IVO ANDRI ZNAKOVI PORED PUTA

UDRUENI IZDAVAI

Dravna zalo

Svjetlost/Sarajevo Prosveta/Beograd Mladost / Zagreb ba Slovenije/Ljubljana Misla/Skopje Pobjeda/TitogradSabrana djela Ive Andria

Redakcioni odbor

Miodrag Bogievi Ivan Bratko Petarr Dadi Vladimir Ni Erih Ko Kajetan Kovi Boin Pavlovski Vera Stoji

Oto ojc Priredili Vera Stoji Petar Dadi Muharem Pervi Risto Trifkovi Sabrana djela Ive Andria Knjiga esnaesta Dopunjeno izdanje Odgovorni urednik Mirko marjanovi

ZNAKOVI PORED PUTA

.

ZNAKOVI PORED PUTA

SvaM ti ie vrao u moj. Ubro zapUan^ jovG Markov Diinovi nekad zaposlen kao radnik na gradnii Sueckog kanala

1. NEMIRI OD VIJEKA

i

Ima narodnih pria koje su toliko opteovean-ske da zaboravimo kad i gde smo ih uli ili itali, pa ive u nama kao uspomena na na lini doivljaj. Takva je i pria o mladiu koji je, lutajui svetom i traei sreu, zaao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladi je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji e mu docnije pokazati put za povratak. Taj mladi je olienje opte i vene ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se ovek ne izgubi i snae, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe nee izbei sudbinu svega to je ljudsko: prolaznost i zaborav. Moda e ostati uopte nezapaeni? Moda ih niko nee razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao to je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saoptavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskuenja, oni nam mogu olakati lutanja i iskuenja i pomoi nam bar time to e nas uveriti da ni u emu to nam se deava nismo sami, ni prvi ni jedini.

11

Takav je ivot da ovek esto mora da se stidi onoga to je najlepe u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najblii. * Ono to je najlepe na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naa mana ne dolazi do izraza. Mnogo ta to je zlo u nama iezava a ono to je dobro ustostrui se. Video sam otkopane grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili jo uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i nasluivale se osnovne linije ljudskog lika. U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad ne-uspelim delom ili nedovrenim poslom. Covek treba da nestane bez traga. * Ima ena koje su neugledne i opore na oi, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljanjou nego gleda i osea dublje i stvarnije. 13

I

ini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio iveti, oprostili bi mi lake sve zlo to sam poinio i sve dobro to sam propustio da uinim, i jo bi im ostalo malo oseanja da me poale. Poznavao sam jednog oveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nae poneku zlu re.

razumljive i lake, jer zasluene, kao prirodno na-hcje nedostojna ivota. Ali kad se i docnije kao gospodar svoje sebinosti, sav predan radu zvei 11 druge, uvidi da je ta ista gorina na kraju Ivakoe puta, onda zaista ovek ne zna ta da mish i nemf emu da se nada. Ostaje, ponekad, sveSa nada ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nife Sava stvarnost. Misao - da emo se probuduTleS^S^t Sauvaj nas, Boe, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono to je predmet naih elja, jer telo nae eli svoju sopstvenu smrt. * Ponekad ovek preivljuje takve stvari, da sama injenica da ih je preiveo znai ne samo pobedu i izbavljenje nego i udo; jedno ponovno, radosno roenje po naroitoj milosti viih sila. Kod unutarnjih borba koje ovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, vai vie nego igde pravilo: ne predaj se nikad! Ni predaje, ni ustupanja! A pre svega, to kau u Bosni: ne vei tugu za srce! Biti uvreen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi, a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan jo nije: umreti. Ali i kad je ovek uvreen nepravdom, teko bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da da pusti ri na se. Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodunost. Izdrati trenutak, a ve idueg asa ovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najvei i najsigurniji osvetnik.

U strogosti koju pokazuju nekadanji razvratnici prema mladei, ima neeg naroito runog. Oni kanjavaju mlade i za svoje bive prestupe; moda se ak i svete za svoju sadanju nemo.

Bojati se ljudi, znai initi krivo Bogu. Strah od ljudi moda i potie otud to smo se nekad ogreili o boiji princip. Covek u kome ima iva dua ne bi, logiki, ti'ebalo da se boji ljudi ni iega ljudskog. U noi ima uvek straha, kao vlage, nekad vie nekad manje. Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo, ponekad nas samo trenutno proe, kao jeza, a ponekad mu otvorimo sami duu i putamo ga da gazi i hara kako hoe.

Dok je ovek plen svojih strasti, rob ula i igraka mate, dotle su i svaka tajna muka i gorina 14 15

Bozi ja pravda se retko javlja. I to je srea za ovaj svet, jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu rtvu i sve ivo to se sluajno nalo u njihovoj blizini. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom, potpuno i posvudanje. Onda bi se pod silnim, ravno-mernim i istovremenim pritiskom sve estice drale u ravnotei. Ovako, javljajui se retko, mestimino i na mahove, ona je isto to i orkan, kataklizma i tragedija.

U stvari, ova planeta je moda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve to je u vasioni ivelo i gamizalo, sa jedinom svrhom da tu pomre. U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da e ived jo nekoliko sati. U vasioni, ova naa zemlja je takva soba za umiranje. A to to se plodimo, to je samo iluzija, jer sve se to deava u granicama smrti na koju smo osueni i zbog koje smo na zemlju baeni. U stvari, mereno vasionskom merom a kazano naim ljudskim recima: jue smo dovedeni a sutra nas nee vie biti. Moda e jo trava rasti i minerali sazre-vati, ah samo za sebe.

U ovom drutvu podjednako patimo svi, i ene i mukarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog ena, to je gotovo redovno zbog toga to ene nisu onakve kakve bismo mi eleli da su. Kad ene pate zbog nas, to je uvek stoga to smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, to je glavno, patimo svi i muimo se esto, dugo, svirepo i besmisleno.

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreu ivot napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota odravaju i ine mogunim i podnoljivim.

Kad naiu teka, mutna vremena i uestaju sukobi i uzbune meu ljudima, otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i na uas ili nae nerazumevanje nau drevne i poznate reci kao jedini izraz. Gledajui vojnike i andarme koji su do malo-pre bili i ubijali, video sam im u oima, duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti, jedva primetno kolebanje u kom je bilo i ivotinjskog straha i neke elje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. U tom drhtanju u dnu enica proitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni, strani i detinjski Kainov odgovor: Zar sam ja uvar brata svoga?

Zavist ljudi, to je gnev bogova. * Gledajui jedno ljudsko naselje na nekoj vlanoj strmini, ograeno posrnulom ogradom, doe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta. 16

Ne smrt, zaborav reava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reci i lica, nego svega to postoji i ivi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i iveti dalje u telu bez seanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.

2 Znakovi pored puta

17

Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo moguno iveti kad bi ivot bio onakav kakav na mahove izgleda, kad bi sve stvari u ivotu bile samo ono to njihovo ime kazuje i nita vie. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo ivota na povrini, u irini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogunosti ivota bezbroj miliona puta vee od onih koje vidimo na povrini. Jedino tako je moguno podneti ivot i misao o smrti. Cim neko neto voli i za neto se vee misao neku, predmet ili ivo ljudsko bie on daje nelo od sebe i spreman je da daje i gubi jo vie, bez mere i rauna, sa istom onom nagonskom bezobzir-nou i stihijskom estinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabe. I to je do sada jedini poznati nain kako jedan ovek moe da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono to ne mora i onda kad ne mora. Tako to to se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo meusobnih davanja i primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom raunicom u kojoj je sve nejasno, ali iji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv. * S godinama poinju i u najburnijem ovejem ivotu da se ustaljuju i primeuju izvesne pojave koje se simetrino i ravnomerno ponavljaju. I duh koji ivi veoma malo svesno i voljno ne moe da ih ne primeti. Tako ovek gleda svoj ivot unapred. Zna se ta nosi oktobar: sluti se mart i preoseaju letnji meseci. I tu ne pomae nikakva higijena duha 18

ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima beanja niti moe biti zaborava. Najvei napon volje uzaludni su ili pomau vrlo malo. Najopremja duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u oveku gotovo kalendarskom stalno-u i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji. Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teko mirili sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa kojima se ovek ne moe da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom to je plodno, radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve rede uestvujemo, da je sve vie zanosa koje ne oseamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas, svet vene i umire pred naim oima, a mi, jo ivi ali izvan ivota, posma-tramo ga nemoni, bez reci i pokreta. * Odavno sam primetio na licima ljudi koje je zadesila velika nesrea neki naroito muan i ruan izraz koji iznenauje i odbija, i koji je gotovo isto-vetan sa izrazom lica kod ljudi kojima je potpuno ovladao jedan porok i mui ih bez prestanka. Ne znam, u ovom trenutku, gde treba traiti objanjenje ovoj injenici i da li bi se ono moglo nai, ali injenicu sam utvrdio nesumnjivo. Vero-vatno da ste je primetili i vi. Da li izmeu bola i poroka, pored sve ogromne razlike i mesta koje im dajemo u hijerarhiji ljudskih stradanja, postoji veza, ili moda oni imaju zajedniki koren negde u dubini? Ili je lice ljudsko tako 2* 19

siromano da se izrazi svih moguih duevnih stanja svode na nekoliko utvrenih grimasa? Ili je nae oko slabo i mo naeg rasuivanja o stvarima koje gledamo tako malena? Boe, ne dopusti da srce nae ostane prazno, nego daj poto od Tvoje volje sve zavisi da uvek elimo i da se nadamo, i da to to elimo bude dobro i stvarno i da naa nada ne bude isprazna. Daj da predmet naih elja bude vii i lepi od naeg ivota i da se dobroj nadi nikad ne izneverimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lano obeavaju odmor. Daj nam prav put, sa prolaznim posrtanjima a sa mirom i slavom na kraju. I daj nam mudrosti i hrabrosti, kad nam daje iskuenja. I ma kuda ili i lutali, ne daj da na kraju ostanemo izvan Tvoje sveobimne harmonije, jer to svake sekunde, na svakom mestu, svakim deliem bia elimo. * Na mahove imam punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti svega oko mene dato pet minuta, poklonjeno pet minuta ivota na belom hlebu, da slobodno i mirno diem i mislim. I ja koristim radosno i snano to vreme, mirnoom biljke, i ne pomiljam ni kad je poelo ni kad e svriti. A moja misao protee tih pet minuta u beskonanost, iznad svih pokreta, sukoba i bura, i ja ivim svetlim, dubokim ivotom misli i ne mogu ni jednom jedinom od tih pet trenutaka da dogledam kraja, jer je vei od sveta i dublji od sree.

zuma i dobrote i kad sve reci i grimase izraavaju samo zle i pogreno upuene nagone, tada ja jednim oajnikim pokretom misli, kao munjom, unitim ceo svet, zbriem i survam u nitavilo sve, do po-slednjeg traga postojanja. Nad svim onim to su ljudi radili i govorili, neopisivo stranim, ali iezlim i pokopanim zauvek, zacari se tiina, ne mrtva i bezlina tiina ljudskih naselja, nego velika vasiona tiina, jedan nov svet, sav od tiine, divni Jerusalim, boiji grad, nem, velianstven i neprolazan. Blokovi tiine, lukovi i uglovi od tiine, senke i prosijanja na zgradama i u dnu vidika, jedan nov ivot onih koji su izgubili igru u svetu, raj koji ostaje poto se izbesni materija u njenom obliku koji vidimo i dodirujemo svakog dana i koji nas truje i satire svakog minuta.

Sada, kad sam video, uo, osetio i upoznao i jedno i drugo, vreme je da potraim tree mesto. Skrovito a uzvieno mesto, gde se ne urla i ne peva, gde se stiu konci i uzlovi ivota i smrti, gde se ne eli i ne eka, nego se sedi nad naenim i doekanim, nad nepreglednom i neprolaznom rekom ivota, celog ivota, u razmiljanju, bez elje i pomisli da se obuhvati, zaustavi ili zagrabi.

