Neurobiološke osnove emocija

EMOCIJE

Emocije predstavljaju specijalizovan način ponašanja, oblikovan prirodnom selekcijom, kojim se vrši podešavanje fizioloških, psiholoških i bihejvioralnih parametara organizma tako da se uveća sposobnost adaptivnog odgovora na pretnje i mogućnosti u različitim situacijama. (Nesse, 1990)

• Aspekti emocija1. Emotivno iskustvo (privatni subjektivni osećaj

koji se ne može kvantifikovati ili izmeriti ) 2. Ispoljavanje emocija (ponašanje)3. Fiziološko stanje (fiziološke promene koje prate

emotivna stanja)4. Motivacioni program – emocije ima i adaptivni

karakter, to su motivacioni programi koji koordinišu odgovore na specifične stimuluse.

Redican (1982) opisuje tri različita obrasca ispoljavanja emocija kod primata:

- grimasa – strah ili iznenađenje- stegnuta usta – ljutnja, bes- “play face”- radost

Ekman (2000) – opisuje sedam osnovnih emotivnih izraza lica karakterističnih za ljude svih podneblja i kultura

Darwin (1872) – “Ispoljavanje emocija kod ljudi i životinja”- Oblik adaptivnog ponašanja koje smo nasledili od naših predaka; - Ispoljavaju se na isti način kod kod ljudi različitih kultura;

ljutnja tuga sreća strah

gađenje iznenađenje

zadovoljstvo

Neuroanatomija ispoljavanja emocijaIzraz lica zavisi od fine mreže delikatnih facijalnih mišića čija je primarna uloga produkcija govora, žvakanje i disanje. Facijalni mišići dele se u dve grupe:- Površinski – pričvršćeni za kožu lica- Duboki –pričvršćeni za lobanju Inervirani su kranijalnim nervima: - VII par inervira površinske mišiće.Jedro VII nerva

nalaze se u moždanom stablu, a aksoni ovih neurona formiraju više ogranaka koji posebno inerviraju gornji, a posebno donji deo lica. Motorni korteks kontroliše jedra VII nerva – donji deo lica je inerviran unilateralno, a gornji deo lica je inerviran bilateralno.

- V par inervira duboke facijalne mišiće

Voljna kontrola facijalne motorike posredovana je projekcijama iz motornog korteksa i moždanog stabla, dok je facijalna motorika izazvana emocitivnim stanjem posredovana projekcijama iz ventralnog prednjeg mozga i hipotalamusa.

Piramidalni osmeh

Aktivacija facijalnih mišića

Motorni neuroniFacijalnog jedra

Silazne piramidalne i ekstrapiramidalne projekcijeiz motornog korteksa imoždanog stabla

silazneprojekcije iz ventralnog prednjeg mozga i hipotalamusa

Duschennov osmeh

• Do 3. godine života deca nauče da ispoljavaju sve bazične emocije– nezadovoljstvo i zadovoljstvo – odmah po rođenju– Radost, uzbuđenje, tuga, gađenje – oko 3. meseca života– Ljutnja i bes - između 4. i 6. meseca – Iznenađenje - 6. meseca– Strah - od 7. i 8. meseca– Sram, empatija i zavist – između 18. i 24. meseca – “samosvesna procena emocija” – između 2. i 3. godine

• Individualne razlike u ispoljavanje emocija – javljaju se rano i održavaju se tokom života (Kagan 1997).

Ontogenetski razvoj emocija

Ispoljavanje emocija zavisi od kulturnih normi i učenja

• Iako su emocije univerzalne, na ispoljavanje emocija utiču običaji i kulturne razlike među narodima; emocionalni izraz lica (frekvencija i intenzitet) koje društvo odobrava poznat je pod imenom društvena pravila ispoljavanja.

• Stepen ispoljavanja emocija zavisi od prethodnog iskustva– Naučena reakcija na specifičan senzorni podražaj – uslovljeni emotivni

odgovor• Ispoljavanje emocija u nekim slučajevima nije podložno promena pod

uticajem iskustva – teorija urođene gotovosti.

Fiziološki aspekti emocija• James-Langova teorija (1884) – emocije su

rezultat fizioloških promena u organizmu (tužan sam zato što plačem...). Fiziološke promene koje se dešavaju u organizmu izazivaju emocije (fiziološke promene jesu emocije).

