Ljubodrag Simonović, Beograd, Srbija, E-mail: comrade@sezampro.rs

MANIFEST EGZISTENCIJALNOG HUMANIZMA

Najvažniji zadatak humanističke inteligencije je da izgradi takvu samosvest savremenog čoveka koja pruža mogućnost čovečanstvu da opstane. Ona treba da ukaže na sve dramatičnije posledice razvoja kapitalizma kao destruktivnog poretka i na postojeće objektivne mogućnosti za stvaranje novog sveta. Istovremeno, ona treba da izgradi političku strategiju koja će postati polazište za stvaranje takvih globalnih oblika političke borbe koji će sprečiti uništenje života na planeti i stvoriti novi svet. Kritika kapitalizma treba da poštuje dva metodološka postulata. Prvi: priroda određene društvene (istorijske) pojave određuje se na osnovu tendencije njenog razvoja – šta ona postaje. Drugi: priroda društvene pojave uslovljava prirodu njene kritike. Priroda kapitalizma, što znači tendencija njegovog razvoja kao destruktivnog poretka, uslovljava kako prirodu kritike kapitalizma, tako i političku strategiju borbe protiv kapitalizma. Ne radi se o stvaranju uniformnog načina mišljenja, već o načinu mišljenja koji nastoji da postavlja pitanja koja imaju egzistencijalni i esencijalni karakter. Takav način mišljenja je suprotnost vladajućoj ideologiji, koja se pojavljuje u vidu „koka-kola kulture“, koja nastoji da marginalizuje suštinsko, da bi marginalnom dala spektakularnu dimenziju - što je savremeni reklamni oblik u kojem se pojavljuju vladajući principi kapitalizma. Specifičnost savremenog istorijskog trenutka, što znači specifičnost kapitalizma kao poretka destrukcije, uslovljava i specifični odnos prema prošlosti. Vladajuća ideologija steriliše slobodarsko-menjalački naboj filozofske misli i svodi je na beživotnu „istoriju filozofije“ koja postaje sredstvo za uništavanje slobodarske i životvorne snage uma. Kritička teorija, koja se zasniva na egzistencijalnom humanizmu, treba da stvori mogućnost da stvaralački i slobodarski duh predaka „oživi“ tako što će biti uključen u borbu za opstanak života i za stvaranje novog sveta. U borbi za opstanak čovečanstva misao prošlosti treba da realizuje svoj humanistički - egzistencijalni i slobodarski potencijal. Sve dublja kriza egzistencije primorava čoveka da se usresredi na osnovna egzistencijalna pitanja i da u tom kontekstu sažme slobodarsko i kulturno nasleđe čovečanstva - da ga liši „repova“ koji samo razvodnjavaju borbu i odvlače um na stranputicu. „Punoća ljudskog“, što znači sagledavanje čoveka iz istorijske perspektive, uslovljena je sve dramatičnijim egzistencijalnim izazovima. Slobodarska prošlost treba da postane izvorište životvorne snage čoveka u borbi za opstanak čovečanstva. Odlazak u mitološku prošlost opravdan je jedino ukoliko podrazumeva oživljavanje slobodarskih i životvornih mitova. U protivnom, on se svodi na odvlačenje uma na stranputicu i, nezavisno od ličnih motiva, ima anti-egzistencijalni karakter. Konkretna kritika kapitalizma ne može da se zasniva samo na esencijalnom, već pre svega na egzistencijalnom humanizmu. Ideali Francuske građanske revolucije - Liberté, Egalité, Fraternité - jesu nužni, ali ne i dovoljni uslov budućnosti. Borba za očuvanje života na planeti i za povećanje izvesnosti opstanka čoveka kao kulturnog (društvenog) i biološkog (prirodnog) bića predstavljaju conditio sine qua non borbe za budućnost. Umesto Marksovog pojma „otuđenje“ (Entfremdung) osnovni pojam u kritici kapitalizma treba da bude destrukcija. Marksov revolucionarni humanizam pojavljuje se u odnosu prema kapitalizmu kao poretku neslobode, nepravde, ne-uma - i zalaže se za slobodu, društvenu pravdu, za umni svet, što znači da se nalazi u esencijalnoj sferi. Egzistencijalni humanizam pojavljuje se u

odnosu prema kapitalizmu kao destruktivnom poretku koji uništava prirodu i čoveka kao biološko i ljudsko biće - i u pravi plan stavlja borbu za opstanak živoga sveta, što znači da se nalazi u egzistencijalnoj sferi. Tvrdnja da je čovek stvaralačko-slobodarsko biće odgovor je svetu u kome je čovek otuđen od sebe kao stvaralačkog i slobodarskog bića. Tvrdnja da je čovek životvorno biće odgovor je svetu koji se zasniva na uništenju života: borba za slobodu postaje borba za opstanak. Što se tiče borbe za umni svet, to nije samo esencijalni, već osnovni egzistencijalni izazov. Istovremeno, Hegelova (Marksova) dijalektika može samo uslovno da bude prihvaćena kao polazište za razvoj kritike kapitalizma budući da se njena istorijska piramida slobode zasniva na egzistencijalnoj izvesnosti. U „tradicionalnom“ marksizmu kritika kapitalizma s aspekta onoga što još nije a što može da bude (Blohovo noch-nicht-Sein) ima apstraktni karakter. Konkretna priroda kapitalističkog pozitiviteta uslovljava i prirodu negativnog, što znači kritičke svesti i političke prakse koja se na njoj zasniva. Savremeni čovek ne može da stekne odgovarajuću istorijsku samosvest polazeći od apsolutizovanog i idealizovanog antropološkog modela čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode, već polazeći od egzistencijalnih izazova koje kapitalizam kao destruktivni poredak nameće čoveku. Postajanje čoveka čovekom (onim što on u svojoj biti jeste – totalizujuće slobodarsko-stvaralačko-životvorno biće) i postajanje sveta ljudskim svetom uslovljeno je postajanjem kapitalizma kapitalizmom, što znači postajanjem kapitalizma onim što u svojoj biti jeste - totalitarnim destruktivnim poretkom. Konkretna budućnost ne zasniva se na onome što čovek želi da učini polazeći od svojih istinskih ljudskih potreba, već na onome šta čovek mora da učini da bi čovečanstvo opstalo. Esencijalna ravan budućnosti neposredno je uslovljena egzistencijalnim izazovima. Razvoj kapitalizma doveo je do toga da budućnost više nije moguća kao proizvod slobodne (vizionarske) stvaralačke