U najgorim trenucima, kad je graja oko mene na vrhuncu, kad se pomrae i poslednji tragovi ra-

Vreme je za mene najvee udo. Poimanje vremena, upotreba vremena, oseanje vremena, sve su to za mene prave zagonetke, koje se postavljaju preda mnom svakodnevno. U svako doba dana i noi, u snu i na javi, oseam vreme kao elemenat, blag i koristan ili tetan i razoran, kao to ovek osea vazduh, vatru, vodu. Guim se od nedostatka vremena ili oseam kako me ee i satire, ili plivam u njemu sa oseanjem boanske lakoe. I u svakom 21

20

trenutku znam da je vreme jedna bolna iluzija, da je, u stvari, broj suenih otkucaja naega bila i da drugaije i ne postoji. Pre prvog otkucaja, kao i iza poslednjeg, protee se u nedogled venost naeg nepostojanja, nemerljiva, neosvetljena, neshvatljiva i neizreciva a prisutna u svakoj naoj misli, u dahu, reci i zalogaju.

to prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga to umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otie njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom optem potopu koji predstavljaju na ivot, nae vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost. Jedna sekunda mira, kad se sve to se u meni ukrtava, sukobljava i lomi zaustavilo i stialo u svetli trenutak ravnotee. Iznutra me obasja, na mahove, srena svest o nepostojanju. Obasja, i umine.

Na mahove, usred aktivnog ivota, osetim odjednom kako sve odlazi, kako stvari naputaju svet i ovek oveka. Tada se vraam svojoj samoi, pravom zaviaju moje svesti. A moja samoa, to nije tiina i nepominost, mrak i besvest; to je vapaj i kliktaj svih ljudskih sudbina i ivotnih zahteva, od postanka sveta do danas, to je vihorno kruenje bezbrojnih sunaca, prema kojima je ovo to nas greje samo igraka, to je brujanje miliona vasionskih zvona u kojima su planete klatna. I kroz tu vasionu bez kraja i imena, poboden je, od vrha do dna, kao stoer, ma od svetlosti moja svest. Bolovi koji potiu od uroene osetljivosti, od nesklada izmeu moga unutarnjeg ivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre mate i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redi i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato oseanje prolaznosti sve vie proima elo moje bie, hara u meni kao zaraza. I to nije vie pitanje mojih roenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Re je o vremenu uopte, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute protiu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad e kanuti poslednja minuta i kad e izvor vremena presuiti zauvek, I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim suenim vremenom 22

Kad god mi se deavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan ivot i bioloku borbu, uvek sam uspevao da naem nesluene i neoekivane utehe i pomoi koje su liile na prava uda. U stvari, to su bile proste i jasne misli koje su osveti ja vale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tanu sliku i pravu meru moga poloaja. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj uas od niskog ivota cena je kojom se plaa i iskupljuje sve visoko i lepo to smo znali i oseali, a poto je sve ovo u najuoj uzronoj vezi sa naom misli o Bogu i naim oseanjem lepote, treba nai snage da se i ovo primi i zavoli isto kao to se vole Bog i lepota sami. I kad oni koji me tlae, truju i jedu, i koji za drugi ivot i ne znaju, nalaze u sebi snage, izdrljivosti i vetine za borbu, zato da je ne naem ja koji sam gledao i koji u opet videti sjaj drugog, lepeg ivota za koji nijedna rtva nije prevelika i nijedna cena previsoka? ^ Tako se u meni utvrivalo saznanje da je svaki nii ivot u slubi viega, da je sve povezano i osi23

gurano i da je ovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i samo prolazno. Sa tim skupim saznanjem ovek moe sve podneti, jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neunitive i prave misli.

Niega u nama nema to bi moglo opravdati postojanje raja. I najvie to se za nas moglo uiniti, to je da nam je dat san o raju. * Ispod stranog ivota koji vodim, javi se zvuk, duboko, jedva ujno, kao romon vode koja se nasluuje. Zastanem samo za trenutak, poznam ga, i krenem dalje, uteen saznanjem da nisam bez nade zalutao i da jo ima povratka i izlaza, dok ispod mojih tvrdih i krivih puteva tee voda bojeg spasa i dok mogu da joj ujem glas koji me isti, spaava i odnosi sve oko mene, kao mona a nevidljiva poplava.

Ziveti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne moi oka sklopiti i ne moi duom danuti, i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati, to znai za ljude kao ja iveti i uspevati meu svetom.

U dnevniku mojih pomraenja svako se od njih takmii za prvo mesto po snazi i trajanju.

Protiv verovanja u pakao buni se oseanje, a protiv verovanja u raj buni se sve u meni i sve to vidim i znam oko sebe oduvek. Ni sam Stvoritelj sa svojom beskrajnom dobrotom ni dragocena krv najvee rtve, nita nije u stanju platiti cenu koja bi trebalo da se samo i jedna eta odabranih uvede u raj, ako raj treba da bude ono to se kae da jeste. Nema delia jednog na nama koji bi bio mogu i sposoban za veno blaenstvo i smirenje u Boanstvu. Nema i ne moe ga biti, ni posle svih ispatan ja i oienja, ak ni po snazi boje milosti i ljubavi. Covek po svome biu i pozivu nije predmet spasenja i blaenstva, nego stvar koja pada i propada. Jer, mi roenu krv prolivamo i, to je gore, mi jedan drugog sudimo, i to stalno, nepotrebno, bezduno i besmisleno, tvrdim srcem i kratkim raziomom. Zato, ako postoji raj namenjen nama ljudima, on je prazan i ostae doveka prazan, a to je kao da i ne postoji.

U ljubavi ima mnogo bola, nereda i nepravde. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to moda samo tako izgleda pred naim povrnim i nesavrenim sudom. Snaga i veliina ljubavi, koju nikad dovoljno ne poznajemo, moda je tolika da se i to Lo nama izgleda kao bol, nered i nepravda ispravlja i poravnava negde, na nekom viem planu koji mi ne vidimo.

Kad ovek koji je predodreen za duhovni ivot i ve posveen u njega, pree avec armes et ba-gages u protivni tabor, u svet iskljuivo spoljnjeg i materijalnog ivota, to je za duhovni svet ogroman poremeaj, otprilike kao to su velike geoloke kataklizme za zemlju. To je velika teta za oba sveta i najcrnja propast za oveka samog. Ali najgore to ga eka u tom novom ivotu, u kom je svaki sat jedan sasvim zaseban pakao, to je ovo: Takav ovek unese u nestalni i besmisleni spoljni ivot sva merila i svu logiku duhovnog ivota i poretka. I tu nije 25

24

teko zamisliti paklenu disharmoniju takvog ivota. Covek lebdi i gine na mukama, kao izmeu dva ispolinska rvnja, izmeu onoga to vie nije i onoga to ne moe i ne treba da postane. Teak as koji nije moguno preiveti, nego ga treba preskoiti. Fiksna ideja od koje mnogi ljudi pate, ne priznavajui to nikad nikom, jeste vrsta duevne epilepsije. Kao i kod epilepsije, ovek dobro zna da boluje od ideje, ali dok se ona ne javi on je potpuno zdrav. A v^ideja se javlja naglo, neoekivano, neodreenim povodom, i tada ovek nije vie svoj gospodar, jer ona sve u njemu i oko njega porobi. Njegova svest postaje iva rana. On trenutno obnevidi za sve oko sebe i odjednom, kao to kae panski pesnik, v>ne vidi sunca ni rua. On je tada, u sebi, potpuno jednak epileptiaru koji je pao nasred nekog trga i oko koga se iskupio radoznao svet, a neki iskusan ovek metnuo mu u zgrenu ruku hladan klju Ui neki drugi predmet od gvoa. Nesvest i u isto vreme svest o sramoti i jadu. A za njegovu muku nema kljua ni drugog hladnog gvoa koje bi ga dozvalo sebi. On moe samo da neizmemo pati, razapet izmeu grozne stvarnosti koju stvara njegova >->ideja i ive svesti da to ipak nije tako, da je sve samo uobraenje. Tako ostaju kao jedina stvarnost muke koje on podnosi. Ali ima jedan divan trenutak koji poznaju ljudi mueni fiksnim idejama. To je trenutak kad se ovek, posle jela ili spavanja, ili usred nekog posla, odjednom digne, ispravi i zakorai veselo u svet u kom od njegove ideje, koja mu je na njenih milion 26

naina do malopre krv pila, nema vie nigde traga ni glasa. Od celog jednog mranog i zamrenog sveta nigde ni senke. Ah, taj trenutak, kad opsednuti oseti da je slobodan, uvidi da uobraeni svet zla i opasnosti ne postoji, da moe slobodno odahnuti i mirno iveti, taj trenutak odmora ne da se opisati, ne moe se niim platiti ni nadoknaditi. Ali iz te prevelike sree ve vreba sekunda jedna u kojoj e se ponovo pojaviti ideja, dii kao tamna, bezglasna raketa, i ponovo zaviti u crno elu vasionu. Zaborav je jedan od elemenata neophodnih u razvitku ivota. Poslednja stranica sveske. , .: -. Poslednja stranica je za neizvesnost. Za sreno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv suneve svetlosti. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju nita i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u ivotu. Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono to je gatara za budale, slabie i sebinjake: nagovetava dobro i zlo, pogaa retko, ali zato doputa sve, i najopreznije, mogunosti. Kako da ne budemo ispunjeni potovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama, kad ona, moda, krije u sebi na spas i izbavljenje. Ono to moe i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome to mora biti. Ja se ne bojim nevidljivih svetova. 27

Plod poremeenog ili dotrajalog tela, to je imsao koja nas ka grobu vue. * Otadbina - krug suneve svetlosti. Doe vreme kad se ovek nae pred mranim, neprelaznim jazom koji je godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne moe, natrag nema kud. Reci nestalo, suze ne pomau; sramota ga da jaukne; a i koga da zove? Ne sea se pravo ni svoga imena. Tada vidi ovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje, to je: muka nemirne savesti. U prvoj polovini ivota ovek eli i radi ono ega e se u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu proe u uzaludnim, pokuajima da se popravi ili bar zataka ono to se radilo u prvoj. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid. Ima dana kada se namuenom i otrovanom So-veku osmehne vedro jutro, i sve tegobe koje su ga jo od maloas okruavale, crne, teke i nepomine kao planine, odjednom nestanu kao maglovita privienja. Sve tada biva lako, dobro i jednostavno. I da nee, ovek mora da se raduje. Die lako kao na visokoj planini. Zaboravlja odakle je poao, ne pita se kuda ide. Ne eli nita, ne boji se niega. Javlja mu se dodue misao: kad su tolike strahote tako

lako i brzo nestale, one se jo lake mogu ponovno javiti. Ali nita ne moe u ovakvim trenucima da zbuni i poremeti oveka, isto kao to ga u mranim asovima sve tako lako smuuje i do smrti rastuuje. Nita! Moe biti da je duh to nas mui slian rafino-vanom krvniku, tj. kad ponemo da gubimo svest, on prestane sa muenjem, poliva nas hladnom vodom i doziva k svesti, kako bi mogao da nas, svesne, ponovno mui. Moda je to smisao ovakvih jutara. Pa sve i da je tako, nita ne moe da me sprei da u ovim trenucima diem strasno i slobodno, kao pored studenih izvora, na vazdunim visinama. Cim ovek pone da primeuje avove i sastavke na ivotu kojim ivi, znai da za njega vie nema sree ni pravog mesta u ovom svetu. On tada niti moe da zaboravi ono to je jednom sagledao niti moe iz onog to vidi da izvede neki plodonosan zakljuak. Ostaje mu samo da otkriva sve nove avove i pukotine i da im daje sve nova tumaenja i objanjenja. Tako, dok mu se ceo ivot ne pretvori u to. Iz razgovora sa ljudima vidi se jasno, ili bar nazire stidljivo, koliko svi pate, brinu i strahuju. Strah je svuda i nesanica opta. Malo ko zna ega se zapravo boji, a u veini sluajeva taj strah je neopravdan ili preteran, ali pored svega toga ljudi idu sa unezverenim pogledom, birajui sporedne ulice, a nou drhte pre nego to zaspu i bude se u tami, pre vremena, suvih usta, sa jaukom i sa ose-anjem da su sa obe noge u klopci. 29

28

M ilif r f ir n r iiiiim i

Tome odgovaraju: potpuni nered u duhovima i zabuna u miljenju. Pametni ljudi govore stvari zbog kojih se nekad ilo u ludnicu, drugi ih sluaju, ude se i zgranjavaju, i pri tome kazuju besmislice koje nisu nita manje od onih koje su uli.

