Naslov originala:

Elle NewmarkThe Sandalwood Tree

obrada: Lenawww.balkandownload.org

El Njumark

SANDALOVO DRVO

S engleskog preveoVladimir D. Janković

Mojoj kćerki Tes

„... smrt ukrade sve osim naših priča.“Adela Vinfild

1.

1947.

Naš voz projezdio je pored zlatom okićene žene u sariju boje manga,dostojanstvene uprkos tome što je, sedeći na zemlji, pravila od kravljebalege ciglice kojima se lože kuhinjski šporeti. Lice joj se nije videlo odcrne kose, a i nije podigla pogled dok je pored nje prolazio voz,zatresavši joj zemlju pod bosim nogama. Prolazili smo jedno po jednooronulo, od sunca spečeno selo, i što smo se više udaljavali od Delhija,to smo viđali sve više životinja kako trupkaju uz beskrajne rojeve ljudi– bilo je tu osionih kamila, zgrbljenih krava, volova koji vuku zaprežnakola, koza i majmuna, a i samoubilački nastrojenih pasa. Ljudi suhodali lagano, noseći posude na glavama i zavežljaje na leđima, a jasam zverala kao neki neotesani turista, i gotovo da me i nije bilosramota što tako blenem; bili su to, ipak, obični ljudi koji žive svoj život,a sigurna sam, o nego šta nego sigurna, da se meni lično ni najmanje nebi dopalo kad bi neko tako piljio u mene, tamo kod nas, u Čikagu, kaoda sam neka retka zverka na izložbi – ali jednostavno nisam mogla daskrenem pogled.

Voz je stao pošto se krava preprečila na pruzi, i u tom trenutku naprozoru se pojavila gnojava ruka; to je neki gubavac pružao šaku bezprstiju. Moj muž, Martin, doturio je novčić kroz prozor, dok sam ja, nabrzu brzinu, odvukla pažnju Biliju tako što sam ga zagolicala porebrima. Leđima sam zaklonila prozor, tako da ne može da vidigubavca, i bogzna kako veselo se nasmešila kad je on privukao sebi onakolenca i sav se sklupčao, kikoćući se. – Nije fer – dahtao je. – Bilo je bezupozorenja.

– Upozorenja? – Gurnula sam dva prsta pod njegovo meko pazuho ion je ciknuo. – Bez upozorenja? – ponovila sam. – Ali onda ne bi bilozabavno! – Porvali smo se malo tako uz smeh sve dok, neki minutkasnije, voz nije ponovo krenuo i dok za sobom ne ostavismo gubavca

da bogoradi u svojim sivim ritama.Prethodne godine, početkom 1946, senator Fulbrajt obnarodovao je

program nagrađivanja diplomaca kojima će biti omogućeno da studijenastave u inostranstvu, i Martin je, kao istoričar koji je upravo radio nadoktorskoj tezi posvećenoj političkom životu u savremenoj Indiji, dobiostipendiju da lično prisustvuje poslednjim danima britanskog Radža. UDelhi smo stigli krajem marta 1947, otprilike godinu dana prepredviđenog roka za konačni odlazak Britanaca iz Indije. Posle više oddvesta godina Radža, imperija se našla nemoćna pred mršavimčovečuljkom s povezom oko bedara po imenu Gandi, i tako su Britancikonačno morali da se pakuju. Bilo kako bilo, pre nego što će otići,povući će nove granice, proizvoljne, s ciljem da podele zemlju izmeđuhinduista i muslimana, stvarajući tako novu državu, Pakistan. Dušudalo za jednog istoričara.

Ja sam, razume se, iskreno uvažavala plemenitu svrhu Fulbrajtovestipendije – razvijanje globalne zajednice – jasna mi je bila i svaozbiljnost podele ove zemlje, ali sam potajno sanjarila o šest mesecitokom kojih će se nizati prizori na mesečini iz Hiljadu i jedne noći.Opasno sam se zanosila izgledima da me u Indiji čekaju romansa ipustolovina, kao i jedan nov početak za Martina i mene, pa upravo zatoi nisam bila spremna za sumornu stvarnost u kojoj preovladavajusiromaštvo, vatre što se lože balegom i gubavci – i to u dvadesetomveku?!

A opet, nisam se pokajala što sam pošla na taj put; želela sam davidim to šarenilo Hindustana, da iščeprkam odnekud tajnu savitljivostite zemlje. Želela sam da saznam kako je to Indija uspela da sačuva svojidentitet uprkos neprekidnom prilivu stranih zavojevača koji su upornonadirali kroz njene džungle i prelivali se preko njenih planina, donosećisa sobom neke nove bogove, neka nova pravila, i neretko tu ostajali idugi niz vekova. Martin i ja u braku nismo uspeli to naše „mi“ dasačuvamo ni posle jednog jedinog rata.

Zurila sam kroz otvoren prozor, proučavajući svet zaklonjena novimnaočarima za sunce s plastičnim ramom sa šarom kornjačinog oklopa izagasitozelenim staklima. Martin je imao obične naočare, pa je otudaneprestano žmirkao pod nemilosrdnim indijskim suncem, ali je govorio

da mu to ne smeta; nije, štaviše, ni šešir nosio, što sam ja smatralabudalastim, ali je on tvrdoglavo odbijao da išta stavi na glavu. A ja samse s tim naočarima tamnozelenih stakala i slamenim šeširom širokogoboda osećala zaštićeno, i nikuda bez njih nisam išla.

Promicali smo pored hinduističkih hramova i džamija od belogmermera i često sam uzimala u ruke aparat kodak brauni, ali nisamvidela ama baš ništa od tog drevnog trvenja između hinduista imuslimana – još ne, u svakom slučaju – ne računajući utisak da se u tojzemlji svi bore da prežive. Prolazili smo pored sela s kućercima odblata, s neobjašnjivim gomilama ostavljenih opeka, zaklonima odcerade navrat-nanos prebačene preko štapova od bambusa i njivazasejanih prosom koje su nestajale u maglovitoj daljini.

Vazduh je mirisao na dim, s primesom znoja i začinâ, a kad jezrnasta prašina nahrupila u naš kupe, zatvorila sam prozor, izvadilačetku za kosu, krpu i razređeni alkohol koji sam nosila u torbi i počelada obrađujem Bilija. On je strpljivo sedeo dok sam mu otresala odeću,brisala lice i četkala plavu kosu, dok mi naposletku nije sav zablistao.Siroto dete već se bilo naviklo na moju neurotičnu potrebu za čistoćom,a ako možete da razumete sve te ludačke nijanse koje se tičuodržavanja spoljašnjosti, razumećete i zbog čega sam toliko vremena uIndiji provela boreći se protiv prašine i prljavštine kao mahnita.

Martin mi je preneo to ludilo. Iz rata u Nemačkoj vratio se opsednutpotrebom za mirom i redom, a u vreme kad smo prešpartali polaplanete kako bismo stigli do tog neurednog potkontinenta, ja sam većčistila pod psihološkom prinudom, utapajući svoju smetenost usapunici, spirajući nezadovoljstvo belilom i abrazivnim sredstvima zaodržavanje higijene. Kad smo stigli u Delhi, prvo sam protreslaposteljinu na majušnom balkonu naše hotelske sobe pre nego što samumornom mužu i detetu dozvolila da legnu. U uskim uličicama StarogDelhija, u kojima nemaš gde da staneš od ljudi, rikši i zabasalih krava,morala sam da zapušim nos ne bih li se spasla od zadaha smeća imokraće, pa bih izričito zahtevala od Martina da nas smesta vrati uhotel, da bih tamo podvirila pod krevet i zavirila u ćoškove kako bihvidela nema li paukova. Pronašla sam dva komada i glatko impresudila – toliko, dakle, što se karme tiče.

Kad smo seli u voz koji će nas odvesti na sever, prvo sam krpom,koju sam uvek držala u pripravnosti, prebrisala sva sedišta u našemkupeu, da mi Martin i Bili sednu na čisto. Martin me je tada pogledao ustilu: „E, sad si već stvarno smešna“. Ali tiranija opsesije je bezgranična,tu razum ne igra nikakvu ulogu. Na svakoj stanici u voz bi uskakaliprodavci čaja, vodonoše i oni što prodaju hranu, pa bi jurili kroz vagonekrčmeći dvopek, čaj, palmov sok, sočivo, pakore i čapati, a ja bihustuknula, zaštitnički obgrlivši Bilija, i pritom prostrelila Martinapogledom, tek da mu ništa ne padne na pamet.

Na prvih nekoliko stanica ionako zagušljiv vazduh dodatno biotežao od smešanih mirisa loja i znoja, i uopšte nam nije bilo do jela. Aliposle više sati bez hrane Martin je predložio da probamo nešto odonoga što prodavci nude. Izvadila sam brže-bolje hotelske sendviče kojesam spakovala u torbu u Delhiju i dala mu jedan, pristavši jedino dakupim tri šolje masala čaja – odličnog, gustog čaja s karanfilićem ikardamomom – i to samo zato što sam znala da je skuvan. Pojela samsendvič sa slaninom i popila čaj, osećajući se bezbednom i ograđenomod sveta – tako da mogu da posmatram i razumem Indiju a da me onazapravo ne dotakne. Ali dok sam žvakala taj sendvič i gledala krozprozor, srce mi je zakucalo brže kad sam ugledala slona kako tromostupa po liniji horizonta. Jahač, koji je bio opkoračio širok slonov vrat,požurivao je životinju bosim stopalima i ja sam ih pratila pogledom,prožeta nekim nesvakidašnjim ushićenjem, dok nisu iščezli u oblakucrvene prašine.

Bili je posmatrao žene koje su hodale duž puta s metalnimposudama na glavama i muškarce presamićene pod ogromnimtovarima žita. Često su se i deca u dronjcima vukla za njima, mršava iiscrpljena. Bili je tiho upitao: – Mama, jesu li ovi ljudi siromašni?

– Pa, nisu bogati.– Zar ne bi trebalo da im pomognemo?– Previše ih ima, dušo.Klimnuo je glavom i ponovo se zagledao kroz prozor.Prvog dana u Masurli podigla sam plave prozorske kapke u kući

koju smo iznajmili, pošteno istresla duri ćilime i uglancala stari,pohabani nameštaj. Svaki milimetar stare trosobne kuće prešla sam

karbolnim sapunom i utrošila litar džajs tečnog deterdženta na kupatilo.Martin mi je rekao kako bi trebalo da uzmem nekoga da to radi umestomene, ali kako da čišćenje sopstvene kuće prepustim ženi koja je polaživota provela s rukama do lakata u kravljoj balegi? Sem toga, htelasam to sama da radim. Nisam umela da dovedem svoj brak u red, alisam umela da čistim. Poricanje je prvo pribežište uplašenih, a zaistajeste moguće odvratiti misli s bolne teme tako što ćemo ribati,razmeštati i sredstvom za dezinfekciju zataškavati mirise karija ibalege. Stvarno deluje – neko vreme.

Skrivena pisma pronašla sam posle tek okončanog uspelog napadana kuhinjski prozor. Taman sam bila iscedila sunđer i onda uzmakla,kritički škiljeći u staklo. Žuti sari pretvoren u zavese služio je kao ramza plavo nebo i daleke vrhove Himalaja, koji su sada bili vrlo dobrovidljivi kroz besprekorno uglancano staklo, ali je upravo u tomtrenutku poznopopodnevno sunce obasjalo prljavi zid od cigala izastarog engleskog šporeta. Crvena cigla bila je pocrnela posle sto godinadimljenja i ja sam, iz čista mira, odlučila da zasučem rukave i dobro tooribam. Rašmi, naša aja,1 blagoizvolela bi ponekad da obriše prašinu sastola ili pomete patos svežnjem grana akacije, ali nikada mi ne bi palona pamet da od nje tražim da zagrebe po zidu ogrezlom u čađ. Takavposao bio je nedostojan njene kaste i ona bi me odbila na licu mesta.

Univerzitet nam je dodelio upravo tu kuću zato što je u njenomsklopu bila kuhinja, za razliku od uobičajene letnje kuhinje u dvorištu.Mesto mi se svidelo čim sam kročila na malo imanje obraslo travom, spipalovim stablima oko kojih su se uvijale puzavice. Unutar niskogzida od opeka i blata, koji se jedva video od himalajske mimoze,nalazila se sto godina stara kuća s verandom, sva u vinovoj lozi, a predsamim ulazom u kuću suvereno je vladalo staro sandalovo drvo sdugim ovalnim lišćem i bremenitim crvenim mahunama. Sve to skupaodavalo je utisak trošnosti i pohabanosti, i pitala sam se koliko li je ljudiproživelo vek na tom mestu.

Duž jedne strane kuće bila je staza oivičena neuredno potkresanimšimširom, koja je vodila do spremišta za sluge; bio je to, zapravo, nizoronulih kolibica, kojih je bilo mnogo više nego što će nama, s takomalobrojnom poslugom, ikada trebati. A tamo, iza tih kolibica, u

šumarku deodara,2 nalazila se zapuštena staja, i Martin je pomenuo dabi, za vreme sezone monsuna, tu mogao da skloni kola. Martin je kupioudaren, propao crveni pakard kabriolet, koji je 1935. svakako bio nov išik, ali su dvanaest sezona monsuna i čitave godine zanemarivanja nanjemu neminovno ostavile traga. Uprkos svemu, krntija je još išla. Jasam vozila bicikl, Bili je imao svoja crvena kolica i nije nam ni bilopotrebno više od toga.

Ostaci stare letnje kuhinje još su se videli iza kuće, pod krošnjomdrveta nima; beše to jedna opustela šupa s prljavim podom, u kojoj suse nalazili jedan nakrivljeni kredenac i opeke naslagane u oblikukvadrata s rupom u sredini – tu su se stavljali drva ili ugalj. Indijci nisukuvali unutar kolonijalnih kuća – što zbog opasnosti od požara, štozbog nekih komplikovanih običaja u vezi s religijom ili pripadnošćuodređenoj kasti – i ovde mora da je reč o nekim neobičnim kolonistimakoji su odlučili da kuhinju prebace u kuću i da im tamo stoji šporet,blagoslovene im duše.

Poslugu sam odabrala sama, a na raspolaganju mi je bila gotovočitava armija koja se pojavila na razgovoru za posao. Svi su imalicedulje – preporuke – a pošto većina njih nije umela da čita engleski,nisu znali da su te cedulje koje su pokupovali na pijaci na sebi komotnomogle da nose potpise kraljice Viktorije, Vinstona Čerčila ili glumaca izputujućeg lutkarskog pozorišta. Na jedinoj cedulji u čiju samverodostojnost bila stoprocentno sigurna pisalo je: „Nema veće lenštinemeđu kuvarima u celoj Indiji. Mleko cedi kroz doti,3 a i voli da krade.“

Naposletku smo okupili sablažnjivo malobrojno osoblje – našlo se tumesta za jednog kuvara, jednu aju i jednu dobi,4 koja je jednomnedeljno diskretno sakupljala naš veš. U početku smo imali i baštovana,čistačicu i nosača – što je, inače, varijanta bliža uobičajenoj – ali sam se jasred tolikog mnoštva slugu osećala izlišnom.

Naročito mi je mrsko bilo da imam nosača, neku vrstu majordomakoji se svuda vukao za mnom, razgovarajući umesto mene ili prenosećimoje naredbe drugim slugama. Osećala sam se bespomoćno, kaokarikatura neke memsahib5 iz devetnaestog veka koja se povazdanizležava na divanu. Naš nosač je iskustva sticao u britanskimdomaćinstvima, tako da je, držeći se tradicije, imao običaj da ujutro

probudi Martina i mene, služeći nas onim što je on nazivao „jutarnjimčajem“. Kad sam prvi put otvorila oči i ugledala tamnog muškarca sturbanom koji se nadnosio nada mnom s poslužavnikom u rukama,došlo mi je bilo da presvisnem od straha. On nam je, takođe, služio iobroke, i stajao bi iza nas dok jedemo, pa smo se osećali kao da sedimou nekom restoranu u kom nas konobar neprestano prisluškuje; bila sambolno svesna svake reči koju bismo izgovorili za trpezom, kao i svojihmanira za stolom. Događalo mi se, tako, da salvetom briskam ugloveusana i vodim računa o tome da su mi leđa uvek prava. Primetila samda i Martin sve to isto oseća, i tako su nam ti obedi postali jedan nimaloprijatan svakodnevni zadatak.

Ja taj „jutarnji čaj“ nisam želela, kao što nisam želela ni nosača –uvek prisutnog, uvek tu negde – a uživala sam u osećaju da nekome inečemu služim. Zato sam vodila računa o tome da naš mali dom uvekbude čist i redovno sam, lično, zalivala biljke na verandi. Dopadao mise taj prirodni, prašumski ambijent oko same kuće, a pomisao na to dana ovakvom mestu imamo baštovana činila mi se potpunobesmislenom. Martin mi je pak govorio da se ostali stranci u krajupreneraze kad čuju koliko malo slugu mi držimo. – Pa? – uzvratila bihmu.

Kuvara, Habiba, zadržala sam zato što nisam mogla da prepoznambarem polovinu stvari na pijačnim tezgama, a budući da nisam znalahindi, gledali su da mi utrape robu i po triput većoj ceni. Zadržala sam iaju, Rašmi, zato što mi se svidela, a i zato što je znala engleski.

Kad smo se Rašmi i ja upoznale, pozdravila me je formalno senaklonivši, s rukama u položaju kao za molitvu. – Namaste6 – rekla je,a onda počela da se kikoće i pljeska rukama, tako da su joj punačkenadlaktice drhtale kao pihtije, a zlatne narukvice zveckale. – Iz koje stezemlje? – upitala me je.

– Iz Amerike – rekla sam, podozrevajući da bi to moglo da bude itrik-pitanje.

– Oooooo, iz Amerrrrrike! Vrrrlo dobrrro! – Zasvetlucao je rubin unjenoj nozdrvi.

Rašmi nikako nije mogla da se pomiri s tim da jedno domaćinstvomože imati tako malobrojnu poslugu. Kad god bi me videla kako

tresem tepih ili ribam kupatilo, napućila bi usta i počela da vrti glavom,iskolačenih očiju. – Arej Ram! Šta to gospođa raaaadi? – Pokušala bih dajoj objasnim da ja, eto, volim nečim da budem zabavljena, ali Rašmi biišla po kući mrmljajući i vrteći glavom. Jednom sam je čula: –Amerrrikanci – rekla je, kao da je to neka dijagnoza. Počela je da brišeprašinu uredno povezanim granama akacije i da iznosi smeće. Pojmanisam imala kuda ga nosi, ali njoj je to, izgleda, pričinjavalozadovoljstvo. Kad god bih joj zbog nečega zahvalila, ona bi ljupkozaklimala glavom i rekla: – To mi je dužnost, gospođa. – Kamo sreće dasmo Martin i ja sa istom lakoćom mogli da prihvatimo sopstvenusudbinu.

Moj lepi Martin vratio se iz rata s nečim zakukuljenim i haotičnim usebi, i stalno je tražio da sve bude pod konac, kao vojnički krevet.Svesna sam da je on na taj način pokušavao da održi prevlast u kući, alimene je time naprosto izluđivao, naročito kad bi zastao da skine nekudlačicu koju je samo on video na mojoj odeći, ili kad bi počeo da ređanaše cipele, jednu do druge, na podu garderobera, tako da su podsećalena vojnike pri komandi „mirno“. U prvo vreme sam se povinovala igledala da sve bude besprekorno, iz jednostavnog razloga što mi jesvađâ s Martinom već bilo preko glave. Ubrzo sam, međutim, uvidelada razmeštanje nameštaja i tamanjenje prašine u meni bude osećaj, makoliko on krhak bio, da sam ja zapravo glavna u kući – i Martin je togadonekle postao svestan – i zaista sam uživala namećući svojeantiseptičke standarde Indiji i nastojala da taj moj mali kutak kosmosabude predvidiv kao sama sila teže.

Kad se taj izmenjeni Martin vratio kući iz Nemačke, pa počeopedantno da ređa knjige po polici i glanca cipele dok pertle ne provrište,često se žalio na metalni ukus u ustima, pa je pet puta dnevno jurio ukupatilo da opere zube. Nisam znala otkuda mu taj ukus, ni kakav jetačno, ali sam znala da ima noćne more. Trzao bi se u snu, mrmljajućinepovezano o nekakvim „kosturima“ i poimence dozivajući ljude kojenisam poznavala. Bilo je i noći kad je vikao u snu i ja bih skočila,šokirana i prestravljena. Čaršavom bih mu brisala znoj s lica i ljubilamu dlanove sve dok ne bi počeo normalno da diše, a i meni srce malousporilo.

Koža bi mu bila hladna i vlažna, sav je drhtao, a ja bih ga držala unaručju i pevušila mu na uvo: – Sve je u redu, tu sam ja. – Posle nekogvremena, kad bi mi se učinilo da je pravi trenutak, rekla bih mu: –Dragi, hajde da pričamo. Molim te. – Ponekad bi mi nešto malo iispričao, ali jedino o jeziku, ili o predelima, ili o momcima iz njegovogvoda. Rekao mi je jednom da mu je smetalo što nemački, kad ga slušaš,tako mnogo liči na jidiš, kojim su govorili njegovi deda i baba; a onda biodmahnuo glavom, kao da nešto pokušava da shvati.

Pričao mi je kako je Nemačka puna-puncata zamkova i bajkovitihsela i da je sve to razneto u paramparčad. Rekao mi je kako su vojnici iznjegovog voda bili družina kakva je samo u ratu i mogla da se sklepta,pošto se takvi ljudi u drugačijim uslovima nikada ne bi ni sreli. Martin,kao istoričar koji obećava, spavao je krevet do kreveta sblagoglagoljivim mehaničarom iz Detroita po imenu Kazino. U kasarnije s njima bio i jedan Indijanac, koji se zvao Vilijam Što Ništa Ne Ceni,kao i Samoanac po imenu Najkelekele, koga su ljudi zvali Ukulele. PoMartinovim rečima, sve su to bili momci na mestu, ali našao se tu ijedan ovlašćeni računovođa iz Kvinsa, neki Polanski – momci su gazvali „Ski“ – sa širokim, pljosnatim licem i bezličnim plavim očima, kojije i prečesto progonio Jevreje, i Martin je morao neprestano da sepodseća da su on i Ski na istoj strani.

Ski je, međutim, varao na kartama i nosio u sebi tu prepoznatljivuantisemitsku žicu. – Od svih pristojnih momaka u tom vodu – rekao jeMartin – meni je zapalo baš Skija da odvučem do poljske bolnice, doksu neki bolji ljudi ležali mrtvi oko nas. – Nedoumica u vezi saspasavanjem Skija proganjala je Martina, ali nije to bilo ono što ga jenagrizalo kao kiselina.

Jedne noći, u krevetu, pošto je uz večeru popio čašu vina više negoobično, Martin je ukrstio prste, zabacio šake iza glave, pa počeo da mipriča o oficiru zaduženom za kantinu, nekom Pitu Makoju, inače sApalačkih planina, koji je od kradenog šećera, kvasca i bresaka ukonzervi pravio neku brlju. Taj je pre rata prošao kroz neformalnuobuku u očevoj pecari, negde u šumskim zabitima Zapadne Virdžinije,a Martin ga je, u jednom od retkih bezbrižnih trenutaka, sa uspehomimitirao. – Znam ja, jašta, da to neeje po zakonu – otezao je on u govoru

– a i moj ćaća ima da batali, čim uzmogne, jes’.“– Nemaš ti, bogami, te košmare zbog rakiještine Pita Makoja – rekla

sam ja na to.– Čoveče, nisi ti to probala. Peče kao vatru da gutaš. – Tada mu je

glas postao nerazgovetan. – Ponekad se, međutim, bez te rakiještine nijemoglo, kao ono kad je Tomi... Nego, dobro sad, Makoj nam je uglavnomslužio umesto bolničara s morfijumom.

– A ko ti je taj Tomi? – rekla sam.Martin je skrenuo pogled u stranu. – U, šta će ti to, nije bitno.– Što šta će mi. Pričaj. Molim te.Oklevao je, pa ostao pri svom. – Jok. Spavaj. – Pomilovao me je po

ruci i okrenuo se na stranu.Veterani Drugog svetskog rata bili su otelotvorenje junaštva, hrabri

oslobodioci, i većina njih s radošću je ratno ruglo ostavila pokopanoispod ruševina pa se vratila, ili bar pokušala da se vrati, normalnomživotu. Martin se, međutim, kući vratio s nevidljivim ranama, a našnormalan život našao se u razvalinama, kao nemački predeli. Želelasam da ga razumem. Preklinjala sam ga, dobre dve godine, daprogovori, ali on nije hteo ni da čuje. Nije mi dozvolio da mupomognem, a ja sam se potpuno istrošila pokušavajući.

To njegovo prevrtanje u krevetu me je u prvo vreme bolelo, ali kadsmo stigli u Indiju, i ja sam to već uveliko radila. Koliko je njega morilata muka, toliko je i mene obuzimao jed, pa smo počeli da se istresamojedno na drugo. Svako bi se zavukao u svoj ćošak, a onda bi nešto pukloi poskakali bismo stisnutih pesnica. Pošto iznutra nisam bila u stanjuda nas dovedem u red, gledala sam da nas u red dovedem baremspolja. Tumarala sam po kući tražeći grinje koje ću poklati, buđ koju ćusatrti, fleke koje ću zbrisati s lica zemlje. Uništavala sam prljavštinu inered gde god bih na njih naišla, i to mi je, bar malo, pomagalo.

Tog jutra kad sam pronašla pisma, kofu sam napunila toplomvodom sa sapunicom i s besomučnom odlučnošću navalila na čađavecigle iza starog šporeta. Izvlačila sam metlom sapunjave krugove pozidu kad – gle! Jedna cigla se pomerila. Baš čudno. Ništa u toj kućinikada nije tandrknulo, nikada se ništa nije razlabavilo; britanskikolonisti koji su sagradili tu kuću nadali su se da će Indijom vladati dok

je sveta i veka. Odložila sam metlu i noktima zagrebala po trošnommalteru oko rasklimane cigle, a onda počela da cimam ciglu napred-nazad dok je nisam dovoljno razlabavila da mogu da je uhvatimprstima. Tako sam lagano izvukla ciglu, da bi me u narednom trenutkupodišli žmarci kad sam u zidu, na skrovitom mestu, ugledala paket kojisu činili presavijeni papiri povezani izbledelom, izgužvanom plavomtrakom.

Paket je zaudarao na dugo skrivane tajne, a ja sam osetila kako mise usta šire u osmeh. Pocrnelu ciglu spustila sam na pod i gurnula rukuda izvučem plen iz zida. Predomislivši se, otišla sam prvo doumivaonika da s ruku sperem garež.

Čistih, suvih ruku, izvukla sam paket iz skrovišta, oduvala prašinukoja se nahvatala u naborima, pa ga spustila na kuhinjski sto irazvezala traku. Kad sam raširila prvi list, prevoji su maltenezaškripali, toliko su bili stari. Pažljivo sam raširila krtu hartiju na stolu iona je tiho zašuškala. Bilo je to pismo, pismo ispisano na tankom,hrapavom pergamentu, a ženski rukopis uzdizao se i hrlio preko lista,dosežući oštre vrhunce i savijajući se u zavojite šare. Jezik je bioengleski, a sâm način na koji je pismo bilo sakriveno u zidunagoveštavao je intrigu iz viktorijanske epohe.

Sela sam na najbližu stolicu i počela da čitam.

2.

od... Adele Vinfild...... Jorkšir... Engl...septembra 1855. Draga Felisiti,

... teško mi je pao taj rastanak...... opasno putovanje... ... oluje na moru...... Majka istrajava u... ovi ljudi... sve sami podli kreteni...... užasno mi nedostaješ...sestra... i veseljuAdela

Višedecenijska memla uništila je veći deo stranice. Pogledala samdatum i pomislila: o, bože mili, pa ovo je staro skoro sto godina. I vidisamo ta imena – Felisiti i Adela – kako ljupko, baš viktorijanski! Posvemu sudeći, Felisiti je živela u Indiji (u ovoj kući?), a Adela joj jepisala iz Engleske.

Hitro sam pogledala preko ramena, a onda se nasmejala sopstvenojludosti. Kakve veze ima da li će me Martin ili bilo ko drugi zateći kakočitam neko staro pismo. Nije u tome bio problem, već u toj rupi u zidu,u kojoj su dugo bila skrivena ta pisma, a zbog čega sam se ja sadaosećala kao pirat koji je nezakonito prigrabio plen.

Ali bila sam sama. Habib još nije bio došao da pripremi večeru, aRašmi je napolju vodila abrove s putujućim trgovcima u spremištu.Oslušnula sam malo, i samo je Bilijev bezazleni glas narušavao dubokutišinu koja je vladala u kući. Bili – tada petogodišnjak pun života –vozao je Spajka po verandi u kolicima.

Spajka, prepariranog psa pod punom kaubojskom opremom, Bili jedobio kao poklon za peti rođendan umesto prave kuce koju je tražio.Držanje kućnih ljubimaca nije bilo dozvoljeno u našem stanu u Čikagu iSpajk se nametnuo kao svojevrstan kompromis. Martin i ja nismo

štedeli: kupili smo najbolju igračku psa koja se mogla naći – žustrogjorkširskog terijera s nedokučivim staklenim očima i kaubojskimšeširom od crnog filca. Bio je odeven po poslednjoj modi, u crvenukariranu košulju i plave teksas farmerke, a na šapicama je imao četirišimike od ukrašene kože. Bili ga je obožavao.

U Masurli je, međutim, taj razigrani kauboj postao simbol lagodnogameričkog života od kojeg je Bili otrgnut, i kad god bih ga ugledala,nisam mogla a da ne osetim grižu savesti. Ispostavilo se, naime, da jeIndija jedno samotno mesto – verujte na reč, ne biste tako neštoočekivali od zemlje koja ima gotovo pola milijarde ljudi7 – i Spajk jeBiliju bio jedini drug. Bili je s igračkom razgovarao kao da je to pravipas i Martin je već počeo da brine da li je to baš sasvim zdravo. Ja,međutim, nisam htela Biliju da oduzmem Spajka, i ne bih to učinila svei da sam znala kakve će nevolje ta igračka izazvati kasnije.

Razmotala sam još jedan paketić koji sam prethodno izvadila izzida; bio je to od vode umrljan crtež neke žene u suknji sa izrezom ikolonijalnim šlemom na glavi kako jaše konja. Martin mi je pričao kakosu u devetnaestom veku Engleskinje konje jahale sedeći postrance, neopkoračavajući životinju, i tako sam se sada pitala da nije ovo slučajnonekakva karikatura, ili je ova žena, možebiti, jedna od onih malobrojnihbesprizornica koje su otvoreno prkosile društvu? Pomno sam proučilacrtež. Lice te žene bilo je mlado, koža zategnuta, a crte jednostavne, iosmehivala se kao da zna nešto što je za nas ostale i dalje nepoznanica.Uzde je držala s lakoćom i samopouzdanjem. Obod šlema zaklanjao jojje oči i samo se po njenom znalačkom osmehu, uzdignutoj bradi ismelom načinu odevanja moglo donekle naslutiti o kakvoj je ličnosti reč.Raširila sam još nekoliko listova, i sve su to bila pisma, neka više, nekamanje oštećena, ali ipak sam tu i tamo uspevala da razaberem pokojurečenicu.

Šalje... ... Ad... Vinfild...šir ... Engleskaseptembra 1855.Draga Felisiti,...sinoć... ... onaj bezbradičovečuljak...

... dosadno ... pošteno se prodrala...... duguješ to sebi... ... ali tvoje zdravlje...... neustrašiva Fani Parks...8 nije sušičava...... zabrinuta sam za tebe...

Pisma su bila privatna, i pokušavajući da popunim praznine, osećalasam kako nezvana virim u živote drugih ljudi. Na trenutak me jeobuzela griža savesti, da bih potom uspela da ubedim sebe kako su tapisma, eto, napisana 1855. godine i da ljudi kojih se sve ovo tiče odavnonisu među nama. Pa ipak, malo-malo pa bih pogledala ka zadnjimvratima. Sumorni Martin i bezbrižna Rašmi svakako ne bi marili za ovapisma, ali Habib je bio kao sfinga, od onih Indijaca koji ne govoreengleski, i nikad nisam bila načisto šta mu se mota po glavi. Uvek samse osećala pomalo nesigurno u Habibovom prisustvu, premda je on kaokuvar bio zaista pouzdan, prevashodno zbog toga što nas još nijepotrovao svojim paprenim karijima.

Iako nisam poklekla pred sumnjivim jelima koja su prodavci nudiliu vozu, Martin i ja smo odlučili da ipak prihvatimo domaću kuhinju, stim da se jela pripremaju u našoj kući. Indijski kuvari odavno su već bilinaučili da pripremaju engleske specijalitete – zlobno bi se, istina,smeškali, nazivajući to nikakvom hranom – ali Martin je uspeo da meubedi kako će nam biti mnogo zanimljivije da jedemo kari na raznenačine nego da učimo nekog tamo Indijca kako da pravi ćufte. „Ili ćešdržati časove kuvaru koji ne zna engleski, ili će nam na nos izaćipastirska pita i žele od mleka.“ Rekavši to, napravio je grimasu. Znalasam i sama da je u pravu, a onda je Martin, tek da stavi tačku na „i“,dodao uostalom sasvim razborito zapažanje da će „to biti isti sastojci,nabavljeni na istim pijacama, koje će pripremati isti kuvar“, te da „nijebitno koje će posle začine dodati ili šta će prvo staviti u lonac“.

Habibovi kariji bili su, nažalost, toliko ljuti da su njegovi žeženizačini prosto satirali većinu prepoznatljivih aroma. Martin, velikipobornik lokalne kuhinje, i sam je primetio da se obroci u našoj kući nejedu, već preživljavaju. Jedne večeri zagledao se u kozji kari i pogladiose po stomaku. – Dobro – rekao je snebivljivo. – Znam da smo se

dogovorili, ali... – Uzdahnuo je. – Zar moraju baš posle svakog jela danam izbijaju plikovi? – Saosećajno sam klimnula glavom. U tomtrenutku oboma bi nam i te kako dobro došlo bar malčice one nikakveengleske hrane.

Pokušala sam da navedem Habiba da smanji ljute papričice, i totako što sam mahala dlanom ispred otvorenih usta, brektala i gutalahladnu vodu. Taj tihi čovečuljak s kapčetom na glavi i bezizraznimočima samo je odmahnuo glavom, pribegavši onom dvosmislenom,univerzalnom gestu čije značenje nijedan živi zapadnjak ne može ucelosti i pouzdano da dešifruje – to je to čuveno indijsko mahanjeglavom. Može ono da znači i „da“, i „ne“, i „možda“, može da znači„oduševljen sam“ ili „savršeno mi je svejedno“, a ponekad je to, posvemu sudeći, nesvesna reakcija koja se jednostavno tumači kao: „uredu, čuo sam te“. Sve, očigledno, zavisi od konteksta.

Prelistavala sam pisma, tražeći nov tekst načet vremenom i klimom,i počela već da se nerviram, podjednako i zbog samih pisama i zbogmesta na kojem su propadala. Pre toga sam živela u nadi da će ovakulturološka izolacija u kojoj smo se našli doprineti da se Martin i javratimo jedno drugome, ali Indija nije uspela ponovo da nas spoji.Ispostavilo se da je Indija, u stvari, neshvatljivo složena, da nije reč ni okakvom zdencu drevne mudrosti, već o zmijskom leglu punomzagonetki, međusobno isprepletenih u nerazmrsivi čvor kulturnih iverskih protivurečja.

A kad smo već kod protivrečnosti, Indija je, po svemu sudeći,pogodovala tome da Martin postane paranoičan i nesmotren u isti mah.I dalje je odbijao da nosi šešir i oterao bi me kad bih se ponudila da munos, koji je bio pocrveneo i počeo da se ljušti, namažem melemom odnevena. Kao istoričar, razgovarao je s Indijcima o dolazećoj nezavisnostiod Velike Britanije, što je podrazumevalo pešačenje po četvrtima Simlenastanjenim mesnim življem, kao i vožnju otvorenim pakardom postrmim, neravnim putevima do brda po kojima su bila raštrkanazabačena sela. Kad bih mu rekla da se čuva, on bi se nasmejao iodgovorio: – Ja sam ratni veteran. Mislim da ću umeti s tim da izađemna kraj. – Zviždao je izlazeći iz kuće.

Ali svakog jutra kad sam nameštala krevet u kojem smo nas dvoje

spavali, morala bih dobro da protresem njegov deo čaršava, na kojemsu ostajali tragovi nalik paukovoj mreži, od silnog Martinovogkoprcanja u teskobnim snovima. Nisam znala sanja li on to Indiju iliNemačku, ali sam dobro znala da uopšte nije tako opušten kao što sepravi.

Drugi znak njegove zebnje bili su ti izluđujući dvostruki aršini. Iakoje on sam lunjao naokolo kud mu se ćefne, mene je redovno opominjaoda ne idem predaleko od kuće. To mi je išlo na živce. Ja ne volim kad migovore šta smem, a šta ne smem, nikad to nisam volela, i zato sam muse suprotstavila. Pokazala sam zube i rekla mu da smo sada u Indiji, ane u ratnoj Nemačkoj, ali je tada zube pokazao i on i rekao mi danemam pojma o čemu govorim. Dovoljno je bilo samo pomenutiNemačku, i razgovor bi uplovio u opasne vode, što bih, uostalom,odmah osetila u njegovom glasu, pa sam tako i tom prilikom digla rukeod dalje rasprave.

Razvila sam poslednje listove pergamenta i ponestalo mi je daha.Poslednje pismo ostalo je netaknuto. Nekoliko stranica uspelo je daodoli vlazi. Obmotani mnoštvom slojeva koji su poslužili kao upijači, naovim listovima ostalo je sačuvano sve, do poslednjeg slova.

Pisano rukom Felisiti ČedvikKalkuta, Indijajanuara 1856. Najdraža moja Adela,

Gusko blesava! Dosad si već sigurno primila pisma koja sam tiposlala s Gibraltara i iz Aleksandrije, i znaš da nisam nestala na pučini.Užasno mi nedostaješ, ali mnogo je lepo ponovo biti ovde, u Indiji. O,kako bih volela da dođeš i pridružiš mi se!

Pošto sam stigla za vreme sezone monsuna, u prvo vreme sam seneopisivo dosađivala – dane i dane provela sam u zagušljivim salonima,na beskrajnim večerima i igrankama sa istim, groznim udvaračkimritualima u kojima učestvuju iste očajne žene i isti usamljeni muškarci,koji bi svi listom podetinjili od rimskog punča. Ja redovno iskoristimpriliku da onoj uštogljenoj gospodi skrenem pažnju na to da pušim i

pijem, dok onim nepristojnima govorim kako predano proučavamBibliju. Zgražavaš li se zbog toga? Majka bi bila preneražena, ali važnoje da zasad uspešno odbijam prosce, što očito znači da sve ide po planu.Majka i otac čudu ne mogu da se načude kako to da mene niko ne prosi,a ja držim jezik za zubima, pravim se da mi nije jasno i samo kupujemvreme, dok ne dođe mart, kad idemo gore, u brda. A onda ću pribežištenaći u slobodi mofusila – divljine u unutrašnjosti – gde ću biti sama-samcita. Čula sam za neko netaknuto seoce koje se zove Masurla i odmahnamirisala slobodu.

Drago mi je što sam opet ovde, u Indiji, ali mnoštvo slugu koji voderačuna o nama svakog trenutka probudilo je u meni jednuuznemirujuću uspomenu. Jednoga dana, kad mi je bilo šest godina,igrajući se, doskakutala sam do vlažne letnje kuhinje iza naše kuće uKalkuti i ugledala Jasmin, moju aju, kako stoji iznad punog lonca koji jekuvar ostavio da se krčka. Bilo je to veliko iznenađenje, budući da jeJasmin bila hinduistkinja i inače nije ulazila u kuhinju, smatrajući jenečistim mestom na koje je dolazio samo naš kuvar, muhamedanac, kojije pravio jela od mesa, od govedine, štaviše. A opet, Jasmin je bila tu.

Ja sam do kuhinje bila navratila da uzmem malo guava čata,9 izatekla je upravo u trenutku dok je uzimala urnu izrađenu odmesečevog kamena. Okrenula je glavu, lagano, i prikovala me pogledom,mene, njenu čota mem – mladu gazdaricu – i iz urne odvadila prstohvatpepela. Neki pripadnici hinduističke religije imaju običaj da sačuvajumalo pepela dragih pokojnika, a tu urnu od mesečevog kamena već samjednom bila videla u Jasmininim rukama, otprilike nedelju dana ranije,kad se vratila, uplakana, s Vikramovog pogreba. Vikram je bio jedan odnaših brojnih nosača i sećam se da sam njegovo beživotno telo videla uspremištu prekriveno gomilom nevena i ruža, spremno za spaljivanje.Uputila sam Jasmin upitan pogled, dok je njena ruka, kao da okleva,lebdela iznad lonca s hranom, i dalje s ono malo Vikramovog pepelaizmeđu palca i vrhova prstiju.

Znajući da je ja u životu neću izdati, moja voljena Jasmin ispustilaje Vikramov pepeo u jelo, i ja sam gledala taj prah kako nestaje u loncu,u našoj večeri. Nasmešila mi se i ja sam joj uzvratila osmeh. Jasmin meje svakog jutra budila poljupcem i svake večeri uspavljivala pesmom.

Ona mi je poklonila šareni jorgan načinjen od tkanina od kojih se pravisari, onaj koji sam posle ponela sa sobom u Englesku. Mirisao je napačuli i kokosovo ulje, baš kao i Jasmin, i sećaš li se samo koliko je besnabila tvoja majka kad nisam htela da dam jorgan na pranje, nego sam gasakrila? Nisam nipošto htela da sapun od ceđi zauvek odstrani te mirise;bilo bi to za mene kao da ponovo gubim Jasmin.

I tako sam posmatrala Jasmin kako varjačom meša obesvećeni ručak,a onda mi je, s ljubavlju, namignula i dala mi punu šaku guava čata.

Bila je to, dakle, naša tajna, i mada ja toga nisam bila svesna, bilo mije drago što mogu s njom nešto da podelim. Naposletku, imala sam šestgodina i bila sam usamljena, a i navikla sam da mi ništa ne bude jasno.Nije mi bilo jasno zbog čega krave regulišu saobraćaj na ulici, nije mibilo jasno zbog čega je moj otac navlačio belu rukavicu od jareće kože dauštine sluge kad ga zbog nečega ozlovolje. Kao što mi nije bilo jasnozbog čega majka ima običaj da slugama, na ime kazne, daje velike dozericinusovog ulja, ili otkud to da njoj nijedan sluga ili sluškinja ne smeda priđe bliže od dužine ruke.

Jednom se majka nešto zaboravila, pa se oslonila o Vikramovo ramedok se pela u nosiljku, a onda je, huknuvši od gađenja, sklonila ruku kaoda ju je spustila u oganj, pa se sama uzverala. Vikram se ponašao kao daništa nije primetio, ali Jasmin se sva smračila, i nekoliko sedmicakasnije, posle Vikramove iznenadne smrti, Jasmin je, eto, sipala njegovpepeo nama u hranu. Ja sam tada mislila da ona to hoće da se našali smojom majkom.

Te večeri, za stolom, sluga je iznosio tanjire vrškom punemirišljavog pirinča i paprikaša s mesom jarebice. Majka i otac gutali suoskvrnutu hranu i revnosno žvakali. Kao i obično, majka je istančanimpokretima obrisala uglove usana, dok je otac očistio brkove krutommaramicom od damasta.

Sećam se kako sam prevrtala svaki zalogaj po ustima, opipavajućijezikom da slučajno ne naletim na nešto zrnasto, ili na neki ukus kojemtu nije mesto, ali – ništa. Znala sam da mi je Vikram tu, u večeri, alibilo mi je šest godina i nije mi smetalo. On mi je, inače, bio jedan odomiljenih slugu. Uživala sam gledajući ga kako skače tamo-amo podvorištu, glasno se smeje dok žonglira bananama, sećam se njegovog

osmeha i isturenih prednjih zuba, i kako je turban umeo da mu senakrivi na glavi. Ne znam od čega je umro, ali mi je Jasmin rekla da sepretvorio u vilinog konjica, a da je ona nešto njegovog pepela sačuvala uurni od mesečevog kamena kako bi joj Vikram pravio društvo. Tekkasnije sam shvatila da joj je on, verovatno, bio muž.

Pojela sam večeru, pa se bacila u razmišljanje: koji li deoVikramovog tela varim? Pala mi je na pamet probušena ušna školjka, panjegov krivi mali prst na nozi, pa kukasti nos... Postojala je mogućnostda je u onom prstohvatu pepela koji je Jasmin zahvatila bilo i malomrtvačkog pokrova, ali ja sam se nadala da nije takav slučaj. Želja mi jebila da pojedem malo Vikrama, jer mi je nedostajao.

Misliš li da sam čudovište, Adela?Kad smo se iz male kuće preselili u onu veliku na Garden rič roudu,

i Vikram se našao među nosačima koji su išli s mojom majkom i samnom. Razmaknula sam zavesu nosiljke da udahnem indijske uličnemirise – miris dima, začina i još nečega što nisam znala šta je – i tadasam se prvi put upitala šta je to što čini taj jedinstven, prepoznatljivmiris. Kasnije, dok sam stajala unutar kapije naše nove kuće, pogledalasam u majku i stegnula nos. Ona je napućila tanke usne i odmahnulaglavom. „Čuče tamo“, rekla je s gađenjem. „Žene čuče u prašini ispremaju hranu.“ Onjušila je vazduh, kao da je taj miris vređa. „Dosadbi već trebalo da ti je jasno zbog čega ovi ljudi više vole da žive naulici.“

Ali, Adela, nije to bio samo miris hrane koja se priprema nego miriszapaljene kravlje balege i pogrebnih lomača – zadah siromaštva i žalosti.Svakodnevno sam na ulicama viđala nosila natovarena mršavim, mrkimleševima i oko njih sveže cveće. Otac nije mogao da gleda te pogrebnepovorke. „Sirotinja“, govorio je on s turobnim osmehom na licu. „I boljeim je što ne žive dugo.“

Ne misliš li da je to tužno? Ti ljudi su živeli i umirali, a mi na njihuopšte nismo obraćali pažnju. Ni u hrani koju jedemo nismo ihprimećivali. Ali oni su znali! Otkako sam se vratila u Indiju, slušam,evo, o tome kako kuvari stavljaju usitnjenu srču sahibu10 u jelo. Oni suznali.

Jasmininu „šalu“ gotovo sam bila zaboravila dok se nisam vratila u

Indiju i jedne večeri sela da jedem. Služili su paprikaš s mesom jarebice.Kako sam okusila jelo, u meni je oživelo sećanje na onaj negdašnjipaprikaš, onaj začinjen ljudskim pepelom, i stomak mi se okrenuo.Osvrnula sam se po prostoriji i ugledala naše sluge kako stoje iza svakogod nas, uspravni, bezizraznih lica. Ništa se s tih lica ne može pročitati,čak i kad otac počne da priča o politici – o verskim trzavicama inezadovoljstvu sepojâ.11

Pa, što se oca tiče – nek pukne! Volim Indiju i nameravam ovde daostanem da živim, po svome. Udavati se neću; postaraću se da svet odmene ima koristi. Sleduje mi godišnja apanaža, i kad budemo otišli ubrda, iznajmiću neku običnu kuću u okolini Masurle. Vraća mi sehindustanski, sve bolje pričam, i ima toliko da podžunglišem da ćemajka samo gledati kako da me se otarasi.

