Uvod

Врeмe oд 1875. дo 1878. у цeлoj Eврoпи прeдстaвљa рaздoбљe дипломатских и политичких

проблема који обухватају болесника са Османско царство, јер му је моћ слабила из

деценије у деценију. Ово слабљење је довело до јављања многих националних тензија

(посебно на Балкану) и циља Руса да доминирају Балканом. Израз се не односи на један

посебан проблем, већ укључује различита питања која су се јављала током 18, 19. и 20.

вијека, укључујући и нестабилности на европским територијама Османског царства.

За почетак источног питања обично се узима 1774. година, када је окончан Руско-турски

рат (1768—1774) поразом Османлија. Пошто су евроспке силе вјеровале да ће распад

Османског царства бити неизбежан, ступиле су у борбу за заштиту својих војних,

стратешких и комерцијалних интереса у областима Османског царства. Руска Империја је

имала користи од распада Османског царства, док је став Аустроугарске и Уједињеног

Краљевства био да је у њиховом најбољем интересу да се цјеловитост царства очува.

Источно питање је остављено по страни послије Првог свјетског рата, а један од исхода

рата је био слом и подјела Османског царства међу побједницима.eнглeскe, ниje изнутрa

дoвoљнo интeгрисaнa у jeдaн унитaрни тип. Нe сaмo дa у сoциjaлнoм и духoвнoм пoглeду

нису уjeднaчeни српски дeлoви Бoснe, Србиje и Хeрцeгoвинe, нeгo ни у сaмoj Србиjи

унутрaшњe грaницe нису пoбрисaнe. У oпису зeмљe, нaрoдa и држaвe у Србиjи 1887.

Влaдимир Кaрић je писao дa сe шумaдиjскo стaнoвништвo прoтиви унутрaшњeм

"уjeдињaвaњу и вeoмa сe снaжнo нaгињe слoбoднoмe, личнoм и прeдeoнoм (пoкрajинскoм)

рaзвићу. Oтудa сe у цeлoм нaрoднoм живoту пoкaзуje тaкo бoгaтa и шaрeнa рaзнoликoст у

мишљeњу, oсeћaњу и нaкoнoстимa, у нoшњи, у гoвoру, мeлoдиjaмa, игрaмa и у нaчину

живљeњa". Рaзликуjу сe Toрлaци oд Шумaдинaцa, Moрaвци oд Maчвaнa, a у вeртикaлнoм

пoглeду стaнoвништвo грaдoвa, кao и вaн њих зeмљoрaдници oд стoчaрa.

Нe знa сe тaчнo кoлики je 1875. биo укупaн брoj српскoг нaрoдa, нити су jaснe гeoгрaфскe

грaницe кoje oмeђуjу њeгoв eтнички прoстoр. У прeвирaњимa нeпoсрeднo нaкoн

Бeрлинскoг кoнгeрњa цeлo сeљaчкo стaнoвништвo зaпaднe Бугaрскe жeли дa сe укључи у

српску држaву, дoк стaнoвници грaдoвa - укључуjући ту и нeкe кojи су тaдa ушли у сaстaв

српскe држaвe - вишe цeни бугaрскo oпрeдeљeњe. У случajу плeбисцитa тa би сe рaзликa

oсeћaлa у српску кoрист у oмeру oкo 90 прeмa 10. Toликa je у нajбoљим случajeвимa

рaзликa измeђу сeoскoг и грaдскoг свeтa.

ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТОВИ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Кад је почео босанскохерцеговачки устанак Црном Гором је владао кнез Никола

Петровић, а Србијом је владао кнез Милан Обреновић. Кнез Никола и српска скупштина

су желели да се објави рат Труској. Кнез Милан је био опрезан, јер је сматрао да наша

војска није спремна. Кад је почео босанскохерцеговачки устанак кнез Милан се оженио

руско-румунском властелинком Наталијом. Сматрало се да су кнез Милан и кнегиња

Наталија били најлепши европски владарски пар. Они су имали сина Александра.

Црногорско-турски рат је био је рат између Црне Горе и Османског царства који се водио

између 1876. и 1878. Рат је окончан победом Црне Горе. У рату је вођено 6 већих и 27

мањих битака, а међу њима је била пресудна битка код Вучјег дола.

Устанак у оближњој Херцеговини је изазвало низ побуна и устанака против Османског

царства у Европи. Црна Гора и Србија су се сложиле да објаве рат Турској 28. јуна 1876,

чиме је почео рат. Црногорци, у савезу са Херцеговцима су победили. Битка која је била

кључна за победу Црне Горе у рату је била битка код Вучјег дола. Године 1877.

Црногорци су водили тешке битке дуж границе са Херцеговином и Албанијом. Кнез

Никола I Петровић је преузео иницијативу и напао је турске снаге које су долазиле са

севера, југа и запада. Освојио је Никшић (24. септембра 1877), Бар (10. јануара 1878),

Улцињ (20. јануара 1878), Грможур (26. јануара 1878) и Врањину и Лесендро (30. јануара

1878).

