osn.pr.reg.srbije

UVOD

Karakteristike regionalnog razvoja Srbije

UNIVERZITET U KRAGUJEVCU

EKONOMSKI FAKULTET

SEMINARSKI RAD

PREDMET: NACIONALNA EKONOMIJA

TEMA: KARAKTERISTIKE REGIONALNOG RAZVOJA SRBIJE

SADRAJ

3UVOD

4SRBIJA I REGIONALNO PRESTRUKTURIRANJE TERITORIJE

6REGIONALNA AUTONOMIJA KAO PRAVO

8MODALITET(I) REGIONALIZACIJE SRBIJE

9USTAVNO NORMIRANJE REGIONA

9Nosioci prava na regionalno organizovanje

10Postupak ostvarivanja prava na regionalno organizovanje

10Nadlenost

11Ovlaenja i pravni akti

12Organi regiona

12Odnosi sa centralnom vlau

15Finansiranje regiona - izvori prihoda

15Odnosi sa lokalnim zajednicama

16ZAKLJUAK

17LITERATURA

UVOD

Ideja regionalizacije Srbije sve je prisutnija meu pravnicima, posebno konstitucionalistima, politikolozima, sociolozima, moda najmanje meu ekonomistima, a svakako najvie meu politiarima.

Naravno da kao i sve socijalne i politike ideje i zahtevi, tako i regionalizacija ima razliite korene, uzroke i ciljeve. Moguu regionalizaciju Srbije moemo posmatrati i kao realizaciju ideje decentralizacije drave i celokupne javne sfere drutvenog ivota zajednice. Tako posmatrana, ona je ostvarenje demokratskih i liberalnih aksioma za ogranienom dravom, pre svega za ogranienom centralnom vladom i njenim represivnim i imanentno autoritarnim osobinama. Uproeno, to je stav koji polazi od toga da realne potrebe i interese graana i graanskog drutva uopte u javnoj sferi, treba da zadovoljavaju organi i institucije koji su njima samima blii, jer ih bolje znaju i uspenije e ih realizovati.

Lokalni, regionalni i uopte ne centralni organi i institucije, imaju vei demokratski potencijal, osetljivije i efikasnije reaguju na podsticaje i potrebe drutva, smatra se da su lake smenjivi i da je kontrola njihovog rada laka. Ova argumentacija se esto dopunjava ekonomskim idejama da regionalno - decentralizovani model doprinosi boljoj i ujednaenijoj alokaciji ekonomskih resursa (prirodnih dobara, kapitala, ljudi, roba i usluga), to opet doprinosi skladnijoj razvijenosti meu raznim delovima drave. Razliite regionalne vlasti u jednoj dravi, uz primenu principa fiskalnog federalizma, imaju mogunost stvaranja poreskih i drugih fiskalnih podsticaja, ime privlae investicije i preko njih ubrzavaju konkurenciju, koja doprinosi privrednom i optedrutvenom rastu. I na kraju, a svakako ne i na poslednjem mestu, regionalizaciju i sa njom povezano stvaranje teritorijalnih autonomija najrazliitijeg stepena, snano zastupaju svi oni koji polaze od istorijskih, kulturnih, jezikih, etnikih, konfesionalnih i geografskih posebnosti odreenih oblasti - koje ele ouvanje, kao i razvoj svojih individualnosti i identiteta koji se, manje ili vie, razlikuju od onog opteg ili nacionalnog.

SRBIJA I REGIONALNO PRESTRUKTURIRANJE TERITORIJEKakvo je danas stanje u Srbiji? Deo teritorije Srbije se nalazi pod reimom Rezolucije Saveta bezbednosti 1244. To je Kosovo i Metohija. Druga autonomna pokrajina je Vojvodina. Oba dela Srbije uivaju poseban status u okviru Srbije jo od 1945. godine. Promene u irini i prirodi ovlaenja koje su ove dve pokrajine uivale nisu bitne za nae razmatranje, ve samo injenica da su to dva jedina dela Srbije koja su do sada bila konstituisana kao posebne politiko teritorijalne jedinice unutar Srbije. Danas u Srbiji, po Ustavu od 1990. pored optina kao jedinica lokalne samouprave i grada Beograda, koji obavlja poslove optine i poslove koje mu poveri Republika putem zakona, izmeu centralne vlasti i ovih organa kao meuvlast postoje samo autonomna pokrajina Vojvodina i Kosovo i Metohija u istom statusu, ali od 1999. godine van jurisdikcije organa Srbije. Status gradova Zakonom o teritorijalnoj organizaciji Srbije i lokalnoj samoupravi od 1992. dobili su i Kragujevac, Ni, Novi Sad i Pritina. Okruzi koji su uvedeni 1992. godine jednom uredbom Vlade Republike Srbije (njih 29) sa stanovita legaliteta su, meutim, vrlo sporni. Mada u svom sastavu imaju optine, znai teritorijalni okvir na kome se proteu ovlaenja naelnika okruga, ovi okruzi ipak ne predstavljaju oblik teritorijalne decentralizacije vlasti ni politikog ni administrativnog karaktera. Oni su uvedeni pozivanjem na ovlaenje iz Ustava Srbije dato Vladi da utvruje naela za unutranju organizaciju ministarstava i drugih organa uprave i posebnih organizacija.

