Muzika romantizma

Muziki romantizam se najee deli na dva perioda: rani i pozni, meutim pojedini autori [1] navode i tzv. srednji perod, najee nazivan zrelim romantizmom.

Uplivi romantizma u muziku naziru se ve u Betovenovom srednjem opusu, iako ga smatramo jednim od Bekih klasiara, dok se veina istoriara muzike slae da su kompozicije njegovog zavrnog opusa ve apsolutno romantiarske: primeri za to su njegova Deveta simfonija, koja je kvantitativno obimnija, ne samo od bilo koje simfonije preostale dvojice Bekih klasiara (Hajdn i Mocart), ve je Betoven time nadmaio i sve prethodne sopstvene simfonije. Sa kvalitativne strane, svi oblici su ve kod ovog kompozitora poeli da evoluiraju: sonatni oblik se de facto uvek javlja sa odreenim izuzecima: uvod, do tada jako retka pojava ispred prve teme, dobio je znaajne dimenzije, te se razvio u znaajan oblik, koji vrlo esto nadmauje ak i ceo ostatak ekspozicije. Razvojni deo, koji se kod Mocarta, a naroito kod Hajdna nekada sastojao i od svega nekoliko taktova, postao je izuzetno dug. Mnogobrojni izuzeci, naroito na tonalnom planu, postali su esti i u reprizi. Naini promene tonaliteta su postali veoma raireni: do tada klasina dijatonska modulacija, sve ee ustupa mesto hromatskoj, enharmonskoj, pa i tonalnom skoku.

Simfonijske transformacije, koje je otpoeo Betoven, nastavljaju i rani romantiarski kompozitori. Stavovi esto odstupaju od uobiajenih konvencija: deava se da prvi stav bude u laganom tempu, drugi u sonatnom obliku, neretko ak i da su svi sonatni oblici, ataka spojeni u jednu dugu celinu.

Klasiarski simfonijski orkestar nastavlja da evoluira: od dvojnog sastava (drvenih duvakih instrumenata), on najpre postaje proireni dvojni, tromboni i horne se ustaljuju kao stalni orkestarski instrumenti, takoe i timpani, a esto i harfa uazi iz operskog u simfonijski orkestar. Hronoloki prvi potpuno romantiarski kompozitor jeste Franc ubert, koji se, ipak, jo dosta oslanja na klasiarsku tradiciju, te tek pred kraj ivota sustie Betovenov doprinos. Trebalo bi, ipak, znati da je ubert umro svega godinu dana nakon Betovena- 1828. godine. Zahvaljujui njegovim savremenicima, a potom i naslednicima- Mendelsonu i umanu, njegov, za ivota neprimetan, opus doivljava revitalizaciju deceniju nakon njegove smrti. Feliks Mendelson, nemaki kompozitor, iji doprinos muzici se pre svega ogleda u otkriu potpuno zaboravljenog Bahovog, produbljuje oblik romantiarske simfonije (kotska, Italijanska), a iako pijanista, ostavlja znaajan trag i u muzici za druge instrumente (Koncert za violinu i orkestar e-mol). Robert uman, takoe Nemac, Mendelsonov savremenik i prijatelj, takoe ostavlja znaajan trag u simfonijskoj muzici, ali i u klavirskom stvaralatvu. Daje podstrek mladom Bramsu za dalje bavljenje komponovanjem. Hektor Berlioz, francuski kompozitor, ostavlja trag u orkestarskoj muzici, pre svega svojim simfonijama (Fantastina), programskim simfonijama i simfonijskim poemama. Prvi uvodi fiks ideju kao motivski element koji proima sve stavove. Sredina veka pripada velikim klavirskim kompozitorima i izvoaima: Poljaku Frederiku openu i Maaru Francu Listu, koji su se proslavili veoma virtuoznim koncertiranjem na klaviru, te velikim brojem isto tako virtuoznih kompozicija za ovaj instrument. Frederik open, nakon neuspelog ustanka u Poljskoj, seli se u Pariz, gde nastavlja svoje muziko obrazovanje. Ako izuzmemo nekolicinu solo-pesama, i simbolian broj transkripcija za druge instrumente, ovaj kompozitor je svoj ivot posvetio klavirskoj muzici: veliki broj nokturna, etida, empromptija, mazurki samo su neke od kompozicija, ali treba pomenuti i dva, ne toliko uspena, klavirska koncerta. Franc List, openov veliki prijatelj, ali i konkurencija, prvi deo svog stvaralatva je posvetio iskljuivo klavirskoj muzici, kada nastaju Maarske rapsodije, sonate i koncerti; meutim nakon lomova u uvek nemirnom privatnom ivotu, prestaje da komponuje za klavir, i posveuje se horu i orkestru. Nakon decenijske pauze 60-ih godina, kada je bio monah, List se vratio muzici piui i muziku za klavir, i muziku za orkestar, kao i koncertirajui. Najznaajnije delo iz ovog perioda je Klavirski koncert u h-mol-u. Savremenik svih ranih romantiara, ali i njihov sledbenik, jeste italijanski operski kompozitor uzepe Verdi. Nakon to je propao kao pijanista i orgulja, Verdi se posvetio izuavanju operske tehnike, te je sa preko trideset opera, izbacivi zaostale negativne elemente iz nje, konano reio veliku krizu opere serije, koja je otpoela jo u baroku. Neke od najznaajnijih opera jesu Travijata, Nabuko, Rigoleto, Trubadur i Aida. Nije prihvatio Vagnerovu reformu, ali je usvojio neke njene elemente. Verdijev savremenik, Listov istomiljenik, a kasnije i zet, veliki nemaki operski kompozitor Rihard Vagner od rane mladosti prouava operu i pozorite uopte. Svojim operama, ponudio je do tada nezamislivo reenje: spajanje svih numera (prizora) u jednu celinu, te pretvaranje opere u opersku dramu. Sam je pisao libreta. Pored nekoliko ranijih, pre-reformskih, Vagner je najznaajniji po operskoj kvatrologiji Prsten Nibelunga, u kojoj je spojio elemente svoje reforme sa germanskom mitologijom. Pored ovoga, Vagner je svoj harmonski jezik toliko razvio, da se konano, po prvi put, gubio oseaj tonalnosti. Razvija berliozovsku fiks ideju, koja sada postaje izraenija, te se naziva lajt motiv. Sa Vagnerom, konano se okonava period ranog (i zrelog) muzikog romantizma, te otpoinje dalji razvoj i razgranavanje stila: na jednoj strani, pojavljuju se predstavnici apsolutne muzike, uglavnom vezani za Be:Johanes Brams, Anton Brukner, Gustav Maler, Francuz Sezar Frank, te Nemac Rihard traus. Johanes Brams je ostavio dubok trag, pre svega, u klavirskoj muzici, meutim, za razliku od ranih romantiara, on vie od poletnog virtuoziteta praktikuje jasnu akordiku. Napisao je i nekoliko vokalno-instrumentalnih dela. Anton Brukner je znaajan kao simfonijski i kamerni kompozitor. Gustav Maler je znaajan, pre svega, po radu na simfonijama. Iako ih je napisao samo devet, njima, u nekim elementima, udara temelje ekspresionizma, dok se u nekima, niko ne nadovezuje na njega. Jedina tipina romantiarska simfonija jeste prva, dok u ostalima postoje enormni izuzeci. Treba navesti samo Petu, koju mnogi smatraju prvom ikada ambijentalnom kompozicijom, kao i Simfoniju hiljada, gde orkestar dobija enormne razmere, te se ovo delo moe izvoditi samo u malom broju velikih sala: korpus ini proireni etvorni sastav orkestra, sa harfom, dva klavira, orguljama, embalom, potanskim rogom, gitarama, dva hora i jednim dejim horom! Sezar Frank je takoe znaajan po simfonijama, ali i po jednoj invenciji, koju e kasnije mnogi nastaviti: jasno motivsko povezivanje razliitih stavova, to znai da je jedan motiv zajedniki svim stavovima, kao fiks ideja. Rihard traus, po mnogim komentarima, poslednji romantiarski kompozitor, zbog toga to je umro tek 1949. godine, u mnogim elementima zakoraivi u ekspresionizam, istakao se radom na simfonijama (Alpska), operama (Saloma) i kamernim delima (metamorfoze).