Рат је окончан када је Османско царство потписала примирје са Црном Гором у Једрену

13. јануара 1878. године. Напредовање Руске Империје ка Истанбулу је приморало

Османско царство да потпише мир, чиме је призната независност Црне Горе, Србије и

Румуније, а територија Црне Горе увећана са 4.405 km² на 9.475 km². Црна Гора је такође

добила градове Никшић, Колашин, Спуж, Подгорицу, Жабљак, Бар, као и излаз на

Јадранско море.

Српско-турски ратови или Ратови за независност су уопштени називи за оружани сукоб

између Кнежевине Србије и Црне Горе против Османског царства а у циљу ослобођења

територија са српским становништвом и добијањем пуноправне међународне

независности, у периоду од 1876. до 1878. године којим је претходио устанак у

Херцеговини, 1875. године, покренувши серију оружаних побуна и устанка на Балкану

под османском влашћу.

Српски устаници су, 1875. године, подигли устанак у Херцеговини, тада у саставу

Османског царства, који је више био усмерен против локалних феудалних господара него

против централне власти у Цариграду, покренувши притоме серију побуна и устанка

против отоманске силе на Балкану. У таквим околностима, без могућности да остану по

страни, две полунезависне кнежевине, Србија и Црна Гора, објавиљују рат Османском

царству 18. јуна 1876. године. Политичке прилике у свету нису ишле у прилог Србима у

овом рату. Пошто се руска царевина сматрала за главног такмаца са интересима

западноевропских сила на Балкану, Европа није подржавала српски рат против Османског

царства. Све званичне молбе, које је српска влада упутила европским владама су биле

игнорисане. Србија је била

Припремајући се за Берлински конгрес, Русија је настојала да пре њега извуче неке

користи у тајном погађању са аустроугарском дипломатијом. Привремено је подржавала

идеју о аутномији Босне и Херцеговине, како би је касније могла предати за вредније

уступке у Македонији и Бугарској. Након пораза у Црним Потоцима, устаници су у Босни

били формирали једну привремену владу и обновили неколико устаничких чета. Двојица

устаничких старешина су у сељачким оделима успела да дођу у Београд и састану се са

представником владе Јованом Ристићем. „Он их љубазно прими, и саслушавши њихову

молбу, одговори им, да им Србија никакве помоћи дати не може, пошто се у последњем

рату с Турцима јако истрошила“. На веће је разочарење наишла једна мала делегација

слвајнофилима у Москви, који су у складу са званичном царском политиком све енергије

посветили ослобођењу Бугарске, а Србима саветовали да се споразумеју са

Аустроугарском око осигурања аутномије Босне и Херцеговине и постизања независности

државе. Попуштајући притиску, српској влади је једино остало да од хабзбуршких

дипломата добије подршку око изградње железнице и повољнијег разграничења са

Бугарском. У питању српских поседа западно од реке Дрине је ћутала, пазећи да не даје

никакве изјаве „из којих би изгледало, као да се Србија одриче Босне, или да је уступа“

Први српско турски рат

Први српско-турски рат 1876-1877 (у народу познат и као Јаворски рат) се водио између

Османског царства и Кнежевине Србије након устанка у Херцеговини који је избио 1875.

Српска војска није била успешна у окршају са Турском током овог рата. После првих

сукоба са турском војском претрпела је поразе на Јужној Морави, код Ђуниса и

Делиграда. Са Црном Гором није била развијена ратна стратегија. Први српско-турски рат

завршен је миром који је потписан у Цариграду 28. фебруара 1877. године. Србија је

задржала све своје територије које је имала пре рата.

Моћ Османског царства је почела да опада након неуспешног Великог турског рата и све

је више сматрано „болесником на Босфору“. Са престанком освајачких ратова у државну

благајну је престао да се слива новац, већ су се из ње морали финансирати одбрамбени

ратови. Све учесталији порази и расипништво гурали су државу из кризе у кризу. Спахије

се низу одазивале у султанове позиве за рад, а своја имања добијена за време служења

војске — спахилуке - су претварали у наследна добра — читлуке. Јаничари су почели да

се жене и баве трговином, па је у војсци долазило до сукоба. Дугогодишња криза државе

отворила је Источно питање.

Реформски напори султана Селима III и Махмуда II нису уродили плодом због губитака

територија. Агресивна Русија је анектирала Крим и Грузију и загосподарила Црним

морем, Србија је изборила своју унутрашњу аутономију кроз Први и Други српски

устанак, Грчка је 1829. изборила независност, Француска је 1830. запосела Алжир, док се

Мехмед Алија 1840. изборио за велику аутономију Египта. Црна Гора је добила

проширење и територијално разграничење са Османским царством.

Уједињеном Краљевству и Француској је одговарало опстанак слабог Османског царства,

јер би на тај начин зауставили Русију. Ове две државе су пружиле помоћ Османском

царству против Русије у Кримском рату 1856.

Устанци у Босанском и Румелијском ејалету су избијали због социјалних и националних

разлога. Омер-паша Латас је скршио отпор босанских бегова. Ипак, њиховим примирењем

није укинут феудализам, већ је држава почела да убира намете које су раније узимале

спахије.