• Cannon-Bard-ova teorija (1927) – subjektivno emotivno iskustvo postoji i u odsustvu ispoljavanja emocija - Argument: Ne postoji uvek jasna korelacija između emotivnog iskustva i fiziološkim promena u organizmu.

Osnovne postavke: Fiziološke promene i ispoljavanje emocija su proizvod subjektivnog iskustva (plačem zato što sam tužan...)Talamus ima presudnu ulogu u emotivnom doživljaju. Senzorni signali stižu do cerebralnog korteksa i aktiviraju specifične promene u organizmu. Emocije nastaju tek kada ovi signali stignu do talamusa (bilo direktno iz senzornih sistema, bilo iz korteksa).

• Schachterova teorija kognitivne interpretacije stimulusa – emocije su rezultat interakcije između fiziološke aktivacije i kognitivne interpretacije stimulusa

Da li postoji jedinstven “emotivni sistem”?

• Limbički sistem – Paul Broca (1878) – na medijalnoj površini cerebruma nalazi se kortikalna oblast drugačije građe od

ostatka korteksa – limbički režanj (limbus – granica). Limbički korteks obuhvata deo korteksa oko corpus callosuma, tj cingulatni girus, medijalnu površinu slepoočnog režnja i hipokampus.

– James Papez – “medijalni zid kore čini emotivni sistem” koji povezuje korteks sa hipotalamusom. Limbički sistem povezuje hipotalamus i korteks, odnosno, emotivno iskustvo i ispoljavanje emocija.

• Lezije neokorteksa – eksperimenti sa dekortikovanim psom – nemotivisano ispoljavanje agresije; oštećenje talamusa – nekontrolisano plakanje i smejanje.

Uloga prefrontalnog režnja u ispoljavanju emocija

• Slučaj Phineas Cage – povreda orbitofrontalnog korteksa

• Orbitofrontalni korteks - prima informacije iz svih delova čeonog korteksa, kao i iz senzornih sistema. Takođe ima guste projekcije sa i na limbički sistem. Utiče na aktivnost limbičkog sistema i posebno amigdala.

Kluwer-Bucy sindrom

• Kluwer-Bucy sindrom - bilateralno uklanjanje slepoočnog lobusa kod majmuna dovodi do specifične promene ponašanja: očuvana vizuelna percepcija uz slabo vizuelno prepoznavanje, oralna tendencija, promenjeno seksualno ponašanje i emotivne promene. Životinje ne pokazuju ni strah ni agresiju.

• Svi simptomi javljaju se i kod osoba sa lezijama slepoočnog lobusa.

Uloga amigdala u razvijanju osećaja straha i učenju

• Oštećenje amigdala dovodi do smanjenja emocionalnosti i do sličnih efekata kao Kluwer-Bucy sindrom. Bilateralno uklanjanje amigdala dovodi do smanjenja osećaja straha. Stimulacija bazolateralnih jedara kod mačaka dovodi povećanog ispoljavanja straha i agresivnosti.

• Brojni eksperimenti ukazuju da neuroni amigdala “uče” da odgovore na stimuluse povezane sa osećajem bola. Nakon učenja, stimulusi izazivaju reakciju straha.

• Uloga amigdala u naučenom strahu pokazana je i kod ljudi pomoću fMRI. • Istorija slučaja osobe sa bilateralnim oštećenjem amigdala ukazuje da su

ova jedra uključena i u prepoznavanje osećaja straha i facijalnog izraza koji je vezan za ovo osećanja.

Biološke osnove nasilnog ponašanja

Predatorska agresija - agresivno ponašanje motivisano hvatanjem plena - ne uključuje znatnu aktivnost ANS.

Afektivna agresivnost – nije motivisano traženjem hrane, uključuje aktivaciju ANS, praćeno jakom vokalizacijom.

Oba tipa agresivnosti zahtevaju učešće somatskog i visceralnog motornog sistema, ali su posredovani različitim putevima.

• Amigdale• Hipotalamus• Srednji mozak• Polni hormoni• Neurotransmiteri (serotonin)

Ne postoji jedinstven emocionalni sistem različite emocije posredovane su različitim neuronalnim mrežama i putevima

Tuga – cingulatni girus, insula, dorzalni deo varolijevog mosta

Sreća/Radost – dorzomedijalni talamus, parafascikularna oblast, ventralna periakvaduktalna siva masa.

