1

УВОД

Социјална безбедност представља заштиту од претњи као што је болест, глад, незапосленост, криминал, социјални конфликти... Социјална безбедност обухвата и систем друштвених мера који гарантује одговарајући стандард живота и благостања људи у друштву.

Појам безбедности се у савременој цивилизацији користи много шире него раније. Осим о безбедности у оквиру политике, па сходно томе и политичких наука, говори се и о социјалној безбедности, здравственој безбедности, еколошкој безбедности, радној безбедности итд.

Рад је свесна и организована друштвена делатност, чији су садржај и карактер одређени степеном развоја средстава за рад и карактером друштвених односа у којима се човек остварује и оспољава као генеричко биће. У процесу рада стварају се материјалне и духовне вредности које служе задовољавању личних и друштвених потреба. Остваривае безбедних услова рада треба да се заснива на научним сазнањима и на новом поимању друшвеног развоја и квалитета живота.

2

1. БЕЗБЕДНОСТ НА РАДУ И ИНДИКАТОРИ РАДНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Радна средина представља укупност материјалних чинилаца процеса рада и међуљудских односа која успостављају учесници у процесу рада. Радна средина се у ствари схвата као саставни део човекове животне средине. Састоји се из две врсте елемената:

Из материјалних чинилаца који чине елементе физичке радне средине, И друшвених односа које људи образују повезивањем својих понашања у радном

процесу и представљају елементе социјалне радне средине.

Друшвени односи као елемент социјалне радне средине настају из координације и субоординације у обнављању заједничког задатка. Постоје бројни друштвени односи у радној средини који су различити по свом садржају, и утичу на социјалну климу у радној средини која може бити повољна за рад, или неповољна и која не доприноси ефикасном одвијању радног процеса.

Елементи физичке радне средине се мењају брже и имају веће последице од елемената радне средине који нису производ људског рада. Различит је положај човека у радној средини, с обзиром на то да ли у њој преовлађују елементи физичке радне средине који су производ људског рада или елементи који су делови природе.

Рад је свака делатност којом човек остварује услове своје материјалне егзистенције, а не само рад у материјалној производњи. Присвајање природе од стране човека радном делатношћу врши се практично у конкретном простору и времену са одређеним средствима за рад и у оквиру конкретних друштвених односа – у радној средини.

Основна обележја људског рада су:

Људски рад представља процес размене између човека и природе којом се размењује размена материје човека са природом,

Човек радом иступа према природи као сила, Радом човек мења природу, али трпи и повратно позитивно или негативно дејство

процеса рада, Кроз рад остварује сврху која му је знана, Остварујући сврху која му је знана, човек се потврђује као свесно родно биће, Човек не ради само под физичком принудом, производи и по законима лепоте.

3

Елементи радног места су:1

Простор, Услови у којима се обављају радни задаци, Средства која се употребљавају, Задаци који се остварују у циљу несметаног процеса рада, Друштвени односи који се успостављају или се могу успосоставити.

Радну активност у радној средини човек врши на радном месту које се одређује као део радне средине, простор за рад на коме се обавља једна радна операција која је у техничком смислу независна од осталих.

Радном делатношћу људи утичу не само на материјалне елементе радне средине, већ трпе и њихово повратно дејство, које може бити позитивно и негативно. Негативан утицај процеса рада а учесника у радном процесу испољава се као нарушавање физичког, психичког или моралног интегритета.

Психички интегритет се одређује као процес током кога се органска, физичка, психолошка и социјална својства комбинију и организују у комплексну целину на вишем нивоу. Нарушавање наступа када настане губитак способности код човека за јединсвено или хармонично понашање. Узроци нарушавања представљају садржај радне делатности, конфликтне ситуације у социјалној радној средини као последица појединаца са девијантним потребама који изражавају крајни егоизам.

Обухвата укупност човекових особина које означавају његову својеврсну индивидуалност као друштвеног бића које као вредносно биће својом делатношћу у процесу рада оствараје друштвену комуникацију са осталим учесницима у радном процесу.

Нарушавање физичког интегритета испољава се у оштећењу или уништавању појединих органа или делова органа човека као телесно – органског бића, или нарушавању складног функционисања појединих његових делова. Односно нарушавањем физичког интегритета човек бива оштећен као биолошко биће.

