. То је израз емоционалног субјективног односа лирског ја према предмету песме. Родољубиву емоцију која доминира песмом наглашава и гомилање напоредних, саставних реченица, чији смисао тече у истом смеру. Оне међусобном сагласношћу, набрајњем пајачавају ефекат интензивиране експресије. У истој функцији интензивирања је и неочекивано уношење дијалошких момената у монолошки израз. Народ и његова акција управо представљају стварну садржину лирског исказа Србија је велика тајна. Ритмичко јединство песме „Србија је велика тајна“ реализује се у слободном стиху. Ритмику слободног стиха употпуњује и лексички паралелизам. Константно се у одређеним размацима понављају исте синтагме или исте речи (не зна, нити). У поенти – три завршна стиха песме – остварена је анафора понављањем везника и на почетку сваког стиха. Анафора истицањем сваког стиха појачава интонацију поенте уз истовремено успоравање ритмичког такта. Са становишта стилског јединства овакав такт

233

наглашава тенденцију да се песма не заврши. А то, ипак, упућује на значење подтекста – остало је још много ненаведених примера отпора и претњи окупатору. Сливеност смисла са свим средствима поетског стила реализује уметнички ефектну сугестију песме о јединству народа Србије и његовој спремности 1941. године за ослободилачку и револуционарну борбу.

„ОТАЏБИНО, ТУ САМ“ (ПОЕМА)

Поема „Отаџбино, ту сам“ састављена је из три одељка. Први и трећи имају по шеснаест песама, а други 14. Укупно има 46 песама неједнаке дужине. Стих је силабички разнолик – има стихова од 2 до 14 слогова. Највише има једанаестераца (726) и дванаестераца (613) према 2.178 стихова укупно. Лирски сиже поеме представља стиховану приповест о херојском држању жене-родољуба пред полицијом и о њеној смрти на стрелишту у Јајинцима 1941. године. Мада је поема везана за аутентичну личност (Душицу Стефановић) реални догађај из њеног живота уметнички је уопштен до симбола који карактерише историјско време и понашање његових људи. У фокусу сижеа стоји однос између система нечовештва какав је фашизам и човека-родољуба. Конфронтирани су злочин и лепота људског достојанства. Сукоб добра и зла нашег времена, сучељавање фашизма и слободе – то је тема поеме. Поема је конципирана као лирско-епско-драмска целина:

1) лирски део сижеа интерпретира сећања јунакиње на детињство, студентске дане, научни рад и материнство. Визија новог друштва дата је, такође, у лирским пасажима;

2) епским елементима је обухваћен део сижеа везан за боравак јунакиње у Главњали и за њену смрт;

3) драмски су обрађени сусрети мучитеља са жртвом, саслушања јунакиње у полицији.

Највише простора уступљено је лирском делу, али поема није остварила потпуну сливеност све три ове стилске целине. Стилски склад поеме ремети донекле опширност лирског сижеа, присуство дневне публицистичке фразеологије у неким деловима, недовољна одмереност у употреби деминутива што делује у правцу снижавања уметничког нивоа. Стилски најуспелији и најкохерентнији део поеме је девета песма трећег дела. У развоју лирског сижеа поеме ова песма представља кулминаторну тачку драмске напетости. Пред јунакињу је постављено питање њеног бити или не бити, издржати или не на мука у полицији. Драма савести овде је постала у буквалном смислу драма свести. У функцији драматизације налазе се и бројне екскламативне и упитне реченице. Упитне реченице су тако у функцији наглашавања неизвесности – то је драмски елеменат. Повећаним бројем питања, увећаном неизвесношћу стварно је исказана једна дубља извесност. Упитне реченице су стилистички гледано реторска питања која представљају и одговор.Код екскламативних реченица и интерпункција је постала важно стилско средство. Још неким синтаксичким специфичностима потенцирано је драматично расположење као основни емоционално-смисаони ток песме.

234

Такве су, на пример, жељне реченице. Ритмичка организација слободног стиха песме прати драматичну напетости лирског сижеа. Смена краћих и дужих стихова без устаљена реда изражава драмски интензитет расположења. Песма готово нема метафору. Најчешће стилско средство у њој је пређење које само по себи ближе сугерише реалност. Порука пишчева у овој песми је да се људско може одбранити и у самом гнезду варварства и злочина какво је фашистичка полиција, али само онда ако то људско у човеку надахњује тежња као вишим идеалима – љубав за домовину и људе.

6) Рефлексивна поезија – Мислилачки став песника димензиониран емоцијом води нас у круг филозофије осећања, чији је заговорник Блез Паскал. Лирске рефлексије Десанке Максимовић остварују хармонију јер их прожима исти песников поглед на свет – хуманизам. Као захтев, хуманизам идеално може да оствари повезивање идеја са емоционалним ставом. Рефлексија о општим питањима човека богати естетичком вредношћу песму утолико више уколико са осталим стилским елементима постиже већу стилску кохерентност.