Fizike patnje svake vrste i jad laganog oronja-vanja. Ali moralna beda je vea i tea od fizike. Daleko vea, ak i kod onih kod kojih moralne vred-nosti nisu nekad mnogo vaile. Uimo se da ivimo stegnuta srca, oborena pogleda, bez plana, gotovo i bez nade, bez zraka utehe. Tako je ovek stranac, i to u onom dubljem, pravom znaenju te reci. Sve to je bilo otpalo je od njega, a izvesno je da niega vie ne moe biti to bi se nerazdvojno vezalo za njega. Ljudi, njihova dela i reci, sve su to kao senke predmeta koje su, u trenutku kad je sunce na zenitu, ule u svoj predmet. Nikad, nikad jo nisam to ovako osetio. I, kao i ranije, nekad, u slinim trenucima, budi se u meni oseanje bogatstva, iste sree to dolazi od misli koja gori u meni kao plovak u kandilu. O svima stvarima iz mog ivota ja sam navikao da govorim kao o tuim i dalekim, a o elom ivotu uopte kao o neem to je prolo ili to je samo moglo biti. I to oduvek.

Ima ovakvih sluajeva: ono to je jednog oveka zauvek osramotilo u oima ljudi i pred njegovom roenom saveu, vidno je i pristupno svima. A ono to je sveto, estito i uzvieno bilo u njemu ostalo je, uglavnom, nevieno i neznano, jer se javljalo samo u blesku, na mahove, kao munja u dubokoj noi, kad svi spavaju.

Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj ivot, nije vredan da ivi, a ko ga sa uspehom organizuje, izgubi pri tome toliko snage i sveine da mu i ne vredi nmogo to ivi.

Na kraju, svi rauni i sve ispitivanje, sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog ivota dolazilo je od visokog miljenja koje je imao o sebi. I to je najgore, on toga nije bio svestan; to miljenje je ivelo u njemu kao to ivi u nama na krvotok i stalno luenje lezda, a mi ga nismo svesni, ne znamo ga, ne oseamo i ne vidimo drugaije do po njegovim krajnjim posledicama. To je oveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrenih zakljuaka u ivotu, nagonilo ga da uzroke svim svojim mnogobrojnim nedaama i nezadovoljstvima, i svima protivrenostima svog ivota trai tamo gde oni nisu i ne mogu biti. U svakom svom i najsitnijem postepku on Je ceo prisutan. SI

Ja sam podlegao u ivotu, ali ja nisam pobeen, nego nadigran.30

*

Jednom mu je neko u zao as! rekao da je pametan. Kako i zato, to sam bog zna. Tek, on je poverovao u to. I otada je taj inae mirni i bezazleni ovek postao nemogu, teak sebi i drugima. Sa naim razvojem je vezano da dok smo mlai volimo ozbiljne teme razgovora, negujemo sa oduevljenjem tugu i stalno imamo pred oima tragine, visoke uzore. A kad zaemo u godine, poinjemo da naginjemo, neko pre a neko posle, stvarnim, ogranienim predmetima razgovora, vedrijem i blaeni tonu u svemu, vrlo esto lakoi, veselosti, pa i lascivnosti u konverzaciji. Tu su stariji ljudi isto tako nesvesna rtva svoje zrelosti kao to su mladii rtva svoje mone i nepromiljene mladosti. Ljudi koji ulaze u godine trebalo bi da pripaze na svoje razgovore i na te svoje sklonosti vedrini i lakoi. Po njima oni mogu da prate jo neprimetno slabljenje svojih unutarnjih snaga, da se nadziru i ispravljaju. Jer, treba znati da mladiima, i to onim najboljim, nita nije tako odvratno kod starijih ljudi, koji u njihovim oima izgledaju uvek blie grobu nego to stvarno jesu, kao upravo ta elja za lakoom, alom ili ak dvosmislenou tona. Oni mnogo lake prataju starcima zaostalost njihovih gledita i njihovu strogost i uporstvo u miljenju, nego njihovu sumnjivu i nedostojnu veselost. Protiv prvoga se bore, ovo drugo ih ispvmjava munom odvratnou. S vremena na vreme deava se ljudskom drutvu da se mrnja i gnev izliju iz svog korita, da porue sve, zasene razum i uutkaju sve bolje na32

gone u oveku. Dok besne, izgleda da je smak sveta i da e umesto svega to postoji, ivi, sja, kree se i govori, ostati samo mrtvi okean od mrnje i gneva, sam sebi svrha do veka. Tek dublji i paljiviji pogled pokazuje da nije tako i da mrnja i gnev ne unitavaju ivot, nego ga preobraavaju. Tako je sazdan ovaj svet da nas ljubav i razum vode u stvaranju boljeg reda, ali mrnja i gnev otklanjaju zlo i nepravdu. Samo mrnja i gnev mogu da zbriu granice trulih carevina, pomere temelje tronih ustanova i brzo i sigurno obore krivdu koja preti da se zacari i ovekovei. Jer mrnja daje snagu a gnev izaziva pokret. Posle, mrnja se ugasi, gnev klone, a plodovi snage i pokreta ostaju. Stoga se i deava da savre-menici, u takvim istorijskim trenucima, vide samo mrnju i gnev, kao apokaliptike zveri, a potomstvo, naprotiv, samo plodove snage i pokreta.

Budite nepoverljivi prema sebi, svojim osea-njima i raspoloenjima. Budite nepoverljivi prema sebi pa neete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema elom ostalom svetu. A time ete biti bolji, pravedniji, svima prijatniji, i sami sebi laki. Cim osetite optu zlovolju prema svetu i ne-poverenje prema ljudima, vie nego to je to razumno opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema samom sebi, i obratite panju na svoju unutranjost, jer to je najbolji znak da neto u vama nije u redu.

Drevna je istina koju svi znamo a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno rauna, da narodi posle pobede esto tee stradaju nego posle poraza. To nije samo stoga to je posle uspona laki pad a posle pada ve-rovatniji uspon, nego i stoga to ljudi i narodi obino3 Znakovi pored puta

33

ne ispituju stvarne uzroke svojih pobea, lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili, i tako padaju u sudbonosnu greku da svoje oseanje pobede proteu i na nove dogaaje i nove opasnosti, koje zahtevaju nove napore. Tako se moe kazati da je jedan narod najtee ugroen u trenutku kad je ceo proet sveu o svojoj pobedi. Oslabljen naprezanjima koja je od njega traila steena pobeda, narod je tada najmanje sposoban za nove rtve i napore, a njegovo pobedniko oseanje koje ga jo dri, zavodi ga na shvatanja i postupke koji trae i jedno i drugo. Samo jedno mudro vodstvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove pobede i sauvati ga od opasnosti koje vrebaju na svakog pobednika.

snage i razuma koliko i oni prvi, iz veine, nego to nisu u stanju da prihvate takvo shvatanje ivota, pa ni po cenu ivota samog. Oni mogu da prime ivot samo kao niz uda, u najuoj vezi sa njihovom linou, a gde izostane udo, tu redovno nastupa katastrofa koju nita ne moe zaustaviti i na kojoj se nita ne da udesiti.

Zato se bojimo svojih uvek vie ili manje pogrenih predstava o svetu i o zbivanjima i odnosima u njemu, kad se ne bojimo smrti i potpunog nestanka? Ili je, moda, i to samo jedna od naih pogrenih predstava? Strah je u slubi nepoznate sile koja ide za njim kao lovac za hrtom. Posmatram strah pod raznim vidovima, u sebi i oko sebe, i sve mi se ini da se ljudi i ne boje zbog onoga zbog ega kau i misle da se boje, nego zbog svoga roenog straha. Strah lei u njima i vreba i eka, kao gladan pauk, da ma ta zatrese mreu ovekovih ivaca. U tom trenutku on se die i slepo baca na svaki i najneznatniji povod, jer njemu je svaki dobrodoao. Strah tada ispuni celog oveka, pomuti mu misli, zamagli vid, podsee noge, naini od njega lepu i nemonu rtvu za nepoznatu silu koja treba da ga prodre. Ako ovek toga puta ne podlegne, strah se opet uvue u njega, napravi se malen i nevidljiv, i eka novi povod.

Rat, i najdui, samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo, a njihovo reenje ostavlja vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira. Sa malo razuma, dosta napora i mnogo dobre volje, sve se u ivotu, na kraju krajeva, da nekako udesiti. Ali to i jeste najgora strana ivota da se sve u njemu mora stalno udeavati. U oima ljudi koji vole ivot ovakav kakav je, tj. u oima velike veine, to je dobro i prirodno, jer za njih sve stvari u svetu i postoje samo utoliko ukoliko ih oni svojom aktivnou mogu da udese i prilagode svojim potrebama. Ali po shvatanju drugih, malobrojnih, to oduzima stvarima svaku pravu vrednost i vie znaenje. Oni se sa tim ne mogu nikad pomiriti, ak ni onda kad ive i rade kao i svi ostali. Za njih sve ono to se mora sa trajnom panjom i stalnim naporom dote-rivati i udeavati i ne znai ivot. Oni nisu ni sposobni za tu panju i takav napor; ne to ne bi imali 34

Ne prodire strah spolja u nae misli, nego lei ouvek u nama i nastoji da obuhvati i prome sve to nam stane pred oi i doe u svest. On je kao 35

vulkanski pepeo: mrtav, ali poletan, brz i smrtonosan, i stvara grobnu humku od svega na to padne. Mi ga ne priznajemo, ali njemu ne treba nae priznanje.' * Traei ono to mi treba, a to ni sam ne znam tano ta je, iao sam od oveka do oveka, i video sam da svi zajedno imaju manje nego to imam ja koji nita nemam, i da sam kod svakoga ostavio poneto od onoga to nemam i to traim. Ostae potpuno sam i nee ti biti potrebno da umre !^ * Da je utanje snaga a govorenje slabost, vidi se i po tome to starci i deca vole da priaju. * Veina ljudi ne zna i ne osea da ivot nema dna ni kraja: u tom neznanju treba traiti razlog tolikih naih pogrenih shvatanja i uzaludnih, vidljivih i nevidljivih katastrofa. * Ko nema vie snage da se dri u matici ivota (a taj trenutak nastupa neminovno, kod nekog pre, kod nekog posle), nita mu ne koristi da vie i da se propinje na prste. Jo manje vredi aliti se na ljude i na njihovu zaboravnost i neblagodarnost. A najalosnije je da svak to radi i da emo, kad se naemo u takvom poloaju, svi to raditi. Ko ipak uspe da se savlada i da zadri u sebi svaku albu i svaki prekor, taj umire od svog roenog otrova. Jer, to nae vajkanje jo je jedini, iako bedan, dokaz da smo ivi i jo na povrini.' 7. IV 1944. Beograd. Svi datumi i sve napomene tampane Ispod tRksta naeni su u prvobitnoj beleSci u pojedinim sveskama Iz zaostavtine. 2 23. TT 1944. B. J 28. II 1944. B.

Ova elja za vrhuncima, za savrenstvom u svemu dijabolina je; sestra gordosti koja upropauje. On^ slabi a ne jaa oveka, zaluuje a ne vodi. Kad nisam oajan, ja ne valjam nita. U izuzetnim i sudbonosnim dogaajima kao to su ova bombardovanja iz vazduha, kao i u vremenima tekih politikih progona, dranje veine ljudi je slino. Plaljivima i samoivima se ini da je sve to se deava svaka pojedinost upereno protiv njih lino. Plitkoumni ljudi, kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrini, ne misle o tim dogaajima uopte, sve dok ih ne osete na svojoj koi. Jedino razborit ovek trudi se da sve promene u drutvu i javnom ivotu posmatra hladnokrvno i tumai pravilno, i da prvo uoi i oceni njihovo opte znaenje, a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti dogaaji mogu i njega lino da pogode, i onda nastoji da se ukloni i zatiti ukoliko mu je to moguno i moralno doputeno.(Beograd, 1944)

Teko je zamisliti a kamoli opisati bol i ogoreno iznenaenje velikog, roenog egoiste kad ga neko izneveri, napusti ih mu uini ma ta od onoga to je on vazda drugima inio. Tako ogoreno rikne na svoje ubice ranjen tigar koji je celoga veka iveo od toga to je ranjavo i ubijao sve oko sebe.^ 1. m 1944. 7. IV 1944.