A ja to jedva čekam!Tvoja sestra u sreći i veselju,Felisiti

Pismo nije bilo poslato. Odložila sam ga razmišljajući... Zar ljudskiostaci u paprikašu? Prisetila sam se jednog članka u Nacionalnojgeografiji posvećenog obrednom ljudožderstvu, sa zaključkom da je rečo jednom duboko duhovnom fenomenu koji podrazumeva prenos moćii produžavanje ovozemaljskog postojanja. Jedino što je to ljudožderstvo,čija je svrha preživljavanje, iziskivala otpor ili kajanje. Jasmininoponašanje, naravno, ne bi moglo da se okarakteriše kao ljudožderstvo,ali jeste bilo nešto slično tome, iako ja nisam mogla da nađem pravu reč.Ljudski pepeo u paprikašu bi, po svemu sudeći, bila indijska varijantaonoga kad afrički rob pljune u rashlađeni čaj od nane koji će popiti beligospodar.

Bilo to ljudožderstvo ili nešto drugo, verovanje da hrana kojujedemo prevazilazi nivo telesnog zapravo je duboko ukorenjeno uljudskoj duši. Obredno ljudožderstvo u dosluhu je s praiskonskimporivom nas ljudi da jedemo ono za čim žudimo – reč je o atavističkomnagonu koji nas vuče kao što nas vuče zvuk morskih talasa – a religije ukojima se simbolično jede telo i pije krv u stvari su odjek tih primitivnihi doslovno sprovođenih običaja. Nema, stoga, ničeg neprirodnog u tome

da čovek poželi naprosto da svari nečiju moć, ljubav ili iskupljenje, sveono što je podložno ljudskoj želji, uostalom. Palo mi je na pamet da bi,ukoliko Martin uskoro umre, malčice njegovog pepela u mom tanjirumoglo da ima čak i utešno dejstvo na mene. – Nisi ti bila nikakvočudovište, Felisiti – promrmljala sam u bradu.

Pokušavala sam da se setim svega što znam o situaciji u Indiji 1856.godine. Napetost između hinduista i muslimana ni tada nije bilanovina, ali je zato pominjanje „nezadovoljnih sepojâ“ probudilo u meni,istina maglovitu, uspomenu na čas istorije civilizacije u vezi s nekimizgredima koji su imali neposredne veze s antibritanskimraspoloženjem. Pojedinosti, međutim, nikako nisam mogla da se setim.

Prišla sam onoj rupi u zidu i zavirila u tamnu rupu, čisto daproverim da nešto nije ostalo unutra.

Ništa.Pretražila sam zid, za slučaj da ne naletim na još neku rasklimanu

ciglu.Ništa.Stajala sam na sredini prostorije, držeći u ruci pismo, zagledana

kroz uglancani kuhinjski prozor. Sunce je krenulo silaznom putanjomka zapadu, iza belih vrhova Himalaja; kroz nekoliko sati ti ledenivrhunci poprimiće prvo bakarnu, a potom i ljubičastu, boju lavande.Volela sam to da gledam, ali sve bi se redovno završilo za nekolikominuta; u Indiji brzo pada mrak. Ma kog drugog dana, ta kratkapredstava možda bi me navela na razmišljanje o nestalnosti, oprolaznosti života, ali toga dana nije, a kako je i mogla s timviktorijanskim pismima koja su se upravo cerila u lice prolaznosti.

Ponovo sam umotala i povezala paket s pismima, pomislivši da bihmogla da ga ćušnem negde u kuhinjski kredenac, ali mi se onda toučinilo nekako previše nemarno, maltene omalovažavajuće. Na pametmi je pala fioka stočića u dnevnoj sobi, ali to bi, opet, bilo nekakopreviše na izvol’te.

Nekada davno, pre rata, ostavila bih ta pisma razbacana pokuhinjskom stolu, zapravo u nadi da će ih Martin pronaći. Nekada smose jedno drugome radovali sa istom spontanošću s kojom smo udisalivazduh i mislila sam da će nam brak uvek biti takav. Ali posle tog rata

on je postao tako nepristupačan i mrzovoljan da sam odmah procenilakako će biti bolje da ta pisma sakrijem od njega. Nisam želela da Martinbaci senku na moje uzbuđenje. Naći se u njegovom prisustvu značilo jedozvoliti da te, magnetnom silom, usisa crna rupa; smučilo mi se višeda guši svaku trunku poleta u meni, umorna sam više bila od naporada rasteram tu tmušu koja se skupljala oko njega. Za seme gorčine biloje to plodno tlo, i ma koliko se ja opirala, seme je proklijalo. Uvidela samda, koliko se on zatvara u sebe, i ja postajem tajnovita, i tada sam steklatu iracionalnu naviku da štošta zadržavam za sebe, a sve ne bih linjegovom ćutanju udarila kakvu-takvu protivtežu.

I tako sam na kraju tutnula ta pisma u fioku u kojoj sam držala veš,ušuškavši ih između svilenih gaćica i satenskih grudnjaka. Tu im je ibilo mesto – s mojim intimnim stvarima. Nisam tada još znala ko su bileFelisiti i Adela, ali sam želela da mi budu tu, pri ruci, i da ih štitim.Pogladila sam rukom tajno skrovište i zatvorila fioku. A Martin – nekpukne. Pisma su moja.

3.

1844–1850.

Osmogodišnja Felisiti Čedvik držala se za ogradu na palubi i gledalakako joj Indija izmiče pred očima. Odozgo je gledala u Jasmin, koja jestajala na pristaništu, u opštem metežu, brišući oči porubom belogsarija.

Pre nego što će se ukrcati na brod, Felisiti se uporno držala zaJasminine noge, dok je gospođa Čedvik pokušavala da je odvoji. –Zaboga, dete. Da si smesta prestala s tim. – Pošto je Felisiti neutešnoridala, gospođa Čedvik se sagnula i uhvatila je za bradicu. – Ne možešodrastati u Indiji. Postala bi slabunjava, preosetljiva. I usvojila bi taj „či-či“ akcenat. – Lice joj se zbrčkalo. – A to ne smemo dozvoliti, zar ne? –Ali Felisiti je plakala i plakala, sve dok je gospođa Čedvik nije zgrabilaza ramena i žestoko je prodrmala. – Odmah da si prestala. To je za tvojedobro, i moraš da potisneš osećanja. – Felisiti je davala sve od sebe kakobi prigušila jecaje dok ju je majka predavala pratiocima, porodici Pert-Makintajer, koja se vraćala u Englesku.

I tako je sad gospođa Pert-Makintajer stajala kraj ograde poredFelisiti, bogzna kako je uveravajući da će joj se mnogo dopasti Engleska.Tamo joj je, na kraju krajeva, dom, iako Felisiti u Engleskoj nikada nijebila pošto joj je cela porodica zaposlena u Istočnoindijskoj kompaniji. Takose hraniteljska porodica sama po sebi nametnula kao najbolje rešenje zadete poput Felisiti. – Ništa se ti ne brini, devojčice – rekla joj je gospođaPert-Makintajer. – Za tili čas ćemo mi tebi izbiti tu Indiju iz glave. – A ikad je brod isplovio, Felisiti nije skidala pogled s Jasmin, koja je sada isama, ne krijući suze, briznula u plač, sve sitnija na sve daljempristaništu.

Te noći Felisiti je spavala u visećoj ležaljci umotana u stari jorgannapravljen od tkanine za sari, od šarenih komada pohabane svile imekog pamuka, s lepim porubom na kojem su bile ptice i cveće. Mirisi

pačulija i kokosovog ulja prizivali su bosonogu Jasmin i tiho zveckanjealki na njenim gležnjevima dok se kretala po kući u Kalkuti. Felisiti jesanjala Indiju, da bi sutradan ujutro, izašavši na palubu, shvatila daIndije više nema. Nestalo je tog prašnjavog ali voljenog sveta i sada jeFelisiti, konačno, znala da više neće gledati kako crvena lala cveta nasvilenom drvetu.

Posle dugih meseci dosađivanja, odurne hrane, morske bolesti iužasnih bura koje su umele i da izbace Felisiti iz njene ležaljke, brod seu martu približio obali Engleske. Felisiti je izašla iz kabine da bi jeošinuo silovit vetar, oštriji i hladniji od svih koje je do tada iskusila.Uzbuđeni putnici okupili su se kod ograde dok je brod uplovljavao uluku, a Felisiti se, pomodrela od hladnoće, upinjala da kroz tamni veomagle nazre bar nešto od tog bajkovitog ostrva. I, dok je tako drhtala navlažnom vazduhu, spopade je slika zelenih pirinčanih polja koja sepovijaju pod bleštavim suncem; setila se suncem obasjanih planina iizleta na koje su nosili slatke, okrugle lubenice koje bi hladili u ledenimpotocima, setila se onih preliva ljubičaste na dalekim, snegompokrivenim vrhovima. A kad se oglasila sirena za maglu, uronila je liceu indijski jorgan i duboko udahnula.

Pert–Makintajerovi predali su Felisiti njenoj starateljki, gospođiVinfild, i od tog trenutka devojčica je čulni svet raskošnih boja i slobodezamenila za lepo vaspitani, petrolejkom osvetljeni svet Engleskedevetnaestog veka, gde su decu gledali, ali ne i slušali. Čedvikovi su,kao porodica, već generacijama bili potpuno posvećeni radu uIstočnoindijskoj kompaniji i upošljavanje starateljke koja će nadziratiproces obrazovanja deteta u Engleskoj bilo je već duboko ukorenjenatradicija.

Felisiti je jednom prilikom čula da njen otac o gospođi Vinfild govorikao o „pristojnoj ženi“. – Možda je to žena koja će, verovatno, procenitida imaš previsoko mišljenje o sebi – napomenuo je tada on – pa će, utom smislu, ispoljiti nameru da te spusti na zemlju, ali je ipak pristojnažena.“ Što se doktora Vinfilda tiče, Felisitin otac ga je opisao sledećimrečima: – Običan medicinar, ali cenjen – na šta se majka priključilarekavši: – Fina je to porodica, i spremni su da je prime, dobro će im doćii novac, a sem toga imaju i kćerku koja je upravo njenih godina.

To je, po svemu sudeći, bilo sasvim dovoljno da Vinfildovepreporuči za starateljsku porodicu, i tako je stvar i udešena. Ali sada,dok je stajala na Albertovom doku u Liverpulu, Felisiti nije znala šta damisli o toj bledunjavoj gospođi duguljastog lica, u dugom kaputu skrznenim pervazom, koja joj je upravo pružala ruku. Gospođa Vinfildjoj je uputila škrt osmeh pa pohitala ka kočiji koja je čekala, ali za svevreme vožnje do Jorkšira nije progovorila ni reč. Kočija se brzo udaljilaod pristaništa, prošla kroz grad i zašla u prirodu, a Felisiti je netremicegledala kroz prozor, posmatrajući to mesto koje su svi tako čežnjivonazivali domom. Kad bi zastali da se odmore, od daha su se stvaralioblačići u ledenom vazduhu, dok se para dizala sa oznojenih konja;Felisiti se učinilo veoma čudno što je ovde tako hladno u martu, uvreme kada u Indiji počinju vreli dani. Mračne šume ustupile su mestotalasastim vresištima, preglednim i ugodnim za oko, ali posle Indije sveje to izgledalo neshvatljivo prazno.

U Rouz holu, domu nazvanom po višestruko nagrađivanom vrtugospođe Vinfild, osmogodišnja Adela čekala je s ocem na ulaznomstepeništu. Protezala je vrat, dizala se na prste, jedva čekajući dakonačno ugleda tu „devojčicu iz Indije“. Hoće li ona čudno govoriti?Hoće li na sebi imati neku neobičnu odeću? Adela je imala prilike davidi slike iz Indije.

Iz kočije je, međutim, izašla jedna sasvim prikladno odevenadevojčica s razmaknutim plavim očima i običnim šeširićem na glavi. Aopet... Bilo je nečeg drugačijeg na samom tom licu. Koža joj je, nimalootmeno, bila preplanula, od sunca i vetra valjda, a izgledala je... Kako?Kao čelična kugla kroz staklo, tako je sada misao prošla kroz Adelinusvest: njen izgled odavao je jedan prefinjen bezobrazluk.

Gospođa Vinfild nije trpela nikakvu drskost i Adela se pridržavalasvih pravila. Ali sada je pred njom stajala devojčica s tim drskimizrazom lica, i to devojčica koja je upravo pristigla s tog fantastičnogIstoka da unese malo živosti u njihov preozbiljni dom. Mogućnosti subile u isti mah zastrašujuće i divne. Adela je zadržala dah u trenutkukad je ta čudesna devojčica iskočila iz kočije i stala, podbočivši se,merkajući svoj novi dom kao da mu je ona vlasnica; skinula je, zatim,šeširić s glave i bujna rozikasto-zlaćana kosa pala joj je preko lica. Kad

je Adela ponovo došla do vazduha, u njemu se osećao neki oštriji miris;zelenu travu i plavo nebo videla je sad kao kroz maglu i osetila je, prviput, romantičnu čežnju koja će je pratiti do kraja života.

Kao kćeri jedinice hladnih roditelja, devojčice su pronašle utehu usestrinstvu. Narav njihovog prijateljstva iskristalisala se onoga danakad su Felisiti i Adela skakale po hodniku na drugom spratu, pri čemuje Felisiti pevala neku staru hinduističku uspavanku. Gospođa Vinfildim je prišla s leđa i ščepala Felisiti za nadlakticu. Čvrsto ju je stezaladok je govorila. „Kao prvo, nema skakanja po kući. A kao drugo, nedozvoljavam da se u mojoj kući pevaju te paganske poskočice.“

Adela je dobro znala šta znači taj izraz na licu njene majke, i sledilase od straha. Felisiti je, jednostavno, rekla: – Moja aja nije paganka.

Gospođa Vinfild ju je pogledala škiljeći: – Je l’ ti to meni protivrečiš?– Pa, niste u pravu, zar ne?Gospođa Vinfild je grubo zgrabila Felisiti za ruku i odvukla je do

ograde, pa je opasno izvila preko ivice, a bilo je visoko, drugi sprat. –Meni, bogme, nećeš protivrečiti, mlada damo – rekla je. – Ima da paziššta pričaš, ili bih mogla i da te gurnem odavde. – Iznenada je načinilatrzaj, od kojeg se Adeli prevrnuo stomak.

Jednom je tako gospođa Vinfild i Adelu bila priterala uz istu tuogradu, i isto joj tako zapretila. Kad god bi Adela makar i pomislila dase u nečemu usprotivi majci, vratio bi se onaj užas koji je preživelagledajući s drugog sprata na kameni pod na koji bi pala, i ponovo bi jojse javila ta mučnina u stomaku i setila bi se kako se posle tog događajajoš čitav sat tresla kao prut. Tek kad poraste, uvideće da je to, u stvari,bila samo taktika zastrašivanja, koja je kod nje upalila zato što se ona iinače nasmrt plašila svoje majke.

Felisiti je, međutim, prozrela naum te žene. Pogledala je gospođuVinfild pravo u oči i rekla: – Ne, ne biste mogli. To bi bilo ubistvo, aonda bi vas obesili. – Felisiti je podigla bradu u pobedničkom prkosu.

Gospođa Vinfild je nato samo zinula i Felisiti se brže-boljeodmaknula od ograde, na sigurno. Gospođa Vinfild je krenula premanjoj, ali Felisiti nije ustuknula, i žena se najednom zbunila. – Vidi-vidibezobraznicu malu... – Gledale su se u oči, odrasla žena i maladevojčica, i žena je prva skrenula pogled. Uhvatila je Felisiti za ramena i

gadno je prodrmusala, a onda se udaljila mrmljajući: – Uopšte je nezanima šta drugi misle. Ama ni najmanje. Loše je to. Mnogo loše.

Adela je, zadivljena, otpratila majku pogledom. Nikad u životu nijevidela da neko, pa ni njen otac, u bilo čemu nadmaši majku. Devojčicaiz Indije izvela je pravo čudo, i od toga dana u Adelinoj naklonostiprema Felisiti uvek je bilo i primese strahopoštovanja.

Koliko se god Adela divila Felisitinoj živosti, toliko je Felisiti držalado Adeline opčinjenosti Indijom. Niko drugi, uostalom, nije želeo dasluša njene priče o Jasmin, o guava čatu, o dečacima koji su išli za njimai lepezama od jakovog repa terali muve. – Mene ta Indija podseća naHiljadu i jednu noć.

– Na šta?– Na, Šeherezadu, blento! Sigurno si čula!Felisiti nije bila čula, pa joj je tako Adela ispričala. Velika Adelina

ljubav bile su knjige, što je njena majka doživljavala kao još jedno unizu razočaranja. „Samo ti teraj tako, pa posle nemoj da se čudiš kadniko neće da te uzme za ženu“, opominjala ju je ona, ali dobra knjigabila je valjda jedino na svetu zbog čega je Adela bila spremna potpunoda se ogluši o svoju majku. Felisiti joj je opisivala fantastične indijskesvetkovine, svetlucave bazare i, po dobrodušnosti čuvene, u beloodevene aje koje bi beskrajno ugađale deci i mazile ih kad godmemsahibe ne gledaju. Adela je, zauzvrat, čitala Felisiti Kralja Zlatnereke12 i priče Hansa Kristijana Andersena.

– O, Adela, kako si ti pametna – rekla bi Felisiti.Adela bi slegnula ramenima. – Ja samo čitam izmišljene priče. Tvoje

priče su stvarne.Celog tog proleća i leta gospođa Vinfild je negovala ruže dok su

devojčice razmenjivale priče i polako spajale svoje svetove. Adela jezapisivala ono što joj je Felisiti pričala, a Felisiti je pravila jednostavnecrteže Jasmin i nosiljke u kojoj se vozila, sa četiri nosača i, kako dolikuje,zavesom koja će je odeliti od meteža na ulicama Kalkute. Adela ionakonikad nije osećala da zaista pripada svetu u kojem je glavnu reč vodilanjena majka, dok se, s druge strane, Felisiti nije osećala ni kaoEngleskinja ni kao Indijka. Sada su, u svakom slučaju, imale jednadrugu.

U septembru su ih poslali u Sent Etel, elitni internat smešten ugrađevinama s drvenim fasadnim gredama iz doba Tjudora, skupolama i tornjevima što se uzdižu oko brižljivo održavanihkvadratnih travnjaka i drevnih stabala. Čedvikovi su podmirili itroškove Adelinog školovanja u sklopu nagodbe s porodicom Vinfild,pa su sada i jedni i drugi poverili svoje kćeri školi Sent Etel, uvereni daće njihova deca tamo nositi besprekorno uštirkane školske kecelje iisticati se u jahanju, vezu, poznavanju osnova matematike, čitanju ikaligrafiji.

Ali kada se videlo da devojčice iz Sent Etela uopšte ne obraćajupažnju na sramežljivu Adelu i ismevaju Felisiti zbog njene navike dadoručak naziva čota hazri, njih dve su se osamile i počele da obeduju zastolom u uglu. Stvari su se dodatno pogoršale posle predavanja olondonskim ženama za koje se smatralo da se preterano baveintelektualnim poslovima i da su malčice muškobanjaste. Te žene zvalisu kaćiperkama, pa su tako i devojčice iz Sent Etela stidljivu, knjizisklonu Adelu počele da zovu „aljkava mala kaćiperka“. Adela na njihnije obraćala pažnju i obično bi u takvim situacijama nastavljala da čita,ali im Felisiti nije ostajala dužna, časteći ih gadnim pogledima inepristojnom gestikulacijom.

Nije to bilo važno. Felisiti i Adela bile su zaokupljene smišljanjemsopstvene budućnosti u ulogama indijskih princeza i proslavljenihknjiževnica. Bilo im je negde oko deset godina kad su počele darazmatraju mogućnost da, kad porastu, postanu špijunke ili slavnekurtizane, a oko dvanaeste su, odlazeći u biblioteku, otkrilememoaristiku, pa su tako počele da se dive ženama kao što je EmaRoberts, koja je u Kalkuti sama izdavala svoje novine, ili OnorijaLorens, koja je s mužem geometrom prepešačila Indiju uzduž ipopreko, rađajući decu u šatorima i jašući slonove kroz džungle kojihnema ni na jednoj mapi. Najdraža junakinja bila im je, ipak,neponovljiva gospođa Fani Parks, koja je putovala po indijskimzabitima samo u pratnji svojih slugu. Fanine memoare devojčice sučitale pri svetlu sveće i zapanjile su se došavši do onog mesta gdeautorka piše kako je njen muž, za hladnog godišnjeg doba, sišao s uma ikako je njena dužnost bila da ga ostavi gde se zatekao i nastavi da luta.

– Zamisli samo – rekla je Adela. – Nije osećala dužnost ni premamužu ni prema imperiji. Osećala je dužnost prema sebi.

– Divna je.Fani Parks je ukrasnom iglom za šešir ubijala škorpije, rado je jela

začinjenu indijsku hranu, a kad bi je bolela glava, uzimala je opijum.Fani je, štaviše, žvakala pan, a Felisiti je Adeli objasnila da su to, ustvari, razni začini i duvan umotani u list betela. – Ali od toga ti zubibudu crveni – dodala je, namrštivši se. A onda su malo poćutale,zamišljajući Fani Parks kao ženu s crvenim zubima. Pošto im se ta slikaurezala u svest, nastavile su da čitaju, saznavši malo kasnije da je Faniimala i mezimca, vevericu koju je zvala Džek Bans, kao i da je jednomčitav mesec provela tračajući u zenani.

– To ti je harem – šapatom je objasnila Felisiti, i devojčice su sezakikotale.

Ista ta čarobna gospođa Parks pisala je i o vrućinama od kojih čovekgubi razum, o epidemijama kolere, zmijama u spavaćoj sobi, delimičnoizgorelim leševima koji plove Gangom. Felisiti bi tada odložila knjigu izagledala se kroz prozor. – Pitam se samo kako je Fani mogla da radisve te neverovatne stvari a da, uprkos svim nevoljama, sačuva bodarduh. – Pomislila je na gospođu Vinfild i na to kako ona pažljivoobrezuje ruže – ozbiljan posao, nema šta – a onda i na svoju majkukako, ljuta, gura kašiku s ricinusovim uljem u usta neposlušnom slugikoji kleči pred njom. Felisiti je oslonila bradu na pesnice i dobro sezamislila. – Pretpostavljam da nikoga nije osuđivala – reče tad lagano. –I da se svemu radovala.

Adela se prisetila svoje majke kako, sva snuždena, sisa prst kojim seupravo ubola na trn. – Mislim da si u pravu. Kol’ko se sećam, nikadasvoju majku nisam videla stvarno srećnu.

Felisiti se okrenu prema Adeli s onim širokim, neočekivanimosmehom na licu. – Hajde da budemo kao Fani. Da odbacimo pravila iživimo za radost, pa šta košta da košta.

– To! – Adela uhvati Felisiti za ruke. – Šta bude – biće, ali mi nikomenećemo suditi i radovaćemo se životu.

Otada su obe dobro vodile računa o tome da doručak redovnonazivaju čota hazri i glasno bi se smejale kad bi ih ostale devojčice zbog

toga prezrele.

4.

1938.

Martina sam prvi put videla u univerzitetskom kampu, kako uči ispodprastarih brestova, s udžbenicima iz istorije razbacanim kao popadalolišće. Pogledali smo se u oči, i taj pogled trajao je predugo, ali niko odnas ni reč nije rekao.

Martina sam, na prvi pogled, upamtila kao crnomanjastog,verovatno zbog razbarušene tamne kose – gomile neposlušnih uvojaka,u potpunom raskoraku s tadašnjom modom – ili će, ipak, pre biti da sumi za oko zapale njegova maslinasta put i tamne oči. Ali crte njegovoglica bile su previše fine da bih ga nazvala crnomanjastim. Oblačio seviše studentski nego elegantno, a naočare su mu davale taj naučničkiizgled. A ipak, meni je on blistao kao sunce, i često sam pošteno skretalas puta samo da bih prošla pored tih brestova. Hemija između nas tihose krčkala, ali tih tridesetih „dobre“ devojke nikako nisu smele prve dapriđu mladiću. Dodajte tome činjenicu da je Martin bio stidljiv, knjiškitip, pa će vam biti lakše da shvatite kako to da smo jedno pored drugogprolazili u mrtvoj tišini.

U to vreme bila sam tek izašla iz devojačke škole koja se zvalaBezgrešno začeće – ja sam je zvala Pogrešno značeće – i još nikada nisambila zaljubljena. Na koledžu sam se družila, ali sve je to bilo platonski,da bih noću, prepuštena plimama i osekama erotskih snova, isključiviobjet du désir13 pronalazila u tom neuhvatljivom tamnokosom dečku štosedi pod brestovima.

Imala sam stipendiju – tata ni u snu ne bi mogao da mi priuštistudije na Univerzitetu u Čikagu – i nameravala sam da studiramastronomiju, žudeći za tim da jednog dana krenem u odgonetanjekosmičkih tajni. Smatrali su me „darovitom“, što je kod mene izazivaloosećanje odgovornosti i želju da u svemu budem besprekorna, ali to jeipak bio teret, a ne povlastica. Želela sam da učim, da pružim svoj

doprinos, i moj život kao da se otvarao u svim pravcima. Priželjkivalasam život u napadno nameštenom stančiću, sa zanimljivim cimerkama,improvizovanim policama za knjige i plakatima u stilu art dekoa. Pozidovima bih pisala tehničkim slovima i rukom bojila abažure.Pročešljala bih radnje u kojima se prodaje roba u dobrotvorne svrhe,tražeći zelene stalke za knjigu i ukrasne predmete – možda neki starifrancuski barometar ili bakelitnu plesačicu s lepezom. A možda bihnegde našla i tepih s geometrijskom šarom. Maštala sam o životu uboemskom stanu, tj. u pećini, kako su tada u studentskom žargonunazivana takva mesta. Ali sve bi to ipak bilo preskupo, i samo bihnasekirala tatu, pa sam nastavila svakodnevno da putujem od kuće dokoledža i nazad.

Posle majčine smrti tata je počeo preterano zaštitnički da se ponašaprema meni. Bilo mi je osam godina kad mi je majka umrla, ali sećamse njene kestenjaste kose, onog baršunastog mirisa ponds kreme za rukei njenog šištavog glasa dok pevuši „Danny Boy“. Pamtim je i kako ležimrtva na krevetu, očiju širom otvorenih od iznenađenja, a pamtim ionaj tamni vihor osećanja koji me je tada odneo. Nikad nam ne bi palona pamet da od te astme može i da se umre, pa nismo u to verovali nidok smo je gledali kako se nasmrt guši. Ne sećam se ni bdenja nisahrane, ali se sećam trenutka kad su je spustili u zemlju, dole, u tuduboku rupu; oči sam tada isplakala. A i tata je.

Njenom smrću uspostavljena je jedna nova veza između tate i mene,kao da ćemo, čvrsto se držeći jedno drugoga, i nju nekako održati uživotu. I tako sam ja putovala na koledž i nazad, pa i našla posao saskraćenim radnim vremenom nedaleko od univerzitetskog kampa, unemačkoj pekari Kod Linca. Posle škole bih prošla kroz preobražaj izmlade naučnice u blagorodnu frojlajn, radilicu odevenu u nacifranubelu kecelju, jednu od četiri mlade žene koje su neprestano zujalenadgledajući bienenstich i apfelstrudel, pri čemu su nam se menstrualniciklusi nadovezivali jedan na drugi, a razgovori ostajali ograničeni natračeve iz komšiluka i schwartzwälder kirsch torte.14

Lincova pekara podsećala je i na harem i na manastir, i u tomokruženju, gde je sve mirisalo na pekarski kvasac i šećer, ja samsanjarila o tamnokosom momku koji sedi ispod brestova, sve dok

jednog dana nisam podigla pogled iza kase i ugledala njega kako stoji iprstom upire u jevrejski ražani hleb. Osetila sam kako mi se crvenilorazliva po obrazima i kao da će mi se grudi rasprsnuti. Rekla sam mu„zdravo“, i on je meni rekao „zdravo“, pa smo onda stajali tako kaoidioti. – Biće to deset centi, gospodine – progovorila je tad maloumnaKejt. On je izvadio novčanik i platio, a onda je, kao, morao da ode. Ali jezato navratio i sutradan, i svakog dana je posle toga navraćao, a – rukuna srce – nema tog čoveka koji jede toliko ražanog hleba. Kad god bidošao, meni bi već sasvim malo falilo da slomim vrat istežući se davidim gde je, što ga nema, i tako smo se naposletku predstavili jednodrugome.

– Evalin? – rekao je on. – Neobično ime.Slegnula sam ramenima. – Irsko je.– Lepo je. – Gurnuo je naočare ka korenu nosa. – I lepo ti stoji.A ja – pocrvenela kô bulka. Bože, kako sam mrzela kad mi se to desi.

Onda me je on upitao da li bih izašla s njim u subotu uveče i više nisamznala gde mi je glava.

Te subote obukla sam meku haljinu golubije boje, koja mi je stajalakao salivena, naročito uz moju zagasitoriđu kosu; u tim svetlim bojama,s tom buktinjom na glavi i plavim očima, osećala sam se kao nekatropska riba. A kad me je Martin ugledao, zablenuo se u mene kao nekitupadžija, pre nego što će mu lice ozariti širok osmeh.

Otišli smo u bioskop i držali se za ruke, i, da, znam kako to sadadosadno zvuči. Znam da današnji klinci misle da su oni izmislili seks ida tu radost i taj zanos uzimaju zdravo za gotovo. Puko držanje zaruke sada je demode kao vrsta predigre, ali ja mislim da je šteta što jetako. Kad satima sedite, a pritom vam se samo šake dodiruju, i šaljetejedno drugome signale prstima, motreći onaj zalutali pramen kose kojise skrasio na kragni košulje, i usto se sve vreme upinjete da pratiteradnju filma, a sve vas u tome ometa – i jedva čujno šuškanje tkanine, imisli koje blude ko zna kud – a vi istrajavate uprkos tom prisilnomuzdržavanju, dok napetost raste – e, to ja zovem predigrom.

Filma se ne sećam, ali znam da smo se smejali kod istih scena i dasmo se u istim trenucima trzali. Kad su se svetla upalila, pogledali smose kao dvoje ljudi koji su u međuvremenu upoznali jedno drugo: to li si

ti, znači.Posle smo otišli u Darbijev pab, gde je tata svake subote uveče

svirao violinu, i tamo sam svoja dva čoveka upoznala jednog s drugim.Martin, vrlo prilježan i uljudan, rukovao se s tatom, a meni izvukaostolicu da sednem. Tata me je zagrlio i, ledenim pogledom, odmerioMartina. Kad je Martin otišao po pivo, tata je upitao: – Odakle sunjegovi?

– Tata, on je Jevrejin – rekla sam.Tata je gledao u mene, razmatrajući, s jedne strane, Martinovo

tuđinsko poreklo i, s druge, njegov status mladog čoveka koji pohađakoledž. Mada tata ne bi umeo da razlikuje jednog istoričara društva odderviša koji se u zanosu vrti ukrug, odmah je primetio da je Martinupravo jedan od onih obrazovanih momaka kakve je očekivao da ćuupoznati na tom otmenom univerzitetu. Jedino što nikako u celoj tojpriči nije video Jevrejina.

Te večeri tata je izašao na podijum i svirao, i nije se više vraćao dasedne s nama. Svirao je svim srcem, lupajući nogama po trošnimdaskama i pevajući strastvene pesme o borbi protiv Engleza, ali i onemangupske kafanske pesme sa zviždanjem i podvriskivanjem. Doksam slušala tatinu muziku, oduvek su mi se pred očima pojavljivalejarke boje, i videla bih Irce kako skaču i u vazduhu kuckajući petom opetu. Odrasla sam na toj muzici i mnogo sam je volela, ali sam se tevečeri upitala da se Martinu, koji je inače slušao Baha, ne učini previšebučnom.

U zavisnosti od toga iz kojeg ugla gledate, Martin i ja smo ostavljaliutisak ili savršeno uravnoteženog para ili dvoje mladih koji ni u komslučaju nisu jedno za drugo. Martin je, sav onako taman i donekle sklonrazmišljanju, govorio da sam ja nestalna priroda, da kad prasnem usmeh, ne umem da stanem, a da me ta rupica na levom obrazu za tiličas od običnog nevinašceta pretvori u čak pomalo i opasnu koketu. Jasam bila hirovita, on je bio ozbiljan; ja na svoju ruku, on odan tradiciji.Saznavši da je Jevrejin, bacila sam se u mozganje o tome kako su za to itakvo njegovo lice i temperament zaslužni njegovi preci, koji su,odeveni u crno, tumarali po getima Mitteleurope.15 Gledajući njegovolice, mogla sam, štaviše, da dosegnem još veće daljine, da stignem skroz

tamo do Levanta, pošto me je njegova zagasita put podsećala na naočitenomade koji prelaze pustinje jašući kamile u karavanima.

Zamišljala sam kako se u Martinovom domu sigurno oseća nastarostavne, večite progone i u mašti posmatrala sumorne sobe punetamnog nameštaja i čudnovatih jevrejskih obrednih predmeta, uz miriskuvanog kupusa koji više ne može da se izluftira, nečujnu mati kojaokapava nad punjenom ribom i oćelavelog, bradatog oca umotanog umolitveni šal i zgrbljenog nad Torom.

O Jevrejima nisam znala ništa izuzev onih nedopečenih sumnjinapabirčenih prilikom čitanja pripovesti iz Starog zaveta, koje smokako znamo i umemo morali da progutamo u Pogrešnom značeću. Napomen jevrejske vere, meni bi se pred očima ukazala neka donekleneuhvatljiva religija s kapicama i velovima, s naricanjem imetanisanjem nad gomilama natrulih svitaka, religija krvavih obreda smuškom novorođenčadi i jarčevima – i sve to u subotnji dan, kadkatolici igraju bejzbol ili kose travnjake. Bila sam, pritom, svesna da sumoji silni keltski preci u Mojsijevo vreme farbali lica u plavo i arlaukalina mesec, ali to s tatom i sa mnom nije imalo ama baš nikakve veze. Mismo normalni ljudi; Jevreji su tajanstveni.

I otuda su me Dejv i Rejčel oborili s nogu. Upoznala sam ih jednesubote u Hajlend Parku, u njihovom prostranom domu s tepisima odzida do zida, s nameštajem belim kao sneg i pogledom na nepreglednitravnjak pred kućom. Dom su uredili suvenirima koje su pokupovali naputovanjima: u radnoj sobi stajala je jedna bronzana Degaova balerinanabavljena u Parizu, u toaletu rukom oslikani bakropis iz Italije, a načajnom stočiću kutija za cigarete od vedžvud keramike...

Rejčel je predavala slikanje i njeni dopadljivi akvareli, s ukusomuramljeni, mogli su se videti na zidovima po celoj kući. Ti zidovi prostosu vibrirali od pitomih pejzaža i ugodnih morskih panorama, i svi tiradovi odisali su samouverenošću, uostalom kao i sama žena koja ih jestvarala. Rejčel je imala tu otmenu naviku da zabaci pepeljastoplavukosu iza uva, a elegantni džemper i pulover od kašmira nikad se ne bizgužvali kad bi sela, brižljivo ukrštenih gležnjeva.

Dejv, koji je oko slepoočnica počeo elegantno da sedi, bio je čovekjake telesne građe, uredno izbrijan. Imao je naglašenu bradu (o, otuda

Martinu ta jamica na bradi kao kod Kerija Granta), bradu kakvapristaje muškarcu na kog se mora računati. Imao je nasleđenog novca, ai manire, pa je pored njega moj dragi tatica ličio na pećinskog čoveka.Dejv me je pozdravio poljubivši me u obraz, što me je iznenadilo, aMartina bi često potapšao po leđima bez vidljivog razloga. Dejv jezavršio Kolumbiju, ali se privikao na Srednji zapad kako bi Rejčelmogla da predaje na Institutu za umetnost u Čikagu. On je pakpredavao srednjoenglesku književnost na Nortvestern univerzitetu.

Bili su to vedri ljudi koji su u Bernam harboru držali ukotvljen malikris-kraft čamac, jer su voleli da uživaju kad dođu sunčani dani.Martinov senoviti temperament, koji će s vremenom utonuti u mrak,njegova osetljivost, koja će se izoštriti do paranoje, kao i ta samosvest,koja će prerasti u gnušanje nad samim sobom – sve te, dakle, tamne,fine niti od kojih će rat izatkati košmare – sve je to bilo isključivoMartinovo.

Dejv i Rejčel su bili učtivi ali hladni, i meni se učinilo da njima mojarimokatolička vera možda izgleda isto toliko tajnovita koliko i meninjihov judaizam. Što se mene tiče, svečane povorke u vizantijskimodorama i pojanje na mrtvom jeziku, drama velikomučenikâ, devicekoje rađaju decu i raspeće bili su se, od silne upotrebe, već istanjili iizgubili prvobitni sjaj. Čak i ljudožderska simbolika s jedenjem tela ipijenjem krvi kod mene više nije palila. S nedeljnih misa izlazila sampogleda otupelog od dosade, a svi ezoterični obredi toliko su mi bilipoznati da u njima više nisam mogla da nazrem ni zrno nekadašnjegtajanstva. Pitala sam se da li se isto ono nepoverenje koje je tata umeoda iskaže kroz preglasnu irsku muziku krije i iza besprekornih manirakoji su krasili Dejva i Rejčel.

Rejčel je bila pripremila večeru, i ja sam i dalje očekivala ljigavu,sitno iseckanu džigericu, a onda je ona na sto iznela pečenog kopuna,debelog i sočnog pod hrskavom kožicom začinjenom estragonom, uzsvežu zelenu salatu s pinjolom. Posle večere Dejv je u čašice u oblikukruške sipao gran marnije liker, a Martin je seo za klavir, uglancan, crnistenvej, klavir kakav dotad nisam viđala po kućama. Martin je naklavirsku klupu seo kao čovek koji se priprema za molitvu, pravih leđai pognute glave. Oklevao je načas dok su mu šake lebdele nad dirkama,

kao da je za njega previše već i sama ta izvesnost da će ih uskoro dotaći.A onda je svirao Mocarta i, čini mi se, Šopena. Lepo je svirao, lako iduboko, a bilo je u njegovom muziciranju i tog nečeg nežnog atragalačkog.

Pošto je Martin svirao meni u čast, i ja sam želela da podelim svojuveliku pasiju s njim. Sama pomisao na to da će se istopiti kao sneg nasuncu zbog jednog predavanja o sili Zemljine teže izazivala je u meniozbiljnu sumnju, ali sam ipak verovala da ću uspeti da ga dirnem udušu.

Jednoga dana, početkom maja, ugovorili smo sastanak u parkuPulaski. – Dođi kod sunčanog sata, iza sportske hale, u deset sativečeras – rekla sam mu. Napravila sam bezobraznu pozu i nasmešilase.

Dodirnuo mi je rupicu na obrazu. – Šta li si to naumila, ti, namigušoriđokosa?

– Samo ti dođi.Zime u Čikagu su oštre i duge, ali krajem aprila na suncu su iščilela

i poslednja ostrvca posivelog snega, a prolećne kiše uveliko su radile naozelenjavanju grada. Majske večeri su ovde i inače tople; vetar izgubionu ledenu žaoku, a laki povetarac donosi mirise izobilja i olakšanja.

Poranila sam, i tako sam neko vreme stajala na čistini u parku,odmah iza sportske hale, i uživala u lepom vazduhu. U hali je nekiklinac upravo imao čas violončela i mučno amatersko cičanje testerisaloje tišinu prolećne noći. Ponadala sam se da će buka utihnuti pre negošto Martin dođe.

Na sunčanom satu, na kojem su se jasno videli tragovi vremenskihneprilika, nalazili su se kameni brojevi opervaženi lišajevima, a celuzaravan okruživao je šibljak od žbunja mirte. Ceo taj prostor ličio je nadruidski hram na otvorenom, s mesecom i zvezdama koji odozgo motrenalik milijardama svetlucavih božanstava. Oslonjena na sunčani sat,razmišljala sam o tome kako mesečina ujedinjuje svet tim svojimpotmulim sjajem. I dok se mi ovde dole koljemo, stari mesec stoji gde jei uvek bio, sve zna a ćuti, i kupa nas jednom te istom hladnomsvetlošću.

Martin mi je prišao otpozadi i prošaputao: – Dušo... – Mnogo mi se

dopadao taj miris šampona i sveže ispeglane odeće, kao i jedva osetnotrenje kad bi nam se obrazi dodirnuli, i kako me je privlačio k sebipoloživši mi prethodno one svoje fine, darovite šake na ramena. Natrenutak sam zaboravila zbog čega sam ga uopšte pozvala da dođeovamo. I inače mi se zbog njega događalo da zaboravim šta sam htela.A onda je on progovorio: – Vidi, pun mesec večeras – i ja sam se setila.

– Htela sam da ti pokažem mesečev sat.– Mislio sam da je sunčani – rekao je on, pa prišao da pogleda.– Kad je pun mesec, kao večeras, onda je mesečev sat. – Uprla sam

prstom. – Vidi.Nagnuo se bliže i ugledao tanku liniju koju je činila mesečeva senka

tačno na poziciji deset časova. – Bokte – rekao je.– Dolazila sam ovamo kao klinka – objasnila sam mu. – Bila sam

opčinjena ovim i htela sam da naučim kako funkcioniše.– Moje čudo od deteta.– Ne. – Bilo mi je stalo do toga da me stvarno razume. – Ovo je čudo.

Znaš? Čudo nad čudima. – Širokim pokretom ruke pokazala sam munoćno nebo. – Ima mnogo, mnogo više pitanja nego odgovora. Shvataš?Ono tamo ti je Veliki medved. A ono je Orion. Uzbudljivo. Važno je onošto tek dolazi. – A onda sam ostala bez daha. – Pogledaj! Zvezdapadalica! – Ništa bolje u tom času nije moglo da se desi.

Pošto je trag zvezde padalice izbledeo, okrenula sam se premaMartinu i videla da je zapanjen. – Zar ovo nije fenomenalno?

– Jeste.– A znaš li ti šta je u stvari zvezda padalica.– Nisam zvezdu ni video.– Šta?– Gledao sam u tebe. – Okrenuo se pa počeo tobož da se češka po

nosu, a sve kako bi o istom trošku obrisao ugao oka.– Martine? – prošaputala sam.– Ti blistaš.– Žao ti je što je nisi video?– Sve sam ja video. – Nadlanicom mi je prešao preko obraza i

privukao me k sebi, a meni se, negde duboko iz grla, oteo uzdah.Mesečina je svetlucala u njegovoj crnoj kosi, raščupanoj i nakostrešenoj,

kao i u njegovim vlažnim očima, i pribismo se jedno uz drugo. Kao daje iz nekog razloga bilo posebno važno da mirujemo, da se nepomeramo, a sve kako ne bismo poremetili mir tog trenutka, koji će seposle utisnuti duboko u glinu naših bića. I mora da je upravo u tomtrenutku profesor violončela u onoj sportskoj hali odlučio da sad maloon uzme instrument u svoje ruke, jer se u prolećni vazduh uznelasrceparajuća Bahova svita. Sklopila sam oči i ugledala svetla od ćilibarakako se tope i međusobno stapaju, i Martin je rekao: volim te, a i ja samrekla: volim te, i to je bio početak našeg usitnjavanja i prerade u neštonovo, što će nositi deo onog drugog u sebi.

Dve nedelje kasnije okupili smo tatu, Dejva i Rejčel, pa smo se svizajedno osmehivali deset minuta, jer toliko je trajala ceremonijasklapanja braka u gradskoj skupštini. Bez sveštenika, bez rabina, bezradosnih svatova – jedini smo se, zapravo, radovali Martin i ja. Dasakoji je za to imao posebno ovlašćenje rekao je: – Proglašavam vas... – Mismo se poljubili, kao što je red, a onda je Dejv sve poveo u kineskirestoran. Tata je nekako uspeo da održi nategnut razgovor, dok smoMartin i ja zajedno jeli porciju račića zvanu ljubavno gnezdo.

S mojom i njegovom stipendijom mogli smo da iznajmimo dvosobnistan u jednom podrumu, nedaleko od fakulteta. Odbili smo Dejvovuponudu da nam pomogne zato što smo želeli da stvorimo vlastiti svet,svet koji nikome sa strane ništa neće dugovati. Naše prve večeri unovom stanu Martin je došao s buketićem noćnih margareta. – Noćnemargarete se noću ne zatvaraju kao obične margarete – rekao je. – Onese ničeg ne plaše, kao i ti. – Stavila sam margarete u čašu, pa je spustilana stari sto od tvrde plastike, oko kojeg nismo imali nijednu stolicu. Aonda smo ugrejali supu iz konzerve u jedinoj šerpici koju smo imali iseli prekrštenih nogu na patos, pa pojeli supu iz rasparenih činijakupljenih u humanitarnoj prodavnici Dobra volja.

Improvizovane dušeke od polovne posteljine i grube, smeđe vunenećebadi iz radnje s polovnom vojnom opremom razvukli smo po patosu.Nije nam to bio prvi put da spavamo zajedno, ali je bio prvi put unašem stanu, u našem krevetu, pa smo oboje bili uzdržani. Gledali smose sa suprotnih strana ležaja odbacujući deo po deo odeće kao stidljivileptirići koji se s naporom oslobađaju čaura. Martin je bio vitak i sav

ćoškast; njegova meka, neuredna kosa i jaka brada s jamicom podsećalesu me na savršeno izvedenu jednačinu.

Klečali smo na krevetu, oslanjajući se jedno na drugo, a onda je ondotakao onu šupljinu u dnu mog vrata. – Volim ovo mesto – rekao je. –Tu lepo osetim kako ti srce kuca.

Pošto smo počeli da živimo zajedno, ljudi u školi udarili su unagađanja da li sam trudna; oni koji nisu znali da smo venčani pitali suse da nismo slučajno komunisti koji tu pokušavaju da organizujukomunu. Nas dvoje se, međutim, nismo osećali odbačenim; bili smooslobođeni svih stega. Bili smo kao Adam i Eva pre pada, nevini, sami iispunjeni lepotom. Tada i tamo bila nam je potrebna samo ljubav, a tonije nešto retko i posebno, već baš onako prolazno kako budisti tvrde dajeste.

Sve je bilo lako u tom našem zatvorenom malom svetu. Čak i kadbismo se posvađali, nikada ta svađa ne bi prerasla u bogzna šta, zatošto je Martin uvek popuštao. U to vreme nisam znala da bi on ponekadpustio nešto da kuva u njemu. Da sam toga bila svesna, možda bih sebolje pripremila za onog svog posleratnog muža. Naivno sam mislilada smo nas dvoje, jednostavno, nešto sasvim posebno.

S vremena na vreme upitala bih se da li je naša ljubav zaista takojedinstvena kad smo toliko otporni na obične probleme, ali nisam želelapreviše da se udubljujem u rešavanje tih pitanja, najviše iz straha danešto ne izbaksuziram. Nisam tada znala da ljubav nije tek nešto štoosećaš, već nešto što radiš. Tada i tamo dovoljno je bilo osećati, i činilomi se nezahvalnim da to preispitujem – sve do posle rata.

5.

1941.

Zatrudnela sam na prvoj godini poslediplomskih studija. Martin i jasmo se prethodno saglasili da nećemo imati dece, jer nama su sva decabila nekako ista. Besmisleno nam je bilo i samo to što smo morali da seoduševljavamo tuđom novorođenčadi, tim identičnim, bledunjavim,žabonogim, lepljivim, ćelavim vrištavim stvorenjima koja kao da suizašla iz stripova.

Ali 1941. godine zečica je uginula, a s njom su otišli i snovi o mojojkarijeri kao astronoma. Ubijanje ženki zečeva mokraćom trudnih ženaiz današnjeg ugla izgleda kao neka srednjovekovna praksa, ali tada jetako rađen test, i ja sam, razume se, prestala da idem u školu, jer 1941.trudnicama u školi jednostavno nije bilo mesta; može se, štaviše, reći dasu one bile nepodoban prizor na bilo kom javnom mestu. Bilo je nečegneodređeno neugodnog u vezi s tim. A opet, iako sam morala danapustim školovanje, i uprkos našem dotadašnjem zaziranju od beba,ta božanstvena čarolija, kad učestvuješ u stvaranju jednog novogljudskog bića, prosto nas je obuzela i ubrzo smo bili uzbuđeni da prsnešod smeha. Sećam se jedne lepe večeri, nedugo pošto sam prvi putosetila da se beba ritnula; Martin i ja raspravljali smo u krevetu o tomekoje ćemo ime dati detetu. Martin je prebacio nogu preko moje, paprešao šakom preko mog naraslog stomaka. Oči su mu bile pune suza, iblistale su, i tada je on, slatka, sentimentalna budala, rekao: – Ovo jemoja porodica. Ovo ovde. Cveta u mojim rukama kao cvet u stakleniku.– A onda me je poljubio, i bilo je u tom činu nekog novog uvažavanja.