Utvrivanje ove mape teritorijalne organizacije Srbije predoeno je iz sledeih razloga. Naime postavlja se pitanje: ako se krene u regionalizaciju Srbije koja je to jedinica teritorijalne autonomije od koje se moe poi u oblikovanju buduih regiona. Dve teritorijalne jedinice tipa regionalne autonomije (Vojvodina i Kosovo) pokrivaju samo deo teritorije Srbije. Primeri nekih zemalja zapadne Evrope nam pokazuju da se u regionalizaciju krenulo od postojeih teritorijalnih jedinica (provincije i istorijske teritorije u paniji, departmani u Francuskoj ili teritorije sa posebnim statusom kao to su Korzika, Nova Kaledonija, Martinik, itd) koje su odreeni kao nosioci prava na autonomno organizovanje (panija) ili su im putem ustavnih i zakonskih reformi dodeljivana ira i nova ovlaenja (Francuska). Naravno, ovaj problem se otvara samo u sluaju ako se kao put u regionalizaciju Srbije odabere formiranje regiona odozdo, a ne unapred, putem ustava, odreivanja broj regiona, njihovih granica, naziva i sedita, kako je sadrano u veini predloga do sada dostupnih naoj javnosti.

Nekoliko argumenata se moe navesti u prilog regionalizacije cele Srbije:

Ostajanjem na samo ovim autonomijama najvei deo Srbije se liava mogunosti da njeni graani mimo okvira lokalne samouprave svoje interese ostvaruju i na nivou koji e se efikasnije i odgovornije vriti na regionalnom nivou, nego to se oni mogu ostvarivati na centralnom nivou vlasti.

Asimetrian status pojedinih delova teritorija Srbije (poslednjih decenija, a i u bivoj Kraljevini Jugoslaviji), pokazalo se, samo je izvor nezadovoljstva i tih delova koji su na takvom ustavnom statusu zasnivali svoje zahteve za separatizmom (Kosovo) ili zahteve za dravnim prerogativima (Vojvodina), ali i nezadovoljstva najveeg dela Srbije koji je ostao neposredno pod centralnom vlau. U naoj novijoj istoriji pokazalo se da je asimetrini status koji je unapred ustavom garantovan za samo delove teritorija faktor dezintegracije dravne teritorije. Savremene tendencije, u evropskim dravama, pokazuju da autonomija kao oblik teritorijalne organizacije vlasti nacionalnih drava nije faktor dezintegracije, ali samo pod uslovom da je pravo ustavom garantovano kao pravo jednako za sve i dostupno svima pod istim uslovima. Ovo je bitan razlog koji zahteva konstituisanje cele Srbije kao regionalne drave, odnosno otvaranje ustavne mogunosti da se svi delovi Srbije prema svojim potrebama razvijaju u unutranjim granicama. Institucionalno povezivanje regiona kroz evropske institucije otvara mogunost graanima tih regiona da preko svojih predstavnika utiu na voenje evropske politike. Opstajanjem samo jednog (odnosno dva) regiona u Srbiji graani Srbije postaju neravnopravni jer je jedan njihov, najvei deo, lien mogunosti da uestvuje u ovim procesima.

Upravo postojanje privilegovanih delova vodi dezintegraciji dravnog prostora. Sama Vojvodina je ve postala lanica Skuptine Evropskih regija, a ulaskom Srbije i Crne Gore u Savet Evrope ovoj regiji se prua mogunost uestvovanja i u drugim regionalnim evropskim organizacijama. Ovakav status omoguie Vojvodini da u odreenoj meri vodi svoju samostalnu politiku i da se time objektivno udaljava od Srbije, a separtistike tenje, u meri u kojoj postoje, bie zatiene statusom evropske regije.REGIONALNA AUTONOMIJA KAO PRAVOU situaciji postojanja dve autonomne pokrajine, Vojvodine i Kosova i Metohije, i kada najvei deo Srbije do sada nije imao pravo da se konstituie na regionalnom principu, a ni mogunosti da unutar sebe artikulie osobenosti svojih delova, postavlja se pitanje na koji nain pristupiti regionalizaciji Srbije? Kako ne ugroziti dosadanje oblike autonomne organizacije, a istovremeno otvoriti ustavni put da svi delovi Srbije ostvare pravo na autonomiju?