Strah – Bademasta jedra (centralno i bazolateralno), medijalni hipotalamus i dorzalna periakvaduktalna siva masa.

Bes – orbitofrontalni korteks, srednji mozak

Panika – anteriorni cingulatni girus, jedro terminalne brazde, dorzomedijalni talamus, dorzalna periakvaduktalna siva masa.

Gađenje/odvratnost – insula, putamen.

Polni hormoni, neurotransmiteri i nasilno ponašanje

Ispoljavanje agresivnosti je u pozitivnoj korelaciji sa nivoom androgena u cirkulaciji i u negativnoj je korelaciji sa nivoom serotonina u mozgu.

Adaptivna uloga emocija• Ukoliko su emocije vid adaptivnog ponašanja onda je moguće utvrditi jasan selektivan

pritisak koje oblikovao svaku pojedinačnu emociju. • Negativne emocije – strah, ljutnja i tuga;• Pozitivne emocije: sreća i ljubav;• Negativne emocije su specifične i diferencirane:

– Evoluirale su pod snažnim evolutivnim pritiskom kako bi omogućile odgovarajuću reakciju na averzivne stimuluse.

– Osećaj straha – jedna od bazičnih emocija koja ima jasne implikacije na preživljavanje, – Strah i ljutnja fokusiraju pažnju individue prema izvoru negativne emocije i pokreću specifičan oblik

ponašanja. – Osećaj tuge nema direktne implikacije na preživljavanje, ne pokreće specifičan oblik ponašanja i

pokazuje veće transkulturalne razlike.

• Pozitivne emocije su efemernije i neodređenije– Pozitivne emocije su sreća i ljubav– Mogu služiti širenju fokusa i znanja ili “širenju vidika”. – Pozitivna emocionalna stanja: radost, zainteresovanost, zadovoljstvo i ljubav. – Ljubav - pozitivno emocionalno stanje izazvano osećajem vezanosti za drugu osobu (decu, roditelje,

partnera) – Ima jasan adaptivni značaj.

PIHOPATOLOIJ

Mnogi psihijatrijski poremećaji imaju jasan biološki uzrok

• Početkom 20. veka 20-25% svih psihijatrijskih poremećaja – progresivna bolest koja započinje manijom, uzbuđenjem, nastavlja se euforijom, priviđenjima, promenom strukture mišljenja, a završava se parezom i smrću.

• Mikrobiolog Hideyo Noguchi je 1911. g. otkrio da je uzročnik ove psihoze bakterija Treponema pallidum, izazivač sifilisa. Bolest se leči antibioticima.

ANKSIOZNI POREMEĆAJI

Tipovi anksioznih poremećaja

• Napadi panike – iznenadan kratkotrajan osećaj parališućeg straha i užasa, praćen promenama rada unutrašnjih organa.

• Generalizovana anksioznost – hroničan osećaj (duže od 6 meseci) preteranog straha i zabrinutosti.2% ukupne populacije pati od nekog paničnog poremećaja; češće se javlja kod žena; 50% ljudi sa paničnim poremećajem će razviti i simptome depresije, a oko 25% će razviti zavisnost od alkohola ili opijata.

• Opsesivno-kompulzivni poremećaj (2%, ista incidenca kod žena i muškaraca) – opsesija, praćena osećajem straha i/ili kompulzija u cilju prevazilaženja straha.

• Posttraumatski stresni sindrom – ponovno proživljavanje ekstremno traumatičnih događaja iz života, praćeno povećanjem aktivnosti autonomnog nervnog sistema

• Fobije (5%, češća kod žena)– strah od i izbegavanje specifičnih situacija, ljudi, mesta objekata (agarofobija, specifične fobije, socijalne fobije...).

Biološke osnove anksioznih poremećaja

• Postoji genetička predispozicija, mada nisu identifikovani specifični geni;• Strah je prirodan, urođeni odgovor na averzivni stimulus – stresor. Produženi stres

utiče pogubno na rad organizma, dovodi do promena ponašanja i emocionalog odgovora.

• Hormone stresa, kortizol i adrenalin, luči nadbubrežna žlezda, pod uticajem adrenokortikotropnog hormona hipofize, odnosno, kortikotropnog hormona (CRH) hipotalamusa. Neurosekretorne CRH ćelije hipotalamusa su pod direktnom kontrolom amigdala (stria terminalis) i hipokampusa (fornix).