St

36

Teka, bezumna misao koja dugo mui i najpo-sle ubija. Ona je u meni kao bolest koja se krije, ali koje sam svestan u svakom budnom minutu. Ona se pretvorila u trajno stanje moga duha i, potiskujui sve ostalo, umrtvila moju volju i zavladala svima radnjama za koje jo nalazim snage. Ne mogu drugaije. To je ona nezdrava potreba da se odmah raz-rataiam, izmirim i poistovetim ili sukobim i razi-em sa svim to se pred mojim duhovnim ili tele-snim oima pojavi. To je bezuman napor koji trai stotinu ovakvih snaga kao to je moja. U mom sluaju, on je isto to i samounitenje.' On nije imao ni potrebnu snagu volje da savlada i suzbije svoje nezdrave elje, ni hrabrosti da podnese posledice njihovog ostvarenja.^*

sveta odlazi. Posle toliko godina i iskustva koja su mogla da me prosvetle i obogate, ja u ovom tekom trenutku ne nalazim nita drugo u sebi do ovih nekoliko reci bez pravog smisla i vidne veze sa ivotom. Samo one trepere u meni kao alosno bajanje/*

Neko je rekao da jedan narod moe da ouva SVOJU slobodu samo po cenu veite budnosti. A vi sad zamishte kakav je to ivot.

Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da, pre toga. trae snagu da tu slobodu dostojno nose.^ Cesto mi se ini da sam gori i slabiji od posled-njeg meu ljudima.^ Pre vie od trideset godina, kao mlad, smrtno bolestan ovek, zapisao sam: Bez oprotaja se sa

Gledajui oko sebe oajnu rugobu i mnogostruke i teke posledice nerada i nehata, zarekao sam se da u raditi, milju i rukama, za sebe i za druge, uvek i svuda, ali raditi. Tako da trajno ivim u plodnom pokretu i korisnim promenama. Zarekao sam se da u braniti sebe i svoje i mesto na kojem ivim od nereda i neistoe, zastoja i nematine.*

Ljudi koji isto i bezgranino vole ne pomiljaju lako da se ma ta oko njih menja, a ponajmanje sam predmet njihove ljubavi. Oni merom venosti mere prolazne i promenljive pojave oko sebe. A njihova smelost biva nagraena, jer im sve oko njih izgleda veno i nepromenljivo, i tako sa tom divnom iluzijom provode i svravaju svoj vek, osloboeni najveeg ljudskog zla, uasa od prolaznosti.

38

14. V 1944. Rumunska ul. 21. VI 1944. 17. VTI 1944. 2. VrU 1944.

' JS. Vm 1941.

39

Svi su pokojnici, u stvari, zaboravljeni. * Ko nosi u sebi veliku, istinsku strast, taj je ne-srean i muen vie nego stotina drugih ljudi zajedno, ali je poteen od mnogih sitnih briga i nedaa koje mue veinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo.

stvari, oni crpe od kapitala koji smo doneli na svet, a tetu i nered koje izazivaju u nama mi pokrivamo izuzetnim naporima volje i ludim troenjem energija koje izgledaju neiscrpne, jer mladost, idui na-pred, stie nove snage. Veliki deficit obelodanjuje se tek kad smo blie kraju, i kad je dockan. Tada odjednom sagledamo nepopravljivu stvarnost: da se nae snage naglo smanjuju i nae mogunosti suavaju, a nai nedostaci ire i nai poroci rastu. Zato ta kobna iluzija traje tako dugo, a vidljiva propast dolazi tako brzo i, naoko, neoekivano.

Istorija jednog naroda, u svojoj sutini, to je ponavljanje jednog istog biolokog fenomena, stalno i neumitno jednolino. To ponavljanje je praeno raznim i razlinim moralnim i socijalnim promena-ma na povrini. Ko uspe da pronikne tiinu i dozove je njenim pravim imenom, taj je postigao najvie to smrtan ovek moe postii. Ona nije vie za njega ni hladna ni nema, ni pusta ni strana, nego mu slui i nalazi mu se u svakoj nevolji, kao onom junaku iz narodne pesme vila, koju on uhvati za kose i posestrimi i obavee zauvek. Ko uspe da zagreje i oivi samou, taj je osvojio svet. Izmeu bojazni da e se neto desiti i nade da moda ipak nee, ima vie prostora nego to se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mranom prostoru provodi mnogi od nas svoj vek. Nae mane i nai nedostaci, i sami nai porod, malo nam kode dok smo mladi, bar naizgled, U 40

Kako bi svet izgledao lepe i koliko bi ivot bio laki kad bi se oni koji su sposobniji, hrabriji, ne-sebiniji i estitiji zadovoljili time to su takvi i u tome nali nagradu za svoje vrline! Ali, na alost, ima neto u ljudima to ih uvek goni da idu dalje od tog cilja. Treba priznati da i nesposobni, straljivi, lakomi i nevaljali ljudi ine, sa svoje strane, sve da ih na to nateraju. Duga i duboka samoa nije tako mrtva i jednolina kao to moe da izgleda onima koji je ne poznaju. Kao i aktivni ivot, ona poznaje promene' i suprotnosti. as je gorka kao lek, od kojeg ne biva bolje, as bljutava i otuna kao svagdanjica, od koje je ovek pobegao, as slatka i opojna kao na-govetaj neke druge, jo vee i zanosnije slasti koju samo slutimo. Tako, iv ovek ne moe pobei od promene, jer promena je glavna oznaka ljudskog ivota u svim njegovim oblicima, od onih najeih, svagdanjih, pa do najneobinijih, koji se ve blie krajnjim granicama njegovim.

ii

f SV, :

Za nas je uvek neprijatno razoaranje kad oni koje volimo i cenimo nee ili ne mogu da uestvuju u naim intelektualnim ili politikim mrnjama ili ljubavima. I mi smo tada uvek vie skloni da veru-jemo da nee nego da ne mogu. Sluajui este razgovore o poginulim mladim ljudima iz poslednjih ratovanja protiv Nemaca, pomislio sam ovo. Sve to su izmislile religije i stvorili vekovi drutvenog ivota u vezi sa smru i nestankom onih koje volimo i cenimo, maleno je i slabo da zatrpa ili premosti ogromnu i stranu prazninu koja zjapi izmeu smrti i ivota. Mislim 0 tome kako su svi oni koji su poginuli mladi, nedovoljno oaljeni i kako zbog njih smrt duguje ivotu i nepoznati svetovi ovom naem svetu u kom po nudi ivimo. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetlji-vih ljudi prema osetljivosti njihovih blinjih.

*

Veliki nedostaci i poroci jednog drutva izazivaju u nama najpre prezir i negodovanje, pa ogorenje, pa opasno oseanje sopstvenog savrenstva. To oseanje je dobro i korisno dok vodimo borbu protiv ravog drutva i njegovih poroka, ali onog dana kad u toj borbi pobedimo, ono postaje opasnost po nas same i po stvar za koju smo se borili.*

Po drevnom srednjovekovnom ritualu u Francuskoj (Reims) je gubav ovek bivao iskljuen iz drutva tako da bi ga svetenik opojao na groblju kao pravog pokojnika; posuo bi mu elo zemljom i rekao: Prijatelju, to ti je znak da si umro za svet, ali si se rodio u Gospodu; zato budi strpljiv. Ti sada pati, govorio mu je dalje svetenik, ali e doi u raj, gde nema bolesti, gde su svi isti i beli, bez smrada i ljage, sjajniji od sunca; a u raj e stii ako bude Bogu po volji. Budi strpljiv i dobar hrianin. Ti se od svojih rastaje samo telom, a duhom si ostao u vezi sa Crkvom i imae dela u svima njenim molitvama, kao da si sa njima. Tvoje neznatne potrebe podmirivae dobri ljudi.- Tanost (ili netanost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno moe da poslui kao mera potovanja koje toj linosti ukazujemo, ili bar vanosti koju joj dajemo u naem ivotu i naim interesima. Prema linosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo, mi smo obino tani. Izuzetak ine samo oni ljudi koji su^po prirodi svojoj netani, tj. koji boluju od hro-ninog neoseanja vremena. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne pomau nita; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju tetu. 43

U tekim i nemirnim vremenima mogu jo nekako da se odre brzi, laki, nasrtljivi ljudi, ali onaj ko je optereen osetljivom saveu, gaenjem od suvie bliskog i estog dodira sa ljudima, ko ne ume da govori i ne voli da pie, ko se stidi i ko okleva da kae dobro o sebi i ravo o drugima, ko nije brz na poricanju ni vest i drzak u tvrenju, koga mata vodi i zavodi na dokone puteve, ko ne moe da ne razmilja o stvarima i ljudima, taj je osuen unapred i izgubljen sigurno. 42

*

Ljudi koji imaju neku duevnu muku koja due traje, neku brigu, stvarnu ili uobraenu, zapuste se vrlo esto i fiziki, postanu aljkavi i neisti na sebi, a nepaljivi prema ljudima. To opet uveava njihovu muku. Svi se poloeni ispiti po drugi put polau, i to po mnogo teim merilima. Kod prvog polaganja moe i srea da pomogne, mogu i ljudi kroz prste da pogledaju, ali kod drugog nieg od svega toga. Igra sluaja stane, a svi ljudi se pretvore u hladne, bezobzirne sudi je ili neumoljive svedoke. Ko ne poloi, propada zauvek. Za taj drugi, odluujui i stvarni ispit trebalo bi zapravo da se spremaju i pojedinci i drutvene grupe i drave, posle svakog uspeno poloenog ispita. Meutim, esto se deava obrnuto: opijeni svojim uspehom, mi verujemo da nema pitanja na koje ne bismo mogli odgovoriti, ni ispita koji ne bismo poloili, ak esto i potpuno zaboravljamo da postoji drugi ispit. A tu nas eka, za presudnu bitku i poslednji obraun, sve ono to je protiv nas, svi oni koji misle da im je naa propast potrebna, da bi mogli da ive.' Doe vreme kad se svi dugovi trae, i to odjednom i sa stranim, zamrenim kamatama. I ne samo to nego sve ono to je ovek ikad u ivotu kupio plaa sad ponovo, i to po novoj, vioj ceni. Marku Markoviu, sa drugarskom porukom: 1) sve su Drine ovog sveta krive; 2) nikad se one< 29. IX 1944. Misao iz Berlina 1939.

nee moi svekolike ni potpuno ispraviti; 3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo. (Piscu knjige Kriva Drina na knjizi Na Drini uprija.)*

Kad pratite borbu izmeu dve politike grupe i elite da znate koja je vie u pravu i ima bolje izglede na pobedu, vi obratite panju na to koja od te dve strane u veoj meri upotrebljava la kao sredstvo borbe, i znajte da e ta strana podlei.*

Nema naroito dobrih ni naroito ravih vlada ni drava. Ali zato postoje vlade i drave koje se, da bi se odrale, ili da bi postigle svoje ciljeve, slue onim to je nie i gore u oveku, i druge koje u istu svrhu apeliraju na ono to je vie i bolje, to jo ne znai najvie i najbolje. U tom treba traiti kriterij, i po tome treba prosuivati njihove izglede za budunost.

Cesto mi se ini da sam potpuno prozreo, ocenio i izmerio jednog oveka ili jedno njegovo delo, da znam istinu o njemu. Pa ipak, teko mi je da to kaem ma kome, a ponajmanje tome oveku samom. Prosto ne nalazim u sebi snaga za to. Utoliko manje to redovno oseam da moja istina nije ela, sve~ obuhvatna, i konana.*

Nema lepeg zadatka nego to je: omoguiti nekom razvitak, pomoi oveku u njegovoj tenji za usponom. 45

44

Muka i jeste u tome to u dugim istorijskim borbama niko ne moe da ostane neizmenjen. Borei se, mi uvek imamo pred oima isti konani, daleki cilj, ali nas borba sama menja; na protivnik i sredstva borbe koja nam on namee menjaju nas neprimetno i esto upuuju pravcem kojim nikad nismo mislili da idemo. (Turci i raja.)

To to mi osuujemo kod drugih kao bezobzirnost, to je samo mera one ivotne snage sa kojom nam drugi suprotstavljaju svoja shvatanja ivota i odupiru se da usvoje naa. Mi izuzetnim ljudima tako teko priznajemo njihovu darovitost, i to ne samo za ivota, to je gotovo pravilo, nego i posle smrti njihove! Stoga esto decenij ama traimo i slaemo sitne podatke pomou kojih bismo objasnili i opravdali-K izuzetnost njihovih odlika. Sto ne boli to nije ivot, to ne prolazi to nije srea. Cim moemo nekom oveku da kaemo jasno i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo posve odreeno ime je to i kada uinio, to znai da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to uinimo. Muka je dok uvredu nosimo utke u sebi.

