ДОБА ВЕЛИКИХ ГЕОГРАФСКИХ ОТКРИЋА

Један од разлога због којег је дошло до географских открића је скупа трговина.

Трговина између Европе и Индије у то доба се назива посредничка трговина. Роба је

од Индије стизала преко Арабије и Италије до Европе, па се при томе цена робе

повећавала неколико пута док је стигзала до Европе.

Технички проналасци су утицали на то да дође до великих географских открића.

Јохан Гутенберг је изумео штампарију 1450. Појавом ватреног оружја откривен је

барут. Тада се појављује компас и нови тип брода, каравела.

Португалац, Енрико Морепловац, је основао поморску школу. Португалци су

истраживали западне обале Африке. Бартоломео Дијаз је 1487. дошао до Рта добре

наде. Васко де Гама је опловио Африку и 1498. доспео до Индије. Фернандо

Магелан је за рачун Шпаније опловио свет од 1519. до 1522. Он је пре краја путовања

погинуо на Филипинима.

Последица географских открића је размена добара између Новог и старог света.

Из Америке је пренето у Европу: кукуруз, кромпир, пасуљ, парадајз, какао, ванила,

дуван. Из Европе у Америку су пренети: коњи, магарци, говеда, овце, свиње; јабуке,

крушке.

Шпански конквистадори (освајачи) су уништили Ацтеке и Инке, јужно-

америчке цивилизације. Фернандо Кортез је оснивач Мексика. Он је уништио Ацетску

цивилизацију од 1519. до 1521. Франциско Пизаро је уништио цивилизацију Инка од

1532. до 1535.

Због еснафских прописа, који су спречавали унапређење производње, од 15.

века почињу да се појављују мануфактуре – први облик капиталистичке

производње. У мануфактури постоји подела рада, за разлику од еснафа где је један

човек све обављао. У мануфактури се сваки човек специјализује за једнан посао.

Власник мануфактуре је само набављао сировину, коју су прерађивали радници и

занатлије. Ту сировину је припремала неквалификована радна снага. Сложеније радње

су обављале висококвалификоване занатлије.

Власнику је припадао крајњи производ. Продајом производа радницима су

исплаћиване плате и набављане су нове сировине, а остатак, тј. профит је припадао

власнику. Тај профит се углавном улаже у унапређење производа због конкуренције.

Из тога су корист остваривали купци, јер су добијали квалитетније производе по

јефтинијој цени. Капиталисти су, да би повећали свој профит, штедели на платама

радних снага. Запошљавали су још и жене и децу.

Прве мануфактуре се појављују у Италији и Фландрији (Белгија) у 15. веку. У

16. веку се мануфактура шири на просторе Енглеске, Француске и Холандије.

Развитак текстилне индустрије у Енглеској је довео до потражње вуне, што је

довело до потражње оваца. Богати индустријалци су обрадиво земљиште отимали од

сељака и претварали у пашњаке за овце. Сељаци су били приморани да оду у градове.

Тај процес се зове ограђивање.

Последица појаве мануфактуре је појава грађанске класе, која је била

економски утицајна. Она је тежила стицању политичке моћи. Због тога је грађанска

класа била непријатељ феудалном поретку и апсолутистичкој владавини.

Последица географских открића и капитализма, прилив злата из Америке у

Европу, изазвала је пад вредности злата, што је довело до инфлације, односно до скока

цена у Европи – револуција цена.

ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА

Људи у средњем веку су били приморани на једнострано тумачење света које је

наметнула црква. Због тога се у 14. веку у Италији појавила нова грађанска култура –

хуманизам (humanus – човечан). Нова култура ставља у први план човека и његов

живот, а не служење црквеним идеалима. Хуманисти имају критички приступ према

свему. Претечама хуманизма се сматрају књижевници: Данте Алигијери, Франческо

Петрарка и Ђовани Бокачо.

Идеал хуманиста су били стари антички списи (грчки и латински). Бавили су се

критичким проучавањем тих списа. Они су открили да се у средњем веку говорило

вулгаризованим латинским језиком. Захваљујући критичком проучавању античких

списа открили су да су многи важни документи фалсификати. Један од највећих

фалсификата је „Константинова даровница“, на којој је римски папа заснивао

световну власт. То је у 15. веку доказао ватикански библиотекар Лоренцо Вала.