У Херцеговини је 1852. избио устанак Луке Вукаловића који је уз прекиде трајао до 1862.

У Босни је избио устанак 1857. на челу са Петром Поповићем Пецијом, који је угушен

следеће године. Немири су натерали Порту да 1859. донесе Саферску наредбу за Босански

пашалук. Сељак је по њој био дужан да плаћа трећину, док су бегови били дужни да дају

земљу на обраду. Бег није располагао сељаком и он је могао напустити феудалца. Ипак,

оваквим стањем нису били задовољни ни феудалци ни сељаци.

Националну свест Срба у Турској будио је пропагандни рад Илије Гарашанина. Скоро сви

истакнути прваци су долазили у Београд, где су добијали помоћ и савете.

На лето 1876. године генерал Михаил Черњајев долази у Србију са неколико хиљада

добровољаца, где добија српско држављанство и постаје главнокомандујући српске војске

на Моравском фронту. Пошто је Алексинац био важно чвориште на путу турске војске, у

околини је и било јаче утврђење српске војске. Најзначајнија победа, битка на Шуматовцу,

коју је предводио генерал Черњајев са српском војском (поред руских било је и

италијанских и бугарских добровољаца), била је тешка али српске позиције су одлучно

одбрањене. Губици српске војске су били око 9000 људи (35 руских официра) а турски од

15000 до 20000 људи.

Тих дана у биткама око Алексинца исказана је велика пожртвованост српских војника који

су одбили небројене нападе турске војске, где су се истицали и пуковник Комаров,

пуковник Протић, мајори Поповић и Глишић који су касније и унапређени. У бици код

Адровца је погинуо и пуковник Рајевски (прототип Вронског у Толстојевом роману Ана

Карењина).

Краљ Милан Обреновић је уз честитку и велику захвалност за добијену битку,

главнокомандујућем Моравско-тимочке војске, генералу Черњајеву, доделио највиши

степен Таковског крста (који је тада установљен).

Композиција Словенски марш је инспирисана догађајима из Српско-турског рата, 1876.

године, када се велики број руских добровољаца борио на страни Срба. Словенски марш

или Српско-руски марш у Бе-молу, оп. 31. је музичка композиција руског композитора

Петра Чајковског.

У овим биткама је учествовао и бригадни генерал Хенри Мекајвер који је такође добио

Таковски крст.

Непосредно пред почетак операције, у време концентрације и развоја војске, на захтев

српске владе измењен је концепт ратног и операцијског плана. Уместо да се предузме

одлучна офанзива са већином снага на Моравском војишту, одлучено је да се предузму

нападна дејства на свим војиштима па је, ради тога, наређено прегруписавање трупа које

су већ биле у покрету према раније усвојеном плану концентрације. Такав заокрет у

примени већ усвојеног ратног плана сведочи не само о недопустивом мешању политичара

као нестручних лица у вођењу ратних операција, већ и о неодмереним политичким

амбицијама владе, с обзиром на ограничене могућности војске и земље, у којима се,

истина, огледала општа тежња читавог српског народа да се ослободи Босна, Стара Србија

и Рашка област, као и утицај схватања о великом стратегијском значају Рашке области и

Старог влаха где се налазила турска војска која је Рашку област држала као тампон зону

између Србије и Црне Горе. Дакле, идеја о ослобођењу Рашке области, које би омогућило

одсецање Босне од Истанбула и источних области турског царства и омогућило спајање

Србије и Црне Горе, толико је била снажна у Србији да су том циљу били подређени

готово сви други циљеви рата. Та идеја била је присутна у мислима свих Срба.

На историјском Делиграду 30. јуна кнез Милан је пред војском у свечаној објави рата

Турској прочитао војницима: '"На нас је из веома дугачке прокламације највише

подејствовао онај став где се објављује да Србија ступа у рат у савезу са братском нам

Црном Гором. Дакле, од Косова раздвојени, ево нас опет да се под једном српском

заставом боримо за слободу и уједињење свега српског народа на Балканском полуострву.

Нека је са срећом да Бог да!"'

Пишући о свечаној објави рата Турској, коју је кнез Милан прочитао пред војском на

историјском Делиграду, 30. јуна, Сава Грујић је записао: "На нас је из веома дугачке

прокламације највише подеј-ствовао онај став где се објављује да Србија ступа у рат у

савезу са братском нам Црном Гором. Дакле, од Косова раздвојени, ево нас опет да се под

једном српском заставом боримо за слободу и уједињење свега српског народа на

Балканском полуострву. нека је са срећом да Бог да!"