Istovremeno, pa ak i pre ove grupe kompozitora, u umetniki i politiki nesamostalnim zemljama, dolazi do formiranja nacionalnih kola: to se pre svega odnosi na Rusiju,eku, Skandinaviju, pa i Srbiju. Razvoj nacionalne kole u Rusiji poinje jo u prvoj polovini 19. veka, sa Mihailom Ivanoviem Glinkom, koji je prvi ubacio nacionalne elemente u muziku. Najznaajniji je po operi ivot za Cara. Njega slede lanovi tzv. Ruske petorke, mahom amateri, Cezar Kjuj, Milij Balakirjev, Aleksandar Borodin,Modest Musorgski i Nikolaj Rimski-Korsakov. Prva dvojica su se vie bavili teorijom i idejama. Borodin se istakao kao veliki hemiar, a napisao je operu Knez Igor. Po mnogima najvei genije u grupi, Modest Musorgski, nikada nije savladao neke tehnike prepreke u kompozicionoj tehnici. Ipak, to ga nije spreilo da napie irok spektar mahom programskih dela, meu kojima ciklus Slike sa izlobe i poemu No na golom brdu. Nikolaj Rimski Korsakov se jedini docnije obrazovao, a istakao se po simfonijama, simfonijske poeme i klavirske minijature (Bumbarov let). Paralelno sa ovom grupom, retko saraujui sa njima, a opet koristei i elemente ruske narodne muzike i apsolutnih kompozicija, stvara najvei ruski romantiarski kompozitor Petar Ilji ajkovski. Znaajan po ogromnom opusu, sa est simfonija, nekoliko baleta, ciklusu Godinja doba za klavir i mnogim drugim. eki romantizam reprezentuju dvojica kompozitora: Bedrih Smetana i Antonjin Dvorak. Smetana je prvi upotrebio elemente eke narodne muzike u svojim mnogobrojnim orkestarskim kompozicijama, meu kojima se istie poema Vltava. Antonjin Dvorak se nije toliko bavio poemama i programskom muzikom, ali se kroz harmonski jezik njegovih simfonija, primeuje prizvuk ekog melosa. U skandinavskim zemljama, muziari 19. veka su se mahom obrazovali u Nemakoj. Iako takoe tamo obrazovan, Norveanin Edvard Grig komponuje iskljuivo koristei folklorne melodije svoje zemlje. Najznaajnije delo koje je napisao je mitologijom inspirisana orkestarska svita Per Gint. Finac an Sibelijus nikada nije koristio narodne elemente, ali je ipak zaetnik finske nacionalne kole. Njegovo znaajno delo je svita Finlandija. Romantizam u muzici poeo je da se razvodnjava krajem 19. veka pojavom impresionizma kod Kloda Debisija i njegovih sledbenika. Mnogi drugi kompozitori su vremenom utonuli u modernistike stilove, koristei jo kao romantiari njihove elemente (ekspresionizam). Shvatanje romantizma na jedan drugaiji, savremeniji nain, javlja se sredinom 20. veka i naziva se neo-romantizam.