До нарушавања долази из два разлога:

Када је ангажовање телесно – органских спососбности у радном процесу веће него што то дозвољава функционисање човековог структурално – функционалног система као биолошког бића,

Када је ангажовање које се тражи сразмерно способностима човека као телесно – органског бића, али су физички елементи радне средине, пре свега средства за рад

1 http://www.dragisamisovic.bg.ac.rs/stranice/a_onama_pravilnik.html

4

су тако произведена и предвиђена је и организована таква њихова употреба да може доћи до оштећења.

Два основна облика нарушавања физичког интегритета у радној средини су повреде на раду и професионалне болести.

Повреде на раду настају као последица изненадног и тренутног наступања несклада између понашања човека у вршењу радне делатности и елемената радне средине.

Узроци који доводе до повреда на раду могу се сврстати у :

Непосредне односно унутрашње које се налазе у самом раднику нпр.: недовољна способност за одређени радни задатак неповољно опште психофизичко стање итд.

Посредне односно спољне које се налазе у радној средини и средини живљења.

Професионалне болести се одређују са социолошког становишта као нарушавање човековог физичког интегритета,које настаје као последица дуготрајног, негативног утицаја елемената радне средине и услова рада на запосленог у радној средини.

1.1. БЕЗБЕДНОСТ НА РАДУ

Право на безбедне услове рада, тј. на заштиту физичког, психичког и моралног интегритета у радној средини сублимира неколико права: право на живот, право на неповредивост интегиртета и достојанство човека, право на заштиту на раду, право на социјалну заштиту.

Безбедни услови рада се остварују применом савремених техничких, организационих, здравствених, социјалних и других мера и средстава заштите на раду којима треба да се обезбеде безбедни услови рада.2 Такви услови рада су обезбеђени ако су испуњени следећи услови:

Пројектовање, изградња и одржавање радне средине, Применом мера заштите од опасности по живот и здравље човека, Прилагођеност радних услова физичким и психичким особинама и способностима

радника, да технологија и организација омогућавају да радник обавља послове у оптималном положају,

Уређеност и опремљеност радних просторија обезбеђује здраву радну средину,

2 ekologija.pf.uns.ac.rs/Ostali%20propisi/Z%2011.doc

5

Техничка средства су тако пројектована, постављена и употребљавана да обезбеђују одговарајућу сигурност раднику,

Опасне материје које могу да узрокују професионалне болести употребљавају се само када је обезбеђена сигурност радника и заштита животне средине,

И употреба личне заштите на опасним радним местима.

Безбедност на раду обухвата комлекс услова рада, обезбеђује стање заштите радника од штетног међудејства окружујуће средине, технологије, штетних супстанци. Обезбеђује се законом путем, специјалних мера, гарантује се законом и представља објекат социјалног осигурања и социјалне сигурности. У одређивању услова за безбедан рад пре свега се полази од потребе заштите од технолошког ризика којим се пре свега угрожава физички интегритет радника, а скромно се указује и на заштиту психичког интегритета.

Остваривање безбедних услова рада захтева стално праћење развоја средстава за производњу, промене у садржају рада које тиме настају и социјалне последице које изазивају те промене, а које посредно или непосредно могу утицати на остваривање безбедних услова рада. Па се с тим могу формулисати два основна захтева за остваривање безбедних услова рада:

Први се односи на уређење радне средине, Други се односи на социјалну радну средину.

Остваривање безбедних услова рада треба да се заснива на научним сазнањима и на новом поимању друшвеног развоја и квалитета живота.

Радна средина одређена као укупност материјалних и социјалних елемента двојако утиче на квалитет живота. С једне стране утиче на квалитет живота појединаца односно радника, тачније на квалитет његовог радног живота, а с друге, на природну компоненту животне средине.

Индикатори за одређивање квалитета радног живота су:

Микроклиматски услови радне средине (температура, влажност ваздуха, осветљеност),

Ергономичност, приступ раду, корисност рада Опажање и ставови у вези са радом, Актери и њихови међусобни односи.

Повољни микроклиматски услови, ергономски пројектовна средства за производњу, као и ергономичност при раду доприносе заштити физичког и психичког интегритета радника, док повољна социјална клима утиче на заштиту пре свега психичког

6

и моралног интегритета. Поред ових елементарних услова рада на задовољство радника и квалитет радног живота утиче и уређење радне средине.

2. СОЦИЈАЛНА БЕЗБЕДНОСТ

Безбедност у савременим условима подразумева стање заштите важних интереса личности, друштва и државе, од унутрашњих и спољашњих претњи политичког, економског, социјалног, војног, техногеног, еколошког, информативног и др. карактера.3 Она значи политичку, економску и социјалну стабилност у држави, безусловно остваривање закона и одржавања правног поретка, развој међународне сарадње на основу партнерства.