Da li, ve samim ustavom utvrditi broj regiona, njihove granice, sedita, ovlaenja i nadlenosti ili poi od prava graana da se sami organizuju? Da li izvriti regionalizaciju odozgo ili odozdo? Oba pristupa imaju i dobrih strana ali i loih. Unapred odrediti granice regiona znai izbei mukotrpni proces samoorganizovanja, udruivanja, ali uz rizik da se stalno postavlja pitanje i pravinosti i racionalnosti. Prepustiti organizovanje regiona odozdo otvara niz problema i neizvesnosti - neizvesnosti u pogledu ishoda, neizvesnosti u pogledu trajanja. Da li odrediti ustavom razliite tipove regiona, utvrditi vii i nii nivo regionalne autonomije? Da li unapred odrediti tip regiona za pojedine teritorije ili, ustavom utvrditi poloaj regiona kao takvog ostavljajui da se nosioci prava na regionalno saomorganizovanje sami opredeljuju za odreeni obim i vrstu ovlaenja i nadlenosti?

Do sada se u naoj strunoj i politikoj javnosti pojavilo vie modela regionalnog preureenja Srbije. Mada razliiti po svojim reenjima, svi modeli imaju neto zajedniko, a to je odreivanje broja regiona unapred putem ustava, u nekim predlozima i naziva i sedita, preputajui zakonu da odredi nain nastanka regiona, odnosno utvrivanja granica predvienih regiona. Model koji se predlae poao je od shvatanja da je pravo na autonomiju PRAVO a ne OBAVEZA, ali i da je to pravo opte i dostupno svima. Ovo polazite otvorilo je odmah nekoliko pitanja posebno s obzirom na postojee stanje. To su sledea pitanja: ko moe biti nosilac prava na autonomno organizovanje; po kom postupku se formiraju regioni; da li je postupak isti za sve (s obzirom na faktiko stanje); da li e regioni imati asimetrian status ili simetrian u odnosu na centralnu vlast; da li jednom steen status moe da se menja ili ne moe?

Komparativno iskustvo nam moe donekle pomoi u traenju odgovora na ova pitanja. Ono bi se moglo izraziti kroz sledee stavove: 1) formiranje regiona na principu optosti prava na autonomno organizovanje ali ne i obaveze, 2) potovanje zateene situacije i istorijskih razloga, 3) raznolikost u obimu regionalne nadlenosti, 4) mogunost postupnog preuzimanja regionalne nadlenosti, 5) jednak odnos i poloaj u odnosu na centralnu vlast kroz odreivanje maksimuma autonomnosti; 6) garantovanje principa jedinstva drave i jedinstva pravnog poretka, i 7) garantovanje principa solidarnosti.

Odgovor na pitanje - ko je nosilac prava na autonomno organizovanje moemo nai ako ovo pravo shvatamo kao pravo graana da sami odluuju o stvarima koja se njih tiu, a koja nadilaze mogunost reavanja problema koji se reavaju na optinskom nivou ali se isto tako sa manjim stepenom efikasnosti i demokratinosti mogu reiti na centralnom nivou vlasti. Ako poemo od takvog stanovita kao nosioce prava na autonomno regionalno organizovanje moemo odrediti graane u optinama.

Kako svaka teritorijalna organizacija neminovno podrazumeva teritorijalnu zaokruenost i povezanost moemo a da ne ugroavamo princip slobodnog udruivanja graana u optinama ustavom usloviti da se u ovaj oblik teritorijalne organizacije udruuju susedne optine.

Budui regioni, takoe, moraju da ispunjavaju jo jedan uslov a on se tie njihove sposobnosti da sami sebe izdravaju u onim domenima nadlenosti koja preuzimaju. Ustavom moe biti odreen minimalan ali i maksimalan broj optina odnosno broj stanovnika koju mogu initi jedan region. Utvrivanja veliine regiona po teritorijalnom obimu i naseljenosti odreivanjem minimalne i maksimalne granice postie se i to da se budui regioni ne razlikuju previe po svojoj veliini, to samo po sebi u sloenim dravnim zajednicama stvara probleme.

