csd_ziza_

Жижа Марковић

Уредник

Ђорђе Савић

Рецезенти

Димитрије НиколајевићРаденко Бјелановић

Ликовна опрема

Иван Танић

Copyright © 2011 ЦЕНТАР СЛОБОДАРСКИХ ДЕЛАТНОСТИ

® Сва права задржана.

Ова књига не може бити репродукована у целини или у деловима без писмене сагласности аутора и издавача, осим у кратким цртама приликом приказивања у часописима, новинама, на радију и телевизији

Библиотека

Х И П АТ И ЈА

ГРАД КРАГУЈЕВАЦомогућио је објављивање ове књиге

Крагујевац, 2011.


6

Поштовани читаоци,

пођимо на путовање кроз безвремену димезију океа -нима Космоса.

Поклонимо се најпре сенима homo sapiensa исекири од горског кристала, и прамајци Лепенскогвира, која са Перуном плеше на плавом Дунаву, докШтраус валцер свира.

Кренимо, да се напијемо бистре планинске водена Врелу Млаве, на месту састајања Ђурађа Бран -ковића и пастирице Вуканке где су дрхтале усне узкондире златне.

Можда бисмо свратили до Челарева да седивимо чедној Ленки Дунђерски и њеним дугимтанким прстима што пробудише дирке прашњавогклавира и уз музику старог замка слушали нај-лепше стихове српске поезије: „Santa Maria dellasalute”.

Путовања. Путовања ...Пођимо са Бајроном до вечног Рима, до старог

гробља где нас чекају Китс и Шели загрљени исподкамене плоче с уклесаним знамењима: „Cor cordium -Срце срцу”. Прошетајмо до трга Светог Петра исподзлатних балустрада, где се у сјају времена купаСикстина а усамљени геније Микеланђело ваја бол укамену и клеше Пијету. Боже, каква красота! Крочеје био у праву: Све је лаж само је лепота истина.

Када смо већ у Италији клизимо с ПлинијемМлађим пређом измаглице уснулом Помпејом испознајмо ужасе космичког оргијања хировитекупе Везува.

ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ

7

Скокнимо и до уклете Л’Аквиле да прелистамоПоследњу књигу Кумске Сибиле.

Како одолети чарима Париза и не видети вечнузаточеницу Лувра? Можда ћемо открити тананунит тајни Леонардове и њене душе и по ко зна којипут покушати да решимо загонетку тајанственогосмеха.

Чини ми се да већ чујем повике са трга Конкорд:Гиљотина, гиљотина! Узвикује изгладнела светина,која очекује погубљење Марије Антоанете. Када сезаврши тај ужасни чин, покушаћемо да сеопустимо и уживамо у љубаном плесу Маријинихждралова на месечини.

Замало да заборавим древне Ацтеке и Маје.Откријмо тајне Пернате змије, што мирно спава сакруном од јасписа и ножем од опсидијана. Будимосведоци на Венчању бога кише, на обали Светогјезера.

На крају уморни од дугог путовања упловимо умирну александријку луку, где нас у Библиотециочекује прелепа Хипатија с огрлицом од скарабејау друштву Ератостена и Птоломеја.

Добро дошли у авантуру.

Аутор

СВЕТИ ОГЊЕВИ

САН(Преп. Параскева)

Дошла си у походе у светој ноћи,огрнута плаштом, лепршавим као паучинакоју небески ветар њише,окићена миртом, лепа попут дуге после кише.

Била сам нема пред лепотом твојом,испуњена блаженством, даром небеских пастира,дивих се гордости твојоји сјају очију од сафира.

Осетих твој дах и „свето миро“,зачух шкрипу небеских кочија,додирнух крила...Можда је то сан, а можда јава била?

11

COR CORDIUM - „СРЦЕ СРЦА“

Овде почива онај чије имебеше написано по води

Џон Китс

Године 1822. 8. јула, на острву Леричи,започео је ветар игру смрти у олујној ноћи.Огњеним муњама палио крстаче и разбијао стакла.

Из атељеа сликара Макридијачуше се молитве и све клетве пакла:„О, пролазности и проклете музе! О, моја немоћи,што не насликах то прелепо Шелијево лице,тог 'Ослобођеног Прометеја' с божанским римама,које под палмама успављују љубавнике и птице,ту 'Осетљиву биљку' и лепоту душе ко кадуља цветна,тај дух немирни и дивљи, као ужарена Етна.

Подивљало море, што ђавољом пеном,у бурној ноћи с Четири црна коњаника,сачека у заседи барку 'Ариел' и младог песника“.

У сутону модром, на прљавом песку, у заливу Специја,уз сјај небеских жаруља и мирис тамјана,започе процесија сурових закона Тоскане.Тужно се огласи шева. Задрхташе влати морске траве.

Мери Шели и Бајрон скупљају бисерне шкољкеи смоласте гране, за утопљеника ломачу праве.

Наранџасти пламен стидљиво је миловао тело.Уз Софоклове трагедије и Китсове катрене,хор анђела с Ератом, држао је опело.

12

„Зар срце вољено, пламеним огњем да гори“?Без очињег сјаја, у лудом грчу, Мери прозбори.„Незасита чуварко гробова, тамна владарко света,зашто Адонису мом, оштрицом свог флорета,покида бисерно-црну огрлицу нанизанихдвадесет и девет проиграних лета“.

У том трену, Бајрон, Хант и Трелони,несрећни пријатељи уклетог поете,истргоше срце из ватре свете.

Уз благослов звезда, сред зидина вечног Рима,на старом гробљу самују Китс и Шели,загрљени испод плоче с уклесаним знамењима:Cor cordium - „Срце срца“.

13

МАРИЈИНИ ЖДРАЛОВИ

Умире дан,ваздух на смрт мирише:„Гиљотина, гиљотина!“узвикује изгладнела светина.Последња причест и крст,у мемли краљевских зидина.

Гаси се неутољена страсти суза сува у зеници.Туп ударац џелатазари се у нежну белину врата,извајану благошћу боговаи црвених ибиса.

Велови ветрова прекрише телои ковчег златни пакленог мириса.

Гласници богова, црних ливреја,започеше самртни плес изнад Версаја.Уз лепет алабастерних крила -кликтајем молише за опроштај греха:„Марија, Марија, Марија“!

15

МАДОНА ИЗ БЕЛОГРАДЧИКА

Слушала сам ноћас орлове,краљеве небеских висина, изнад Белоградчика на Старој планиникако облацима причају сагуо монахињи - Мадони Валентини.

У осами и у болу тражи уточиштеу свом Богу, у манастирским конацима.Купала се просветљенау еденским кладенцима,док су виле свадбовалеиспод жалосних врба,уз оркестар харфии небеских труба.

Демони огњених крилакрст уклети јој доделише...Крај зидина самостанакоњаници пројездише.Пред Мадоном клекну тад, ходочасник голобрад.

У тишини светих сводова,под велом сунчевих ветрова,дрхтала су тела алабастернадок их скрива ноћна тминаи трава млада испод росе винограда.

16

Кад задоји сина на топлим грудима,бледа грешница у јутарњој свили,одоцнелом покором, предаде се невидљивој сили.Пропишташе гује по брдима,громови се расрдише.Светим огњем, грешно чедои сватове скаменише.

17

КАМЕНИ СВАТОВИ(Легенда о Ђавољој вароши)

Јесен.Под жутим покровом, Радан планина, у греху дрема.Сабласни ветар црне светиљке палии с Кнезом тамнина бешчасну гозбу спрема.

Вечерње.На Жутом извору, несрећни се Саси окупаше,ђавољим се вином у омами причестише,у похоти ума разапетог,брата и сестру у прегрешењу венчаше.

У том часу угаси луч вила Сунарицау ниској приземљуши.Вила Целентинка прстен среће у огањ баци,покида латице божјих цветоваа гранчице младог босиљка муњом осуши.

Тад Туга целива девичански плач, на крилима херувима засветли пламени мач,богови олуја се разгневише.Двеста сватова и младенце на Радану скаменише.