Према неким схватањима сам израз безбедност постао је симбол једне опште културно-етничке вердности, више него појам који има своје прецизно одређење.

Социјална безбедност, обележје је карактеристично за савремени тренутак друштвеног развоја, без обзира на разлике у степену развијености појединачних друштава. У одређивању појма социјална безбедност треба поћи од човекове тежње ка сигурности, као универзалног људског усмерења и изградње друштвене праксе, која ће у оквиру постојећих културно - етичких вредности створити услове за превазилажење човекове несигурности и ризика у његовом животу.

Социјалном безбедношћу се може сматрати такво друштвено стање у коме успешно делује један склоп друштвених и законских мера чији је основни циљ да створе, у корист грађана и његове читаве заједнице, неку врсту гаранција против одређених „ризика“, који пред сваким човеком у тој заједници стоје, као што су например: болест, материнство, инвалидност, старост, незапосленост, елементарне несреће, несреће на раду итд. и сл.

Социјална безбедност обједињује у себи све елементе који се тичу „тежње ка сигурношћу“ човека као дела друштвене заједнице, али и захтеве које друштво мора да обезбеди да се превазиђу стања „безбедности“. Проглашавање социјалне безбедности као циља система социјалног обезбеђења подразумева постојање једног целовитог приступа насталим стањима и стварање читавог низа мера и начина њиховог предузимања у складу са вредностима, али и реалним могућностима заједнице. Постизање стања социјалне безбедности не може остварити изоловано ван контекса сложених односа у области друштвено-економског развоја, као и утицаја политичких, социо.културних и других односа, те различитих врста организованих мера и активности које се предузимају у

3 Симич Драган: Наука о безбедности – савремени приступ безбедности. – Београд: Службени лист СРЈ, ФПН, 2002.

7

оквирима важећих система. Социјална сигурност тако постаје и мотив економске и социјалне политике, али и целокупног социо-економског развоја, који без те своје „људске“ компоненте може да постане циљ без своје душе.

Социјална безбеност се веома често уже везује за скуп мера различитог садржаја и карактера које имају за циљ гарантовање или пак обезбеђење социјалних права, физичког и друштвеног интегритета личности, као и за задовољавање потреба преко обезбеђења неопходних услова у зависности од стања у коме је дошло до поремећаја или тешкоћа. Понекад се сама социјална безбедност, у њеном најужем значењеу везује само за остварење сигурних материјалних услова за живот и рад, или пак само за она стања која се обично називају социјални „ризици“, „незгоде“, „случајеви“, или пак „тешкоће“ у животу појединаца или друштвених група, а некада и читавих делова одређене заједнице. Сама социјална безбедност и системи појединих друштава усмерени су понекад само на обавезу и настојање да се обезбеди минимум у задовољавању људских потреба. Тиме се пружа ниво животног стандарда у складу са могућностима друштва, као и циљевима заједнице у целини и њеним вредностим и етничким опредељењима. Међународна заједница преко својих институција и органа настојала да интегрише позитивна достигнућа и учини покушај да помогне онима који нису у могућности да остваре минимум стандарда, да користе искуства других, али и да истовремено обезбеди све људе од стања тзв. „потпуне несигурности“ и неодговорности друштвених чинилаца за такво стање.

Безбедност је симбол заштите од:

претње болешћу, глађу, незапосленошћу, криминала, социјалних конфликата, политичке репресије, угрожавање животне средине.

У Универзалној декларацији о правима човека Уједињених нација, поред осталих, набројана су и она права преко којих се остварује социјална безбедност човека. Реч је о праву на социјално осигурање и друштвена и културна права која су неопходна за људско достојанство и слободан развој људске личности; о праву на рад ислободан избор занимања-запослења, на правичне и задовољавајуће услове рада и на заштиту од незапослености; о праву на праведну и задовољавајућу накнаду која човеку и његовој породици обезбеђује егзистенцију на нивоу људског достојанства; о праву на образовање и развој радних и других капацитета и способности; о праву човека на разоноду, укључујући ту и право на разумно радно време и плаћени годишњи одмор; о праву сваког члана људске заједнице на такав стандард живота који обезбеђује његово здравље и благостање његове породице, укључујићи храну, одећу и лекарску негу и потребе

8

социјалних служби, као и веома важно право на осигурање у случају останка без посла (незапослености), праву на осигурање за случај болести, инвалидности, удовиштва, старости и других случајева губитка сталних прихода услед разлога који су ван човекове воље (Универзална декларација Уједињених нација о правима човека, чл. 21-25).