prakse čoveka (Blohova „otvorenost“), već je uslovljena posledicama koje stvara kapitalizam kao destruktivni poredak. Objektivne mogućnosti za stvaranje novog sveta i mogućnost realizovanja čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode uslovljeno je razvojnim mogućnostima kapitalizma kao destruktivnog poretka. To je osnov konkretne dijalektike budućnosti. Desetkovana priroda, osakaćeni čovek, nagomilane destruktivne moći kapitalizma sa kojima čovečanstvo momentalno može biti uništeno – to je isto tako objektivno stanje koje neminovno uslovljava mogućnost budućnosti i njeno planiranje. Ne postavlja čovek pred sebe one zadatke koje može da reši, kao što to tvrdi Marks, već je kapitalizam taj koji nameće čoveku sudbinski zadatak: da očuva život na planeti i spase čovečanstvo od uništenja. Biti na nivou istorijskog zadatka koji čoveku postavlja kapitalizam znači sučeljiti se s kapitalizmom kao poretkom koji uništava život. Na nuklearnim đubrištima ne može se stvoriti humani svet. Za marksističke teoretičare osnovni egzistencijalni pokretač čoveka je prazan stomak. Tipičan je Blohov stav da „u osnovi planiranja leže: glad, oskudica i nemaština“. Kapitalizam puni stomake svojih podanika tako što uništava prirodu i degeneriše čoveka kao prirodno i ljudsko biće stvarajući od njega kontejner u kome nestaju sve otrovniji surogati „potrošačke“ civilizacije. Što se tiče urođene agresivnosti čoveka kao živog bića, kapitalizam preobražava životnu agresivnost čoveka u destruktivnu moć. Potencijalno menjalačka energija ljudi, koja proističe iz njihovog sve većeg nezadovoljstva, posredstvom kapitalističke životne i ideološke sfere postaje spiritus movens kapitalizma. Potreba za životom pretvara se u potrebu za uništavanjem. Kritikujući Hegela, Bloh sa pravom ukazuje na to da nije svaka negacija u istoriji istovremeno pomak unapred. Međutim, on ne uviđa da kapitalistička negacija vodi

uništenju sveta. Nema reči o kapitalizmu kao destruktivnom poretku i u tom kontekstu o svesti o mogućnosti uništenja života kao bitnom sadržaju revolucionarne svesti. Anticipacija budućnosti kao konkretna anticipacija konkretne budućnosti mora da anticipira razvoj kapitalizma, što znači posledice koje stvara kapitalizam kao destruktivni poredak koje neminovno uslovljavaju slobodu čoveka, a samim tim i mogućnost budućnosti i njenu konkretnu prirodu. Postoje dva istorijska osnova povezivanja ljudi: spontani, što znači potreba čoveka za čovekom (erotska priroda čoveka, simbolično kao „ljubav“), i represivni, pre svega obezbeđivanje neposredne egzistencije (rad i sve ono što on uslovljava, simbolično kao „dužnost“). U dosadašnjim istorijskim periodima zadovoljavanje represivnog osnova povezivanja ljudi išlo je na uštrb humanog povezivanja. Postajući homo faber čovek je potiskivao i gubio svoje autentične ljudske osobine (erotsku prirodu), što je do vrhunca dovedeno u kapitalističkom društvu koje je postalo „tehnička civilizacija“ u kojoj je došlo ne samo do dehumanizovanja, već i do denaturalizovanja čoveka. Kao totalitarni i globalni poredak destrukcije kapitalizam je na novi i daleko dramatičniji način postavio pitanje nužnosti i slobode. Nije više rad kao takav, već je borba za očuvanje života (i njemu odgovarajući rad) postala najvažnija egzistencijalna obaveza čoveka. Borba za opstanak postaje savremeno "carstvo nužnosti" i na njenom temelju razviće se čovek kao totalizujuće životvorno biće. Savremeni kapitalizam "ujedinio" je egzistencijalnu sa esencijalnom sferom: borba za slobodu postaje egzistencijalna nužnost, a borba za opstanak osnovni slobodarski izazov. Nisu više sfere rada, umetnosti, igre - polazište slobodarske prakse, već je to čovek kao totalizujuće životvorno biće koje čitav svoj život sagledava u egzistencijalno-esencijalnoj ravni, što znači u kontekstu borbe protiv kapitalizma koji je pretvorio zakone prirode, društvene institucije i čoveka u sredstvo za uništavanje života. U tom kontekstu rad, kojim se realizuju stvaralačke (životvorne) moći čoveka i stvara istinski ljudski svet, postaje osnovna esencijalna delatnost. Kao što je danas proizvođenje dobara (robe) istovremeno uništavanje života, tako će u budućem društvu proizvođenje dobara istovremeno biti proizvođenje zdravih životnih uslova (oplemenjene prirode) i stvaranje zdravog (oplemenjenog) čoveka. Osnovni zadatak čovečanstva u budućnosti biće da nanovo uspostavi ekološku ravnotežu i na taj način životne uslove u kojima čovek može da opstane. Tome će biti podređen razvoj proizvodnih snaga, sami radni procesi, aktivnosti u slobodnom vremenu, praktično - čitav život. U tim uslovima takmičenje koje se svodi na borbu za pobedu postizanjem većeg rezultata (rekorda), kao što je to u sportu, biće samo deo praistorije čovečanstva. Ono što treba da čini novi kvalitet povezivanja ljudi na osnovama borbe za očuvanje života na planeti je to što ono treba da pruži podstrek za razvoj humanih osnova povezivanja ljudi, što znači da treba da bude uslovljeno potrebom čoveka za čovekom. Radi se o tome da je kapitalizam pretvorio sve društvene institucije, kao i čitav život, u sredstvo za oplodnju kapitala, što znači za uništavanje života. Da bi opstao, čovek nema kome da se obrati za pomoć osim drugom čoveku: društvenost je egzistencijalni imperativ. U dijalektičkom smislu, čovek kao realizovano društveno biće postaje totalizujuće životvorno biće – u odnosu prema kapitalizmu kao totalizujućem poretku destrukcije. U tom kontekstu mogli bismo da preformulišemo jednu od osnovnih Marksovih teza iz „Komunističkog manifesta“, da je „sloboda svakog osnovni uslov za slobodu svih“. Polazeći od toga da je čovečanstvo ugroženo tako što je ugrožen život svakog čoveka, može se doći do stava da je opstanak svakog osnovni uslov za opstanak svih.