Ja sam video u emu je takozvana borbenost nekih borbenih- ljudi. Oni izmisle svoju borbu, na silu joj nau razloge, naenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se samo da ne bi morali misliti i raditL

Nije najgore to sve prolazi, nego to mi ne moemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbenom injenicom.

Prevariti se u jednoj velikoj nai nije sramota. Sama injenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suvie skupo plaena jednim razoaranjem, pa ma kako teko ono bilo.

Vrlo esto se deava da ljudi ive due nego to treba, nego to vredi, due nego to ivot ima cilja i smisla. Prema tome, beskorisno je i apsurdno raditi na produenju ivota uvek i po svaku cenu. Mladost treba produiti, mladost ili bar snagu zrelih godina. Retko se deava da naa radost gori zaista svojim plamenom. 47

Ako se ovek ne dri i ne postupa tako kao da na svetu postoji samo on, samo njegova shvatanja ivota i samo oni koji ih dele on ne moe voditi punom snagom borbu za ureenje ivota po svojim shvatanjima i za svoje odranje u tom svetu. 46

Kad je mu dosta nii rastom od ene, to obino utie na njegovo dranje, pa i na njegov karakter. Samo ne uvek jednako. Ako je takav ovek miroljubiva i pasivna priroda, on se s godinama i po nekoj teko objanjivoj logici malo pogne i jo vie smanji. Ali ako je takav mu sujetan i borben ovek, on se stalno i neprirodno prsi i kooperi i propinje i svojim pravim dranjem nastoji da izgleda bar malo vii nego to je ili bar malo manje nii od svoje ene. Takav ovek dobije s vremenom neto kruto i neprirodno u dranju, pa i u pogledu i u svim svojim pokretima. Covek koji pliva vraa se delimino u davno prevazieni stadij etveronoca. Neto slino je i sa veslaem na barci. Starim koliko moram, pomlaujem se koliko mogu.' Odelo je davno preraslo potrebu koja ga je stvorila, i postalo izraz oveka koji ga nosi i svega onoga to on jeste, to ima i moe, to eli i osea. Pa je preraslo i to, i postalo samo sebi svrha. Kao to u ravom selu nije dobro vaiti kao bogat, jer se pre ili posle nae neko ko takvog oveka opljaka ili ubije, tako u izvesnim sredinama nije dobro uivati glas mnogo pametna ili darovita 3uu i9sa. 48

oveka, jer e e uvek nai ljudi koji e sve uiniti da toga oveka obore ili bar da mu ivot to je vie mogue zagoraju, tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare. Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. I nikad potpuno. A to je najgore, to se ne primeuje na prvi pogled. Ljudi mueni strahom trae esto pomoi i saveta i levo i desno, ali uvek i u svemu sluaju samo svoj strah. Njima se stalno ini da niko ne ume da vidi i nee pravo da oceni znaaj i veliinu njihovih strahovanja i stoga im svaki savet izgleda uvredljivo povran, neumesan, i nedovoljan. Kad im preporuujete neki fiziki ili psihiki nain kako da suzbiju ili razagnaju svoj strah, oni vas smatraju naivnim i nedoraslim ovekom, a ako pokuate da im dokaete da njihova strahovanja nemaju uopte osnova i da treba da ih odbace kao plod igre nezdravih ivaca, oni poinju da vas gledaju s nepovere-njem, ak sa mrnjom, kao jednog od svojih mnogobrojnih gonilaca.

Istinski ponos dovoljan je sam sebi. Samo, istinski ponos je redak. Mnogo ee susreemo oholost, sujetu, uobraenje; nekad su pod njegovim vidom i imenom, a nekad goli, bez maske ponosa. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi. Da bi se potpuno ispoljili i iziveli, njima treba tue divljenje i priznanje, esto i tue ponienje; oni su za onoliko vei za koliko drugog imianjuju, a te veliine nikad im nije4 Znakovi pored puta

49

*imm

mum

dosta, stoga su stalno nemirni , u pokretu, traei na to bi mogli da se popnu i izdignu, dok je ponos uvek miran, zadovol jan onim to je i tu gde je, i samo ne da nikom na sebe. Po nosni ljudi, prirodn o, esto stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomae da podnesu

svako stradanj e. Naproti v, sujetni ljudi se i poniav aju da bi zadovol jili svoju sujetu i, naravno , ne uspevaj u u tome, jer sujeta se, kao udljiva ena iz ravog drutva, odjedno m okree i prebacu je im ono to su zbog nje uinili. A oholost je lepa, bezdana ; nju nije

nikad niko nahrani o, i ona zna samo da kae: Jo, jo!; to joj vie daje i rtvuje , ona samo odlunij e i glasnije trai jo vie. Po nos dri, hrabri i pomae oveka na njegovo m putu, sujeta mu truje ivot, ometa rad i kvari odnos sa ljudima, a oholost na koncu pojede celog oveka, zajedno sa

njegovi m darovim a i uspesim a, i, nezasiena i nezasitn a, trai odmah novu rtvu.'

Po preteran oj usrdnost i kojom nas neuraste nici mole da im uinimo neku malu uslugu (na primer da im bacimo pismo u potans ko sandue ), moe se videti koliku im muku zadaju ponekad ovi sitni

i beznaa jni poslovi.

M alogra anin eli da bude obavet en. O sebi govori samo ono to smatra da je povoljn o po njega i njegove poslovn e i porodi ne interese , ali drugog zapitkuj e o svemu, indirekt no, nasrtljiv o, policijs ki. U svojoj stalnoj i glavnoj, stvarno jedinoj tenji da sebe i svoje pravo odri i osigura, a zatim to je mogue

vie drutve no podigne i obogati, on ima potrebu da sakupi to vie podatak a o svemu to ga okruuj e, i to naroit o onih koji nisu svima poznati i koji njemu mogu da poslue u poslova nju sa ljudima . Na drugom polu toga njegovo g zaintere sovano g Ijubopit stva nalazi se njegovo neintere

sovanje za sve to nije, ili to mu izgleda da nije, u vezi sa njegovi m neposre dnim, linim i porodi nim interesi ma. A esto vidimo kako se kod njega to sredstv o borbe s vremen om izrodilo i kako je u daljim, ve oboga enim i osigura nim narataj ima, dobilo oblik nezdrav og Ijubopit stva, ogovara

nja, prepri avan]a, tj. postalo naviko m koja je izgubil a razlog opstank a i prvobit ni smisao i postala sama sebi svrhom .

* St var nije u tom to on malo govori, nego to ono to rekne ne kazuje nita, ne sanut o njemu nego ni o em drugom na svetu. nae potova nje, nau ljubav i nau panju prema ivim i odrasli m ljudima koji nas okruuj u.> Bgd. . 10 XI 1947 .

U potova nju koje imamo za pokojni ke, kr.o i u ljubavi i panji koje svi pokazuj emo prema deci, sadran je i sav onaj manjak koji stalno prati

Ce sto kod ljudi koji mnogo i teko rade nalazimo naroitu vrstu otrine i nabusito sti prema svima oko sebe. To je kao neka vrsta doplatk

a i moralno g zadovol jenja koje oni uzimaju kao danak, od svakog oveka pomalo, za veliki utroak snage i izuzetni napor koji su uinili.

5

*

Jeste, dosadna je pomalo staraka govorljivost, ponekad moe da bude i teka, smena je i pomalo alosna njihova potreba za prianjem anegdota i sklonost ka ponavljanju. Pa ipak, koliko je bolja, vedrija i zdravija ta slabost od onog mrgodnog starakog utanja koje nalazimo kod ponekih staraca. To starako utanje je vrlo blisko, kao nalije licu medalje, onom isto tako neprijatnom i mrgodnom utanju mladia u kritinim godinama puberteta. Mi obino mislimo ili smo bar skloni takvom nainu miljenja da su ljudi onakvi, i samo onakvi, kakvi se pokazuju u odnosu prema nama i naim interesima, shvatanjima i ukusima. Tim odnosom mi ponajee i ponajvie merimo celog oveka i odreujemo mu karakter i vrednost. Od takvog naina miljenja teko se brani i najbolji i najrazumniji meu nama. Nae ogorenje i naa povika na predrasude i rava naslea imaju svoju punu vrednost samo onda ako u isto vreme inimo sve to moemo da te pogrene ideje i dotrajale ustanove oborimo i zamenimo ih novim i boljim. Teko oveku koji ne zna za alu i drutvu koje ne ume, ne sme ili ne moe da se bezazleno srne je. apuu da ne bi vikali jedan na drugog, jer ne imieju da razgovaraju.52

I

Pri razgovoru sa tim ovekom gotovo svaka njegova reenica pokretala je zavesu sa nekog novog vidika, ali udljivo i kratko, tako da se nije moglo razabrati da li je taj vidik to ga za tren oka sagledate deo stvarnog sveta ili samo igra mate, privienje koje e ve idueg sekunda. biti zbrisano drugim privienjem, da na kraju, posle svega, ostanu utanje i praznina kao jedino to je stvarno i postojano.

i

Najtee je podnositi ljudsku samovolju. Utoliko tee to je samovoljan ovek i sam rob svoje samovolje, pa se u nama bol od ponienja koje podnosimo uveava zbog saaljenja koje oseamo gledajui njegovo robovanje samovolji, zbog velike alosti to ljudi mogu biti takvi. Od svih ljudskih poroka, mana i slabosti samovolja je najblia ivotinjskom svetu neprobuena srca i lepa razuma.*

Imao je mnogo lepih svojstava, bio je, pre svega, pronicljiv, a zatim i sran i srdaan i zauzimljiv i nesebian. Sve je te osobine imao uvek, osim u trenutku kad je trebalo da ih pokae prema ljudima sa kojima ivi. Uistini je bio takav i pre i posle toga, ali u tom trenutku on je prema ljudima bio hladan i odbojan i nasrtljiv. Tako su ljudi koji sa njim ive imali o njemu jedno miljenje, nepovoljno, a on sam o sebi drugo, suprotno. Tako je nastao velik i teak paradoks njegovog linog ivota i njegovog odnosa prema ljudima. A veliina toga paradoksa bila je prava mera one stalne muke koju je on imao sa ljudima i ljudi sa njim.53

* Eto ta je ovek! Kad ustane, ujutru, on ne zna, i ne sluti, ta e mu se toga dana desiti, niti kad legne, kakav e san usnuti. Ni toliko! * Posmatrao sam ljude izmeu kojih postoje sukobi interesa ili otra nepodudarnost temperamenata ili netrpeljivost zbog razlike u pogledima i miljenjima. Nepodnoljivost izmeu njih raste i pretvara se vrlo esto u duboku mrnju ili neto to je tome sasvim slino. I kad nisu zajedno, oni misle jedni na druge, isto kao i oni koji se vole. Samo to kod njih misli idu u obrnutom pravcu. Svaka misao dodaje protivniku po jednu crtu koja je dostojna mrnje ili prezira, ili pojaava ve postojeu. Zbog toga takvi ljudi, kad se sastanu (a moraju se sastajati iz drutvenih obzira, pa i iz neke nerazumljive potrebe), oseaju se nelagodno i dre se neprirodno. Ne gledaju jedan drugom pravo u oi, a u govoru zamuckuju, jer (opet iz drutvenih obzira) ne mogu da kau jedan drugom ni stoti deo onoga to su u mislima ve toliko puta izgovorili.

zanos, i slino izgledaju takva oseanja kod drugih ljudi lana i neiskrena. Oni iza takvih oseanja trae uvek lini interes i raun, nie pobude; a kad im ne poe za rukom da ih nau, jer ih nema, onda su kivni ne na sebe i na svoju greku, nego na takve ljude, i skloni su da ih smatraju ili pretvornim i podmuklim ili, u boljem sluaju, naivnim i glupim. I od svog miljenja ne odstupaju nikad. Jer, tako su sazdani.

Njegova nesrea je bila da se, u vremenu kao to je nae, nije mogao nikad potpuno osloboditi neiskorenljive a naivne i opasne iluzije da se u ivotu moe nai stalna taka, neto to traje i ostaje, na to se ovek moe jednom zauvek osloniti i iza ega se u svom od postanka do nestanka ugroenom postojanju moe zakloniti.