Научно изучавање социјалне сигурности усмерено је пре свега на изучавање постојећих модела система социјалне сигурности, тј. на концептуализацију и праксу која се врши у појединим државама и у оквиру институција које спроводе њихово остваривање у пракси. То значи да се социјална сигурност у највећој мери односи на најпре читав низ општих питања и садржаја који су од значаја за живот грађана и њихове тешкоће у задовољењу потреба, поводом постојања одговарајућих животних тешкоћа, односно ризика.

Социјална безбедност се схвата у:

ужем и ширем смислу .

У ужем обухвата класичне облике социјалног осигурања и социјалне заштите читавог становништва у случају болести, инвалидности, старости, смрти и незапослености. Чак, још уже везује се само за остварење сигурних материјалних услова живота и рада, или пак само за она стања која се обично називају социјални ризици.

У ширем смислу подразумева целовит, повезан систем друшвених мера који гарантује одговарајући стандард живота и благостања људи, чији је саставни део и подручје социјалног осигурања, тј. уже схватање социјалне сигураности. Социјална безбедност одређује се као скуп друштвених акција и мера ради гарантовања животних услова људи поводом социјалних ризика, као што су: материнство, болест, инвалидност, незапосленост, старост, и сл.

Људска безбедност обухвата изостанак претњи и угрожавање живота, здравља, зарађивања, личне сигурности и достојанства.

У савременом схватању безбедности треба имати у виду четири елемента:

предмет безбедности проширење значења безбедности прихватање тврдње да опстанак и достојанство људских бића подразумева и

„слободу од страха“ и „слободу од оскудице“ промоцију и заштите људских права.

Појам социјалне безбедности треба разликовати од:

• појма социјалног обезбеђења и

9

• социјалне заштите.

Социјално обезбеђење је систем јавно-правних мера којима се гарантује и обезбеђује задовољавање основних потреба у циљу остваривања социјалне безбедности.

Социјална заштита је вид социјалне политике преко кога се спречавају узроци и отклањају последице угрожености, постоје сметње у социјалном, физичком и психичком развоју појединаца, у породици и јављају се социјални проблеми.

2.1. ИНДИКАТОРИ СОЦИЈАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Индикатори социјалне безбедности су:

сиромаштво и људска права, рад и запосленост, здравље и исхрана, степен социјалне заштите, образовање, становање, равноправност између полова, породица и породични односи, медији и комуникација, људска права и слободе, криминал, међуетнички односи4.

Право на рад. У 2001. години процењено је да је у Србији било између 45% и 49% незапослених. По евиденцији Националне службе за запошљавање 28,16% радно способног становништва је било незапослено у 2004. години, тј. око 500.000 према подацима МОР-а. На посао се чека у просеку 47 месеци. Од укупног броја незапослених највише их је са средњом стручном спремом. Значајно је повећан удео незапослених младих између 19 и 24 године. Највећа стопа незапослених је међу ромском популацијом 80%.

4 Дренка Вуковић: Системи социјалне сигурности. – Београд: Факултет политичких наука у Београду и Центар за социјалну политику, 1998. Индикатори људдске безбедности у Србији: извештај за 2004. – Београд: Факултт цивилне одбране у Београду, 2005.

10

У систему социјалног осигурања посебно место припада програмима здравственог осигурања.

У оквиру њега остварују се два права:

право на новчану надокнаду за време привремене спречености за рад услед болести и

право на здравствену заштиту.

Осигурање незапослених је веома важан елемент социјалне безбедности. Предвиђа новчана примања незапослених која су пријављена националним службама за запошљавање, тржишту рада. Један од услова за добијање помоћи је и неодбијање запослења које му се нуди у складу са квалификацијама и физичким способностима.

11

ЗАКЉУЧАК

Остваривање безбедних услова рада настало је као резултат рада производних снага и могућности техничке заштите од повреда на раду, на једној страни и на другој као последица захтева радничке класе. Безбедност на раду обухвата комлекс услова рада, обезбеђује стање зашитите радника од штетног међу дејства окружујуће средине, технологије, штетних супстанци.

У међународним оквирима појам социјалне безбедности се најчешће везује за социјално осигурање, односно за одговарајуће системе социјално-политичких мера чији се циљ састоји у остваривању социјалне безбедности у друштву. Закључујемо да се циљ социјалне безбедности и развоја одређује као стално подизање материјалног и духовног стандарда свих чланова друштвене заједнице.