• Anksiozni poremećaji nastaju usled neadekvatne regulacije odgovora na stres • Pojačana aktivnost amigdala, izaziva pojačanu stresnu reakciju, nekada i bez

prisustva stresora. • Na lučenje hormona stresa utiče i hipokampus – inhibira oslobađanje CRH. Visok

nivo “hormona stresa” tokom dužeg perioda utiče na rad mozga, posebno hipokampusa. Glukokortikoidi pogubno utiču na aktivnost nervnih ćelija ostvarujući toksičan efekat. Tokom dugotrajnog stresa, neuroni hipokampusa izumiru – gubi se inhibitorna kontrola nad hormonima stresa.

Napad panike se može izazvati hemijskim putem

• Natrijum-laktat (mlečna kiselina) – kod pacijenata obolelih od anksioznosti izaziva momentalan napad panike. Kod zdravih osoba nema efekta.

• Mlečna kiselina stimuliše noradrenergične mehanizme u locus coeruleusu.

Lečenje anksioznih poremećaja

• Psihoterapija – kognitivno-bihevioralna terapija• Farmakoterapija - anksiolitici (lekovi koji smanjuju

anksioznost)– Benzodiazepini – Valijum (diazepam) je najprodavaniji lek

poslednjih 50 godina. Izazivaju brz anksiolitički efekat, a u većim dozama antikonvulzivni i sedirajući efekat. Benzodiazepini se vezuju za GABA receptor, potencirajući efekat GABA.

– Selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (SSRI, na pr. Prozak) – veoma efikasni medikamenti u terapiji depresija i anksioznih poremećaja, naročito posttraumatskog sindroma. Sprečavaju preuzimanje serotonina iz sinapse, čime se povećava nivo serotonina u mozgu. Terapijski efekat se postiže tek posle nekoliko nedelja i ne zavisi od nivoa serotonina. Povećavaju gustinu kortizolskih receptora u hipokampusu – potpomažu uspostavljanje inhibitorne kontrole nad hormonima stresa.

– Potencijalni medikamenti – antagonisti CRH receptora

Afektivni poremećaji

Poremećaji raspoloženja

• 20% ukupne populacije prođe kroz najmanje jednu depresivnu epizodu

• Češća kod žena i kod osoba starijih od 40 godina.• Simptomi: neraspoloženje, pesimizam, gubitak interesa,

energije i apetita, gubitak koncentracije• Depresija može biti fatalna; 80% samoubica je depresivno • Genetičke studije ukazuju na visok stepen naslednosti

depresije. Konkordantnost veća kod monozigotnih nego kod dizigotnih blizanaca, i jednaka je bez obzira da li su blizanci živeli zajedno ili odvojeno.

• Unipolarna depresija – periodi neraspoloženja alterniraju sa periodima normalnog raspoloženja. Pogađa 13-20% ukupne populacije, češće se javlja kod žena. Simptomi:

– Gubitak apetita– Poremećaji sna (nesanica ili hipersomnia)– Umor– Osećaj niže vrednosti i krivice– Gubitak koncentracije– Česta razmišljanja o smrti Ukoliko simptomi potraju duže od dve nedelje - dijagnoza unipolarne depresije.Blagi oblik depresije od kojeg pati oko 2% ukupne populacije – distimija. Distimija ima blago progresivan karakter i retko prolazi spontano.

• Bipolarni poremećaj (manično-depresivna psihoza) – periodi depresije alterniraju sa periodima ekspanzivnog ponašanja (hiperaktivnost, pričljivost, osećaj viška energije). Jednako pogađa muškarce i žene i javlja se u ranijem životnom dobu u odnosu na unipolarnu depresiju. Pogađa 5% populacije. Tokom manične faze osobe imaju:

– Pojačani osećaj samopoštovanje– Smanjenu potrebu za snom– Izrazitu potreba za pričom i komunikacijom– Povećanu usmerenu aktivnostPrema dijagnostičkim kriterijumima – dva tipa bipolarnih poremećaja:

Tip I – manične epizode, sa ili bez epizoda depresije Tip II – hipomanija, koja alternira sa epizodama jake depresije

Tipovi afektivnih poremećaja

Biološke osnove afektivnih poremećaja• Monoaminska hipoteza – depresija je uslovljena smanjenjem aktivnosti monoaminskih

neurotransmitera (kateholamina i serotonina) u difuznom retikularnom sistemu. Supstance koje utiču na aktivnost monoaminskih neurotransmitera (rezerpin – sprečava pakovanje kateholamina u sinaptičke vezikule; inhibitori monoaminoksidaze – sprečavaju razgradnju kateholamina; imipramin – sprečava preuzimanje kateholamina), izazivaju promene raspoloženja.