MODALITET(I) REGIONALIZACIJE SRBIJEPredloeni postupak regionalizacije Srbije odnosi se na onaj deo Srbije koji do sada nije imao mogunosti da se konstituie u formi regiona. Predloeni model, meutim ima i znaaj opte vaeeg ustavnog postupka za regionalno udruivanje po istim pravilima i drugih delova Srbije koji danas ine Vojvodina i Kosovo i Metohija.

Naime, uvaavajui postojee stanje, injenicu postojanja Vojvodine kao autonomne pokrajine kao i injenicu postojanja Kosova i Metohije pod jurisdikcijom UN, ali otvarajui mogunost da se i ti delovi Srbije organizuju na principu prava na regionalno udruivanje graana u optinama, predloeni model e biti vaei i za ove teritorije ako graani optina u Vojvodi-ni ele njime da se koriste, odnosno kada i ako politiki uslovi na Kosovo i Metohiji budu otvorili takvu mogunost za graane tog dela teritorije Srbije.

To znai da postojee autonomne jedinice mogu zadrati postojei status i granice ali da se po istom postupku i pod istim uslovima koji se predviaju za budue regione centralne Srbije mogu reorganizovati i u drugim granicama.

Predloeni model utvruje limit za obim nadlenosti i vrstu ovlaenja i za dananje teritorijalne autonomije (izuzev Kosova i Metohije) kao i za budue koje bi se formirale. Ovakav pristup smatramo racionalnijim nego to bi bilo odreivanjem ustavom razliitih tipova regiona bez obzira na injenicu to danas u Srbiji odnosno u njenim delovima nije izraena ista potreba za autonomnim organizovanjem. Postoje razliite tradicije uprave u pojedinim delovima Srbije, razliiti administrativni kapaciteti i razliite ekonomske i opte-drutvene preferencije. Racionalnije je i utoliko to prelazak nekog regiona sa nieg nivoa autonomije na vii ne bi zahtevao ustavnu izmenu, ve bi takav region po ustavom ve unapred utvrenoj proceduri, a po ispunjavanju unapred odreenih uslova, obezbedio za sebe vii nivo autonomije. Znai, putem izmene svog statuta, a ne ustavnom revizijom, postepeno bi se ujednaavali statusi regiona.

Konano, utvrivanje prava na autonomiju u formi regiona, kao prava graana jasno odraava stav i odgovor na zahteve za organizovanjem regiona na principu etniciteta. Regionalno samorganizovanje nije pravo etnikih grupa (to potvruju sva pravila i standardi utvrena meunarodnim pravom) ali regionalnom prekompozicijom Srbije prava veih etnikih grupa se mogu punije ostvarivati nego to se mogu ostvarivati samo kroz optinsku lokalnu samoupravu. U uslovima regionalno organizovane drave pripadnici etnikih grupa preko svojih predstavnika u regionalnim organima vlasti (skuptina i vlada) u veoj meri mogu da participiraju u vrenju javnih funkcija nego to imaju tu mogunost samo u optinama (s obzirom na vrstu i obim nadlenosti optina), a pogotovo im je ta mogunost ograniena (bez obzira na izborni sistem) u centralnim organima vlasti s obzirom na njihovu brojnost. Isto tako, Srbi kao veinski narod u uslovima i na delovima teritorije gde ine brojano manjinsko stanovnitvo putem regionalne samouprave mogu da bolje ostvaruju i tite svoja prava (recimo na Kosovu i Metohiji).

USTAVNO NORMIRANJE REGIONASledei standarde postavljene u predlogu Evropske povelje o regijama, a isto i u osloncu na komparativna reenja, ustav Srbije, kao regionalne drave, treba da regulie sledea pitanja: ko su nosioci prava na regionalno samoorganizovanje, postupak ostvarivanja prava, nadlenost i ovlaenja regiona, koje pravne akte mogu da donose organi regionalne autonomije, kakvi su odnosi regiona sa centralnom vlau, kakvi su odnosi regiona prema organima lokalne samouprave i kako se finansiraju regioni.

Nosioci prava na regionalno organizovanjeNosioci prava na regionalno samoorganizovanje treba da budu one susedne optine, odnosno graani tih optina, koji zbog meusobne povezanosti uslovljene istorijskim, kulturnim, tradicionalnim i ekonomskim vezama smatraju da odreene poslove mogu da obavljaju efikasnije zajedno a ne odvojeno ili preko centralnih organa vlasti. Drava e svojim merama podsticati optine na udruivanje u regione.