Лирске рефлексије Десанке Максимовић о пролазности и непоновљивости индивидуалног живота с највише уметничке снаге реализоване су песми „Змија“. Змија као општи симбол, по библијској причи о Адаму и Еви, означава чежњу за грехом, змија у старој српској религији пак представља симбол сеновите животиње у коју је усељава душа умрлог претка. Змија у песми Десанке Максимовић добила је ново субјективно тумачење – она симболизује појам пролазности и непоновљивости индивидуалног. У композиционој структуи песме могу се препознати елементи баладе. У лирско ткиво унет је епски елемент – приповест о дану једне змије и драмска слутња о скором крају лепе змије. Пролазност као мотив песме „Змија“ конципиран на основу симболике поетске слике којој у центру стоји змија развијан је и допуњен накнадним смислом, који нуди симболика рефрена („Сунце сија“). Сунце је симбол вечног живота, а понављајући се у три од свега четири строфе овај рефрен својим глаголским презентом наглашава у свакој строфи на нов начин смисао пролазности свега индивидуалног из перспективе односа коначног према вечном. Позиција писца у песми је дистантна. То је показано прво наративним елементом и лирским сижеом, односно заменом лирског субјекта улогом лица. У последњој строфи чији стихови управо доносе рефлексију о пролазности својом дистантном позицијом песник је желео да нагласи објективну и универзалну вредност лирске мисли о пролазности. Смрт је у песми „Змија“ лирски интерпретирана као апсолутни крај индивидуе. Постхумног продужења живота у било коме виду овде нема. Границе реалног малог света околине бића граница је и граница његовог индивидуалног живота.

ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ (ЛИРСКЕ ДИСКУСИЈЕ СА ДУШАНОВИМ ЗАКОНИКОМ)

У наставку држаћемо се обима циклуса који је штампан у Сабраним делима (46 песама). Десанка Максимовић је циклус као целину одредила поднасловом „лирске дискусије са Душановим закоником“. Дискусије – реч продрла у поезију из језика друге области наговештава начин песниковог односа према материји. Поднаслов

235

циклуса сигнира смисаону актуелност целине, мада је она номинално везана за законик српског царства из 1349. године. Дискусија песника са Закоником преко за и против његових клаузула чини и основну композициону нит којом је обједињен циклус Тражим помиловање. Супротстављање говорних лица у циклусу нема вид дијалога, јер се нигде не успоставља разговор као суштавствена одредница дијалога. Све песме циклуса показују два монолога: песников и други – цара законика. Стварно постоји само обраћање лирског субјекта који је у служби песничке инвокације. Овако замишљена и постављена дискусија може да траје релативно неограничено те ова збирка има отворену форму. Тражим помиловање као лирски циклус повезују заједничке опште теме – проблем човека наше епохе и проблем вредности у његовом животу. Многе антиномије реалног живота помирене су или ублажене у делу песниковим ставом који лирски неутрализује сукобе између бића и вредности. Више књижевних критичара ово дело Десанке Максимовић називали су поемом. Са станивишта литерарне теорије, овакво одређење представља терминолошку слободу. У збирци Тражим помиловање наративну окосницу замењује есејистичко-субјективно заузимање става, емотивно засићено.

Низ песама у овој целини представља лирски циклус, а не поему. Тражим помиловање је циклус грађен око једног објективног предмета инспирације –око Душановог законика. Овај историјски документ, међутим, само је посредник. Песник се њиме користи као представником једног далеког времена да би исказао своје лирске рефкексије о човеку наше епохе. Поређењем Душановог законика са циклусом Тражим помиловање могли смо установити да Законик има 201 параграф, а да је од тога у циклусу Тражим помиловање препевано 24 параграфа. У неколико случајева потпуно се подударају наслови песама са насловима параграфа. Број песама које на овај начин интерпретирају Душанов законик чине само једну трећину циклуса Тражим помиловање. Много већи простро уступљен је песниковом миљењу о људима нашег времена о вредностима њиховог живота или човековог живота уопште. Законик је при том само симбол који има значење једне друштвене правде и једног система вредностима који гарантује ту правду. Ми желимо да укажемо на ближе одређење Душановог законика као симбола само једне друштвене правде. Песникиња Душанов законик не пориче као законик који је био израз историјског времена и нужности. Она се само супротставља препознавању његове правде у нашој епохи. Правда Душановог законика против које устаје песник представљена је у збирци најпре као ауторитарна правда. Начела беспоговорне диктатуре и култа личности као особености ове правде фиксирани су експлицитно у више песама, а нарочито у „Прогласу“. У погледу права и захтева цар свој положај у држави изједначује са позицијом божанства. Правда Душановог законика је класна правда. То је друга општа одредница коју је песникиња учинила видљивом много пута у свом циклусу. Класни карактер нарочито је наглашен „у радном праву“ себра по Законику. Парадокс открива дубљи смисао Душанове правде – себар је експоатисан и преко својих радних могућости, све до биолошке границе.

236

У песми О меропаху парадокс ове правде је остварен целином песме. Парадокс којим је стилски уобличена песма „О меропаху“ наглашава ауторов критички став према класној правди Душановог законика. Приказујући правду Душановог законика као ауторитарну и класну, песникиња ју је осветлила као неправду за већину становника царства „Срба, Грка и Арбанаса“. Душанов законик протумачен као инкарнација само једне правде може сада добити допун – правда једне класно повлашћене владајуће мањине која живи на рачун већине. Критички став песникиња је у већој групи песама експонирала врло оригинално. Употребом афирмативних израза она је стварно вршила осуду. Тражећи помиловање за неки тип преступника, песникиња га самим тим ослобађа кривице, а као прави кривац показује се еквивалентно супротни тип.