Нажалост, извршена измена у ратном и операцијском плану пореметила је читав ратни

концепт српског Генералштаба. То је био главни узрок неуспелих напада српске војске на

нишком, дринском и ибарском правцу. Архимандрит Нићифор Дучић, командант

добровољаца на јаворском фронту

У обимној литератури о Српско-турским ратовима 1876 — 1878. године подробно су

реконструисане операције на свим војиштима, посебно борбе на Јаворском фронту. Већ и

та чињеница сведочи колики је значај придаван ослобођењу Рашке области, колики је њен

стратегијски значај. После извршених измена у плану концентрације, на Ибарском

војишту Срби су концентрисали 24.000 бораца за ослобођење Рашке области под називом

„Ибарска војска“ и под командом генерала Фрање Заха.

Ибарска војска била је подељена у три колоне:

Главна колона одређена је за операције под непосредном командом генерала Заха на

правцу Јавор - Сјеница; Помоћна колона - три добровољачка батаљона под командом

архимадрита Нићифора Дучића за ослобођење Старог Влаха на правцу Увац - Нова

Варош; Лева колона, у долини Ибра, на правцу Рашка - Нови Пазар под командом

потпуковника Илије Чолак Антића. На том војишту Турци су имали један и по пут јаче

снаге (око 33.000 људи) и то:

Код Сјенице и Нове Вароши 15.000 бораца под командом Муктар-паше, и Код Новог

Пазара 18.000 војника под командом Мехмед Али-паше.

Концентрацију турских снага на Ибарском војишту, које је и за Турке у том рату било

споредно војиште, показује да су Турци придавали огроман значај одбрани „босанске

уаде“. Будући да су Турци имали уређене положаје за одбрану и надмоћнију снагу од Срба

на том војишту, српске трупе нису имале реалне шансе да постигну озбиљнији оперативни

успех. Тако се и догодило. Једино је архимадрид Дучић са својим добровољцима имао леп

успех продором од Увца према Кокином Броду и Новој Вароши које је ослободио. Дучић

је први српски командант који је пресекао турски „босански пут“ преко Рашке области.

Али осим тог дивног подвига за понос и песму, успех Дучићевих добровољаца није се

дубље одразио на ток ратних догађаја у Рашкој области.

Главна колона под командом генерала Заха, која је нападала преко Сјеничког поља,

поражена је већ првог дана, јер се упутила преко отвореног Сјеничког поља, у сред дана

право на утврђене турске положаје на Калипољу без потребне артиљеријске заштите и

чврсто организованог садеј-ства ангажованих јединица. Зах је у тренутку када се српска

пешадија поколебала, ушао у стрељачки строј да је осоколи. Под њим су Турци, чак,

пушчаним метком убили коња. Он је и даље храбрио војнике. Али, све је било узалуд.

Напад преко Сјеничког поља је пропао. Јова Ристић је с разлогом свалио кривицу на

Фрању Заха за неуспех напада Ибарске војске на сједничком правцу, али је претерао када

је за њега рекао да му је „стран војнички занат“, мада му је било познато, као водећем

министру у ратној влади Србије, да је Фрањо Зах основао Војну академију (Артиљеријску

школу), да је био први начелник Генералштаба и председник Ратног савета и да је са тих

положаја дао велики допринос изградњи и припреми официрског кора и српске војске за

рат.

Колона која је упућена преко Рашке на Нови Пазар, одступила је пре него што је ушла у

борбу. Једна мања колона, коју је уз Ибар предводио капетан Михаило Илић, постигла је

известан успех, али се и она убрзо повукла на полазни положај због повлачења главне

колоне са новопазарског правца, јер је остала усамљена у дубини непријатељског

распореда. На неуспех Ибарске војске у целини утицало је и то што је изостало садејство

између српске и црногорске војске у току операција у Рашкој области, будући да је

црногорски књаз Никола упутио главнину своје војске у Херцеговину да прошири своје

границе у Херцеговини и према средњем Јадрану, пошто је уговором о савезу са Србијом

обезбедио знатне територијалне добитке у тој области.

Пошто је српска офанзива на Ибарском фронту пропала, јер није добро ни вођена, Турци

су прешли у противнапад с циљем да се преко Јавора и долином Моравице, пробију према

Чачку, у долину Западне Мораве, и угрозе позадину главних српских снага на Моравском

војишту.

Српске снаге на Ибарском фронту су се, благодарећи храбрости и вештини команданата

какви су били мајор Михаило Илић, потпуковници Петар Борисављевић и Јеврем

Вукосављевић, прибрале и у вишемесечним борбама сузбиле све турске нападе и

покушаје продора у долину Западне Мораве, тако да су одржале линију фронта у зони

граничних планина. Тако је, дакле, Ибарска војска одбранила границу на Јаворском

фронту и заштитила позадину војске на главном војишту, те тако испунила онај задатак

који је одговарао њеној снази и адекватном задатку у том рату против Турске.

Неуспех Ибарске војске донекле стоји и у вези са изостанком садејства Црногорске војске.