Ustavom se utvruje minimalan kao i maksimalan broj optina i (ili) broj stanovnika optina koji mogu da formiraju jedan region. Ustavom se predviaju uslovi i postupak promene granica regiona.

Postupak ostvarivanja prava na regionalno organizovanjePostupak pokreu skuptine susednih optina koje postavljaju pitanje regionalnog povezivanja na referendumu. Da bi referendum uspeo potrebno je da u svakoj optini najmanje 50% +1 od ukupnog broja graana koji imaju pravo glasa odgovori pozitivno. Optine iji graani na referendumu odbiju da koriste pravo na regionalno povezivanje ne mogu biti prinuene da uestvuju u daljem postupku formiranje regiona.

Po ispunjenju prethodnog uslova (saglasnost graana susednih optina da pristupe formiranju regiona) formira se statutarna komisija od strane predstavnika svih skuptina optina i ona sainjava predlog statuta regiona. Predlog statuta treba da bude usvojen od strane apsolutne veine odbornika u svakoj optini. Ukoliko neka od skuptina optina odbije da prihvati statut ostale optine se ne liavaju prava ostvarivanja regionalne samouprave.

Statut regionalne zajednice potvruje Vee graana Skuptina Srbije sa dve treine glasova poslanika u roku od 6 meseci od dana podnoenja. Ovo Vee moe da odbije da potvrdi statut ukoliko se njime kre odredbe o regionalnom ureenju sadrane u Ustavu Srbije ili ustavne odredbe kojima se utvruju osnovna naela i principi organizacije vlasti. Vee graana moe u predvienom roku da se obrati Ustavnom sudu radi davanja prethodne ocene ustavnosti statuta. U sluaju da Vee odbije da potvrdi statut vraa statut zajednici optina navodei razloge odbijanja.

Ukoliko skuptine optina ostanu pri svom predlogu statuta regiona, a Ustavni sud u prethodnom postupku na predlog Vea graana o tome nije odluivao, skuptine optina imaju pravo da pokrenu spor pred Ustavnim sudom Srbije koji je duan da u roku od 6 meseci donese odluku. Odluka Ustavnog suda o ustavnosti statuta regiona je konana.

NadlenostUstavom Srbije utvruje se iskljuiva nadlenost centralne vlasti, kao i nadlenost optina. Druga podruja nadlenosti, obim nadlenosti kao i vrste ovlaenja koja su ustavom taksativno nabrojana u moguoj su kompetenciji regiona. Regionalne nadlenosti mogu biti meovite sa nadlenostima centralnih dravnih organa.

Imajui u vidu razliiti stepen razvijenosti pojedinih delova Srbije, kao i razliite razloge za ostvarivanje regionalnog samoorganizovanja (mogu pretegnuti kulturno-istorijski nad ekonomskim razlozima i obrnuto) buduim regionima je ostavljeno da iz ponuenog kataloga preuzimaju nadlenosti koje im odgovaraju to regioni, svaki pojedinano, utvruju svojim statutima. Preuzimanje novih nadlenosti sa spiska moguih smatra se kao donoenje novog statuta i cela procedura proirivanja nadlenosti odvija se na nain na koji se usvaja statut.

Ustavom Srbije se zapravo odreuje do kog stepena u samoorganizovanju mogu da idu regioni. Izbor obima nadlenosti i vrste ovlaenja preputa se samim regionima. Ovakvim reenjem pitanje regionalizacije Srbije se reava kroz jedan proces, znai odozdo a ne kao nametnuto pravilo. Pojedini delovi Srbije u skladu sa svojim potrebama i mogunostima postepeno dostiu status regiona sa maksimalnim, ustavom utvrenim, ovlaenjima. Na ovaj nain postie se fleksibilnost u procesu regionalizacije Srbije koji odgovara stvarnim potrebama a da pri tome promene u regionalnom statusu nisu oteane ustavnim revizijama.

Regioni bi imali nadlenost u sledeim oblastima: ureivanje regionalnih organa i slubi; utvrivanje izvora prihoda; upravljanje regionalnom imovinom; poljoprivreda, stoarstvo, umarstvo, lov i ribolov; regionalna infrastruktura (putevi, reni tokovi; melioracija, gasovod...); regionalno planiranje i ureivanje prostora; javni radovi regionalnog znaaja; zdravstvena i socijalna zatita regionalnog znaaja; zatita ivotne sredine; prosveta i kultura regionalnog znaaja i regionalna policija.

Minimalne nadlenosti regiona sa spiska ponuenih nadlenosti regiona su one nadlenosti koje se obavljaju i na lokal-nom nivou, a koje su od zajednikog interesa za ceo region.