Nekoliko meseci kasnije zajedno smo kupali sina. Duboko smoudisali njegovu nevinost, sapunali mu mekane maljice na temenu,čudili se savršenim vijugicama njegovih majušnih ušiju, pa njegovimšakama nalik na morske zvezde i blagom rumenilu na njegovomzaobljenom, vlažnom bebećem trbuhu. Martin bi uzeo u šaku maleno

stopalo pa zarežao: – Am--am-am... O, ima da ga pojedem. – Ljubio muje prstiće na nogama, jedan po jedan. – O, kako je sladak. – Kasnijebismo ležali u krevetu, smejuljeći se nad novorođenčetom koje je hrkalokao neki starac.

Bio je on naš dični bu-bu, što je s vremenom poraslo u Bobo, jedanod mnogih Bilijevih nadimaka. Poznat je, inače, bio i kao Šniclica, i kaoKnedlica, Graščić, Breskvica, Nevaljalko, Kikirikić, Pile i Krastavčić.Tata ga je zvao Malac, za Dejva je on bio Ljudina, a za Rejčel Mališa.Dete s tolikim silnim nadimcima prvi put je reklo „mama“ kad mu jebilo deset meseci. Godinu dana mu je bilo kad mu je plastična zvečkaispala iz kreveca, a on rekao „ludo“. Sa četrnaest meseci moje bepčešvrćkalo se naokolo s rukama u džepovima, kao da u njima tražiključeve od kola da malo zvecka. Gledala sam ga kako spava i pitala sekako išta pod kapom nebeskom može da bude toliko slatko. Prosto daumreš od insulinskog šoka, pomislila sam jednom.

Kad god bih žalila za odbačenom budućnošću astronoma, Bili bi meodobrovoljio. Imao je lepe plave kovrdže, rićkaste na suncu, vilinskolice, oči plavosive kao kalaj i drčnu narav. Kad god bi mi se učinilo da, ustvari, samo glumim nekakvu suprugu ili majku, pogledala bih Bilija iosetila se bar malo manjom prevarantkinjom. Da sam morala da biram,ponovo bih izabrala Bilija, i opet, i opet.

Bili smo neslućeno srećni sve dok 1943. Martin nije mobilisan.Vojska mu je odredila dvomesečnu obuku u kampu i tromesečni kurs uškoli za obuku oficira, iz koje je i on izašao kao jedno u mnoštvu „čudaod devedeset dana“. Kao i ostali, i on će rok služiti sve dok se rat nezavrši.

Počela sam da pušim rali cigarete,16 da nosim pantalone i praktičnecipele, i uživala sam u dugim šetnjama ulicom kojom sam stupalasigurnim korakom. Naučila sam da vozim naš ševrolet sa zaobljenimblatobranima, za Crveni krst sam motala zavoje, prebrojavala kuponeza hranu i gledala kako se tragične zlatne zvezde pojavljuju naprozorima kuća u komšiluku. Kad god bi službeni auto prolazio našomulicom, prestajala bih da dišem.

Bili je imao tri godine kada je – bogu hvala – rat okončan, a Martin sevratio kući. Onog časa kad sam ga ugledala, znala sam da nas čekaju

nevolje. I ranije je on pušio – najradije česterfild, mada je za vremeboravka u Evropi pušio šta mu padne pod ruku – ali sada ništa sempušenja nije ni radio. Nikuda nije hteo da ide, ni sa kim da se viđa, čakni s Dejvom i Rejčel. Izgledao je kao da ga nešto progoni. Tupo biblenuo kroz prozor, ili u porub tepiha, dok bi mu cigareta dogorevalado prstiju, a kad bih ga ja šapatom oslovila, trgnuo bi se i počeo dažmirka vlažnim, mahnitim očima. Seks? Nekad bilo... Jednom sampozvala i Bilija u naš krevet da razgali oca. Bili se podvukao podMartinovu ruku i poljubio ga u obraz – bio je to jedan od onih mekih,žvalavo-slatkih poljubaca, kad vas malo dete ljubi otvorenim ustima – iMartin je briznuo u plač.

Godine 1945. to su zvali „ratna trauma“, dok su isto to u Prvomsvetskom ratu nazivali kontuzijom, što je tačniji izraz. Martin nije biojednostavno istraumiran, već kontuzovan, šokiran divljaštvom koje sekrije u ljudskim dušama. Posle Vijetnama isto to počeli su da nazivajuposttraumatskim stresnim poremećajem. Stres? Dajte, molim vas.Nazivi za ovu mentalnu bolest sa svakim ratom postaju sve sterilniji.

Moj istraumirani, kontuzovani, istresirani muž iznenadio me jeprihvativši redovnu mesečnu prinadležnost od svoga oca, kao dodataksredstvima koja je država obezbeđivala ratnim veteranima koji su želelida produže s obrazovanjem. I tako je Martin išao na sva predavanja ivežbe na poslediplomskim studijama, dok sam ja vodila računa o kući ipreuzela brigu o finansijama. Nisam u tome nešto naročito uživala, alisam zato kasnije, u Indiji, imala razloga da budem i te kako zahvalnašto je Martin upravljanje novcem prepustio meni.

Te rane posleratne dane Martin je provodio učeći, pušeći, jedući ispavajući, ali niti je na njegovom licu bilo osmeha, niti je sedao za klavirda svira. Nova razonoda bilo mu je čitanje Zločina i kazne. Nosio jesvuda sa sobom staro izdanje s mekim, izgužvanim koricama,savijenim na uglovima, pohabanim i istanjenim kao tkanina. Stranice subile sve u flekama, s magarećim ušima i nečitkim beleškamanažvrljanim na marginama. Držao je tu stvar u zadnjem džepu kaoneku amajliju.

Martin je u prvo vreme bio polno onemoćao, i jedne noći, većiscrpljena njegovim upornim pokušajima, odgurnula sam ga i rekla: –

Pusti to. Nije bitno.– Jeste bitno, jebote – brecnuo se on. A onda mi je okrenuo leđa i

odgurnuo ruku koju sam mu spustila na rame.Ta njegova polna nemoć naglo je okončana jedne noći, kad sam mu

prišla u krevetu da ga poljubim za laku noć, a on navalio na mene. To jejedina reč kojom se ono što se desilo može opisati. Nije se uzbudio, većse razjario; vojevao je svoje bitke na mom telu. Razmaknuo mi noge istegao me za ramena, pa se grubo zario u mene. Jeknula sam i on seprimirio. – O, bože – rekao je u jednom trenutku, pa mi, s prigušenimjecajem, klonuo na grudi. Ridali smo zajedno držeći jedno drugo unaručju, goli, u suzama.

Svake noći posle toga čedno bi me poljubio za laku noć i okretao mileđa. Živeli smo kao dvoje uljudnih cimera, sve do jednog nedeljnogjutra 1946. godine. Martin je upravo bio sipao sebi šolju kafe i seo dadoručkuje s Čikago tribjunom u rukama. Kad je pronašao oglas na drugojstrani, podigao je novine i naglas pročitao izjavu senatora Fulbrajta:

Predrasude i pogrešna mišljenja koja postoje u svakoj zemlji, a uvezi sa strancima, najveća su prepreka svakom sistemuupravljanja društvom. Ukoliko bi, međutim, narodima sveta bilaukazana prilika da se bolje međusobno upoznaju, da živezajedno i uče jedni uz druge i jedni s drugima, možda bi samimtim u njima sazrela sklonost ka saradnji, a izgubila se želja dauzmu oružje u ruke i međusobno se pobiju.

Martin je novine na sto spustio sa osmehom na licu.Te 1946. godine prvi Amerikanci dobili su Fulbrajtovu stipendiju i

Martin, kao zvezda u usponu katedre za istoriju, bio je jedan od njih.Veza, doktor Čirandživ, čekao ga je na Univerzitetu u Delhiju, odakle ćeprodužiti do Simle, gde će prikupljati građu u vezi s poslednjimdanima britanske uprave u Indiji. Univerzitet mu je obezbediokancelarijski prostor u Simli u telegrafskom birou kojim se služioRojters, a mi smo, kao porodica, dobili kolonijalnu kuću u obližnjemselu Masurli. Plata je, za jednu tročlanu porodicu, bila mala alidovoljna.

Sva uzbuđena, otišla sam do biblioteke i tamo saznala da je Simlaslužbena letnja prestonica britanskog Radža i da je dugo bila omiljenameđu Britancima koji su vapili za predahom od nepodnošljive vrućineu ravnici. Ali kako je Gandijeva kampanja „Napustite Indiju“ uhvatilazamah, Britanci su ustanovili da Indija i nije baš tako gostoljubiva, takoda je već 1947. polovina kolonijalnih kuća u Masurli zvrjala prazna.

Meni je to savršeno odgovaralo. Imala sam utisak da Indijudobijamo na dlanu i da ni s kim nećemo morati da je delimo; bićemoizvan svih dešavanja, u jednom u toj meri stranom ambijentu, pa ćemo,jednostavno, biti upućeni jedni na druge, i tako će Martinu i meniponovo svanuti oni rani dani blažene izdvojenosti iz sveta. Zamišljalasam nasmejane tamnopute ljude u belim dotijima i raznobojnimsarijima, hramove po pećinama obasjanim lampama s maslom,živopisne stare železničke pruge što ševrdaju oko zelenih planinskihpadina, naslikane slonove i svete krave, miris jasmina i vatarapodloženih ćumurom, žive bazare s kobrama i frulama i – nas. Našnapukli brak prilepićemo tim egzotičnim lepkom i ponovo ćemo otkritionaj čarobni svet u kojem smo živeli na početku.

I, šta da vam kažem? Bila sam mlada. Posle tri meseca provedena uIndiji jedino što smo uspeli bilo je da izvezemo našu nesreću uinostranstvo. Martinu i meni zajednička je bila samo ta suva logistikasvakodnevnog života, a jedno drugo smo zaobilazili kao da živimo uparalelnim svetovima.

Onog dana kad sam s gorčinom, i krišom, sklonila pisma koja surazmenjivale Felisiti i Adela, Martin se kući s posla vratio pun energije.Videla sam živost na njegovom licu i osetila kako me obuzima nada. Sposla se, inače, obično vraćao jedan mrzovoljni, uzrujani Martin, koji bi,vukući noge, ušao u kuću i odmah upitao koja li nam je večerassmrtonosna vrsta karija na jelovniku. Jedva da bi mi i uzvratio koju rečkad bih govorila o časovima engleskog koje sam držala seoskoj deci – io njihovim sramežljivim, ljupkim licima, njihovoj otvorenosti za novasaznanja i predivnom akcentu – i s vidnom nezainteresovanošću bi tekovlaš pogledao nove fotografije koje sam snimila.

Ali kad je uleteo u kuću onako zažarenih tamnih očiju, priuštila samsebi trenutak optimizma. Možda se nešto divno dogodilo. Možda ću

mu ipak pokazati to pismo. Možda bismo, kad stavim Bilija naspavanje, mogli da popijemo flašu vina pa da, onako pripiti, krenemo ulov na blago, kuću da prevrnemo u potrazi za drugim pismima, a ondada, bez obzira na to da li ih našli ili ne, završimo u krevetu, sve perje dapršti. Bio je tako živ, tako uzbuđen, i sećam se da sam pomislila: uh, štonisam danas obukla haljinu, a ne pantalone. Sklonila sam pramen kosesa čela. – Martine...

– Biće gužve.O, ipak je reč o nekom takvom uzbuđenju.Bili, koji se na patosu igrao sa Spajkom, pogledao je u nas, videlo se

da upija svaku emociju, makar i u nagoveštaju. – Mama? – oglasio se.– Nemoj sad, Knedlice. – Pomilovala sam ga po glavi.– Sve ima da se rasprsne u paramparčad – rekao je Martin.– Kako sad...– Ti i Bili morate da se gubite odavde. – Martin je spustio akten-

tašnu, kopča se najednom otvorila i hartije su se rasule po podu. – Ðavoda ga nosi! – povikao je on, sav modar u licu.

Bili je privio Spajka na grudi, a bradica je počela da mu drhturi.Martin se sagnuo i uhvatio ga za bradu. – Ej, Bobo... Jesam li ja to

tebe uplašio? Izvini, sine. – Podigao je Bilija i poljubio ga, ne shvatajućida iz njega sve vreme zrači panika. Lagano sam uzela Bilija izMartinovih ruku i odnela ga u njegovu sobu.

Bili, koji nije bio prinuđen da se hrani Habibovim karijima, već je biopojeo tanjir pileće supe s đumbirom, a posle i popio slatki lasi17 odmanga. Obukla sam mu pamučnu pižamu, njemu najdražu, s Veselomlokomotivom18 kako radosno brekće putujući preko detinjih grudi iušuškala ga u njegov uzani krevet. Dok je ležao tamo, lica okruženogoblačićem kovrdžica boje lana, Bili me je netremice gledao, ozbiljan kaoodrastao čovek. – Je li tata ljut na nas?

– Nije, Šniclice. Tata je samo umoran od posla. – Ćušnula sam muSpajka pod ruku i pomazila ga po čelu pevušeći „Danny Boy“. Nekiminut kasnije Bili je promrmljao: – Ne mogu da držim poklopce zaokice – a ja sam mu prešla dlanom preko lišca i rekla: – Spavaj, bebice. –Lako sam ga poljubila, tek ovlaš ga dotakavši usnama, zakopčalakomarnik oko kreveta i izašla ostavivši odškrinuta vrata.

Martin je sedeo za kuhinjskim stolom držeći se za glavu obemarukama; naočare su mu ležale na stolu pored lakta. Podbočila sam se –to mi je uobičajena ratoborna poza. – Hoćeš li mi, molim te, kazati šta seto dogodilo?

– Zaboga, Evi, nemoj da počinješ. – Pogledao me je i ja sam seštrecnula. Od neke muke koja ga je iznutra izjedala lice mu nijeizgledalo onako okamenjeno kao obično. Duševne mrke oči bile su munekako ogoljene, bez zaštite, sada kad me je gledao bez naočara. – Uovoj zemlji ima da pukne svaki čas – rekao je. – Ti i Bili morate natrag uAmeriku.

Sela sam preko puta njega. – Šta se dogodilo?– Nije ni trebalo ovamo da te dovodim. I Bilija... Bože, gde li mi je

tada pamet bila? – Protrljao se po čelu.Nagnula sam se preko stola i dodirnula ga po nadlaktici. – Martine,

šta se dogo...– Ubaci nekoliko stvari u kofer. Samo najvažnije. Sutra ujutro u

osam ima oboje da mi budete u vozu za Kalku. Odande možete dauhvatite voz za Delhi. – Pripalio je cigaretu, koja mu je drhtala međuprstima. – Univerzitet u Delhiju može dalje da vas prebaci do Bombaja.A odande možete brodom za London, pa opet brodom do Amerike.

– Martine, je l’ slušaš ti sebe uopšte? – Zavalila sam se u stolicu iprekrstila ruke. – Bilo kako bilo, do voza u pola osam ima još dvanaestsati. Smiri se i ispričaj mi šta se dešava.

Martin je povukao jedan dobar dim, pa ga izbacio iz sebe u dugom,šištavom izdahu. – U redu, u pravu si. Maločas sam obavešten, ali... uredu. – Podigao je ruke okrenuvši dlanove ka meni: primirje.

– Da postavim večeru – rekla sam. Uzela sam dva tanjira i varjaču ipočela da sipam pirinač i kari s ovčetinom koji naoko zaista nije slutiona dobro. Osetila sam silnu želju da pojedem sendvič s topljenim sirom.Spustila sam tanjire s karijem na sto i upitala ga: – Pa, šta se to dešava?

– Mauntbaten je pomerio datum za povlačenje Britanaca.19 – Martinje ugasio cigaretu i zagledao se u tanjir.

– Za kada to?– Za petnaesti avgust.– Ove godine? Ali dotad ima samo dva meseca.

– Tačno tako. – Martin je uzeo malo karija, pa počeo šakom da mašeispred usta, ali odmah mi je bilo jasno da on to više izvodi nego što jestvarno ljuto. – A podele će biti – nastavio je on. – Pre nego što odu,Britanci će povući kroz ovu zemlju te zamišljene linije i podeliti jeizmeđu hinduista i muslimana.

– Ali Gandi se bori protiv podele.– E pa, Gandiju ne ide dobro.– Ali... Zar u avgustu? Pa to je...– Suludo... – Martin je odložio viljušku. – Indija će biti hinduistička, a

nova zemlja, koja će se zvati Pakistan, biće muhamedanska. Milionipreplašenih, ljutitih, zbunjenih ljudi biće proterani iz svojih domova,milioni njih hitaće ka novim granicama. Mauntbaten kaže da će svakoko želi da ostane biti zaštićen, ali – kako? Ko će ga štititi? – Nalaktio sena sto i oko usta mu se pojavilo nešto nalik na osmeh, s tim što tonipošto nije bio osmeh. – Zamisli ti sad Britance, ili ne njih, nego bilokoga, kako govore Amerikancima da i kod nas, pošto mi, jelda, imamoproblema s međurasnim odnosima, treba istočnu i zapadnu obaluAmerike da naselimo crncima, a da srednji deo zemlje mora biti belački,i da, pritom, sve to ima da bude završeno u roku od dva meseca.

– Blagi bože.– A zamisli onda crne i bele ekstremiste kako jurcaju naokolo i šire

netrpeljivost. – Martin me je uzeo za ruku. – Biće gadno, naročito ublizini tih novih granica i u velikim gradovima. U Kalkuti svakako, amožda i u Hajderabadu... Ne želim da ti i Bili budete ovde kad do togadođe.

Stisnula sam mu ruku, tek da zna da cenim njegovu želju da naszaštiti. Ali sama ta zamisao o podeli nije bila nova, izmenio se, zapravo,samo datum britanskog povlačenja. Šta bi sve moglo da se dogodipošto britanska zastava na jarbolu ustupi mesto indijskoj bilo je u sferipukih nagađanja i Martinova histerija zaista nije imala nikakvogsmisla. Kad britanskom Radžu konačno dođe kraj, Indijci će dobiti onošto već toliko dugo traže. Oni su jedva čekali da Radžu dođe kraj, i višeizmeđu njih i zapadnjaka neće biti razmirica. Podela je pitanje koje setiče hinduista i muslimana, a mi smo živeli hiljadu i po kilometaradaleko i od Kalkute i od Hajderabada. – Mi smo ovde bogu iza nogu, a i

nikada između ovih ljudi ovde nisam primetila ni trunku mržnje.– Nemoj ovo da potcenjuješ.– Ne potcenjujem. Samo mi nije jasno kakvog bi uticaja to moglo da

ima na nas ovde. Niti smo mi hinduisti, niti smo muslimani, nismo čakni Britanci.

Martin je tresnuo rukom o sto tako jako da je tanjir poskočio. –Dođavola, Evi. Nemoj da se svađamo oko ovoga. Ti o ratu ništa ne znaš.Ja znam.

To je, dakle, bilo posredi. Mauntbatenova objava jeste bilaiznenađenje, ali ova panika bila je, u stvari, samo Martinova posleratnaparanoja, i to u punom zamahu. Uzaludno je bilo raspravljati se s njimo bilo čemu kad je takav. Gurkala sam pirinač po tanjiru i rekla samo„fino“, i to s pristojnom dozom preteranog strpljenja. – Idemo sutraujutro. Ali i ti da ideš s nama.

– Ja ću s vama do Delhija. Tamo će Univerzitet preuzeti brigu ovama. Ali ja moram da se vratim; to svakako i sama uviđaš. Ovo je,zapravo, sjajno za moju tezu. Moći ću da dokumentujem sva zbivanja.

– Ali ako je toliko opasno...– Opasno je za vas. Ja umem da se brinem o sebi. Jedino se nadam

da...– Oboje se nadamo. – To je bilo glupo s moje strane. Nisam želela da

idem, nisam, štaviše, želela ni da poverujem da se mora ići, a i prijalomi je da, za promenu, ja njega prekinem u pola rečenice.

Martin je posle večere spakovao nekoliko stvari u kofer, a onda jeseo za radni sto u uglu naše sobe i počeo da prebira po papirima. Uzelasam gotovinu iz limene kutije sa čajem u kuhinji, stavila je u pregradicuu novčaniku i zatvorila rajsferšlus. Pošto za tako kratko vreme nisammogla da popakujem i ponesem sve, uzela sam samo ono najpotrebnije.Uzela sam pantalone i cipele za svaku priliku, ali sam ostavila lepucrnu haljinu sa sasvim kratkim rukavima i seksi cipele s visokimpotpeticama. Oprostila sam se s limun-žutim sarijem, u kojem sam sebetoliko puta zamišljala na koktelima po Čikagu, a posle sam na prstimaulazila u Bilijevu sobu i izlazila iz nje s majušnim košuljama igomilama pamučnog donjeg veša. Dok sam pakovala pižame saizvezenim plavim medama, upitala sam: – Kakva je bila politička

situacija u Indiji 1856?– Hiljadu osamsto pedeset šeste? – Martin se naglo okrenuo prema

meni. – Što pitaš?– Ovaj... – Ta pisma su bila moja. – Onako, ništa... Prisetila sam se

nečeg što smo u školi učili iz istorije...– Te 1856. već je bila pošteno narasla napetost između indijskih

vojnika, sepojâ, i njihovih pretpostavljenih, Britanaca. Pobuna sepojâizbila je 1857. Dobro, to mi tako zovemo; za Indijce je to Prvi rat zanezavisnost. Sepoji su se pobunili i to je preraslo u pravi-pravcati rat.Obe strane počinile su zverstva. – Ugrizao se za usnu. – Uvek tako biva.– A onda je frknuo, najednom zbog nečega ljut, pa će opet: – A što pitaš?

– Onako. – Gladila sam pižame koje sam spakovala u kofer, papočela da sklapam jedan mrkožuti dečji kombinezončić. Kako li je jednaneudata devojka iz viktorijanske epohe uopšte mogla da živi sama uIndiji za vreme jednog takvog ustanka? Da li je preživela? – Zamislisamo – rekla sam Martinu – koliko je užasno bilo nekom, pa dobro,slučajnom posmatraču koji se zatekao usred takvog nečega.

Martin me je pogledao. – Da, to bi bilo baš gadno. – Prišao mi je iuhvatio me za ramena. – Kao što je i sada. – Zaćutao je, kao da će moratida prođu godine i godine pre nego što mi se te njegove reči utisnu usvest, kao da strpljivo čeka da ti kilavi, nepodmazani zupčanici u momobamrlom mozgu konačno prorade. – Baš kao što je sada – ponovio je. –Građanski rat je na pomolu u ovoj zemlji, a ti i Bili ste ti posmatrači. Asad, ako boga znaš, pazi šta ću ti reći.

6.

1846–1851.

Felisiti i Adela su se u Sent Etelu navikle da spavaju u istoj spavaonici,pa su tako, kad bi se o Božiću vraćale u Rouz hol, delile Adelin velikikrevet s baldahinom, i tog običaja držaće se godinama. Da je svakaimala sobu za sebe, Adela ne bi mogla da mazi Felisiti po kosi dokpričaju o Fani Parks. Ujutro ne bi mogle zajedno da piju čaj sposlužavnika koji bi im Marta donela, i to s kuvanim jajima, slaninom,prepečenim hlebom i onom kuvaričinom posebnom marmeladom. Nebi mogle da se domunđavaju dok Marta loži vatru a trouglići snega seskupljaju u ćoškovima prozorskih okana.

Marta je napravila božićni venčić – dvostruki venac, zapravo, odgrančica četinara, ukrašen zelenikom, jabukama i tračicama. Grančicaimele visila je iz same sredine, i ko god bi zabasao ispod nje, morao jeda plati cenu u vidu poljupca. Na Badnje veče Felisiti i Adela prolazilesu ispod tog venčića i Adela je žurno obasula Felisitino lice poljupcima.Felisiti je prasnula u smeh. – Dosta, Adela. Sad je bilo dosta – rekla je.Tog Božića Adela je često hvatala Felisiti ispod venčića s imelom;maltene da pomisli čovek kako je tamo vrebala u zasedi.

Felisiti se zadevojčila u četrnaestoj godini. Glas joj je postao dublji,poprimivši onaj gladak, ženstven ton, ten joj je zračio, a rozikasto-zlaćana kosa postala gušća i sjajnija. Školska uniforma joj je sada nagrudima bila zategnuta, u struku uvučena, a na bedrima zaobljena.

Adela nije bila lepa u uobičajenom smislu reči, ali su zatointeligencija i upadljive zelene oči davale živost njenom licu. Telo joj je,međutim, ostalo isto: sve sama kost i žila. Haljine su joj preko grudipadale kao da si presvukao staklo, dok su joj šake i stopala nagloizrasli, pa je otuda izgledala trapava. Nedostatak ženstvenosti išao jepodruku s činjenicom da je Adela i dalje bila nenormalno vezana zaknjigu. Gospođa Vinfild bi podigla pramen tanušne kćerkine smeđe

kose, pa bi ga, uzdahnuvši, pustila da padne. – Neće se muškarcudopasti devojka koja misli da je pametnija od njega – rekla je jednom.

– Pa nek uzme i on da pročita neku knjigu – odbrusila je Adela.Te godine gospođa Vinfild je uposlila jednu mladu devojku koja će

se starati o Felisiti i Adeli za vreme raspusta, a i pomagati po kući. Bilaje to jedna prostosrdačna mlada Irkinja, Kejtlin Flin, koja se jako osećalana sapun od ceđi. Koža joj je bila gruba, rumena, a crna kovrdžava kosastalno joj je ispadala iz bele kape. Dajući Kejtlin uniformu, gospođaVinfild je rekla: – Pogledaj da li možeš nešto da uradiš s kosom jadneAdele.

– Hoću, gospođo. – Kejtlin je napravila lep kniks, pa se dvemadevojkama lupeški nasmešila, kao da im poručuje: na vašoj sam strani.A kad se ona popela uz stepenište za služinčad, Adela je primetila: – Nebih rekla da je Kejtlin mnogo starija od nas dve.

– Nije – rekla je Felisiti. – A čini mi se i da ima tu mangupsku crtu.Nasmešile su se jedna drugoj, pa uglas rekle: – Bogu hvala!U jeku priprema za Božić jedino su Adela i Kejtlin primetile da

Felisiti izgleda nekako slabo. A kad je počela da kašlje, doktor Vinfild je,s onom crnom tašnom, pola sata proveo u njenoj sobi, lupkajući je poleđima i najtišim šapatom joj postavljajući pitanja, da bi potom izašao i,sav ozbiljan, dijagnostikovao tuberkulozu. Prstima se očešao po brku,pa pognuo podgojenu glavu, kao neki pogrebnik. Adela je brže--boljeodjurila do Felisiti i uvukla se u bolesničku postelju, ali su je roditeljiizvukli odande, objasnivši joj da ne bi smela da se izlaže riziku odzaraze. Adela je, ipak, kradom dolazila kad god bi joj se ukazalaprilika, nesmotrena što od mladosti, što od ljubavi.

Felisiti je nedeljama ležala u krevetu, sva mlitava i vruća, sružičastim tačkama na vrhovima obraza, i mnogo je kašljala. Adela bijedva čekala da dođu gosti, pa da njena majka mora da posedi s njima,ili da majka izađe u baštu, a onda bi se ušunjala u zamračenu sobu ukojoj je ležala Felisiti, ponevši tanjir goveđeg bujona, koji je sama, svelikim strpljenjem, kašikom prinosila spečenim usnama mladebolesnice. Kad bi doktor Vinfild dolazio da vidi kako je Felisiti, Adela bise motala ispred vrata, tražeći od njega reči umirenja koje on nije mogaoda izgovori.

Kejtlin je, s druge strane, smelo ulazila i izlazila, kad joj se prohtelo.Čekala bi s lavorom i peškirima, tiho pevušeći neku irsku baladu, dokbi doktor Vinfild slušao Felisiti pluća. A kad bi završio, Kejtlin bi sela naivicu kreveta da sunđerom prebriše Felisiti lice i ruke, i pritom jojgovorila: – Sad ćemo mi to, gospođice. Biće vam mnogo bolje kad vas jalepo osvežim. – Jednoga dana, dok se Kejtlin naginjala nad bolesnicu dajoj popravi jastuk, Felisiti joj se obratila: – Ne bi trebalo toliko da miprilaziš, Kejtlin.

– Nemojte vi zbog mene da se sekirate, gospojice – uzvratila jeKejtlin, dobro raspoložena kao i uvek, i pritom dobro izmesila Felisitinjastuk. Dobro je iscedila peškir snažnim, ispucalim šakama, pa veštimpokretima počela da prelazi preko Felisitinog vrata i ramena. Kejtlin jepočela da radi u dvanaestoj godini, a i pre toga je majci bila desna rukau kući, pošto je kuvala i čistila za osmočlano domaćinstvo, pripremajućiobroke od smežuranih glavica kupusa i starih krompira i na svojimleđima prenoseći treset da se ogreju u dvosobnoj kućici od kamena. Niza šta drugo sem za težak rad u životu i nije znala, i ponosila se timešto može da bude korisna, pa čak je i zadovoljstvo pronalazila u tome.Adela je gledala kako se Kejtlin stara o Felisiti, čudeći se devojčinojnepokolebljivoj dobrodušnosti, uverena da bi ona lično bila punagorčine da je rođena u sličnim uslovima. – Stvarno, Kejtlin – opominjalaju je Felisiti. – Bar pokrij usta i nos kad mi tako prilaziš.

– Možda bi to bilo pametno, Kejtlin – rekao je i doktor Vinfildvraćajući instrumente u tašnu.

– A ja vama lepo da kažem, i to najozbiljnije mislim: niš’ se vi nebrigajte za mene – odgovorila je Kejtlin kroz osmeh. – I moj brat je imôsušicu, i ja sam ga negovala godinu dana dok nije otišô. – Nadlanicomje uklonila zalutali pramen kose s lica i dodala: – Ne dam se ja.

Zakopčavajući tašnu, doktor Vinfild je klimnuo glavom. – Imašsreće, Kejtlin. Neki ljudi su, izgleda, po prirodi otporni na bolest.

Adeli, koja je stajala na vratima, palo je tada na pamet da je i onajedna od tih koje imaju sreće. Ni sama Felisiti nije znala koliko se čestodogađalo da se Adela ušunja u sobu i poljubi od groznice vlažno čelosvoje drugarice – Felisiti bi često spavala, a ponekad je bila u bunilu – ada se pritom ni jedan jedini put nije nakašljala.

Felisiti je izmršavela, a kad je u jednom trenutku groznica pripretilada će je bespovratno odneti, pozvali su sveštenika. Dok se on molio zaFelisitinu dušu, Adela se zaključala u svoju sobu i sklupčala se napatosu, u ćošku, pokušavajući da se izbori s pomišlju na to kako ćeizgledati svet bez Felisiti. Biće to kao svet bez svetlost, svet iz kojeg ćebiti iskorenjena sama mogućnost da se čovek nečemu raduje.

A kad je groznica popustila, gospođa Vinfild je dopustila Adeli daujutro odnese čaj bolesnici u sobu. Adela je počela da gura Felisiti uškripavim drvenim kolicima, prvo samo po sobi, a onda i napolju, pohodniku. Kad je Felisiti pokušala da ustane, izdale su je noge, slabe oddugog ležanja, ali tu se našla Adela da je prihvati da ne padne. Posletoga je Adela svakoga dana dolazila da obgrli bolesnicu i prošeta je posobi, pri čemu je ta šetnja ličila na neki trapav ples. Ponavljale su tosvakoga dana, a onda počele isto da rade dva puta dnevno, i ubrzo suhodale jedna kraj druge, držeći se za ruke. Nije mnogo prošlo adevojački smeh opet se zaorio kućom i doktor je objavio da je Felisitiizlečena.

Naredne godine na Badnje veče, kad su devojke navršile petnaest leta,dozvolili su im da nazdrave uz večeru. Piće je napravljeno pokuvaričinom receptu, a sastojalo se od prevrelog jakog piva smešanog sjabukovačom, šećerom, začinima i jabukama punjenim karanfilićem.Devojkama je bilo gorko i prejako, ali su ipak popile, suzbijajućigrimase, da svima stave do znanja kako su odrasle.

Kasnije, u zajedničkoj sobi, skidale su se pred spavanje, kao i obično,pri svetlosti sveća. Adela je posmatrala Felisiti u njenim belimpamučnim čakširama i svilenoj džak-haljini kako sedi pred ovalnimogledalom i raščešljava gustu, sjajnu kosu prebačenu preko ramena.Felisiti je još oko vrata nosila bisere, koji su se presijavali pri svetlostisveće, i pred tim prizorom – možda zbog one zdravice ili zbog malihFelisitinih dojki koje su se komešale ispod svile, ili pak zbog bisera nanagoj puti – Adelu izdadoše kolena. Najednom se sva zbunila iusplahirila a da ni sama nije mogla da kaže zbog čega, pa je brzonavukla spavaćicu i uvukla se u krevet, praveći se da je istog časazaspala. Felisiti je pomislila da to mora da je od onog pića, pa je i sama

legla, nečujno, nastojeći da ne smeta drugarici. Punč je zaista bio jak iFelisiti je vrlo brzo zaspala.

Te noći je Adela gledala Felisiti kako spava i prvi put je sama sebipriznala pravu prirodu osećanja koja je gajila. Drhtavom rukomprelazila je na neki centimetar iznad usnulog tela svoje drugarice,prateći konture Felisitinih ramena, pa niz ruku, s onim ulegnućem ustruku i usponom preko bedra, i dalje, niz nogu. Učinilo joj se kao danešto struji između njene ruke i Felisitinog tela, kao neko golicanje, i onaoseti peckanje i blagu mučninu u stomaku. A onda je duboko udahnulai sva se naježila, pa legla i navukla ćebe do brade. Zaplakala je, što jetiše mogla.

Ali nije bila dovoljno tiha. Krevet se tresao u ritmu njenih prigušenihjecaja i to je probudilo Felisiti, koja, čuvši kako Adela plače, nije nimorala da se okrene i pita je o čemu je reč. Kao kroz maglu, i tekdonekle, ali – znala je. Primetila je Adelin nežan pogled i znala je da sedevojke među sobom tako ne gledaju. Primetila bi da Adela duže negošto je neophodno zadrži ruku na njenom vratu kad joj vezuje bisere, a ičudilo ju je što se Adela toliko stiska uz njenu butinu kad sede zajednona kanabetu. Nije mogla tačno da proceni šta bi sve to trebalo da znači,ali znala je da Adela nju voli na drugačiji način, ne onako kako ona voliAdelu. Znala je, s druge strane, i to da je Adela dobra, da joj je drugaricai da ona, Felisiti, ne namerava da je osuđuje.

7.

1947.

Martin i ja ležali smo okrenuti leđima jedno drugom, pokrivenizgužvanim čaršavom, brižljivo izbegavajući svaki dodir. Dva koferastajala su u dnu kreveta. Žmurila sam, ali sam znala da Martin zna dane spavam. I nisam za to marila. Pazi šta ću ti reći? Razbesneo me jenjegov nadmeni ton, kako li se samo usuđuje i da pomisli kako bih bilau stanju da se junačim kad je reč o Bilijevoj bezbednosti?

Pošto mi je rekao da pripazim šta će mi reći, kazao je: – Nisi ti videlarat, Evi. Ti živiš u blaženom neznanju. – Ne u običnom neznanju, znači,nego u blaženom neznanju. Nekada sam za njega bila čudo od deteta.Sad sam, po svemu sudeći, postala blažena neznalica.

Nije meni, naravno, promaklo kako se zbunio kad sam ga upitala za1856. godinu, i mogla sam tada i da mu kažem za pisma, ali u meni seveć bila ukorenila navika da zadržavam stvari za sebe. Pisma samćušnula u kofer kad on nije gledao.

Namestivši jastuk pod vrat, pomislila sam kako je, u stvari,prikladno bilo to što nas je ovde sačekao krevet s devičanski belomposteljinom. Za prethodna tri meseca, koliko smo Martin i ja proveli uMasurli, ljubav nismo vodili ni jedan jedini put.

Uto me je zasvrbeo gležanj, ali sam bila svesna da će, počešem li se,sve to glumatanje da, kao, spavam pasti u vodu. Iako sam znala da onzna da sam budna, bez obzira na to što sam znala i to da on zna da jaznam da on to zna – valjalo je držati se određenih pravila. Izvila samstopalo u mali luk ne bih li se počešala izvodeći jedan naizgled prirodanpokret u snu. Pomoglo mi je na trenutak, ali je onda zasvrbelo kao dame je osa ujela. Zaškripala sam zubima i opet pomerila stopalo. Tajsvrab je pretio da mi upropasti ovu predstavu s kobajagi spavanjem,kao što mi je Drugi svetski rat upropastio brak. Protegnula sam nogu,pažljivo povlačeći stopalo napred-nazad po čaršavu. Shvatila sam da

ću ubrzo morati ljudski da se počešem.Nekada bih se u takvoj situaciji uspravila u krevetu i počešala se po

zglobu, i to sa svih deset prstiju, uz ona neizbežna uh i oh, a Martin birekao: „Ma, foliraš“, pa bismo oboje prasnuli u smeh. Ali te sreće kojanas je vezivala više nije bilo i svi moji napori da je vratim u život njegabi samo razdražili. Jednom kad sam predložila da sednemo na patosprekrštenih nogu i uz svetlost sveća večeramo kari s pirinčem, on me jepogledao s takvim prezirom da mi je istog časa nestalo daha. – Odrastiveć jednom, Evi – rekao je.

Kad više nisam bila u stanju da podnesem taj svrab, savila sam se ukrevetu i počešala se kao da mi vojska mrava ide preko stopala.Otkrivši se, okrenula sam se i u tami sobe ugledala Martinov naglašeniprofil. Spram indijske mesečine jasno su se videli njegovo visoko čelo,aristokratski nos koji je celom njegovom izrazu davao autoritet injegove čulne usne, kao iscrtane, a opet ne i feminizirane – savršeneusne za jednog markantnog muškarca. Želela sam da ga dodirnem poobrazu, da ga pitam šta je to s nama dvoma bilo. Ali – pazi šta ću ti reći,pa onda ono blaženo neznanje – nisam mogla.

– Budna si – rekao je Martin.– Pa znao si da sam budna.– Jesam.– I ti si. Zabrinut si?– Naravno da sam zabrinut. Zaboga, Evi – brecnuo se.– Izvini. Znam da...– Ne, ne znaš. Ti misliš da su rat kuponi za hranu i mahanje

zastavama.– Šta? Ne mislim.– Taj vonj je tako pun da možeš da ga osetiš u ustima. I tog ukusa

nikako čovek ne može da se ratosilja. To mrzim u Indiji, to što seneprestano oseća na dim i paljevinu. Gušim se od toga.

– Smiri se.– Nemoj da mi govoriš da se smirim. Ti ne znaš. A ja i ne želim da

saznaš. – Gurnuo je palac i kažiprst u oči, pa se pridigao na lakat. –Izvini, Evi. Nisi ti kriva. Nije trebalo da dovodim tebe i Bilija ovamo.

Podigla sam se i ja na lakat, da ga pogledam u oči. – Pa, i ne može se

reći da si imao izbora.Pamtila sam taj dan kad sam isterala po svome. Univerzitet mu je

ponudio kuću, a on im je rekao da je za njega dovoljan i stančić, pa čak ijedna soba, pošto putuje sam. Kad sam to čula, unela sam mu se u lice irekla mu: – Šta je sad, dve godine te nije bilo kod kuće, a opet bi daideš? – Podbočila sam se. – Ovo nam je prilika da zajedno doživimonešto jedinstveno i da taj rat konačno ostavimo iza sebe. Putujemozajedno, ili ti obećavam da smo nas dvoje završili.

– Ali...– Ne bi oni ni tebe slali da je tamo opasno. Indija će pod britanskom

upravom biti još godinu i po dana, Martine. Tamo je isto bezbednokoliko i u Londonu. – Dlanovima sam mu obujmila lice. – Nude namkuću u Indiji, pustolovinu nam nude, i ja to i želim. Želim to zbog nas.Sećaš se nas, Martine?

Prošao je rukom kroz kosu i rekao: – O, Evi. – Jadnik zapravo nije niimao izbora.

I tako sam mu sada, dok smo ležali u krevetu, prišla bliže. –Martine?

– Spavaj, Evi.– Nisi ti kriv za ovo što se dešava. Niko se nije nadao da će

Mauntbaten pomeriti rok za čitavu godinu unapred. A ti i ja nismo htelida Bili odrasta misleći kako svi ljudi ovoga sveta izgledaju kao američkibelci iz srednje klase. Nisi zaboravio? I to je bilo na mestu, zar ne?

Frknuo je. – U ovom trenutku ti američki belci iz srednje klaseizgledaju mi super.

– Polazimo ujutro. – Dodirnula sam ga po licu. – Biće sve u redu.Martin je podvukao ruku pod mene i privukao me k sebi. Spustila

sam glavu na njegove grudi, prepustivši se poznatom mirisu i obliku,teksturi njegove kože. U tom trenutku poželela sam da mu ispričam oFelisitinom pismu. Zaustila sam: – Martine...

– Lepo mirišeš – rekao je on zagnjurivši nos u moju kosu.– Martine, danas sam...– Ništa ne brini. Oboje ću vas izvući odavde.Pružila sam ruku da ga pomilujem po licu. – Ali, Martine...– Znam. Uznemirilo te je sve ovo. Ali trebalo bi da odspavaš malo.

Okrenuo se i tako se naglo okončao jedan od retkih trenutakaemocionalne bliskosti među nama. Ko je, u stvari, taj čovek što mi nedozvoljava čak ni da dovršim rečenicu?

– U pravu si – rekla sam. – Hajde da spavamo. – Okrenula sam muleđa i ubedila sebe da bi sve to ionako bilo neprijatno – da mu sadpriznam kako sam izvukla ciglu iz zida, oduvala prašinu sa starihpisama i kako me je to uzbudilo, kao klinku koja je upravo našla sjajannovčić. Možda bi mi rekao da je vreme da već jednom odrastem.

Naposletku sam utonula u neki nemiran san, dok sam se pitala zbogčega Felisiti nikada nije poslala ono pismo.

* * *Na železničku stanicu stigli smo oko sedam, neispavani i napeti. Bili je,pomalo uplašen tim iznenadnim odlaskom, sedeo u Martinovomzagrljaju, ćutao i budno motrio oko sebe. Spajka je bio privio na svojemalene grudi. Martin se brinuo da možda i neće zateći voz u stanici, alikrntija je bila tu, sva zarđala na onom suncu, ali spremna da krene,manje-više po redu vožnje. U Masurli se smatralo da je taj voz štopolazi u osam krenuo na vreme ako pođe pre deset, ali ako ništa drugo,tog jutra je bio tu. – Hvala Isusu, Krišni, Alahu i svima ostalima – rekaoje Martin. Spustili smo kofere na peron i seli na njih čekajući polazak.

Počeli su da pristižu i ostali putnici i ja sam ih krišom posmatrala;zaklonjena naočarima za sunce, imala sam utisak da sam nevidljiva.Gledala sam ta nosata, preplanula lica, izbrazdana od tegobnog života inaborana od sunca, pa prašnjave turbane na muškim i punđe naženskim glavama, mršavu decu, živinu, jednu slatku kozu. Prošla jejedna porodica vukući čelični sanduk u kojem je bila njihova celokupnaimovina, što je ovde bila uobičajena slika. Žena je izvadila čajnik i šolje,a onda čučnula u prašinu, uzela ugalj i pripalila vatricu u mesinganommangalu. Njena kćerka je spustila zemljani krčag s temena i sipala vodeu čajnik. Porodica je, sedeći na petama, čekala da stigne čaj.

Evard i Lidija Vortington stigli su rikšom negde oko pola osam.Lidija, žena ptičjih, oštrih crta lica, govorila je kroz nos i boja njenogglasa podsećala me je na magareće njakanje. Njen muž Edvard bio jevisok i vitak, a iz čiste sujete negovao je tanke brčiće. Imao je čudan tik,

naviku da neodobravanje ili negodovanje iskaže tako što bi,izvanrednom brzinom, isplazio jezik, tačnije samo njegov vrh. I ja samjednom pokušala da tako brzo, kao kolibri krila, pomerim jezik, alinisam uspela. Mora da je Edvard rano počeo s tim neodobravanjemsvega i svačega čim je u toj meri usavršio tu veštinu.

Vortingtonovi, koji su poslovnim interesima bili vezani za London iNajrobi, sada su bili na proputovanju po Indiji, baš onako kao što ljudiodlaze u posetu zoološkom vrtu. Lidija je, očigledno, smatrala da se savGandijev značaj prevashodno ogleda u činjenici da su rukom pravljenićilimi iz domaće radinosti sada skuplji nego ranije. Edvard je sebesmatrao pravim sahibom i uvek je nosio nabrano laneno odelo ikolonijalni šlem. Bili su odseli u britanskom hotelu u Simli i za njima su,osim one u kojoj su se sami dovezli, stigle još tri rikše, s dva velikasanduka i četiri komada crnog prtljaga, koji se presijavao na suncu.Videvši ih kako pristižu, Martin je promrmljao: – Evo ide Imperija.

Edvard je sišao iz rikše pa pružio Lidiji ruku. Zatim je sišla i ona, ukostimu od gabardena s četvrtastim naramenicama, i brzo okrenulaleđa ispošćenom vozaču rikše spuštajući veo na šeširu kako bi seodbranila od muva. Edvard je iz tesnog prsluka izvadio nekolikonovčića dok su ostali vozači rikši s naporom skidali one sanduke iprtljag na zemlju. Lidija nas je primetila i pohitala prema nama. – Dragimoji, nije li ovo strašna jedna neugodnost?

Martin je ustao s Bilijem u rukama. – Dobro jutro, Lidija.Bili je virio ispod loknica. – Mi ćemo se voziti vozom.– Dobro jutro, kako da ne – coktala je Lidija. – Iskreno da ti kažem,

Evi, nemam pojma o čemu li ste vas dvoje razmišljali kad ste dovodilidete na ovakvo mesto.

Bili je položio glavu Martinu na rame i promumlao: – Nevaljalicajedna. – Martinu i meni bilo je neprijatno, pa smo se možda i preglasnonasmejali, a ja sam brže-bolje rekla: – Dobro jutro, Edvarde.

On je samo dodirnuo obod kolonijalnog šlema i pojavio se vrhnjegovog kolibri-jezička. – Ðavo bi ga znao šta je ovo... Ni kola, ma nitongu20 nisam uspeo da nađem. Ovde uvek nešto ima... Ako ćemopravo, ništa ovde nije bolje nego u Africi.

Martin i ja smo promrmljali nešto neodređeno u smislu da znamo

šta hoće da kaže, pa počeli da se osvrćemo oko sebe tražeći spas, i takosmo i ugledali Džejmsa Vokera, britanskog novinara, dopisnikaRojtersa, kako se probija kroz svetinu. Martin mu je mahnuo i doviknuo:– Vokeru! Ovamo!