Наиме, пре закључења уговора о савезу између Србије и Црне Горе, књаз Никола је, за

улазак Црне Горе у рат, тражио и добио 40.000 од 70.000 дуката, колико је Србија имала

готовине. Према Уговору о савезу између две српске кнежевине, који је 16. јуна закључен

у Млецима, подразумевало се и оперативно садејство две братске војске. Међутим, на

захтев књаза Николе Петровића, назначена је линија разграничења између војишта српске

и црногорске војске у старовлашкој области. Пошто је уговором осигурао део територије у

новопазарском Санџаку, кнез Никола је окренуо своју војску да заузме Херцеговину и

јужни део Далмације. Тако је, због посебних политичких калкулација и амбиција, угрожен

успех у рату обеју кнежевина не само на Ибарском војишту него и у читавом рату.

Тада је пропуштена прилика да се пресецањем турског „босанског пута“ ослободи Рашка

област или бар Стари влах пре него су се Аустроугарска и Русија споразумеле о исходу

Српско-турског рата. Наиме, српска офанзива на Ибарском војишту почела је и

неуспешно се завршила 7. јула, а састанак аустроугарског цара Фрање Јосифа и руског

императора Александра II и њихових министара Андрашија и Гочакова одржан је у

Рајштатском дворцу у Чешкој 8. јула. Они су се тада договорили да се ограниче резултати

Српско-турског рата, пошто је Аустроугарска одбила руски меморандум 1875. године да

се српском народу у Босни и Херцеговини да аутономија. Русија је била приморана,

будући да није могла да присили супарницу на позитиван однос према њеном предлогу и

придобије друге гарантне силе (коалиционе партнере из Кримског рата) да је подрже, да

иде на компромис са Аустроугарском. До тада је Русија у Источном питању тежила да иде

заједно са Аустроугарском. Али када је ова исказала посебне интересе, Русија је у датим

околностима схватила да привремено мора ићи на уступке и да у решавању Источног

питања и ослобођења словенских народа турске власти неће моћи да иде са Бечом на

Истанбул, како је до тада мислила, већ да ће морати кренути обрнутим путем: преко

Истанбула на Беч, тј. прво се обрачунати са Турском па са Аустроугарском да би

остварила своје стратегијске циљеве у тренутку распада турске империје. У Бечу су добро

уочили тежњу Русије да реши Источно питање према својим интересима, али и њену

тренутну немоћ за самосталну акцију, као и сопствену незгоду да се оштро супротстави

Русима, па су се у таквим околностима два цара договорила у Рајхштату да се ограниче

резултати Српско-турског рата тако да не буду превише окрњени интереси ни једног од

партнера.

О Рајхштатском споразуму два цара сачуване су две забелешке: грофа Андрашија и кнеза

Горчакова. У забелешкама обојице министара стоји да су се цареви договорили да се „у

садашњем тренутку“ обе стране придржавају „принципа немешања“, затим да се не

допусти ни победа ни пораз зараћених страна.

Други спрско турски рат

Други српско-турски рат 1877-1878, је рат Кнежевине Србије против Османлијске Турске

у циљу ослобађања јужних крајева и осигурања пуне независности Србије. Рат је трајао од

13. децембра 1877. до 5. фебруара 1878. године.

После неуспеха у Првом српско-турском рату, у Србији је владало велико незадовољство

због осиромашења становништва, а које је било појачано неродном годином, наметима

ради покривања државних трошкова и гушењем политичких слобода. Ипак, са

симпатијама је гледано на почетак руско-турског рата у пролеће 1877. године и опрезно је

почело повезивање са Русијом која је саветовала уздржаност. Када су Руси код Плевне у

Бугарској заустављени од Турака, Русија је тражила улазак Србије у рат, али је Србија

била потпуна неспремна за то. Русија је пружила знатну финансијску помоћ Србији, па је

ова крајем септембра на своје југоисточне границе истурила 25-30 хиљада војника, а

војска је ојачана у наоружању и опреми.

Циљ овог рата био је исти као и Првог српско-турског рата: ослобођење српског народа

испод турске власти и територијално проширење према Југу. Ратни план српске војске

заснивао се на чињеници да Србија, на захтев великих сила, не може имати претензије

према Босни, као и захтеву Русије да се помогне њиховој војсци у надирању ка југу

Бугарске. На бази ових чињеница, ратни план је предвиђао да три од пет српских корпуса

(Шумадијски под командом генерала Белимарковића, Моравски под командом пуковника

Лешјанина и Тимочки под командом пуковника Хорватовића) са укупно око 46.000 људи

и 128 топова развију напад према југу и југоистоку, опколе Ниш, заузму Бабину главу,

Белу Паланку и Пирот, те наставе наступање према Софији ради садејства руској

Дунавској армији. Дрински корпус под командом генерала Алимпића да буде у одбрани

према Босни, а Јаворски корпус под командом пуковника Николића да у повољном

тренутку пређе из одбране у напад према Новом Пазару и Сјеници. Тимочко-зајечарска

војска под командом пуковника Здравковића да нападне и освоји Кулу и Видин.

Турски ратни план предвиђао је упорну одбрану на свим правцима, ради чега су многе

тачке у долини река Нишаве, Јужне Мораве, Рашке и Ибра биле добро утврђене, а

најснажнија утврђења били су Ниш, Нови Пазар и Пирот.