Ovlaenja i pravni aktiRegioni kao politiki entiteti raspolau zakonodavnim ovlaenjima, pored izvrnih i upravnih ovlaenja. Ova ovlaenja, prema opte prihvaenim standardima predstavlja-ju sutinu i najvii oblik regionalne autonomije. U domenu svojih izvornih (iskljuivih) zakonodavnih ovlaenja zakonski akti koje donose regioni podleu ustavnoj kontroli od stra-ne Ustavnog suda Srbije.

U domenu u kome regioni donose zakone u cilju izvravanja dravnih zakona (situacija kada im centralna vlast delegira ovlaenja regulisanja pojedinog pitanja ili kada im putem okvirnih zakona dodeljuje pravo blieg regulisanja neke materije) takvi akti regiona podleu i kontroli zakonitosti koju vri Ustavni sud Srbije. U domenu u kome se vri delegacija izvrnih i upravnih ovlaenja, pravo centralne kontrole zadravaju centralni organi.

Pojedinani akti koje donose organi regiona podleu upravno-sudskoj kontroli pred Upravnim sudom.

Organi regionaOrgani regiona su skuptina, vlada i organi uprave.

Regioni mogu osnivati i druge organe, tela i komisije koji su im potrebni u vrenju njihovih nadlenosti.

Skuptinu regiona biraju graani sa pravom glasa na teritoriji regiona. Postupak izbora utvruje se zakonom skuptine regiona. Izbor vlade, organa uprave, drugih organa i tela, kao i njihova nadlenost utvruju se zakonom regiona. Regioni su duni da se dre osnovnih naela i principa izbora vlasti utvrenih Ustavom Srbije.

Pravosudnu funkciju obavljaju dravni organi u okviru jedinstvenog pravosudnog sistema za celu Srbiju.

Odnosi sa centralnom vlauOdnosi izmeu regiona i centralne vlasti ogledaju se kroz :

uee regiona u radu dravnih organa,

princip jedinstva drave, i princip solidarnosti.Regioni preko Vea regiona obezbeuju svoje uee u centralnim organima vlasti. Skuptina Srbije se sastoji od dva vea: Vea graana i Vea regiona. U Veu graana bili bi predstavljeni svi graani u skladu sa naelom jedan ovek jedan glas i ovaj dom bi imao optu nadlenost. Vee regiona bi predstavljalo regione i uestvovalo bi u odluivanju samo u odreenim sluajevima. lanovi Vea regiona bi se birali na dva naina. Po jedan predstavnik iz svakog regiona bio bi imenovan iz postojeeg sastava skuptina u regionu, a ostali bi bili birani neposredno sa onoliko predstavnika svakog regiona koji odgovara broja graana u svakom regionu. Vee regiona ne predstavlja drugi dom kakav postoji u federalnim dravama, ve uestvuje u radu skuptine sa pravom odluivanja samo o onim pitanjima koja se tiu statusa i ovlaenja regiona.

Ovo vee sa Veem graana odluuje o prihvatanju mera neophodnih da region ispuni svoje obaveze koje mu namee ustav, zakon ili to zahteva opti interes; procenjuje da li ima osnova da se donese propis o harmonizaciji u cilju usklaivanja normativnih akata regiona i u materiji koje su u iskljuivoj nadlenosti regiona; uestvuje u odluivanju o dodeli sredstava za ujednaen razvoj regiona; uestvuje u donoenju opteg plana regionalnog razvoja Srbije, uestvuje u izboru sudija Ustavnog suda. O ovim pitanjima Vea odluuju odvojeno.

Vee regiona odluuje o svim pitanjima iz nadlenosti Vea graana osim izbora vlade, usvajanja budeta i pitanja koja su u iskljuivoj nadlenosti centralnih vlasti. U sluaju da Vee regiona ne usvoji neki zakon ili drugi opti akt koji je prethodno usvojilo Vee graana, o tome odluuje Skuptina Srbije na zajednikoj sednici oba vea.

Politika decentralizacija koja bi usledila uvoenjem regiona u teritorijalnu organizaciju dravne vlasti, kao svoju prirodnu posledicu ima decentralizaciju pravnih izvora. Sa jedne strane to su norme-propisi koje donosi centralna vlast, a sa druge strane to su norme propisi koje donose regioni. Meutim, pravo na regionalno samoorganizovanje kolektiviteta i graana nije iznad principa jedinstva drave. Ovaj princip je od primarnog znaaja i ispred prava na regionalno samoorganizovanje. To znai da u sluaju sukoba ova dva ustavna principa na-elo jedinstva drave ima prednost.