• Nasledno-stresna hipoteza – depresija pokazuje znatan nivo heritabilnosti. Hipotalamo-hipofizno-adrenalna (HHA) osa je mesto delovanja gena i spoljašnjih faktora. Osobe koje pate od depresije imaju visok nivo hormona stresa u cirkulaciji (kortizola) i CRH u cerebrospinalnoj tečnosti. Nivo CRH se “imunizuje” u detinstvu.

• Hipokampalna hipoteza - Depresija izaziva smanjenje zapremine hipokampusa, promene u veličini bele mase i smanjenje neurogeneze u granularnom sloju dentatnog girusa. Serotonin ima važnu ulogu i u depresiji i u neurogenezi u hipokampusu. Serotonin povećava nivo sekundarnog glasnika, cAMP.

cAMP CREB BDNF• BDNF (brain-derived neurotrophic factor) – važna uloga u neurogenezi. Nivo BDNF se

smanjuje pod uticajem kortizola.

Depresija se može razviti sekundarno, kao posledica bolesti

• Kušingov sindrom – sindrom izazvan visokim nivoom kortizola. 85% bolesnika razvija depresiju kao sekundarni simptom. Kušingov sindrom nastaje usled:– hipofize, koja proizvodi povećani nivo ACTH– Tumora nadbubrežne žlezde– Terapije kortikosteroidima

• Parkinsonova bolest – oko 50% bolesnika razvija depresiju• Hipofunkcija štitaste žlezde često je praćena depresijom

Test supresije deksametazonom• Kod osoba koje pate od depresije

uočavaju se povišeni nivoi hormona stresa. Depresija se javlja kao sekundaran simptom kod drugih sindroma uslovljenih povećanjem nivoa stresnih hormona.

• Test supresije deksametazonom – deksametazon (DEX) je potentni sintetski glukokortikoid, koji kod zdravih osoba, usled očuvane negativne povratne sprege, smanjuje oslobađanje ACTH. Kod osoba koje pate od depresije, DEX ne izaziva ovaj efekat. Kada se simptomi depresije izgube, osoba ponovo postaje osetljiva na supresiju deksametazonom.

• Glukokortikoidi smanjuju produkciju BDNF.

Test supreseije DEX

Depresija je često praćena poremećajem sna

• Osobe sa depresijom pokazuju skraćenje faza 3 i 4 sporotalasnog sna i produženje faza 1 i 2. Skraćuje se i vreme između padanja u san i prve REM faze tokom noći i to je skraćenje u korelaciji sa težinom depresije. Tokom prvog dela noći podužava se trajanje REM faza.

• Deprivacija REM faze poboljšava simptome depresije. MAO inhibitori suprimiraju REM fazu.

Terapija i lečenje depresije• Elektrokonvulzivna terapija – lokalizovana električna stimulacija, izaziva

epi-napade. Konvulzije se osim elektrošokom, mogu izazvati i hemijskim supstancama (metrazol). Pedesetih godina prošlog veka elektrokonulzije su bile jedini način lečenja teških slučajeva depresije, danas se koriste samo u slučajevima teških depresija sa suicidnim namerama, u kojima ne pomaže farmakoterapija.

• Psihoterapija – uspostavljanje kognitivne kontrole nad poremećenim obrascima ponašanja

• Farmakoterapija – terapija antidepresivima– Triciklična jedinjenja (na pr. imipramin) – blokiraju preuzimanje monoaminskih

neurotransmitera (serotonina i kateholamina);– Selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (SSRI) – sprečavaju preuzimanje

serotonina;– Selektivni inhibitori preuzimanja noradrenalina (na pr. reboksetin)– Inhibitori MAO – inhibiraju razgradnju kateholamina i serotonina

• Litijum – Jednovalentni katjon – prolazi kroz Na+-kanale; utiče na aktivaciju nekih G-

spregnutih receptora; utiče na aktivnost adenil ciklaze

Animalni model depresije

• Naučena bespomoćnost – životinje se podvrgavaju uzastopnim stresnim, bolnim stimulusima, koje ne mogu da izbegnu. Ovo stanje praćeno je smanjenjenom funkcijom serotoninergičnog sistema. Životinje su hiperaktivne, nervozne, pokazuju visok nivo kortikosteroida, smanjenu sposobnost učenja, sklonost ka alkoholu.