19

ЕРАТО

Небеске ће се светиљке угасити заједно са последњим песником

Платон

Мирише амброзија. Аполон на Парнасу блиста.Ерато, раскошна и нежна, као Дафне чиста,одевена у сензуалне метафоре својекао „Нага Маја“ на платнима Гоје.

Са хеленским књигама снила испод трепавицамудраца, уличних верглаша, веселих скитницауз боеме лутала звезданим булеваромкрунисана сонетима, седефом и коралом.

Причешћивала се римама у поетским храмовима,лудовала с Хедонисом на белим коњимас песницима страсним, вечним сањаримакупала се у касталској пени, појилишту муза.

Сад у Паклу порока и катренских сузастражари с Кербером испред Чистилиштакао ислужена дама јефтиних одорау друштву скрибомана бледих метафора.

21

У ОКЕАНИМАКОСМОСА

ХИПАТИЈА У АЛЕКСАНДРИЈСКОЈБИБЛИОТЕЦИ

Кроз безвремену димензију океанима Космоса,уз хуј библијских ветрова, блистају кристали олујних временаса остацима стубова Фењера са Фароса.

Као некада, уз рику диносауруса, док ломила се Пангеа, трепере звезде у ноћној модрини,блиставе плесачице космичког варијетеа,ко бели водоскоци кад круни се месечина,уз сев муња и рефрене божанских терцина.

Ноктурно смрти Свемиром одзвања.Уз благослов поларних звездаи најсјајнијег сунца ноћног неба,џиновског Сиријуса,у свету Ризницу знања,преко прага Таме и безмерја,прелази Хипатија с каменом из Палермаи свицима папируса.

Прелепа и горда, као да је изникла из праблата света,у чашици лотоса зачета,у пратњи Ератостена и Птоломеја,са огрлицом богова од златног скарабеја.

Са Аристархом, пријатељем звезда из Самоса,трага за вечном тајном Природе и Космоса:зашто звезде у паклу галаксија старе и умиру?Где су под моћним Сунцем границе људског ума,кад тренутак Постања не траже у Творцу,већ у честицама водоника и хелијума?

25

* Mајстор забаве.

26

АПЕПОВА ГОЗБА

Бог се не игра коцкицамаАлберт Ајнштајн

Стивен Хокинг, сањар планетарни, бледонеми витез из Раја прогнани,сјајног ума у дигиталном панцируобрати се Алберту Свемиру:

„13. априла 2029. лета, Алберте драги, почиње гозба Апепа,умире Земља, несрећна планета.

Та склупчана неман праискона,баца муње, црвене као дивља анемона,пред разузданом Maitre des plasirs*дрхте стари Амон и млади Озирис.

Палминим вином опијена,окићена пустињским цветом,господари Дуатом – подземним светом,и док је у Дуат силазила, космичко је јаје хаосом оплодила.

Апеп хоће да обљуби Сунцеи звезде - Месечеве служавке,верне чуварке Сунчеве барке.Заустављена је секундарашто Амонов ход прати,немоћна је Зорњачајутру румен да врати”.

27

Док се узносио у простор-временебеским степеницама,Стивен Хокинг записа:”Алберте драги, бог се ипак игра коцкицама”.

VIVA, VIVA POMPEA!

„Тишину, госпо, молим,не будимо камене голубице“,шапуће Плиније Млађи,док клизимо по пређи измаглице.

Ноћас месец млад, ко шафранов прашник жут,уз титрање свећа плам, мртву јаву целива.Кроз лавиринт огња светли нам путдо каменог гнезда птица благосница,где их Ирида, небеска гласницакапима росе умива.

У тишини светог гаја,под храстом Богородице Трохраснице,хране их ноћу пророчанске свештенице,Венере Родитељке и чувају камена јајаза нове заметке.

„Кунем се, госпо, сунчеви трубачинајавиће сребрни блесак данаи божји дашак оживеће ове 'птице душе',појећи их на извору Светога крштењаводом са Јордана.

Богови ће просипати сузе и прати им крила,сијаће опет позлаћени Фаун усред перистила.Шириће се мирис палми, крина, орхидеја ...

28

Скитница поветарац, са Паксом, богињом мира,развејаће кроз копрену прашине ехо: 'VIVA, VIVA POMPEA', бескрајом Свемира“..

29

У ПАЛАТИ „ПИЈАНОГ ФАУНА“

Земља је огромно гробље,и мало-мало ископамо понеког претка

Карл Сеган

Окована самоћом,ја пустолов, луталица, модре даљине сањам.Душа заробљена у љуштури тела лудује,па са Изидом, богињом чаролије,божјом двоколицом Помпејом путује.

У палати „Пијаног Фауна“ са Плинијем Млађим,Тацитове свитке проучавам.Испод праха Јеванђеља и камена плавца,откривамо смоласте очи јадних Помпејаца.

Из сребрних врчева пени се „lacrime Christi“.У отровној магми млада бахаткиња,у топлој терми у екстази вришти.

У тој ноћи усијања и смрти,опија нас мирис алоје и миртеи смирују акорди флауте и цитре,са лахором благим сунчане Цивите.

После космичког оргијања црним заставама,хировита купа Везува под сјајем звезда мирно дрема.Кружница живота концентричних прстенова,копна и воде у Свемиру, месечином одевена,ни правац, ни почетак, ни крај нема.

31

НАКЛОН HOMO SAPIENSU

Мој наклон Твојој сениу царству маглина, где светлост не обитава,нит клепсидра звоном оглашава,Твојој стрели и секири од горског кристала.

Ја, што живим испод поцепаног неба,у пожару лажи и тешких метала,питам се у несаници, у ноћној тмини,да ли си био срећан у пећиништо беше Твоја краљевина,уз свету ватру - божанског камина,уз шум шевара - ноћног пијанина,на кожи бизона - софи златотканој,у чопору жена набреклих дојки,у љубави пожудној и тајној?

РЕЗИГНАЦИЈА

Пра, рођаче драги из далеке ере,понекад ме буди фијук Твоје стрелена ветрометини векова муњом зашиљенеи блејање дивокоза са бистрих појила.

У ноћима сланим од суза и људског сивила,исписујем Ти поруке по црним облацима:затрована су наша гнезда и зрна златна у пољима.Купамо се у топло-мраморним морима,с умирућим љиљанима и лепотицама - јегуљамаса грудима од силикона.

32

Ми смо деца греха, потамнелих душа,отуђена у свету коме Јахачи Апокалипсе претеи зато не тугуј што не спозна законе ове Планете.

33

ПОТРАГА ЗА ТАЈНОМ ВЕЧНОСТИ

Ја, Александар, господар света,хтедох да се оплодим семеном ВЕЧНОСТИи откријем највишу од свих тајни ЗАВЕТА,спустих се крлетком до дна мораи бистрих библијских корита.

Прођох испод моста ЖИВОТНОГАда спознам законе БЕСМРТНОГА,да будем изнад свега ПРОЛАЗНОГА.

35

37

АЛЕКСАНДАР - ГОСПОДАР СВЕТА

Ја, Александар господарим целим светом!Ти Зевсе, можеш да задржиш Олимп.(угравирано на једној бронзаној статуи)

Ја, Александар, син Филипа II и мајке Олимпије, ученик „оца науке“ из Стагира, милошћу мудраца бескрајног Свемира, ношен безвременим ветром на крилима грифона,уздигнух се у божанској корпи до Творчевог трона,где ме муњолике кћери Сунца,крунисаше амајлијом од златних роговаи открише тајну везаних чворова.

Окити ме блештавим накитом Зора,кћи неба што нас озарује,па ме уз музику харфи, труба и звона, снагом небеснице спусти међ' смртникеи дозва орлове небеске гласнике .Краљевству свих висина да објаве:Ја, Александар, постаћу господар света.Биће спутане воде моћне,муње и власт демона,биће моје све што се креће и мирује.

ГОЗБА БОГОВА

Ја, Александар, отац света,следих зов даљина од жеженог злата.Прођох испод тросводног небеског штита,где се све сливало у тамну боју Сунца,уз рзање Букефала, коња снажних копита.