У периоду хуманизма се појављује први политички теоретичар Николо

Макијавели са делом „Владалац“. Оно говори да због искварености и

подмитљивости људи владар није бирао средства да би остао на власти, и да је право

почивало на сили.

Заједно са развојем хуманизма се у 15. веку у Фиренци појављује нови културни

правац – ренесанса (препород). Ренесанса посебно долази до изражаја у уметности.

Породица Медичи је финансијски помагала уметницима. У 16. веку се ренесанса шири

у Венецију и Рим.

Познати уметници италијанске ренесансе су: Брунелески (архитекта),

Донатело (вајар), Рафаело, Тицијан, Мазачо (сликари). Најпознатији уметници

ренесансе су: Леонардо да Винчи („Тајна вечера“, „Мона Лиза“), Микеланђело

(осликао је Сикстинску капелу – фреска „Страшни суд“, пројектовао је цркву Св.

Петра у Риму – најпознатија грађевина ренесансе, скулптуре: Давид, Мојсије, Пијета).

Хуманизам и ренесанса се у 16. веку шире на околне европске земље.

Најпознатији представник хуманизма у Немачкој је био Еразмо Ротердамски (дело

„Похвала лудости“). Најпознатији представник ренесансе у Немачкој је био сликар

Албрехт Дирер. Најпознатији претставник хумнизма у Енглеској је Томас Мор (дело

„Утопија“). Најпознатији представник ренесансе у Енглеској је Вилијам Шекспир

(дела: „Хамлет“, „Отело“, „Краљ Лир“, „Ромео и Јулија“, „Магбет“). Значајни

књижевници овог доба су: Сервантес („Дон Кихот“), Марин Држић („Дундо

Мароје“).

РЕФОРМАЦИЈА

Свештеници средњег века су живели у раскоши. Црква је била склона

злоупотребама. Најпознатија злоупотреба је била продаја опроштајница

(индулгенција). Сви слојеви становништва су тражили да црква буде „јефтинија“ и да

се реформише.

Немачки свештеник Мартин Лутер је 1517. први јавно изашао са захтевима за

реформу цркве. Он је те захтеве изнео у 95 теза. Тражио је да се укину индулгенције,

оспоравао је тврдњу о непогрешивости папе, сматрао је треба укинути свештенство као

непотребног посредника између Бога и верника, тражио је да Библија коју је истицао

као једини извор вере буде преведена на народне језике. Он је превео Библију на

немачки језик. Његово учење нису прихватали црква и држава. Од њега је тражено да

се одрекне свог става. Он је то одбио, због чега је искључен из цркве и претила је

опасност да буде погубљен. Много моћних људи је прихватило његово учење, и они су

га штитили.

Његове присталице су протестовале против забране његовог учења, због чега се

зову протестанти (лутерани, евангелисти). Сви покушаји да се заустави ширење

протестантизма нису давали резултате. У Аугзбургу је 1555. потписан верски мир,

којим је установљен принцип „Чија власт његова и вера“, по коме су немачки

кнежеви могли да наметну вероисповест својим поданицима. Тада је установљена

подела Немачке на протестанте и католике.

Протестантизам је укинуо монаштво и манастире, свештеницима допустио да се

жене, поједноставио богослужење сводећи га на читање Библије и певање верских

песама. Од верника је тражено да живе марљиво и штедљиво. Протестантизам је било

у складу са етиком капитализма.

У Швајцарској, у Цириху, Лутерово учење је даље развио Улрих Цвингли. Он

је одбацивао схватање о транссупстанцији, претварању хлеба и вина у крв и тело

Христово приликом причешћа. У Женеви је деловао Жан Калвин. Он је развио учење

о предестинацији, по коме је Бог унапред одредио кога ће спасити, а кога ће стићи

проклетство. Његово учење се раширило у Француској (хугеноти), Холандији и

Шкотској.

Енглески краљ Хенри VIII је натерао парламент да донесе Акт о суперматији

(1534), по коме је краљ поглавар нове англиканске цркве.

Католичка црква је предузимала мере које су требале да зауставе ширење

реформације и да врате вернике католичкој цркви. Мере које су требале да зауставе

ширење реформације се зову контрареформација или католичка обнова. Игнацио

Лојола је 1534. основао монашки ред Дружба Исусова, чији су припадници језуити.