Рат Турској објављен је 13. децембра, а операције српске војске отпочеле су 15. децембра

наступањем трију српских дивизија (Ибарске, Моравске и Дунавске) према југу ради

опкољавања Ниша. Ова операција је изведена успешно и тачно па је Ниш био потпуно

опкољен за свега пет дана ратних дејстава. Да би онемогућио долазак помоћи са Косова

опседнутима у Нишу, пуковник Лешјанин је наредио Ибарској дивизији да заузме

Куршумлију и стратешке тачке Самоково и Преполац које пресецају пут Приштина-

Прокупље-Ниш. Извршавајући ову наредбу, јединице пуковника Биничког су после

дводневних борби 25. децембра освојиле Куршумлију, али су Самокову и Преполцу

успеле само да се приближе и ту су остале. Под дејством српских претходница и под

притиском устаника, чији се број повећао на 6.000 људи, Турци су у то време напустили

Лесковац и повукли се на југ, затварајући Грделичку клисуру. Врховна команда српске

војске, на челу са кнезом Миланом, од 18. децембра налазила се је у Алексинцу.

Док су трајале ове операције око Ниша, Тимочки и Шумадијски корпус су, под општом

командом генерала Белимарковића, дејствовали према југоистоку, полазећи с Пандирала.

Књажевачка војска, под командом потпуковника Јеврема Марковића, 17. децембра заузела

је стратешки положај Бабина глава, а два дана касније и превој Свети Никола. После једне

оштре борбе, 24. децембра ослобођена је Бела Паланка. Тиме је један од главних

стратешких циљева српске команде био постигнут: Турци више нису могли да шаљу

никакву помоћ из Босне, Албаније и са Косова према Софији. Тада је успостављена веза

српске и руске војске код Ћипровца. Руска врховна команда тражила је наставак српског

напада ка истоку.

Генерал Белимарковић наредио је да се нападне Пирот са три колоне. Крваве борбе вођене

су 25. децембра на утврђеним положајима Нишор, што није дало резултате, па су

наредних дана турски положају заокружени са неколико страна, а Турци, који су у Пироту

имали јаке снаге (12 батаљона), 28.децембра у зору напустиле су град да не би биле

потпуно блокиране. После ослобођења Пирота, јединице српске војске ослободиле су још

и Кулу, Брезник, Трн и Радомир и биле заустављене код Сливнице 5. јануара 1878. године

на вест да су Руси заузели Софију.

Првих дана јануара после ослобођења Пирота, српска Врховна команда је одлучила да се

са што већим снагама нападне Ниш и да се уништи његова одбрана коју је сачињавало

5.000 војника са 267 топова, размештених на више добро утврђених положаја, нарочито

око брда Виник северно и Горице јужно од Ниша. На одлуку је утицала и вест да се из

Приштине са 10-12 хиљада војника креће Хафиз-паша у помоћ опседнутом Нишу. Он је

заиста успео да потисне српске снаге са Самокова и да им преотме Куршумлију, али даље

није могао отићи.

За напад на Ниш, српска Врховна команда је прикупила четири дивизије шумадијске и

моравске војске са 15.000 војника и 100 топова. Општи напад је почео 7. јануара, са

главним ударом из југоисточног правца. Генерал Јован Белимарковић, са командног места

у селу Бербатову, непосредно је руководио овим борбама. После тродневних жестоких

борби, када су освојена утврђења на Горици и на те положаје доведена српска артиљерија

која је непосредно угрозила нишку тврђаву, Турци су пристали на преговоре о предаји.

Командант Ниша Халил Зија-паша и мутесариф (управник града) Рашид-паша предали су

град 10.јануара. Њихови војници напустили су град без наоружања и отпремљени су у

правцу Софије и делом ка Врању. Трупе Шумадијског корпуса свечано су ушле у Ниш 12.

јануара, а раздрагано становништво их је одушевљено дочекало. У Нишу је заплењено 267

топова, 13.000 пушака, 7,800.000 пушчаних метака, 20.000 топовских граната и друго. Два

дана касније, у Ниш је стигла и српска Врховна команда на челу са кнезом Миланом.

После заузећа Софије, Руси више нису тражили српску помоћ и сарадњу, па је српска

Врховна команда одлучила да напад усмери према Косову. Одлучено је да се Моравски и

Тимочки корпус, под командом пуковника Лешјанина, упуте преко Куршумлије,

Самокова и Преполца, односно долином Пусте реке и преко Гољака на Приштину, а да

Шумадијски корпус, под командом генерала Белимарковића, долином Јужне Мораве и

Грделичком клисуром избије у рејон Врања, па по његовом ослобађању такође удари на

запад према Приштини.

Остваривање плана почело је 19. јануара, када је Моравски корпус поново заузео

Куршумлију, али је у борбама за Самоков од 23. јануара до 3. фебруара заустављен и

претрпео тешке губитке. Тимочки корпус заузео је Бојник и Лебане, кренуо ка Приштини

и у помоћ Моравском корпусу на Самокову, када их је 5. фебруара сустигла вест о

примирју које су Руси закључили са Турском 31. јануара у Једрену.