Омађијан величином својомшто храни тело и слашћу опија,пресекох Гордијев чвор резом пламеним,па протутњах Тебом, градом од стотину капија.

Стигох до моћног Вавилона,до персијских храмова и палата,у црвено обојих силовите водеГанга и Еуфрата.У Египту, испод пирамида,овенчах се круном фараона.

Поносит, огрнут лављим крзном ко Херакле,презрех пролазност и лица смртника,љубих своју сенку освајача и ратника.Дворог, уживах у слави фараона,на гозби богова, Зевса и Амона.

39

ЗБОГОМ ВАВИЛОНЕ!

У мом чадору гори свећа.Кронос грозничаве сате броји.Ја, Александар, схватам све заблуде:нема вечности, само коначност постоји.Хтедох да будем вековит и отац народа свих,да љубим Еве и похотне Саломешто гужвају свилу љубавничку,док мужеви њихови, коњаници моји,копљима проносе славу ратничкумоћним царством Персије,где понижен погибе Дарије.

Збогом обмане!Збогом Вавилоне!Сад, у часу расточења,о, небеса, услишите моја хтења,покривајте моје костишто у огњу греха горе,док се у дну Тамеу ништавило не претворе!

41

РАЗГОВОР СА АРИСТОТЕЛОМ

Негде у пристаништу светлости,између јаве и сна,разговарасмо Аристотел и ја.И док слушам причу о човеку божјеми девичански чистом Евином телу,стидљиво се обратих Аристотелу:„Док сијаху звезде саучеснице,а ребро се на златној месечини бели,зашто Адам пружи руку и своме Творцуи нерођеној Еви?”

Гледа ме чудно филозоф седии ако га не схватих у свему,дивих се његовој мудростии сјајној беседи.

„Жена је недовршен човек, тиха оаза,верна Пенелопа, из семена нек рађа,од господара обавезно десет лета млађа.”

„А шта, драги Аристотеле,кад у пијанству чула уздрхти женско телокрај узглавља изнемоглог старца:да ли је грех ако погледом помилујеслучајног пролазника, странца?”

Не добих одговор од старог мудраца,не докучих тајну што је свемир крије.Жена је и данас само ораница плодна -од искона се ништа променило није!

43

ПОСЛЕДЊА КЊИГА КУМСКЕ СИБИЛЕ

На Распутници временаНикта је ђавољу мрежу распрела.Раскрстила свету свадбу Земље и Неба.Под балдахином задрхта божанска мајка Земље,богиња Телус у наручју Демијурга, да семе свих зала истресе њена утроба.

Зањиха се оса света. Започе лудачка гозба,космичкух црних силаса истока, запада, севера, југа.

Никта, у тамном руху, са Еринијама, осветним кћерима,у Кастелу уклете Л'Аквиле, у сенци крила анђела смрти,листа последњу књигу Кумске Сибиле.

На Пиаци дел дуомо, испод рушевина,стражаре мртви крај празних гробова,јер остадоше им тела неопеванаи клешу себи натписе надгробне да време памти:„Страдао 6.априла 2009. Л'Аквила. Непознати“.

44

На Тргу Светог Петра,одјекују ускршње мисе и поруке кардинала:„Васкрснућете ви безгрешни, након Армагедона, из сопственог семенаи угледати вечну светлост данакад анђели затрубе, кад огласе се звона и флауте,кад Земља прародитељка просветли ваше путе“.

45

ПРАМАЈЦИ ИЗ ЛЕПЕНСКОГ ВИРА

Прародитељко, кромањонко из Лепенског вира, видех те у сну на лепом, плавом Дунавукако с Перуном плешеш, док Штраус

валцер свира.

Огрнута јагњећом кожом, с огрлицом одрога младог јелена,

личила си, при севу муња на сталактитну арабеску,исклесану божијим чекићем на златном

дунавском песку.

Ти си, прамајко, у сумрачју леденог времена,у малом светилишту од порфира и облутака,приносила жртве господару сфера и богу облаказа благослов огња у пећини од прућа и кречњака.

Палиле те хорде варвара и црне легијеод моћног Рима до мале Тракије, а племе твоје, милошћу птица громовница

и моћног Перуна,пркосило са чуварима ветрова, бесу дивљака,

секиром од камена.

И моје је племе сада на умору:слутим нову Содому и Гомору.Умиру храстови огњедухом опаљени, од богова и људи давно напуштени,а под дивљим чокотима, крвљу пошкропљена,проклињу нас деца нерођена, што невером пород расточисмои на Светој земљи Запис погазисмо.

47

49

У НОЋИ МУЗЕЈА

У раскошној ноћи цветних јоргована,у ноћи музеја, балова и сјаја,певао је Витез престола очаја.

Умирише се траве и игре ветрова,занемеше птице из божијих вртова.У долини таме и небеског мира,хармонију смрти реметила лира.

Ширио се мирис плавих перуника,у Доњем свету, на раскршћу тајни,дрхтала је бледопута Еуридика.Ал не спојише се усне,замре орфичка песма и чежњива свирка.

Тад пробуди ме глас несрећног Орфеја:„Хајдмо госпо до Аполоновог храма,до Касталског извора где се музе поје,да затрепере струне наших душа,да се опет с вољенима споје!

Зауставимо клепсидре!Нек ови сати што дуже трају,нек нас блажи привид да љубимои да смо у рају,јер наша су тела давно угашена лава,што греју се на рубу заспалих вулкана“.

БДЕЊА И БЛАГДАНИ

53

У ЧАСУ БДЕЊА

Media vita in morte sumus(„У сред живота окружени смо смрћу”)

У часу бдења, док догорева жута воштаница,видех у магли дечачка скамењена лица.Зачу се песма мртвих. Зајецаше полупана звонабез акорда и без полифона.

У ништавилу оргијаху демон, ороз и бешчашће.Дрхтаве сени огрнуте последњим веломзалебдеше Млечним путем на вечно ходочашћепод одсјајем звезда, док читаше псалме анђели у белом.

Тад чудесна мисао у мени се прену,зашто баш мене, у том тужном трену,21.октобра 1941. године рођену, да задоји Пресветла Maria Lactans?и даде небеско задужење: „Израчунај колико мртве децеи деце њихове нерођене деце …и деце . . . „

Сад на мирном ветру са чуварима тамезбирам гробове и црне мараме, недогореле свеће и увеле венце.

Опрости, Пресветла Мајко!Ово је бесконачност. Недовршен биланс драме!

55

ПИСМО МАЈЦИ НА ДАНСТРЕЉАЊА

Крагујевац, 21. октобара 1941. године.

Најдража мајко, краљице мала,пишем ти на кори дрвета,у тами неземаљског света,где се чују само клепеталаи титрај крила вилиног коњица,док слеће на латице воденог цвета.

Дан је ово заспалих богова,дан мртвачког плеса дивљих ветрова,што надгробни огањ пале,са Јахачима заблуделим,док круже гаврани над крошњама свелим.

Руке су ми празне, ко твоје очи на благдан,када се божићно дрвце пали,кад нам се, уз тињање воштанице,ругаху глад и пусти астали.

Грешник сам био,бежао са латинског и заруделе трешње крао.Волео једну Ану. Мирисала је на јасмин и дивљу нану.Никад јој нисам пољубац дао.

Дрхтим на постељи од крвавог прућа.Уста су ми сува, пуна траве.Ех! Кад би се из крви мога семенаизлегла гуја чуваркућада огњиште чувау времена ова безбожја и страве.

57

ПИСМО МАЈКЕстрељаном сину, 21.октобра 1941.године

Крагујевац, 24.марта 1999. год.

Најдраже чедо,огласише се поново црне птице,угаснућа и пепела претходницеи лептирице месечарке, ђавољег ветра љубавнице,твоје душе тамничарке и вечите сапутнице.

Јаој мени! Кад би могле моје усне несрећнице,бар твој дах да пољубе, док га грле Шумарицес ноћним ветром, под одсјајем Вечернице.

Јаој мени! Кад би могле моје руке дрхтавице,златном росом, да умију твоје лицеи из врчева месечине проспу сјај на трепавице.