Коју правду афирмише Десанка Максимовић, односно коју правду супротставља типу правде Душановог законика? Као своју, у циклусу Тражим помиловање песникиња ставља правду народа. Носиоца народне правде Десанка Максимовић је лирски приказала у песми „За себра“. Први слој казивања тече у метонимијском стилском изразу чија је функција да појача интензитет слике о беди сељака. Једна квантитативна, деминитивна одредница (кукуруза стабаоце) логиком умањивања приказује сиромаштво сељака.Квантитативни корелат уопште уочљив је у целој овој песми. Себар је у песми одређен и квалитативним одредницама. Као суштаствена одлика његова унутарња бића наведена је љубав. Он је, дакле, комплетан природни човек. А такав човек по песниковом схватањима треба да буде и носилац друштвене правде. У витализму народа песник види основу његова оптимизма, а у љубави могућност да гради друштво засновано на хармонији.1 Хуманизам је основа песникова мишљења у циклусу Тражим помиловање. Хуманизам увек остаје критика, а никад идеологија.

Пример деформације личности карактеристичан за нашу епоху дат је изванредно у песми „За важне“. Људске особине важних њихова су друштвена судбина по схватању песника. Они су унакажени људи због тога што су искористили све што пружа позиција власти, али само за себе – нумерисано место, позивнице, сваку поворку, дугме, звонце. Међу стварима и атрибутима власти они су загубили себе и постали механизми. Врхунац бриге важног за себе представља његово старање како и где ће бити сахрањен. Песма „За важне“ је астрофична, а њена композиција остварена је помоћу два контрастна дела. Прва половина антитезе и песме даје у једној реченици јавни профил личности важних као бенефицираних друштвених чинилаца. Друга половина песме и антитезе ову исту личност приказују као обичну јединку, без ознака друштвеног ранга. То је позиција у којој се она разоткрива као страшљивац. Ова перспектива тек потпуно разоткрива и њен првобитни, јавни лик. Сада се тај лик појављује недвосмислено као лажна величина.

У песми „За исмеваче“ заступљен је критички став песника против људи који израстају из средина малих могућности, а претераних аспирација. Исмевач као тип

1 У песми је уочен један анахронизам – Душанов себар гаји кромпир и кукуруз.237

формира се по свом руководећем начелу – идеал је немање идеала. По обиму деформације он се може сматрати блиском типу важних: они су искључиво заинтересовани за сопствену корист и испразни. Важан своју испразност заклања иза паравана власти, а исмевач иза надменог смеха. Исмевач је, ако га психолошки дешифрујемо, друштвено комплексирани човек. Песник слика исмевача као осиромашену личност која се испољава само у зависти и сујети. Текст песме засићен је бројним апстрактним именицама (оптимизам, радозналост, вредност, срећа, љубав, величина) које семантички упућују на подручје унутрашњег живота човека. Тиме је наглашено да су вредности које оне означавају потпуно стране исмевачу. Помиловање за исмеваче песникиња тражи због тога што их жали.

Питање слободе личности у центру је пажње у више песама циклуса Тражим помиловање. Оно је постављено и лирски интерпретирано као проблем невиности оптужених, на пример, у песми „За сужње помиловане“. Под сталном присмотром, прогоном и изолацијом живот ових људи, како је текстом сугерисано, протиче у кафкијанској атмосфери. Песникиња инсистира на несразмери између кривице – коју представља зла прошлост ових људи за коју су они већ платили цару хараче – и кажњавања које се трајно проводи над њима због тога што је једанпут, некад био формиран њихов досије кривице. Лајтмотив сачињен у стилистичком парадоксу „Тражим помиловање/ са сужње, царе, помиловане“ којим отпочиње и који се песма завршава, гради затворену форму. Парадокс је грађен по принципу дистантног понављања исте коренске основе речи у облику трпног придева – помиловане и глаголске именице – помиловање. Помилован сужањ требало би да значи окончан процес, међутим, пошто се за њега тражи помиловање, открива се права истина да помиловања сужња није ни постојало.

Интерпретирању начина како је угрожена слобода помилованима уступљен је највећи простор у песми. Ови људи су изопштени из друштва, а врхунац градације доносе стихови који казују да и другови из детињства беже од помилованих. Кључ за разумевање песме налази се у стиховима (са помилованима) „слободно разговора / само ухода“. Они смисаоно представљају вишеструки парадокс – парадоксално је са становишта слободне личности да са помилованим слободно разговара једино личност која није слободна – агент у служби. Разговор помилованог једино са уходом, према томе, и није разговор него саслушање. Ако песма „За сужње помиловане“ површинским слојем представља апел за ослобођење невино оптужених и на тој линији разбуђује савест читалаца, она је дубинским слојем значења тешка оптужба против ухођења као зла које угрожава слободу људи.

Постоје неколике песме у циклусу Тражим помиловање у којима се лирски коментарише човек из психолошког аспекта. У овим песмама Десанка Максимовић се послужила техником унутрашњег портретисања колективног представника једне психолошке групе људи, какву чине, несхваћени или наивни. Ови симболи приказују људе који се могу свести у свим временима и свим срединама, јер нису историјски одређени, већ више сродни митском типу људи. Због тога песме из циклуса Десанке

238

Максимовић које говоре о психолошком човеку разумевању се као песме о људској људбини уопште.