Kapitalistički totalitarizam je najpogubniji oblik totalitarizma koji je stvoren u istoriji. On se zasniva na totalnom komercijalizovanju prirode i društva. Svaki deo planete i svaki segment društvenog i individualnog života postao je sastavni deo mehanizma destruktivne kapitalističke reprodukcije. Sam život postaje totalizujuća moć koja formira karakter ljudi, njihovu svest, međuljudske odnose, odnos prema prirodi... Istorijski oblici totalitarizma pojavljuju se u odnosu prema ideji prošlosti, određenoj transcendentalnoj ideji, ili prema ideji budućnosti – što otvara mogućnost za njihovu kritiku. Savremeni kapitalistički totalitarizam zasniva se na destruktivnom nihilizmu: on uništava kako ideju transcendencije, tako i ideju budućnosti (prošlosti) i samim tim mogućnost za uspostavljanje kritičke distance prema postojećem svetu. Dok je kapitalizam bio u fazi nastajanja on je proizvodio vizionarsku svest koja nije samo otvarala prostor za razvoj kapitalizma, već i za njegovo prevazilaženje (Mor, Kampanela, Hobs, Bekon, Oven, Furije...). Postajući totalitarnim destruktivnim poretkom kapitalizam se obračunava s vizionarskom svešću i stvara totalitarnu pozitivističku svest – kojoj odgovara ideja o „kraju istorije“ i „poslednjem čoveku“ (Fukujama). Kapitalizam ukida istoriju pretvarajući istorijsko vreme u mehanizovano događanje, što znači u pozitivno ništa. Istovremeno, kapitalističko vremenovanje nema samo anti-istorijski, već anti-egzistencijalni karakter. Kapitalizam uništava samu mogućnost budućnosti: ona se pojavljuje kao na kapitalistički način degenerisani u-topos. Kapitalistički razvoj proizvodnih snaga ne povećava izvesnost ljudskog opstanka, kao što tvrdi Marks, već ga sve dramatičnije dovodi u pitanje. Otuda, umesto da stvara optimizam, kapitalistički „progres“ proizvodi strah od budućnosti. Najpogubnija karakteristika kapitalizma je da od posledica uništavanja života stvara izvore profita i na taj način osnov za svoj dalji razvoj, pri čemu stvaralačke moći čoveka postaju sredstvo za razvoj destruktivnih moći kapitalizma i za ubrzanje procesa destrukcije. Kapitalizam je postao samoreprodukujući mehanizam destrukcije koji je za živi svet ono što je maligni tumor za organizam: on produžava sebi život tako što proždire sve ono što pruža mogućnost čovečanstvu da opstane. Ne radi se samo o sistematskom, već o definitivnom uništenju života na planeti. Savremeni čovek ne sučeljava se samo sa ideološkim, vojnim i policijskim terorom vladajućeg poretka, kao što je to bilo u prošlosti, već sa nagomilanim destruktivnim moćima kapitalizma. U kapitalizmu dominira duh destruktivnog varvarizma i on uslovljava aktivnosti vladajuće klase i njenu odbranbenu strategiju. Upotreba atomskih, hidrogenskih i neutronskih bombi, smrtonosnih virusa, izgladnjivanje stanovništva, zagađivanje i uništavanje izvora vode i tsl. (sa čime će biti usmrćene stotine miliona ljudi i nepopravljivo kontaminirana životna sredina) predstavlja za na kapitalistički način degenerisanu svetsku plutokratsku „elitu“ - „opravdanu meru“ ukoliko će se na taj način produžiti opstanak kapitalizma. Da bi sprečili propast kapitalizma, fanatici kapitalizma spremni su da unište čovečanstvo i život na planeti. NATO agresija na Srbiju u proleće 1999, sa kojom je Srbija primorana da postane deo američkog „novog svetskog poretka“, ukazuje na pravu prirodu kapitalizma. Na Srbiju je bačeno preko 32 000 uranijumskih projektila čime je izvršena kontaminacija životne sredine koja odgovara dejstvu preko 470 atomskih bombi koje su bačene na Hirošimu i Nagasaki. Sedam godina nakon bombardovanja broj obolelih od raka u Srbiji povećan je za 40% sa tendencijom dramatičnog uvećavanja broja obolelih i umrlih. Sledećih 500 godina život ljudi koji budu živeli na bombardovanom prostoru neposredno će biti uslovljen posledicama koje izaziva nuklearna kontaminacija zemljišta, vode, vazduha, ljudi, životinja, biljaka... To što se

desilo građanima Srbije dešava se ljudima širom planete. Njihova budućnost predodređena je posledicama koje stvara destruktivni kapitalistički varvarizam koji ima globalni i totalitarni karakter. Kapitalizam uništava emancipatorsko nasleđe građanskog društva i ideju novum-a i stvara „novi“ fašizam. Nosioci savremenog fašizma nisu grupe mladih koje se „kite“ nacističkim simbolima, već kapitalističke korporacije koje, stvarajući sve dublju egzistencijalnu i na toj osnovi opštu društvenu krizu, proizvode fašističku ideologiju. Vladajući princip monopolističkog kapitalizma „Uništi konkurenciju!“ je generator savremene fašističke prakse kako u ekonomskoj, tako i u političkoj sferi. Kapitalistička destrukcija prirode i čoveka kao kulturnog i biološkog bića uslovljava nastanak i jačanje najreakcionarnijih političkih snaga. U krilu kapitalizma ne stvara se samo mogućnost za novo društvo, već za novi (ekocidni, destruktivni) varvarizam. U samom kapitalizmu uspostavljena je borba između ove dve tendencije. To je osnov i okvir savremene klasne borbe koja nije samo borba za socijalnu pravdu i slobodu, već i za opstanak. Na mogućnost uspostavljanja (dugog) perioda kapitalističkog varvarizma (kao i na mogućnost zajedničke propasti vladajuće i radničke klase) ukazuje i sam Marks, ali taj stav nema takvu težinu u njegovoj teoriji (i time obavezujući karakter) da Marks na osnovu njega razrađuje moguće oblike razvoja kapitalizma i moguće oblike političke borbe