I Voker je, probijajući se k nama, mahnuo. Za jednog tako krupnog,snažnog čoveka bio je iznenađujuće okretan, s čekinjastom sedomkosom i jakom bradom. Lice mu je bilo lepo preplanulo od dugihgodina provedenih u Aziji, a dobroćudne plave oči uvek su bile budne,iako pomalo umorne. Neposlušan čuperak padao mu je na čelo i uvek jeimao na sebi isto pocepano prsluče oker boje, sa osnovnom prvompomoći i tabletama joda za pročišćavanje vode. U jednom džepu uvekje nosio pljosku, a ponekad je mirisao na cigare. Dok nam je prilazio,Voker je nešto doviknuo Indijcu koji je vozio autobus, a ovaj mu jeuzvratio od pana crvenim osmehom. Voker je namignuo Biliju i rekao: –I očekivô sam da ću vas ovde sve zateći.

– Pa normalno da smo došli – kazala je Lidija. – Moramo da bežimoiz ove proklete zemlje pre nego što počnu nevolje.

– Odavno su nevolje počele, Lidija. – Pošašoljio je Bilija ispod brade.– A kako si mi ti, mali sahibe?

– Dobro. – Bili se nasmešio.– Nemojte da ste takvi – njakala je Lidija. – Znate vi šta sam htela da

kažem.– Znam – rekao je Voker klimnuvši glavom. – U svakom slučaju, sad

je kasno. Svi su saznali za nov datum kad će zemlja biti podeljena i sveje uveliko obuzela panika. Ljudi se plaše, ljuti su i gledaju da što preodavde stignu tamo, ili kuda već treba da idu. Nevolja se ne možeizbeći. A vi, naprosto, ne možete u taj voz.

Bili se razvedrio. – Hajmo kući na čota hazri. – Tog jutra, pre negošto smo ga u žurbi poveli na železničku stanicu, stigao je da pojedesamo parče prepečenog hleba i popije čašu mlaćenice.

– Čota hazri? – nasmeja se Džejms Voker. – Mali se, bogami, bašprimio ovde.

– O, dajte, Vokeru. Pa nemojte ga podsticati – oglasio se Edvard, ajezik mu suknu napolje. – Doručak se kaže, mladiću, a ne čota hazri.Opet se okrenuo prema Vokeru. – Ne znam šta bi Mauntbatenu, ali ovo

menja sve. Moramo smesta da se vadimo odavde.Martin mi prepusti Bilija. – Šta se priča, Vokeru?Taj krupni čovek načinio je umirujući pokret rukama, kao da sabija

vazduh ka tlu. – Razmislite malo – rekao je. – Simla je britanska baza uplaninama. Sada, kad je Radžu došao kraj, između njih i nas više nemanikakvih razmirica. Oni su pobedili; mi odlazimo. Ukoliko i budenemira, biće to između hinduista i muslimana, i to uglavnom povelikim gradovima i u blizini granice. Masurla je zabačena, tu se ništane događa. Bezbednije će biti u Masurli nego na putu, gde ćete sigurnonaići na izbeglice.

– To ima smisla. – Trudila sam se da zvučim nehajno, ali sam u sebilikovala. Znala sam ja da Martin preteruje.

– Nije tebi isto, Vokeru – rekao je Martin. – Ti si sam. – Bradom jepokazao na Bilija i mene. – Ja hoću da mi se porodica vrati u Ameriku.Kad jednom kresne varnica, ima sve da ode u vazduh.

– Ali – uključila sam se ja prebacivši Bilija na drugu podlakticu –Džejms je ovde mnogo duže od nas. On poznaje ove ljude.

Martin je, onako bandoglav, vrteo glavom. – Ima da idete iz Indije. –Odsutno je prešao nadlanicom preko Bilijevog obraza.

– U tom grmu i leži zec, stari moj – uzvratio je Voker nenametljivo. –Upravo zabrinutost za porodicu ne dozvoljava ti da dobro procenišsituaciju. Nisam siguran da u ovom trenutku uopšte možeš da ihpošalješ odavde. Ja sam u Indiji, evo, sad će dvadeset godina i lepo tikažem da je bolje da ostanete gde ste.

Martin je opet odmahnuo glavom. – Kolege s Univerziteta u Delhijuobezbediće im mesta u avionu za Bombaj,21 a tamo već mogu da seukrcaju na neki brod.

– U Delhiju? – Voker se grohotom nasmejao. – Želim vam svenajbolje. Možda voz za Delhi uopšte i ne saobraća. Ove mišolovke odpruga liče na mrežu začepljenih arterija. Ni kad je sve u najboljem redune znaš gde ćeš zaglaviti, a sada će sve vrveti od izbeglica. Putovanjevozom je nešto najopasnije što u ovom trenutku možeš da preduzmeš.

– Indija, prokleta bila – frktao je Edvard.Voker je nastavio kao da Edvarda nije ni čuo. – Dođavola, čoveče, pa

ja sam bio u vozovima koji bi tek tako stali u nekoj zabiti, samo da se

posle slučajno ne desi da nisu kasnili. – Počastio nas je svojimdobrodušnim, od nikotina posivelim osmehom. – A onda se oveprokletinje prže na suncu. Ljudi izađu da protegnu noge, krave senameste posred šina, a kad šklopocija ponovo krene – bez upozorenja,čisto da znaš – svi potrče, viču, pa se u trku kače na voz. I to je još inajbolja varijanta.

– Ne bih hteo da se nađemo u procepu.– E, to bi bilo nezgodno. – Ponovo je blesnuo Edvardov jezik.– Možda bismo mogli da iznajmimo automobil – rekao je Martin

okačivši prst o kaiš.Voker je odmahnuo glavom. – S jedne strane kidišu muslimane, s

druge hinduisti. Putevi će biti puni preplašenih, ljutitih ljudi. Svakoputovanje biće, jednostavno, previše opasno.

– Dobro, mene si ubedio. – Edvard je ponudio Lidiji da ga uzmepodruku. – Ionako mi se nije sedalo u taj prljavi voz. Kad se sve tosmiri, moći ćemo natenane da otputujemo odavde kako dolikuje.

– Joj, Edi – Lidija će – rikše su nam otišle.– Snaći ćemo se mi, draga. – Prstom je dodirnuo šešir. – Uzdravlje –

pozdravio nas je dok su odlazili ka vozaču rikše koji je sedeo na petamai pušio bidi.22 – Eno ode Imperija.

– Bili! – Jedva sam izdržala a da se ne nasmešim.– Šta je? – Bili je izgledao iznenađeno. – Tata je prvi rekao.Pogledala sam Martina. – Znaš da on sve imitira.– Bože, izvini. – Martin je slegnuo ramenom. – Nije trebalo to da

kažem, sine. Nije bilo lepo.I Bili je slegnuo ramenom. – Bože, izvini.Mrko sam pogledala Martina, a on je gurnuo naočare ka korenu

nosa i okrenuo se prema Vokeru. – Meni se ovo ne sviđa, ali to što sirekao ima smisla. Zaglaviti negde u putu – to bi bio pravi pakao.

– E, sad si se već urazumio. – Voker je pogladio Bilija po glavi. –Uživaj u čota hazriju, mali sahibe.

– Moja mama pravi mnogo sladak čaj.Džejms je još jednom pošteno pošašoljio malog, pa pošao svojim

putem. – Sva sreća te nas je našao ovde – rekla sam Martinu. – U gadansos smo mogli da se uvalimo. – Nežno sam poljubila Bilija u vratić i on

se zakikotao. – U redu, Nevaljalko, hajde da napravimo malo čaja za tutibu.

Martin je bio zaprepašćen. – Ti se raduješ? – Vrteo je glavom. –Kunem ti se bogom, Evi, ponekad te uopšte ne razumem.

8.

Zagrejala sam vodu na starom šporetu, otvorila konzervu sazaslađenim kondenzovanim mlekom i dala Biliju šaku pistaća dagricka dok ja ne skuvam čaj. Uzeo je one pistaće, prineo jedan Spajkovojminijaturnoj njušci i počeo da oponaša zvuk žvakanja. Sipala sam mučaja u šolju, dopunila je do vrha gustim, slatkim mlekom i onda smotako sedeli za stolom pijuckajući i grickajući dok su zvončići odbambusovine na verandi zveckali na povetarcu. Primetila sam da jesmeće od prethodnog dana nestalo i pomislila da to mora da je Rašmidošla, zatekla kuću praznu, poradila možda nešto malo po kući i otišlaponevši sa sobom smeće. Prethodne večeri bilo je tako mnogouzbuđenja, a tako malo vremena da nisam ni stigla da pošaljem porukuu selo. Ali kako nikome nismo rekli da odlazimo, bilo je izvesno da ćeHabib doći kao i obično, u pozne popodnevne sate, da pripremi večeru.U ovakvom neobičnom rasporedu, gde je kuhinja deo kuće, uz našu, jošneobičniju, naviku da obedujemo u istoj prostoriji u kojoj on kuva,Habib je gledao da kod nas boravi samo onda kad za njega ima posla,inače bi mu postalo neugodno.

Posle doručka Bili se igrao rikše na senovitoj verandi, vozajućiSpajka u svojim crvenim kolicima, ševrdajući između cveća u saksijamai izbledelih pletenih stolica od pruća. S vremena na vreme čuo bi seBilijev uzvik, „uzdravlje“ ili „namaste“, upućen majmunu kojeg jeupravo ugledao u blizini kuće. – Ne diraj majmune – doviknula sammu, a on je uzvratio: – Znaaam. – Od njegovog piskutavog glasićazaigrao mi je osmeh na licu dok sam vraćala porodičnu gotovinu ukutiju s čajem i počela da raspakujem stvari, vraćajući Bilijeve pamučnegaćice u fioke i kačeći detinje malene košulje u njegovu almiru.23

S ljubavlju sam pogladila svoj svileni sari boje limuna, ponovosanjareći o tome kako lepršam po nekoj koktel-zabavi na fakultetu, kaopovratnica iz inostranstva, i naširoko pričam o hinduističkimhramovima, naslikanim slonovima i živopisnim običajima. Blagosiljalasam Džejmsa Vokera što me je spasao od preranog odlaska iz ove

zemlje dok sam stara pisma vraćala pod grudnjake i donji veš,naslađujući se onim osećanjem koje nas prožima kad izbegnemo nekuopasnost. I Martin će se primiriti kroz nekoliko dana.

Kako smo ustali u ranu zoru, stigli tek s nogu nešto da pregrizemopre polaska, a onda i proveli onaj napet sat na prljavoj železničkojstanici, Bili je počeo da kunja iako još nije bilo vreme ni za marendu.Obično je voleo da na ulaznim vratima sačeka čoveka koji je donosio tajpodnevni obed što se klimatao na volovskim kolenima pretovarenimbrojnim porudžbinama. Košara s marendom bila je za Bilija kao kovčegs blagom. Otvarao bi čelične pregrade, nikad ne znajući čemu može dase nada, a onda bi povikao: – Ooo, raita!24 Ooo, leblebije! Ooo, pakore!Ooo, liči!25 – Poskočio bi od oduševljenja kad bi se u dnevnoj ponudinašao i pihirini, laki puding začinjen kardamomom i posut mlevenimpistaćima. Tog dana, međutim, Bili je skoro zaspao nad pihirinijem, pasam ga odnela u krevet, navukla komarnik i zatvorila plave prozorskekapke. Pošto sam uključila ventilator na tavanici na spori režim rada,Bili se okrenuo na stranu, podmestio šake pod obraz i utonuo ubezbrižan san brzinom o kakvoj odrasli mogu samo da sanjaju. Prenego što ću se išunjati iz sobe, podigla sam mrežu, uhvatila jednu finuplavu kovrdžicu, obmotala je oko prsta i poljubila je.

Ušavši u svoju sobu, izvadila sam pakovanje pisama iz fioke izagledala se u njih. Bilo ih je svega četiri, ali su pokrivala period od višemeseci, a ako su te dve žene zaista bile toliko prisne da su seoslovljavale kao sestre, onda mora biti da i pisama ima još. Odložilasam ih na toaletni stočić, pa odlučnim korakom otišla do kuhinje dapotražim još neku rasklimanu ciglu ako je ima. Prelazila sam rukamapreko zida, pritiskala malterske spojeve, ali taj zid je, po svemu sudeći,bio postojan i besprekoran baš kao i onoga dana kad je sazidan.Proširila sam pretragu na druge zidove u kući, kuckajući prstom iosluškujući.

U dnu gipsanih zidova bile su visoke drvene lajsne, a ispod njihbrodski pod koji se presijavao od patine stečene posle čitavog vekavoštenja i habanja. Nožem za maslac prelazila sam preko tih letvica iotkopčala jastuče na staroj, brokatom presvučenoj stolici s drvenimnaslonima za ruke. Po izgledu jednog od tih naslona mogao se steći

utisak da ga je neka životinjica grickala – ti majušni tragovi od zubapodsećali su me na one koje je svojevremeno Bili ostavljao na ogradiciod kreveca. Videvši te belege, palo mi je na pamet da u kući možda imapacova, ali njihov izmet nikada nisam videla.

Stara kuća imala je visoke tavanice, videle su se krovne grede, ali jezbog viktorijanskog nameštaja ambijent bio više engleski nego indijski.Umesto zavesa sam okačila tkaninu za sari u boji dragog kamenja:smaragdnu u dnevnoj sobi, boje safira u spavaćoj, a topaza u kuhinji. UBilijevoj sobi okačila sam traku s narandžastim i purpurnim kamilamaispod mreže protiv komaraca, a u dnevnoj sobi sam stari sat nadkaminom zamenila skulpturom od žada koja je predstavljala božanstvou obliku slona, Ganešu, s raširenim ušima i visoko podignutom surlom.Ganeša je bog srećnog ishoda, onaj što uklanja prepreke, i pomislila samkako ne može da škodi. U trpezariji, na stolu od mahagonija, u starombokalu od kalaja držala sam bulke, kao svojevrsnu studiju kontrasta.

Jedini komad nameštaja koji smo doneli sa sobom bio je fonograf,naš dragi stromberg-karlson od višnjevog drveta, i on je stajao na stoluu dnevnoj sobi, odmah do vinilskih ploča koje sam ređala s fanatičnompažnjom. Pošto je Martinovo sviračko umeće bilo još jedna na listi ratnihžrtava, to što u kući nije bilo klavira predstavljalo je, u stvari, pravi maliblagoslov – samo bi stajao tu, kao nekakav prekor – ali meni je godilomalčice muzike, naročito uveče, kad bi se Martin udubio u Zločin ikaznu. Volela sam da puštam fonograf, kao što sam volela da čistimsvoju kućicu, da učim seosku decu engleski i da snimam fotografije;volela sam sve što mi je skretalo pažnju s mog urušenog braka.

Pošto su dani već bili topli, volela sam i da u svakoj sobi imamventilator na tavanici. Pre uvođenja električne struje kolonisti su imalisluge s jednim jedinim zaduženjem: da sede u uglu i vuku kanap koji jepokretao velike lepeze od trske ili tkanine – takozvane punke. U svakojsobi još se mogao videti po jedan štap, deo te punke, i kad god bih gaugledala, prisetila bih se onih egipatskih slika s robovima kakorashlađuju faraona paunovim perjem i velikim palmovim listovima.Indijci, međutim, nisu bili robovi, i pitala sam se šta li ih je navelo dapristanu na tu ropsku ulogu u sopstvenoj zemlji. Palo mi je na pametda to njihovo pokoravanje mora da ima neke veze s tihim

preživljavanjem pod naletima raznih zavojevača: bolje ti je da sepovijaš nego da se slomiš. Arijci, Turci, Portugalci, Moguli i Britanci –svi su oni projezdili potkontinentom, a opet je Indija ostala indijska.Pognutih glava, Indijci su sve njih pretrajali.

Kad je Gandi pokrenuo kampanju „Napustite Indiju“, indijskizemljoposednici, zamindari, počeli su da kupuju britanske kuće. Našzamindar bio je Sik; kuću je kupio potpuno nameštenu i iznajmljivao juje strancima mesečno. Bio je na glasu kao promućuran čovek koji jeporodično blago, stečeno na svili, utrostručio rukovodeći se lukavošću iposlovnim talentom.

Išla sam iz sobe u sobu i lupkala po zidovima u nadi da ću pronaćibilo kakav trag Felisiti i Adele, da bih završila na stepeništu verande,posmatrajući borove šume i zelene terase usečene u himalajske padine.U daljini su se uzdizali iskrzani beli vrhovi, neizmerni, moćni,zaogrnuti oblacima. Martin je govorio da na većim nadmorskimvisinama oblaci ulaze ljudima u kuće i da se deca igraju s njima. To mise mnogo dopalo!

Sada mi je bilo jasno otkud to da je baš Simla i zvanično postalaletnja prestonica Radža – zbog tih drevnih hramova i prepunih bazara,zbog blagorodnog pojanja panditâ26 i svežeg, oštrog vazduha, zbogcrvenih bugenvilija i nepreglednog azurnog neba. Posmatrala samkoščatu belu kravu koja je žvakala mimoze na kapiji naše kuće, iosećala se savršeno bezbednom, baš kako je to rekao Džejms Voker.

Vrativši se u kuću, pogledala sam još malo iza stočića s mermernompločom i ispod stolica; kuckala iza starih hrastovih ormara, tražilaskrivene pregrade u plakarima u spavaćoj sobi. Čak sam i dobroistresla staro avganistansko ćebe s toplim koralima i hladnim tirkizom,prošarano zlatom. I ništa nisam pronašla, čak ni bogzna koliko prašine.Mora da je Rašmi sve prešla onim svojim granama akacije dok smo mibili na stanici.

Rašmi, bezbrižna duša, govorila je ljupki kreolski engleski i Bili jeobožavao tu našu sitnu, okruglastu aju. Igla od rubina koju je nosila unosu svetlucala bi dok je Rašmi govorila. Ona bi uvek i Spajkauključivala u njihove igre, a i pevala je Biliju dok bi mu raščešljavalaplave lokne. Svakog dana donosila bi mu po krišku svežeg kokosa, koju

bi sakrila u nabore himačalske marame za glavu, pa bi mu je doturilakad ja ne gledam. – Hajde, beta – rekla bi Rašmi, i njih dvoje bi se nekudizgubili. Meni nije smetalo što Bili jede kokos, ali sam se pravila da ništane znam kako bi njih dvoje mogli da se prepuste svom tajnom ritualu.

Rašmi mi je pomogla da pokrenem neformalnu školu, ubedivšinekolicinu seljana da će njihova deca imati samo koristi ako naučeengleski. U selu sam podigla improvizovanu učionicu od šatorskogplatna i štapova bambusa, napravivši nadstrešnicu ispod prirodnogzaklona sačinjenog od krošnje dostojanstvenog drveta banijana.27 Sjedne strane to drvo je pustilo toliko mnogo nadzemnog korenja da seizvorno stablo nije ni videlo od zida stabala koja su izrasla preko njega isvud okolo. Na bazaru sam pronašla korišćenu školsku tablu, koju samprikucala na to ogromno stablo, a Rašmi je pripomogla darujući kutijuružičaste krede. Ona bi ostajala s Bilijem dok sam ja biciklom odlazila uselo da engleskim rečima podučavam osmoro bosonoge dece ozbiljnihtamnih očiju.

Prvog dana deca su pod nadstrešnicu ušla u koloni jedno po jedno,da bi se potom sumnjičavo zagledala u tablu. Posedali su na zemlju,gusto zbijeni, neki su se i držali za ruke, a svi su netremice gledali umene – tu strankinju vodnjikavih očiju i vatrene kose koja nosipantalone kao muškarac i vozi bicikl. Šetala sam među njima poduleglom ceradom, sa osmehom na licu, i obraćala im se blagim glasom.

Tog prvog dana naučili su kako se zovem, a ja kako se zovu oni; nadrugom času počela sam s alfabetom, i oni su savesno oponašali mojizgovor, slovo po slovo, ali odmah sam videla da takav pristup nemasmisla, pa sam onom ružičastom kredom počela da crtam po tabli, doksu nam ptice i majmuni čavrljali nad glavama. Crtala sam ružičastaporodična stabla i jednostavne ružičaste kuće i ružičaste kamile uosnovnim crtama. Deca su ponavljala reči za mnom, znalački sećuškajući među sobom. Manje sam znanja uspela da prenesem njimanego što sam saznala sama, uključujući i činjenicu da ta deca uopšte neznaju da žive u siromaštvu. Jednosobne čatrlje bez tekuće vode i dvaoskudna obroka dnevno bila su, jednostavno, to i tako kako treba dabude. Ta deca nisu bila načisto da li bi škola trebalo da bude mesto zarad ili za igru, a njihova uozbiljena lica pokatkad bi ozarili žarki osmesi.

Sva su bila prelepa, s krupnim crnim očima, teškim kapcima i obrazimakoji su se presijavali kao uglačani bakar.

Moji horizonti su se širili i to sam gotovo fizički doživljavala, kao dame istežu na spravi za čerečenje, s tim što sam ovo dočekala s radošću.Bila sam zahvalna Rašmi što mi je omogućila da pronađem svoj malikutak na tlu Indije.

Pošto sam pretražila celu kuću, stala sam nasred dnevne sobe,usana izvijenih u stranu. Dodatne informacije o mojim viktorijankamamoraće da se iščeprkaju iz pisama koje već imam, pa sam zato otvorilafioku, izvadila ih ispod gaćica i raširila po kuhinjskom stolu, paodabrala pismo s najvećim brojem čitljivih reči.

Šalje... ... Ad... Vinfild...šir ... EngleskaSeptembra 1855.Draga Felisiti,...sinoć... ... onaj bezbradičovečuljak... ... dosadno ... pošteno se prodrala...... duguješ to sebi... ... ali tvoje zdravlje...... neustrašiva Fani Parks... nije sušičava...... zabrinuta sam za tebe...

Dunula sam u donju polovinu lista i podigao se oblačić prašine, ispodkoje sam ugledala još dve reči. Ohrabrena, dohvatila sam četkicu zapecivo i uklonila neke fleke. Pojavilo se uto još reči, pa sam podigla list iprinela ga snopu popodnevnog svetla.

... Majka... ...čvrsto rešena...

... Kejti... ... uteha...

Iz trećeg pisma moglo se izvući nešto malo više: Oktobra 1855. Najdraža Felisiti,

Najužasnija, najčudesnija... ... Majka... ... Kejti i mene... ... Sirota Kejti...... ne znam gde... ... Indiju...... dobro, pošteno isplakala...... napisala Kejti...... tako iznenadno, i tako je gorko i slatko u isti mah...... osmejak titra na usnama... suze... niz obraze ... baš sam ljuta... Konačno... zajedno. ... sestra... i veselju,Adela

Sklopila sam pisma i zagledala se kroz prozor. Ko je sad ta Kejti?

9.

1853–1854.

U sedamnaestoj godini Felisiti i Adela su završile školovanje. Bilo jevreme da uđu u društvo, i tako su Čedvikovi, koji su još boravili uKalkuti, poslali u Rouz hol veliki novac za svečane haljine. GospođaVinfild se nervozno kikotala kad je videla ček – bilo je to više nego štonjen muž zaradi za godinu dana – ali je, ne časeći časa, nabavila tkaninei unajmila krojače. Probe je nadgledala sa usiljenom nonšalancijom, kaoda je navikla da troši tako ogromne iznose na odevanje. Prinosila jeuzorke tkanine licima devojaka da vidi koja im boja najbolje paše ipažljivo se zagledala u crteže s odgovarajućim cipelama i torbicama.

Devojke nisu davale pet para na tu pompu i gnjavažu, premda jeFelisiti primetila da ipak uživa kad na sebi ima tu srebrnu haljinu, kojaje dodatno naglašavala zlaćani sjaj njene kose, i taj skut od grube svile,koji je proizvodio neočekivano ugodan zvuk, to šuškanje, dok je hodala.Prelazila je dlanovima preko gornjeg dela haljine i prosto bi uzdrhtalaod zadovoljstva dodirujući izdašni brokat. Adela se s naporom uvlačilau zelenu svilenu haljinu s turnirom,28 odabranu baš tako da se uklopi sbojom njenih očiju, a i da joj doda neku oblinu tamo gde ih nema; ondabi se Adela zagledala u veliko pokretno ogledalo, stavivši onu šaketinuna koščato bedro, i uzdahnula.

Na prvom balu na koji su otišle Adela se vukla po podijumu dok jepartner, ne znajući već šta će, nije upitao: – Je li vama ples dosadan?

– Jeste – rekla je ona iskreno. – Ima nas kojima je neka intelektualnijarazonoda draža od sumnjive veštine pomeranja tamo-amo pobesmislenim, unapred određenim šablonima.

Felisiti je, onako otmena, često plesala s Persijem Randolfom. Persi jebio visok, plećat i naočit, talasaste plave kose i ravnog nosa. Felisiti jesmatrala da taj mladić izgleda vrlo elegantno u finom vunenom sakou,sa širom zlatnom kravatom, a prijao joj je i miris dima iz lule koji je

izbijao iz njegove odeće, kao i ono kad bi osetila kako se pomerajumišići njegove nadlaktice.

Adela je netremice gledala preko ramena svog partnera, osmatrajućicelu prostoriju svojim zelenim očima. Nije joj se sviđalo kako Felisitizabacuje glavu da bi pogledala Persija u oči, nije joj se sviđalo ni tokako izgleda Felisitin vrat dok to radi, kao ni svi ti neumereni osmesi.Mrsko joj je bilo da vidi Felisitine tanke prste da tako spokojno počivajuna njegovom ramenu, mrzak joj je bio i pogled na njegovu krupnu šakuoko njenog uzanog struka. Dvaput je Adela zamolila partnera da jesačeka, pa bi izašla na terasu, i tamo je stajala, udišući vazduhraširenim nozdrvama i lupkajući čvrsto sklopljenom svilenom lepezomo dlan. – Pa dobro – prošaputala je okružena tamom – znala si da ćejednom doći i taj dan.

Kasnije, u njihovoj zajedničkoj sobi, Adela je gledala kako Felisitiraščešljava kosu, a onda je progovorila: – On te ne zaslužuje.

Felisiti je prestala s češljanjem. – Šta?– Persi. – Adela je zurila, nalik jastrebu, spremna da napadne. – On

te ne ceni.Felisiti su se ispravila leđa. – A ja imam utisak da me on baš ceni.– Njegove namere su nečasne.– Adela!– Vidim ja kako te on gleda.– Meni se sviđa kako me gleda.– Kladim se da nikada nije ni primetio te fine koščice u tvojim

ručnim zglobovima.– Mojim zglobovima?– Kad mu se nasmešiš, njega ispuni samozadovoljstvo. A trebalo bi

da bude zahvalan.– Adela, šta je s tobom?– On te ne voli.– Da nisi ti ljubomorna?Adela se na to ukočila, čvrsto obmotavši šal oko ramena. Felisiti je

pružila ruku ka njoj, ali se Adela izmakla.

Persi Randolf je često dolazio na čaj, i pošto bi pod prismotrom

sipuckali i pijuckali, on i Felisiti bi izašli u vrt. Felisiti je vrtelasuncobran dok su se divili ružama gospođe Vinfild, a onda bi stigli dotravnjaka, gde bi Persi raširio svoj koporan na zemlju, da Felisiti sedne.On sam seo bi na pristojnoj udaljenosti, a čim bi mu ona makar i maloprišla, on bi uzmicao. A zaprepastio bi se da je znao koliko njoj smeta tonjegovo prigodno ponašanje.

Felisiti ga je posmatrala kako muku muči ne bi li izbegao ma kakavtelesni dodir i, htela – ne htela, počela da razmišlja o tome kako li bi tobilo živeti pored čoveka kome je, recimo, dok pije čaj, mali prst na ruciispružen. Pomislila bi na svoju majku, koja je vodila domaćinstvo sonim zamornim svakodnevnim dužnostima i društvenim obavezama,ali i na Adelinu majku, čiji svet nije sezao dalje od njenog vrta propisakoje je sama postavila. Kako je sve to bilo dosadno u poređenju sOnorijom Lorens, koja se na leđima slona probijala kroz džungle, ili sFani Parks, koja je žvakala pan u zenani. Ali ona, Felisiti, bila je tu, uEngleskoj, a ne u Indiji, a i Persi nije bio ni po čemu drugačiji od bilokog drugog mladića koji je dolazio na balove. Ako ništa drugo, bar jedobro izgledao. Možda bi ona mogla da doda neki začin u taj njegovsvet, da izvuče ono nehajno iz njega, pod uslovom da tu uopšte ima štada se izvuče. Probe radi, otrčala je do baštenskog lavirinta, smejući se ičikajući ga da je sledi. A kad se oboje nađu unutar lavirinta, koji je onapoznavala kao svoj džep, spopašće ga iz zasede i poljubiti. I tako će napovršinu izbiti strast koju i on – verovala je Felisiti – sigurno krije usebi... negde.

On, međutim, nije krenuo za njom u lavirint, već ju je pozivao da sevrati, nudeći se da joj čita stihove iz knjige Roberta Brauninga, koje jeizvadio iz unutrašnjeg džepa sakoa. Persi je očigledno bio zacrtao sebijedno pesničko popodne i nipošto joj neće dozvoliti da poremeti plansvojim luckastim, detinjastim igricama.

Adela ih je posmatrala s prozora; izdaleka, bili su slika i prilikabudućeg ljubavnog para. Kad se Felisiti vratila, Adela ju je presrela navratima. – Kaži mi – rekla je – voliš li ti njega?

– Zaboga, Adela, šta te je to spopalo? Izgledaš kao da bi me ovogačasa zadavila.

– Voliš li ga?

– On je, sve u svemu, fin mladić. Ali ne dopada mi se ton kojim mi seobraćaš. – Felisiti je odvezivala traku na šeširiću dok je Adela čekaladodatna objašnjenja, pri čemu dodatnih objašnjenja nije bilo. Felisiti jeokačila šeširić o klin i udaljila se.

Felisitino vrdanje Adela je protumačila kao pokušaj da prikrije svojaprava osećanja. Nije bila nikakva tajna da se Adeli Persi nije sviđao, kaošto nije bilo ni trunke sumnje da je Felisiti, jednostavno, htela daizbegne scenu. Adela je sigurnije no ikad osećala da će uskoro bitiobjavljena veridba, i upravo to uverenje probudilo je u njoj osećanjabeznađa i napuštenosti.

Adela je otišla u svoju sobu, pa počela da se šetka tamo-amo, svedok joj u jednom trenutku nije došlo da vrisne. Sela je uzevši knjigu, alinije mogla da se usredsredi, pa je bacila knjigu, odlučila da raščešljasvoju tanku kosu, pa ubrzo, s gađenjem, bacila i četku. A onda jeponovo počela da se šetka.

Za večerom je posmatrala Felisiti kako probira hranu sa uzdahom –behu to, čvrsto je verovala Adela, pouzdani znaci ljubavne čežnje – iprvi put je pomislila kako bi joj, u stvari, bolje bilo da nije u njenomdruštvu.

Posle večere Adela je pozvala Kejtlin da izađe s njom u šetnju, iispostavilo se da je blagi večernji vazduh, u sadejstvu s Kejtlininimzabavnim pričama o drugim članovima posluge, na Adelu delovao kaopravi melem. Ponovo su izašle i naredne, pa i treće večeri. S vremenomsu počele da se drže za ruke i pevaju u hodu, a te njihove večernje šetnjepostale su obred kojem su se obe radovale. Ponekad ih ne bi bilo satima,a kad ih je gospođa Vinfild jednom upitala kuda su se to šetale, devojkesu samo slegnule ramenima. – Svuda pomalo – rekla je Adela.

Takve jedne večeri Adela i Kejtlin zastale su da se odmore ispodjednog kestena. Kejtlin se naslonila na stablo i zagledala se u olistalukrošnju i Adela je primetila kako joj se grudi napinju pod uniformom.Oklevajući, dodirnula je Kejtlin po kosi, a onda je blago pomilovala policu. Kejtlin se ukočila i vazduh je zatreperio od nečeg teškog iuznemirujućeg, nečeg što je vrebalo i narastalo u senkama. Adelinaruka odlutala je niz Kejtlinin vrat i završila na dojkama. Kejtlinabradavica se ukrutila, jasno se ocrtavajući kroz tkaninu, dok su se dve

mlade žene netremice gledale u oči. Adela je zadržavala dah, ubeđenada je već počinila neoprostivi greh, ali ju je ono što je videla naKejtlininom licu uveravalo da nije tako. – Prelepe su te vaše zelene oči,gospođice – rekla je Kejtlin.

– Molim te, zovi me Adela.– Hoćete li i vi mene zvati Kejti?– Kejti. – Adela se nasmešila, a Kejti je pocrvenela. Sekunde su trajale

kao minute, kestenove grane šuškale su na povetarcu i njihove usne suse spojile, prirodno, kao ptičji poj. Kejti je ljubila Adelu po vratu i srcasu im tukla kao luda. Ruke su uspele da se izbore s kopčama, čipkama ičakširama, poljupci su postali žustriji i Adela je zaječala. Kejtlin je,očigledno, tačno znala kako da je dodiruje, raspaljujući oganj po celomnjenom telu. Pritisak je rastao i pojačavao se dok se Adela u jednomtrenutku nije potpuno izgubila, dahćući kao da je neko probada nožem.

U Rouz hol su se vratile tako razbarušene i rumene u licu da teškoda bi iko pomislio da se vraćaju iz mirne šetnje, ali niko ništa nijeprimetio, budući da je celo domaćinstvo s napetošću iščekivalo daFelisiti i Persi konačno objave veridbu. Dvoje mladih viđeni su kako sedrže za ruke u baštenskoj kućici i pričalo se samo o njima – kakvu li ćevenčanicu Felisiti nositi, za kada će biti zakazano venčanje i gde će bitiodržano ukoliko bude procenjeno da dom Vinfildovih nije dovoljnoprostran?

Čak je i Felisiti već bila počela da misli kako je brak s Persijemneizbežan, pod uslovom da uspe u njemu, makar u nagoveštaju, daprepozna plamičak iz kojeg će se razbuktati vatra. Pa zar ne bi timuškarci trebalo da su pohotni? Pustolovni? Sigurno i u njemu imasvega toga, negde duboko ispod tih finih manira, ali morala je u to da seuveri pre nego što mu se potpuno preda.

Jedne večeri, u senici u vrtu Vinfildovih, Felisiti se koketno izvila i,sklopivši oči, unela se Persiju u lice. Oblizala je usne i blago ihrazmaknula, pa ostala tako da čeka. U prvi mah ništa se nije desilo i njuprože neka mešavina gnušanja i razočaranja. A onda je osetila njegovuruku oko struka i dlan na krstima. Primicala mu se tako sve dok na licunije osetila njegov topli dah i namirisala tek opranu košulju. Haljina jojje šuškala dok se privijala uz njega. Konačno! Blago je nagnula glavu

udesno, a onda – ništa. Pustio ju je, i ona je, otvorivši oči, videla kako sePersi okreće, popravlja koporan od prugaste tkanine i namešta kravatu.– Oprostite. Neće se ponoviti – rekao je on.

Felisiti se uspravila i pogledala ga pravo u oči. Ovaj čovek će seponašati po slovu zakona i nikako drugačije, dok je živ, i ako bude snjim, moraće i ona tako. – Tako je – rekla je zatim. – Mislim da neće.

Kasnije, u sobi koju su delile, Felisiti je rekla Adeli: – Možeš li ti to dazamisliš? Taj zarđali čistunac nije hteo da me poljubi.

– Ne – odgovorila je Adela. – Ne mogu da zamislim.– E pa, toliko o nečasnim namerama.Na te reči Adela uputi Kejtlin brz značajan pogled. Kejtlin je žestoko

pocrvenela, ispustivši istog časa haljinu koju je krpila, pa pohitalanapolje. – Šta joj je? – rekla je Felisiti.

– Kejti? O, mislim da je dobila. – Adela je uzela onu haljinu, dobro jeprotresla, pa je odnela u orman.

Felisiti se pitala otkud to da Adela zna takve intimne pojedinosti uvezi s Kejtlin, ali neki instinkt ju je opomenuo da bi bolje bilo da ne pita.I tako je ćutala i gledala kako Adela kači u orman tek dopolapokrpljenu haljinu.

Ni najmanje smetena, Adela je sela na ivicu kreveta i prekrstila šakeu krilu. – I dobro: šta ćeš sad kad si raskinula s Persijem?

Ova promena teme izazvala je kod Felisiti neko čudno olakšanje. –Pa, kao što i sama znaš, ako se devojka i posle dve godine ne uda, ljudipočnu da je gledaju popreko – rekla je ona, pa izvadila igle iz kose ipustila je da padne. – Mislim da ću poštedeti sebe te gnjavaže da jošgodinu dana pokušavam i jednostavno se odmah pridružiti ribarskojfloti.29

– Ribarskoj floti? U Indiju da ideš, to misliš? Nekako ne mogu da tezamislim među svim tim očajnicama koje su u stanju da preplove polasveta samo da bi upecale muža. Sem ako, naravno, ne misliš da bi titamo neki britanski vojnik bio zanimljiviji od svih koji ovde pred namaparadiraju na zahtev moje majke. – Od iznenadne pomisli Adeli seozarilo lice. – Ili ti je, možda, ribarska flota samo izgovor da se vratiš uIndiju.

– A kako bi drugačije jedna mlada žena mogla sama da stigne do

Indije. Neću ja muža, ali volim Indiju. Možda ću tamo biti učiteljica.Oni, znaš, imaju škole. I sirotišta imaju. Brzo ću obnoviti hindustanski isigurna sam da tamo mogu da budem korisna.

– A nećeš da se udaješ?– Mislim da neću. Onda bih morala da postanem prava memsahib. –

Felisiti je rastresla kosu. – Svojim očima sam gledala kako čamotinjaizjeda moju majku. Ne. Ne želim da se udam.

– Nikada.– Možda i nikada. Zbog Persija sam se zamislila. Bilo bi mi užasno

dosadno kad bih ceo život morala da provedem sa samo jednimčovekom. Uverena sam da bih najradije menjala muževe bar na svakihgodinu-dve.

Uhvatila je Adelu za ruke i sela pored nje. – Pomisli samo na FaniParks i na tu dužnost koju ona oseća prema samoj sebi. Tako moramo iti i ja da postupamo.

– Ali...– Telegrafisaću roditeljima smesta, isploviću u septembru, a s njima

ću u Kalkuti biti već u januaru, u jeku sezone monsuna. Sad, kad sampunoletna, misliće da sam došla da tražim muža i s oduševljenjem ćehteti da mi pripomognu u tome. A sigurna sam da će mi umeđuvremenu naći više povoljnih prilika. Kupovaću vreme do marta.Tad počinju vreli dani i svi odlaze u brda na šest meseci.

– Razume se, od marta do septembra biće stalno tih balova i večerau klubu, a sve kako bi se beznadežni slučajevi jedni drugima bacili unaručje. Ali, vidiš, kad se moji na jesen vrate u Kalkutu, ja ću ostati uSimli i pronaći sebi neku lepu kućicu u mofusilu – a to ti je u prirodi, vangrada. Mnogo je tamo lepo, Adela, s onim terasastim plantažama čaja,planinskim potocima i divljim cvećem, i moćnim Himalajima što seuzdižu u daljini. Tamo mogu da radim šta mi duša ište, baš kao Fani iOnorija. O, Adela, hajde pođi sa mnom.

– Ja? – Adela je podigla obrve. – U Indiju?– A što da ne?– Indija... – Svetlost je zaigrala u Adelinim očima. – Pa zar ne bi to

bilo... o, bože... Nas dve, zajedno u Indiji. – A onda je ona svetlostzgasnula. – Roditelji mi nikad ne bi dozvolili. Samo troškovi...

– Mogla bih da pitam oca...Adela je prasnula u smeh. – Možeš li da zamisliš lice moje majke

kad bih joj tek tako, s neba pa u rebra, saopštila da plovim za Indiju?Ribarska flota je prava stvar za devojke koje iza sebe imaju dve ili trineuspešne godine potrage za mladoženjom, ili devojke koje tamo, kaoti, čeka porodica. Ali za mene? Nikada. Majka misli da su muškarcizaposleni u Kompaniji tu da daju prizvuk svetovnog tim misionarskimposlanjima. Zahvaljujući našem blebetanju o Fani Parks, majka misli damemsahibe bivaju namamljene u hareme. A zamisli mene u haremu –dodade ona oporo.

Felisiti ništa nije rekla. Odnekud joj je sama ta pomisao na Adelu uharemu izgledala komično, a u isti mah i uznemirujuće, ali nije moglapouzdano da utvrdi zbog čega.

Adela je gladila fine koščice u Felisitinom ručnom zglobu. – Tek jejedna godina prošla kako pokušavaju nekoga da mi nađu – rekla je – imajka još nije izgubila nadu. Vidiš da ih samo ređa i ređa, kao streljačkivod... Možda će mi posle još nekoliko protraćenih godina dozvoliti da sepriključim ribarskoj floti, iz čistog očaja.

– Ali dotad bi mogle da prođu godine.– A kako ću drugačije? – Adela se obema rukama uhvatila za glavu i

zaječala. – O, Felisiti, šta ću ja bez tebe?Felisiti je zažmurila, kao da pokušava da se izbori s glavoboljom. –

Neću ni ja da idem. Ostaću ovde dok ti ne budeš mogla da pođeš samnom.

– Ne! – Adela naglo podiže glavu. – To ne mogu da dozvolim.Zamisli samo kakve bi sve bračne ponude tako morala da odbiješ. Ne.Idi ti, a ja ću ti se pridružiti kad budem mogla. Obe smo dužne samesebi, nisi zaboravila?

– Ozbiljno to misliš?– Da. – Adela je nastojala da zvuči što nehajnije. – Svaka ima svoj

put, a ja sad imam Kejti da mi pravi društvo. Znaš da je učim da čita?Felisiti je uzdahnula. – O, kako ćeš mi nedostajati...– Obe ćemo jedna drugoj nedostajati.

Mesec dana kasnije, dok im je oštri septembarski vetar nosio suknje,

Adela i Felisiti stajale su na liverpulskom Albertovom doku ibezuspešno tražile poslednje reči. Svetina na palubi bivala je svebučnija, a reke ljudi kuljale su uz brodsko stepenište i niz njega. Kočijepretovarene prtljagom tandrčući su pristizale u pristanište, i to uposlednji čas, a dizalica na paru prebacivala je, u visokom luku, tovarza tovarom u brodsko skladište. Žene vojnika, koje su se vraćale uIndiju posle kraćeg boravka kod kuće, mogle su se raspoznati poizgledu koji je odavao pomirenost sa sudbinom dok su se, teških nogu,pele brodskim stepeništem.

Grupica misionara u odeći oker boje zauzela je mesta u prednjemdelu broda; sad su već bili pootvarali knjižice sa svečanim pesmama izapevali nešto sumorno o opasnim plovidbama i dugom, samotnomizgnanstvu. – Kakvi su to idioti – rekla je Felisiti. – Kao da nisu moglinešto veselije da otpevaju.

– Mnogo ćeš mi nedostajati – rekla je Adela. Zagrlila je Felisiti i takosu se držale neko vreme. Kejtlin je stajala na prikladnoj udaljenosti,gledajući kako čekrci i užad podižu jednu po jednu Felisitinu kutiju isanduk. Kad joj se učinilo da će se ove dve tako grliti do sudnjega dana,Kejtlin je povikala: – Evo jedne one vaše male kutije s limenimpoklopcem!

Dve devojke su se razdvojile i Felisiti je obećala da će pisati iz svakeusputne luke: sa Gibraltara, iz Aleksandrije i iz Kolomba; kao što svi utakvim prilikama čine, razmenile su pokoje prazno obećanje, čisto, eto,da ne bi ćutale, da nekako olakšaju rastanak. Uto se oglasila sirena iFelisiti se popela uz brodsko stepenište Kambrije. Probila se kroz masudo ograde i nagnula se preko nje, šaljući poljupce u pravcu obale. Adelai Kejtlin su mahale dok je veliki brod isplovljavao iz luke, a kad je Adelatiho zajecala, Kejtlin ju je stegnula za ruku.

10.

1947.

Martin je uleteo u kuću kao nošen olujom. Posle višemesečne vožnje uotvorenom pakardu koža mu je bila tamnija nego kod nekih Indijaca, ikad sam mu na to skrenula pažnju, on se glasno nasmejao i rekao da jepočeo da se stapa s mesnim življem. Prestao je, inače, da nosi čarape ismeđe cokule, a prešao na lake kožne sandale, što je u takvimklimatskim uslovima i imalo smisla; kupila sam, tako, i ja sandale, zasebe i Bilija, pa smo ličili na neke prilagodljive turiste, s tim što jeMartinova nacionalna pripadnost, što zbog njegove crne kose, što zbogpreplanule puti, sada već mogla biti podložna nedoumicama.

Odložio je tašnu, isijavajući zaraznom napetošću od koje se meniodmah ukočio vrat, a Biliju zavezao jezik, ali sam ipak nastojala dasačuvam vedrinu u glasu. – Ima nešto novo?

Martin je podigao Bilija s patosa. – Kasnije. – Poljubio je sina. – Kakosi mi ti, Bobo?

– Dobro. – Bili je spustio ručice Martinu na obraze. – Jesi li tužan,tata?

– Tužan? Ne mogu ja da budem tužan kad sam s tobom i mamom.– Možeš.Martin se tužno nasmešio.Pošto smo stavili Bilija u krevet, Martin i ja smo seli za sto na kojem

nas je čekao kari sa senfom i nekim krupnijim komadima, otprilikenalik seckanoj piletini, s tim što kad ga staviš na jezik, dođe kaopohabana koža. Habib nam je, pored toga, ostavio i činiju s raitom –hladnim jogurtom smešanim sa seckanim krastavcima – svojevrsnimkulinarskim sredstvom za gašenje požara. Martin je uzeo zalogaj karijai čekala sam da krene s onim uobičajenim dahtanjem i brektanjem, alion jedva da je trepnuo pre nego što će se latiti čaše s vodom. – Bolje ćešte začine razblažiti raitom nego vodom – rekla sam.

– Pokušao sam već. Jednostavno, ne volim raitu. – Napunio je ustavodom, pa promućkao.

Uzdahnula sam. – Šta je bilo danas?Martin je skinuo naočare i protrljao oči. – Neredi u Lahoru, paljevine

po Kalkuti. Na desetine mrtvih. Bog sveti zna koliko ih je ranjeno.Zurila sam u tanjir. – U ime religije?Martin je cinično frknuo. – Telegrafisao sam onima na univerzitetu.

Palo mi je na pamet da bi, možda, trebalo da ih podsetim da sam ovde sporodicom. Ðavo da ih nosi, ne znam, u stvari, šta od njih uopšteočekujem... Nije u njihovoj moći da spreče te nerede, a sem toga – sâmsam odlučio da vas dovedem ovamo.

– Mi smo odlučili.– Telegrafske žice su presečene.– O!– Ne ovde kod nas.– Bogu hvala. – Telegrafske žice koje su povezivale Simlu sa svetom

bile su jedini put kojim su do nas mogle stići novosti i pomoć, ali inovac. Martinov ček stizao je telegrafskim putem, a od toga smo živeli.Od same pomisli na to da bi veze mogle biti prekinute osećala bih sekao sama na pučini i obuzimao bi me nemir. – Uverena sam da togaovde neće biti – rekla sam. – Masurla je zabačeno mesto, lepo je Vokerrekao. Ovde smo na sigurnom.

Martin me je odmerio pogledom dok je gutao zalogaj. – Voker nijerekao da smo ovde na sigurnom. Rekao je da će ovde biti sigurnije. Asvugde može svašta da se dogodi.

Sigurno, sigurnije, najsigurnije. Želela sam da sačuvam strpljenje.Pustolov za koga sam se udala ne bi se tako, bez ikakvog otpora,prepuštao brizi i ja sam verovala da je taj pustolov još tu negde –osećala sam njegovo prisustvo iza koprene mraka – ali taj nedodirljivipesimizam već me je iznurivao.

Martin je sutradan ustao rano i otišao bez doručka. Čekala sam dačujem kako se zatvaraju ulazna vrata, a onda sam prešla rukom prekonjegove strane belog kreveta gledajući u ventilator na tavanici. Pomeraosam taman toliko sporo da sam okom mogla da pratim kruženje jedne

lopatice, i to ujednačeno kretanje pogodovalo je mojoj pospanoj svesti,koja i nije želela da se razbudi. Pratila sam lopaticu ventilatora, a ona jeišla ukrug, i ukrug, i uživala sam u toj poluhipnozi koja je podigla zidizmeđu mene i celog sveta.