Њима се приписује начело „Циљ оправдава средства“. Обновљен је рад инквизиције

(црквеног суда). Одржан је сабор у Триденту средином 16. в, на коме је редефинисана

црквена догма и појачана црквена дисциплина.

Верски ратови: у Француској је 1572. био покољ хугенота (Бартоломејска ноћ),

у Немачкој је избио Тридесетогодишњи рат (1618-1648). Повод за други је била

делатност језуита у Чешкој. У њему су учествовале Холандија, Енглеска, Шведска

(подржавали протестанте); Шпанија, Француска (подржавали католике). Рат је 1648.

окончан Вестфалским миром, којим је потврђена верска подела Немачке. Резултат рата

је било разарење и подела Немачке.

Последице реформације су: развијање јединства западног хришћанства,

преводи Библије на народне језике и богослужења на народним језицима.

ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА

Од 1485. до 1603. Енглеском је владала династија Тјудор, чији су најзначајнији

владари били Хенри VIII и Елизабета I. После те династије 1603. на власт је дошла

династија Стјуарт (1603-1688 са прекидима). Они су владали апсолутистички, због

чега су дошли у сукоб са парламентом.

Захтеви парламента су били: да краљ не може уводити нове порезе без

сагласности парламента и да не може хапсити људе без одлуке суда. Краљ Чарлс I је

изазвао грађански рат (1642-1649). Војска парламента, предвођена Оливером

Кромвелом, победила је 1649. краљеву војску. Чарлс I је био погубљен, а Енглеска је

проглашена за републику (1649-1660).

У том периоду је Енглеском владао Кромвел и узео је титулу лорд протектор

Републике. Он је 1651. донео Навигациони акт, којим је одређено да само енглески

бродови могу доводити робу у Енглеску. Он је био уперен против Холандије и

Шпаније који су били највећи конкуренти Енглеској на мору.

После Кромвела 1660. је на власт доведен Чарлс II под условом да му власт буде

ограничена улогом парламента и враћена је монархија. Тада се појављују прве странке:

виговци и торијевци. Виговци су заступали интересе новог племства и грађанства, а

торијевци су заступали интересе феудалног племства.

Енглески краљ Џејмс II је донео Декларацију о толеранцији којом је увео

верске слободе за католике и радикелне реформаторе. Због тога је он 1688. био збачен

са власти. Тај догађај је познат као Славна револуција. На власт је доведен Виљем

Орански. Он се обавезао да ће поштовати права парламента. Тако је Славном

револуцијом уведена парламентарна монархија, облик владавине где власт краља

ограничава парламент, а владу формира она политичка странка која на изборима

добије већину.

У 18. веку Енглеска је створила огромну империју освојивши: француске

колоније у Северној Америци, Гибралтар, Индију, Аустралију и Нови Зеланд.

АМЕРИЧКА РЕВОЛУЦИЈА

Почетком 17. века Европљани почињу да насељавају Северну Америку. Прву

колонију (Вирџинија) у Северној Америци су створили Енглези. Французи су

основали Квебек, а Холанђани Нови Амстердам.

Енглеска је потискивала Французе и Холанђане. Завладала је источном обалом

до краја 18. века. Енглези су дефинитивно учврстили власт над источном обалом САД-

а у седмогодишњем рату (1756-1763) у којем су поразили Французе. Енглези су ту

основали 13 колонија. Колоније су се економски брзо развијале. Поделиле су се на

северне и јужне.

Колонијама су управљали гувернери. Енглеска је колоније користила као извор

прихода и као извор сировина за своју привреду. Како су се колоније економски

развијеле оне су све више тежиле стицању политичке моћи. Порез на чај, који су

Енглези 1773. увели, био је повод за рат. Тај догађај је назван бостонска чајанка.

Рат за независност САД-а је трајао од 1775. до 1783. На челу колониста се

налазио Џорџ Вашингтон. На првом континенталном конгресу у Филаделфији

1776. су се састали представници колонија. Ту је 4. јула донета Декларација о

независности, коју је саставио Томас Џеферсон. Колонисти су 1777. остварили прву

велику победу у битци код Саратоге.

Након тога у рат улазе Француска, Шпанија и Холандија на страни колониста.

То се десило захваљујући Бенџамину Френклину. Колонисти су победили Енглеску

1781. у одлучујућој битци код Јорктауна. Рат је окончан миром у Паризу 1783. где је

Енглеска признала независност САД-а, али је задржала Канаду.