Ovo se potvruje sledeim reenjima:

statut regiona potvruje Vee graana Skuptine Srbije, a kontrolu ustavnosti vri Ustavni sud Srbije;

zakoni koji su u iskljuivoj nadlenosti regiona moraju biti u saglasnosti sa Ustavom Srbije i podleu kontroli od strane Ustavnog suda Srbije;

u sluaju sukoba izmeu propisa centralne vlasti i propisa regionalne vlasti prednost ima propis centralne vlasti izuzev u sluaju vrenja iskljuive nadlenosti regiona;

pravni poloaj graana mora biti jedinstveno regulisan za teritoriju cele Srbije i ni jedan region ne moe doneti propis niti njegov organ sprovesti mere u vrenju svojih nadlenosti kojima bi se ograniavale slobode i prava graana utvrene Ustavom Srbije, a posebno one slobode koje se odnose na slobodu kretanja, nastanjivanja, zaposlenja i imovinska prava;

utvruje se postupak harmonizacije pravnih propisa regiona putem donoenja zakona kojima e se utvrditi neophodna naela za usklaivanje propisa regiona u materiji iz njegove nadlenosti. Neophodnost primene postupka harmonizacije utvruje Skuptina Srbije glasanjem u oba doma posebno, pri emu je potrebno postii apsolutnu veinu u oba doma;

federalizacija regiona ni u kom sluaju nije dozvoljena, a svi sporazumi o saradnji izmeu regiona (izuzev onih koji se odnose na upravljanje i rad sopstvenih slubi) podleu potvrdi od strane Skuptine Srbije na isti nain kao i postupak harmonizacije; ni jedno svoje pravo region ne moe vriti na tetu drugog regiona;

centralna vlast raspolae pravom neposredne intervencije u cilju ouvanja jedinstva drave i jedinstva pravnog poretka, zatite prava drugih regiona i radi zatite opteg interesa. Odluku o postojanju takve potrebe donosi Skuptina Srbije apsolutnom veinom glasova u oba doma.

Princip solidarnosti je ustavni princip koji proizlazi iz principa jedinstva drave i principa jednakosti i pravinosti. Neophodnost uvoenja principa solidarnosti nametnuta je injenicom nejednakog nivoa razvijenosti delova Srbije.

Regionalna autonomija mora biti praena merama za ostvarivanje solidarnosti izmeu regija u cilju ostvarivanja uravnoteenog razvoja. Na ovaj nain se spreava formiranje regiona na osnovama regionalnog egoizma. Radi ostvarenja ovog principa obezbeuju se sredstva za ujednaen razvoj regiona. Sredstva za ujednaen razvoj regiona formirala bi se iz pri-hoda centralne vlasti, a kriterijumi raspodele i nain raspodele (kreditiranje ili neki drugi oblik) utvrivali bi se zakonom donetim apsolutnom veinom u Veu graana. Prilikom dodeljivanja sredstava u svakom pojedinanom sluaju u odluivanju uestvuje i Vee regiona.

Finansiranje regiona - izvori prihodaFinansiranje regiona mora osigurati predvidljiv izvor pri-hoda u razmeri njihovih nadlenosti a koji e im omoguiti voenje sopstvene politike. Regioni moraju imati dovoljne izvore prihoda. To bi bili oni izvori koje im delimino ili potpuno prepusti centralna vlast, sopstveni izvori prihoda, kao i sredstva za ujednaen razvoj. U regulisanju ovog pitanja neophodno je voditi rauna da regioni sopstvene izvore prihoda ne utvruju novim oporezivanjem graana, jer bi onda cenu politike autonomnosti platili graani. Radi finansiranja svojih investicionih trokova i zajmova regioni moraju imati pristup tritu kapitala u granicama zakona, pod uslovom da mogu da dokau na osnovu svojih prihoda, svoje mogunosti garantovanja isplate duga.

Zakonska obaveza pridravanja budetskih pravila i standardizovanog sistema raunovodstva ne predstavlja povredu finansijske autonomije regiona.