Јаој мени!Молим сада божје свицеи све звезде луталице,све фењере да упале, да ти светле кроз тамнице.

Неутешну јадиковку, до небеске престонице,пренеше на крилима безветрице,мудре сове ушарице, модрог неба извиднице.

59

ПИСМО МАЈЦИ ИЗ ПОДНЕБЕСЈА

Поднебесје, 24. марта 1999. године.

Све је вечерас тихо,само се небеска паучина њише,најављује олују и црвене кише.

Неслутећи ужас, што нам Усуд спрема, залазеће Сунце у спокоју дрема.Са Венером, жаруљама златним, Вечерњачу буди.„Милосрдни анђео“, с демонима блудинад мојим одром –од белих хризантема.

Одјекују златоусти псалми,брује вечерње кантилене,тутње мртвачка кола пред вратима пакла.Са молитвеником, пред олтаром свете Магдалене, молим: спаси нас милостива Госпо, од паклењака и силе гвоздене! Самујем крај потока гњилог тела,сланог од твојих суза и крвавог песка.Боже, пирује ли то опет раса аријевска?

61

КАПИЈЕ ПРОШЛОСТИ

На Старом брду, на Тргу ветрова,отварам гвоздене капије прошлости.У миомирису зова и дивљих багремова,гледам како окупане белом месечином,сијају кости мојих прадедова,уплетене у врбаке и гране младих јабланова.

У сјају јутра купа се Хлапова пољана,„трговачка тачка“, са три механе и седам дућана.

Милују валове скелеџије са Моравеу сазвучју с птицама ванземаљским,док Вожд гони Турке, Друмом цариградским.

У облаку дима и српских барјака,предводи чету, Хлапа, кметова, сељака,брзоруки, оштрооки Милосав Лаповаци зет његов Милета Глибовац.

Просинуше боје вечерње и са звездама,на оштрим сабљама се слише.Четири стотине турских глава, на сивом плашту,Лаповци Вожду под ноге бацише.

63

СЕСТРА СТЕПАНОВА

Цариградским друмом прошлост путује.Тужно жуборе воде бистрице:Мораве, Раче, Лепенице.

Ослушкујем ветар,који у тмини чађаве кровињаре самујеи кроз одшкринута врата историје,легенду казује.

У долини Раче, у насељу Слатина,крај светог извора велика светковинау славу Светог Трифуна и причесног вина.

Ржу ати, пуцају прангије,шенлуче спахије уз звекет амова.Презир одјекује из турских ханова.

Уз двојнице, испод крошњи старих кестенова,беласа се коло чежње, младалачких снова.Најлепша је у њему сестра Степанова.

Тад, спахијина рука на прса јој паде.Цикну Степан: „Бежи Турчине. Бежи прљави гаде,не погани ми сестру, не срамоти јој лице!Невина је као роса што је зора буди,ни птице јој нису слетеле на груди“.

Севну јатаган.Мртав спахија крај девојке паде.Наста покољ.Сирота се раја у збегове даде.

64

НА ВРЕЛУ МЛАВЕ

Шуми Млава у снежној Тишинисјајне зраке још сјајнијим чини,снује Млава пређу плетисанку,обгрлила Ђурађа и Вуканку.

Тајне нити од божје позлатепо Хомољу уз жалопој прате?Ту у порти у старом Горњаку,први пут је Ђурађ видео Вуканку.

Беше невина као месец млади,усне су јој грожђани засади.Такав драгуљ кад је угледао,Дајбога је Ђурађ у помоћ дозвао.

„Скриј је Боже ноћу под облаке,кад долази мени на чардаке,а у косу уплети јој свице,да ми светле док јој љубим лице!“

Дрхтале су усне уз кондире сјајне.Јеринине дворкиње открише им тајне.Једне кобне ноћи језиве уходе,поцепаше платно изнад мирне воде.

Кад Вуканка паде низ стрме литице,у Врелу је окупаше виле бродарице,по Хомољу траже расковницу травкуда вечито споје Ћурађа и Вуканку.

65

Састају се виле ноћу поред Врела,и коло играју крај несрећног тела.Ђурађеве стопе осташе у снегу,чезну за Вуканком, кошутом у бегу.

67

МУЗИКА СТАРОГ ЗАМКА

Музика треба да разбуктиогањ људске душе

Бетовен

У Челареву, у предвечерјеканделабре пали сова ноћобдијаи бронзани торзо у замку старом, поново засија.Звоне вечерња звонаи у лудом грчу топи се горчина.Одајама запуштеним промину сен једна,прозирна и бела као месечинаа дуги, танки прстипробудише дирке прашњавог клавира.

Уз „Месечеву сонату“ и увертиру смртилебдела је Ленка у оклопу жудње, бола и немира.

Уз рику камених лавова, у бунилу,у омами и ноћном сивилу,наста песма у пожару ранаи сваки стих се стопис акордима умирућег дана.

О, кад би васкрсла. О, кад би знала, да„ . . . звездама ћемо померити путе, . . . Santa Maria della salute“.

69

ВИНО И КАРТЕ

Крај сеоског старог гробља,у кафани „Дедовина“, босонога цвећарица и три карташа,оплакују Краља вина - покераша.

У омами од пијанства и од димапитају се: „Има ли у Рају вина?“„Има, има“, рече један.„Читао сам у библијским записимада у рајским вртовима тече оно потоцима.

И Ноје је вино пио...Анђеоске сузе слатке,дивљим чокотима је подарио.Корен им је, усред цвета, крвљу лава, свиње, мајмуна ијагњета у пожуди пошкропио.“

„Хоћемо ли и у Рају уживати,окићени пороцимаил' у паклу чемер пити с проклетима?“

Цвећаркине благе очи ко купине,оросише црног трефа - крст судбине.Четири краља и кец у пику, уз крчмара, наздравише покојнику.

71

КРАДЉИВЦИ СНОВА

Јахорина, Похорје, Крањска гора,сунчана Ријека. Мами ме пучина модраи зар праскозорја.Осамнаест ми је година. Прва екскурзија моја.

Шуме валови успомена као мирно море,успављује ме ветар Зеленгоре.Босонога летим испод дуге,палим кандила у Светом Науму,поздрављам другове из Струге.

Читам Цанкара, Хамза Хуму, Конеског, Сарајлића, Крлежу,дивим се врцавом хумору Зуке Џумхура,носим их у срцу као крв свежу.(Боже, зар је то сада страна литература?)

Док Косово крвари у земном хладу,крадљивци снова хтедоше још Биљардуи Његоша да ми украду.

Тргох се из сна сломљена.Купих пакло „Ловћена“.Нећу га отварати до даљњега.

73

НЕВЕНИ

Свуда трагови одлазећих корака.Настају строфе чемером спутане,таласањем несанице испеване,јадовите као сузе Афродите,пред Хадом и Персефономза Адонисом покапане.Дахом богова у латице жудње претворене,у цветове растанка - жуте невене.

Краљевиућу шума - ветре развигоре,развеј моје метафореиспод грана сикоморе,да изникну црни невении стршљени испод коре!

Збогом песмо!Једра олуја нек ме носе ка смирају,одавно ме црне таљиге чекају.

75

СЕДАМ (7)

Милошћу седам богова - седам планета,сретоше се седмог дана, седмог месеца,са седам пута седам пепељастих лета.

Судбина, везиља живота, од богова јача,са седам демона из сазвежђа Плејада,у седмом Божијем дану - Дану Сунца,у седмовратном храму уз седам трубачапрстенова их Сатурновим оловом,уместо амајлијом среће - прстеном од жада.

77

НАПУШТЕНИ ДОМ

Дуго, већ дуго самујеш доме напуштени,оца већ одавно нема,мајчина се марама више не шарени.У сумрачју, уз молитве вечерње,прилазе ми ходајуће сени.Боже, какав привид, омађијан болом кругом затвореним.

Испред кућног прага,поздравља ме само песма зрикаваца,поноћних верглаша и гримизни засторнебеских везиља, паука крсташа,у шимширу уплетена вилина косица,где стражари змија кућаница.