Svetiti se ivotu zaboravom. * Ne treba se bojati ljudi. Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onog to je neljudsko u njima.

Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili nekom licu, zahvalnost, nezainteresovan 54

Poznato je da mnogi ljudi, kad zau u godine, postaju tvrdi na pari. Postoji za to i poznato fizioloko i psiholoko objanjenje. Pa ipak, meni uvek izgleda smeno i nerazumljivo da oveku koji u mladosti nije znao za re skupo i kome je jo od pre desetak godina sve u ivotu izgledalo ne jevtino nego poklonjeno, sad odjednom nalazi svaku cenu previsokom i svaku uslugu preskupom. Ali, kad razmislim, moda to shvatanje i nije tako pogreno kao to bi moglo izgledati. Nekad im je sve oko njih prualo toliko zadovoljstva da nita nije moglo izgledati skupo i preplaeno, da nisu ni mislili o ceni, a sada, kad su zagazili u starost, mogu da imaju tako malo zadovoljstava od ljudi i stvari da im sve mora izgledati strahovito skupo i da se stalno moraju oseati prevarenim, jer im ivot sve manje prua i sve vie za to malo trai. 55

'mmjt

Nisu svi ljudi tako ravi kao to to rav ovek misli. Ono to je najgore kod tih malih kunih tirana malih samo po prostranstvu njihove vlasti a nikako po teini i otrini njihove tiranije to je njihova udljivost i samovolja. Nepredvidljivost njihovih udi mui nas isto toliko koliko i te udi same. A najgori i najtei su oni tirani koji su i sami, u sebi, mueni i nesreni. Oni misle da bi, muei druge, mogli olakati svoju muku, a to je kobna zabluda i jalov posao, jer sve i da polovinu zemlje popale, zajedno sa ljudima i svima ivim stvorovima, njihova muka ne bi za dlaku manja bila. Ali, to oni ne mogu nikad uvideti. Kad neke stvari nema i ne moe da se dobije u prodaji (nekog leka ili aja na primer), onda tek vidimo da je mnogo manje neophodna nego to smo mi to mislili dok je jo trajala i dok nam je polako nestajala iz oiju. To je bio jedan od onih ljudi to ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. Bio je dobar. Jedino to je kod te njegove dobrote moglo da smeta, to je njegova stalna tenja da bude i izgleda bolji nego to je. To je kvarilo. Kad god posmatramo neki nov oblik ivota u njegovom nastajanju, nama pada u oi najpre ono to je u suprotnosti sa naim navikama, ijkusom i 56

shvatanjima, ono to nas odbija i sa im ne moemo da se sloimo. A tek docnije uspevamo da uoimo sve ono to je razumno i korisno i to tu novost ini opravdanom i neizbenom.*

Rano leganje i rano ustajanje imali su za mene uvek neeg bolnog, blieg ivotinjskom nego ljudskom ivotu. Covek koji mora da legne sa mrakom a ustane sa svitanjem izgleda mi uvek kao unazaen i ne-srean stvor. I kad god sam, ma s kog razloga, i sam morao tako da ivim, oseao sam se kao bolesnik, osuenik, nesrenik.' Biti neto, ali jednom zauvek, bez ikakve mogunosti da se ikad bude ita drugo, ni prividno ni privremeno, ak ni u mislima to je za njega nemogue i toga se on boji vie nego smrti. A bez toga nikad mira ni prave sree.

Niko od nas nikad ne moe znati kako izgleda u oima drugog oveka. Jer, ako je i najbolji psiholog, on to sam ne moe proniknuti, a onaj drugi nee mu to nikad u celosti, iskreno kazati. Nee hteti ili nee umeti. Mi idemo naim putem, sa ostalima, ponekad i ne mislei i ne znajui, ponekad i radosno, ali ponekad i mueni sumnjom, potiteni, obeshrabreni i Varijanta (Sveske arena knjiga): Ne volim rano leganje ni rano ustajanie, jer su za njih vezana seanja na bolest, tamnicu, dramatine preolo-ete i teke dogaaje u ivotu.

57

umorni do te mere da zastanemo i ostanemo u mestu, kao mrtav predmet, po zakonu koji vai za mrtve predmete. Ali tada vidimo udno! da na put ide dalje, bez nas, da nae ispadanje i ostajanje u mestu ne znai nita ni za koga i ni za to na svetu, da je ono iskljuivo i jedino naa stvar, sitna, lina i ne mnogo lepa stvar. I mi se diemo i idemo dalje sa naim putem i svima ivima koji su na njemu.*

a uMislim o jednom zloinu koji bi stajao pred ljudima go i straan, bez ijedne olakavajue okolnosti, a koji bi se u stvari sastojao od samih olakavajuih okolnosti koje se ne mogu nikad sagledati ni dokazati. Njemu je neko rekao: Treba da se oslobodite toga oseanja manje vrednosti kad javno istupate. To nije tako teko kao to vi mislite. Samo vaa preterana osetljivost i bojaljivost smetaju vam. Ja u vam dati dobar savet. Kad izaete na govornicu, pred neki skup, zamislite samo da imate sve same glupake ili, u najmanju ruku, prosene i neuke ljude pred sobom. I on je posluao savet i primenio ga prvom prilikom. Ali stvar je ispala tako da su pred njim odjednom sedele sve same pametne glave, ili bar iznad proeka, a njegov govor bio je kao govor oveka koji je ispod proeka, ak i glup. Tako mu je izgledalo. Dok sam bio mlad, rastrzan razliitim, esto suprotnim mislima i oseanjima, gonjen eljama i strastima, eleo sam da razgovaram sa ljudima, ali niko tada nije hteo da se zaustavi i da me saslua. Danas, kad sam star, umoran i eljan mnogo vie mira nego razgovora, svi me zapitkuju neto, hteli bi da znaju ta mislim i nameravam, kako gledam na svet i ljude oko sebe. I to njihovo Ijubopitstvo mui me isto kao to me je nekad bolela njihova ravnodunost.'' Varijanta (Sveske Zelpna knjiga 1): Dok sam bio deak i mladi, imao sam veliku potrebu da drugima govorim mnogo o sebi. Niko nije hteo da me slua. I to me je muilo. Sad, kad sam zaSao u godine, svi trae od mene da lm govorima o sebi. A ja ne mogu reci da kaem. I to me mui.

Najmanje stvarnog osnova imaju i najvie nam tete nanose oseanja bilo gordosti bilo manje vred-nosti i stida zbog toga to smo takvi kakvi jesmo, bolje reeno kakvi mislimo da jesmo. U onom to mi o sebi mislimo ima vrlo malo onog to stvarno jesmo a mnogo svega drugog, naroito onog to bismo eleli da budemo ili to se bojimo da ne budemo. Zbog toga predstava koju imamo o sebi nikad nije tana; esto se menja, a ponekad je potpuno neverna. I ovek nema razloga ni opravdanja da zbog nje bude ni naroito ponosan ni preterano postien.* ( ,,

Bolesnik koji se ne pomiri sa injenicom da je bolestan nee nikad ozdraviti. Svaka duboka i trajna mrnja nosi svoju tragiku sa sobom.' I tuga je jedna vrsta odbrane.> Napomena u rukopisu: Za Nemoe.

&8

59

Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih. nepravdi. Sta radi tvoja alost dok ti spava? Bdi i eka. A kad izgubi strpljenje, budi me.

misle o tom kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore, nisu ni prijatni ni korisni, i sa prilinom verovatnou moe se kazati da e celog ivota biti i sebi i drugima nezgodni i teki. Ali, s druge strane, ljudi koji samo na to paze i samo o tom vode rauna, a ni o em drugom __________ nisu nita bolji. Naprotiv. U ovom sluaju pravi put je zaista u sredini. Niko ne zna odakle dolaze njegove reke. Niko im nikad nije naslutio izvore, niti e im videti ue.

Poznato je da nas u odnosu naih blinjih prema nama najvie ljute i ogoravaju oni njihovi postupci koje bismo i sami uinili da je neto obrnut sticaj okolnosti. uvajte se ugroenih ljudi i ljudi koji misle da su ugroeni. Oni oseaju potrebu da se tite i brane, i zbog toga esto, neoekivano i podmuklo napadaju. Primitivni i ogranieni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. Kod umnih i darovitih ljudi ta mo je, ini mi se, manja.

Njegove su hrabrosti skrivene. Isto kao i njegovi najvei strahovi.*

Blago onom iji put ide uporedo sa putevima ostalih ljudi na ovoj zemlji. Teko onom iji put krivuda, ukrta se i see sa drugim putevima. Taj nee nikad nigde stii. Napatie se mnogo i na kraju e skapati na raskru kao prosjak, i bie sahranjen tu, pored druma, kao razbojnik. Bolje bi mu bilo da nikad nije ni krenuo, da nikad nije ni saznao ta je to ljudski korak ni zemaljski put. Imati veliku snagu, fiziku ili moralnu, a ne zloupotrebiti je bar ponekad, teko je, gotovo nemogue. j , s -"*

Tako, oruje i novac i zemlja i zgrade, i sve ono to slui za odbranu i odranje, menja gospodara, ide iz ruke u ruku, i stalno tei da doe u one ruke u kojima e u najveoj meri moi biti ono to je i najbolje sluiti onom emu treba da slui. Ljudi koji ne paze ta govore i ne vode rauna kad ta govore ni pred kim govore, a nmogo vie60

Kad su oni koji su nam bliski i koje volimo bolesni ili u nekoj drugoj nevolji, mi uestvujemo u61

njihovom bolu, ali se nae sauee i vremenski i po svom obliku retko poklapa sa njihovom potrebom za saueem. Samo u odreenom drutvu, sa izraenim i utvrenim drutvenim formama, u kom ljudi veruju u trajnost drutva i vrednost tih formi, moe se tome saueu dati oblik i ime, tako da ga istovremeno osete i shvate i oni koji ga daju i oni kojima je namenjeno. Oni uvek idu vie u pravcu nipodatavanja protivnika nego u pravcu sopstvenog usavravanja. Oni se vie trude da umanje ugled protivnika nego da podignu svoju sopstvenu vrednost.

re koja bi im rekla da nisu ba tako stari kao to to stariji misle, a ako i jesu, da to nije tako strano kao to izgleda. Ima neeg jadnog i pomalo nedostojnog u tome, i nadasve: smenog i uzaludnog. Jer mladost ih slua sa osmejkom, slua ih i uje, ali ne razume. Kao da slua dalek i potpuno nerazumljiv jezik. Samo se uzalud poniavaju i brukaju ti razgovorni starci. Uzdrati se od te slabosti bilo bi i lepo i pametno. Ali moda je i to jedna od neizbenih beda starenja.

Mnoge velike i sudbonosne strasti nae mladosti poivaju na prostom nesporazumu. Tu smo mi kao nevet i nespretan ovek koji ue u neku radnju, pokae na neku stvar u izlogu i kae tonom oveka koji je reen na sve: Uzimam ovo i plaam koliko traite. A posle, kad je sve dockan, pokae se da ste uli u pogrenu radnju i traili neto to vam ne treba i to stvarno niste nikad ni eleli da imate.

Kad neko kae revolucija, on je rekao mnogo vie nego to misli i to bi hteo da kae, ili mnogo manje nego to moe da predvidi. Zavisi od toga sa koje strane barikade se nalazi onaj koji tu re izgovara.

Stariji ljudi imaju udnu naviku i neiskoren-Ijivu potrebu da svuda i svaki as pominju svoje ili tue godine, da stalno suprotstavljaju starost mladosti i da proklinju onu prvu a uzdiu za ovom drugom. I to naroito kad razgovaraju sa mlaima od sebe. Oni kao da su mueni nekim oseanjem krivice koju bi hteli da sakriju a o kojoj ne mogu da ne govore. I kao da od mladih oekuju utenu 62

Kad god itam o podmuklom i upornom proganjanju nevinih ljudi, o tamnim spletkama i onom to se zove podmetanje noge, izvlaenje asure, lomljenje vrata ja sve to uvek zamiljam negde daleko od sebe, izvan sveta u kome ivim, negde u nekoj dalekoj prolosti ili jo daljoj budunosti. Izgleda mi, ne znam zato, da je takve stvari teko zamisliti u sadanjosti koja znai na ivot. A onda se setim da su i ta prolost i ta budunost sainjene od neke i neije sadanjosti, da je i ova naa sadanjost jednom bila budunost i da e se nekad zvati prolost i svet mi doe tesan i straan kao klopka. I zbog toga valjda, po nagonu neke nesvesne samoodbrane, ja u ve sutra, kad budem itao o mranim zlima i nepravdama koje ljudi ine ljudima, opet misliti na prolost ih budunost, iskljuujui sadanjost.