protiv njega. Istovremeno, mogući kapitalistički varvarizam nema, po njemu, destruktivnu, već anti-slobodarsku prirodu. Marks previđa da je kapitalizam u svojoj biti ekocidni varvarizam, koji ima tehnički oblik, i da su kapitalisti ekocidni varvari. Bespoštedni odnos kapitala prema prirodi i čovečanstvu generator je bespoštednog odnosa čoveka prema čoveku. Gonjen ekocidnom pomamom kapitala prosečni (malo)građanin Zapada ima sve manje sluha za patnju i "ljudska prava" drugih naroda. Ekocidni odnos kapitalističkog sistema prema prirodi proizvodi genocidni odnos najmoćnijih kapitalističkih država prema narodima „trećeg sveta“. Upravo oni koji stotinama puta premašuju potrošnju koju ostvaruje prosečni građanin nerazvijenog sveta; oni koji na svoje "kućne ljubimce" potroše daleko više hrane i energije nego što potroše milijarde ljudi u zemljama "trećeg sveta"; oni koji stotinama godina uništavaju život na planeti i koji su na sistematskom istrebljivanju "primitivnih naroda" gradili svoj "progres"; oni koji svake godine ulažu sve veće sume u spaljivanje brda hrane, dok milioni dece širom sveta umiru od gladi; oni koji koriste žitarice za proizvodnju energenata; oni koji raspiruju potrošačku euforiju u svojim sredinama i blokiraju proizvodnju hrane u nerazvijenim zemljama da bi ih naterali da kupuju njihove viškove žita i da bi im još više zategli oko vrata dužničku omču - seju strah od "ugroženosti planete zbog prenaseljenosti". Teza o "prenaseljenosti planete" postaje način da se pribavi legitimnost uništavanju čitavih naroda da bi se najmoćnije kapitalističke korporacije dokopale sirovinskih i energetskih resursa. Vodeće Zapadne TV stanice danima izveštavaju o spašavanju nasukanog kita, ušta se ulažu milioni dolara - da bi se impresionirala svetska javnost njihovom "brigom za živi svet" - ali im ne pada na pamet da pokažu stravične razmere bede i sirotinje u zemljama "trećeg sveta", što je neposredna posledica ekonomskog fašizma kojem su te zemlje izložene. Te scene "nisu interesantne" za njihove gledaoce. I to je tačno. Preždrani i idiotizovani malograđanin "slobodnog sveta" ne želi da zna kakve posledice izaziva njegova nezajažljiva glad za trošenjem i uništavanjem, isto onako kao što prosečni nemački malograđanin nije želeo (a ni sada ne želi) da zna o stravičnim zločinima koje je, u Drugom svetskom ratu, činila nemačka

soldateska, pogotovu za "logore smrti" u kojima su na monstruozni način ubijeni milioni dece, žena, starih... Alarmantna je istina da je za današnjeg nemačkog malograđanina Hitler napravio samo jednu „grešku“: nije pobedio. A to shvatanje nije zaostatak prošlosti, već je proizvod razvoja kapitalizma koji je do te mere osiromašio i uništio prirodnu sredinu u Nemačkoj da se ideja o osvajanju "životnog prostora" (Lebensraum) sve dramatičnije nameće kao osnovno egzistencijalno pitanje. Ekocidni kapital je taj koji oživljava nacističke aveti prošlosti gurajući im nanovo u ruke nemačku mladež koja, idiotizovana "koka-kola kulturom" i zaslepljena potrošačkim fanatizmom, ponovo treba da posluži kao oruđe za uništavanje "nižih rasa", ili kako to voli da kaže današnja desničarska propaganda Zapada, "naroda bez kulture" (a to su svi oni narodi koji stoje na putu ostvarivanja neo-kolonijalnih interesa Zapada). Ne treba zaboraviti da se razvoj kapitalizma zasniva na jednom od najmonstruoznijih zločina koji je učinjen u istoriji: na istrebljenju severnoameričkih Indijanaca. Ono što daje posebnu dimenziju tom zločinu je to što su američki kapitalisti od uništenja Indijanaca napravili "biznis" vredan milijarde dolara. Nije bilo dovoljno to što su na najsvirepiji način uništeni severnoamerički starosedeoci, već su, svedeni na "gnusne ubice", postali "zvezde" holivudske filmske industrije. Indijanci, žrtve najvećeg genocida u ljudskoj istoriji, postali su simboli zla, dok su oni koji su pobili milione indijanske dece postali oličenje hrabrosti i dobrote. Uništenje Indijanaca simbolično je uništenje života u kome je čovek živeo u jedinstvu sa prirodom. "Heroji" "divljeg Zapada", poput Bufalo Bila, su otelotvorenje ekocidnog duha kapitalizma: monstruozno ubijanje bizona postaje legendarna "zabava" koja će postati neprikosnoveni obrazac za ponašanje mladih u SAD i Evropi. „Kriza levice“ kao organizovanog političkog pokreta rezultat je obračuna kapitalizma s emancipatorskim nasleđem građanskog društva pri čemu se degenerišu i uništavaju svi oni politički pokreti i ideje koje otvaraju mogućnost za stvaranje novog sveta. „Kriza levice“ je zapravo kriza političkih institucija građanskog društva, budući da je kapitalizam, kao totalitarni poredak, uvukao u svoju interesnu orbitu čitavu „javnu sferu“ i na taj način instrumentalizovao proces stvaranja i donošenja političkih odluka. Politika je postala jedna od tehničkih sfera kapitalizma i kao takva business – kao i sve druge oblasti društvenog života. Kapitalizam je od političke sfere stvorio političko tržište na kome svaka partija nastoji da što bolje proda svoj politički program (političku robu) i da unovči svoj uticaj u društvu polazeći od interesa birokratizovanih i korumpiranih partijskih oligarhija. Političke partije postale su privatna svojina „vođstva“, kao što je to slučaj i sa mnogim sindikatima i drugim organizacijama koje pružaju samo formalnu mogućnost okupljnja građana radi zaštite njihovih ljudskih i građanskih prava. Neposredna posledica korumpiranja (nominalno) „levičarskih“ partija je stvaranje sve šireg anti-kapitalističkog pokreta koji ne prihvata dominaciju partija koje pripadaju političkom establišmentu. Izvorna levičarska misao, ona koja insistira na slobodi i socijalnoj pravdi, najprisutnija je među obespravljenim radnim slojevima i mladima - među onima koji su životno zainteresovani da izvorne ideje levice budu realizovane. Zbog toga se čini sve da se potlačeni isključe iz javne sfere i depolitizuju, a da se od njihove dece na stadionima, na koncertima pop-zvezda, u disco-klubovima, putem holivudske industrije zabave - stvore zombiji, narkomani, kriminalaci, fašisti... Kapitalizam nastoji da uništi čoveka kao društveno biće i u tom kontekstu sve autentične oblike političkog (društvenog) organizovanja građana i da stvori od čoveka atomizovanog radno-potrošačkog zombija koji će se u svom ponašanju

rukovoditi „logikom“ destruktivnog iracionalizma. Konfuziju oko toga šta je „levica“ stvara i buržoazija koja nastoji da se obračuna s radničkim pokretom tako što preuzima ideje levice i pretvara ih u demagoške slogane sa kojima nastoji da se prikaže kao „borac za radnička prava“ i na taj način oslabi istinsku levicu. Tipičan primer levičarske demagogije predstavlja Hitlerova politička kampanja u vreme Vajmarske republike. Istom političkom logikom rukovodi se savremena buržoazija. Levičarska demagogija treba da „premosti“ sve veći jaz koji deli buržoaziju od radnih slojeva, kao i da stvori konfuziju u kojoj će se izgubiti ideja budućnosti. Levičarska misao je sve prisutnija na univerzitetima na Zapadu, ali je getoizovana i postala je sredstvo za obračun s političkom borbom potlačenih. Ona preobražava osnovna egzistencijalna i esencijalna pitanja u „filozofska“ i „teorijska“ pitanja i na taj način ih lišava konkretne društvene i istorijske suštine. Borbu za opstanak i slobodu zamenjuju „teorijske rasprave“ i beskrajni „dijalozi“ sa kojima se sakati kritička svest i sprečava menjalačka praksa. Politička borba protiv kapitalizma degeneriše se u obliku „naučnih projekata“, „filozofskih skupova“, „seminara“ - gde se svako u svojoj oblasti bavi posledicama koje stvara kapitalizam ne dirajući u njegove osnove. Um se izvlači iz konkretne društvene realnosti i getoizuje se na fakultetima, u institutima, na seminarima i kongresima... Konkretna egzistencijalna i esencijalna pitanja postaju predmet teorijskih rasprava i kao takva, putem specifičnog jezičkog izraza, privilegija „intelektualaca“. Filozofska misao postaje formalistička misao, svojevrsna tehnika mišljenja koja ima pozitivistički i samim tim anti-slobodarski i anti-egzistencijalni karakter. „Intelektualna sfera“ postaje institucionalni oblik lišavanja građana umnosti i prava na umnost – i kao takva osnovni način njihovog duhovnog i time svakog drugog porobljavanja. „Potrošačko društvo“ je poslednji juriš kapitalizma koji nagoveštava njegov potpuni i definitivni raspad. Ono produžava život kapitalizmu tako što uništava čoveka kao kulturno i biološko biće, kao i prirodu. To je ono što određuje specifičnost savremene levice: pitanje pobede levice postalo je pitanje opstanka čovečanstva. Što se tiče ideje o umnom svetu, to nije puka humanistička želja, već egzistencijalni imperativ. Samo umni čovek može da uništi kapitalizam i stvori novi svet. Otuda obračun s čovekom kao umnim bićem predstavlja jedan od najvažnijih zadataka vladajućeg poretka. U tom kontekstu, kapitalizam se obračunava s humanističkim obrazovanjem i s humanističkom inteligencijom. Kapitalizam stvara, sa jedne strane, „bele kragne“ - tehničku inteligenciju, vodeću snagu u uništavanju planete, koja je svedena na fah-idiote, i sa druge strane „plave kragne“ - manipulativnu radnu snagu koja je lišena elementarnog obrazovanja. Posledice su sve vidljivije. Nakon toliko godina življenja u kapitalističkoj civilizaciji i nakon takvog "progresa" koji je u njemu ostvaren, sve veći broj ljudi postaje žrtva najmračnijih ideologija koje po svojoj morbidnosti prevazilaze sve što je do sada viđeno u istoriji. Samo u Sjedinjenim Američkim Državama deluje na hiljade "satanističkih", i njima sličnih, sekti što je neposredna posledica nemilosrdnog uništavanja duhovnog integriteta ljudi. "Potrošačko društvo" baca čoveka u provaliju duhovnog beznađa gde ga dočekuju sile mraka koje mu nude "zadovoljenje potreba" koristeći se sredstvima manipulacije kojim kapital od njega stvara bezumnog "potrošača". Za čoveka izgubljenog u mraku i lomača je izvor svetlosti i putokaz. Svi oni simboli putem kojih je čovek nekada mogao da prepozna svoj ljudski lik i da dopre, makar i delimično, do svoje ljudskosti, unakaženi su od strane kapitalističke propagandne