Уметнички најуспелија из ове скупине је песма „За наивне“. У овој песми је Десанка Максимовић карактеризацију психе лирског јунака градила с обзиром на његов однос према истини. Лирски описујући наивне којима се чини да су једнаке најразличитије категорије људи у историјској егзистенцији, дала је предност субјективној, индивидуалној истини. На који начин? Пре свега, занемаривањем чињеничке истине, а уздизањем вере у лепоту егзистенције каква је у природних народа или вере у космичко свебиће, или вере у хуманистичку свест човека. Дакле, увек излазећи ван објективног сазнања. Наивни је симбол природног човека, а природни човек је добар човек јер је његова преокупација врлина. Наивни човек, због тога што је природни човек, понаша се као природа и прашта све свим људима. Разлике међу људима наивни сматра занемарљивим и из аспекта човекове краткотрајности. Свест о људској судбини у којој је смрт вечна а живот привремен чини да све опречности постају бесмислене. За наивне с којима се идентификује и песникиња не постоје греси, не постоје кривице, постоје само несрећни људи. Према томе, људима треба праштати, јер им судбина није наклоњена. Тражећи за наивне помиловање, песникиња се, у ствари, залаже за човекову сањарску егзистенцију. Наивни је репрезентант сањарења о љубави према људима, о свехуманизму, а љубав према људима је и главни лирски јунак читаве збирке Тражим помиловање.

Међутим, више од ове њеном песмом може се сматрати „За песникињу земљу старинску“. Наслов својом апозитивном синтагмом указује на повишену емоционалност која је разумљива с обзиром да је ово песма о песми. Лирски субјекат је покушао да лаконски одреди поезију и већ у имену песме да дâ друго име за њу. Метафора земља старинска то је друго име. Епитет старинска и обликом (старинска, а не стара) и семантиком представља кључну реч у којој је садржан субјективан суд лирког ја о сопственом песништву. У трима строфама које граде целину лирски је приказано шта је, како је певано и како осмишљено ово дело. Описани су мотиви и предмет (I строфа), структура (II строфа) и смисао поезије лирског ја (III строфа). По смислу та поезија је говор љубави, а тематизован је у завршном делу песме главни „лирски јунак“ – љубав за људе („за земљу за слово љубве“). Оно евокативним путем успоставља кореспонденцију са традицијом српског песништва, са делом деспота Стефана Лазаревића.

Песма „За песникињу земљу старинску“ интерпретирајући мотив песништва, сугерира као једну од могућих егзистенција човека – песничку егзистенцију. Како је представљена песничка егзистенција у овој песми? Као остварена стваралачка личност, прво. Песничка егзистенција затим је приказана као егзистенција која је сама по себи љубав. Тај смисао носи и синтагма слово љубве. Ова песма својим смислом поручује да је уметност, поезија, најтрајнији начин повезаности међу људима кроз време. Стих за песника који воли да сања допунски развија идеју о поезији као љубави, али истиче и другу битну за песништво идеју о машти, имагинацији. Слојем метафорике у песми „За песникињу зељу

239

старинску“ Десанка Максимовић је указала на неке уметничке квалитете и своје лирике – мелодичност, сликовитост и слободни стих.

Циклус Тражим помиловање представља садржином значењем, структуром, ритмом, синтаксом и лексичким слојем непоновљиву поезију – све у њој ново је. Ако је у модерној естетици ново јао критеријум вредности изнад лепог, онда ово дело стоји на самом врху савремених лирских остварења у српском песништву. У песмама циклуса Десанка Максимовић се бави неким од основних проблема савременог хуманизма, као што су: слобода личности, однос субјекта и друштвеног разлога, могућности афирмације појединца у друштвеној заједници, отуђење човека и љубав као начин избављења из отуђености. Љубав према људима за песника Десанка Максимовић је гносеолошко и филозофско полазиште у откривању света. Она, волећи људе, упознаје и њих и њихове односе. Свет схвата на основу убеђења да осећање чини основни принцип којим се може докучити суштина ствари. У погледу формалне структуре, Тражим помиловање је изразито оригинално дело. Песник је поводом једног старог историјског документа, српског законодавства створио лирски циклус. Са станивишта говорног лица, читав лирски израз збирке је апел на читаоца под видом апела на цара, што циклусу прибавља драмски акценат. Песме циклуса Тражим помиловање имају обично једнородну композицију чији је темељ синтаксички паралелизам.

Песме циклуса Тражим помиловање које су компоноване на основу синтагматског паралелизма занимљиве су због квалитета самих синтагми, а то су све проширене, развијене синтагме. Оне као структурно-семантичке јединице означавају један појам имају исту синтаксичку функцију и представљају ритмички повезан низ речи. Избор речи у збирци Тражим помиловање особен је из због већег броја архаизама. То је идиоматика која има симболички набој јер је из традиције говора нашег народа и из народне поезије. Све песме циклуса Тражим помиловање испеване су у слободном стиху, у коме превагу имају једанаестерац и десетерац. Међу строфама најбројнија је септима. Јединство ритма заснива се на синтаксичком и синтагматском паралелизму, на истом рефрену – Тражим помиловање, на великом броју анафора и на спорадичној рими. Посебну одлику слободног стиха у песмама овог циклуса представља инвертовани ред речи. Слободни стих савремене поезије близак је говорном језику.