Често вас у сну грлим премиле сени,па оживи детињство у мени:игре крпењача, кликера и клиса . . .Тад запуцкета ватра са огњишта,уз мајчину питу старинског мириса.

79

ПОСТЕЉА ОД ШЉИВОВОГ ЦВЕТА

Волеше се на постељи од шљивовог цвета,уз зуј пчела и птичјег прелета.Ађидаром китила их Весна, пролећна гласницаи поленом златним жарила им лица.Сутоком их даривале моћне суђенице,за књигу судбарицу нити испредаледа се прстеном руке не саставе.

У шљивику где га је волела, док бубреле су јој дојке као зарудела шљива,одавно су стабла иструлела,испод мравињака и отровних гљива.

Опустело село, њиве неоране, сватовцу рузмарину лати покидане.Косач своју косу пред зору не кује,плач детињи из колевке више се не чује.Из димњака црвен језик више се не плази,уз громове стражаре бледи ветрокази.На војничком гробљу сломљене крстачеа ветар црквењак печати време старе нарикаче.

Чује се само прозивка ћука злослутникаи јецај уседелице некад красотанке,што с воштаницом тамнога гласникасахрањује успомене на тајне састанке.

Док месец златар хладне зраке точипромрзле руке греје на каменој плочии све јој се чини, да ће се у поднебесју срестии да ће је, у ивањданској ноћи, пред олтар одвести.

ПОСВЕТЕ

83

ЗАТОЧЕНИЦА

Биљани Ракић

Отвори вратнице сна, Ти заточенице тамнина,не играј више шах са покислим гавранима,не исписуј црне риме у песку дрхтавим уснописом,између два буђења на раскрсници миловања.

Не следи ветар што носи мртво лишће млечикаи звездасте крунице сасушених љиљана.Не трчи без одјека ивицом Дантеовог кругау празна праскозорја, где се укрштају у магли,неземаљски путеви и овоземаљска дуга.

Твоје су очи цветови лана:а тело бледоружичасто, крхко ко млади фламингоси.Не плети цветове од воска у коврџавој коси,већ крунисана огледалима прелети кроз капију сунца.

Пронађи пут до богова среће и ружичњака,над водом што дрхти, уживај у клијању стихова,кроз игру светлости и белутака,Биљана од таме саткана.

85

ПАУНОВ КРИК

Песнику, Пауну Петронијевићу

Као некада у витлејемској пећини,огласи се плачом дечак у Рибашевини.Зањихаше колевку сетни херувими,ал’ не принеше ко библијски мудрацитамјан, злато и смирну, већ „Пребело једро”, „Мале птице” и суву боровину.

У „сенци смрека –- шумских биста”задоји га Хера бледоликаи назва именом божијег гласникаиз свог Светилишта.

Тад просија кроз борике тужна месечинаи окамени детелина са четири листа.Зачу се завијање вучице на Ђетињи,а хук сове, краљице у тамнини,стопи са криком пауна са пропланка.

Те ноћи су жреци у базилици од сивог кречњака,уз тугованку младих чешљугара,исписали књигу живота песника, сањара.

87

КАТРЕНИ У ЧАШИ

Милораду Калезићу

Чукарица, 26. мај двехиљадешеста.Боемска ноћ, топла ко невеста.За столом Мома, Кале и неколико жена.Пени се горчина и меша са Мирисом покошеног сена.

У бескрајност им се душа у вину уткала,па нижу катрене у чаше од кристалада угуше искривљени смех гаргојли, зјапећих уста с готских катедрала.

Негде у пукотини времена, крај Пустог Одеона,погођена стрелом свирепог Зенона,кроз Влати зеленог светла, изнад одбеглог сунца,њихала се сенка са белим шалом истапала са сјајем небеских каруца.

А онда, На гробљу ветрова са Вињаге смрти,заветно узе пуце, па са Аном на Белој кошутиодјезди пред небеске суце.

89

КАД УМРЕ ПЕСНИК МЛАД

Ненаду Васиљевићу(1972 - 2009)

Кад умре песник млад,од туге потамнихиљаду звезда,јер свака речбеше пламен сјајни.Из невине душебуде се стиховиненаписани,и влати младе травепод којом спава,постају катрени,што лутају пучином неба,остављајући црне бразде,док посмртна звона звоне . . .

Вечерас путују стиховилађом небеском,и свака строфапостаје псалам.Птице их у хору појекроз ходнике свете,док с анђелимапод божанским фењером лете.

91

МЕТАФОРЕ ИЗ АМФОРА(Ђоки Стојичићу, песнику који сања своје песме)

У поезији увек остаје нешто неисказиво инеразјашњиво. Нешто попут тајни.

Рапин Рене (француски теолог, 1621-1687.)

Кад златари у Свемирској библиотециотворише космичке амфоре,кроз кланце далеких галаксијапотекоше: катрени, рефрени, метафоре… . . .

У тишини, као у молитви младе опатице,скупљала их с Паном лутајућа Ехои спуштала на трепавице сневача,низ божје лествице.

Тад зазвижди ветар у свиралу Пана.Пробудише сневача небеске оргуље.Запечати се песма у златне хрисовуље.Поста песма тајна закључана.

* Из разореног Порт о Пренса, града погођеног земљотресомна Хаитима, екипа француских спасилаца извукла јеВизмонда Ексантуса, који је под рушевинама провео 11 дана.

93

БРОЈЧАНИК ЖИВОТА

Визмонду Ексантусу*

Бог Времена опчињен грехом поданиказалелуја „свето дрво“ у помахниталом плесу.Заустави бројчаник живота -на Тргу божјих ратника у Порт о Пренсу.

Столују демони у лобањама мртвихс одбеглим анђелима, чуварима душа.Безглаво јуре кочије краља Тамнинеуз крваву молитву јутарње тишине.

На прагу небеских вратницаг-дин Визмонд постаје Нико - честица.Наг, у полутмини, топи се као пахуљицау ковчегу сопства, што постаје Нада и гробница.

На Сабору Ватрених муња, Богова Карибазаплакаше заблудели анђели спаљених крила,над шаком праха пепела и глиба.Тад зазвонише клепсидре Свемирау Блаженом огњу љубави и мира.

Гласови спасилаца и лавеж паса трагачапробише зид таме.Заустави се игра Црне даме и ђавољих плесача.На Млечном путу у сенци облачја -падоше звезде у крило месечине.

Тихо зајеца Визмунд грлећи тотеме предакаи анђеле од парафина и кедровине.

94

ВЕЧНА ЈЕ АЛЕКСАНДРИЈА

Вечна је АлександријаКонстантин Кавафи

Господине Кавафи, док Светионик на Фаросу сија,буди ме музика Твојих ноћних рима:„Вечна је Александрија“.

У том сновиђењу, чипкастим ходнициманадолазе жеље као топла плима,тај ватрени напев, ко небеско ткањекристална је путања за моје лутање.

Под одсјајем звезда са олтара богова Хелиополисаузнећу се вијугавим каскадама Орионовог појаса,као у „Првом времену“ одуховљени Хорус.Свратићу и до улице Rue Lepsiusда са јутарњим Девицама Зореотворим све Твоје прозоре, јер: „кад би се и један прозор отворио -била би то утеха“.

Бићу тиха, упалићу лампу. Не волим мирис воска и свећа.Тај ужарени млаз што се лагано цедииз дрхтаво бледог пламена,сличан је крвотоку наших венаи на пролазност и смрт подсећа.

Пазићу да не пробудим Твоју краљицу ноћи,што на балкону дрема крунисана месечином,као принцеза на златној кори наранџе и„у тајности њених страсти“лењо се мази и оштри своје канџе.

95

Води ме ноћас кроз имагинарну призму временада слушамо милозвучне харфе славних племенау сенци пирамида испод небосклона, где стражаре капијеАлександрије, Кападокије, Вавилона ...

Пратиће нас оркестри историје, краљеви Александрије и оклопне легије,гласови песника - чудака што се у екстази смеше, уз свечано пијанство „оних што помреше“.