mašinerije. Reklamna poruka "Koka-kola, to je ono pravo!" dobija status najvišeg filozofskog stava; odsečena svinjska glava smeje se mameći čoveka da kupi delove „njenog“ tela; WC šolje se reklamiraju uz pratnju najviših umetničkih ostvarenja; šampionski sportski timovi postaju reklamni panoi za proizvođače duvana i alkoholnih pića; najveći umetnici koriste se kao sredstvo za saopštavanje reklamnih poruka; nago žensko telo u ponižavajućem položaju nezaobilazni je deo „uspešne reklamne kampanje“; deca od najnižeg uzrasta izložena su najodvratnijim oblicima reklamne manipulacije... Sve ono što ima ili može da ima ljudsku (kulturnu) vrednost postaje sredstvo za obezvređivanje čoveka. Privatizujući javna medija kapital nudi građanima "demokratiju" u obliku "sobe sa krivim ogledalima": u jednom ogledalu, čovek vidi "sebe" u obliku sumanutog "potrošača"; u drugom, u obliku podivljalog "gledaoca"; u trećem, kao manijakalnog "ubicu"; u četvrtom, kao robotizovanog "šampiona"... Čini se sve da se spreči da čovek ugleda svoj istinski, slobodarsko-stvaralački lik. Sa razvojem krize egzistencije, vladajući režim stvara sve agresivniju „industriju zabave“ putem koje nastoji da održi čoveka u "dobrom raspoloženju" (po principu "Don’t worry, be happy!"), da bi ga sprečio da na ljudski način doživi svoje ljudsko bitisanje, da se suoči sa svojom nesrećom i potraži načine da se izbavi iz nje. Radi se o "sindromu Titanik": brod tone - muzika je sve jača. Vladajući mediji nastoje, ne birajući sredstva, da zagnjure čoveka u baruštinu "koka-kola kulture", jer tek kada čovek postavi pitanje o budućnosti, kada postane svestan razmera uništavanja sveta - postaje jasna sva pogubnost uspostavljenog "progresa". Nije slučajno što su novi naraštaji, po prvi put u istoriji, lošije obrazovani nego njihovi roditelji. U najrazvijenijoj kapitalističkoj zemlji sveta, SAD, preko sto miliona ljudi nije u stanju da se služi zvaničnim pismom. Istovremeno, sve nehumaniji i agresivniji reklamni spotovi postaju osnovna "duhovna hrana" za ljude. "Prosečni" građanin SAD dnevno "primi" preko 3 000 reklamnih poruka. Školski sistem, kao obrazovna institucija, sve je u većoj krizi. Ugroženo je celokupno kulturno nasleđe Zapadne civilizacije, kao i humanistička dostignuća drugih civilizacija. U pitanju je razvoj koji diktira vladajući poredak da bi intelektualni (obrazovni) nivo građanina prilagodio svojim egzistencijalnim interesima i predupredio razvoj kritičkog uma koji je svestan kako pogubnosti kapitalizma, tako i novih mogućnosti razvoja koje su stvorene u okrilju građanskog društva. Radi se, naime, o tome da je čovek do te mere razvio proizvodne snage i u toj meri postao sposoban (stručan) da u svoje ruke uzme ne samo upravljanje procesima proizvodnje, već i upravljanje ukupnom društvenom egzistencijom, da konačno oslobađanje čoveka od tlačenja i egzistencijalne neizvesnosti nije više maštarija, nego realna mogućnost. Osnovni cilj industrije zabave je da spreči da se uspostavi delatno-menjalačka veza između uspostavljenog naučnog i tehničkog razvoja i nastojanja čoveka da ih usmeri ka zadovoljavanju njegovih istinskih potreba i obezbeđivanju izvesnije budućnosti. Sve bespoštedniji nasrtaji kapitalističkih medija na kritički um odgovor je kapitalizma na sve veću pustoš koju stvara, i na već stvorene objektivne mogućnosti da čovek iskorači iz kapitalističkog sveta u civilizaciju slobode. Mafijaški gangovi, "kraljevi" podzemlja, vođe "satanističkih" sekti i fašističkih klanova, vlasnici industrije zabave (u kojoj sport zauzima najvažnije mesto), prodavci narkotika, vladajuće religiozne organizacije, sastavljači horoskopa i drugi „vidovnjaci“ i vračare - svi oni koji učestvuju u uništavanju uma koji je u stanju da se sučelji sa uspostavljenim procesima destrukcije - "prirodni" su saveznici kapitalizma. Metafizički misticizam i

religiozni fanatizam su druga strana „tehničke civilizacije“ koja je lišila život smisla i od čoveka stvorila sredstvo za reprodukovanje kapitala. U savremenom kapitalizmu pozivanje na boga zapravo je jedan od načina na koji malograđanin lišava sebe odgovornosti za uništavanje sveta. Vladajuće religije postale su sredstvo za obračun s emancipatorskim nasleđem građanskog društva i s verom da je moguće stvoriti pravedni svet - ukoliko se budemo borili za njega. Kapital nastoji da od čoveka stvori potrošača-destruktora razvijanjem njegovih "normalnih" potreba do patološkog (samodestruktivnog) nivoa, kao i proizvođenjem "novih potreba" radi proširivanja tržišta (polja uništavanja). Manijakalno-destruktivni hedonizam postao je spiritus movens društvenog života. Brzina i intenzitet "zadovoljavanja potreba" diktirani su potrebama kapitala, u krajnjem, dinamikom njegovog obrta. Po Alenu Blumu, autoru „Sumraka američkog uma“, „život je pretvoren u neprekidnu, komercijalno prigotovljenu masturbacionu mašineriju“. Radi se o takvom "zadovoljavanju potreba" koje dovodi do degeneracije i destrukcije čoveka. Na delu je genetsko izobličavanje čoveka koje treba da dovede do takvih mutacija koje će omogućiti dobijanje "idealnog građanina" koji je "prilagođen" zahtevima vladajućeg poretka destrukcije. Degenerisane "potrebe" čoveka postaju motorna snaga u razvoju kapitalizma. Pri tome, sve je veći broj posredovanja u njihovom zadovoljavanju koja, naravno, imaju komercijalni karakter. Sam način zadovoljavanja potreba se tehnizira što samo ukazuje na činjenicu da sam čovek poima sebe sve više kao robotizovano, a sve manje kao prirodno i humano biće. Model "uspešnog seksualnog odnosa" tipičan je primer kapitalističkog degenerisanja nagona i uništavanja čoveka kao društvenog bića. "Seksualni odnos" svodi se na tehniku "vođenja ljubavi" pri čemu telo "patrnera" postaje oruđe za izazivanje orgazma - uz upotrebu (posredovanje) sve većeg broja "pomagala". "Uspešni seks" u "potrošačkom društvu" podrazumeva: odgovarajuća svetla, ogledala, krevet, dušek, jastuke, presvlake, prostirke, zavese, TV, video, kameru za snimanje, porno-filmove, seksi rublje, odgovarajuća pića, specijalnu hranu, posude, muzički stub, CD-ove i kasete, odgovarajuće