Опште особености поетског израза чине:

1) лексика – У лирици Десанке Максимовић лексика се одликује изузетним богатсвом. Изворно је везана за колубарски говор и српску народну поезију, а користи речник даље и ближе књижевне традиције и савремени наш књижевни језик. Основу речника у поезији Десанке Максимовић чини такозвана неутрална лексика. Она је допуњена ужим слојевима речника – неологизмима, словенизмима, локализмима и речима из друштвеног и техничког подручја савременог живота;

2) експресивност именица – Анализом смо открили да су именице средњег рода више од именица мушког и женског рода носиоци полисемантизма

240

у поезији Десанке Максимовић. Навешћемо примере: две често употребљаване именице средњег рода (срце и пролеће). Експресивност именица остварена је у поезији Десанке Максимовић и честим коришћењем облика деминутива. За ову лирику је битна карактеристика – одсуство аугментатива. То може бити и својеврстан стилски показатељ колико у њој нема ироничних, саркастичних или хумористичних акцената;

3) експресивност епитета – Карактеристика индивидуалног стила Десанке Максимовић је понављање епитета који наглашавају квалитете предмета уметничке реалности на основу визуелних и олфактивних перцепција лирског ја. На пример, епитети бео, зелен и мирисан учествују у метафорама у великом броју тако да то утиче на стварање карактеристичне боје читаве поетске стварности Десанке Максимовић. Епитети у поезији Десанке Максимовић посебно експресивност када стоје у низу један до другог или када је именица између два епитета. Карактеристично својство индивидуалног поетског израза Десанке Максимовић је двочлани низ епитета који се може срести у реченици и као додатак субјекту и као део именског предиката;

4) метафора – Процес метафоризације чини једну од основа поетског говора Десанке Максимовић. Аналитички резултати разматрања лирског дела песникиње у целини указују на мноштво поетских метафора у њему. Метафора као битан део песничког израза Десанке Максимовић стоји надмоћно према поређењу. Приближавајући две појаве појачавањем, потврђивањем и конкретизацијом њихових особина, али без замене значења једних других, поређење је уз метафору био чешће и облик лирског израза Десанке Максимовић у првом раздобљу њеног стваралаштва;

5) симбол – Од збирке Заробљеник снова метафора чини са симболом и поезији Десанке Максимовић најчешћи пар тропа. Специфичност поступка симболизације у збирци Десанке Максимовић Тражим помиловање огледа се у томе што песникиња не ствара симбол исказујући само једну идеју само једним тропом, већ гради читав систем симбола који делује својом повезаношћу. Симболизација као стилски поступак помогла јој је да у лирској песми као малој форми књижевности оствари највиши степен уопштавања.

Стих у поезији Десанке Максимовић као израз јединства тематских, језичких и ритмичко-мелодијских структура углавном одговара основним одредбама теорије о слободном стиху. Стихови Десанке Максимовић према овим поставкама представљају врсту слободног стиха.

УМЕТНИЧКИ СВЕТ И СМИСАО ПОРУКА

У уметности уопште, па и у поезији стварност дела обликована је увек на основу субјективно проживљене, стварне стварности. У приступу животу и стварности Десанка Максимовић је поглед упирала више према лепим објектима, па је и уметнички свет њене поезије такав. Ово не значи да је песникиња изневеравала објективну стварност улепшавајући је или китећи је. Она је остала у стварности реална живота у својој поезији, само је лирски фиксирала онај њен део који је

241

најинтензивније субјективно проживела. Особеност лирског субјекта у поезији Десанке Максимовић је доброта – песнички субјект је другим људима пријатељ. Максимовићева припада оном типу лиричара које Борис Пастернак једино и сматра песницима: „Само добар човек може бити песник“. Љубав је критеријум људске вредности у овој поезији – човек јесте онда када воли. Десанка Максимовић се љубављу борила против песимизма, апсурда и смрти. Љубав као извор песничког стварања и инспирације основа је песникове тежње за победом над смрћу. Љубав је полазиште и темељни део гносеологије и погледа на живот песника Десанке Максимовић. Волећи свет, песникиња је сазнавала и одређивала свој став према њему. Човек из народа је у песми Десанке Максимовић представник најпотпуније правде као принципа међуљудских односа. Он је историјски носилац те правде на основу свог положаја у друштву, својих квалитета и традиционалног васпитања. Простор уметничке стварности у поезији Десанке Максимовић је људски простор. Човек, простор и време појављују се у песничком стварању Десанке Максимовић у безбројним релацијама као центри песничке стварности.