• Genetički je razvijena linija pacova – kao model depresije – smanjena lokomotorna aktivnost, smanjena telesna težina, produžena REM faza, teškoće u učenju

Shizofrenija• Emil Kraepelin (1919) – Dementia praecox i parafrenija.

Uočio genetičku zavisnost– Karakteristike različitih oblika shizofrenije: bizarni poremećaj

mišljenja, paranoja i priviđenja, auditivne halucinacije i emocionalne promene.

• Eugen Bleuler (1925) – Dementia praecox; Group of Schizophrenias. – Ključni simptom – disocijativno mišljenje – poremećaj logičke

strukture mišljenja.• Primarni simptomi – gubitak asocijativnosti, autizam, afektivni

poremećaji, ambivalencija• Sekundarni simptomi – priviđenja i halucinacije

• Američko psihijatrijsko društvo (1994) - Diagnostic manual of mental disorders – – Pozitivni simptomi – halucinacije, priviđenja, izmenjeno motorno

ponašanje;– Negativni simptomi – usporen govor i razmišljanje, emocionalno i

socijalno povlačenje, promena afekta

Tipovi shizofrenije

• Paranoidna shizofrenija – javlja se između 30. i 40. godine, uobrazilja na određenu temu, obično manije gonjenja, priviđenja i auditivne halucinacije. Spora progresija.

• Hebefrena shizofrenija – javlja se između 15. i 25. godine, nedostatak emocionalnog odgovora, dezorganizovano ponašanje i nekoherentan govor

• Katatona shizofrenija – veoma redak oblik, javlja se naglo između 20. i 30. godine života. Karakteriše se stuporom, bizarnim stavom, grimasama i ponavljanjem besmislenih reči ili fraza.

• Atipične shizofrenije – simptomi više tipova shizofrenije

Genetička uslovljenost shizofrenije• Porodične studije

– Rizik pojave shizofrenije veći je u porodicama u kojima postoji shizofrenija nego u opštoj populaciji. Verovatnoća pojave bolesti se povećava sa povećanjem stepena srodstva.

• Studije na blizancima– Monozigotni blizanci imaju identičan set

gena, dok je stepen srodstva kod dizigotnih blizanaca isti kao kod braće i sestara. Konkordantni blizanci– oba blizanca ispoljavaju osobinu, diskordantni blizanci – jedan iz para ispoljava osobinu.

• Konkordantnost - 50% monozigotnih blizanaca i 17% dizigotnih blizanaca.

• Konkordantnost od 50% kod identičnih blizanaca govori u prilog i spoljašnjih faktora – blizanac sa bolešću često ima istoriju razvojnih problema ( manja težina na rođenju, fiziološki poremećaji, bihejvioralni, kognitivni i neurološki i motorni poremećaji.

• Studije na usvojenoj deci

Shizofrenija

Neurološki i motorni poremećaji kod osoba koje pate od shizofrenije

Shizofrenija

Strukturne promene mozga obolelih od shizofrenije

– Uvećanje komora – Najčešće su uočava uvećanje lateralnih komora. Stepen uvećanja nije u vezi sa dužinom bolesti. Stepen uvećanja komora negativno korelira sa osetljivošću pacijenta na antipsihotične lekove. Kod diskordantnih blizanaca, komore su uvećane samo kod blizanca obolelog od shizofrenije.

Shizofrenija

Limbički sistem

Abnormalnosti u limbičkom sistemu –kod diskordantnih blizanaca u 75%

slučajevamanji hipokampus i amigdale kod obolelog blizanca. Na ćelijskom nivou, poremećena organizacijapiramidalnih ćelija.

Shizofrenija

Regionalne i ćelijske abnormalnosti

• Smanjenje vermisa malog mozga• Deblji corpus callosum• Smanjena zapremina frontalne kore

– Smanjena aktivnost i protok krvi u frontalnoj kori – hipoteza hipofrontalnosti. Lekovi koji ublažavaju simptome shizofrenije povećavaju aktivnost frontalne kore.