У САД-а је први пут примењен (федерални) принцип поделе власти на

законодавну, извршну и судску. Законодавну власт врши парламент, извршну врши

влада и председник, а судску врше независни судови. У САД-а законодавну власт врши

конгрес, који се дели на два дома: представнички дом и сенат. Устав САД-а је донет

1787, којим је дефинисано овакво државно уређење.

ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА

Династија Бурбон долази на власт крајем 16.в. Они су владали апсолутистички.

Карактеристика краљева династије Бурбон је њихово ослањање на министре. Први

министар Луја XIII (прва половина 17. в) је био кардинал Ришеље. Луј XIII је 1614.

распустио скупштину.

Луј XIV је сам себи био први министар. Приписује му се изрека: „Држава, то

сам ја“. Надимак Краљ Сунца су му дале његове улизице. Он је саградио најпознатији

париски дворац Версај (крај 17. в.). Водио је много ратова. За време његове владавине

се на краљевском двору живело врло раскошно. Резултат тога је била велика

финансијска криза, која је на крају довела до револуције.

Луј XV (18.в.) је изјавио: „После нас потоп“. За време његове владавине је

Француска изгубила поседе у Индији и Северној Америци.

У 18. в. у Европи се појављује нови културни покрет – просветитељство.

Просветитељи су критиковали три основне слабости француског друштва: владарски

апсолутизам, свемоћ цркве, сталешка подела друштва (племство, свештенство и трећи

сталеж). Повлашћени сталежи су били племство и свештенство.

У оквиру просветитељства се појавио филозофски правац – рационализам.

Француски рационалисти су својим идејама пресудно допринели француској

револуцији. Значајни француски филозофи: Франсоа Волтер, Шарл Монтескије,

Жан Жак Русо. Волтер је критиковао слабости француског друштва. Монтескије је

написао „Дух закона“. У том делу се залагао за увођење парламентарне монархије

енглеског типа. Он је теоријски разрадио поделу власти на законодавну (парламент),

извршну (владар) и судску (независни судови). Русо је написао „О друштвеном

уговору“. У том делу је говорио да пошто власт потиче од народа друштвено уређење

мора бити резултат уговора целог друштва.

Луј XVI (крај 18.в.) је био слабог карактера и није се много бавио својим

послом. Он је покушао да реши финансијску кризу у држави. Ангажовао је економисте

да га саветују. Они су му рекли да уведе порезе племству и свештенству. Он то није

могао да уради, јер су му они чинили ослонац власти, па је 1789. сазвао скупштину

државних сталежа по први пут после 1614. На скупштини је дошло до сукоба између

племства и свештенства, с једне стране, и трећег сталежа, с друге. Трећи сталеж се

издвојио и прогласио себе народном скупштином.

У Паризу се прочуло да ће краљ покушати војском да растури народну

скупштину. Народ се наоружао. Провалио је у у затвор Бастиљу 14. јула 1789. Тај

догађај представља почетак Француске револуције. Револуционари, који су упали у

Бастиљу, су носили један од симбола револуције – француску тробојку. Симбол

револуције: „слобода, једнакост, братство“.

Августа 1789. народна скупштина је донела две значајне одлуке: укидање

феудализма и декларацију о праву човека и грађанина. Скупштина је постала

уставотворна (доноси устав). Први устав у Француској је донет 1791. Њиме је

Француска постала уставна монархија (власт краља је ограничена уставом). Тај устав је

штитио интересе богатих Француза.

Резултат тог устава је увођење сталне народне скупштине, у којој су постојали

политички клубови. Најзначајнији политички клубови су били: жирондинци

(заступали итересе средњих и богатих слојева) и јакобинци (заступали интересе

сиромашнијих слојева).

Доста племића је побегло из Француске у Аустрију и Пруску. Одатле су радили

на рушењу револуционарног поретка. Аустрија и Пруска су 1792. објавиле рат

Француској са идејом да сруше нову револуционарну власт. У том рату се појављује

Марсељеза. Конвент (револуционарна скупштина) је формирана 1792. У конвенту су

водећу улогу имали јакобинци. Конвент је прогласио републику под утицајем

јакобинаца. Краљ је осуђен на смрт 1793.