Хуманизам је темељна тачка у погледу на свет Десанке Максимовић. Хуманизам као историјски условљен и идеал и конкретни ангажман на очовечењу човека наше епохе. На почетку рада уочљиви су акценти христијанизације, хуманизам је био засићен илузијама. У средњем периоду стварања, осавремењени хуманистички принципи воде Десанку Максимовић најпре на критички став против социјалних тегоба у земљи пред Други светски рат, а затим против рата и насиља. У каснијем раздобљу, а нарочито у циклусу Тражим помиловање смисао хуманизма Десанке Максимовић могао би се исказати формулом – помоћи човеку да себе поново нађе; ослободити човекову личност. Песнички хуманизам Десанке Максимовић руковођен је тежњом за остварењем хармоничног човека. Визија света у поезији Десанке Максимовић има свој ред вредности који је грађен нахуманизму, а међу њима су:

1) доброта као човекова најдубља иманенција;2) љубав као врлина;3) праштање као принцип у интеракцијама људи;4) слобода на различитост као могућност испољавања индивидуалних

вредности сваког појединца.

Романтичарска по типу, оријентација стваралачке имагинације Десанке Максимовић огледа се у подигнутости уметничке реалности њених песама, у очовечењу предметно-појавног света те реалности, у симболизацији као примарном уметничком поступку. Десанка Максимовић предано верује у моћ поезије међу људима и у тајну деловања њене посебне истине која узбуђујући убеђује и у том смислу помаже промене у објективном свету. По схватању Десанке Максимовић поезија доказује свој квалитет унутрашњом доследношћу. Читаво песничко дело Десанке Максимовић је због тога кохерентна целина. Слобода песничког стварања

242

један је од принципа поетике песникиње и темељ унутрашње доследности њене поезије.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ – МЕТАФИЗИЧКА ВАРИЈАЦИЈА НА ТЕМУ „ЗЕМЉА ЈЕСМО“ (1974)

Земља јесмо,остало су све привиди.

Уметничка особеност првог стиха није само у његовој несвакидашњој сликовитости него и у његовом ритмичком и мелодијском склопу. Несвакидашње је обликован и други део песничке целине о којој је реч. Стих „остало су све привиди“ одступа од уобичајеног начина казивања, пре свега због своје особене композиције. Речи све и остало не налазе се на оним местима на којима их обично очекујемо у реченицама свакодневног језика. Карактеристично је и то како је песникиња раздвојила своја два стиха. Песникиња је, разуме се, могла остати само на првом стиху, али тада би изостао један контраст, без кога би песничко казивање изгубило на снази. Помоћу стиха „остало су све привиди“ јаче се истиче значење претходног исказа „земља јесмо“. Речју „привиди“ подвлачи се суштински, битни карактер човекове пролазности. Могло би се рећи да је њихова специфичност у једном нарочитокм систему одступања од уобичајеног начина говора. Постоји, наиме, нешто што бисмо могли назвати интензитетом значења. Два једноставна стиха погоднија су да у нама пробуде свест о смртности него читави томови каквог филозофског трактата, посвећеног истој теми. Смрт је, истина, онај предео из кога се досад нико није вратио, али зато постоје људи који су неминовност смрти осетили јаче и боље од осталих смртника. Ти људи су управо песници.

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ – НОВИ КРУГОВИ У ПОЕЗИЈИ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ (1977)

За читаво ово дуго време перо Десанке Максимовић је готово искључиво у служби поезије. Узнемаирена као да је на поечтку, Десанка Максимовић отворила је потпуно нови круг у својој поезији збирком Тражим помиловање (1964). Године 1973. појавила се и њена збирка Немам више времена. Из историјских и рефлексивних преокупација своје претходне књиге, Десанка Максимовић је поново закорачила у лирику, у дубоке и стрмоглаве мотиве смрти и пролазности. Но, поетска котва Десанке Максимовић поново се нашла у другим водама, опет у новом кругу. Реч је о њеном поетском рукопису Летопис Перунових потомака (1976). Још једанпут се Десанка Максимовић запутила у прошлост, овога пута још дубљу и још ширу – у почетак десетог века и у простор словенског југа. Година у којој се појавила ова књига није стигла ни да се окрене свој последњи лист, а пред љубитељима поезије Десанке Максимовић појавио се поново њихов песник, опет у новом руху: Песме из Норвешке (1976).

Сваки од три поменута круга су самостална и затворена у себе, сваки је од њих једна хроника која поступно и у нијансама исцрпљује свој средишни мотив, напокон један мали поетски трактат са одређеном идејом. Оно што је пак заједничко за све ове кругове, то је њихов препознатљиви центар из кога су се и ширили – емоционалне и

243

изражајне одлике једног одавно формираног песника, са својим ставовима, својом етиком. У збирци песама Немам више времена узнемиреност пред провалијама старости, полази тек са овим стиховима из свог правог, емотивног центра, изнутра. Као и у сваког песника, мотив смрти јавља се у лирици Десанке Максимовић, на њеним самим почецима. Једна од њених најдубљих песама из тог времена, „Змија“, дубоко је у власти овог мотива. Објављена је у раној песникињиној младости (1923). Читавих пола века после, 1973. године, из имагинативних простора, овај мотив се преселио у сами живот и стао пред песника као реална, најинтимнија чињеница. Мотив смрти овде је као неки струјни удар који је прожео сваки делић емотивног и мисаоног организма Десанке Максимовић. Оно што по поетском ставу издваја Десанку Максимовић из глобалних оквира новије српске пезије, то је њена органска несклоност ка свакој врсти метафизике. У овом ставу садржана је и њена тотална одбојност према поетским сферама демонизма и уклетости, које су готово магнетским дражима привлачиле и добар део модерних српских песника. Својим сопственим нагоном да чврсто остане у стварности, ова поезија је до краја остала стидљива и пред вратима песимизма, чак и онда када их је живот широм отварао. Збирка Немам више времена највећа је провера и потврда поетске виталности Десанке Максимовић. Сва је лирика Десанке Максимовић са ове стране. Иако се непрекидно и грчевито враћа животу, Десанка Максимовић кроз читаву збирку Немам више времена не излази из оквира своје апокалиптичке инспирације.