Kolumbo pria da je prilikom otkria Kube video biljku pamuka i na njoj stalno u isto vreme jedne ahure koje tek dozrevaju, druge koje su ve dozrele i otvorene, i tree koje su tek u cvetu. Takva biljka trebalo bi da bude ovek. Kad naie neka bolest na nas, mi se uvek iznenadimo, i u tom iznenaenju ima neke gorine i pobune, kao protiv mukog prepada i nepravde. Upravo to iznenaenje i to ogorenje pokazuje najbolje da se nikad nismo izmirili sa ivotom ovakvim kakav je, i da negde u najdubljem dnu naem postoji i traje nada da bismo mogli nekako izbei neumitnom toku ivota i uverenje da bi stvarno moralo biti tako. Jer svaka, i najmanja, klica ivota nosi sa sobom i svest o trajanju i savrenstvu.*

Meutim, ovde je najzanimljivije baciti pogled na ono to sam nazvao izuzecima. Sve ee se u nae vreme susree ena koja nita ne prima onako kako je, i u tom pogledu ne razlikuje se ni u emu od mukarca. Moda e za nekoliko decenija ili vekova gornja karakteristika ene pripadati prolosti ljudskog drutva. Dvaput u ivotu ovek je izloen jakom iskuenju da suvie govori o sebi. Prvo je mladiko doba, sa njegovom bujnou i nemirima svake vrste, a drugo starako doba, sa manje ili vie izrazitim znacima senilnosti. Svaka stvar ima svoje lice i svoje nalije. A ono to se zove slava ima ma kako to nemogue izgledalo jedno lice i stotinu nalija. Svata je umeo, a naroito da lepo govori: samo jedno nije nikad nauio: ta se moe kazati, kada i na kom mestu, a ta ne. To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom, reitom i dobrom oveku. Jednostavni, nagonski ljudi ponaaju se vrlo udno u bolesti. Dok su zdravi, oni su veseli, drueljubivi, skloni vezivanju sa ljudima. A kad se razbole, oni odjednom ostanu sami sa svojom boleu, kao da namerno prekidaju sve veze. Kivni su na svoju bolest i na sve oko sebe; obnevideli, odjednom ne poznaju vie one koji su im dotle bili bliski i dragi i ne ume ju da prime njihove savete i utehe, ak ni njihovu pomo. Boluju kao zverke.S Znakovi pored puta

Ko ljudima sve veruje, prolazi ravo; ko nita ne veruje, jo gore.*

Neu kazati nita novo kad utvrdim da ene sve to se deava posmatraju stvarno i konkretno. Na svaku stvar one gledaju tako, primajui je takvu kakva je u danom trenutku i raunajui sa njom kao takvom, dok mukarci, vrlo esto, pred istim stvarima misle vie o tom zato su takve, kakve bi mogle da budu i kakve bi trebalo da su. Naravno da u tom pravilu, ukoliko je uopte pravilo, ima izuzetaka i na jednoj i na drugoj strani, ali tu ensku sposobnost, i nesposobnost u isto vreme, susreemo tako esto da o njoj moramo da mislimo. 64

65

* strah je u oveku kao oduvek pritajen, i samo trai i nalazi prvi zgodan povod da ispliva na povrinu i da se objavi i razvije u svoj svojoj strahoti.

steknu iskustvo i vetinu u njihovom leenju, ali izgube svako potovanje prema oveku pojedincu i svaki smisao za njegove male slabosti i kolebljivosti, albe i strahovanja. To je ono to ljudi nazivaju lekarskim cinizmom. *

ivotna snaga jednog oveka meri se, pored ostalog, i njegovom sposobnou zaboravljanja. * Ima ljudi koji se celog svog ivota sve neto izvinjavaju i sve zbog neeg iskupljuju. Izvinjavaju se pred gorima od sebe kojima nita nisu naao uinili i iskupljuju se od onih kojima nita ne duguju. To su nevini krivci, pravi muenici, koji su na svet doli sa nizom netanih predstava o sebi i o drugima, sa iz osnova pogrenim shvatanjem ljudskih odnosa. Neduni, oni plaaju dug koji se isplatiti ne moe, i to ga vie plaaju sve se vie oseaju dunicima. Stoga ive razapeti na toj bezumnoj raunici, kao na krstu. A deava se da ti ljudi, pod biem svojih pogrenih predstava, izvode prave podvige i velika dela, stvaraju junatva od milosra i ljudske dobrote, usreavaju hiljade i milione ljudi, pa i sami sebe. Ali ih ima mnogo vie koji ve na poetku ivota bedno propadaju, skapavaju kao muice.' * Izgleda mi da se u izvesnim lekarima, i to u onim boljim, inteligentnijim, deava udan proces. U stalnom dodiru sa ljudskim slabostima (a svi smo manje-vie slabi i nitavni pred boleu i goli pred lekarom) oni s vremenom upoznaju dobro bolesti i> Zgb. 25. I 1958.

Cesto mi se ini da je od svih naih ljudskih ravih osobina najtee podnositi samovolju. Lake se branimo od svakog drugog zla nego od nepredvidljive i neuraunljive udljivosti, od oseajnog i misaonog nereda sirovih i surovih ljudi. Svaki se rav nagon pre ili posle zadovolji i smiri, a samovolja nas prati i goni stalno, susree gde to ne oekujemo, pogaa gde se ne nadamo, jer se ona ne zaustavlja ni pred im. Samovoljni i osioni ljudi, kakvih u nas ima dosta, u svakom vremenu i u svima redovima, nanose drutvu vie tete nego pijanci, kradljivci ili ubojice. I plemenitija oseanja, kojih samovoljni ljudi nisu potpuno lieni, unapred su otrovana i obesna-ena njihovom samovoljom koja moe da stvara samo nered i pusto, u njima i oko njih.

Kad jedno odreeno stanje pone da vas mui, da postaje neizdrljivo, nemojte stajati u mestu, jer bolje nee biti, jo manje pomiljajte na beanje natrag, jer se od toga pobei ne moe. Da biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi, U tome je lek. Preterati, znai isplivati na povrinu, osloboditi se. To vai za sve: za rad, za nerad, za porone navike kojih se stidite a kojima robujete, za ivot ula, za muku duha.

66

ef

* Kad u bojaljivom oveku obamre strah onda se i?akvog treba pribojavati isto kao x onog koji je prirodno hrabar. Moda i vise. * Umesto nekadanjeg: -Nikada vie, nikad: da! Uvek, svakom i svuda: da! pa se onda vidi da ni to ne moe da bude, nego da je spas i reenje u tom to postoji istovremeno oboje, ne uporedo i jedno drugom protivstavljeno, nego jedno u drugom, nerazdvojno povezano u ovom naem ljudskom ivotu, koji nismo traili ni stvorili mi, nego koji nam je dat kao celina, svima, jedan i jedinstven. * Strogost starijih prema mlaima ne treba naroito podsticati, jer stariji su po samoj prirodi stvari skloni da otro, do nepravednosti otro, sude sve to dolazi od novog narataja i da svoja shvatanja smatraju zauvek utvrenim i neprikosnovenim, a svoje drutvene poloaje doivotnim. Isto tako ni bezobzirnosti mlaih prema starijima ne treba davati ohrabrenja ni podrke, jer ona se javlja prirodno i razvija ponekad toliko da joj pre treba postavljati razumne brane. Kad god sam i gde god sam naiao na ljude koji su pokazivali suvie razvijenu brigu za nacionalni ponos i opti interes ili preteranu osetljivost za linu ast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ogranien um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu, kratkovidu sebinost. ,: : 68 To to nazivamo ljubav prema ivotu nije, o-K ,Jdelom drugo do vezanost za odreene ivotne oblSe i na'vike.'Moda je tu negde koren i celog ljudskog straha od nepostojanja. * Cim je u oveku poela da tinja iskra svesti, ona mu je pokazala kratkovekost naeg postojanja u ovom svetu, sa njegovom pravilnom smenom dana i noi i godinjih doba. I sa tog mesta krenula je ona zamiljena ljudska linija to iz nejasnog ivota svesti vodi pravo put venosti koja ne postoji. Na telefonu lake i jasnije izbijaju neke karakterne crte oveka nego u usmenom razgovoru. * Nae melanholije i nae bolesti, sitne i krupne, kao i nai nezdravi prohtevi i poroci sve su to samo razni naini i pokuaji da se ovek nekako prevede iz ivota u nepostojanje. Jer, smrt nas celog veka drma, vue, udara i zakree as levo as desno, onako kao to ovek izvlai ekser iz daske; ukratko, ini sve kako bi nas to pre izvukla iz ivota. * Nesumnjivo je sreniji i moe da izgleda jai i dosledniji onaj ko iskreno i duboko osea smisao, vrednost i lepotu jednog odreenog sveta i jednog utvrenog naina ivota, ali samo onaj ko je sagledao i upoznao (ili bar naslutio) raznolikost sveta i neiscrpnu mnogovrsnost njegovih pojava sa svima 69

njihovim suprotnostima, prelazima i stapanjima, samo taj moe biti smatran pravim i potpunim ovekom. Kad racionalni ljudi pod udarcima sudbine ponu da sumnjaju u mo i vlast razuma, oni ne mogu vie da pribegnu veri, nego padaju pravo u prazno ver je. Postoji jedno shvatanje hrianstva koje samo po sebi stvara ne ljude nego muenike koji pate bez jasnog cilja i pravog smisla. Za tu vrstu ljudi i ne postoje ivot i svet. Svaka misao i svako ljudsko oseanje ima jedan jedini izraz koji je doputen i koji se smatra pravim. Svaka i najmanja pojava u ivotu ima samo jedno znaenje koje treba pogoditi i jedno mesto koje, po cenu duevnog mira i veitog spasenja, treba pronai. U tom traenju i pogaanju prolazi im vreme koje bi trebalo da znai ivot.

Kao slepac koji s vremena na vreme zastaje na drumu i uzdignute glave proverava pravac, tako se i ja pitam ponekad: da li sam ja u svom hodu okrenut prema ivotu ili prema smrti?

Prokletstvo i pokor ovog sveta, to su ljudi kratke pameti i tvrda srca. Ljudi u kojima se sretnu oba ta nedostatka, to su pustinje u ljudskom drutvu i od njih dolazi najvea nesrea. Istina je da nesree, esto i mnogo vee, mogu ponekad da dou i od ljudi jakog razuma i dobra srca, ali to su izdvojene tragedije koje se deavaju povremeno i retko, dok glupi i neoseajni ljudi neprekidno ire oko sebe smrtonosan pustinjski dah. Oni uporno i dosledno svlae sve na nii plan. To obaranje stepena vred-nosti svega oko sebe, to je njihova svagdanja hrana. I opta mxika i nesrea.

Putovanja su za mene bila uvek teka, i s godinama bivaju sve tea. A sa uenjem primeujem da nisam ni u tome sam. Posmatrajui ljude oko sebe, vidim da je broj onih koji se na putovanju oseaju izgubljeni vrlo velik. Pa ipak, svi putujemo.*

Mi bismo bili potpuno sreni, ili bar blizu sree, kad bismo zaista imali sve ono to zavidljivci koji nas okruuju misle da imamo, i kad bismo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako to njima izgleda.* Vi ete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas e ostati sami pepeo. - Ako! Znae se bar da smo bili vatra. A iza vas e ostati samo balav trag, kao iza pua.'31. Xn 1956. Bg,

Sloboda, puna sloboda, to je san, san kome ponajee nije sueno da se ostvari, ali jadnik je svaki onaj ko ga nikad nije sanjao.70

71

u nama ivi uroen strah od planine, ume i divljine. Preci su nam davno pobegli iz planine, ali se ni do danas nismo oslobodili seanja na nju i straha od nje. Mi se prema planini ponaamo kao prema pripitomljenoj zveri. Cas je gladimo, smeka-jui se nesigurnim osmejkom koji treba da pokae kako je se ne bojimo, as opet beimo od nje; a ona isto tako, as se umiljava, as se kezi pokazujui zube i odajui krvoedne namere. Potpuno smo mirni i hrabri jedino kad smo u drutvu ili kad smo okrueni zidovima ureene i sigurne kue. Ali nou i tu dopire malo straha od planine. Starci i mladii obino imaju miljenje o svemu, i izraavaju ga svakom prilikom. Ta miljenja su obino preterana, u jednom ili u drugom pravcu. Kod mladei ona idu suvie unapred, a kod staraca zaostaju. Jedno i drugo je izvor mnogih zabluda i esto postaje nepodnoljivo i smeno. Ali mladii i starci koji nemaju miljenja, to je jo gore pustinja i smrt. Postoji pria da je na dvoru nekog sultana bio naroit inovnik ija je titula glasila: evetefendija. Njegova jedina dunost bila je da klima glavom u znak odobravanja na sve to sultan kae-.'*

ili dobroti, ili svom savrenstvu. Otud vodi poreklo i ljudska misao o bogovima, o bogu i satani, anelima i svecima. Zato to mogu, i to se usuuju o svaem svata da kau, oni misle da sve znaju.