Јакобинци су завели диктатуру од 1793. до 1794. (јакобинска диктатура). На

челу диктатуре је био Максимилијан Робеспјер. Други (јакобински) устав је донет

1793. Њиме је уведено опште право гласа. Јакобинци су за време револуције увели

револуционарни терор, који је био упрен против политичких противника. Врховни

орган у време диктатуре је био Комитет јавног спаса. Створена је народна војска

(напредује се на основу способности). Захваљујући народној војсци су јакобинци

истерали стране трупе са француске територије. Тада се издвојио Наполеон

Бонапарта. У конвенту је 1794. организована завера против Робеспјера. Он је био

погубљен. Тиме је окончана јакобинска диктатура.

Трећи устав је донет 1795. Њиме је укинуто опште право гласа. Извршну власт

је добио директоријум (пет директора).

Захваљујући напредовању у војсци Наполеона је држава 1797. послала у

северну Италију да командује француском војском у борби против Аустрије. Он је тада

поразио Аустрију. Мировним уговором су Француској припале: северна Италија и

Белгија. Аустрији су припале: Венеција, Истра и Далмација. Наполеон се са својом

војском 1798. искрцао у Египту да би пресекао везе Енглеске са њеним колонијама на

Истоку.

Наполеон је 1799. извршио државни удар, којим је смењен директоријум.

Четвртим уставом је уведена власт три конзула. Наполеон је био први конзул и имао

је највећу власт.

Наполеон је 1802. проглашен за доживотног конзула. Крунисан је за цара 1804.

Написао је „Грађански законик“, који је важио у свим освојеним земљама.

Наполеон је 1805. прогласио стварање краљевине Италије. Због тога је против

њега створена коалиција, коју су чиниле: Енглеска, Аустрија и Русија. У бици код

Трафалгара 1805. је енглеска флота, предвођена адмиралом Нелсоном, поразила

француску. У бици код Аустерлица (битка три цара) 1805. је француска војска

поразила руску и аустријску. Наполеон је 1806. поразио Пруску војску у биткама код

Гене и Ауерштата. Након тога је укинуо Свето римско царство и од поседа у Немачкој

створио Рајински савез. Миром са Аустријом и Русијом Наполеон је добио Венецију,

Истру и Далмацију. Од њих је створио илирске провинције. Од поседа у Пољској је

створио варшавско војводство. Једина велика сила коју Наполеон није поразио је

Енглеска. Зато је увео континенталну блокаду, којом је смвим покореним земљама

забранио трговину са Енглеском.

Током 1807-1808. Наполеон је заузео у Португал и Шпанију, али у Шпанији

није успео да до краја учврсти власт. Он је 1812. напао Русију. Повод је био кршење

континенталне блокаде. Русе је предводио генерал Кутузов. У бици код Бородина

Французи нису успели да униште руску војску. Након те битке је дошла зима на коју

Французи нису били спремни. Мало француских војника се вратило.

Тада је обновљена коалиција против Наполеона, коју су чиниле: Енглеска,

Аустрија, Русија и Пруска. У Бици народа код Лајпцига 1813. Наполеон је поражен.

На власт је враћена династија Бурбона, краљ Луј XVIII. Наполеон је интерниран на

острво Елба. Он се током 1814. вратио на власт. Та владавина је трајала 100 дана.

Почетком 1815. је дошло до битке код Ватерлоа (Белгија). Енглеске и Пруске трупе су

биле под вођством војводе Велингтона. Наполеон је ту претрпео одлучујући пораз.

Наполеон је овај пут интерниран на острво Света Јелена (Атлантик), где је умро 1821.

Велике силе су се састале на Бечком конгресу (1814-1815). На Бечком конгресу

је по први пут дефинисан статус велике силе. Тај статус су добиле: Енглеска,

Француска, Русија, Пруска и Аустрија. Основни циљеви Бечког конгреса су били: да се

у Европи успостави поредак из времена пре Француске револуције и да се успостави

равнотежа сила у Европи.

Француска је враћена у границе као пре револуције. Аустрија је добила северну

Италију и илирске провинције. Русија је добила највећи део варшавског војводства.

Пруска је добила територијално проширење у западној Немачкој. Енглеска је добила

Малту и Цејлон.

Да би се очувао поредак успостављен на Бечком конгресу. Велике силе су

створиле савез – Света алијанса. Она је требала свим средствима да спречи сваки

покушај револуције у Европи. Чланице Свете алијансе су биле: Русија, Пруска и

Аустрија.