Нове доказе о својој поетској виталности Десанка Максимовић даје и на многим другим страницама књиге Летопис Перунових потомака – у фосиле историје и сабласти легенде она покушава да удахне живот. Наићи ћемо на животније слике и детаље него што ћемо их срести код многих савреених песника који за тему имају свакодневну стварност. Као у филму Тарковског, Рубљов, или у каквим најуспелијим Бергмановим сценама из скандинавских сага о животу простог, неидентификованог света – на страницама ове књиге Десанке Максимовић појављују се и такве оживљене поетске слике, који наш доживљај, са ужег лирског плана, померају у пространо визуелно позорје. Десанка Максимовић је апсолутни песник. И то не само у уопштеном и преносном значењу, као што је то случај са Милошем Црњанским, него и у буквалном смислу. Једино оруђе у њеној уметности је стих. У збирци Песме из Норвешке показало се да је доживљај Десанке Максимовић о далеком еврпском северу био апсолутно песничке природе. Одмах се намеће и поређење са Писмима из Норвешке (1914) Исидоре Секулић. Један текст: туробан, зрео, аналитиланм пун скепсе, у муклим реченицама – под знаком ума. Други: осветљен, чедан, непосредан, пун уздрхталости, у звонким одјецима – под знаком срца. Са меланхолијом сећам да сам пре само једну деценију (1967), када сам први пут писао о Десанки Максимовић, био у сличној дилеми. У односу на херметичнији вид литературе Исидоре Секулић, а поготово Анице Савић Ребац, мирно сам стао на страну комуникативне поезије Десанке Максимовић. Написао сам тад да је поезија по ко зна који пут однела своју победу. Десанка Максимовић је човек који апсолутно припада свету поезије.

ЈОВАН ДЕЛИЋ – ПОЕЗИЈА ПРАШТАЊА И МИЛОСРЂА

244

Оно што је изузетно и фасцинантно у већ одавно култној песми Десанке Максимовић „Крвава бајка“ јесте одсуство негативног осећања – одсуство мржње и гнева према џелатима, према непријатељу који је систематски затирао децу и омладину. Цела песма је о страдању и страдалницима, о стрељаним ђацима, омладим, невиним мученицима и свецима; други се ту ни не помињу. Други би ту натрунили и нарушили бајколико-елегични тон овог савременог мартирија. Као да је чистоту и невиност страдалника – деце – морала пратити и невиност песничких осећања, одсуство сваког зла и негативног набоја. Као да је задатак патриотске песме да буде савршено безгрешна, света, изван сваког зла. У томе је једна од особености најбоље патриотске поезије Десанке Максимовић, њено можда прво и најважније својство – бити благ, примаћи се светости, бити слободан од зла, бити спреман на праштање. То је постало и део песничког програма Десанке Максимовић, њено прво и основно поетичко начело када је о патриотској поезији реч. Ово поетичко начело постало је и тема двеју песама: „Први дан слободе“ и „Патриотски разговор са Србима“. Тек ослобођењем срца од злопамћења и мржње човек десеже идеал људскости, а тај је идеал за Десанку Максимовић незамислив и без праштања. Тај идеал уједињује традицију витештва наше епске етике.

Праштање, благост и милосрђе нису само привилегија патриотских песама већ прожимају целокупну поезију Десанке Максимовић, у свим њеним фазама, на и у свим њеним тематским токовима. Тон милосрђа и благости налазимо већ у раној песми „На бури“, где песникиња самилосно осећа да јој је род „тај човек или бор / што сву вечер близу грома / стоји и гледа у наш двор“. Знак милосрђа и праштања је уживљавање у туђе несреће, способност разумевања туђих патњи и опевање тих патњи из перспективе патника и несрећника. Али целу ову митологију праштања као да из темеља руши завршна песма вероватно најбољег циклуса Десанке Максимовић – Тражим помиловање – песма „О праштању“. Налази се на крају циклуса и њоме се затвара лирски дијалог са царем Душаном Силним. Царска је последња, а цар вели, на почетку и на крају песме:

Ја нисам бог, Само је он моћан толико да прашта,(...)и мада владам по милости бога, нисам бог да праштам.

Погрешно би било закључити како је праштање погинуло и да је ова изузетна збирка потопила наду у праштање и помиловање. Ваља је пажљивије прочитати, и протумачити позицију гласова у структури циклуса, а то је предмет посебног огледа. Овде се, међутим, мора констатовати да је тема помиловања, милости и праштања провучена кроз целу збирку. Збирка има поднаслов „лирске дискусије с Душановим закоником“. Циклус је компонован као дијалог Песника и Закона. Закон је на почетку и на крају – он успоставља и закључује ред; он је гаранција сигурности, реда, начела, строге хармоније, државне и личне царске моћи; он је непоткупљив, безличан, неумољив. Закон је изнад самог цара, јер је цар везан

245

законом који је донео. Милост је у закону, ма колико био суров. Али зато постоји други, Песников глас, који брани од суровости Закона, тражећи помиловање за све на свету. Песников глас јесте врело милости; начело праштања и разумевања; глас из кога теку стихови којима по племенитости нема равних. Циклус Тражим помиловање већ насловом недвосмислено прецизира Песникову позицију – то је одбрана права на помиловање и праштање; то је позиција срца као врела милости и разумевања, а та је позиција ближа Богу него Цару.