kupatilo, peškire, sapune, kozmetiku, klima uređaje, sredstva za kontracepciju i priručnike za njihovu upotrebu, sredstva za otklanjanje posledica koje ona izazivaju, sredstva za stimulisanje seksualne potencije i pomagala u vidu proteza i veštačkih penisa (u raznim dimenzijama, bojama i s raznim brzinama), kajiše, lance, lisice, perike, bičeve, veštačke zube, pumpu za grudi (najnoviji "hit" s obzirom na sve češću ugradnju veštačkih grudi), merač pritiska, slabe i jake droge i, naravno, odgovarajućeg "partnera". Kako je sve siromašniji svet istinske ljubavi i međuljudskog poštovanja, tako je sve bogatiji, od kapitala stvoreni, "svet seksualne fantazije". Sterilisanje životvorne (rodne) snage živih bića postao je univerzalni princip kapitalističkog razvoja. Kapitalizam uništava čoveka kao biološko biće tako što ga lišava sposobnosti da bude rodno biće. Muškarci i žene imaju sve manje organskih sastojaka koji omogućavaju da budu rodna bića. Zagađena životna sredina, zatrovana voda i hrana, uništenje biološkog ritma rada organizma, sve veća egzistencijalna neizvesnost koja neprestano drži čoveka u stanju stresa - dovode do sve težih telesnih i mentalnih oštećenja. Obnavljanje životvorne sposobnosti čoveka kao rodnog (životvornog) bića predstavlja jedan od najvažnijih zadataka koje kapitalizam postavlja pred čoveka. Bespoštedno razaranje društvenog tkiva predstavlja još jednu bitnu karakteristiku kapitalizma. Sve veći broj ljudi živi samo (u velikim gradovima najrazvijenijih zapadno-

evropskih zemalja gotovo polovina građana živi u "domaćinstvu sa jednim članom"), dok osećanje usamljenosti, koje uslovljava nastanak najgorih oblika društvene patologije, poprima razmere epidemije. U nekim oblastima proizvodnje došlo je do skraćivanja radnog dana, ali je istovremeno povećana potreba za "mobilnom" radnom snagom, što znači da prednost u zapošljavanju imaju osobe koje su u stanju da u svakom trenutku budu na raspolaganju svojim gazdama. A to su oni koji su "oslobođeni" svih društvenih, pogotovu porodičnih obaveza. Sve veći broj žena podvrgava se "dobrovoljnoj" sterilizaciji da bi "stekle poverenje poslodavaca" - i dobile posao. Zvanična dužina radnog vremena sve je više neobavezna forma. Podređivanje celokupnog života sve bržem ritmu reprodukovanja kapitala jedan je od glavnih uzroka dramatičnog pada nataliteta u razvijenim kapitalističkim zemljama. Kada je reč o porodici, kapital uništava biološku vezu između roditelja i dece. Tačnije, u sve većem broju slučajeva ne može se govoriti o roditeljima budući da se očinstvo, kao i materinstvo, stiče robno-novčanom operacijom: osoba koja pretenduje da postane "otac" kupuje na tržištu "materijal" od kojeg se "dobijaju deca" (uz obaveznu "garanciju o kvalitetu robe"), iznajmi (najčešće preko oglasa) matericu i za devet meseci "dobije" dete. Tradicionalni odnosi u porodici uništavaju se i promenom pola roditelja, kao i ostalih ukućana. Zahvaljujući "napretku" medicine, hirurškom intervencijom majka postaje muškarac, a otac žena; brat postaje devojka, a sestra dečak. Istovremeno, "magičnim skalpelom" baba dobija izgled ćerke, ova izgled unuke, a unuka izgled prababe - iz mlađih dana. "Progresu" nikad kraja. Uskoro će medicina biti u stanju da čoveku koji se "oseća kao pas" pruži mogućnost da izgleda kao pas (ili kao konj, svinja, nosorog...). To će biti jedan od najviših dometa "slobode" koji će kapitalizam, jezdeći na valu naučnog i tehničkog "progresa", pružiti svojim građanima. Koje se tu samo mogućnosti otvaraju. Zamislimo ragbi utakmicu između ljudi-buldoga i ljudi-veprova: kakav spektakl! Mit o "svemoći nauke i tehnike" je omiljeno sredstvo sa kojim vladajući režim nastoji da očuva, već prilično poljuljanu, veru u "progresivnu snagu" kapitalizma. Poput Hitlerove propagandne mašinerije u vreme agonije nacističkog režima, današnja propagandna mašinerija kapitalizma nastoji da uveri svet da će naučna i tehnološka "čuda" spasiti svet od propasti. Do juče su nuklearne elektrane bile simbol "progresa". Danas su, kao aveti smrti, postale simbol destruktivne prirode kapitalizma. Sablasni tovari kruže "slobodnim svetom", stotine hiljada kontejnera punih najotrovnijeg nuklearnog otpada do sada su bačena u okeane. Planeta se zagreva, otopljavaju se lednici, raste nivo mora, nestaje ozonski omotač, klima se menja, zemljište je sve zagađenije, šume umiru, pijaća voda postaje "strateška sirovina"... Pokazalo se da su i najstrašnije prirodne katastrofe samo bezazlene pojave u poređenju sa ekocidnim terorizmom kojem je priroda od strane kapitala svakodnevno izložena. Kada se imaju u vidu razmere uništenja do kojih će doći daljim razvojem kapitalizma može se zaključiti da su i najprimitivnije ljudske zajednice superiorne u odnosu prema kapitalizmu. Obračun s iluzijom da je moguće spečiti globalnu apokalipsu u okviru kapitalističkog poretka putem nauke i tehnike i „ekoloških projekata“ predstavlja jedan od najvažnijih zadataka humanističke inteligencije. Markuzeova ideja o „oslobodilačkoj tansformaciji prirode“ dobija konkretnu istorijsku dimenziju tek u odnosu prema procesu destruktivne kapitalističke „transformacije“ prirode. U kapitalizmu duh (Geist) putem koga priroda stiče samosvest (Hegel) ukinut je tehnikom koja nema samo anti-duhovni (anti-umni), već i anti-egzistencijalni karakter. Ona je oblik u kome su sile prirode instrumentalizovane na kapitalistički način i postale anti-prirodna moć.