Шумадијски корпус је од 20. до 24. јануара ослободио целу Грделичку клисуру и стигао

на домак Врања. За одбрану Врања Турци су прикупили око 7.000 бораца редовне војске и

око 3.000 башибозука, 8 топова и два ескадрона коњице. Жестоке борбе за Врање вођене

су 30. јануара, па су Турци под јаким притиском српске војске Врање напустили ноћу

30/31. јануара. Корпус је затим окренуо према Приштини, у Гњилане је ушао 4. фебруара,

а једно његово извиђачко одељење 5. фебруара у Грачаницу, када је и до њих стигла вест о

примирју из Једрена.

Тиме је после шест недеља сталних борби у веома тешким зимским условима и по

непроходном планинском терену, Други српско-турски рат био завршен. У њему се српска

војска показала у много бољем светлу него у Првом рату. Искуснија, упорнија, истрајнија,

боље вођена, она је постигла низ запажених ратних успеха. Србија је у овом рату ипак

имала значајне губитке: 2.400 мртвих и 3.000 рањених.

Санстефански споразум

Санстефански споразум је био споразум о миру између Руског царства и Турске после

Руско-турског рата. Мировни уговор је потписан 3. марта 1878. у месту Сан Стефану,

малом месту западно од Истанбула. Турци су уплашени присуством руске војске пред

зидовима престонице прихваили услове мира иако су они Османско царство лишавали

готово свих поседа у Европи.

Русија је овим уговором стекла превласт на истоку. Добијањем Бесарабије, стекла је

контролу над Бугарском, а будући да је овој границе раширила до Једрена, Солуна и

Истанбула преко ње и над Солунским заливом и мореузима. Чинило се да је руски сан о

избијању на топла мора остварен. Велика Британија, "царица мора" никако није хтела да

дозволи излазак Русије на Егејско море и контролу над Босфором и Дарданелима јер би се

тиме довела у питање њена превласт у источној трговини. Британија је на Босфору

штитила Суецки канал и Пут за Индију. Британске лађе су одмах по потписивању уговора

ушле у мореузе, а њена дипломатија је заузела претећи став према Русији. Француска и

Аустроугарска, свака због сопственог интереса, су стале уз Британију што је Русију

довело у ситуацију сличну оној у Кримском рату. Русија је била приморана да се

приклони арбитражи великих сила у Берлину исте 1878. Берлински уговор поништио је

већину одредаба Санстефанског уговора

Премда никад није спроведен у дело, Санстефански споразум имао је далекосежне

последице за Јужне Словене и њихове односе с Русијом. Задовољио је већину легитимних

захтева Црне Горе, али је изазвао отпор Румуније и Србије. Бугари су са друге стране били

више него задовољни. Неравноправни третман балканских народа погоршао је њихово

супарништво и почео да их удаљава од Русије. Споразум је Србији дао независност, али је

испуњен тек делић њених територијалних захтева. За српску јавност и политичке лидере

ово је била велика неправда, коју су наметнули Руси, a чије разлоге Срби нису могли да

разумеју. Мада је влада спречавала разбуктавање јавног антируског расположења,

новосадска „Застава“ отворено је оптужила Русију: "Видимо да бугарски народ, уз

подршку руских бајонета и под руководством руских државника гори од жеље да

постигне панруске циљеве, заузимајући подручје које по географском и етничком

положају припада Србији!"

И Јован Ристић, председник српске владе и министар иностраних дела, је био озлојеђен

одлукама из Сан Стефана. Могућност да Србија изађе из готово безнадежне ситуације и

губитка територија које је ослободила у рату 1877—1878, видео је у незадовољству Беча и

Лондона Санстефанским уговором. Две велике силе биле су решене да минирају споразум,

посебно његов кључ: велику Бугарску. Српске војничке победе и Ристићева вешта

дипломатија учинили су да се добије сагласност Русије о задржавању постојеће војне

ситуације, до постизања дефинитивног решења. „Не смемо пристати на улогу пиона која

нам је дата“, написао је Ристић шефу српског генералштаба Кости Протићу у марту 1878.

Споразум из Сан Стефана извео је велики заокрет у спољнополитичкој оријентацији

Србије, у чему су кнез Милан и министар иностраних дела Ристић одиграли главну улогу.

Ристић ће ускоро отићи у Беч, потом у Берлин да брани српска становишта код министра

иностраних дела Андрашија и канцелара Ота фон Бизмарка. Ови преговори означиће

врхунац Ристићеве дипломатске каријере, a Србији донети значајну корист.

Све до Сан Стефана кнез Милан је био одан Русији, видећи у цару свог природног

браниоца. Када је увидео да су два рата Србије c Турском као главни резултат имала

стварање велике Бугарске, кнез је схватио да се српска спољна политика заснива на

опасној словенској сентименталности. Одлучио је да крене новим правцем, који ће

почивати искључиво на интересима Србије. Без понижења за Србију и њену владу, Јован

Ристић је дискретно и обазриво извео заокрет ка аустријској спољној политици.