– Dendriti piramidalnih neurona frontalne kore stvaraju manji broj sinapsi u poređenju sa zdravim kontrolama

• Izmenjene funkcionalne mape– Aktivnija leva polovina mozga

Shizofrenija

Neurohemijske promene-Dopaminska hipoteza-

“Osnov shizofrenije preterana stimulacija dopaminskih receptora” ZA• Amfetaminska psihoza

• Simptomi amfetaminske psihoze veoma podsećaju na simptome shizofrenije• Efekat antipsihotičnih lekova

– Oprečni efekti amfetamina i hlorpromazina (fenotiazin) - amfetamin pojačava oslobađanje dopamina i produžava njegovo delovanje u sinaptičkom prostoru. Fenotiazini blokiraju dopaminske receptore, pre svega u limbičkom sistemu, gde se završavaju dopaminergični aksoni koji polaze iz supstancie nigre.

• Parkinsonova bolest– Uslovljena gubitkom dopaminergičnih neurona u moždanom stablu. Davanje L-Dopa, prekursor

dopamina – izaziva psihozu kod obolelih od Parkinsonizma, dok davanje hlorpromazina izaziva parkinsonizam kod shizofreničara.

PROTIV• Mnogi pacijenti oboleli od shizofrenije imaju normalan nivo metabolita dopamina u

cerebrospinalnoj tečnosti• Atipični antipsihotični lekovi (klozapin) – mehanizam delovanja nevezan za dopaminski

sistem, efikasniji su od fenotiazina, a ne izazivaju motorne efekte.– Klozapin blokira serotoninske i dopaminske receptore– Postoje podaci da klozapin povećava oslobađanje dopamina

• Nedostatak korelacije između vremena delovanja hlorpromazina (odmah) i poboljšanja simptoma shizofrenije (nekoliko nedelja)

Shizofrenija

- Psihotogena hipoteza -

“Shizofrenija nastaje usled metaboličkog poremećaja koji dovodi do nagomilavanja neke supstance koja izaziva psihotični poremećaj”– Organizam proizvodi supstance koje imaju efekte amfetamina. Feniltiamin

(PEA) – prirodno postojeća supstanca sa amfetaminskim svojstvima.– transmetilacija – dodavanje CH3 grupe nekim prirodnim supstancama

prisutnim u mozgu dovodi do nastanka psihogenih supstanci.– Fenilciklidin (Phenylcyclidin -PCP) –”anđeoski prah”– izaziva simptome

paranoidne shizofrenije. Efekti se ublažavaju davanjem antidopaminskih lekova. PCP deluje preko NMDA tipa glutamatnog receptora

Shizofrenija

Shizofrenija

AUTIZAM

• Razvojni poremećaj koji se karakteriše znatnim bihejvioralnim i neuropsihološkim deficitom, poremećenom socijalnom interakcijom, smanjenom jezičkom sposobnošću, suženim interesovanjima i aktivnostima.

• Prvi put je opisan 1943. g (Leo Kanner). Incidenca 2/1000, češće se javlja kod dečaka i pokazuje značajan stepen heritabilnosti.

Etiologija autizma

• Sindrom verovatno diskretno pogađa mnoge nervne sisteme.

• Genetički sindrom – stepen konkordantnosti kod monozigotnih blizanaca je 90%, a kod dizigotnih 10%. Genetičke studije ukazuju da bi uzrok mogao biti u poremećaju funkcije malog broja gena, koji su verovatno smešteni na hromozomu 7 (i možda, hromozomu15).

• Sekundarni nemandatorni simptomi: ¾ dece sa autizmom razvijaju mentalnu retardaciju; ½ pacijenata razvija neki oblik epilepsije najčešće u pubertetu, a ostali imaju poremećeni EEG.

Autizam

Strukturne promene

• Ukupna veličina mozga veća 5-10%.• Značajno manji broj Purkinje neurona i granularnih

neurona u malom mozgu; strukturne promene vermisa i središnjeg dela cerebeluma;

• Najznačajnije strukturne promene uočavaju se u limbičkom sistemu, kao i u prefrontalnom korteksu, koji ostvaruje guste veze sa limbičkim sistemom. Nepravilnosti u veličini, gustini i dendritskim grananjima neurona u limbičkom sistemu, uključujući amigdale, hipokampus, septum, cingulatni girus. Animalni model autizma – lezija amigdala neposredno nakon rođenja – dovodi do tipičnih simptoma autizma.

Autizam