"Oslobodilačka transformacija prirode" nema samo slobodarski, već pre svega egzistencijalni karakter. Osnovni nedostatak puke prirode nije taj što je neumna, već što ne može da spreči uništenje života na zemlji. Sprečavanje da prirodne sile budu instrumentalizovane radi uništenja života i očuvanje života na zemlji očuvanjem prirode kao životvorne celine njenim oplemenjivanjem - to je sudbinski zadatak čovečanstva. Nije oslobođenje čoveka od prirode, već je oslobođenje čoveka i prirode od kapitalizma osnovni uslov kako slobode, tako i opstanka. Istorijski gledano, čovek je postajao čovekom pre svega sučeljavajući se s egzistencijalnim izazovima. Priroda tih izazova uslovljavala je način njihovog rešavanja i na taj način je neposredno uticala na razvoj čoveka. Egzistencijalni izazov koji kapitalizam nameće čoveku najveći je i najdramatičniji izazov pred kojim se čovek našao. Nikada u istoriji čovek nije stajao pred zadatkom da sačuva život na planeti i spreči uništenje čovečanstva. To je izazov koji prevazilazi klasičnu humanističku antropološku definiciju čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode. Specifičnost kapitalizma kao poretka destrukcije uslovljava kako specifičnu prirodu čoveka koji ga brani, tako i specifičnu prirodu čoveka koji nastoji da mu se suprotstavi. Kapitalizam proizvodi destruktivnog čoveka koji je postao sredstvo za razvoj kapitalizma, što znači za uništenje života. Istovremeno, kapitalizam proizvodi sve militantnijeg anti-kapitalističkog čoveka koji u uništenju kapitalizma i očuvanju života na zemlji, stvaranjem novog sveta, pronalazi smisao života. Sve intenzivnije uništavanje života uslovljava sve bespoštedniji sukob između ova dva tipa ljudi, koji zapravo predstavljaju savremenu klasnu podelu sveta: klasa destruktivnih fanatika kapitalizma i klasa umnih i beskompromisnih boraca za opstanak čovečanstva. Postajanje kapitalizma totalitarnim destruktivnim poretkom uslovljava postajanje čoveka totalizujućim životvornim bićem – za koga je emancipatorsko (slobodarsko, kulturno) nasleđe čovečanstva osnov kritičke samosvesti i delatne (životvorne) volje. U borbi za očuvanje života i za stvaranje novog sveta čovek će postati istinski čovek. To nije mitološki čovek koji će, kao savremeni Feniks, uzleteti iz kapitalističkog pepela neoštećenih krila. To je konkretni čovek koji će čitavim svojim bićem osećati posledice uništavanja prirode, jer je on njen organski deo. Otuda stvaranje novog sveta podrazumeva (samo) pročišćavanje i (samo) izgrađivanje čoveka – postajanje čoveka oplemenjinim prirodnim (životvornim) bićem. Umesto kosmičke energije (Niče), koja je samo metaforički prikaz životne moći monopolističkog kapitalizma, u čoveku će poteći životvorna snaga čovečanstva. „Volja za moć“ postaće volja za slobodu i opstanak. U borbi za očuvanje života na zemlji stvaranjem novog sveta doći će do takvog ujedinjenja čovečanstva u kome će biti prevaziđeni svi oblici posredovanja koji udaljuju čoveka od čoveka i koji od njega stvaraju oruđe „nadljudskih“ sila za postizanje anti-ljudskih ciljeva. Umesto moralnih principa na osnovu kojih se gradi represivna normativna svest koja služi za očuvanje vladajućeg poretka, esencijalna i egzistencijalna potreba čoveka za čovekom postaće osnov ljudskog povezivanja. „Anti-globalistički pokret“ ima istorijski i egzistencijalni smisao jedino ukoliko je sastavni deo svetskog anti-kapitalističkog pokreta. On se ne oslanja samo na jedan društveni subjekt promene, kao što je to bio industrijski proletarijat kod Marksa, već na široki društveni pokret koji u sebe uključuje sve obespravljene i one koji su svesni da kapitalizam vodi čovečanstvo u propast. Pokreti za emancipaciju žena, stotine miliona usamljenih ljudi kojima je kapitalizam upropastio život – sve su to potencijalni učesnici pokreta koji će se obračunati s

kapitalizmom. Istovremeno, propadanje „države blagostanja“ nanovo će rasplamsati klasni rat u razvijenim kapitalističkim zemljama. Neposredno učestvovanje u političkom organizovanju savremenog proletarijata i drugih slojeva i grupa koje kapitalizam ugrožava – to je jedan od najvažnijih zadataka pokreta. Svetski anti-kapitalistički pokret treba da ujedini sve one političke snage i političke pokrete u svetu koji se suprotstavljaju savremenom imperijalizmu koji nema samo genocidni, već i ekocidni karakter. Istovremeno, on treba da ima kritički odnos prema razvojnim programima u bilo kom delu sveta koji se zasnivaju na uništavanju prirode i koji razvijaju potrošački mentalitet. Ne radi se o stvaranju svojevrsne intelektualne „elite“ koja će proglasiti sebe za „savest“ čovečanstva i na taj način postati od „običnih“ ljudi otuđena grupacija, već o ljudima koji su svesni destruktivne prirode kapitalizma i koji su spremni da svoj život posvete borbi za očuvanje života i za slobodu čovečanstva. Istinska humanistička inteligencija treba da osvetli put koji vodi u budućnost. Sa sve dramatičnijom egzistencijalnom krizom koju kapitalizam stvara ona treba da postane svetionik koji će svetliti sve jačim sjajem kako mrak koji stvara kapitalizam postaje sve gušći. Prometejski princip postao je osnovni egzistencijalni princip. Zato je od prvorazrednog značaja ne praviti kompromise i ne prilagođavati se trenutnoj političkoj situaciji. Kompromis znači gubitak sposobnosti stvaranja svetlosti - bez koje će čovečanstvo nestati u mraku destruktivnog kapitalističkog ništavila.

x x x