Odnosi sa lokalnim zajednicamaRegionalizacija drave ne sme da ima posledicu recentralizaciju u odnosu na lokalne organe vlasti odnosne regije. Kao to se Povelja o lokalnoj samoupravi zasniva na principu subsidijernosti tako i predlog Povelje o regionalnoj autonomiji poiva na tom principu. Organi lokalne zajednice (optine) stariji" su od re-giona. Pravo na lokalnu samoupravu izraeno u institucionalnoj formi kroz postojanje organalokalne samouprave je pravo garantovano ustavom, meunarodnim pravom i spada u jedno od osnovnih prava graana. Utoliko, uvoenje regionalne strukture vlasti ni u kom sluaju ne sme da ugrozi ovo pravo. Odnosi izmeu regiona i optina treba da slede one iste principe i naela kao i odnosi izmeu centralne vlasti i regiona. to znai:

u odnosima sa lokalnim zajednicama regije primenjuju princip subsidijernosti; regije mogu, u okviru zakona, da prenesu neke svoje nadlenosti na organe lokalne zajednice pri emu se materijalna i finansijska sredstva moraju jasno predvideti samim aktom prenoenja nadlenosti;

optine imaju svoje sopstvene nadlenosti, izabrane organe, ustavom i zakonom garantovane sopstvene prihode.

ZAKLJUAKUvoenje politiko-teritorijalne decentralizacije regionalnog tipa u Srbiji moe da predstavlja odgovor na pitanje da li je Srbija kao drava i kao drutvena zajednica razliita u toj meri da zahteva redefinisanje dravne organizacije u formi regionalne drave - formi koja bi omoguila jednake anse razvoja svim njenim delovima na nain koji bi istovremeno garantovao i jedinstvo u razliitosti.

Nesumnjivo je da postojanje ovih, naelnih razloga, moemo utvrditi u Srbiji u onoj istoj meri u kojoj se mogu utvrditi u svakom drutvu, jer razlike su odraz prirodnog stanja i izraz slobodnog razvoja. Meutim da li su te razlike tolike da zahtevaju regionalno redefinisanje dravne organizacije Srbije? Da li preteu istorijski razlozi, nasleeni problemi ili su znaajni isto tako dananji politiki razlozi koji podrazumevaju i tokove i tendencije prisutne u okviru evropskih integracionih procesa?

Naelni razlozi se mogu odnositi na svaku dravnu i drutvenu zajednicu i mogu se izraziti kroz potrebu graana za veim stepenom uea u vrenju vlasti u stvarima koje su od njihovog neposrednog interesa, ali i kroz zahtev za efikasnijim i odgovornijim vrenjem vlasti. Svaka drava, svako drutvo prirodno poiva na razlikama. Nesmetano ispoljavanje razlika je izraz slobode. Prihvatanje tih razlika, kao i stvaranje uslova za njihovim i institucionalnim izraavanjem, preduslov je slobodnog razvoja drutva i izbegavanja sukoba unutar drutva. To ne znai da razlike u drutvu kao izraz slobodnog razvoja treba da se institucionalizuju na nain koji e ii na utrb celovitosti drave i efikasnosti drutvene (dravne) organizacije. Racionalna dravna organizacija treba da istovremeno sadri mehanizme koji e omoguavati ispoljavanje razlika, zatim mehanizme koji e, kroz usmeravanje i koordiniranje, smanjivati negativne efekte razlika i mehanizme koji e obezbediti integritet celog dravnog i drutvenog organizma.LITERATURA

1. Zoran Vaci, Boko Mijatovi, Aleksandar Simi, Zorica Radovi, Regionalizacija Srbije, Centar za liberalno demokratske studije, Beograd, 2003.

2. Dr Radivoj Stepanov, Savremene koncepcije regionalizma, Novi Sad, 2002.

3. Miodrag Jovii, Regionalna drava, Centar za ljudska prava, Beograd, 2001.

4. Dr Ilija Rosi, dr ivorad Gligorijevi: Regionalni razvoj Jugoslavije, Ekonomski fakultet u Niu, Ni, 2001. god.

5. Prof. dr Ilija Rosi, Prof. dr Ljubomir Madar, Prof. dr Miroslav orevi: Sistemski pristup privrednom razvoju, Komino Trade, Kragujevac, 1998. god.

6. Prof. Dr Ilija Rosi: Rast, strukturne promene i finkcionisanje privrede Nacionalna makroekonomija, Ekonomski fakultet u Kragujevcu, Kragujevac, 2002. god.

Student:

Jelisaveta Milosavljevi

2008/443

Kragujevac, 2009.

Mentor:

Doc. dr Petar Veselinovi

Zoran Vaci, Boko Mijatovi, Aleksandar Simi, Zorica Radovi, Regionalizacija Srbije, Centar za liberalno demokratske studije, Beograd, 2003., str. 27.

Miodrag Jovii, Regionalna drava, Centar za ljudska prava, Beograd, 2001., str. 47.


Dr Radivoj Stepanov, Savremene koncepcije regionalizma, Novi Sad, 2002., str. 18.



4

osn.pr.reg.srbije

Documents