ДРАГОМИР КОСТИЋ – ПЕСИМИЗАМ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

У поезији Десанке Максимовић збила су се два феномена:

1) у позним годинама Десанка Максимовић створила је своја најбоља дела. Имамо овде у виду њену збирку песама Тражим помиловање (1964), која је у време кад се појавила представљала врхунац њеног песничког исказа, да би после тога уследиле две изузетно вредне збирке песама: Немам више времена (1973) и Ничија земља (1979), све до неких песама у збирци Памтићу све (1988), настале чак при крају девете деценије њеног живота;

2) други феномен подразумева појаву наглашеног песимизма у њеној четвртој песничкој фази.

Иначе, прва је била младалачка, интимистичка, између два светска рата; друга патриотска, која је уследила одмах после рата; трећа у којој је она окренута прошлости и коју карактерише збирка Тражим помиловање, и на крају четврта, у којој је песникиња окренута себи – Немам више времена (1973) и Ничија земља (1979), као и неке песме у збирци Памтићу све (1988). Тај песимизам код Десанке Максимовић био је посве неочекиван. Самоћа, страх, смрт и заборав уселили су се у песнички израз Десанке Максимовић неумитно, неповратно и коначно. Као лично својство, постали су део ње. Оно по чему се раније готово није могла замислити, сада се по томе препознавала. То је оно што ће, на крају крајева, заокружити и израз и поетику Десанке Максимовић, дајући њеном исказу нову, сетну ауру, један сасвим нови квалитет, употпуњујући мозаик њеног изнова пробуђеног стваралаштва.

У збирци Немам више времена, смрт је потпуна и потпуно извесна, упркос томе што Стеван Раичковић, истичући да је ова збирка највећа провера и потврда поетске виталности Десанке Максимовић, њене безграничне, чак и слепе, оданости животу, закључује: „Сва лирика Десанке Максимовић је са ове стране“. Збирка песама Немам више времена је дијалог са смрћу и дијалог са мртвима, с људским бићима која су умрла. Али Десанка Максимовић не би била то што јесте када би само остала на томе. Њена збирка је дијалог с умрлим људима, али исто тако и мртвим птицама и животињама, са мртвом природом. Све је подређено смрти, па и завичајни предели, предели детињства који би по некој логици морали будити запретену радост. Песникиња иде даље – она на живот, на ову страну, у једном тренутку гледа из перпсективе минулих. Базнадежност и патња тако се сурово умножавају, но то није врхунац сумора, тескобе, затвореног простора. Врхунац у књизи Немам

246

више времена чини циклус од једанаест песама под заједничким насловом „Земља јесмо“.

То је средишње место у књизи Десанке Максимовић – њена срж, место где је постигнута концентрација бола због несталности и пролазности. Место где је Десанка Максимовић највише зашла у мисаону дубину. И то је песма наскроз окренута с друге стране. Али, то сада није дијалог са мртвима, то је дијалог са самим собом, односно, иако то није нигде изричито наглашено – с Богом. То произилази отуда што у наслову и у почетним стиховима ова варира мотив из Светог писма: „Земља јеси...“. Песникиња мирно, али резигнирано и помало с гневом у том немом дијалогу, повинувши се невољно Божјем апсолуту, као да реконструише пети стих из 39. псалма: „Баш је ништа сваки човек жив“. И као што то често бива код Десанке Максимовић, она са личног прелази најпре на општији, а потом и на општи план – из једнине у множину. До пете песме навођен је облик јесам, а од шесте јесмо, да би у десетој песми прешла на друго лице јеси. У једанаестој песми именица земља и облик помоћног глагола бити сасвим ишчезавају. Песникиња се наново окреће другима, овога пута су то птице и опет прелазу с ону страну, односно посматра свет са те подземне, оностране перспективе. И Ничија земља наставља у том изразито песимистичком духу. Овде се песимизам донекле оплемењује народним наслеђем, меша се са фантастиком („Чардак ни на небу ни на земљи“, „Змија младожења“).

ЛИТЕРАТУРА:

1) Љубица Ђорђевић, Песничко дело Десанке Максимовић, Београд, 1998. 2) Никола Милошевић, Метафизичка варијација на тему: „Земља јесмо“, у: Књижевост и метафизика, Београд, 1996. 3) Стеван Раичковић, Између тајне и отаџбине. Нови кругови у поезији Десанке Максимовић, у: Портрети песника, СД 6, Београд, 1998. 4) Јован Делић, Поезија праштања и милосрђа, Баштина, VIII, св. 8–9, Приштина, 1998–1999.5) Драгомир Костић, Песимизам Десанке Максимовић, Баштина, VIII, св. 8–9, Приштина, 1998–1999.

247