Ubrzo se probudio i Bili, koji je utrčao u sobu, uskočio kroz mrežukoja je mene i Martina štitila od komarca i ugnezdio se kod mene – bioje to naš uobičajeni jutarnji ritual. Za doručak sam mu pripremila što iobično – meko kuvano jaje i topli roti. Rašmi mi je pokazala kako sepravi roti i dopala mi se sama ta zamisao da se svež hleb može umesitii ispeći za svega dva minuta – samo umesiš malo testa, baciš ga na plehi gotovo. Ovdašnje žene pripremale su roti na vrelom ravnom kamenu ibilo je dovoljno svega nekoliko sekundi da testo nadođe i prošara sezlaćanomrkim tačkicama. Namazala sam roti maslacem i džemom i Bilije uveliko glasno mljackao kad se na vratima pomolilo okruglonasmejano Rašmino lice. Bili je podigao Spajkovu šapu i mahnuo joj. –Namaste, Rašmi.

– Namaste, beta. Namaste, Spek. – Igla u nosu joj se presijavala dokje klatila glavom sa strane na stranu. Sklopivši dlanove kao za molitvu,okrenula se prema meni i rekla: – Danas idem u hram, na pudžu.30 –Podigla je debeljušnu ruku i pokazala mi sveto crveno predivo koje jojje pandit vezao oko zgloba, a onda i narandžastu tiku na čelu.31

– Baš lepo, Rašmi.– Pudžu izvodim za gospođu i gospodina.– Moliš se za nas.– Svaki dan gledam od gospođe krevet. – Ono klimanje glavom sad

je postalo ozbiljno. – Nema mnogo seksi provod u vašu postelju, jelda?– Molim? – Osetila sam kako mi rumenilo udara u obraze.– Nema rašta da brigate, gospođa. Pudža će biti za Šivu. –

Namignula mi je kao da znam o čemu govori. – Šivu znate, jelda? –Načinila je mali, jedva primetan pokret ramenom i meni je tog časapostalo jasno otkud u hramovima posvećenim Šivi onoliko skulptura uobliku falusa. Šiva je božanstvo stvaranja i telesne ljubavi.

– O, bože... – Možda su Britanci i bili donekle u pravu što suodržavali tu distancu u odnosima s poslugom.

– Šiva vam je stoprocentno odličan, prva klasa. – Pre nego što sam

stigla išta da kažem – ne znajući, zapravo, ni šta bih pa rekla – Rašmi jepozvala Bilija: – Idemo, beta – i uzela ga u svoje punačke ruke pa ga,kao neki smotuljak, odnela u dnevnu sobu, gde će ga krišom počastitikokosom.

Užasavala me je sama pomisao da ću taj raskalašni mig ugledatikad god se meni i Rašmi susretnu pogledi, pa sam zgrabila tašnu irekla joj da bi trebalo da izađem da obavim neke poslove, što i nije bilosasvim netačno. Sve crkve imale su arhivu i nadala sam se da su Felisitii Adela ostavile nekog traga u Hristovoj crkvi u Simli. Bili je radoodlazio u Simlu – zbog tih odevnih predmeta, tih boja i mirisa – tako daje i sada ščepao Spajka i jastuk, istrčao napolje i uskočio u svoja crvenakolica.

Dohvatila sam naočare za sunce i foto-aparat i krenuli smo putem,prolazeći pored uredno nanizanih kolonijalnih kućica koje su seugnezdile u zelene obronke planine. U devetnaestom veku ovo je biopoljoprivredni mofusil, seoska sredina u kojoj su preovladavaleplantaže i mala gazdinstva. Kad je Simla postala kraljica međubrdskim bazama, niklo je još kućica, a zaključno s 1920. godinom bila jeto već zasebna, zaokružena kolonijalna oblast. Staro selo Masurla, uizvornom indijskom duhu, ostalo je netaknuto.

Kućice su bile sagrađene dalje od druma, u bujnom rastinju,okružene procvetalim žbunjem i starim drvećem. Svaku je opsluživalagrupa lenjih crnomanjastih slugu koje su iščekivale zapovesti izsenovite unutrašnjosti kuća. Tu i tamo videla sam pokojeg slugu kakomete verandu snopom grana ili kako podrezuje živicu. Nazivi kuća bilisu istaknuti na kapijama: Monsun vila, Morningsajd, Tamarind haus.

Bila je sredina juna i topao dan, a opet – u polovini tih kuća nije bilonikoga. Dvadeset godina ranije svaka ta kuća bila bi zauzeta već preisteka aprila, ali sada su tu ostali samo oni činovnici koji su na ovaj ilionaj način bili uključeni u nastupajuću primopredaju vlasti u Indiji, avećina njih će, kad prođe avgust, otići odavde zauvek.

Kad sam prvi put kročila nogom u Masurlu, žene tih činovnika,nasmejane engleske gospođe u besprekornim haljinama, okupile su seda mi požele dobrodošlicu na popodnevnom čaju u Morningsajdu, kućiu kojoj je živela konjasta Verna Drejk. Pšenični kolačići bili su neobičnog

oblika, ali je zato zgrušana pavlaka bila savršena, a kako i ne bi?Zgrušana pavlaka – malai – pravljena je u Indiji već vekovima. Džem jebio od Fortnam i Mejsona, nabavljen u lokalnom dućanu s uvoznomrobom, dame su bile učtive, ali ja se u to društvo nisam uklapala. Došlasam u bež pantalonama i lepoj tunici koju sam našla na bazaru.Oduvek sklona jarkim bojama, preturala sam po gomili drečavihtunika dok nisam naišla na kamiz32 od neprerađene svile, boješampanjca, sa srebrnim vezom i komadićima ćilibara oko vrata i dužporuba. Imala sam slameni šešir, naočare za sunce i sandale, a došlasam biciklom, vidno zadovoljna sobom sve do trenutka dok nisamušetala u prostoriju punu cica prljavoroze boje, cvetnih letnjih haljina ibisera. Nisam sigurna da li su sve te žene zaista bile rastom niže odmene – sve su sedele – ali učinilo mi se da bodem oči kao žirafa uviktorijanskoj primaćoj sobi. Popravila sam malo kamiz, zgužvan odvožnje biciklom, dok se puna soba dama kažiprsta svinutih nadšoljicama za čaj samo osmehivala. Kad sam skinula šešir, neka od njih jerekla: – I moj muž ima takav – a ja nikako nisam mogla da procenim dali je to bio kompliment ili kritika.

Poslužitelj mi je doneo čaj i onda smo tako, na način na koji zaludnememsahibe po brdima već tradicionalno provode vreme, besciljnoćaskale. U jednom trenutku Verna me je pozvala na bogosluženje uHristovu crkvu, napomenuvši: – Velečasni Lok se i te kako pročuo posvojoj domišljatosti. – Bila sam već jednom prilikom videla tog visokogsveštenika rasklimanih udova dok sam pazarila u Simli. Mahnuo mi je,nasmešivši se krezubim ustima, i učinilo mi se da je zaista prijatančovek, ali crkva me nije zanimala. Vitraži i propovedi budili su u menisećanja na Pogrešno značeće.

Dame su me zvale u klub na bridž i džin. Verna je rekla da bridžigraju svakog utorka i četvrtka, a da vikendom odlaze u Anandejl nakriket i polo. Dame u haljinama s cvetnim motivima živele su u jednombrižljivo izmeštenom kutku Engleske, odlazile u anglikansku crkvu,večeravale ili u klubu ili u hotelu Sesil, naručivale torte od Vilou bejkersa,uživale u amaterskim pozorišnim izvođenjima na sceni Veselog teatra iučile svoje kuvare muslimane kako se prave goveđe pečenje i žele odmleka. Bile su savršeno fine i bogzna kako su se potrudile da me prime

u svoje okrilje, ali ja nisam želela da to svoje vreme u Indiji, ionakoograničeno, proćerdam gledajući kriket i igrajući bridž. Nisam se,štaviše, ni potrudila da se ponovo vidim s tim ženama.

Odvukla sam, tako, crvena kolica pored Morningsajda, pa nizbrdodo Kamalove tezge s voćem i panom u selu. Kamal je uvek sedeoprekrštenih nogu na stolu i tako umotavao pan u sveže listove betela, atrouglaste zelene paketiće naređao bi na tkani poslužavnik ispodrukom ispisanog znaka na kojem je stajalo: PARKIRANJE BEZ NERVOZE. Zatri rupija Kamal bi drage volje pričuvao Biliju kolica dok bismo mi seli utongu koju vuče konj, ili u rikšu kojom ćemo se odbaciti do Simle. –Pričuvao bi’ ja njih za džabe, gospođa – govorio bi on – ali znam da vibelci volite da plaćate, jelda da sam u pravu? – Indijci su se i inače čestopravili kao da neće da im se plati, da bi potom novac prihvatali kao podprisilom. Bila je to, po svemu sudeći, jedna dobro uhodana igra, pa samtako i ja redovno bogzna kako zahtevala da platim, a Kamal bi ondaklimnuo glavom, tobož nevoljno se mireći sa sudbinom, pa primio trirupija.

Toga dana su mi, međutim, bila potrebna i crvena kolica, jer samnameravala da se uspnem strmom ulicom do Hristove crkve, što bi zaBilija ipak bilo previše. Kupila sam od Kamala dve kriške kokosa –morala sam, kako god okreneš, da mu dam ta tri rupija – a onda samutovarila Bilijeva kolica u tongu.

Čim smo izašli iz kolonijalnog okruga, mnogo bolje se osetio praviduh Indije. Drum što vodi kroz Masurlu bio je s obe strane oivičenskučenim, jednosobnim himačalskim kućama s krovovima od škriljca, avazduh je bio težak od dima. Dva muškarca hodala su u kurtapižamama, obgrlivši se preko ramena, dok je neka pogrbljena žena unarandžastom sariju prodavala zelene limete ispod ulegle nadstrešnice.Bili se zakikotao ugledavši kravu kako, puna samopouzdanja, stojinasred puta, terajući ljude, tonge, rikše i kola u koja behu upregnutibikovi da je zaobilaze. Onu opasnost koja je toliko brinula Martinanisam videla ni u naznakama. Žvakali smo kriške kokosa i srećnotrupkali po neravnom putu.

Kako smo stigli do oboda Simle, kuće su ustupile mesto straćarama,a potom i improvizovanim zaklonima. Dronjci okačeni po užadima i

štapovima nalik nekakvom prljavom vešu služili su kao zidovi ikrovovi, a u vazduhu se osećalo na otpadnu vodu i vlažno rastinje.Žene koje su izgarale od rada terale su pred sobom decu i krave, nosećizavežljaje na leđima i glavama. Jedna je zastala i zagledala se u menedok smo prolazili. Nozdrve su joj bile probijene zlatnom alkom, i ja samveć bila počela da podižem foto-aparat, ali su nam se pogledi susreli iobe smo se tako netremice gledale neko vreme, pitajući se kako li onadruga živi. Fotografija mi nije bila potrebna. Mračni izraz njenog licaduboko mi se urezao u sećanje i znala sam da bih i ja, kada bih moralaprstima da kopam zemlju kako bih prehranila Bilija, i da pritom živimou kolibi sa zemljanim podom, sigurno mrzela bogate strance kojimaslužim. Ali šta tu jedan čovek može? Skrenula sam pogled.

Nepregledna reka ljudi trupkala je drumom s obe strane – neki suhodali, neki nosili nešto, neki sedeli na petama i čekali, neki terali koze,drugi su pripremali hranu na vatrama od balege, prodavali povrće ilivoće, mokrili, razgovarali, spavali, jeli... Žene u prozračnim sarijimapromicale su kroz prašinu i dim, a kola koja su vukla bikovi nadmetalasu se s automobilima, rikšama, tongama i kamionetima koji su se ljuljalipod tovarom prekrivenim platnom koji se prelivao s obe strane vozila.Deca su prosila, psi lešinarili, svete krave kusale smeće. Oglasilo sehramovno zvono i poziv na molitvu – bila je sredina prepodneva –uzleteo je s minareta kao glas božji.

Prešli smo preko male parcele na kojoj je jedan krst štrčao iz korova idoviknula sam vozaču tonge da stane. I ranije sam bila primetila tomalo groblje, ali toga dana sam, možda zato što su mi Felisiti i Adelabile stalno na pameti, osetila snažan poriv da vidim o čemu je tačno reč.Vozač je povukao dizgine i ja sam ga zamolila da nas sačeka. – Šta mito sad radimo? – upitao me je Bili.

– Njuškamo. – Skinula sam ga s tonge i ušetali smo u visoku travu.To drevno mesto bilo je zaraslo u korov i utonulo u prigodnu tišinu, iizgledalo je upravo kao neko savršeno pribežište. Na kamenomspomeniku koji je stajao kod ulaza pisalo je: MLADIH IH IMA I STARIH, ALINI PITANJA NI ODGOVORA DA ČUJEŠ, ĆUTE SAMO.

Groblja su oduvek delovala umirujuće na mene, kao podsetnik daćemo se jednoga dana svi osloboditi briga. Držala sam Bilija za ruku i

razgrtala travu oko nakrivljenih grobnih ploča opasanih neurednimžbunjem i spomenika dopola zatrpanih pod nanosima mahovine iblata. Nije to bilo glavno groblje u Simli, i pronašla sam tu tekdvadesetak grobova, ali svaki od njih pričao je neku priču o tegobama inevoljama kolonista, o novorođenčadi i mladom svetu koji su pokosilekolera ili velike boginje, tifusna groznica ili zapaljenje mozga. Svi tinatpisi su, bez izuzetka, predstavljali potvrdu da bi Majka Indija moglada nas strese sa sebe kad god joj se prohte.

Jedna nadgrobna ploča nosila je zapis o bračnom paru, Džonu iElizabet, sahranjenom s njihovo šestoro male dece, koje su gubili jednoza drugim u rasponu od šest godina. Drugi natpis odnosio se na mladuženu, još devojčicu, koja je 1820. umrla na porođaju:

TEK PETNAEST LETA IMAŠE TA DAMAUDATA JEDANAEST MESECI JE BILA

ČETIRI DANA I NOĆI U TRUDNIM MUKAMANOV ŽIVOT DONELA, SVOJ IZGUBILA

I na drugim pločama bilo je natpisa, ne tako iscrpnih, ali jednako

rečitih.

REDŽINALD TAUNSEND1856–1859.

NAŠ DEČKO S RUPICAMA NA OBRAZIMA – Čemu služi ovo veliko kamenje? – upitao me je Bili.– Ovaj, Pile... – Kakvu predstavu jedan petogodišnjak može imati o

smrti? – Kad ljudi umru, mi ih sahranimo i stavimo ova obeležja snjihovim imenima. Tako nam je lakše da ih upamtimo.

– Hoćeš da kažeš da su ovde sahranjeni ljudi? – Gledao me jerazrogačenih očiju.

– Samo njihova tela. – Sagnula sam se i počešala ga po leđima. – Oniništa ne osećaju. Ono što ih je i činilo živima, ono što su oni bili, otišlo jeonog časa kad su umrli.

– A kuda je otišlo?

– Ne znam, dušo. Ljudi na različite načine razmišljaju o tome.Bili se, očigledno, duboko zamislio. – Zašto ljudi moraju da umru?– Prosto moraju.– A vrate li se posle?– Bojim se da ne.– A ti i tata – i vi ćete umreti?O, bože... – Nećemo još dugo, dugo.– Ne želim da umrete. – Brada mu je zadrhtala.– Ej, niko sada neće umreti. – Čvrsto sam ga zagrlila. – A Spajk

nikada neće umreti.– Dobro je. – Obrazom je protrljao krznenu njuškicu. – Volim Spajka.– Znam, Kikirikiću. I imaćeš ga zauvek.Bili je poljubio Spajka u uvo, pa mu usput preneo vest o

besmrtnosti.Tumarali smo po tom oronulom groblju dok nismo naišli na omanji,

od sunca i kiše izbledeli granitni spomenik pred kojim sam zastala,trepćući.

ADELA VINFILD

1836–1858.DOBRA ŽENA

Ali Adela nije krenula za Felisiti u Indiju – sva njena pisma poslata

su iz Engleske – a ubrzo pošto je Felisiti otputovala, izbila je pobunasepojâ. Krenula sam od groba do groba, tražeći Felisitin, ali nije ga bilo.Vratila sam se do Adelinog nadgrobnog spomenika i ponovo pročitalanatpis, pitajući se šta li je to pod kapom nebeskom moglo nagnati jednumladu ženu da dođe u Indiju upravo u trenutku kad je ovde izbioustanak?

11.

1854–1855.

Felisiti je gledala kako odvezuju užad i osetila trenutak kad se Kambrijaotisnula od obale. Kako se veliki sivi brod udaljio od keja, razdraganamasa nagrnula je ka obali, pa i Adela i Kejtlin s njima, zaglušivširaspevane misionare veselim poklicima. Ubrzo su se te prilike napristaništu pretvorile u mrlje, a bosonogi momci s crvenim turbanimana glavama počeli su da se pentraju po užadima kao u cirkuskojpredstavi.

Odšetala je do trpezarije i sela u stolicu koja se okreće, pa odatleposmatrala neku debelu aju kako pesmom uspavljuje bebu na patosu.Setila se Jasmin i tuge koja ju je obuzela jednom davno, kad jenapuštala nju i Indiju, a opet, sada, u času kad je napuštala Englesku,prožimala su je dvojaka osećanja. Bilo joj je, s jedne strane, žao štoostavlja Adelu, ali ju je, s druge, prožimalo to osećanje gubitka. Gledalaje kako beba miluje aju po licu i igra se sa zlatnim alkama u njenimušima dok je brod odmicao rekom ka moru.

Na Gibraltaru se, u onim tamošnjim šklopocijama, provozalavijugavim, visoko ozidanim ulicama, pa pored španske pijace, gde susvi kupovali smokve i nar. Kroz pesak i kratku travu išla je oko moćnogsivog podnožja Stene, posmatrala je odozdo i divila se. Šetnju je završilameđu ružama i vrbenama Vrtova Alamede, da bi naposletku popilajaku crnu kafu na bulevaru. Odatle je i poslala prvo pismo.

Gibraltar, 1854. Najdraža Adela,

Moja cimerka, gospođica Stič, putuje u Indiju da bi se udala zavojnika koga je svojevremeno upoznala. Nema ničeg lošeg u vezi s njom

izuzev te neumoljive kreposti i opsednutosti čistoćom. Iz glasa joj jeizbijao bol kad me je upitala da li bih svoje stvari mogla da držim usvom delu kabine i da li bih bila ljubazna da joj svakog jutra na jedansat ustupim prostoriju kako bi se molila u samoći. Pomisli čovek da bineko, ipak, trebalo da skrene pažnju tom njenom vereniku.

Tu nam je, naravno, i ribarska flota – strepnjom ispunjena, ne baštako mlada stvorenja koja zamišljaju nekakvu peskovitu zemlju skokosovim palmama, punu-puncatu muškaraca spremnih za brak. Nabrodu je i zanosni mladi maharadža – vrlo je zgodan – s otmenimakcentom. Za njega se, uzgred, priča da negde u dubini brodske utrobeima čitavu armiju slugu koji mu štirkaju okovratnike i pripremajuomiljena jela. Što se ovih iz ribarske flote tiče, nijedna ga nije počastilaničim više do učtivim klimanjem glavom, ali meni se čini da bi životmaharadžine žene bio kudikamo zanimljiviji od života jedne memsahib,kao što je moja majka, koja svu energiju troši ne bi li Indiju zadržala naodstojanju.

Od svih putnika najviše se ističe žena jednog vojnika koju nazivajubura mem, što će reći da je udata za po činu najvišeg oficira u njenomdruštvu; supruge oficira nižeg ranga iskazuju duboko poštovanje premanjoj. To je jedna visoka, krupna žena, kose boje čelika, s držanjem pravogkomandanta. Kad god negde sedne, oko nje se stvori neki kao osveštanprostor, a druge vojničke žene sjate se oko nje kao dvorske dame okokraljice. Uznosita bura mem smatra da te počasti svakako zaslužuje.

Jednoga dana, u predsoblju kupatila, pokušala je da prođe pre menedok sam stajala pred vratima čekajući da dođem na red. Očekivala je,očigledno, da ću joj reći: „Posle vas, gospođo“, ali ja sam joj se, brzimkorakom u stranu, uz slatkast osmeh na licu, isprečila na putu. Kad suse vrata kupatila otvorila i sveže okupana žena izašla napolje, srdačnosam klimnula glavom buri mem i zatvorila vrata pred njenimzastrašujućim ali i vidno iznenađenim licem. U svom samopouzdanjuprepoznala sam dužnost prema samoj sebi, kao Fani, i posle toga mi jehladno tuširanje slanom vodom još više prijalo.

Ovo će, po svemu sudeći, biti jedno zabavno putovanje. Pisaću tiopet iz Aleksandrije i Kolomba. Volela bih da si i ti ovde.

Tvoja sestra u radosti i veselju,

Felisiti Aleksandrija 1854. Najdraža Adela,

U poslednje vreme nisam se osećala baš najbolje zato što samposlušala savet nekih suludih čovekoljubaca koji se šećkaju naokolo idele informacije – kojima, inače, ne raspolažu – ljudima koji ih nisu nitražili. Stare kuke, tako oni sebe nazivaju. Posavetovali su me da jedemšto više mesa kako bih nabacila snagu pred dugu plovidbu, što sam iučinila, mada mi je sve to bilo sumnjivo. Glupo s moje strane, aliostavili su na mene utisak pravih svetskih ljudi, tako su se barizražavali, i bila sam uverena da dobro znaju šta govore. U jednomtrenutku bilo mi je toliko loše, a i vreme je najednom postalo tako teško,da sam morala da se opružim u ležaljci, i to samo u džak-haljini, pitajućise da li ću u Kalkuti sama sići s broda ili će me odavde izneti.

Na jednom ovakvom putovanju, čija je suština isključivo u tome dase živ i čitav stigne od jednog mesta do drugog, postoje svega dve temeza pisanje: ljudi i vremenske prilike. Već sam ti pominjala ribarskuflotu, gospođicu Stič i buru mem, ali vreme je od svega toga znatnozanimljivije. Saputnici mogu jedino nepovoljno da utiču na našeduševno zdravlje, ali vreme može da nas ubije. Stradati se može nasijaset načina, premda to uvek biva, da tako kažem, ili od previše ili odpremalo vremena. Nama se dogodilo i jedno i drugo.

Prošle nedelje preživela sam oluju koja me je i preplašila i uzbudilau isto vreme. Počelo je iznenada, jednog popodneva dok su se svi oni kojiveć nisu bili zeleni od morske bolesti šetali po palubi, srećni što konačnomogu da provire iz onih skučenih kabina. Najpre se more dizalo uveličanstvenim, penom okrunjenim talasima i voda je osvežavajućeprskala po palubi. A onda je nebo lagano krenulo da se mrači i počela jeda pada kiša. Tada je već većina putnika sišla dole, ali ja sam otvorilasuncobran, svesna da od njega nema vajde na toj kiši koja je padalaukoso, ali ipak uživajući u dodiru sveže vode po licu. U tom času bilasam slobodna žena; mogla sam da stojim na kiši ako mi se tako hoće.

Strah nisam osetila sve do trenutka kad su se dotle dobroćudni talasi

pretvorili u morska čudovišta, svako veće od prethodnog, dok senaposletku od njih nije moglo videti nebo. Suncobran mi je odleteo izruku i gledala sam ga kako, vrteći se, nestaje u sivoj kiši. Popela sam sena džinovski kotur konopa i čvrsto se držala dok smo se uspinjali uzstranu talasa nalik na planinu. Kad smo stigli do vrha i počeli daponiremo, vrištala sam, donekle od užasa a odnekle obuzeta nekomdivljom radošću. Mornar koji je vukao debelo uže ugledao me je tad ipovikao: „Silazi dole!“ A ja sam zastala, samo na tren, istina, pitajući sekoliko jedan čovek mora da bude hrabar da bi ko zna koji put kretao naovakvu plovidbu, znajući vrlo dobro kakve ga sve opasnosti čekaju.Prostrelio me je pogledom i ponovo povikao, ali ga nisam čula od vetrakoji je zavijao.

Dok sam silazila u potpalublje, brod me je bacakao tamo-amo izadobila sam užasnu modricu na levom ramenu. Pronašla samgospođicu Stič, koja se, očiju iskolačenih od straha, umotavala u krajeveviseće ležaljke, kao da je to neka čaura koja će je zaštititi. Posle nekolikoneuspelih pokušaja uspela sam da se uzverem u ležaljku i tako smo senas dve silovito ljuljale levo-desno, sudarajući se međusobno iudarajući u zidove. Da razgovaramo nismo mogle, jer se ništa nije čulood zaglušujuće buke mora, koje je tuklo po brodu kao da je rešeno da gasmrska. Pitala sam se da li će ta hladna voda početi da kaplje kroz zidoveili da curi s tavanice – i kako je to užasno gledati kako ti se smrt primičekap po kap – ili će možda milosrdna bujica provaliti kroz vrata i morenas progutati odjednom.

U nastojanju da se smirim, stalno sam sebi ponavljala da su stotine,ako ne i hiljade Engleskinja plovile istim ovim putem pre mene, a ondasam, razotkrivši skrivenu pagansku dušu, stala da prizivam Neptuna,moleći ga za pomoć. Kad je oluja minula, imala sam utisak da su nasbogovi mora sada krstili i da će do kraja plovidbe voditi računa o nama.Ugruvana i uzdrmana, ali u isti mah nekako nepodnošljivo živa, umilasam se i ponadala još jednoj oluji.

Dve nedelje kasnije zadesila nas je druga katastrofa s vremenom –nije bilo vetra. Brod je nepomično stajao na vodi glatkoj kao staklo,oklembešenih, jalovih jedara na bonaci, dok su članovi posaderazmenjivali nervozne poglede obavljajući redovne poslove. Putnicima

su, s druge strane, upućivali nimalo lepe poglede, kao da smo mi krivi zamaler koji ih je zadesio. Gospođica Stič se molila, ribarska flota je sedelau zbijenim grupicama i došaptavala se, a bura mem je preteći gledala unebo, kao da traži jedan dobar vetar.

Pete noći kako smo tako stajali u mestu zaspala sam pitajući se da lićemo Kambrija i svi mi s njom postati predmet još jedne priče otajanstvenom nestanku na morskoj pučini. Ali sutradan ujutroprobudilo me je dobro poznato njihanje i ljuljanje viseće ležaljke.Gospođica i ja obazrivo smo razmenile osmehe, a onda oprezno izašle napalubu, kad – gle! Jedra su se nadimala na jakom vetru! Glasno smo sesmejale i pljeskale rukama pred tim radosnim prizorom, a čak i oninajtvrdokorniji mornari priključili su se svojim drugovima u veselojpesmi. Dobro raspoloženje potrajalo je sve dok se more ponovo nijeuzburkalo, kada su se svi sem starih kuka povukli u kabine da pate usamoći.

Jedne mirne večeri izašla sam na palubu i ugledala Aleksandriju,koja je izgledala kao veoma živ grad, s jarko osvetljenim egipatskimbazarima i veselom muzikom koja se čula iz kockarnica. Ja sam,međutim, ostala na brodu, lečeći stomak korenom jamajkanskogđumbira. Čini mi se da sam na ovom delu puta izgubila pet-šestkilograma, možda i malo više, i haljine mi sad prosto vise s kostiju. Pasad ti slušaj staru kuku!

Sad nas čeka putovanje kopnom, do drugog broda, kojim ćemoploviti do Kalkute. Stare kuke su mi pričale o tome kako su tople vodeIndijskog okeana pune fantastičnih stvorenja – ja sve to zamišljam kaodvor kralja Neptuna – pa su mi tako opisali srebrne ribe koje izleću izvode dok kitovi i morska prasad skakuću pored broda kao neka pratnja.Jedva čekam sve to da vidim!

Poslaću ovo pismo preko starih kuka koje idu na obalu da piju ikockaju se. Kako to da njima nikada nije muka?

Tvoja sestra u radosti i veselju,Felisiti

Kalkuta, 1855. Najdraža Adela,

Posle bezmalo tri meseca na moru neko je primetio galebove, što jeznačilo da smo blizu kopna, i ni ceo jedan dan nije prošao a pred namasu se pojavila sela i kokosove palme duž obale Cejlona. U Kolombu su sek nama sjatili čamci puni kokosa i banana i naši mornari su povikali:„Eno ih, dolaze! Kao muve na lepak!“ A onda su članovi naše posadespustili košare u kojima je bio novac, da bi ih potom podigli punetropskih plodova. Mali tamnoputi dečaci bacali su se u vodu za zlatnimnovčićima koje smo im bacali i onda izranjali držeći ih među zubima.

Miris Indije je u vazduhu i ja sam ponovo oživela. Uhvatim, tako,sebe kako vučem ligeštule naokolo da pripomognem starijim gospođama,ili od tamnoputih aja pozajmljujem debeljuškaste bele bebice, pa plešems njima po palubi dok pevam „Camptown Ladies“. Du-da, du-da...

Nešto posle Madrasa konačno smo uplovili u široko smeđe ušće rekeHugli, koja nas sad vodi u unutrašnjost Indije. Upravo tu, na Hugliju,brod je u jednom trenutku usporio, a potom, uzdrhtavši, i stao, i ubrzose proneo glas da ćemo tu morati da sačekamo jutro i plimu. U tami smoosluškivali klokotanje reke dok je iz džungle duvao težak tropski vetar.Slušala sam priče o čuvenom živom pesku Huglija koji je usisao mnogebrodove i tada mi je na pamet pala nastrana ideja da prkosni duhovi kojisu protiv Radža sede kao paukovi u mreži i samo čekaju da se nekiBritanci previše približe...

Ali svanulo je jutro, plima nas je ponela i naposletku smo stigli uKalkutu. Na pristaništu nas je dočekala masa odevena u dugine boje, uztek tu i tamo pokojeg Evropljanina s kolonijalnim šlemom na glavi. Utom ambijentu Evropljani su ličili na obične pečurke u polju punomegzotičnog cveća. Indija je toliko puna života da pored nje Engleska ličina izbledeli akvarel, i od samog tog prvog pogleda srce mi je zaigralopred tom lepotom, pred tim nepreglednim, proključalim masama.Odmah sam se setila tog prepoznatljivog mirisa, mešavine raznihzačina, zapaljene kravlje balege i zadaha truljenja. Možda taj miris možeda voli samo onaj ko je okružen njime došao na ovaj svet.

Kad sam kročila nogom na kopno, kolena su mi zaklecala, kao da jošpokušavam da održim ravnotežu na palubi koja mi se ljulja pod nogama.Neko vreme sam se tako teturala, potpuno dezorijentisana, dok nisamnašla majku, koja je došla s nosiljkom da me vodi kući. Popela sam se u

nosiljku dok su mi se žuti psi motali oko sukanja, lajući i cvileći. Teindijske pse parije bila sam potpuno smetnula s uma; pravi lovački pasovde je retkost.

Čim smo se smestile u nosiljci, majka je zatvorila zavese, pa ih izakopčala pride. Kalkuta, gde ću sada živeti, engleska je i zatvorena, svau dobro utvrđenim vilama, senovitim vrtovima, s čitavim mnoštvomslugu s turbanima na glavama. Živeću ograđena od sveta, u jednojskučenoj imitaciji Engleske, i tako sve dok ne pobegnemo u brda. Zaistabih želela da si ovde.

Tvoja sestra u radosti i veselju,Felisiti

Adela je odložila Felisitino pismo i pogledala Kejtlin. – Nije li touzbudljivo? Pisala sam u Kalkutu, i kad se Felisiti smesti, čekaće jemoja pisma, makar ja i nemala ništa ni izbliza tako čudesno da jojsaopštim.

– Čudesno? – Kejtlin je podigla obrve. – Meni to zvuči malčicezastrašujuće, bogme.

– Pa i jeste, u stvari, verovatno jeste. A opet... – Adela je uzdahnula. –Možda je lakše onome koji odlazi nego onome koji ostaje.

Kejtlin se brže-bolje uposlila, iznoseći Adelinu odeću. – Bolje se obuciza tog mladog gospodina kog je tvoja majka pozvala na večeru.

Adela se zagledala u haljinu koju je Kejtlin bila podigla, da vidi da lijoj se sviđa, od crvenkastosmeđe svile s pufnastim rukavima. – Mukami je od te besmislene predstave – rekla je.

Kejtlin je raširila haljinu po krevetu i prinela uz nju steznik u bojikitove kosti. – Živni malo, draga. Ima i gorih stvari od jedne ugodnevečere, makar se tebi činilo da nema. – Kejtlin je stala ispred vatre dazagreje Adelinu džak-haljinu. – Što te pre obučemo, pre ćeš to preturitipreko glave. – Krenula je prema Adeli mašući džak-haljinom.

Adela je sela za toaletni stočić i prekrstila ruke. – Sve ima da ihodbijem, znaš i sama. Na kraju ćemo ti i ja ostariti zajedno u Londonu,u nekoj varoškoj kući punoj paučine, kao šašava matora usedelica injena sobarica Irkinja. Ja ću pisati one knjižuljke koje niko ne čita,pićemo tanak čaj i jesti žele od mleka. Možda ćemo čak držati i mačke.

– I nije baš tako ljupka slika. – Kejtlin je zašuškala džak--haljinom. –Ali ti, svejedno, moraš da se obučeš.

– Moram, znam. – Adela je skinula kućnu haljinu i podigla ruke.– O, pa i nije ovo tako loše. – Kejtlin je spustila džak-haljinu Adeli

preko glave. – Ima lepo da pojedeš puding i da se vratiš ovamo gore, aja ću te čekati, nego šta.

Adela se nasmešila. – Kejtlin, draga, ti si moja sreća.– I ti si moja, ljubavi. – Kejtlin joj je navukla haljinu i Adela joj se

nežno nasmešila. Kejti je obujmila dlanovima Adeline čvrste grudi ipoljubila je u usta. Nisu čule kako se kvaka okreće.

– Sssapfissstkinje! – Na poluotvorenim vratima stajala je gospođaVinfild, s jednom rukom na obrazu, a drugom na vratu.

Kejtlin je vrisnula, a Adela je instinktivno rukama prekrila grudi.Lice gospođe Vinfild iskrivilo se u grimasu gađenja. –

Sssapfissstkinje! – To je zvučalo kao kad se kreše šibica.Kejtlin je rukama zaklonila lice dok je gospođa Vinfild upirala

prstom u nju. – Podla nakazo! Napolje!Kejtlin se, obgrlivši se, presamitila.– Iz ovih stopa! Smesta da si napustila ovu kuću.– Majko...– Ništa ne govori, Adela. Ne mogu očima da te vidim.Kejtlin je, teturajući se, izašla iz sobe, a za njom je pošla i gospođa

Vinfild, dobacujući joj uvredljive reči. Adela je, posrćući, stigla do vratasobe, ali ih joj je majka zalupila pred nosom i okrenula ključ u bravi.

Te večeri jedan mladi gospodin večerao je u društvu bledih roditeljajedne devojke koji su mu se u više navrata izvinili što njihova kćerkazaista nije za društvo. Mladić je jeo brzo, da bi im odmah posle pudingapristojno zahvalio na gostoprimstvu.

Doktor Vinfild je salvetom briskao brčiće. – Bogami, baš je biloneprijatno.

– Pusti njega. Nego, šta ćemo s njom?Doktor Vinfild se počešao po čelu. – Mislim da će ribarska flota biti

pravo rešenje.– Indija? Ali, Alfrede...

– Zaboga, ženo, pa ona je nenormalna. – Naglim pokretom podigaoje salvetu iz krila i tresnuo njome o sto. – Najbolje što možemo dauradimo jeste da je udamo za nekoga što je pre moguće. Ne smemodozvoliti da ovaj... ovaj poremećaj pusti korena. U Indiji ima mnogoviše Britanaca nego Britanki, odnos je barem pet na jednu, i ribarskuflotu čine sve same normalne žene u potrazi za muževima. Sve je tako iupriličeno da što više njih nađu sebi izabranika. Da ubacimo mi njutamo, kad ti kažem. Upoznaće svu silu vojnika neženja na koje se čovekmože osloniti.

Gospođa Vinfild je pogledala sebi u krilo pa promrmljala. –Upoznaće i žene.

– Pa šta bi ti sad htela, zaboga!? Upoznavaće žene ma gde bila.Barem će je ta ribarska flota odvojiti od ove proklete sobarice i odvući jojpažnju tim zabavama koje su smišljene da se žene zbliže s muškarcimaspremnim za brak. Memsahibe su, sve do jedne, ugledne udate žene,koje će, kao uostalom i svi ostali, odmah pretpostaviti da je ona tamo upotrazi za mužem Britancem, što znači da će imati ko da nadgledasvaki njen korak. Zaboga, pa tome ta ribarska flota i služi. – Nagnuo senapred, i u tom času senka gnušanja spustila mu se na lice. – Blagibože! Svakako ti nije palo na pamet da bi mogla da se upusti u vezu snekom Indijkom?

– Ovaj... – Gospođa Vinfild je podigla oči i, videvši izraz namuževljevom licu, samo prošaputala: – Ne. Ne, naravno da ne. –Oborila je pogled i zagledala se u prste koje je kršila u krilu. – A opet,Alfrede, poslati je brodom s tom ribarskom flotom, i to posle samogodinu dana koliko joj tražimo muža? Izgledaće kao da nismo nipokušali.

– Pa dobro sad, a šta bi ti htela? Da unajmimo drugu sobaricu, pa dai nju iskvari? Ona je bolesna! – Pogledao je u tavanicu kao da tražipomoć odozgo. – Ko zna, možda će surovost Indije otkloniti tu... tumanu. U svakom slučaju, biće stalno pod pratnjom, a za jednu mladuženu u Indiji i nema drugog posla nego da se uda za Britanca. Slutim daće na kraju završiti s nekim vojnikom koga više zanimaju konji iborbena obuka nego toplo porodično gnezdo.

– Duga je to plovidba, ali volela bih da je jednoga dana vidim udatu.

– Gospođa Vinfild se zagledala u vazu s belim ružama na sredini stola.– Možda će se smiriti kad dobije dete.

Doktor Vinfild je pripalio cigaru, na šta ga je žena upitala: – Zar ćešto pušiti ovde, unutra?

Ljutito je oduvao dim. – Mislim da sada imamo ozbiljnije teme zarazgovor od zavesa koje se osećaju na dim.

– Imamo. – Dlanom je zagladila hladni beli stolnjak. – Ako se uda uIndiji, i nećemo je više tako često viđati.

– A tebi to baš toliko smeta?Gospođa Vinfild je oklevala. Nije pogledala muža u oči, a njen glas

je, kad je progovorila, bio tih i tužan. – I ne baš – rekla je.– Tako sam i mislio. – Opet je ljutito izbacio dim. – Obaviću

neophodne dogovore. Oktobar 1855. Najdraža Felisiti,

Najužasnija, najčudesnija stvar se dogodila. Majka je zatekla Kejti imene u kompromitujućoj pozi. Shvataš šta hoću da kažem? Ako neshvataš, biću u prilici lično to da ti objasnim zato što me, evo, šalju uIndiju s ribarskom flotom! Treba da isplovimo, maltene, svaki čas.

Sirota Kejti je dobila otkaz i ne znam kuda je otišla, ali sam dalakuvarici tvoju adresu u Kalkuti za slučaj da se vrati. Pošto sam sedobro, pošteno isplakala, obrisala sam suze, i napisala Kejti najlepšumoguću preporuku. U kovertu sam stavila i pristojnu količinu novca –celu apanažu, jer ne mogu da podnesem samu pomisao na to da Kejti unečemu oskudeva. Ostavila sam kovertu kod kuvarice, koja obećava da ćeučiniti sve što je u njenoj moći da to stigne do Kejti. Ne znam ni samašta bih više mogla za nju da učinim.

Sve se ovo odigralo tako iznenadno, i tako je gorko i slatko u isti mah– u jednom trenutku plačem zbog Kejti, a onda mi, najednom, osmehozari lice na samu pomisao da dolazim kod tebe. I još mi taj osmejak titrana usnama, a već se suze slivaju niz obraze. U stvari, kad god nisam ušoku, baš sam ljuta.

Konačno ćemo opet biti zajedno.

Tvoja sestra u zdravlju u veselju,Adela

12.

1947.

U Simli se živi po vertikali. Taj život se vodi na planinskim padinama, auspon širokom pešačkom ulicom koja se zove Šetalište podrazumevavožnju strmom džadom u senci borova, bilo da sedite u tongi kojuvuku konji ili vas prevoze tri zadihana vozača rikši, od kojih dvojicavuku, a jedan gura. Sam taj put do Šetališta preplašio je Bilija kad smonjime prvi put išli – i ja sam se malčice štrecala dok smo se truckaliuzbrdo po zemljanom putu punom oštrih okuka – ali prošla su trimeseca i Indija nas je zavela, tako da smo sada jednostavno sedelizavaljeni pod uglom od četrdeset pet stepeni dok je konj brektao inaprezao se vukući nas tim dugim, vijugavim putem.

Kad smo stigli gore, isplatila sam vozača tonge i posadila Bilija ucrvena kolica sa Spajkom. Kao i obično, Šetalište je vrvelo od sveta, a uvazduhu se osećao miris pakora, koje su, poprimivši boju, iskakale napovršinu provrelog kokosovog ulja u kazanima. Uzane kamenestepenice odvajale su se naniže, ka četvrti u kojoj je živeo mesni živalj, abeše to jedan prenaseljeni lavirint fenjerima osvetljenih udžerica i tezgi,hramova i džamija. Ulični prodavci su hvalili svoju robu, kupci su secenkali, a ja sam stala da namestim naočare za sunce. Brauni aparatvisio mi je o kožnom kaiščiću oko vrata, u stanju pune pripravnosti dapostigne ono što nikome nikada nije pošlo za rukom – da ovekoveči duhIndije. Stopili smo se s tom masom u neprestanom pokretu, s prašinom,bukom, s tim višebojnim haosom, i sve me je to odnelo toliko daleko odproblema koji su me mučili da sam prosto uživala. Uživala!

Sa Šetališta sam lepo videla kako se Simla širi ispod mene – kuće itezge usečene u planinske padine, a iznad mene, visoko gore nagrebenu, ka nebu su štrčali bledožuti tornjevi Hristove crkve. Vuklasam crvena kolica pored pekare Krišna i majušne tezge s duvanomzvane Glori palas, a onda skrenula na strmi put što vodi ka samoj crkvi.

Imalo je tu dosta da se ide, i kad sam stigla do visokih, zasvođenihcrkvenih vrata, bila sam sva u znoju i zadihana. – O, ludo – rekao je Bili.– Zar baš moramo u crkvu?

– Samo na minut, Kikirikiću. – Povukla sam gvozdenu kvaku, ali sevrata nisu pomerila. Na pragu je leškarila žena u sariju boje kajsije,igrajući se s alkama oko gležnjeva. Sagnula sam se, namirisalakokosovo ulje u njenoj kosi, pa je upitala: – Je li zatvorena?

– Zatvara se, gospođa.– Po ceo dan?Mahala je glavom. – Zatvara se crkva po ceo dan, gospođa. Za dva

sata se vraća.– A-ha. Pa je li ceo dan, ili za dva sata?Opet je mahala glavom, ali sad već razdražljivo. – Zatvara se,

gospođa, po ceo dan. Vraća se za dva sata.– Dobro. – Okrenula sam se prema Biliju. – Glavu gore, Bobo. Po

svemu sudeći, danas ništa od crkve. – Klimnula sam glavom ženi, kojase igrala s prstenom na nožnom prstu.

Zaobišla sam crkvu i otišla do parohijskog doma, ali i ta vrata subila zaključana, pa sam počela da preturam po torbi tražeći olovku inapisala poruku na poleđini nekog starog računa iz prodavnice uvoznerobe u Masurli.

Dragi velečasni Lok,

Kada to vama bude odgovaralo, volela bih da pogledam crkvenearhive iz sredine devetnaestog veka. Zahvaljujem.

Evi Mičel

Presavila sam papirić, ćušnula ga pod vrata parohijskog doma, a ondase, sve vreme vukući kolica, zaputila ka kamenoj biblioteci kvadratnogoblika koja se nalazila odmah pored crkve. Ta vrata jesu bila otvorena,ali unutra nije bilo nikoga; daske su mi škripale pod nogama, a na svestrane su se uzdizale prašnjave gomile naoko preozbiljnih starih knjiga.– Ovde je gore nego u crkvi – primetio je Bili.

– Sad ćemo mi tebi da nađemo neku knjigu. Moram nešto dazavršim ovde, ali kratko, nekoliko minuta. – Pronašla sam knjigu s

bajkovitim slikama mogulskih careva, s kupolama nalik na glavicecrnog luka i vojskama s podignutim jataganima u jeku borbe. Bili jelistao knjigu preko volje, bez stvarnog zanimanja, dok sam ja tražila, ipronašla, odeljak s knjigama iz oblasti istoriografije. Ugledala samobimnu knjigu pod naslovom Radž, koja je obećavala, pa sam je skinulas police i počela da prelistavam, tražeći reč „sepoj“. Traženu rečpronašla sam ispod slike prpošnog mladog Indijca s turbanomukrašenim perjem, u uskim belim pantalonama, s crvenim vojnimkoporanom načičkanim mesinganim dugmićima. Englesku puškudržao je kao neki trofej.

Okrenula sam stranicu i pred očima mi se ukazao grozomoran crtežpoginulih i umirućih Indijaca u nekom ograđenom prostoru. Stotine telaležale su na gomilama u podnožju zida, a neka su visila preko ogradebunara. Leševi su ležali jedan preko drugog, užas im se ogledao u jošširom otvorenim očima, dok su žene u krvlju natopljenim sarijimadržale u rukama pobijenu decu. Slika je imala potpis: „Masakr uAmricaru“. Objašnjenje sam pronašla u tekstu na strani pored. Godine1919, pošto se više hiljada Indijaca okupilo na prolećnoj svetkovini uDžalijanvala Bagu u gradu Amricaru, britanski vojnici pod komandombrigadnog generala Redžinalda Dajera umarširali su u park i otvorilivatru. Političke tenzije rasle su već nedeljama, ali niko nije očekivao daće doći do napada na nenaoružane porodice. Dajer je svojim ljudimanaredio da pucaju tamo gde je masa najgušća, i oni nisu prekidali vatrusve dok nije potrošen i poslednji metak – njih ukupno hiljadu četiristotine. Jedini izlaz prethodno je blokiran oklopnim kolima, pa su ljudipokušavali da uteknu preko zidova i tako postajali lake mete. Neki suposkakali u bunar ne bi li tako izbegli metke – samo iz tog bunaraizvađeno je sto dvadeset leševa. Dajer je za sobom ostavio preko hiljadupetsto mrtvih i ranjenih. Najmlađa žrtva bila je jedna šestomesečnabeba.

Čerčil je kasnije rekao: „Indijci su bili tako zgusnuti da bi jedanmetak prolazio kroz tri-četiri tela; pomahnitali ljudi trčali su tamo-amo... A onda je viđen najstravičniji prizor, kad jedna nemilosrdnacivilizacija pokazuje svoju snagu.“

Na sudu je Dajer proglašen krivim za ovaj pokolj, ali je britanski

parlament poništio presudu i skinuo ljagu s njegovog imena. U Domulordova usvojen je predlog da se on proglasi „spasiocem Pendžaba“.List Morning post utemeljio je fond podrške Dajeru, i u taj fond slilo se26.000 funti. Naredne godine Gandi je osnovao pokret „NapustiteIndiju“, usmeren protiv Britanaca, i bio je to početak kraja Radža.

Lagano sam sklopila knjigu, pokušavajući da upijem svaku reč, iposkočila kad me je Bili povukao za ruku. – Spajk se umorio od oneknjige – rekao je.