Просијаци живота били смо.Као уклети поклисари тумарасмотајним дверима стазом фарисеја,у обличју, без светлости,

и без кадуцеја.

96

НИКОЛИ ТЕСЛИ

Геније, што изниче из горског каменана беспућу, из Смиљана,постаде миљеник богова.Принеше Ти дарове своје: светлост, мудрост и знањеа хетере, злобнице мале,лепотом дариваше лице иу руке, уместо женског теластавише птице.

Док од Твојих изума сијаше цела планетаи у очима огледале најлепше жене света,Ти си усамљен испред „Валдорф Асторије“хранио Венерине птице.Тиха плавет лахорних крилакао пробуђена виолина бојила јеброкатну тишину ноћне хармонијекад љубио си кљун беле голубице.

Моћни горостасе из кршне Лике,зар тако богови дарују своје миљенике?Не задрхта Ти телокад пред Тобом стајаше прелепа ћеркаМоргана милионера,не осети занос кад видеочи боје меда, ни гипка бедра њена.

97

Не додирнуше Те ни заносна Сара,ни чедна Ленка,јер за Тебе све овоземаљско беше пролазнои живот само успутна станица нека.

И док Твој ум вечно сија на земљиа душа лебди кроз царства небеска, само за тренутак осети мирис жене,пусти да Те љуби заносна Сара Бернар ичедна Ленка Дунђерска.

99

БЕТОВЕН

Шума, дрвеће и пећинедају ми све што ми је потребно

Бетовен

Под плаштом измаглице уморне звезде одлазена спавање.

У Бечкој шуми бледило месечине растачекосмичка смена.

Демони зла, отитис акута, у галопу почињу оргијањеу ушној шкољци музичког Титана - Бетовена.

Гологлав, преплануо, блед попут месечара,уз пратњу виолинских соната, симфонија и фуге,у трагању за кореном мандрагоре у гнезду

чешљугара,свој свет ствара испод златних сводова небеске дуге.

Шума постаде његова драга, крстионица и катедрала.Жубором природе у сазвучју птица, снагом

небесника,с милозвучним акордима, уз хор анђела,

забруја „Пасторала“,рођена у тамници отроване душе генија бесмртника.

Тутње удараљке. Уз грмљавину црних басова,плешу ноте на кори младе оморикеу еротској хармонији шумских гласова,уз сто и педесет тактова чежњиве „Ероике“.

101

ДОЛАЗАК МОРАНЕ

Зорану Марковићу YU1ZM(1941. – 2011.)

Богиња Морана изненада дође у ноћној тами.Тамјаном и босиљком гневница те намамина тврду постељу од суве маховине,у мрачној колиби од кедровине,с прозорима од мемле и паучине.

Следиш њену игру као зов тетреба,постајеш њен поданик и роб.Последњи одсјај небеског сребраосветли ти лице и ручни зглоб.

Заветни прстен остаде у мојој руци,а задња суза бола, растанка у зеници.Пољупцима склапам ти очи, два браон камена,два жалосна врела Космосом разливена.

Мирис похотнице наслути твоја кућна љубимица,наоштри канџе и као заштитницана броду живота када свој пород брани,окрете се страни излазећег Сунца,где се отварају врата душа,и јауком најави твој долазак пред Небеског суца.

На пут кроз време одлазиш таласима Морзеау свој свет чипова, модема, интернета,далеко од људске злобе и сивила света.

* Морана – словенска богиња смрти и хладноће.

103

РЕГИСТАР ПОЈМОВА

АДОНИС - (грч. Adonis, лат. Adonis) - најлепши одсвих богова, син кипарског краља Кинира ињегове кћери Мирхе.

АЛЕКСАНДАР ВЕЛИКИ - (356 - 323 п.н.е.) - КраљМакедоније од 336 до 323. Син Филип II иАристотелов ученик.

АМОН - (грч. Amon, лат. Ammon или Xammon) -бог египатског града Везета (Теба).

АПЕП - у египатској митологији симболизује хаос,појављујући се у обличју огромне змије, која јеживела у подземном свету. Апеп је био заклетинепријатељ бога сунца Ра.

АПОЛОН - (лат. Apollo, грч. Apollon) - син нај -вишег бога Зевса и његове љубавнице Лете, богсветла и сунца, чувар живота и поретка,непогрешиви стрелац и пророк.

АРИСТОТЕЛ - (384 - 322 п.н.е) - грчки филозоф инаучник. Аристотел је рођен у Македонији уСтагири, а са 17 година је примљен наПлатонову академију у Атини. Он се сматра„оцем науке“ зато што су га интересовале многеобласти, попут филозофије а учење му је билозасновано управо на тој науци.

АФРОДИТА - (грч. Afridite, лат. Venus) - богињаљубави и лепоте, најлепша од свих богињаантичких митова. Њено порекло је помалонејасно. Према Хомеру била је кћи највишегбога Зевса и богиње кише Дионе, а премаХесоиду, родила се из морске пене и изашла измора на острву Кипар.

104

БАЈРОН, ЏОРЏ ГОРДОН - (1788-1824) - познаткао Лорд Бајрон, британски песник роман -тичар и сатиричар.

БУКЕФАЛ - омиљени коњ Александра Великог. ЗаБукефала говоре да је био рођен исте годинекао и његов господар. Када је коњ страдао уједној бици, Александар је оплакао његовусмрт. Једном граду на северу Индије надунуо јењегово име.

ВЕНЕРА - (лат. Venus, грч. Afrodite) - римскабогиња лепоте и љубави.

ВИЛА СУНАРИЦА - по Кодеру, вила Сунца.ВИЛА ЦЕЛЕТИНКА - по Кодеру, добра вила.ГОРДИЈЕВ ЧВОР - легенда казује да ће особа која

успе да одвеже чвор постати краљ Мале Азије.ДАЈБОГ - ДАБОГ - ДАЖБОГ - Код Јужних Словена

је Дабог, односно „Дажбог (даж=дај) - Богдавалац“. С тим у вези помиње се и „имесрпског Дабога - Дајбога“, који означава овогабога као даваоца свега доброг – deus dator.

ДАНТЕ АЛИГИЈЕРИ - (1265-1321) - италијанскипесник. Живот му је обележен духовномљубављу према Беатриче Портинари, којој јепосветио највећи део своје поезије.

ДАРИЈЕ III - Персијски цар.ЂОКО СТОЈИЧИЋ - рођен у селу Медна, Мркоњић

Град, Република Српска. До сада објавио вишекњига.

ЕРАТОСТЕН - Старогрчки начник, географ,астроном и песник. Живео је и радио уАлександрији.

ЕРИНИЈЕ - (грч. Erinues, лат. Furiae) - богињеосвете и проклетства, службенице богаподземног света Хада и његове жене Персе-фоне.

105

ЕУРИДИКА - (грч. Euridike, лат. Euridica) - женанајвећег музичара и певача грчких митоваОрфеја.

ЕХО - (грч. Echo, лат. Echo) - горска нимфа изпратње богиње Артемидс, претворена у јеку.

ЗЕВС - (грч. Zeus, лат. Yuppiter) - син Титана Кронаи његове жене Реје, највиши бог старих Грка.

ИЗИДА (грч. Isis, лат. Isis) - грчко и латинско имеегипатске богиње чаролија Есете.

ИРИДА - (грч. Iris, лат. Iris) - кћи морског богаТауманта и Океаниде Електре, богиње дуге.

МИЛОРАД КАЛЕЗИЋ - (1936-2006) песник..

МОРАНА - словенска богиња смрти и хладноће

КАМЕН ИЗ ПАЛЕРМА - на Палермском каменубили су исписани догађаји сваке годиневладавине сваког цара у време првих петдинастија у Египту.

КАСТАЛСКИ ИЗВОР - извор у подножју планинеПарнас, Аполону посвећено боравиште муза.

КИТС ЏОН - (1795-1821) - енглески песникромантизма.

КОНСТАНТИН КАВАФИ - (1863-1933) Грчкипесник.