Trebalo bi iveti i raditi tako kao da neki oblik venog ivota (i u njemu neka ovekova lina odgovornost) zaista postoji, a u isto vreme znati da takvog ivota nema i ne moe da bude, i jo imati snage da se to saznanje stoiki podnese, i to ne samo u mladosti i u zdravlju nego sve do poslednjeg dana i minuta. Pesimizam u slubi ivota.' * Preterano vajkanje na starost i njene mnogobrojne nezgode i tekoe, to je slabost mnogih inae vrednih ljudi. Nedostatak filozofije! Prvo, oni ne pomiljaju da to stvarno nikog ne zanima. Mladi ljudi ih i ne razumeju, a njihovim vrnjacima je takva kuknjava odvratna, jer i sami isuvie dobro poznaju terete starenja i starosti. Drugo, oni gube iz vida da starost nije neko izdvojeno i naroito stanje, nego sastavni deo naeg ivota, logino povezan sa mladou, sa zrelim dobom i sa mirovanjem posle smrti. To su ljudi koji sve ue i mnogo naue, samo ne jedno i to najvanije: kako sa to vie dostojanstva ostareti i to pristojnije umreti.' Napomena u rukopisu: (NJegoS).

Zbog ogranienog poznavanja prirodnih zakona i stvarne ljudske prirode, nama pojedini ljudi mogu da izgledaju kao udovita i izuzeci po svojoj zloi> Borba 1. m 1957.

7

s

wrtf)ptr^mmmmrm-f

* Drutv ene promene. Coveanstv o mora s vremena na vreme da promeni rame na kojem nosi teret koji se zove ivot. Dok ovek ivi sam, on u svojim mislima nosi saznanje o nesavrenst vu ljudskih stvari i prolaznosti svega na zemlji. A kad se oeni, on sve to posmatra na drugom tj. na svojoj eni i deci, i sa munom nelagodno u osea da to isto oni posmatraju

na njemu.

vi imate od samog poetka jednom zauvek odreen stav i ne oseate potrebu da se uputate u sline borbe i obraune; branite se samo koliko je neophodno. A ne mislite na njih kad niste na to primorani. Zato je To je najtei nain ivota. Treba iveti za budunost, boriti se protiv onog to ovek vidi i osea pred sobom, stvarno, tvrdo i ogromno kao granitni breg, a za neto u to treba verovati i to se samo nasluuje, nekad jae, nekad slabije, u dalekoj daljini, kao zlatna magla negde iza toga brega. S t

va ivot mnogo mirniji i vi sami izgledate mnogo lepe u njemu. Otiao sam. Iza mene je ostalo sve to su ljudi rekli, kao pramiak magle koji se gubi. A sve to su uradili, poneo sam na dlanu jedne ruke.

m

Ne, ravnodunost ja nisam nikad ni eleo ni oseao, ak ni u asovima bolesti ili potitenosti. Ta najgora vrsta smrti, koja se zove ravnodunost, bila je uvek daleko od mene.

Zato se udi to ljudi ne trae tvoje drutvo, to ga veina njih izbegava? Seti se samo ta ti misli o njima, a ta sam o sebi. I sve e ti

ili b razgovora i sporazuma moe * da bude izmeu K vas i mene? Nesporazum, to je jedini mogui oblik dodira izmeu nas. Vi poznajete sporedni, najmanji i najmanje bitni deo mene, a sve ono to sam uistinu bio i, pogotovu, ono to sam mogao da budem i znaim, sve to bi moglo neto da vredi u meni, sve je to van vaeg znanja, daleko od vaeg pogleda. Potpuno naopak, a za mene straan odnos! 7

starost donosi, sama po sebi, mnogo sitnih i krupnih briga i nezgoda. Ali, kao da nam to nije dosta, mi sami pronalazimo nove povode nezadovoljstva. Mi se stalno plaimo da e oni koji su ludi i mladi pogreiti, otii predaleko, uiniti neto opasno i nepopravljivo. Stalno imamo utisak da e bez naih saveta i upozorenja sve krenuti nizbrdo i u propast, i stalno nam izgleda da nam dogaaji daju za pravo, da smo sve tano predvideli, da smo opominjali na vreme, ali da niko nije hteo da nas poslua. Pri tome ne primeujemo da najvei deo tih naih briga ne potie od stvarne ocene poloaja, od istinske brige za stvar, nego od naeg straha i nemoi, od toga to nismo vie mladi i ludi nego stari i ludi, to sve oko sebe merimo svojom potrebom za mirom i nepominou i svojim, a ne mladalakim potrebama, snagama i sposobnostima. Ali starost je takva. Sto manje imamo snage da utiemo na tok stvari oko nas, sve se vie oseamo odgovornim za sve i svakog, i sve nam nerazumlji-viji, besmisleniji i opasniji izgledaju postupci narataja koji nas stie, i prestie. * Prividna ravnomernost prirodnih pojava oko nas, koja nam omoguava da kratko ivimo i jo krae zadovoljavamo svoje nagone, stvara kod nas iluziju nekog predvienog i ustaljenog reda. A ceo taj na svet, to je veliki asovnik koji nikad, ni prvog dana kad je prohodao, nije pravilno radio. Ono to se deava oko nas puno je nemira, nesporazuma, briga i kolebanja; ono to treba da bude i to je tek na pomolu puno je strepnje i neizve76

snosti. I prvo i drugo zauzimaju mnogo mesta u mom ivotu, jer drukije ne moe biti, ali o onom to je prolo ja mogu mirno i slobodno da razmiljam i govorim. Ono to je prolo za mene je, u stvari, jedino jasno i jedino moje. Minuli ivoti i dogaaji jedini su koji uistinu postoje, jer imaju sve svoje dimenzije i ne mogu slagati ni prevariti; moe se samo ljudski sud o njima menjati, ali oni sami ostaju takvi kakvi su, verni i jasni, nepromenljivi i veiti, posveeni smru i nestankom, a vezani za ivot zauvek i nerazdvojno. ini mi se da u umeti doekati smrt kako sam i ivot primao, mirno i hladnokrvno, kao zanimljiv, netraen poklon. ini mi se! Vei deo ivota proveo sam smatrajui se potpuno izgubljenim ovekom. Sve to sam uradio, dobro ili zlo, uradio sam sa tom milju i tim oseanjem skrivenim u sebi. Moda mi je bilo osamnaest godina, moda i manje, kad sam, umoran od borbe sa svojim telom, edan ivota i eljan svega, zapisao u svoju malu depnu belenicu: Vi kaete, i neprestano ponavljate: Sve to je zemaljsko, prolazno je i nitavno. Tome nas ue sva zemaljska dobra i uivanja! Dobro, dobro, kaem ja, verujem vam na re, ali pustite me malo da se i sam u to uverim, uivajui bar neto od tih slasti i dobara. Tada u vero-vati jo bolje i vre u njihovu prolaznost. 77

Takozvani praktini ljudi bili bi vrlo korisni i zasluivali bi svaku pohvalu i potovanje kad od te svoje praktinosti ne bi hteli da naprave smisao ivota i razlog svoga opstanka, opravdanje za podjarmljivanje i terorisanje svih onih koji su lieni toga praktinog smisla, ali zato sposobni za dru^e, moda vie i bolje podvige.*

Nemojte se niemu uditi! Treba da znate da ja esto i kad govorim o realnim stvarima svakodnevnog ivota, govorim jo sa visine (ili iz nizine) onog posla na kome u to vreme radim. A nije ni tako Iako ni jednostavno peti se ili sputati svaki put kad je to potrebno. To znai po dvatri puta dnevno. Sukobi i borbe ivota u kojima se normalni, zdravi ljudi bore i brane kako najbolje umeju i mogu, ali uvek na tvrdom tlu stvarnosti i sa ivim ljudima od krvi i mesa, za njega su postali fantastini podvizi nadljudskih razmera. Neka neprijatnost, manja ili vea (priroda i dimenzije te neprijatnosti i nisu vane ni presudne!), zaparaju lako njegovu unutranjost, rana se odmah da na zlo i bukne kao otrovana. Tada nastupaju dva-tri dana i, naravno, dve-tri noi neopisivih muka od kojih su ljudi valjda i pozajmili svoju predstavu 0 paklu i paklenim kaznama. Onda e doi smrt. Veliki rastanak, ali najmanje bolan od svih rastanaka koje smo poznavali. Jer, posle smrti ali samo jedno, a dosad smo uvek, kod svih rastanaka, alili udvoje. ivei neto due, pratei ljude i njihove sukobe, oveku se na mahove ini da miljenja i uve-renja grupa i pojedinaca i nisu toliko vana sama po sebi, da je za pojedinca kao i za ceo narataj presudno i glavno: koja su pitanja sebi postavili od samog poetka kao bitna, kako su ih postavili i, naroito, kojim putem i na koji nain ele i mogu da im trae reenje.

Ah, tako je to otkad znam za sebe. Strahovito patim od stalnog i munog oseanja da sam neto skrivio, propustio ili zaboravio. A kad uinim napor i oslobodim se toga uobraenja, onda mi se obino desi da stvarno neto propustim i zaboravim, ili uinim neto to ne treba. Eto, to je lavirint u kom ivim, muka koju nosim, a za koju niko nije kriv, ja valjda ponajmanje. Za procenu jednog oveka i pogotovu jednog drutva presudno je gde se u njemu na skali vanosti nalazi i koliko mesta zauzima potreba za ulnim, naroito erotskim uivanjima. Zato je to tako, vrlo je teko objasniti, ali sigurno je da je tako. Studen, tama, vetar, otri tonovi, nagli pokreti, ili jarka svetlost, novi pogledi, smela miljenja i jaki izrazi to su neprijatelji starosti; oni drae i zbu njuju ostareo organizam, oni nas, kad ostarimo, odbi jaju od svega to klija, nie i raste oko nas, zbog njih sve tee podnosimo mlade ljude i nove misli oico sebe i, u isto vreme, sve nepodnoljiviji bivamo onima kojima se uri i kojima se ivi. ; ' 78

n

iiiiiiitiaii

Toliko je bilo u ivotu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je iveti.

I

Islam smatra morsku vodu neistom i prema tome nedozvoljenom za ritualno pranje vernika pre molitve.*

Covek je tragino bie kratka veka. Ako mu i poe za rukom da se probije kroz sve prepreke, savlada sve pretnje i nedae, i ostvari svoje tenje neizbeno ga eka udarac o tako blizu granicu linog ivota.

Ne postoje ene rune ni smene ni odvratne po onome to im priroda oduzima ni po onome to s vremenom gube od svoje lepote, nego po onom to one same ele da joj dodaju.

Mladost je uvek opisivana, i jedino i mogla biti opisana, posredno tj. po svojim manifestacijama i svom dejstvu na okolinu. Jer mladi ljudi, po pravilu, nisu skloni samoposmatranju, a i kad jesu, nisu sposobni da se sagledaju u celosti ni da se trajno udube u ono to vide. Njih vode nagoni, zaslepljuje ih svet oko njih i zavodi ono to ih eka, ono to oni misle da ih eka. A ukoliko su stariji, po seanju ili posmatranju opisivali mladost, to nije isto, nije ono pravo. Starost, tj. vreme opadanja ili oronulosti, posma-trana je i opisana