Избегавајући журбу и несмотреност, затражио је аустријску заштиту и подршку, добивши

је без увреде за Русију, на коју је и даље рачунао током своје бечке мисије и на

Берлинском конгресу.

Берлински конрес

Берлински конгрес је био скуп изасланика тадашњих великих сила Немачке,

Аустроугарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске, који је под

председништвом Ота фон Бизмарка одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године у Берлину.

Конгрес је сазван ради ревизије Сан-стефанског мира (потписаног 3. марта 1878. године),

којим је завршен руско-турски рат. Према тим, претежно од стране Русије диктираним

преговорима, Турска би изгубила велики део своје пређашње контроле над Балканом, а

имала је бити створена велика Бугарска (ефективно руски сателит) која би укључила

највећи део данашње Македоније, те делове Србије до Ниша, Албаније и грчку

Македонију осим Халкидикија и Солуна. Босна и Херцеговина, иако под турским

суверенитетом, добила би значајну аутономију, док су добици за Србију били веома

разочаравајући. Овим споразумом је било предвиђено да Србија, Црна Гора и Румунија

добију државну независност.

Против наглог пораста утицаја Русије у том региону су се највише бориле управо

Аустроугарска и Велика Британија. Услед међународног притиска Русија је морала да

попусти и Сан-Стефански мировни уговор је поништен, а преговори о територијалном

уређењу Балкана су кренули из почетка. Пошто Немачка практично није морала штитити

сопствене интересе на Балкану, при тим преговорима је Бизмарк могао наступити као

„релативно неутралан“ (позната је уосталом Бизмаркова изјава да Балкан „није вредан ни

малог прста или костију једног померанског панцир-гренадира"[1]). У преговорима су

учествовали само делегати великих сила, док су представници малих земаља покушавали

да утичу на исход посредним путем. Србију је представљао Јован Ристић.

Исход преговора је био Берлински мир 13. јула 1878. године. Он се састојао из признања

Румуније, Србије и Црне Горе као суверених држава и Бугарске као аутономне кнежевине

под отоманским суверенитетом (до 1908). Такође, према раније склопљеном Руско-

британском споразуму, закљученом 30. маја 1878. године, територија Бугарске је око три

пута умањена од оне предвиђене Сан-стефанским миром (одлучено је да заузима

територије само северно од планине Балкан). Од остатка територије Велике Бугарске,

створена је Источна Румелија под турском управом. Такође, Македонија је остала под

турском влашћу. Низ других турских провинција је одвојен од Турске и или припојен

другим државама, као Кипар који је додељен Великој Британији, Босна и Херцеговина

Аустроугарској (Берлински конгрес 1878. - окупација, 1908. - анексија).

Србија је знатно проширена и добила је на рачун Турске четири округа: нишки, пиротски,

топлички и врањски. Србија је, као и друге земље које су стекле независност, требало да

преузме на себе и један део турског државног дуга, али то није учињено јер током

следећих година није постигнут договор о висини ове обавезе.

Моћ Турске у Европи и Азији је овим мировним уговором драстично ублажена. Утицај

Русије је у корист Аустроугарске веома смањен што је повећало тензије између два

царства. Уз то је, такво преуређење Балкана довело до нових напетости на том подручју.

Закључак

Руси су ослободили Бугарску и приближили се Цариграду, то је уплашило велике западне

силе, па су под притиском Европе, Русија и Турска потписале мир у Сан Стефану у

близини Цариграда почетком марта 1878.

По санстефанском миру је требало да настане Велика Бугарска која би се простирала од

Егејског мора до Дунава и од Црног мора до охридског језера она би обихватала

Македонију у југоисточну Србију.

Велика Британија, Француска и Немачка су биле незадовољне санстефанским миром јер је

тиме Русија добила велики утицај на Балкану, због тога су успеле да се тај мир поништи.

Да би се решиле прилике на Балкану одржан је конгрес великих сила у Берлину у јуну и

јулу 1878.

Конгресом је председавао немачки канцелар Бизмарк. Србију је представљао Јован Ристић

који није имао право гласа. На конгресу је установљено:

- Румунија , Србија и Црна Гора су постале независне државе и потпуно се ослободиле

турске власти.

- Србија је добила градове Ниш, Пирот, Лесковац, Врање, Прокупље, Куршумлија.

- Србија је морала да изгради железничку пругу од Београда до Пирота, а касније и до

Врања.

- Црна Гора је добила градове Подгорицу, Никшић, Колашин, Бар и Улцињ.

- Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херзеговину.

- Македонија и стара Србија су остале под турском влашћу.

Стара Србија се делила на:

- Метохију (са градовима: Призрен, Пећ, Ђаковица)

- Косово (Приштина, Косовска Митровица, Гњилане)

- Рашко-Полимска област (Прибој, Пријепоље, Сјеница, Нови Пазар)

-Бугарска је подељена на два дела.

Северном Бугарском су управљали кнежеви немачког порекла,

а јужна Бугарска (или источна Румелија) је добила аутономију у оквиру турског царства.

-Велика Британија је заузела Кипар.