Trudila sam se da mi se u glasu ništa ne oseti dok mi se, iakonezvana, pred očima ukazivala slika čoveka koji puca u Bilija u nekomparku. Uhvatila sam ga za bradicu i rekla: – Nije ni čudo, Breskvice. Ašta kažeš da malo istražujemo po bazaru?

– Idemo! – Izjurio je napolje, a ja sam knjigu ostavila otvorenu nastolu. Bili je uskočio u svoja crvena kolica i tutnuo Spajka među noge. –Bazar je stoput bolji od one knjige.

Koračala sam Šetalištem potpuno skrhana, u nastojanju daamricarske slike smrti zamenim prizorima života u Simli, ali nikakonisam uspevala da odagnam taj ledeni užas koji me je obuzimao nasamu pomisao da se ulicom kotrlja tenk koji okreće cev ka Biliju i meni.Kako su mogli? Kako bi iko mogao?

Bili je tražio da sledimo zvuk doboša i truba, i tako smo naišli nasvadbenu povorku. Uzbuđeno je pokazivao na blistavog mladoženju,koji je jahao belog konja i na glavi nosio turban što se presijavao odkomadića zelenog stakla. Mene je više privukla nevesta, koja se stidljivoosmehivala iza prozirnih zavesa nosiljke. Na sebi je imala crvenisvadbeni sari, a zlato joj je visilo iz ušiju, landaralo iz nosa i sijalo okovrata, nadlaktica i gležnjeva. Složena tetovaža od kane prekrivala joj ješake, nalik rukavicama od narandžaste čipke, šara satkana od cvetova ileptirova koja svedoči o zamršenoj mreži koja povezuje živa bića, ousponima i padovima u životu jednog muškarca i jedne žene.

– Jesu li to princ i princeza? – upitao je Bili.Klimnula sam glavom. – Danas jesu, Graščiću.Dok su prolazili, mlada je podigla zavesu nosiljke da me pogleda, i

tako sam i ugledala njeno pubertetsko lice – kajalom iscrtane oči i puneusne. Izgledala je kao otelovljenje nepomućene ljubavi, uprkos činjenici

da je njen brak, izvan svake sumnje, bio ugovoren. Mučila sam se soporom mešavinom čežnje za tim toplim osećanjem i prezira prematakvoj naivnosti. Zašto toliko istrajavamo u veri u nemoguće? Taj mladipar blistao je od uverenja da su njihovi svetovi sada zaokruženi. I jasam još pamtila to osećanje, i grlo mi se steglo i zabolelo me, pa sammorala da progutam, da trepnem i okrenem lice da me Bili ne vidi. Onbi redovno primećivao promene u mom raspoloženju, a ja sam htela daga zaštitim, barem neko vreme. Htela sam da uživa u toj čaroliji dokgod može, da ga blago poguram u taj grubi svet. Nasmešila sam se,stoga, i odvukla kolica dalje od svatova govoreći: – Nije li ovo lepo?

– Mama, hoće li oni sad da žive u palati?Verovatno će živeti u jednosobnoj kolibi sa zemljanim podom.

Princeza će sakupljati kravlju balegu za ogrev, dovlačiti drva i nositićupove s vodom na glavi, i tako dok je živa. Skoro polovina dece kojubude donela na svet umreće još u kolevci. Blistavi mladi princverovatno će tegliti rikšu dok ga zdravlje ne izda, ili će u znoju lica svogkamčiti hleb svoj nasušni od tvrdoglave zemlje i gledati kako mu decaumiru, jedno po jedno, dok on preklinje bogove da mu pošalju tamanonoliko kiše koliko treba. – Neće u palati, dušice. I oni su samo običniljudi, ali danas je njihov veliki dan. – Prećutala sam, pritom, da će njih,pošto su Indijci, verovatno spasti urođena prilagodljivost, za razliku odnas ostalih jadnika.

Pošto su me Amricar i svadbena povorka dirnuli pravo u srce,hodala sam prašnjavim, nepopločanim uličicama tražeći bilo kakavznak tih nemira koji su toliko brinuli Martina. Dva muškarca sedela suna krovu i zadovoljno žvakala pan, a zemlja se pod njima presijavala,sva crvena na mestima gde su pljuvali; prolazio je tuda jedan bosonogis belom kapicom na glavi krckajući zubima semenke suncokreta; maladevojčica s čarobnim osmehom sedela je na petama držeći u rukamabelog zeca, i, lagano, Indija je uspela da me omami svojom magijom.Život ide dalje.

Ljudi su nosili iste one sarije, dotije, čadore, šalvar kamize, dupate,kurte, kapice i turbane kakve su nosili vekovima – ti ulični prizoriverovatno se nisu mnogo promenili od vremena kada su ovuda hodileFelisiti i Adela. Zamišljala sam viktorijanske suncobrane i od sunca

izbledele kolonijalne šlemove sred svih tih sarija i kurti, i u tome samprepoznala osećanje kontinuiteta. Bio je to prijatan prizor, izuzmu li seprosjaci, a posebno deca među njima.

A dece je bilo previše; mršavih, dronjavih žgepčića umršene kose,koščatih nogu i sitnih, ispruženih šaka. Nisam mogla da odolimnjihovim majušnim mrkim dlanovima, žilavim kao kandže, kao ninjihovim izmršavelim lišcima. Pravili su pokrete kao da se hrane,gurajući pritom one prljave prste u usta, dok im se beznađe ogledalo utamnim očima. Nijedno dete ne bi smelo tako da izgleda. Onoga časakad sam spustila novčić u šaku jednog od njih, znala sam da će se desetdrugih sjatiti na njega, hitri kao pacovi. Mnogi nisu bili stariji od Bilija;neki su bili i mlađi. Pokušavali su da mi dodirnu odeću, kao da samneka svetica sa isceliteljskim moćima, i mene je bilo sramota, postidelasam se svog bogatstva i svoje nemoći. A ranije mi je predočavano da nedozvolim sebi da se sažalim na tu decu. – Kad im dajemo novac, samoprodubljujemo problem – govorio je Džejms Voker.

A problem je bilo ropstvo. Voker je rekao da takvu decu čestoprodaju trgovcima robljem, i da to radi sama rodbina, koja nema višečime da ih hrani – bilo je tu i žrtava zemljotresa iz Bihara, i ratne siročatiiz Pendžaba, i izbeglica iz Zapadnog Bengala – a novac koji oni tuisprose posle biva upotrebljen kako bi se kupilo još dece. Deca su bilamršava, prljava i ranjiva, a opet su se mogla računati u srećnike; samimtim što su vlasništvo nekog gazde, moći će i da ostanu u životu.

A kad odrastu i ne budu više za prosjake, tada će ih prodati – ili kaoslužinčad, ili kao prostitutke. Sve sam ja to znala, i nisam želela dadoprinesem produžavanju takvog stanja, ali ako se deca uveče ne vratebar s tim dnevnim minimumom, dobiće batine. A to nije put kapovoljnom ishodu, pa sam stoga uvek nosila gomile sitniša i davalasvakom po jedan pajs – koji je vredeo manje od jednog penija. Savestsam blažila razmišljajući: Nije to dovoljno da se kupi još jedno dete, a moždaovo ovde danas neće dobiti batine zato što nije donelo ni prebijenu paru. Bilime nije pitao zbog čega ta deca prose, ali ih je gledao s nekim svečanimizrazom na licu. Ja sam hodala brzo, pokušavajući da mu odvratimpažnju.

Pokazala sam mu na jednog astrologa koji je delio savete sedeći u

drvenoj stolici pod visokim, resastim kišobranom, pa dozvolila Biliju daga slika. Snimili smo i obućara koji je od starih guma za bicikl praviosandale. Ljudi su govorili hindi, urdu, teluški, bengalski, a čula se iprava papazjanija raznih drugih jezika, koji su se stapali u žamornedokučiv kao i sama ova kultura. Nama je ostalo samo da gledamooko sebe i fotografišemo. U viziru foto-aparata našle su mi se tezge sačajem, pune košarica s mirisavim lišćem – škljoc – pa trgovci začinimakako stoje iza otvorenih džakova sa semenkama kima – škljoc – iprodavnica tamjana obavijena prozirnim dimom – škljoc.

Naročito primamljivo bilo mi je kod prodavca miomirisa i uvek bihzastala da pomirišem njegove uzorke – pačuli i požuda, tinktura mire,ruže i dim. Neretko bih se našla u iskušenju da kupim jednu od tihbočica sa zapušačem, tridesetak grama Indije koje bih čuvala samo zasebe. Nisam, inače, stavljala parfeme, ali bih u tim prilikama pomislilakako bi zaista lepo bilo odneti malo nekog od tih mirisa kući u Čikago,pa da onda tamo, nekog sivog januarskog dana, kad se temperaturaspusti ispod nule, prinesem bočicu nosu i setim se svega. Ali mi smoživeli s tačno određenim primanjima i, ako Martin i nije, ja sam do uparu znala koliko imamo u onoj kutiji za čaj. Bilo kako bilo, nikadanisam ovladala umećem cenkanja, pa sam se samo nasmešilaprodavcu, fotografisala njegove otmene bočice od brušenog stakla iprodužili smo dalje.

Stigli smo tako do tezge gde je neki starac sa širokim, mongolskimlicem prodavao tibetanski tirkiz, i zastala sam da vidim kako onimveštim prstima preleće preko računaljke. Put mu je bila nalik sušenojživotinjskoj koži, a njegovo uglancano kamenje, u raznim nijansamabledoplave i zelene, krasili su minuciozno izrađene srebrne minđuše,vrlo složene ogrlice i široke narukvice, koje su sve visile oko prodavcanalik onim zavesama što zveckaju. Časak prekasno, ugledala samEdvarda i Lidiju kako preturaju po korpi s kamenjem koje je prodavanona komad.

– Evi, dušo!Edvard je ovlaš dodirnuo obod šešira učtivo me pozdravivši. – A mi

rekosmo, hajde malo da idemo u kupovinu kad smo već ovde zaglavili.– Ovi su mnogo lepi. – Glavom sam pokazala na tirkize.

Lidija je prešla rukom preko zavese od ogrlica. – Da li si u životuvidela nešto ovako vulgarno? – Saučesnički mi se nasmešila paprodužila tišim glasom. – Ali ovi kamenovi na komad su veličanstveni.– Uzela je jedan tirkiz veličine prepeličjeg jajeta. – Mogla bih s ovomneznalicom da se cenkam dok mi ne dâ kamen budzašto, pa da posledam da mi ga optoče u Londonu. – Lidija je sva blistala, a Edvard je,odobravajući, klimao glavom.

– Mama?Sa zahvalnošću sam se okrenula prema Biliju. – Šta je, Kikirikić?– Ja i Spajk učimo da podrigujemo. ’Oćeš da čuješ?– Pa...– Rrrriiig.– Oooo... Zvuči kao pravo.– Hvala ti. – U njegovom osmehu bilo je i sramežljivosti i ponosa.Lidija je izgledala kao da joj je neko maločas dodao tanjir, a na

njemu srce koje još kuca. – Ali stvarno, Evi, na šta li si mislila kad sidovodila dete u Indiju. Divan dečak... Ali iskreno: kako si mogla?

Gricnula sam se za vrh jezika da presečem mrsan odgovor koji jesvaki čas mogao da mi se prevali preko usana. – Nedavno sam čulajednu zanimljivu pričicu iz istorije i baš sam se pitala da li biste ti iEdvard mogli da mi kažete nešto više u vezi s tim.

– Naravno, dušo. – Lidija se prešaltovala na tračerski ton. – Šta si točula?

– Reč je o jednoj epizodi iz istorije Indije koja ima veze s VelikomBritanijom.

Lidijin pogled opet je odlutao ka tirkizu. – Pa valjda celokupnaistorija Indije ima veze s Velikom Britanijom.

– Vala stvarno – progunđa Edvard.Na silu sam usne razvukla u nešto što će – nadala sam se – biti

protumačeno kao osmeh. – Događaj se odigrao 1857. godine. Pobunasepojâ.

– Ja sigurno o tome ne znam baš ništa – rekla je Lidija prebirajući potirkizima. – Takve stvari me uvek oneraspolože.

– A, da, sepoji. – Edvard je progovorio glasom imperijalnogautoriteta. – Pripadnici mesnog življa u britanskoj službi izazivali su

tada svakovrsne đavolštine. Pomislio bi čovek da će biti zahvalni što siim dao uniformu i obezbedio im pravu obuku, ali ne, oni su napraviliopšti metež. Nezahvalnici bezobrazni. Mnogo je britanskih života tadaizgubljeno, ja kad ti kažem.

– Šta ih je to uzrujalo?– Neka praznoverica u vezi s mašću na municiji za puške – frktao je

Edvard. – Ja l’ je bila goveđa, ja l’ svinjska mast, ili tako nešto. Ko bi gaznao?

– Molim te, dušo, pusti sad to. – Lidija se, vidno zabrinuta, okrenulaprema meni. – Mi smo u Indiju došli da se sklonimo. London je uruševinama, znaš. Rat... – Mrštila se, pokušavajući da nađeodgovarajuće reči. – I dobro, možeš samo da zamisliš kako smo serazočarali kad smo došli ovamo. Sve ono što valja ovde englesko je, nebaš isto onako dobro kao u Engleskoj, istina, a što se ostalog tiče –sirotinja bez kraja i konca... Meni je, naravno, njih žao, koliko može dami bude, ali pošteno govoreći...

Sevnuo je, uto, vrh Edvardovog jezika. – Nadam se da moje reči nećebiti pogrešno protumačene – rekao je. – Mi te jadnike sažaljevamo. Alini oni sami sebi ne umeju da pomognu, nije li tako? Sve me ovo podsećana Afriku. Oni Kikuju...33 Svašta bih imao o njima da ispričam. –Podigao je obrvu.

– Nemoj sad, Edi, o tome, šta će ti to. Samo se mučiš.Osećala sam kako mi toplota udara u glavu, ali sam se iz petnih žila

napela da mi glas ostane ujednačen. – Mislim da Gandi upravopokušava da pomogne Indijcima da nauče kako da pomognu sami sebi.Ali prvo im mora biti dopušteno da sami sobom upravljaju.

– Gandi. – Edvard je to „a“ izgovorio tako da je više vuklo na „e“,kao u „trendi“. – Političar, a oblači se kao prorok. – Ružičaste fleke nanjegovim obrazima sada su već bile poprimile tamniji ton i po boji supodsećale na živo svinjsko meso. – Sve u svemu, gospođo Mičel, lako jevama Jenkijima da doskakućete ovamo i bogzna kako demokratski sezgražavate nad svakom sitnicom, ali mi Britanci morali smo da seizborimo s tom groznom odgovornošću u ovoj zemlji od koje je i bogdigô ruke.

Biliju nije promaklo da je Edvard povisio ton, kao što mu nije

promakao ni grč na mom licu. Prestao je s podrigivanjem i nagnuo senapred u svojim crvenim kolicima, širom otvorenih očiju i blagootvorenih usta. Spajka je privio uz grudi.

– A kakva bi to odgovornost bila, Edvarde?– Da se održi mir, razume se.Lidija je frknula. – Čini mi se da je to i previše očigledno, naročito

danas.– Jeste – složila sam se. – S tim što se danas taj mir i ne održava baš

najbolje?Edvard mi je prišao. – Ne može niko nas optuživati za taj lom

između hinduista i muslimana.– Je li? A ja sam mislila da se Velika Britanija zalaže za podelu. –

Osetila sam da mi krv udara u obraze. Mrzela sam to.– Naravno da se zalažemo! Ovi prokleti prljavci nikako ne mogu

jedni s drugima. Nikada nisu ni mogli.– A meni se čini da se ovde u Simli sasvim dobro slažu.Lidiji kao da je ponestalo interesovanja za tirkize. – Ali stvarno, Evi,

nije mi jasno otkud tebi pravo da nam ovde sad soliš pamet, a onamo siodlučila da dovedeš to nedužno dete u ovaj... – Mlatarajući belimrukavicama, pokazivala je oko sebe po bazaru. – Dete... Tvog sinčića,tvoju bebu... – Na reč „beba“ Lidiju glas umalo nije izdao, a lice joj seukočilo.

Edvard ju je obgrlio oko ramena. – U redu je, draga. Samo polako.Bili je netremice posmatrao Vortingtonove, blago otvorenih usta i

širom otvorenih očiju. Znala sam da ne bi trebalo da sluša ovo, ali sobzirom na to da sam upravo bila čitala o onome što se dogodilo uAmricaru, jednostavno nisam mogla da se zaustavim. – Možda si upravu, Edvarde. Pretpostavljam da meni nedostaje taj istančani smisaoza moralnu odgovornost. Čitala sam o tome kako ste dobro održavalimir u Amricaru.

Zvuci su utihnuli. Bazar je utonuo u sumaglicu. Vreme se usporilo.Gledali smo se u oči, kao u nekom ledenom zastoju. To što sam izokolapomenula masakr bespovratno nas je gurnulo izvan granica učtivograzgovora. Vrtelo mi se u glavi, i tada sam uvidela da sam otišlapredaleko. Na kraju krajeva, Lidija i Edvard lično nemaju nikakve veze

s Amricarom. Osluškivala sam brzo kliktanje računaljke, neprekidnimrmor na nepoznatim jezicima i krajičkom oka opažala kretanje. Aonda se podnevno zvono oglasilo s Hristove crkve razbivši čini i vratilisu se uobičajeni zvuci i kretanje.

Edvard je lako dotakao obod šešira. – Divno je bilo naleteti na vas,gospođo Mičel.

Lidija je razvlačila one bele rukavice. – Prijatno popodne ti želim,Evi.

Dok su se Edvard i Lidija udaljavali, ispunilo me je osećanje nekogsumornog zadovoljstva. Dobro, pomislila sam, možda će me sada todvoje izbegavati i tako me poštedeti truda da ja njih eskiviram.

– Mama? – Pogledavši Bilija, pomislila sam: ovako bi otprilikeizgledao zabrinuti heruvim. – Spajk se umorio. Hajdemo kući.

Ali ja sam morala još malo da hodam, da izbacim iz sebe misli oVortingtonovima. Sagnula sam se i slatko ga, sočno poljubila u obraz. –A što ti i Spajk ne biste malo dremnuli? – Namestila sam mu jastuk ipomilovala ga po kosi. – Kad se probudiš, popićemo masala čaj.

Bili se posavetovao sa Spajkom, a onda se sklupčao na jastuk skucom pod miškom. Duboko sam udahnula i krenula dalje, ali me jeuhvatio strah da se od Vortingtonovih nikako neću skloniti sve dok nezapucam pravo preko Himalaja. Amricar. Čvrsto sam stegla drškukolica od same te pomisli, ali zašto li sam se istresla na Lidiji i Edvardu?Ipak to nije bilo nimalo racionalno s moje strane. Lice mi je još ceptelood susreta s njima.

Okrenula sam se i ugledala u kolicima usnulog Bilija, spokojnosklupčanog oko Spajka, pa sam zastala pod drvetom nima i sela učipkastu hladovinu, posmatrajući trgovca svilom kako prska ružinuvodicu po prašnjavoj zemlji ispred dućana. Nasmešila sam mu se i onmi je otpozdravio kao neki mogulski princ.

Sunce se tu i tamo probijalo kroz lišće nima i to me je podsetilo naono što mi je Martin jednom rekao, da seljaci čiste zube upravoslomljenim grančicama nimovog drveta. Često sam, zaista, viđalaisečene grane s još svežim i savitljivim lišćem – prodavane su nauličnim tezgama. Nagonski sam dohvatila jednu grančicu i odlomila je.Iz bledozelene srži curkao je bistri biljni sok, a ja sam stavila jedan kraj

u usta i žvakala ga dok nije omekšao, a onda počela njime da trljamzube. Ukus je bio gorak i jedak, ali ipak je bilo prijatno necivilizovanodržati grančicu u ustima, a i prijao mi je dodir tih vlakanaca nadesnima. Najednom sam se glasno zasmejala nad tim besmislenimprizorom: neka tamo riđokosa iz Čikaga, moralno povređena i krojačkizbunjena, zgnječenom grančicom četka zube na javnom mestu, i đavoda me nosi ako me upravo to što sam se slatko nasmejala samoj sebinije očistilo od Vortingtonovih.

Udahnula sam planinski vazduh, uhvatila dršku kolica i zaputila seprema tezgi s duvanom da kupim paklo abdulah cigareta. U Čikagunisam mnogo pušila – jedan rali posle obroka, možda još jedan uveče –ali sviđale su mi se ove kratke, ovalne abdulah cigarete s pozlaćenimkrajem što miriše na ružu. Verna me je ponudila tom cigaretom kadsam bila kod nje na čajanki i otad samo njih pušim. Probala sam jedanonaj Martinov bidi – tanku cigaretu koju ovdašnji puše, s duvanomumotanom u list koji se posle priveže koncem – ali to mi je bilo i ljuto ijako. Bidi su još jedna stvar zahvaljujući kojoj Martin liči na pravogIndijca, s tim što on tvrdi da sve to radi kako bi lakše uspostavio odnoss ljudima s kojima razgovara.

Skrenula sam u ulicu iza kineske obućarske radnje i obrela se utihom ćorsokaku na čijem se kraju uzdizao stari hram – građevina odžute cigle podignuta preko kamenih razvalina nekog starijeg zdanja.Dvoja drvena vrata bila su otvorena i činilo se da su namernicidobrodošli. Vrata su bila ukrašena srebrnim pticama i cvećem, a iznadnjih se njihala niska molitvenih zastavica. Zavirila sam unutra i u slaboosvetljenoj prostoriji, u kojoj su gorele uljane lampe, uspela darazaberem veliko obličje kamenog Bude.

Znala sam da u hinduistički hram ne mogu da uđem obuvena, kaošto i u džamiji postoje propisi o ritualnom pranju i pokrivanju glave.Nisam znala kakav je tačno protokol kod budista, ali sam ipak provirilakroz vrata i pogledala levo-desno: nije bilo nikoga. Nije li i Gandibudista, upitala sam se tada. Nije, on je hinduista. Ili će pre biti da jemusliman? Pretpostavljam da bi mogao biti i hrišćanin... A možda iparsi, ili jainista. Jainisti su fanatični pobornici mira, ponekad nosemaske da bi se zaštitili od udisanja mikroskopski sitnih insekata, ne bi

oni ni vašku među noktima zgnječili. Indija je bila jedan duhovnikarneval, i to sa sporednim predstavama, ali kojoj god religiji Gandipripadao, on je izrastao u humanistu koji je u isti mah prigrlio i odbaciosve religije.

Svi su se divili Gandiju zato što je naterao Britance da napusteIndiju, ali ja sam se krišom ipak divila čvrstini kolonista koji su uspelida puste korena u ovoj zemlji međusobno sukobljenih tabua, ubitačnihvrućina, srednjovekovnih kraljevina i izobilja smrtonosnih bolesti. Onisu preneli parče Engleske u jedno od najčudnovatijih mesta na zemlji,služeći se pri tome samo mazgama i svojom odlučnošću. Mora da je tobio jezivo težak život, naročito za žene, i pitala sam se da li je bilo komeđu tim Englezima, izuzev najposvećenijih graditelja imperije, ovdebio zaista srećan. Da su imali petlju, imali su – to im se ne može osporiti– ali, kao i svi imperijalisti, i oni su sami posejali seme sopstvenepropasti.

Sve je to bilo previše zamršeno, i bilo je pretoplo, i ja sam većpredugo bila napolju. Nešto me je vuklo u hlad i tišinu budističkoghrama, a kad sam prekoračila prag, obuzelo me je osećanje spokoja. Tomesto nadilazilo je i Vortingtonove, i politiku, pa i samu Indiju. Nakraju je želja za unutrašnjim mirom nadjačala oprez. Izula sam seispred ulaza i ušunjala se unutra, vukući za sobom svog uspavanogslatkiša u crvenim kolicima.

13.

1856.

Iz dnevnika Adele Vinfild: Mart 1856.

Kad sam se iskrcala u Kalkuti, sedokosi nosači u luci otimali su se smlađim muškarcima ko će pre do mog prtljaga. Gurali su jedan drugogapružajući ruke k meni, mlateći se međusobno oštrim laktovima. Pojmanisam imala ni koliko da im platim ni koga da odaberem; meni su svi oniizgledali isti – mrke puti i prašnjavi, bosi i ispunjeni zebnjom.

Iz tog meteža ka meni je potrčao neki čovek, visoko podignutih rukuu kojima je držao bleštav narandžasti ogrtač. Tek kad se približio,shvatila sam da to nije ogrtač, već prilično dugački venci s cvetovimanevena, pričvršćeni za njegove ruke; kasnije sam saznala da se to cvećeprodaje kao uzdarje za hramove, ali zašto bi, zaboga, taj čovek pomislioda ja želim da kupim uzdarje za hram? Da, ali to je Indija: sve samapitanja, a odgovora niotkuda. I tako sam se izmakla, pošto su već počelida me nerviraju i taj sa cvećem i oni nosači, i nisam znala kako da ih seratosiljam.

Osvrtala sam se oko sebe: pristanište je bilo puno-puncato. Već jepočela da me hvata panika kad sam ugledala jednog čoveka kako držinešto poput plakata s mojim imenom na njemu. Po toplom vremenu lordČedvik odseda u Kalkuti, kao, uostalom, i većina zaposlenih uKompaniji, i ovom prilikom bio je tako ljubazan da mi pošalje svogslugu Kasima da me pokupi u luci i dovede u njihov dom na Garden ričroudu.

Kasim me je malčice uplašio – onako visok i taman, ponositogdržanja, sa zasenjujuće belim turbanom na glavi i crvenom ešarpom okopojasa. Učinio mi se kao otelovljenje svega onoga što mi je Felisitipričala o ovom, meni tuđem mestu, a opet, kad je rukom dao znak u

pravcu nosiljke koja je čekala, učinio je to na izrazito gospodski način.Popela sam se u zamračen, zavesama zagrađen prostor, a Kasim je ondazavese i zakopčao, sigurnosti radi; posle neumoljivog sunca i onogljudskog kovitlaca na pristaništu, sada su mi pred očima igrale svetletačke, terajući me da žmirkam u tom zamračenom, ušuškanom prostoru.

Jeste me ta nosiljka sputavala, ali se, isto tako, ne bih ni usudila daidem pešice kroz tu vrevu i zbrku, pa sam se zadovoljila time daotkopčam nekoliko dugmića i pridignem zavesu, tek da prvi putosmotrim Kalkutu.

Beskrajna reka ljudi, a svi s tovarima, što na leđima, što na glavama,kretala se duž zemljanih ulica, pored ćumeza, tezgi i bednih daščara.Prolazili smo pored prodavaca koji su čekali kupce za ribu, voće, pogačenaslagane jedna na drugu i raznorazne meni nepoznate stvari. Prodavcibez tezgi sedeli su na petama; pokoji među njima držao je u naručjumačku ili razgovarao s pticom mezimicom u kavezu od bambusa,izloživši prethodno robu na velikom komadu platna.

Takvu vrućinu nikad ranije nisam bila osetila: vazduh je biozagušljiv i težak, prosto ti se učini da možeš da ga uhvatiš i držiš u ruci,kao neki vlažan sunđer. Graške znoja izbijale su mi iznad gornje usne,slivale su se kapi niz leđa, donji veš mi se lepio za kožu. Briskala sam licemaramicom, čvrsto rešena da prvom prilikom kupim lepezu.

Proturila sam glavu iz nosiljke, koliko da udahnem vazduh, toliko ida zadovoljim znatiželju, i pažnju mi je privukao jedan bradati starac sduboko usađenim očima i izraženim jagodicama. Odeća koju je imao nasebi i njegovo ozbiljno lice prizivali su lik nekog starozavetnog proroka.Kako se moja nosiljka približavala mestu gde je on sedeo prekrštenihnogu na zemlji, nasmešila sam se, na šta su njegove tamne oči postalesamo još hladnije nego do tada. Podigao je korpu iz koje se promolilaglava kraljevske kobre, žuto-crna, raširene kapuljače od krljušti, saisplaženim račvastim jezikom. Ustuknula sam, što od iznenađenja, štood straha, i tada se stari nasmešio.

Spustila sam zavesu, povukavši se u svoju, sa svih strana ograđenu,tamu i pre nego što sam stigla da se priberem i ponovo pogledam napolje– nešto se promenilo. Ulični zvuci su utihnuli i mene je obuzelo ugodnoosećanje da prolazim ispod gustih krošanja. Provirila sam i ostala bez

daha pred svom raskoši Garden rič rouda. Kuće su izgledale kao one naslikama zastrašujućih arhitektonskih dela – Tadž Mahala, Partenona,Bazilike Sv. Petra. Zaprepastio me je taj sjaj nasuprot prljavštini kojusam videla dolazeći iz pristaništa, i tako sam, ispunjenastrahopoštovanjem, gledala te velelepne bele građevine, tačno onako kakobi i svako drugi morao da ih gleda.

Kalkuta je podeljena na Crni grad i Beli grad, i mi smo, ušavši uBeli grad, zastali ispred Čedvikovog monumentalnog doma. Izašla samiz nosiljke, sva izgužvana i prljava od puta, i u tim trenucima prožimaome je utisak da sam sa svih strana okružena visokim belim stubovima iprostranim vrtovima.

Lord Čedvik me je dočekao na kolskom ulazu, rekavši: „Dobro došli uovaj naš komadić Engleske na indijskom tlu. Sada ste međucivilizovanim ljudima.“ Saopštio mi je tada da su, više od mesec danapre toga, Felisiti i njena majka otputovale za Simlu. Mart 1856.

Kuća se širi na sve strane, a visoke tavanice nisu zatvorene; golekrovne grede prekrivene su ogromnom belom tkaninom. U jednomtrenutku začula sam odozgo neko grebanje i, podigavši pogled, videlakako nešto juri preko tkanine. Prenula sam se shvativši da to mora da suili neki veoma mali glodari ili vrlo veliki insekti, a da tkanina i služi zato da nam oni ne bi padali na glavu. Sada znam da je to uobičajenorešenje u velikim vilama Kalkute. U prvi mah učinilo mi se da je glupotoliko se maltretirati zbog pokojeg mrava ili moljca, ali ovdašnji insektini izbliza ne odgovaraju uobičajenim dimenzijama mrava i pčela uEngleskoj. Jednom sam, tako, u spavaćoj sobi zatekla bubu veličinedivlje jabuke!

Podovi su hladni, kameni, a zidove ukrašavaju trofeji u viduprepariranih životinjskih glava. Nije se štedelo na finom masivnomnameštaju, mermernim stolovima i japanskim vazama punim cveća. I,što je posebno zanimljivo, sve je to u pravom engleskom stilu, a opet – inije.

Prvog dana koji sam provela ovde čitava povorka slugu nosila je mojprtljag, a bosonoga mlada žena u belom sariju otpratila me je do same

sobe, u kojoj se nalazio veliki kraljevski krevet zaštićen mrežicom zakomarce. Osvrnula sam se po prostranoj sobi s visokim drvenimlajsnama i almirom od pune hrastovine, i možda ne bih ni po čemu niprimetila da sam u Indiji da mi znoj nije curio niz vrat, da ne beše temrežice i te žene u belom sariju što sipa ružinu vodicu u mesinganilavor.

Veliki trščani ventilator – punka – uz škripu mi se vrteo nadglavom, komešajući sparan vazduh i ja sam, prateći pogledom uže,stigla do ruke malog dečaka mrke puti koji je sedeo u uglu. Taj je biozadužen za punku. Kasnije sam tek saznala da u nekim kućama bušerupe u zidu tako da sluge zadužene za punku mogu da pokrećuventilator sedeći izvan kuće, ali oni koji su već dugo u Indiji odavno neobraćaju posebnu pažnju na sluge koje sede u sobi, ništa više nego naneku od inače mnogobrojnih stolica ili hoklica. Tamna, bosonoga obličjatiho prominu, neočekivano se pojavljuju, i to tako da ih niko i neprimeti.

Sela sam na krevet i ni sama nisam bila načisto šta sledeće dapreduzmem. Sluge su moj prtljag ostavile na podu, ali hoće li ga sadaraspakovati ova mlada žena, kao što bi jedna sluškinja u Engleskojsvakako učinila? Krenula sam da raspetljam čizme, ali ta mlada žena –moja aja, konačno sam shvatila – toga trena stvorila se kraj mojihstopala s lavorom punim mirišljave vode. Nasmešila mi se, blagouklonila moje ruke, pa mi sama skinula čizme. Pokušavala sam dazamislim kako bi draga, žustra Kejti izgledala u ovako pokornomizdanju, i nisam mogla a da se ne nasmešim.

Devojka je oterala slugu zaduženog za punku, a meni dala znak daustanem. Pomogla mi je da se skinem, sve do džak-haljine, tako da možeda me osveži ružinom vodicom, a meni je bilo toliko toplo i tako sam bilaumorna, i tako mi je nedostajala Kejti, i tako sam, uz sve to, bila utučenašto u Kalkuti nisam zatekla Felisiti da sam zastenjala kad mi je devojkadodirnula lice hladnim sunđerom. Kad me je tako zaprala, naklonila se,kao da sam joj ukazala počast, uzela onaj lavor i, sve vreme licemokrenuta meni, izašla iz prostorije.

Popela sam se na krevet, zatvorila mrežu protiv komaraca i leglaraširenih nogu i ruku. Posle dugih meseci u visećoj ležaljci pravi krevet

ličio mi je na apsurdan luksuz i pitala sam se kako je moguće da nikadanisam umela da cenim tu pogodnost koliko to ona zaslužuje. U jednomtrenutku mora da se vratio onaj sluga što okreće punku, jer osetila samkako mi se vazduh u ritmu pomera preko tela. Pomislila sam načas da ćuumreti od zadovoljstva, ali...

O, Kejti.Gledala sam uleglu mrežu iznad glave, zahvalna što sam doputovala

zdrava i čitava, zahvalna i za ovo udobno utočište, ali nikako nisammogla da odagnam to osećanje da sam u pokretu, kao da se još ljuljam naokeanskim talasima, ili na motkama nosiljke. Ni um ni telo nisu znaligde se nalaze. Mart 1856.

Baš Engleska. Svakog bogovetnog dana jedemo jedno te isto, samona različite načine: supu, onda ribu, šnicle, prekuvano povrće, papuding i porto. Kao „stara kuka“, lord Čedvik veruje da je uzimanjemesa i vina u velikim količinama najbolja mera koju neko možepreduzeti kako bi sačuvao zdravlje. Pitam se samo kako to da niko,izgleda, ne primećuje da hinduisti u ovoj zemlji hiljadu godina žive naoskudnim obrocima od pirinča i povrća a da ih ne muče boleštine kojepokose većinu Engleza.

Sinoć, dok sam prevrtala po tanjiru jagnjeći odrezak, na kojem je onatraka loja već počela da se stvrdnjava, kao na slanini, lord Čedvik senagnuo prema meni i saučesnički mi namignuo. „Izdašni obroci suvažni. Holanđani kažu da bismo, kad bismo svoju krv zamenili krvljustarosedelaca, stekli otpornost na sve te njihove bolesti, ali ja u to neverujem.“ Odsečno je klimnuo glavom. „Meso i vino su prava stvar. Asad prioni, devojko.“

Upitao me je da li ću se, pošto tople mesece provedem u brdima, sFelisiti vratiti u Kalkutu. Ako devojka ne nađe muža gore, u brdima,vraća se u Kalkutu i tu provede hladniji deo godine, odlazi na igranke irazne zabave, neprestano tražeći prosca. Znajući da Felisiti nenamerava da se vraća, odgovorila sam da ću ići kuda i Felisiti.

Posle večere volim da se prošetam po vrtu, a iz spremišta se u todoba dana često šire zanimljivi kuhinjski mirisi. Kad stignem kod

Felisiti, ona će me uputiti u ovdašnji način ishrane, jer nema sumnje dati teški engleski obroci nisu pogodni za ovakvu klimu, ma šta govorilestare kuke. Mart 1856.

Uveče se obično upriliči neka engleska zabava – koncerti za harfu iliklavir – ali sinoć je lord Čedvik organizovao zabavu na domaći način, učast mesnog navaba s kojim je u poslovnim odnosima.34

Mlada devojka, ne starija od trinaest godina, izašla je pred naszaogrnuta metrima i metrima tirkizne svile sa širokim zlatnim porubom.Sluge su podigle zavesu i tu se pojavila ona, na vratima, držeći uglovetkanine u visini ramena, i u tom trenutku me je neodoljivo podsetila nanekog džinovskog leptira. Njoj sleva sedeo je muškarac izrazito crnekože, prekrštenih nogu, i udarao u table35 vrhovima prstiju ikorenovima šake. Devojci zdesna sedeo je drugi crnoputi muškarac, kojije svirao sitar. Muzičari su tu bili kao pratnja, puki privesci za tozasenjujuće biće koje je plesalo između njih.

Na njenom licu boje bakra, oivičenom filigranskim zlatnimminđušama, ni u jednom trenutku nije se pojavio osmeh, niti je makar ijedan jedini put pogledala nekog od prisutnih u oči. Na očima nijeimala kajala, ni boje na usnama, a sjajna crna kosa, s razdeljkom posredini, bila je začešljana u besprekornu punđu. Mlado devojčino licenamerno nije bilo istaknuto da ne bi odvraćalo pažnju sa samog plesa. Usobi osvetljenoj plamenom sveća njeno telo kretalo se kroz izmaglicu bojei pokreta. Kretala se s čulnom gracioznošću, kao da nema ni kostiju nizglobova, pa čak ni sile teže da je sputava. Nikad nešto tome sličnonisam videla.

U prvi mah ta čudnovata muzika zvučala je neskladno, parala mi jeušli, ali onda me je devojka potpuno osvojila svojim ozbiljnim licem ihipnotičkim plesom; opčinili su me njeni zmijski pokreti i šumorenjeuskovitlane svile. Te noći počela sam da se zaljubljujem u Indiju. April 1856.

Juče smo krenuli u brda. Oni kažu „brda“, mada pritom misle na

moćne Himalaje. „Kada bismo rekli: ’Idemo u planine’, neko bi pomislioda smo krenuli u Švajcarsku“, objasnio mi je lord Čedvik.

Od Kalkute do Simle ima preko hiljadu šeststo kilometara, pri čemuse prvo plovi rekama Hugli, Gang i Jamuna, i to u budžeru – reč je oplovilu koje je nešto između barže i lađe s kabinom – a potom sledikratka, završna kopnena etapa. Rekoh „mi“ maločas, jer putujem spratiljom, gospođom Dejzi Kroli, koja takođe ide u brda da se skloni odvrućinâ. Simla je poznata kao kraljica brdskih prebivališta i omiljeno jeodredište za toplih letnjih meseci. Biće tamo sedeljki u klubu (mahomosmišljenih za devojke iz ribarske flote), a gospođa Kroli i ja nosimo početiri velika sanduka s odećom umotanom u mušemu. Ima tu jošsanduka, u kojima je kuhinjski pribor, i još jedan veliki sanduk s mojimknjigama, dnevnicima i nešto malo novog papira za crtanje koji nosimFelisiti.

Gospođa Kroli, koja je i ranije putovala ovom trasom, unajmila ječitavu armiju slugu, koje – ako sam dobro shvatila – rade za hranu iminimalne nadnice. Nas dve imamo svaka svoju aju da se brine o našimličnim potrebama, zatim dobi, da nam pere odeću, kao i dve čistačice danam sve bude uredno, kuvara, poslužitelja i veći broj kulija, koji veslajui nose.

Hodala sam po klizavim obalama Huglija, jedva čekajući da krenemna taj put, i posmatrala kulije koji su se preznojavali utovarajući punadva budžera, jedan za nas i drugi s kuhinjom, na kojem će biti smeštenaposluga. Kasnije, kad smo krenuli, sedela sam na maloj stolici od ratanapričvršćenoj za palubu. Odatle sam gledala neke žene kako se kupaju usmeđoj vodi; pamučne bluze su im se skroz nakvasile, mokra koža sepresijava na suncu; dok smo prolazili pored njih, smešile su nam se imahale, sasvim prirodno.

Osećam da mi je Felisiti sve bliže i Indija je sada u mojim očimazelena zemlja izobilja. April 1856.

Kad smo iz Huglija uplovili u Gang, primetila sam da vodadrugačije miriše – nekako je sad više vuklo na močvaru i na nešto staro.S vremena na vreme vlažni lahor doneo bi do nas kuhinjske mirise iz

selâ na obali, a jednom je ogromno jato vrana prhulo iz krošnje drveta ipreletelo iznad nas, zaklanjajući dnevnu svetlost poput kakvogzloslutnog crnog oblaka. Sujeverne sluge upirale su prstom u ptice i,zaštite radi, bacale zrna pirinča u Gang. Gospođa Kroli im se naglassmejala.

Mišićavi muškarci veslaju pored kao senf žutih njiva i malihpirinčanih polja prošaranih crvenom, zlatnom i plavom – bojama sarijakoje nose žene vranih kosa što se saginju i ispravljaju, saginju iispravljaju, čisteći nežne zelene izdanke od korova. Dok pišem overedove, pitam se da li je Felisiti crtala dok je prolazila ovuda. Baš bi bilolepo upoređivati moje beleške s njenim crtežima. Maj 1856.

Posle tri nedelje provedene na vodi konačno smo ušli u zadnju etapuputa, kopnenu. Hodali smo kroz polje jute, sve do uzane staze koja se,vijugajući, uspinje u brda, da bi nestala u nekom dalekom šumarku.Kuliji su natovarili sanduke i kutije na hekerije, prosta zaprežna kolakoja vuku volovi debelih vratova, a gospođa Kroli je rekla: „Dalje ćemodulijem.“ Pokazala je na neke dve duguljaste skalamerije koje su ležalena zemlji. Duli je neka vrsta nosiljke za jednu osobu, s tim što više ličina pokrivenu ležaljku. Umesto stolice i klupe, unutra se nalazi tankimadrac sa slamom koja štrči kroz muslin, a sve je to potpuno prekrivenoplatnenim krovom i zavesama koje padaju sa strana.

Uvukla sam se u duli čim su se nosači latili ruda od bambusa, leglana leđa i ostala u tom položaju. Pošto je put vodio uzbrdo, a i mnogo setruckalo, nemoguće je bilo udobno sesti, a mene je užasavala samapomisao na to da ću šest dana morati da ležim na leđima u tomklaustrofobičnom duliju. To mu dođe kao da putuješ u mrtvačkomsanduku, s tim što, za razliku od leša, nisi te sreće da ništa ne osećaš.Nosači, sigurni na nogama kao divokoze, skakuću po stazi, a poskakujemi ja dok osluškujem škripu točkova onih volovskih kola i pitam se kolikoli je žena do sada putovalo u ovoj smešnoj napravi.

Uveče logorujemo u jednostavnim šatorima ili u dak kućicama,putničkim kolibama opremljenim krevetima s ramom od užadi, „onimšarpojima na kojima leđa pucaju“, kako reče gospođa Kroli.36 Lepo je

izaći iz dulija kad se dan približi smiraju, lepo je uspraviti se iprotegnuti dok sluge podižu logor. U Indiji se smrkava iznenada, padnenoć kao zavesa u pozorištu, i mi pod svetlošću fenjera jedemo starimviljuškama s tri našiljena zupca. Za večeru, reklo bi se, uvek imamopirinač i murgi, a to vam je neka vrsta živine, uvek sveže, tek uhvaćene,s tim što nema nikakve veze s civilizovanim engleskim pticama takvevrste. Murgi se mnogo kreće, šiba po Indiji uzduž i popreko, jača mišiće,i jesti njega isto je kao da žvaćeš smočenu hartiju. Kuvar se, međutim,izveštio, ume tako da ga začini da to žilavo meso bude barem ukusno.

Primetila sam da, kad logorujemo u blizini nekog sela, ujutro imamoisti broj slugu, mada nije reč o istim pojedincima. Gospođa Kroli kaže daje to tipično za Indiju i napominje da ne vidi ama baš nikakvog razlogada zbog toga bilo šta prigovaramo sve dok nam je sav prtljag na broju ine oskudevamo u radnoj snazi. „Svi su oni isti“, rekla mi je onaodmahnuvši rukom.

Posle večere sedim u prohladnoj, prijatnoj tami, osluškujem noćnezvuke – zrikavce i, povremeno, sovu u lovu, ili neko šušketanje ukrošnjama – i vodim dnevnik. Predivan je miris dima od drveta naovom proređenom planinskom vazduhu, a uživam i u spokojnomhrkanju gospođe Kroli i tihim glasovima slugu šćućurenih oko vatre –nije tako teško, pomislim tada, pronaći sreću u ovoj zemlji. Maj 1856.

Trećeg dana sam se odrekla dulija, što je kod gospođe Kroli izazvalonemalo neodobravanje, a kod naših nosača začuđenost. Nisu me samoklaustrofobija i dosada podstakle na pobunu već i besmislenost situacijeu kojoj ja, dobro obuvena, nikad i ne dotičem zemlju, dok me bonosogi„momci“ nose uzbrdo.

Gospođa Kroli je coktala i gunđala dok se zakopčavala u duli i togadana je više nisam videla. Njeni nosači sa zavišću su gledali kako moji„momci“ podižu prazan duli. Posle otprilike sat vremena počeli su neštoda dobacuju jedni drugima na meni nepoznatom jeziku, koji i nisammorala da znam kako bih razumela smisao reči koje su razmenjivali. Naplećima one četvorice namrgođenih bilo je veliko breme, dok su ovačetvorica nasmejanih nosila samo slamu i bambus. Je li to nepravda koja

se mora ispraviti ili jednostavno volja sudbine kojoj se čovek morapovinovati? Jedan nosač se pogladio po zadnjici pokazujući pritomglavom na duli gospođe Kroli, bez sumnje aludirajući, i to na ne bašprefinjen način, na njenu pozamašnu figuru. Uskoro su, međutim,dobroćudni kakvi su bili, počeli da se smenjuju, vešto odmenjujući jednidruge u pravilnim vremenskim razmacima.

Koračala sam puteljkom oko kojih su rasli bor i smrča, diveći seraskoši divljeg rododendrona, ostrvaca grimiznog rastinja sred divljihtrava i stenja obraslog u lišaj. Nestašni majmuni skakutali su po drveću,a vazduh je bio proređen i mirisan. Sirota gospođa Kroli, sahranjena uduliju, neće ni znati šta je propustila. Maj 1856.

Danas sam, pravo ispred nas, načas opazila nešto neverovatno:englesko selo na visini od preko dve stotine metara iznad nivoa mora.

Simla!Majmuni su se verali po kućama iz doba Tjudora, a ja sam, vireći

kroz guste krošnje deodara, ugledala blede crkvene tornjeve. Oko nas suse sa svih strana talasala plava brda, a u daljini se, tu i tamo, video isneg. Zaobišli smo pokrivene tezge indijskog bazara zbijene u podnožjubrda, a onda smo skrenuli ka Masurli. Maj 1856.

U Masurlu sam stigla juče. Gospođa Kroli je otišla u Simlu, a ja samovde, na selu, u prirodi – u mofusilu – u divnoj Felisitinoj kući. Nosačisu moj duli spustili ispod lepog sandalovog drveta i tada sam ugledalakuću sa slamenim krovom oko koje se pruža veranda obrasla u cveće ipuzavicu.

Videti Felisiti za mene je, u isti mah, bilo melem i šok. Drska iradosna kao i uvek, pojavila se plešući na verandi obrasloj u lozice, bosa,u sariju boje maline, sa zlatnim alkama u ušima. Bila je dobropreplanula od sunca, a kosa joj je posvetlela pošto nije htela da nosikolonijalni šlem – topi, kako ga ovde zovu – već bi radije, jednostavno,prebacila kraj sarija preko kose kad bSi sunce bilo u zenitu. Moram daprimetim da Felisiti nikada nije izgledala zdravije. Gospođa Kroli se

sablaznila i ne sumnjam da u ovom trenutku svojim zemljacima u Simlipriča o mladoj ženi u mofusilu koja se bespovratno podžunglisala.