КРОН - (грч. Kronos, лат. Saturns) - син бога небаУрана и богиње земље Геје. Уранов наследник увладању светом.

ЛЕПЕНСКИ ВИР - Праисторијски локалитет надесној обали Дунава у Ђердапу. Средиште једнеод најзначајнијих праисторијских култура(Култура Лепенског вира), која је трајала од око6700 до 5500 године п.н.е.

МАРИЈА АНТОАНЕТА - (1755 - 1793) францускакраљица, супруга Луја XI.

106

МАРИЈА МАГДАЛЕНА - светица, живела у I векуу Палестин. Следбеница Исуса Христа и прваособа која је видела васкрслог Христа.

НИКОЛА ТЕСЛА - Највећи српски научник. Рођен10. јула 1856. у Смиљану. Умро 7. јануара 1943.у Њујорку. Цео свој живот је посветио науци.Често је говорио: „Ја сам се оженио науком“.

НИКТА - (грч. Nyx, лат. Nox) - кћи првобитногХаоса, богиња ноћи.

НОЈЕ - Ноје и његова породица су били јединаљудска бића, која су успла да преживе потоп,који је 150 дана прекривао земљу, пре него штоје ниво воде почео да опада, насуквши Нојевубарку на планину Арарат.

ОРФЕЈ - (грч. Orfeus, лат. Orpheus) - син богаАполона или речног бога Еагра и музе Калиопе.

ПАН - (грч. Pan, лат. Pan) - син нимфе Дриопе ибога Хермеса, бог шума, ловаца и пастира.

ПАУН ПЕТРОНИЈЕВИЋ (1936-1962) - песник.Персефона - (грч. Persefone, лат. Prosepina) - кћи

највишег бога Зевса и богиње Деметре, женабога подземног света Хада.

ПЕРУН - врховни бог у словенској религијимитологији, господар грома и кише. Посвећенму је храст а са његовим именом повезује сецвет перуника.

ПЛИНИЈЕ МЛАЂИ - (61 - 114) римски писац иадминистратор. Познат је и по своjих деветзбирки писама.

САРА БЕРНАР - (1844-1923) - француска глумица.Одликована француском Легијом части 1914.Била је према неким подацима заљубљена уНиколу Теслу.

СИБИЛА - (грч. Sybilla) - име једне од пророчицабога Аполона. Најславнија је била КумскаСибила.

107

СОФОКЛЕ - (496 406 п.н.е.) грчки драмски писац.Уз Есхила и Еурипида један од тројиценајвећих трагичара старе Атине.

СТИВЕН ХОКИНГ, један од водећих научникаданашњице у области физике и астрономије, засебе каже: „Рођен сам 8. августа 1942., тачно300 година после Галилејеве смрти. Физика иастрономија, давале су ми наду да ћемо једномдокучити одакле потичемо и зашто смо овде.Желео сам да досегнем до најдаљих дубинаВасељене. Можда сам у томе у малој мериуспео . . .“.

ТАЦИТ -Публије Корнелије Тацит (56 - 120) -римски говорник, државни службеник иисторичар. Сматрају га једним од највећихисторичара који је писао на латинском.

ТЕЛУС - (грч. Gaia, лат. Tellus и Terra) - римскабогиња земље и њене плодности а такође исама Земља.

ХЕРАКЛЕ - (грч. Herakles, лат. Hercules) - синнајвишег бога Зевса и Амфитрионове женеАлкмене, највећи јунак грчких митова.

ХИПАТИЈА ИЗ АЛЕКСАНДРИЈЕ - (око 370-415) -била је грчки научник, прва историјски поз-ната жена, која се бавила математиком, астро-номијом и филозофијом. Живела је и радила уАлександрији.

ХОРУС - Грчки бог неба.

ШЕЛИ, ПЕРСИ БИШ - (1792-1822) - енглескипесник, романтичар.

109

ПОРУКЕ И ОПОМЕНЕ

Песникиња Жижа Марковић кроз своје поетскекристале као да гледа у митологију, историју ивреме садашње, па и оно будуће, и у њихова олујнавремена која, ако ли не застану, а оно се про -дужавају и настављају својом феномено ло гијом. Иод искона, па све до данас јесу људска судбина закоју је пре свега одговоран сам човек.

Наша поетеса са пуно разлога успоставља некуврсту коресподенције са митологијом, извлачећииз ње поруке и те како важеће за савремену људскуегзистенцију, чији су изгледи за сутра под великимзнаком питања.

Она указује преко митолошке и библијскеисторије на сличности са ововременим људскимнеспоразумима, глобама, отуђењима и истребље -њима који сви скупа воде до потпуног колапса којисе сваким даном чини ближим и погубнијим. Изато у песми „Наклон Xomo Sapiens-у“, вели данипошто не жали што не спозна хаотичну, заблу -делу и морално посрнулу Планету на којој животпостаје опасан од самога себе, што ће рећи, по светкоји се и сам срозава до руба.

Међутим, када се бави митским ликовима ињиховим згодама и незгодама, и кад неки од њихчине добра, позивају на љубав, мир и веру у бољесутра, како бисмо данас рекли, наша поетесаосликава и њихов живот у изобиљу, достојанству илепоти, у дружењу са природом, која их окружује,што би, опет, могло смртнима да служи за пример.Али је човекова несрећа у томе што га вишезазивају њихове несугласице, трвења, сукоби и

110

освете, тим пре што је и међу њима само мали бројбесмртних, вечних који су богове забављали али ими приносили жртве. Песникиња се пострудила данам и ту и такву слику пружи на увид иако нам јесве то мање или више већ познато.

Но, није на одмет. На тај начин успостављена је веза између Добра

и Зла који су данас супростављени више него икад.Томе је Марковићева додала и Крагујевачкутрагедију из 1941. године као мали прилог сведо -џбе.

Кроз читаву збирку и када су у питању другетеме све до оних општих и интимистичких, про -вејава злодух људске угрожености, али не безразлога и наслут катаклизмичких размера. И све јето истовремено и опомена и апел „вапијућег гласау пустињи“ да се свет суочи са Дамокловим мачеми „цурикне“, не би ли поправио што се још може,ако није већ касно.

А како о свему томе пева Жижа Марковић? Па,врло једноставно и забринуто за даљу егзистенцију,без икаквих поштапалица и козметике. Њој је,очигледно, више стало до онога што има да каже,него како ће то рећи. Па отуда нису њени песничкиискази довољно избрушени и подвргнути строгојлексици. Стихови су јој ту и тамо „растрешени“,али упркос томе, ипак повезани, а риме су вишеслучајне, на прескок, него намерне и метричкираспоређене. И поред таквог устројства певања(ред у нереду и неред у реду), има се утисак да јепоетеса кроз дисхармонију досезала до хармонијеи склада у нескладу, што је необично, интригантно,али и занимљиво, неретко добро и лепо, па чак намоменте и чудесно.

Крагујевац, Димитријеновембра 2009. Николајевић

111

МИТОЛОШКО-ПОЕТСКЕ БАЈКЕ

Ово је трећа збирка песама Жиже Марковић.Књига поезије „Кристали олујних времена“ јеуједначено компонована у четири циклуса. Првициклус је наименован са насловом „Свети огњеви“.Циклус отвара песма „Вечна је Александрија“, уовој песми песникиња уз „оркестре историје“ дивисе Александрији и Вавилону ходајући по „чип -кастим ходницима“ времена, надахнута „ва тренимнапевима“, оживљава прошлост и враћа нас ста -рим храмовима и почецима духовности и вре -дности, који имају дуго трајање и памћење. Отвара„Божије капије“ Вавилона и трага за нестанкомвавилонских кула. Путујући по крис талним ста -зама епохе, отвара тајна врата прош лости и узви -шеним тоном усхићено и ведро опе вава у дослухуса боговима непролазност Вави лона и Алексан -дрије:

У том сновиђењу, чипкастим ходнициманадолазе жеље као топла плима,тај ватрени напев, ко небеско ткањекристална је путања за моје лутање.

(Песма „Вечна је Александрија“).