Ali ni Felisiti ni ja nismo imale vremena za mišljenja i stavovegospođe Kroli. Potrčale smo, cičeći kao deca, jedna drugoj u zagrljaj.Posle dugog, silovitog zagrljaja Felisiti se odmakla i odmerila me odglave do pete – s onim nakrivljenim šeširićem, izgužvanom košuljom ičizmama prekrivenim crvenom prašinom. „Adela“, rekla mi je tada,„nemoj, molim te, da mi kažeš da nosiš mider.“ Gospođa Kroli je huktalakao što bi na njenom mestu huktala i svaka druga žena s miderom bojekitove kosti, a Felisiti joj se obratila rečima: „Hvala vam, gospođo Kroli,što ste mi doveli moju dragu drugaricu. Mogu li vas ponuditi nekimosveženjem?“

I meni i gospođi Kroli bili su preko potrebni kupanje i šolja čaja, aliona je samo motrila Felisitinu kuću, kao da sumnja da je punaidolopoklonika. „Moram u Simlu“, rekla je ona, koliko-toliko ugodnimtonom. Felisiti je uzvratila: „Srećan put, onda.“ Pomogli smo gospođiKroli da se uvuče u duli, a onda me je Felisiti, plešući, uvela u kuću. Zanama su ušli i nosači s mojim prtljagom.

Prošli smo preko senovite verande, gotovo potpuno zagrađenelozicama i biljkama koje odozgo vise, pa ušli u prostoriju s visokomtavanicom i vidljivim krovnim gredama, prilično nalik sobama kakvesam viđala u Kalkuti, ali manju. Na patosu su tkana prostirka odbambusa i duri ćilimi s plavim prugama, koje se dobro slažu s plavimprozorskim ramovima i kapcima. U obema spavaćim sobama nalazi se pojedna almira za odeću i rublje, a na prozore su okačeni fini sariji bojeslonovače. Knjige stoje u staklenim vitrinama, da ih ne jedu beli mravi,a gipsani zidovi su u hladnom tonu sive boje. „Sedi, Adela. Mora da siiscrpljena“, rekla je Felisiti, pa se bacila na pletenu stolicu od prućapored kauča s ovalnim naslonom.

Ja sam sela u drugu stolicu, presvučenu brokatom, s masivnimnaslonima od tikovine, odmah primetivši koliko je svežije unutra negonapolju. Felisiti mi je pokazala na zavese od trske na prozorima.„Čipkasta travica“, reče ona veselo. „Sluge ih vlaže po velikoj vrućini, ikad onda kroz njih dune vetrić – milina jedna.“

„Lepo izgledaš, Felisiti“, kazala sam joj, i toga časa ugledala onaj

njen čudesan, iznenadan osmeh. „Ali kako si obučena... A i obućenemaš... I gde ti je majka?“

„Naravno da imam obuću, gusko jedna. Ali nije mi potrebna u kući,zar ne? I ti ćeš uskoro shvatiti koliko je divno nositi sari, koji je, inače,elegantan kao i bilo koja balska haljina, a pritom stoput udobniji. Što semajke tiče...“ Lako se nasmejala. „Majka je supruga guvernera i nikadjoj na pamet ne bi palo da stanuje u ovako skromnoj kućici. Videla sinašu vilu u Kalkuti.“

„Ali gde je, onda, ona sada?“„Ima divan apartman u Simli i tamo se hrani finim pecivom kod

Pelitija, igra vist i gleda kriket s drugim damama iz kluba. Igra tenis,uveče uživa u džinu i priušti sebi pokoji bezazleni flert.“

„Viđate li se vas dve uopšte?“Osmeh je nestao s Felisitinog lica. „Kad smo stigli u Kalkutu, dugo

sam stajala na pristaništu i nju čekala. A ona je, u stvari, sve vremestajala tu, blizu, ali nismo prepoznale jedna drugu sve dok se pristaništenije maltene ispraznilo. Na kraju krajeva, prošlo je deset godina i nasdve se, u stvari, i ne poznajemo.“ Slegnula je ramenima. „Majka jepreneražena zbog načina života za koji sam se opredelila, ali kao što onaima svoju apanažu, imam i ja svoju, tako da...“

Rečenicu nije dovršila, ali pre nego što sam stigla išta da kažem,Felisiti je pogledala nekud pored mene i pozvala: „Dođi, Lalita. Daupoznaš moju dobru drugaricu, memsahib Adelu.“ Okrenula sam se iugledala devojčicu u belom sariju, dvanaest ili trinaest godina staru,koja je upravo ulazila u sobu. Dete me je učtivo pozdravilo, a ondakrenulo unatraške, prinevši bradi dlanove skupljene kao u molitvi.

„Lalita je moja aja, nešto kao sluškinja, a sada će se brinuti i o tebi“,rekla je Felisiti. Verovatno se na te reči moje lice smračilo, jer je Felisitipožurila da doda: „Žao mi je zbog Kejtlin. Mora da si se užasno osećalakad si ostala bez nje.“

„Ništa tu nisam mogla da učinim. Mislim na nju svaki dan.“Zaćutale smo, a čovek u beloj kurti s plavim turbanom na glavi uneo

je poslužavnik s čajem i kriškama manga. „Hvala ti, Halide“, rekla jeFelisiti pa glavom pokazala poslužavnik. „Osveži se, molim te.Vodonoša će ti pripremiti kupku, a posle ćeš mi se lepo naspavati. Čeka

te spremna soba.“ Sipala je sebi toplog, gustog čaja iz okrnjenog čajnika.„Ovo je indijski čaj“, rekla je, „masala čaj.“ Dodala mi je šoljicu ioduševio me je taj slatki, začinjeni napitak.

Zavalila sam se u stolicu, najednom sva iscrpljena. Nema višebudžera, nema više dulija, nema više ni gospođe Kroli ni zagušljivihgostinskih soba Kalkute, a ni ledi Čedvik, lepo ušuškane tamo u Simli.Sve je bilo na svom mestu. Oslonila sam glavu na naslon stolice, dok jekrivonogi sluga donosio vodu s bunara, zagrevao je napolju, nadotvorenom vatrom, pa je dovlačio do cinkanog korita, po osamnaestlitara odjednom. Felisiti je lako klimnula glavom i Lalita je kleknulapreda mnom i skinula mi čizme. Jun 1856.

Iskreno govoreći, od Indije u Kalkuti nisam videla ništa osimunutrašnjosti nosiljki i engleskih trpezarija. Ali ovde na vrata dolazeputujući trgovci – na glavama nose kutije u kojima ima svega i svačega– dok seljaci teraju volovska kola putem koji prolazi odmah do našegimanja. Spremišta su tako blizu kući da maltene imaš utisak da živiš sposlugom. Svakog jutra odjašemo do sela, vežbe radi, a po podnemajmuni skakuću po sandalovom drvetu pred kućom, a ponekad vitlajui po prozorskim daskama, pa dođu i na verandu da sednu u pletenestolice kao da čekaju da ih neko posluži čajem. Ponekad Felisiti stane podsandalovo drvo i dobacuje im slatkiše. Hinduisti sandalovo drvosmatraju svetim i drže da je povoljan znak kad ti to drvo raste ispredkuće.

Okruženi smo divljim purpurnim suncokretom, crvenombugenvilijom i belim rododendronom, a Felisiti je zasadila i indijskineven jarkih boja ispod sandalovog drveta i duž verande, iz prostograzloga što taj cvet ume da je razgali. I ovdašnji živalj voli neven, odkojeg prave vence i uzdarja za hramove, a ja sam konačno ustanovila daje njihova nijansa žute univerzalan simbol radosti. Ostali cvetovi dižuse i padaju u zavisnosti od vremenskih prilika, ali postojani nevenneumorno cveta i kad je vruće i kad je hladno, tek tako, da nam razgalisrca.

14.

1947.

Prigušena škripa gumenih točkova Bilijevih crvenih kolica odjekivala jeu dubokoj tišini budističkog hrama i meni je bilo drago što je Bilizaspao; njegov piskav, slatki glas sigurno bi odjekivao među ovimzidovima. Kako sam ušla bosa, hladan mi je bio taj kameni pod, aliionako sam se osećala kao nezvani gost na ovom mestu, pa sam odolelaporivu da hodam na vrhovima prstiju.

Prostor je bio mnogo manji od unutrašnjosti Hristove crkve i više jepodsećao na veselo oslikane hinduističke hramove na koje samposvuda nailazila, s tim što je bio jednostavniji od njih. Na jednom ziduvisio je kaligrafski svitak, a na drugoj višebojna tanka37 s prizorima izindijskih mitova. Kao ni u hinduističkim hramovima, ni ovde nije bilostolica, a umesto Ganeše ili Hanumana,38 bio je tu masivni kameniBuda koji je sedeo pod zlatnim baldahinom, dok je pod njegovimnogama više lampi na maslo svitkalo sred razbacanih verničkihpoklona: venaca od nevena, činija s pirinčem, od vazduha potamnelihkriški jabuke, bidija, i jednog neobičnog uzdarja u vidu svenulog lista,crno-bele fotografije i narukvice s perlama – čije će značenje biti poznatosamo moliocu i Budi.

Mesto je bilo pusto, bar donekle, i na mene je to ostavljalo čudanutisak. Bila sam navikla na vitraže, na cevi orgulja, na pozlaćene svece,srebrne kandelabre i tavanice prekrivene nagim heruvimima. Upoređenju s tim, budistički hram bio je krajnje sveden i u njemu jevladala atmosfera iščekivanja.

Čovek u beloj kurti pojavio se na bočnom ulazu, tiho šljapkajućibosim tabanima po kamenom podu. Bilo mi je jasno da mesto na kojemse nalazim nije turistička atrakcija, pa sam rekla: – Oprostite... Upravosam htela da pođem.

Njegova obrijana glava blistala je bronzanim sjajem pri svetlosti

sveća, oči su mu bile zagasitomrke, kao zrna kafe, a koža tamna poputšumskog meda. Nije bio zgodan, ni najmanje, ali mu je lice bilodopadljivo – čelo mu je izgledalo preveliko, gotovo loptasto, a crte licabile su mu nekako sabijene u sredinu. Obrve su mu u uglovima bilenakošene, pa otuda i ta primesa ironičnog strpljenja u njegovom izrazu.Čovek je sklopio dlanove, u stavu kao za molitvu, i rekao: – Sve je unajboljem redu, gospođo. I ja sam ovde uljez.

Prenula sam se čuvši britanski akcenat. – Vi ste Englez?– Evroazijata. Rođen u Delhiju od majke Indijke i oca Engleza, koji,

začudo, nije hteo da me se odrekne. A to će reći da sam jedanEvroazijata kome se baš posrećilo. Studiram prava na Kembridžu.

Uzbuđenje mi je bubrilo u grudima kao mehurići u penušavomvinu. Evo, dakle, jednog Indijca koji bi mogao da se izvije kao mostizmeđu Istoka i Zapada, i da bude izvor razumevanja. – Smem li da vasupitam zbog čega ste se vratili u Indiju? – rekla sam, a kad mi se učiniloda sam na njegovom licu primetila izvesno razočaranje, brže-bolje samdodala: – Što ne znači, naravno, da ne bi trebalo da se vratite.

Nasmešio se. – Mnogi bi se isto tako pitali šta se to desi s jednimčovekom kad odluči da napusti sve udobnosti koje nudi Evropa. Ja samovamo došao pre tri godine s nekolicinom svojih kolega da zajednopomognemo Gandiju, a onda sam u Ladahu39 otkrio majčine duhovnekorene. Trenutno pokušavam da pronađem sebe u samoći i meditaciji ujednom ašramu, ali, iskren da budem, ne ide mi baš najbolje. Meni je tatišina nepodnošljiva i svaki dan gledam kako da se izvučem. Šetam sepo gradu samo da bih čuo zvuke života i na kraju uvek dođem ovamo.

– Pa, to jeste bilo iskreno. – Pružila sam mu ruku. – Ja sam Evi Mičel.Nije mi pružio ruku, već je uzmaknuo jedan korak, pritisnuvši

dlanove, kao u molitvi, čvrsto uz nos i duboko se naklonivši. Kasnije ćutek saznati da se budisti u periodu kad se povlače iz sveta, uzdržavajuod svakog telesnog dodira sa ženama. – Zadovoljstvo mi je, gospođoMičel – rekao je. – Ja se zovem Hariprija, ali možete me zvati Hari. –Nasmešio se kao da ga sve to pomalo i zabavlja. – Heri, ako vam se višesviđa.

Mesecima sam tumarala tamo-amo pokušavajući da proniknem utajnu Indije, a sada je preda mnom bio jedan Indijac koji je govorio

mojim jezikom, i to u punom smislu reči. Ta teška, neprozirna vrata štovode u jednu skrivenu zemlju sada su se, na moje oči, otvarala, pa se i janaklonih, da otpozdravim Hariju. – Molim te, zovi me Evi. – Pokazalasam na Bilija, koji je još spavao u kolicima. – To mi je sin. Izašli smo ušetnju i onda sam ugledala ovaj hram. Nisam mogla da odolim, moralasam da uđem.

– Razumem ja to. Ljudski je, zar ne? Ljudski je da te privukutranscedentalna mesta.

– A ovo je to? Transcendentalno?– Mislim da jeste. – Prigušeno se nasmejao. – U mom slučaju ovo bi

pre bilo mesto za bekstvo. Tako rano ustajemo, zaboga, otegne se dankao da mu nema kraja. – Odmahnuo je glavom. – Dug je put predamnom.

– Pa dobro, pošto smo već iskreni, ja sam, u stvari, ovamo došla nebih li iskopala neku informaciju koja se mene verovatno i ne tiče, ali eto– zainteresovala sam se za nešto. U kući u kojoj stanujem živela je, preotprilike devedeset godina, neka engleska dama. Pronašla sam njenapisma, a njena drugarica sahranjena je na groblju u Masurli. – Zastalasam načas, i sama zapanjena što tako slobodno pričam o Felisiti i Adeli,prvi put u životu, i to pred jednim neznancem. Ali prijalo mi je. –Mislim da su one ovde boravile u vreme pobune sepojâ i volela bih daznam šta je s njima bilo. Ali... – Slegnula sam ramenima. – Devedesetgodina...

Hari se nasmešio, više očima nego ustima. – U Indiji devedesetgodina nije ništa – rekao je. – Monasi u ašramu čuvaju arhivu kojapotiče iz vremena pre Mogula. Gotovo sve što se ovde ikada dogodiloneko je negde zabeležio. Kada su se to te neuhvatljive dame dopisivale?

Osetila sam kako mi se grudi nadimaju od blagog uzbuđenja. –Pisma su iz 1855. i 1856. godine.

– A kako se zovu?– Adela Vinfild i Felisiti Čedvik.Klimnuo je glavom, ponavljajući u sebi imena da bi ih lakše

zapamtio. – Dve mlade žene da same žive u mofusilu? – rekao je onda.– To bi bilo nešto izrazito neobično. Devojke su u Indiju dolazile danađu muževe, a ako im to za godinu dana ne bi uspelo, vraćale bi se

kući. Te sirotice tamo su nazivali „povratnom ambalažom“. – Vrteo jeglavom. – Ali ovo je stvarno zanimljivo. Pogledaću u našoj arhivi.

– Divno.– Žao mi je što to moram da kažem, ali ovde me možeš naći svakoga

dana, otprilike u ovo doba. Oni sigurno misle da sam ja tamo, u svojojkeliji, i da saobraćam sa svojim unutrašnjim bićem. A ja sam, nažalost,u međuvremenu uvideo da je to moje unutrašnje biće jedna velikagnjavaža.

Nasmejala sam se. – Sigurna sam da nije tako.Uto je Bili počeo da se meškolji, a onda se pridigao i seo u kolicima.

Krmeljiv od sna, izgledao je mekano i bespomoćno, s rozikastim,naduvenim očnim kapcima. Hari i ja smo ga gledali kako trlja oči. – Gdesi, spavalice jedna – rekla sam mu.

– Tu sam. – Bili je pogledao u Harija, pa u mene, a onda opet uHarija. – A koji si sad pa ti?

– Bili, to nije lepo. – Okrenula sam se prema Hariju sa izvinjenjem uočima. – Ima samo pet godina.

Hari se nasmešio i sagnuo, oslonivši se dlanovima o kolena. – Bašsam razgovarao s tvojom majkom.

Bili me je mrko pogledao. – A ja sam mislio da ne bi trebalo dapričamo s nepoznatima.

– Ti ne bi trebalo da pričaš s nepoznatima. Ovo je Hari.Hari se sagnuo još niže i pružio ruku. – Drago mi je što sam te

upoznao, Bili.Bilijeva ručica samo je sevnula, brza kao misao, i dva prstića

stegnula su Harijev nos. – Otkinô sam ga! – rekao je Bili. Između dvaprsta progurao je palac i, smejući se, protrljao ga. Obrazi su mu sezažarili, sjajni kao ušećerene jabuke.

– U redu sad, Breskvice. – Opet sam, u znak izvinjenja, slegnularamenima. – To ga je naučio moj otac.

Hari se nasmejao. – Detinji um. Kako mu zavidim – rekao je.– Trebalo bi da pođemo. Ali mnogo mi je drago što smo se upoznali.

– Trapava kao svaki novajlija, sklopila sam dlanove kao za molitvu irekla: – Namaste. – Posle kraćeg oklevanja, dodala sam: – Nadam se daćemo se ponovo videti.

– Pogledaću u arhivi ima li nešto o tim Engleskinjama – rekao je on.– Vrlo si ljubazan. – Okrenula sam kolica ukrug, a Bili je vrhovima

prstiju trljao palac. – Tvoj nos je još kod mene. – Snebivljivo sam senasmešila preko ramena, a onda se setila da bih još nešto htela da gapitam, pa se okrenula. – Još samo nešto.

– Da?– Šta misliš o podeli zemlje?Hari me je pogledao kao da je to pitanje čuo već sto puta. – Mislim

da, kad praviš granice utemeljene na ideologiji, u isto vreme daješljudima i povoda za borbu. Kad ljudi žive jedni uz druge, to im jeujedno i razlog da se lepo slažu.

– Ali mi smo, ovde u Simli, bezbedni, zar ne? Rekao mi je jedančovek da ćemo ovde biti na sigurnom.

– Možda jesmo, a možda i nismo, ali ima toliko toga što je važnije odbezbednosti. – Sada je ono ironično strpljenje još više došlo do izražaja uHarijevom držanju. – I uopšte, ko to ikada može da bude bezbedan?

15.

1856.

Iz dnevnika Adele Vinfild: Jun 1856.

S one strane ograde našeg imanja krave slobodno tumaraju. Putevisu puni volovskih kola, kamila, slonova i ljudi, uvek ima ljudi... Ženesakupljaju kravlju balegu po putu i nose je kućama da od nje praveciglice koje će potom sušiti na pripeci i tako dobiti gorivo za pripremanjehrane.

Posluzi nikako ne mogu da pohvatam konce. Ima ih barem dvadesetpetoro, mada ih je u spremištima uvek više nego što smo mi zaposlili.Onaj višak čine braća po kasti, koja dolaze malo da razmene tračeve i,ako ih sreća zadesi, nešto malo se i ovajde.

Našu poslugu, inače, smatraju malobrojnom. Mnogo ljudi jepotrebno da bi se bilo šta ovde obavilo, jer pripadnost kastama i običajiumeju da iskomplikuju i najjednostavniji zadatak. Primera radi,poslužitelj ne sme da dozvoli da senka jedne čistačice padne na njega, ahinduista nikako ne sme da ulazi u kuhinju, pa čak ni da dodirnetanjire, koje smatra zaraženima. Kao stranci, mi smo nedodirljivi. Boljeje, kažu, imati muhamedance za sluge, budući da oni slave jednog boga iučeni su, ali ja njih ne umem da razlikujem od hinduista.

Naš sluga Halid svoje redovne dužnosti obavlja u samoj kući, alikako li oni izlaze na kraj sa svim tim pravilima dole, u spremištu, gdežive zajedno? Jedino sis – konjušar – stanuje zasebno, u štali s ponijima,i Lalita, koja živi u selu i na posao dolazi pešice.

Imamo svoju kravu, koju sluge smatraju još boljim znamenjem odsandalovog drveta. Kupovati mleko od nepoznatih ljudi značilo biplatiti visoku cenu za koleru ili sijaset drugih boleština, što jebesmisleno, pošto se sve one mogu zakačiti i besplatno. Kravar, koji bi

vas s visine pogledao kad biste mu rekli da donese vode konju,počastvovan je time što mu je dato da živi u krugu u kojem se osećasveti miris krave. Videla sam našu kravu s niskom plavih perli okorogova kako zadovoljno žvaće seno nepravedno oduzeto poniju.

Kuhinja je odvojena od kuće i Felisiti je dala sve od sebe ne bi li sesprijateljila s kuvarom, Hakimom. Pitam se samo da li je to proganjauspomena na jelo oskvrnuto ljudskim pepelom ili se rukovodi svojimdemokratskim načelima. Felisiti me je odvela da upoznam Hakima ibojim se da nisam uspela da prikrijem gađenje kad sam ušla u tustraćaru sa zemljanim podom koju oni nazivaju kuhinjom. Bila je tuneka polica sa sumnjivim začinima, Hakimu očigledno dragim, sto zaseckanje i rasklimana peć od napabirčenih opeka. Šupljina na vrhu bilaje puna užarenog ugljevlja, koje je Hakim razgorevao mašući palmovimlistom; kao pećnica mu služi limena kutija. Nagovestila sam da postojimogućnost da se dovede pravi kuvar iz Kalkute, možda i iz Engleske, aliHakim ne vidi nikakvog razloga da se zamara svim tim komplikacijama okojima govore stranci. I Felisiti je zadovoljna ovakvim stanjem stvari,koje joj je, uostalom, blisko još iz detinjstva.

Ali ja sam videla ostatke od jela, okorele u plesan, i videla sam mlekokoje drže u staroj kanti za kerozin. Podigla sam čajnik i cela porodicabubašvaba se razbežala u panici. Korpa s namirnicama upravonabavljenim na pijaci stajala je nasred stola, puna karfiola, pasulja ikrompira, ali onda je nešto tiho zakreštalo i ugledala sam živog golubasputanih krila kako se tare o presan ovčji but. Muhamedancima vera nedozvoljava da ubijaju golubove, ali im ne zabranjuje da ih jedu. Rešenjeje, po svemu sudeći, u tome da se siroto stvorenje ostavi da lipše samo.

U sedam sati svakog jutra Halid donosi čota hazri Felisiti i meni,njoj u njenu, meni u moju sobu. Ja pojedem samo tost i popijem čaj, alirado bih ujutro uzela porciju kedžerija kad se ne bih bojala posledica, ilimalo ribe s jajima zgotovljenih u onoj prljavoj šupi. Iako je Hakimzadovoljan svojim radnim prostorom, nadam se da ću uspeti da ubedimFelisiti da sagradi pravu kuhinju. Cenim da je to jedino što nedostaje pada ovo mesto bude zaista savršeno. Čudim se, pritom, kako meni samojnedostaje straha sred svih ovih čudnovatih prizora, mirisa i običaja.Svaki dan je nova pustolovina, novo otkriće, i u meni se već razvio taj

smisao za prihvatanje novog. Moj život je poprimio neke nove dimenzijei zbog toga se osećam bogatijom. Očigledno mi nisu neophodni engleskeruže i rozbif da bih bila srećna. Jul 1856.

Monsuni bi trebalo da počnu 15. juna, i taj dan je svanuo, a svigledaju u nebo puni očekivanja, već izgubivši strpljenje. Posle dugihmeseci provedenih s punkama, vrelim vetrovima i prašinom kojapotpuno prekriva drveće, neophodno je tačno odrediti granice vlastiteizdržljivosti; posle 15. juna to istrajavanje postaće, jednostavno,nemoguće. I tako, kada je tog 15. juna sunce zašlo a da ni trepnulo nije,klonule smo duhom.

Felisiti i ja smo ležale u kući potpuno obamrle, sluge se nisupojavljivale kad bismo ih zvale, a i uginuo nam je jedan poni. Početkomnaredne nedelje za obdanice više nismo mogle da računamo na nosačerikši; odbijali su da rade dok ne padne mrak. Vodonoša je neprestanokvasio zavese od trske, a onda i samoga sebe, i ja sam se, na ivici živaca,probudila usred noći i tiho se prikrala usnulom slugi zaduženom zapunku i prodrmala ga.

Suva zemlja je pucala, vrućina je bila tolika da su munje sevale, asandalovo drvo oklembesilo se i posivelo pod teškim nanosom prašine sputa. Vrane su skakutale naokolo razjapljenih kljunova, dok su se s rekepodigli neki naopaki mirisi koji su stigli i gore do nas. Vosak nakovertama se topio, listovi knjiga su se, u znak protesta, savijali, a punkabi redovno prestajala da hladi preko noći. Dan za danom sunce jezalazilo u jarostan crveni žar na horizontu, a domaći živalj počeo je dase pita čime li je to uvredio Lakšmi.40 Najzad, 28. juna, oblaci su počelida se sakupljaju nad planinama i svi su samo gledali a da se niko nijeusuđivao da progovori. Prva kiša stuštila se kao neprobojan vodeni zid iFelisiti i ja smo istrčale napolje da bose plešemo na pljusku. Seljani suzahvalnost iskazivali padajući na kolena u blato.

A onda je kiša naglo prestala da pada i vazduh je bio tako težak danam se činilo kao da dišemo kroz mokar pamuk. Ali kad je granulosunce, sav taj predeo oko nas zablistao je kao sveže opran, a krošnjasandalovog drveta zaorila se od ptičjeg poja. Dobro natopljena zemlja

lako se pušila dok su se iznad planinskih vrhova preteći sakupljali novioblaci, a onda se monsun, u svoj silini, obrušio na nas.

Kiša je padala nedelju dana bez prestanka i po papirima, po tkanini,po koži nahvatala se opaka zelena plesan. Insekti nalik na riblje repovejeli su mi knjige, cela kuća kao da je obrasla u korov. Beli mravi probijalisu hodničiće kroz zemlju i proždirali prostirke od bambusa, asmrdibuba, gusenica i stonoga bilo je po celoj kući. Ima insekata koji nasopčine svojom prefinjenom lepotom: takvi su, recimo, moljci s onimprovidnim zelenim krilcima, pa krvavocrvene muve, ili dlakavegusenice s narandžastim prugama. Retke primerke počele smo dačuvamo u teglama.

Noću mesec proviri kroz oblake i obasja bare zaostale posle kiše, avoda svetluca kao polje popadalih zvezda oko naše verande. Uspavljujunas kreketanje žaba i dobovanje kiše po slamenom krovu. Avgust 1856.

Juče ujutro čula sam kako Felisiti kašlje u svojoj sobi, ali ona jeizričito tvrdila da to nije ništa. Čula sam da tuberkuloza ume da sepovuče i na nekoliko meseci, pa čak i nekoliko godina, pa da se iznenadavrati, ali Felisiti me uverava da se oseća dobro. Sa sobom sam, srećom,ponela dobru zalihu onih tableta koje su joj, čini se, pomogle kad jeprethodni put bolovala. Morala sam, sem toga, da ponesem i zavidnekoličine kinina, ipekaka,41 eno praha, joda, ricinusovog ulja, živinihsoli i antimon-kalijum-tartarata. Majka je, jednostavno, neprekidnopričala o koleri, o teškim komplikacijama malarije, o tifusnoj groznici,dizenteriji i malariji. I bila bi duboko ožalošćena kad bih se ja upokojilaneudata. Došlo mi je bilo da joj kažem kako nam je, bar po rečima FaniParks, od svih lekova dovoljna samo dobra doza opijuma u nargilama,ali nisam želela da je poljuljam u uverenju da je ipak dobro da mepošalje u Indiju.

Po podne smo nakupovale sve i svašta od putujućeg trgovca kojinam je došao na vrata, pri čemu je na sebi imao samo turban i pregačupreko bedara, ne računajući veliku limenu kutiju koju je nosio na glavi.Raširio je robu na verandi i nas dve smo pazarile grafitne olovke,karbolni sapun, planinski med i trake za kosu. Malo je nedostajalo da

kupim četkicu za zube, ali me je Felisiti opomenula da su te četkice uvekpolovne, ili uzete sa smetlišta, ili ukradene iz doma nekog sahiba. I daljećemo, dakle, zube čistiti grančicama nima, a ja sam, ionako, već počelada uživam u tom oštrom, oporom ukusu. Felisiti je kupila neke persijskepapuče – tamnoljubičaste, od kadife, sa zlatnim vezom – i oduševljava seonim vrhom na prstima što se savija nagore. Avgust 1856.

Kad poželimo nekud da odemo, jašemo kroz selo. Felisiti je daladurziju – tako se ovde zove krojač – da napravi vrlo domišljate haljineza jahanje koje su rasečene napola, tako da možemo lepo da opkoračimokonja, a ne da jašemo postrance. U prvi mah to mi se učinilo potpunoneprikladno, ali sad sam se navikla i osmeh mi nikako ne silazi s lica kadpomislim kakva bi sablazan bila kad bi nas Felisitina ili moja majkavidele da tako jašemo. Izgledalo bi to kao da uživamo u svojojiskvarenosti.

U selu kružimo po malom bazaru gde trgovci sede na zemlji ispredotvorenih dućana i, čekajući mušterije, puše nargile. Ponekad kupimopečene tikvice punjene divljom mirođijom i potamnelim crnim lukom,ili tople uštipke s povrćem iza kojih ostaju fišeci od listova koji sepresijavaju od masnoće.

Felisiti ovakve prilike koristi da odnese sočiva i sirupa za smirenjemalom sirotištu koji vode škotski misionari. Prošle nedelje, baš kad smose zaputile ka sirotištu, ugledala sam na putu, pravo ispred nas, ženu snagim, tek prohodalim detetom. Žena se dala u beg, a mi smo vikale zanjom, ali ona se nije osvrtala. Gledali smo malu devojčicu kako tihocvili, dok najednom nije utonula u neprirodan san. Felisiti je sjahala iprišla detetu, a ja sam primetila kako joj je lice natkrilila senka kad jepogledala naduveni detinji stomačić. Felisiti mi je rekla da majka ovedevojčice verovatno nije u mogućnosti da je prehrani, pa ju je zatoostavila nama. Odvele smo dete u sirotište.

Felisiti kaže da deca postaju „pirinčani hrišćani“, jer su voljna da seklanjaju ma kojem božanstvu samo da dobiju nešto da jedu. Ona,međutim, ništa ne zamera misionarima, već kaže: „Bolji su Isus i punstomak nego pijace robova. U Pešavaru četvorogodišnja devojčica vredi

koliko dva konja.“ Uverena sam da je Felisiti u pravu, a ipak se pitamkako li bih se ja osećala kad bi grupa Indijaca došla tako u Englesku daod nas pravi hinduiste ili muhamedance.

Deci Felisiti daje šećernu trsku, koju ona zubima oljušte, a ondažvaću dok ne ostane sama kaša, a lica im posle toga budu musava ilepljiva. Svojim očima sam videla kako Felisiti ljubi decu s krmeljivimočima i šugavim nogama. Ponekad okupi nekoliko tih sirotana ispodpipalovog drveta, tamo u misiji, pa ih nauči pokoju reč na engleskom,čemu se svi prilično obraduju.

Strahujem da će dobiti neku groznu bolest, ali Felisiti mi kaže da jerođena ovde i da je stoga imuna. Jednom kad sam s nelagodom gledalataj goli, prašnjavi ograđeni prostor pun krastave dece, nežno me jedodirnula po nadlaktici i rekla: „Nema osuđivanja. Samo radost.“

„Nije to osuđivanje“, odgovorila sam, „nego oprez.“„Adela, najdraža moja... U Indiji čovek može u podne da bude pun

života, a već pre večere da ga sahrane. Ako moram da biram izmeđuradosti i opreza, odabraću radost.“ Rekavši to, podigla je jedno šugavopolugolo dete i otplesala pevajući onaj luckasti američki pesmuljak„Camptown Ladies“, s odrpanim horom siročića koji je veselo larmaoidući za njom. Septembar 1856.

Aleluja! Pristala je da sagradi pravu kuhinju. Hakim gunđa i durise u onoj smrdljivoj čatrlji, a sama pomisao na to da neko kuva u kućijednako ga izbezumljuje kao kad bi mojoj majci neko rekao da trebavolove da drži u spavaćoj sobi. U tuđinskoj kuhinji, u kojoj nikada nećebiti svoj na svome, on neće moći da jemči da je golub ostao u životu, ili,ne dao Alah, da nije slučajno zalutao neki svinjski odrezak. Kad jepripretio da će dati otkaz, Felisiti je pristala da neće dirati njegovukuhinju, uveravajući ga da će ova nova služiti isključivo za našurazonodu. To ga je donekle umirilo, ali nas je ipak surevnjivo merkao,strahujući da će nov raspored uticati na smanjenje njegovih prihoda.Ukoliko počnemo same da nabavljamo namirnice, on će ostati bezuobičajenog procenta koji uzima na pijaci. Podozrevam da se Hakimbolje snalazi s novcem nego u kulinarstvu.

Kuliji dolaze svakodnevno, natovareni ciglama i drvnom građom, imi moramo iz Kalkute da poručimo jedan lep, moderan šporet. Septembar 1856.

Iz Simle nam stižu pozivnice na balove i amaterske pozorišnepredstave, uz uveravanje da će događajima prisustvovati šestoricamuškaraca na jednu ženu. Dugo smo se oglušivale, ali smo ipakprihvatile poziv na čaj kod Felisitine majke. Ona je, očigledno, želela daposle toliko vremena konačno upozna družbenicu svoje kćeri, a možda ida proveri da li je nesumnjivo obespokojavajući izveštaj gospođe Krolibio u celosti verodostojan. Felisiti je procenila da će najbolje biti daumiri majku, tako da nas žena ostavi na miru.

Obukle smo se kao smerne devojke, u haljine i krinoline, koje sumirisale na kamfor od neupotrebljavanja, i iznajmile tongu da nasdovezu do damskog kluba u Simli, gde smo uzele sobu za tu noć.

Simla je jedna čudnovato izvitoperena verzija engleskog selasmeštenog u indijski predeo – neprirodne tjudorovske kuće usredhimalajskih borova i terasastih brda, plavih planina čiji se vrhovi gubeu magli i mirisa vatre podložene kravljom balegom što se diže odozdo, izstarosedelačke četvrti koja liči na lavirint. Mesto je podignuto oko širokecentralne ulice poznate pod nazivom Šetalište, jednog od malobrojnihkoliko-toliko ravnih pravaca u ovoj oblasti. A na tom Šetalištu naići ćetena mnoštvo engleskih prodavnica ispred čijih vrata stoje saksije sacrvenim zdravcima; tu je i pravi-pravcati hotel, s valjanim ramom zakrevet od mahagonija, i Pelitijeva čajdžinica, gde se čaj sa šlagom pije izfinih porcelanskih šolja. Sve to izgleda kao da je neko uzeo celo engleskoselo – kuću po kuću, dućan po dućan, naviku po naviku – i sve topreneo ovamo, na Himalaje. Šetalište vrvi od Britanaca u tongama irikšama, ali Indijci se tu, izuzmemo li sluge, ne mogu videti. Postoje iznaci na kojima piše: „Zabranjeno za Indijce i pse“. Memsahibe sturnirima u haljinama pijuckaju čaj u baštama kafea, a mala bela deca sminijaturnim kolonijalnim šlemovima na glavama slobodno se ludiraju.Nijedno od njih nije starije od šest ili sedam godina, pošto ih u tomuzrastu šalju u Englesku, kao što je svojevremeno bilo i s Felisiti.

Kad pogledate naviše, vidite Hristovu crkvu, visoko gore, na

grebenu, i ta velika građevina, s moćnim tornjevima i veličanstvenimvitražom, ne bi izgledala ni najmanje neumesno da je spustite bilo gde uEngleskoj. Kad pak pogledate nadole, vidite dugo stepenište sačinjenood nakrivljenih kamenih stepenika koji vode dole, u starosedelačkučetvrt, tamni vilajet prenatrpanih ulica punih majušnih radnji, tezgi ihramova.

Nešto više od tri kilometra od Šetališta naći ćete Anandejl, mestogde se igraju kriket i polo. Uglađena publika vikendom zauzima mesta ustolicama na sklapanje i posmatra ljude koji cimaju ponije, a na svestrane se razleže pobedonosno kevtanje pasa i topot kopita.

Ledi Čedvik i ostale iz njenog kruga – same sebe nazivajuizgnanicama – zatekli smo kod Pelitija. Kao bura memsahiba u svomdruštvu, ledi Čedvik sedela je u čelu stola prekrivenog lanenimstolnjakom, na kojem behu postavljeni masivni srebrni escajg i svežecveće; slugama je naređenja izdavala odsečnim pokretima šake. Felisiti jebila neuobičajeno tiha, ali je zato izgledala ljupko u roze haljini od taftas visokom kragnom koju je kupila kod Svana i Edgara. Čak smo isuncobrane nosile.

Bojim se, međutim, da takvim prerušavanjem nismo uspele dazavaramo memsahibe u uštirkanim haljinama, s topijima širokih obodana glavama. Osećale smo se na kamfor, a one su ionako već odavnosmatrale Felisiti nepopravljivom ženom neobjašnjivih sklonosti. Ja sam,naravno, bila kriva samim tim što sam s njom. Iako učtive, isključile sunas iz razgovora pričajući o polu, kriketu i modi iz njihovih, šest mesecistarih kataloga. Upitale su nas, pritom, kada bi se mogao očekivati našpovratak u Kalkutu, a mi smo izbegle odgovor složivši im priču ooboleloj sluškinji. Ledi Čedvik i njene prijateljice odlaze idućeg meseca.

S olakšanjem smo se vratile u našu kućicu u džungli. Te večeriFelisiti se umotala u omiljeni sari boje lavande i sedele smo na verandiizuvši se, osluškujući golubije gukanje i gledajući kako povetarac njišekrošnju sandalovog drveta. Ćaskale smo dok se mesec nije pojavio nanebu, a onda smo podigle stopala pušeći iz Felisitinih lepih mesinganihnargila sa izrezbarenim piskom od slonovače. Septembar 1856.

Ima večeri kad pod svetlošću vezemo na verandi, pravimo ukrasnejastučnice. Ovdašnje tradicionalne šare raskošne su i lepe, a ja sam višenego zadovoljna koralno-tirkiznim avganistanskim ćebetom koje samizatkala. Jarke boje prošarane zlatnom. Koristila sam predivo od dlakekašmirskih jarića, meke i putene, ofarbane u žive tonove kakvi i pristajuovom carstvu izobilja.

Felisiti je ovde savršeno zadovoljna, crta, bavi se dobrotvornimradom, jaše ponija i puši nargile, ali ja iz dana u dan gubim ravnotežu.Kao prvo, nedostaje mi Kejti, i nema dana a da se ne pitam šta li je snjom. Više pisama poslala sam kuvarici, ali odgovora nema. Kad sevratim u Englesku – jer nije ovo mesto na kojem bi jedna Engleskinjatrebalo da provede starost – brinuću se o njoj. Čak i kad ne mislim nanju lično, sama čulnost ovog mesta podseti me na Kejti. Muška telapresijavaju se od znoja, žene se njišu zaklonjene prozračnim velovima, abujno rastinje cveta, divlje i puteno. Čak i ovdašnja religija kao da jeskopčana s erotikom – mislim na hinduističke rezbarije na kojima suprikazane devojke koje plešu i parovi koji se bezbrižno prepuštajusladostrasti, ili na muhamedanske običaje koji čoveka nagone daneprestano misli na seks samim tim što su im žene zaštićene od tuđihpogleda, zaklonjene visokim zidinama zenane.

Prestala sam da nosim steznike i krinoline, i moram da kažem da je toza mene bilo pravo otkrovenje. U prvo vreme bez steznika sam se osećalasva nekako mekana i gola, pa čak i malčice neuredna, ali je ubrzopreovladalo uživanje u toj lakoći pokreta i ona radost koja me ispuni kadmogu duboko da udahnem a da me ništa ne sputava. Krinoline samoduvek smatrala glupavom smetnjom i jedva sam čekala da ih seratosiljam. I tako sada oblačim jednostavne pamučne haljine, a oddonjeg veša samo koliko se mora, ali nisam – još – stigla dotle da nosimsari, i naprosto nisam u stanju da hodam bez cipela, čak i u kući. Odtoga me odvraća raznovrsno mnoštvo raznih gmizavih stvorenja, alipriznajem da su kožne čizme koje nosim ipak malčice previše za oveklimatske uslove. Zlatnu sredinu pronašla sam u indijskim papučamaod jute.

Što se Indije tiče, koliko je do juče sve ovo bilo novo za mene, tolikodanas ta novina počinje da bledi, a s njom se gasi i moja žeđ za

pustolovinom. Čak i sada, kad pomalo već počinjem da upoznajem ovuzemlju, prožima me osećanje da je ovo mesto ipak preveliko, prestaro ipreterano zbunjujuće da bih ikada stvarno mogla da kažem kako ovdepripadam. Bilo bi to kao da pokušaš da uhvatiš jednu sliku i izvučeš je izkaleidoskopa koji se još okreće i menja.

Ove nedelje s tavanica ćemo skinuti punke.

16.

1947.

Stigla je Rašmi, nasmejana kao uvek, s vencem od nevena koji je okačilao trščano uzglavlje našeg kreveta.

– Šta ti je to, Rašmi?– Amajlija. Vidite? Izvodim pudžu za vas i gospodina.Bože, nemoj opet. – Hvala ti, Rašmi, ali stvarno ne moraš.– Nema brige, gospođa. Amajlija vrlo dobra za Šivu.– Važi. Odlično.– Znam ja još jednu belu gospođu, iz Australije je. I ona mi rekla da

joj amajlija deluje.– Dobro.– Vi poznajete Australiju?– Da.– Lepo selo u Engleskoj.– U Engleskoj?– Svi tamo beli. Vrrrrrlo bogati, ali ne i zadovoljni u krevetu.– Važi. Hvala za amajliju.– Kod Australijanke delovala stoprocentno.– Kod one iz Engleske, jelda?– Taaaako je. – Zablenula se u mene kao da sam zaostala. – Vrlo

zadovoljni u krevetu sada. Vrlo zadovoljni i vi će da budete.– U redu.

* * *Te večeri kari je bio neke grozomorne ružičaste boje, gust, punkrompira, graška i karfiola, a meso nije bilo moguće prepoznati;Martinu se učinilo da bi moglo da bude bivolje. Pošto sam već izgubilavolju da ga ubeđujem kako je jake začine bolje gasiti jogurtom negovodom, sipala sam celu činiju raite u svoj crvenkasti kari i ta prokletinjaje najednom poprimila onu srditu boju kožnog osipa. Ličilo je to sad na

porciju pepto-bizmola42 u gromuljicama, ali nije bilo ljuto. Martin jeuzeo zalogaj pa isturio donju usnu. – Nije loše – rekao je. – Konačno siuspela da ubediš Habiba da smanji te papričice.

– Izgleda da jesam. – Nije bilo nikakve svrhe prepuštati sesamozadovoljstvu. – A to ti je nova kurta? – Martin je bio počeo da nosibele pamučne tunike, gornji deo indijske kurta pižame. Kurte suprijatne i komotne, a Martin mi je već rekao da voli da se oblači kaoovdašnji živalj pošto tako ljudima izgleda pristupačniji. Jedino što je odZapada još bilo ostalo na njemu bile su sad već potpuno neprikladnepantalone od gabardena.

– Voker mi je pokazao jedno jeftino mesto na pijaci Lakar – kazao je.– Taj tip je toliko dugo ovde da robu dobija po istoj ceni kao i domaći. –Pogledao je u komotnu belu tuniku i nasmešio se. – Za trideset centi!

– Samo se kloni kapica i turbana. Samo ti još fali da te neki gnevnimusliman pobrka s hinduistom, ili obrnuto.

Prasnuo je u smeh. – Slabe su šanse. Hindi govorim s najcrnjimmogućim američkim akcentom.

– Ima li danas nekih novosti?Martin mi je, između zalogaja, ispričao o Rojtersovim izveštajima iz

Kalkute i Lahora, gde su ponovo izbili neredi. – Gandi juri na sve stranepokušavajući da spreči nasilje, ali... Pa dobro, Voker kaže da ljudi voletog starca, ali kad im svega dođe do guše, ni njega ne slušaju.

– Ljudski, nema šta. – Gurkala sam ružičasti pirinač po tanjiru. – Atelegraf? Jesu li još negde presekli žice?

– Jesu na nekoliko mesta.Videvši da sam se najednom ukrutila, brzo je dodao: – Ne ovde.– Telefoni rade?Martinu je trebalo sekund više nego obično da sažvaće zalogaj, pre

nego što će mi odgovoriti: – Manje-više. – A onda se potpunousredsredio na kari i videlo se da više neće da priča; odmah sam znalada mi ne vredi ni da pokušam da iskamčim nešto više. – Vodila samdanas Bilija u šetnju – rekla sam.

– Stvarno?– Naleteli smo na Edvarda i Lidiju.– Blago vama.

– Nepodnošljivi su.Martin je zamišljeno žvakao. – Na neki paradoksalan način, upravo

takva nadmenost i jeste ovde održavala mir.– Mora da se šališ.Martin je dobro natovario viljušku ružičastim karijem. – Britanski

imperijalizam ujedinio je muslimane i hinduiste u borbi protivzajedničkog neprijatelja. Ali sada, kad se Britanci izvlače odavde, sve tedrevne verske razmirice ponovo će izbiti na površinu.

– A tu je i podela zemlje.Martin je klimnuo glavom. – Mnogim muslimanima zapravo godi

sama pomisao na to da će imati sopstvenu državu – a posebno Džini,43

koji će im biti glavni budža. Ali avgust je preblizu. Svi su zbunjeni iuplašeni, a ekstremisti na obema stranama samo huškaju ljude.

Gledala sam u tanjir. – A zašto onda Britanci jednostavno ne predajuIndijcima njihovu zemlju, pa nek onda oni sami reše to između sebe?

– Ne postoji centralna vlast kojoj bi rukovođenje moglo da budepredato. Britanci su ovde vekovima na vlasti. Gandi ima Indijskinacionalni kongres, u kojem preovladavaju hinduisti, a Džina imaMuslimansku ligu, ali oni se ne zalažu za iste stvari. – Govorio jeustima punim karija. – A teško je doći do kompromisa izmeđuhinduista i muslimana jer su oni potpuno predani svojim religijama. Toje njihov identitet.

– Kad smo već kod religije, Rašmi izvodi pudžu za nas.– Šta?Nisam nameravala to da mu kažem, ali sam želela da vidim kako će

reagovati. Hoće li se izviniti? Ili će mu, možda, biti neprijatno? A moždaće prasnuti u smeh? – Ona kaže da nema „seksi provoda“ u našemkrevetu. I moli se Šivi. – Preturala sam onaj kari po tanjiru, sve senadajući da će me Martin uzeti za ruku.

A on je, s gađenjem, spustio viljušku. – Baš lepo.– Zar tebi nije smešno? Bar malo smešno?– Jeste, da crkneš od smeha. – Prešao je šakom preko čela kao da mu

je teško i da misli o tome. Kao da je sama pomisao na seks uvredljiva.Povređena i zbunjena, nisam mogla tek tako da pređem na drugutemu.

– Danas smo upoznali jednog momka koji se povukao u ašram. Biliga je uhvatio za nos kao što tata radi. – Osmeh mi se pojavio na licu kadsam se setila tog prizora. – Zove se Hari, Hari pa još nešto. Zanimljivčovek.

– A u Masurli postoji ašram – rekao je Martin rasejano.– Ma ne postoji. Sreli smo ga u gradu.– Šta?– U Simli. Tamo gde sam videla Edvarda i Lidiju.– Išla si u Simlu s Bilijem?Podigla sam obrve. – A što ne bih?Martin je odgurnuo tanjir. – Ne mogu da verujem, Evi.– Samo smo išli u šetnju.– Nemiri i protesti po celoj zemlji, a ti baš rešila da vodiš Bilija u

šetnju? – Lupkao se prstom po čelu da mi stavi do znanja kako nekomenisu sve daske na broju.