Бајковито певање наставља у песмама: „Сан“,„Срце срца“ и остале песмаме обојене сличниммотивима, тематски су повезане. По својој лепотисе издваја песма „Камени сватови“. Садржина једраматична, вешто је уплетена легенда о ЂавољојВароши, о том природном феномену и окаме -њеним сватовима, као последици родоскрнављења,

112

виле Сунарица и Целетинка исправљају људскунеправду и досуђују казну младенцима и сва -товима, остављајући вечну опоруку човеку ивремену, галеријом ликова, грешника и каж -њеника.

У том часу угаси луч вила Сунарицау ниској приземљуши.Вила Целетинка прстен среће у огањ баци,покида латице божијих цветоваи гранчице младог босиљка муњом осуши.

(Песма „Камени сватови“)

Циклус затвара песма „Ерато“, говори обоемији, хедонизму и пролазности лепоте, Ератозбог бурне прошлости завршава живот у друштву„скрибомана бледих метафора“.

У циклусу „У океанима Космоса“ , вешто предепоетску пређу и дочарава нам прохујало време иодушевљава се моћи и величини АлександраВеликог, некадашњем господару света.

Трећи циклус „Бдења и благдани“ је посвећензавичајним темама, говори о злочину у Шума -рицама. Песме су окићене и украшене мета -форама и поређењима, видно је остварен високиестетско-поетски домен у песмама: „У часубдења“, „Писмо мајци на дан стрељања“, „Писмомајке“, „Сестра Степанова“, „На врелу Млаве“:

Шуми Млава у снежној Тишинисјајне зраке још сјајнијим чини,снује Млава пређу плетисанку,обгрлила Ђурађа и Вуканку.

(Песма „На врелу Млаве“).

У четвртом циклусу „Посвете“ надахнуто певасвојим особеним песничким гласом о знаменитимисторијским личностима а најуспешнија песма је оНиколи Тесли:

113

Геније, што изничеиз горског каменана беспућу, из Смиљана,постаде миљеник богова,принесе Ти дарове своје:светлост, мудрост и знањеа хетере, злобнице мале,лепотом дариваше лицеу рукама уместо женског теластавише птице.

Песме Жиже Марковић су реминисценције онастанку света и живота. Ова поезија је више -слојна и захтева дубље промишљање о њеномнастанку и разумевању. Припада модерном изра -зу, у основи неоромантичарској лирици, која над -владава оквире романтизма и темељи се наосновама симболизма и имажинизма. Раскошна идубока омама, поетског говора Жиже Марковић,складност форме, језичка виспреност, потврђујударовитост песникиње. Ексцентричност, визуелнасликовитост, мисаоност и мудрост, одражавају(алтер его) песникиње.

Ова поезија је вишеслојна. Први слој откривачуђење и дивљење над одређеним појавама изагонеткама. Ове појаве песникиња вешто претачеу већ виђене слике постојећег, могућег и стварногпојавног света. Фикција је води до сазнања иотвара путеве чистог поетског филозофског дома -шаја. Други слој је обојен рефлексивним осцила -цијама, које допуњавају чудесни мозаици ме -та фора, предања, симбола, алегорија. Све је савр -шено уклопљено и постављено на право место.Стиче се утисак да је књига саливена из једног даха.Мисли се крећу до поетско-филозо фског споја иоткривају далеке астралне светове. Песме сунавезене митским поетским говором, које усмера -вају: легенде, тајна чарања, приви ђења, опсене,бајалице, уз вешто уграђене обичајне досетке и

114

гаталице. Трећи слој је узвишеност, музикалност извучност. Језик је тачно и прецизно одредиоуметничку суштину ове поезије, то је чиниоригинал ном и трајном, присутне су и опатињенејезичке позлате.

У поетском врту Жиже Марковић засађени суцветови опојног мириса бескрајне лепоте и сјаја.

Песникиња би морала да прида више значајаформи и версификацији, да сажме неке пре дугачкепесме мада и оне стоје на сигурним језичкимстубовима. Уз ове мале замерке, ова збирка имакарактеристике зрелог песничког дела.

Медитеранске, славјанске митове и легенде,вештим поетским сказом, уз присуство богова,Жижа Марковић је преточила у поетске бајке, којеће надживети ово време и трајати колико и митскеприче, на чијој основи су и настале.

Раденко Бјелановић.

ПОЕТСКИ БОЛ И МУЗИКА

Живадинка Жижа Марковић, рођена је 21. 10.1941. године у Лапову. По занимању је правница, упензији. Објавила је две књиге поезије: Кристина,опрости 1999. и Венчање бога кише 2006. године.

Заступљена је у преко 50 зборника и вишеантологија. Добитница је више награда и признања.

Чланица је Књижевног клуба „Катарина Бог-дановић” у Крагујевцу, Књижевног клуба „Абра-шевић” у Крагујевцу, Књижевне заједнице Југо-славије у Београду и Савеза књижевника у ота-џбини и расејању „СКОР” у Новом Саду.

Песме су јој превођене на бугарски језик.

115

Путовање кроз време............................................... 6

СВЕТИ ОГЊЕВИ

Сан (Преподобона Параскева) ............................ 11Cor cordium - „Срце срца”................................... 12Маријини ждралови ............................................. 15Мадона из Белоградчика...................................... 16Камени сватови..................................................... 19Ерато...................................................................... 21

У ОКЕАНИМА КОСМОСА

Хипатија у Александријској библиотеци............ 25Апепова гозба........................................................ 26Viva, viva Pompea! ................................................ 28У палати „Пијаног Фауна“.................................... 31Наклон homosapiens-у ......................................... 32Потрага за тајном вечности................................. 35Александар - господар света................................ 37Гозба богова........................................................... 39Збогом Вавилоне! ................................................. 41Разговор са Аристотелом..................................... 43Последња књига Кумске Сибиле ......................... 45Прамајци из Лепенског вира ............................... 47У ноћи музеја ........................................................ 49

БДЕЊА И БЛАГДАНИ

У часу бдења.......................................................... 43Писмо мајци на дан стрељања............................. 55Писмо мајци.......................................................... 57Писмо мајци из поднебесја.................................. 59

117

САДРЖАЈ

Капије прошлости ................................................ 61Сестра Степанова.................................................. 63На Врелу Млаве .................................................... 64Музика старог замка ............................................ 67Вино и карте.......................................................... 69Крадљивци снова .................................................. 71Невени ................................................................... 73Седам (7) ............................................................... 75Напуштени дом..................................................... 77Постеља од шљивовог цвета................................. 79

ПОСВЕТЕ

Заточеница ............................................................ 83Паунов крик .......................................................... 85Катрени у чаши..................................................... 87Кад умре песник млад.......................................... 89Метафоре из амфора ........................................... 91Бројчаник живота ................................................. 93„Вечна је Александрија“....................................... 94Николи Тесли........................................................ 96Бетовен .................................................................. 99Долазак Моране...................................................101

Регистар појмова ................................................ 103

Поруке и опомене................................................. 109Митолошко-поетске бајке ................................. 111

Биографија.......................................................... 115

118


К Р И С ТА Л И О Л У Ј Н И Х В Р Е М Е Н А

Издавач

ЦЕНТАР СЛОБОДАРСКИХ ДЕЛАТНОСТИДр Илије Коловића 12,

Крагујевац

За издавача

Ђорђе Савић,директор

Коректура и лектура

Раденко Бјелановић

Штампа

Центар слободарских делатностиКрагујевац

Штампано у тиражу од петстопедесеттри примерака јула

двехиљедеједанаесте године

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1

МАРКОВИЋ, Жижа, 1941-Кристали олујних времена / Жижа Марковић.

- Крагујевац : Центар слободарских делатности, 2011 (Крагујевац : Центар слободарских делатности). - 120 стр. : илустр. ; 19 cm. - (#Библиотека #Хипатија)

Пуно име ауторке је Марковић Живадинка. - Тираж 553. - Биографија: стр. 115.

ISBN 978-86-87863-17-0

COBISS.SR-ID 184527628

csd_ziza_

Documents

cor cordium

viva pompea

viva

iris

isis

adonis

echo

venus