– O, zaboga, pa u Simli je mirno da mirnije ne može biti. Ne mislišvaljda da ćemo samo sedeti u kući kao neki zarobljenici?

– Sve može da odleti u vazduh dok lupiš dlanom o dlan. – Malo jesada povisio ton. – Od tebe očekujem da vodiš računa o svojoj i Bilijevojbezbednosti.

Spustila sam viljušku i prostrelila ga pogledom. – Živeli smo uvelikom gradu punom kriminala. Išli smo u kupovine, odlazili ubioskop. Išli smo u centar. Vozili se autobusom. Izlazili u restorane, išlina jezero. Nikad nam nije palo na pamet da spustimo roletne i krijemose kô miševi. Užasne stvari o kojima smo čitali u novinama nisu nassprečavale da nastavimo da živimo. A sada, kad smo prešli pola sveta idošli na ovo čudesno mesto – sada tražiš od mene da ostanem kod kuće?

Martin je tresnuo salvetom o sto. – Kriminal u velikom gradu igrađanski rat nisu isto. – Sad je već govorio glasno. – Nisam se nadao daću morati ovo da kažem, ali ti sada govorim: nemoj da izlaziš u grad.

– A šta ću s časovima engleskog?– To je u selu. To može.Iz nekog razloga, to što mi je sada postavio krajnje određenu granicu

samo je pogoršalo stvari. Možeš, dakle, do zida harema, možeš dobodljikave žice, ali ni koraka dalje. Ščepala sam ivicu stola, kao da ću

odleteti ako se za nešto ne uhvatim. – Stvarno si smešan – povikala sam.– Nema ovde nikakvog rata. Tvoj rat je završen, Martine. Ako bogaznaš, završen je.

Martin je ustao tako brzo da mu se stolica zaljuljala i pala unazad.Štrecnula sam se kad je pala na pod i videla kako se Martin nadnosinada mnom s nabubrelim mišićima na vratu, kao nekim gukama. Iupravo u tom trenutku začula sam neko cviljenje, okrenula se iugledala Bilija kako mi prilazi, trljajući oči i vukući Spajka za rep. – Štovičete vas dvoje?

– Savršeno. – Sklonila sam ruku sa ivice stola i pohitala ka Biliju.Dok sam ga podizala, prislonio mi je obraz na rame.

Martin je vratio stolicu na mesto i promrmljao: – Izvini, sine. Sve je uredu.

Odnela sam Bilija natrag u sobu i spustila ga u krevet. Pogledao meje u oči i rekao: – Ne volim kad ti i tata vičete.

– Znam, Breskvice. Žao mi je što smo te probudili. – Ušuškala samga zajedno sa Spajkom.

– Vika me plaši.– Nemoj da se plašiš. Sve je u redu. – Poljubila sam ga i navukla

komarnik. – Neće više biti vikanja, obećavam ti. A sad spavaj.Bili se sklupčao oko Spajka, a ja sam izašla iz sobe i stala ispred

vrata. Ako se vratim u trpezariju, svi su izgledi da će biti još vike, pasam zato otišla pravo u našu belu-belcatu spavaću sobu i zatvorilavrata za sobom. Jedino me je pomisao na to da Bili spava u susednojsobi sprečila da ih zalupim za sobom.

Sutradan ujutro zatekla sam Martina na kauču, gde je proveo noćumotan u avganistansko koralno-tirkizno ćebe. Pažljivo sam gaposmatrala kako, onako neobrijan, hrče, i primetila polupraznu čašuviskija na stočiću. Koliko još, upitala sam se? Koliko još možemo ovako?

Duguljasto, bledo lice i sveštenički okovratnik velečasnog Loka, togvižljastog Engleza, krili su narav pravog šaljivdžije. Kad sam mu togjutra otvorila vrata, izveo je preda mnom teatralan naklon, a onda mi, srazoružavajućom prirodnošću, pokazao onaj krezavi osmeh. – GospođoMičel! – rekao je on. Zvučalo je to kao neka objava.

– Oče, drago mi je što ste došli.Širom sam otvorila vrata, a on je, ulazeći, mahao porukom koju sam

mu ostavila. – Vi biste malu istragu da sprovedete kod nas, jelda?Tražite kosture?

– Taman posla. Interesuje me istorija Indije.– Kosture ćete naći, ako smem da kažem, tražili vi njih ili ne. Ljudi,

znate. – Mašući rukom pravio je krugove u vazduhu, kao da je ta temajednostavno preterano bizarna da bi se njome bavio.

– Jeste li za čaj?– Divota! – Spustio se u zelenu beržeru, a ja sam provirila u kuhinju

i zamolila Rašmi da posluži čaj. Kad sam se vratila u dnevnu sobu,velečasni Lok mi je rekao: – I, šta mislite o nama? Nemojte reći da ovdeniste dovoljno dugo da biste izgradili mišljenje. Prvo što svako učinikad dođe ovamo jeste da izgradi mišljenje, i to je, jednostavno, tako. –Vrteo je glavom, najednom zbog nečeg razočaran. – Nekada je ovde bilobaš originalno, znate. Negde 1800. godine imali smo ovlašćeneračunovođe odevene od glave do pete po muslimanski. Izležavali su sena jastucima i pušili nargile. A imali smo i Škote s kariranim turbanimai bradama kakve puštaju Siki. Ali svega toga već 1830. nije više bilo.Sada su svi ugledni. Velika šteta.

Rašmi se dogegala s poslužavnikom i spustila ga. Ostala je tu,pogledom procenjujući čoveka koji je, eto, došao u posetu jednoj udatojdami usred bela dana, kad joj muž nije kod kuće. – Hvala ti, Rašmi –morala sam da kažem i usto da podignem obrvu pogledavši je. Mislimda je, naposletku, sveštenički okovratnik velečasnog Loka bio dovoljanda ga izuzme svake sumnje, jer je Rašmi rekla samo: – Hajdemo, beta –i Bili je krenuo za njom na verandu.

– Koliko mi god živopisno zvuči ta 1800. godina – rekla sam ja – nijetaj period u meni probudio radoznalost. Nedavno sam, naime, slušala opobuni sepojâ 1857. godine. – Sipala sam čaj i dodala mu šoljicu.

– A, pobuna sepojâ. – Uzeo je šoljicu i otpio gutljaj. – Pa vidite, mi tonazivamo pobunom; Indijci kažu: Prvi rat za nezavisnost. – Prekrstio jenoge, oslonivši tacnu sa šoljicom na koleno. – Te 1857. već smo zasobom imali duge godine netrpeljivosti zbog ugrožavanja kastinskogsistema, zbog bahatih oficira i fanatičnih misionara. Sve je to otišlo u

vazduh kada je Kruna sepojima dodelila patrone podmazane kravljomili svinjskom mašću. Ostalo je nejasno tačno kojom. Verovatno ikravljom i svinjskom. – Krezubi osmeh sevnuo je bez najave. – Zašto dauvredite samo hinduiste ili samo muslimane kad možete o istom troškuda uvredite i jedne i druge. – Nestalo je osmeha s njegovog lica izagledao se u čaj. – Znate, sepoji su morali zubima da raspečate tepatrone. Apsolutno nedopustivo. Kruna je, naravno, sve poricala. Reklisu da sepoji mogu sami da prave mazivo, od pčelinjeg voska, ako imtako odgovara, ali tada je već bilo prekasno. Sepoji su smatrali da je sveto deo zavere čiji je cilj bio da se odvrate od vere i prevedu uhrišćanstvo, i onda su... Pa, onda su se digli na ustanak.

– Je li nereda bilo i u Simli?Utonuvši u misli, velečasni je otpio gutljaj čaja. – Posle pokolja u

Kanpuru, iz ovdašnjeg bivaka, kao i s drugih mesta, poslati su britanskivojnici, koji su posle pregazili veći deo severne Indije.

– Šta mislite, ima li o tome pomena u crkvenim arhivama?– Možda i ima. Koliko mi se čini, naša arhiva seže sve do 1850.

godine. Često ima tih pauza između zapisa pojedinih sveštenika, a ipisao je ko je god bio voljan da na to utroši vreme, tako da su beleškeuglavnom neujednačene. Ali ima tu koječega o iskušenjima i mukamakolonijalnog života. Navratite kad god želite. – Ispio je šoljicu i ustao. –Odličan čaj, gospođo Mičel.

Spustila sam šoljicu na poslužavnik. – Uvek zamolim Rašmi dapopodne sprema asamski čaj, ali mislim da je ovo bio engleski čaj zadoručak.

Predusretljivo je klimnuo glavom. – Lepo je znati da Imperija i dalješiri civilizacijske tekovine.

Na vratima sam ga upitala: – Da li bi odgovaralo danas poslepodne?

– Divota!

Tog dana Rašmi je iznela smeće i rano otišla nekim tajanstvenimposlom, a jedan sat kasnije na zadnja vrata ušao je Habib, noseći svojuzloslutnu pletenu korpu. Počeo je iz nje da vadi crni luk i ljute papričice,uz čitav asortiman nekog povrća koje kao da nije bilo s ovoga sveta.

Habib je u kuhinju uvek ulazio ispunjen sumnjom, jer ko zna šta ćeunutra zateći; oči su mu bile crne kao noć, a s lica se ništa nije moglopročitati. Za razliku od blagorodne Rašmi, on se po kuhinji kretaonečujno, kao da je pripremanje hrane samo izgovor za špijunažu. Namoj pozdrav uzvratio bi obazrivim klimanjem glave.

Toga dana, međutim, ja sam mu rekla „zdravo“, a on se nasmešio.Hitar je i uzdržan bio taj osmeh, ali ja sam to doživela kao pravu malupobedu. A onda se Habib bacio na posao, uzeo dasku, isukao teškikuhinjski nož, izvadio veliki lonac, pa počeo da ljušti i čisti crni luk,šargarepe, patlidžan i malo parče još krvavog mesa, predano radeći nanašem redovnom večernjem kulinarskom iskušenju.

Nisam htela da vodim Bilija u Hristovu crkvu, strahujući da se neponovi ona scena s Martinom. Rašmi nije bila kod kuće, i mada sukuvari i inače navikli da se oko njih motaju sahibova deca, nisam želelada im Bili smeta. Na jedno mesto sabrala sam razne trice i kučine iz celekuće i sve to lepo rasporedila na patos u dnevnoj sobi – moje minđuše sopalom, srebrnu ogrlicu i zlatnu narukvicu (Biliju su služile kaogusarsko blago), zatim kesicu pistaća (mnogo ih je voleo), božanstvo uvidu slona od žada (s kojim mu, kad je redovno stanje, nije bilodozvoljeno da se igra), malo pakovanje kreda (koje sam vadila samopovremeno da bi što duže potrajale), zatim plastične dugmiće koje jevoleo da ubacuje u šoljicu, četku od veprove dlake kojom smo češljaliSpajka, pakovanje omiljenog Bilijevog keksa (bestidno sam gapodmićivala), okrugli sapun od sandalovine (obožavao je taj miris) ijednu jeftiniju Martinovu kurtu, da se malo igra i igre „obuci se kaotata“.

Napolju, na verandi, upitala sam Bilija: – Da li biste ti i Spajk volelida se igrate bazara?

Lice mu se ozarilo. – Idemo u grad?– Ne idemo, Krastavčiću. Napravila sam za tebe bazar u dnevnoj

sobi.Bili je ušao unutra i zablenuo se u keks, krede i očevu kurtu. – Zašto

se tata oblači kao i svi oni ljudi na bazaru? – upitao me je.– Zato što je udobno. I, je l’ hoćeš da se igraš bazara?Šapnuo je nešto Spajku na uvo i videla sam kako se kaubojski šeširić

klima napred-nazad. – A je l’ možemo i da kupujemo stvari?– Svakako. A kad Habib počne da kuva, čak će i mirisati kao na

bazaru.Bili je protrljao palac o kažiprst, onako kako je video da rade ljudi po

dućanima.– Da ti dam novca? Naravno. – Počela sam da kopam po tašni i

izvadila šaku sitnih indijskih bakrenjaka. Upravo dok sam ih davalaBiliju, palo mi je na pamet da ćemo kiriju morati da platimo pre negošto Martinu stigne naredni ček, ali znala sam da u kutiji za čaj imadovoljno da se pokrije taj trošak. Zatvorila sam tašnu. – Idem ja sada,luče moje, a ti nemoj preskupo da platiš taj keks. Vraćam se za jedansat.

– A koliko je to jedan sat?Odvela sam ga do kuhinjskog zidnog sata i pokazala mu gde će

kazaljke biti kroz jedan sat. – Brzo ću ja – rekla sam – a Habib će biti tu ipripremaće hranu, kao i obično.

Bili je pogledao u Habiba i ovaj mu je klimnuo glavom. Primetilasam da on i Bili, po svemu sudeći, na neki način komuniciraju, i bašsam se pitala kako li im to polazi za rukom.

– Ne moraš da žuriš – rekao mi je Bili velikodušno. Poveo je Spajkana minijaturni bazar i videla sam kako ide pravo ka keksu, šapućućinešto Spajku, koji mu je odgovarao kao trbuhozborčeva lutka. UMasurli nije bilo dovoljno stranaca da bi Bili našao drugare za igru, a nimi nismo imali dovoljno slugu pa da se igra s domaćom decom. A štaako je Lidija u pravu? Šta ako nije ni trebalo da ga dovodimo u Indiju?

Podigla sam ramena i okrenula se prema Habibu, spremna zapredstavu. Pokazala sam prvo na sebe, pa na ulazna vrata; onda sammu pokazala na Bilija i pogladila sto, u stilu „neka ne izlazi napolje“.Habib je klimnuo glavom, ali u skraćenoj verziji, i uputio mi zagonetanosmeh, ali imala sam utisak da me razume pre nego što će mi, jednimširokim pokretom ruke, u stilu noblesse oblige,44 dati znak da mogu dapođem.

Stigavši u Simlu, iz tonge sam izašla na Kolskom putu, ispod Šetališta i– potpuno iracionalno – osvrnula se oko sebe tražeći pogledom Martina.

On, razume se, nije bio tamo, ali kakvu bi samo scenu napravio da meje video tu, u Simli, i to neposredno pošto mi je, onako izričito, rekao dase držim kuće. Znala sam ja da su njegove namere dobre; izigravao jezaštitnika i, naposletku, obavljao svoju dužnost. Ali nisam htela dadozvolim da me bilo ko zatvara protiv moje volje, tim pre što sam bilauverena da je njegov strah neumeren i da proističe iz hronične paranoje.

Krenula sam, tako, pešice Kolskim putem, uživajući u mirisutamjana koji se širio iz majušne ružičaste bogomolje. Sada, kad samovamo došla bez Bilija, nameravala sam da se pešice popnem uzanimkrivudavim puteljkom što vodi do Šetališta, a i da usput napravimpokoji snimak. Na kraju Kolskog puta zastala sam kod tezge na kojoj jejedan mladić prodavao neko nepoznato crveno piće, sipajući ga izmesingane posude. Napravila sam snimak, a onda zastala da vidimhoću li skupiti hrabrosti da popijem malo, kad ono...

Buuum!Zemlja se zatresla i mene je toga časa izdalo čulo sluha. Ljudi su

trčali Kolskim putem pored mene, širom otvorenih usta, očiglednovičući nešto, ali ja ništa nisam čula. Smešno je, ali setila sam se nemogfilma o policajcima iz Kistona i njih kako trče svaki na svoju stranu a dase pritom nikakav zvuk ne čuje, ništa sem pomahnitalog klavira upozadini. Tada mi je palo na pamet da mi je Martin svojevremenopričao o privremenoj gluvoći koja nastupa posle eksplozija bombi iminobacačkih granata.

Širio se neki dim koji se osećao na ulje, mene je peklo grlo, a teškicrni oblaci vijali su se po nebu. Probila sam se kroz masu i ugledalazapaljeni automobil, čiji se pocrneli oblik jedva raspoznavao uplamenu. Dim je kuljao, gotovo ništa od njega nisam videla, a zbogzelenih stakala na naočarima za sunce ceo taj prizor delovao je samo jošnestvarnije. Sluh je počeo da mi se oporavlja i začula sam urlanje jednedžinovske vatrene lopte. Bilo je to i previše šokantno da bih odmahpoverovala rođenim očima, i opet sam pomislila na filmove, jer takonešto niko ne viđa u stvarnom životu. Znala sam da bi trebalo dabežim, ali nisam mogla da skrenem pogled. Stajala sam potpunonepomično, pokušavajući da shvatim šta se dešava.

Masa je dovikivala nešto dvojici muškaraca koji su izvlačili trećeg iz

dima; bio je u opekotinama i bez svesti, i te tri prilike pojavile su senalik nekim herojskim figurama koje izlaze iz pakla. Hvala bogu,pomislila sam, uspeli su da ga izvuku. A onda su ga bacili na zemlju irulja je nasrnula na čoveka. Svi su povadili štapove od bambusa i počeližestoko da biju izgorelog čoveka. Vazduh je bio gust od gvozdenogmirisa sveže krvi dok je svetina predano delala, znojeći se i brekćući,lica izobličenih od srdžbe.

Povukla sam se, osetivši kako mi jed nadolazi u grlo. Ne. Nemoj dapovraćaš. Progutala sam i produžila dalje dok se nisam izvukla izgomile, pa potrčala pored napuštenih rikši i tongi, čiji su vozačiposmatrali tuču. Trčala sam u cikcak, zaprepašćena, penjući se uzbrdoka Šetalištu, dok mi je brauni landarao oko vrata. Kad sam stigla doulice sa stepeništem, pojurila sam dalje preskačući po dva stepenika,dok me oštar bol u slabini nije naterao da stanem i dahćući se savijem ustruku.

Na Šetalištu, daleko iznad svega toga, život se odvijao s nadrealnomnormalnošću. Jeste dole, kad pogledaš, sve bilo mutno od dima, aliovde gore mogao je čovek pomisliti da to samo gori obična gomilazapaljenog smeća. Sela sam na gvozdenu klupu da povratim dah dok jenekoliko ljudi stajalo kraj ograde i gledalo dole, čuvši prethodno prasak.Ostali, međutim, uopšte nisu obraćali pažnju, kupujući i prodajući kao iobično, pa su se čak i šetali i nehajno jeli sladoled. Tada sam uvidela daje, mada u samoj Simli nije bilo nereda, narastajuća napetost verovatnosvakog dana prouzrokovala izgrede u starosedelačkoj četvrti, ali ljudina to nisu obraćali pažnju.

Kad se srce umirilo, a ruke prestale da se tresu, uspela sam se putemdo Hristove crkve, već znajući da Martinu neću reći šta sam videla. Kadbih mu rekla da sam bila u dodiru s takvim nasiljem, opet bi pokušaoda me zadrži kod kuće, kao što je muslimanka osuđena na purdu, a jato nisam smela da dopustim. Martin i Džejms Voker, Felisiti i Adela, imilioni drugih ljudi živeli su svakodnevno s neizvesnošću i opasnošću,ali se nisu odrekli slobode. Zašto bih je se ja odrekla?

Velečasni Lok dočekao me je u parohijskom domu s jednim glasnim„Divota!“, od kojeg se sve zaorilo. Ali osmeha je nestalo s njegovog lica

kad me je malo bolje osmotrio. – Jeste li dobro, gospođo Mičel?Ja sam se preznojavala i bila potpuno raščupana od trčanja, a i odeća

mi je bila garava od eksplozije. – Došla sam pešice – rekla sam otirućiruke o pantalone. – Užasno je strmo, a i vrućina je. Baš sam sela poredputa da se odmorim kad... Molim vas, nemojte mi zameriti što ovakoizgledam. Inače sam dobro.

– Tako dakle. – Sumnjivo me je pogledao, a onda me uveo u svojuradnu sobu obloženu lamperijom. Ponudio mi je da sama odaberemjednu od dve udobne, debelo tapacirane fotelje, a onda i sam seo u onupreko puta. Na izrezbarenom kaminu bile su naređane stare drvenepatke, a iza viktorijanskog radnog stola stajala je pohabana stolicakraljice Ane. Police s knjigama zauzimale su čitav jedan zid, sve dogornje lajsne. Bila je to jedna udobna engleska soba, bez i najmanjeindijske primese; soba je odavala utisak potpune izolovanosti i u ovojsituaciji bilo mi je drago zbog toga.

– Učinilo mi se da sam maločas čuo neku eksploziju – rekao jevelečasni Lok. – Jeste li vi čuli nešto?

Oklevala sam. – Jesam, ali bila sam na Šetalištu. Meni se učinilo daje puklo tamo dole.

– O, bože. – Dodirnuo je okovratnik. – Nadam se da nevolje nisustigle i do nas.

Zagledala sam se u svoj nokat. – Na Šetalištu je bilo mirno damirnije ne može biti.

– Dobro. Možda je neki kamion tamo dole odleteo u vazduh.– Arhiva se nalazi ovde?– Sve je tu. – Otišao je do zida s knjigama i izvadio jednu

pozamašnu. – Mislim da je ovo prva knjiga. Trebalo bi da je tu sve od1850. do 1857. godine. – Oduvao je prašinu s korica, pa prešao prstompreko knjiga nanizanih na drugoj polici; beše to zbirka starih, crnihBiblija s hrapavim kožnim koricama. – Ovo su porodične Biblije, nekesadrže i pokoji delić istorije. Slobodno i njih pogledajte. Dobijali smo ihkad god bi poslednji član neke porodice preminuo. A to se, bojim se,događalo i prečesto. Kolera, žuta groznica, rat. – Dodao mi je teškuarhivsku knjigu i rekao: – Čaj?

Zamislila sam kako pijemo čaj, a ja ne mogu više da izdržim i sve

mu izbrbljam – i za paljevinu, i za batine, i kakav sam šok pretrpela –ali zaista nisam želela da iko sazna da sam dolazila ovamo. – Ne, hvala– odgovorila sam – pila sam čaj na Šetalištu.

– Divota. – Prstom je lupnuo po knjizi. – Ostavljam vas onda.

17.

1856–1857.

Iz dnevnika Adele Vinfild: Oktobar 1856.

Ledi Čedvik se vratila u Kalkutu, gde će imati čime da se razonodi ičemu da se veseli, jer sve do marta samo se nižu balovi i večere. Poslalanam je poruku, ponudivši se da otprati Felisiti i mene nizvodno, doktraje hladnije godišnje doba, ali mi smo odbile, a ona nas nije pritiskala.Pitanje je vremena kad će do majke i oca stići glas o mom odbijanju daučestvujem u lovu na muža i ne znam šta će oni preduzeti. Ukoliko miukinu apanažu, biću u potpunosti zavisna od Felisiti.

Nova kuhinja je gotovo završena i mi smo odlučile da je na nekinačin obeležimo, da se vidi da je naša. Odbacile smo mogućnost daurežemo svoja imena u drvenu gredu, budući da se i Felisiti i jaužasavamo ljudi koji dolaze na zanimljiva mesta da bi ih unakazilisvojim nezanimljivim imenima. Ali ovo je naša kuhinja – čak ni Hakimne želi s tim ništa da ima – i čini nam se da bi bilo sasvim na mestu da unju ugradimo i nešto lično.

Sinoć je Felisiti izašla na verandu s nekim od onih pisama koje smonas dve razmenjivale, uključujući i ono koje nije poslala pošto je čula dasam se već zaputila ka njoj. Pokazala mi je i simpatičan crtež na kojem sevidim ja kako jašem, u onoj suknji s prorezom po sredini, pa mi je ondapredložila da sve te papire stavimo na tajno mesto, u poluzavršeni zidod cigala u kuhinji. Odmah mi se dopala ta ideja. Mila mi je bila i samapomisao na to da će naša nesvakidašnja priča biti sačuvana u našojnesvakidašnjoj kuhinji. Biće to nalik crtežima koje su za sobom ostavilipećinski ljudi, jednostavna poruka – mi smo ovde bili – ostavljena bezikakve pompe i bez znanja o tome ko bi na nju mogao jednog dana danaleti.

Izvukle smo ciglu, ugurale unutra paketić zavezan trakom i vratileciglu, zalivši je s malčice svežeg maltera. Nije baš najprofesionalnijeurađeno, ali držaće. Bile smo vrlo zadovoljne sobom, pa smo izašle naverandu da pušimo nargile.

Te noći, dok sam ležala pod komarnikom, razmišljala sam o ovojkućici u mofusilu, u senci sandalovog drveta, i o tome kako li će u njojbiti dugo pošto Felisiti i mene više ne bude. Palo mi je na pamet da smrtna kraju ukrade sve osim naših priča i osetila snažan poriv da ostavimšto potpuniji zapis o nama, ovde, u ovoj kući, gde smo bile srećne. PričeFani Parks i Onorije Lorens mnogo su značile Felisiti i meni. I ja ćuučiniti isto i prepustiti sudbini da odluči koga bi moje reči mogle dadirnu.

Još nisam sasvim sigurna kako ću to postići, ali razmišljaću o tomedok budem pisala. Novembar 1856.

Preko svojih aktivnosti u sirotištu Felisiti je upoznala jednogIndijca, koji, kao i ona, voli da pomaže potlačenima. Lepo je to, kolikolepo može biti, ali izgleda da ju je to odvelo u one nezdrave delovestarosedelačke četvrti, pa čak i u straćare, gde starima i nemoćnimadaruje ćebad i opijum. Opasan je to, čini mi se, poduhvat za jednumladu belu ženu, naročito sada, kad sve češće slušamo o porastunapetosti između sepojâ i njihovih britanskih zapovednika. Ti sepoji sudobro obučeni, a i dobro naoružani indijski vojnici i, ukoliko bi oni,onako brojni kakvi jesu, ustali protiv šačice Britanaca, našle bismo se uškripcu.

Dodajte tome i staru odbojnost prema Radžu, pa ono tinjajućeogorčenje koje kuvare nagoni da oskvrnu sahibov ručak, a vodonoše daubace zmiju u kadu. Ponekad se čovek upita da li te sluge što mirno sedeoko svojih vatara u spremištima zapravo pripremaju revoluciju. A usredsvega toga, Felisiti druguje s jednim Indijcem, kao da su bliski prijatelji.Zabrinjavajuće je to.

Viđaju se u sirotištu, ali svaki čas razmenjuju i poruke, koje ona neželi da mi pokaže. Kaže da su to izjave zahvalnosti misionarâ, ali dok ihčita, sva se ozari, a nema tog misionara koji bi mogao da nadahne takvu

promenu na njoj.Pogibeljna je ta njihova bliskost, i za jedno i za drugo, ali na svu

moju brigu i sekiraciju ona samo odmahuje rukom. Ta razlika ugledištima stvorila je izvestan jaz između nas dve. Nastojimo da negovorimo o tom čoveku, ali meni je on često na pameti. Novembar 1856.

Divali je festival svetla, i ja nikad nisam videla Indiju u takočarobnom izdanju. Divali, inače, znači „niz upaljenih svetiljki“, ipunih pet dana svaka tezga, svaka kuća, svaka rikša i svako drvoosvetljeni su malim glinenim posudama s uljem i pamučnim fitiljima.Gomile ljudi odevene u najlepše što imaju izvode pudžu u čast svetlosti,što simbolizuje pobedu dobra nad zlim unutar same jedinke.

Za vreme Divalija, Surja, bog sunca, neposredan je predmetobožavanja, s tim što hinduisti boga određuju kao nešto nesaznatljivo,pri čemu su mnogobrojna hinduistička božanstva samo simboličkiposrednici, umnogome nalik hrišćanskim svecima. Jedni drugepozdravljaju rečju „namaste“, što znači „bog u meni klanja se bogu utebi“, i meni je duboko poštovanje koje u sebi nosi ovaj običaj mnogoupečatljivije od najiskrenijeg rukovanja. Divali slavi unutrašnjusvetlost koja razvejava neznanje i donosi radost.

Kako bih samo volela da Kejti može da vidi ovo! Sećam seoduševljenja na njenom dragom licu kad god bi naučila da čita nekunovu reč. Prolazila bi od rada ogrubelim rukama kroz onu njenu crnukosu, a lokne bi joj razuzdano poskakivale. Ponekad bi prasnula u smeh imene bi uvek opčinila prozračnost njenog glasa, kao da se neko zvonooglašava, i uvek je taj zvuk dolazio nekako iznenada, u nesaglasju snjenom grubom spoljašnjošću.

Uvek ću voleti Kejti i Felisiti, ali jedna od njih za mene je prošlost, adruga mi može biti samo kao sestra. A opet, u mom srcu stanuje ljubav;to je dar, i ja sam zahvalna.

Felisiti i ja kačimo fenjere i vatrostalne posude po kući i ispred nje, akad nam sluge donesu korpe pune alve sa šargarepom i kolača odbadema, mi im zauzvrat damo napojnice.

Felisitin prijatelj Indijac nam je takođe doneo korpu koja me je

podsetila na blago s brodske olupine, jedan vrlo zamršen rad pun svežegvoća, čatnija,45 glaziranih semenki lotura, iranskih urmi i kitica nevenau šoljicama od listova. Pa dobro, on je imućan čovek. Zahvalila sam mukao što zahvaljujem i svima drugima, ali Felisiti ga je uhvatila za ruku idržala je tako obema rukama, a ja sam imala utisak da među njima ima inečega što nije iskazano rečima.

Noću bismo sedele na verandi s nevenom u kosi i gledale kakovatromet para noćno nebo, kao da pljuješ mast u oganj, i to me jetronulo. U najtamnijoj noći u godini, u jednoj od najsiromašnijihzemalja u svetu, ljudi slave svetlost. U krevete smo otišle skrušene prednjihovom neumornom nadom. Novembar 1856.

Felisitin kašalj se pogoršao i izrazila je želju da ode do Pragpura, dase nadiše čistog, planinskog vazduha. Ali kad sam zamolila Lalitu dapočne da nas pakuje, sa zaprepašćenjem sam primila Felisitinoobjašnjenje da ona, u stvari, želi tamo da ide sama. Felisiti je sveokrenula na šalu, rekavši: „Pa mora valjda neko da ostane da čuva kućuod posluge“, a onda me slatko poljubila u obraz. „Obećavam da ću svecrtati“, rekla je, „i da ću se vratiti u punoj formi i orna.“

Ima, međutim, nečeg neodređenog u njenom držanju. Ništa nerazumem. Decembar 1856.

Nedostaje mi. Decembar 1856.

Felisiti se vratila sva rumena i svi moji strahovi su iščezli.Zahladnelo je i mi drhtimo kao prutovi po zimi koja prodire do

kostiju. Nema ničeg lepšeg nego da sediš tako na suncu, umotana uindijski šal, i diviš se dalekim planinskim vrhovima. Eh, te planine! Kadnam je bog dao moć govora, nije očekivao da ćemo hteti da pričamo oHimalajima. Oni izgledaju kao neko priviđenje, kao halucinacijanaslikana na nebu, i pred tim prizorom čoveku ostaje samo da profrflja

nešto besmisleno, ili da ništa i ne govori.Uveče je u gostinskoj sobi veselo, pucketa vatra u ognjištu. U ove

vedre zimske noći mesec je iznenađujuće svetao, a tu je i jedna lepanovost: vez koji mesečina ostavlja na našim jastučnicama. Može li ovajsvež beli meseci biti isti onaj koji se krije iza sivih oblaka u Londonu?Jedna ovdašnja žena sa alkama koje joj zveckaju na rukama i zvončićimaoko gležnjeva i u nosu prodaje nam guščje perje, kojim punimo jastuke.Te nakićene žene u sarijima živih boja liče na tropske ptice koje lepršajukrilima kroz ove prašnjave predele, i ja mislim da su bogovi zemlje sampojam zlata smislili onog časa kad su prvi put ugledali mrku put. Decembar 1856.

Božić! Ukrasili smo kućicu borovim granama, a Lalita je na čajnomstočiću napravila rangoli, čudesni ukras od crvenih božićnih zvezda idivljih orhideja raspoređenih u koncentrične krugove.46 Sedele smo naverandi i pevale „Adeste Fideles“, a sluge su opet došle s košaramapunim voća i kolača, i mi smo im opet dale napojnice.

Dolazio je i Felisitin prijatelj Indijac, ovoga puta sa zaistaneobičnom korpom punom limenki s mlevenim mesom, sardinama idimljenim ostrigama, a našla se tu i jedna boca žutomrkog porta i jedanceo kolut pravog-pravcatog stiltona,47 i sve to na podlozi od nevena.Mora biti da se još pre nekoliko meseci setio da pošalje nekoga uprodavnicu uvozne robe u Kalkuti kako bi uspeo da izvede ovo božićnočudo. Iznenađujuća je, zaista, njegova darežljivost, ali Felisiti se bogznakako oduševljavala, kao neka uzbuđena šiparica. Bilo mi je neprijatno.

Felisiti i ja smo otišle na bazar i nakupovale gomile sultana48 iobičnog suvog grožđa za puding od šljiva. Na tezgi gde se prodajuzačini kupile smo cimet i oraščiće, koje prodavac lopaticom vadi izdžakova i meri na bakarnom kantaru. Nabavile smo i mnogonerafinisanog šećera, od kojeg ćemo praviti onaj zlatnožuti sirup za pites melasom.

Dok je Hakim pekao pauna, koga će kasnije iseći kao neki istočnjačkiubica što vitla sabljom, mi smo u novoj kuhinji pravile puding i pitu.Dok sam ostavljala prezle da se natope vodom, Felisiti se zakašljala,

promuklo i isprekidano, i meni se krv sledila u žilama. Uveravala me jeposle da joj je to samo nešto zapelo u grlu, ali ja joj ne verujem. Januar 1857.

Ima neke nove tajnovitosti u Felisitinom ponašanju. Ponekad se takoućuti, i ta tišina bude tako teška, kao da joj samo malo nedostaje da miotkrije nešto važno, a onda, kad je pitam, ona samo odmahne glavom iizađe napolje da dâ poniju jabuku. To je jedna potpuno nova, menizbunjujuća strana njene ličnosti, i ne mogu reći da mi se dopada.Osećam se zanemareno.

Ona ponovo kašlje, i prestala je da radi u sirotištu da ne bi nekogazarazila. Ne bi me iznenadilo da čujem kako joj se bolest i vratila zbogtog dobrotvornog rada u prljavim ćumezima. Nikada mi se nijedopadalo što ide u te nečiste straćare pune prosjaka i gubavaca. Bojim seda je sam vazduh u tim prostorijama pun otrovnih isparenja.

Posluga priča o paljevinama po Kalkuti. Izgleda da su neki sepojiozbiljno nezadovoljni. Januar 1857.

Felisitino stanje se dramatično pogoršalo. Muka je i videti je kako sevuče – o, tako sporo – kroz kuću s maramicom prislonjenom na usta.Bleda je, a njene divne šake izgledaju kao grančice.

Tuberkuloza se, bez sumnje, vratila, a opet – sve je drugačije negoprvi put. Hranim je goveđim bujonom i mlaćenicom, ali ona i daljevene. Molim boga da je to samo tuberkuloza, jer to je već jednompreživela, a ne neka od ovih stravičnih boleština uobičajenih u ovojzemlji.

Radim sve isto kao što sam radila u Engleskoj – kuglicu s kamforomkačim nad njen krevet i izričito zahtevam da uzima redovnu, dnevnudozu antimon-kalijum-tartarata, da joj ojačam krv. Njeno telo, međutim,uopšte ne reaguje i ne znam šta ću. Ujutro povraća. Hronično jepremorena i često tako satima leži u džak-haljini. Menstruaciju jeizgubila, kao i dok je bolovala u Jorkširu, i tumara naokolo kao da hodapod vodom.

Poslala sam poruku njenoj majci i ona je poslala mesnog lekara, koji

se pojavio te večeri, pijan, jedva stojeći na nogama. Teturajući se, popeose uz stepenište na verandi, pitajući gde bi mogao da nađe tog pacijenta.„Zar obično nisu u krevetu?“, rekla sam ja.

Podrignuo je držeći Felisiti za ručni zglob. A onda je, tupavo,upitao: „Kako se osećamo danas, mlada damo?“ A pošto mu je ona na tokazala: „Savršeno dobro“, lekar kao da je osetio olakšanje. „Vrlo dobro“,rekao je. „Kazaću vašoj sestri da ste se oporavili.“

„Hteli ste da kažete: majci“, rekla sam ja na to nestrpljivo.Pogledao me je razdražljivo. „Noćas se lepo odmorite, a ako sutra ne

budete na nogama, doći ću ponovo da vam pustim krv.“„Milina jedna.“ Felisiti ga je počastila onim svojim čudesnim

osmehom.Ispratila sam gnjavatora do vrata, a on pita: „Može li jedno za

usput?“ Dala sam mu jedan kratak viski, samo da ga se ratosiljam, aonda se vratila kod Felisiti, koju je, izgleda, ta pijana budala priličnorazgalila.

Sutradan je ledi Čedvik stigla u elegantnom viktorijanskom fijakerukoji je vukao istimareni crni poni. Probila se nekako kroz veranduobraslu u rastinje, ne krijući gađenje, a onda stala na vrata, potpuno ihzakrilivši svojim krinolinama. Prohujala je kao vetar kroz našu malenugostinsku sobu, koja mi se najednom učinila tako mala, tako pohabana, aonda produžila do podnožja Felisitinog kreveta. „Čujem da se opet lepooporavljaš.“

„Tako je, majko. Hvala ti što si došla.“Poseta je trajala deset minuta, ali bilo je toliko neprijatno da se činilo

kao da traje satima. Sad mi Felisiti kaže da neće više nikoga da primasem onog Indijca. Hvala bogu te živimo u novom mofusilu, gde nemauvek budnih očiju koje bi mogle na naopak način da protumače tonjihovo bezazleno, istina nesmotreno, prijateljstvo.

Indijac. Nerado se služim njegovim imenom, kao da će, ako gaspustim na nivo bezimenih masa, nestati nekud, ili barem izgubiti naznačaju. Kad mu se obraćam, činim to sa „gospodine“, a on se učtivonakloni i oslovi me s „madam“. Naši razgovori kratko traju i hladni su, ito zato što ja tako hoću. Bezosećajno s moje strane, znam, ali tako je kakoje. Srećnija sam bila dok smo Felisiti i ja bile same.

Ako ništa drugo, barem nije nižeg roda. Govori kraljičin engleski, jerživeo je u Londonu i studirao u Kembridžu, a potiče iz porodiceimućnih zemljoposednika – proizvode svilu, čini mi se. A ipak, on jeIndijac, a mi ovde predstavljamo Radž, i u ova nepredvidiva vremena tanjihova veza ni na šta dobro ne može da izađe.

Taj nemir koji se raširio među sepojima vrti se oko nekih novihpatrona za njihove puške. Po svemu sudeći, problem je obesvećena mast,kravlja ili svinjska, ili bar oni misle da je o tome reč. Bez obzira na to dali je mast obesvećena ili nije, s religijom nema šale u ovoj zemlji gdeobitavaju tolika božanstva.

18.

1947.

Otvorila sam arhivsku knjigu otprilike na sredini i pogledala datum –1855. godina – a onda počela da prelistavam stranice ispunjene raznimnebitnim crkvenim podacima, sve dok nisam stigla do 1856. Čitala sambeskrajne spiskove rođenih, krštenih i umrlih, belešku o nekomparohijaninu koji je bolovao od tuberkuloze, pojedinosti u vezi snabavkom novih stolica od ratana za potrebe kluba, kao i opis jednogotmenog bala upriličenog u Potkraljevskoj loži.

Okrenula sam list i ugledala naslov ispisan lepim, kaligrafskimslovima: Novodošavši, od januara do juna 1856. Na spisku su bili datumi,imena, činovnici i članovi njihovih porodica, pripadnici vojske, kompletsa činovima, a negde oko polovine stranice pisalo je: Maj 1856, gospođicaAdela Vinfild, družbenica gospođice Felisiti Čedvik. Sumnje više nije bilo.Ono na groblju bila je moja Adela.

Prelistavala sam dalje knjigu i tako stigla do januara 1857. Redovnasveštenička posla, ništa naročito, sve do jedne prezrive napomene onezadovoljnim sepojima. Na istoj strani bila je i jedna priličnoostrašćena beleška iz marta, pisana gnevnim švrakopisom:

Mart 1857.

Još koještarija o onim prokletim patronama koje su im, navodno, dateda bi ih skrenule s puta njihove vere. General Anson kaže da nikad nećepopustiti pred njihovim životinjskim predrasudama. Tako treba.

Zvučalo je to prilično krvožedno za jedno svešteno lice, ali velečasni Lokmi je lepo rekao da su beleške često vodili oni koji su bili voljni da na toutroše malo vremena. Ko god da je utrošio vremena da unese ovubelešku o pobuni, po svemu sudeći zastupao je stavove većine.

April 1857.Pobuna! Jedan sepoj u Barakporu, izvesni Mangal Pandej, pucao je

na britanskog oficira i ranio ga. Zajednica je zgrožena. Ovo ne može daprođe. April 1857.

Pandej je obešen, ali je bilo protesta. Maj 1857.

Katastrofa u Miratu. Sepoji su pobili celokupno hrišćanskostanovništvo! Sada jašu prema Delhiju da za svoju stvar pridobiju imogulskog cara. Bahadur-šah Zafar im nikad neće dati blagoslov.Previše je on prevejan da bi prkosio Kruni. On će nama njih isporučiti. Maj 1857.

Bahadur-šah Zafar pružio je sepojima utočište u palati. Sigurno jebio primoran na to. U svakom slučaju, ovo je rat. Jun 1857.

Sepoji su zauzeli Crvenu tvrđavu u Delhiju. Britanski državljani,uključujući žene i decu, lutaju po unutrašnjosti zemlje tražeći sklonište.Ovaj krvavi ustanak Indijci nazivaju Ratom za nezavisnost.

Simla je zasad pošteđena, ali ima sporadičnih izgreda koji slute nazlo, pri čemu mislim na skupove kojima malo nedostaje da se pretvore upir raspomamljene mase. Raspoloženje je preteće i vrlo retko se iusuđujemo da izađemo iz svojih domova. Pomno posmatramo sluge nebismo li na njima primetili tragove podrivačkog rada. Čak i neka decanose štapove, i prete, mašu. Bože sakloni. Jun 1857.

Tajtlerovi su na sigurnom u Karnalu, sam bog zna kako, ali Vibartanigde nema. Porodica Klark je pobijena u svojoj kući, a Morli nije bio ustanju da opiše prizor. Gospođa Klark je bila u poodmakloj trudnoći.

Jul 1857.

Kanpur! Naše žene i naša deca raskomadani i pobacani u bunar! Tose rečima ne može iskazati. Božja kletva na crne njihove duše! Platićeoni. Stotinu njihovih ima da strada za jednog našeg. Vejgentriber zovena potpuno uništenje. Kening je zatražio uzdržanost i prozvali su ga„preblagi Kening“. Na njega ama baš niko ne obraća pažnju. Opšta jesaglasnost da moramo osvetiti Kanpur, i to na način koji će poslatinedvosmislenu poruku. Da se više ne ponovi!

Čudno, ali na narednim stranama bila su samo pobrojana imenarođenih i upokojenih, zabeleženo jedno venčanje, a bio je tu i zapis ojednoj partiji kriketa, s mnoštvom znakova usklika posle rezultata.„Sjajan meč!“, pisalo je. Moglo se naslutiti da pobunjene sepoje, kolikogod nevolja stvarali, Britanci nisu smatrali ozbiljnom pretnjom Imperiji;oni su, naposletku, bili samo ljudi u kraljevskoj službi. Naišla sam najoš jedan pomen tuberkuloze, a onda je usledio i opis britanskeodmazde za Kanpur.

Avgust 1857.

Nikolson s velikim uspehom razoružava pukove sepojâ i vešakolovođe. Digao je ruke od stare prakse da pobunjenike raznosi pucajućiiz topova; smatra da municiju treba čuvati pošto bi mogla da budeupotrebljena i na korisniji način. Avgust 1857.

Kening kaže da smo otišli predaleko, ali njegov glas je usamljen.Kazneni odredi očistili su ceo sever zemlje, ostavljajući za sobom čitavasela u plamenu. Jedinicama sastavljenim od odanih Sika dozvoljeno jeda muče zarobljene ustanike. Sepoje teraju da poližu stratište uKanpuru, posle čega ih ritualno lišavaju verskih obeležja terajući ih dajedu svinjsko i goveđe meso i kljukajući ih svim živim što po njihovimpropisima nipošto ne sme da se jede. General Nil je izdao naređenje da,u suprotnosti s načelima dveju religija, hinduiste sahranjuju, a

muhamedance spaljuju. Gnusno, ali što reče Makenzi: „Kakvi bismo miljudi bili kad ih ne bismo istrebili kao zmije.“

Indijci ovu odmazdu nazivaju đavoljim vetrom, ali to je naše pravo,zapisano i u Bibliji. Volas poje 116. psalm dok nabija sepoje na bajonete.

Jed koji sam progutala pred prizorom onog zapaljenog automobilaponovo mi je jurnuo u grlo. Odgurnula sam se od stola, zamišljajućibritanskog oficira kako, raspomamljen u osvetničkom žaru, poje psalmekao anđeo iz pakla dok s podignutim bajonetom gazi u krvi do kolena.Tu je na scenu stupila moja sarkastična narav: jadni bože, pomislilasam, šest hiljada religija ima u svetu, a svaka tvrdi da si Ti baš na njenojstrani; glava da te zaboli.

Septembar 1857.

Britanska vojska je ponovo zauzela Delhi. Ove nedelje smo sepomolili kao zajednica ujedinjena u zahvalnosti. Dalhauzi, taj tupavipodlac, kažnjen je, i priča se o reorganizaciji Istočnoindijskekompanije. Potreba za strožim sprovođenjem zakona nametnuta nam jepo visoku cenu. Pobuna, međutim, neće biti tolerisana, a odmazda ćepotrajati još neko vreme. Septembar 1857.

Kako se radujemo što ćemo uživati u svežem vremenu u Simli! Ovišto upravo pristižu iz Kalkute i Delhija pričaju o nepodnošljivimvrućinama i omorini, koje su za neke i smrtonosne. Uteha, međutim, imato svojstvo da moralno olabavi čoveka, u šta smo, uostalom, imali prilikeda se uverimo nedavno, kad je izbio skandal sa Singom.Onespokojavajuće je makar samo i pomisliti kako...

Ali naredna stranica bila je iscepana. Pitala sam se zbog čega bi se uarhivama anglikanske crkve pominjao nekakav skandal u jednojindijskoj porodici, pa sam nastavila da prelistavam knjigu, sve u nadida ću negde naići na tu stranicu, ali nje unutra nije bilo.

Gledala sam u drvene patke na kaminu. Britanci ne bi obratili ninajmanju pažnju na nekakve skandale u indijskim porodicama, izuzev

u slučaju da je umešan i neko od njihovih. Čest je, razume se, bio slučajda Englez ima ljubavnicu Indijku, ali posle 1830. godine, kad sumisionari počeli masovno da pristižu, intimni odnosi međupripadnicima različitih rasa osuđivani su kao i paganski idoli i haremi, io njima svakako ne bi bilo beležaka u crkvenoj arhivi.

Što se pak tiče odnosa između jedne Engleskinje i jednog Indijca, tobi bilo već nešto gore od skandala; bilo bi to nešto, jednostavno,nemoguće. Muškarca bi linčovali, i to u slučaju da poživi dovoljno dugoda mu namaknu uže oko vrata. Bio je već dvadeseti vek kada je jednaEngleskinja u Pendžabu prijavila vlastima da ju je neki Indijacuznemiravao na ulici; guverner je naredio da svi Indijci koji prolazetuda celu ulicu, od početka do kraja, prođu puzeći na šakama ikolenima.

Odnos između jedne viktorijanke i jednog Indijca bio je neštonezamislivo. Ali šta je to moglo da se desi u jednoj indijskoj porodici štobi bilo zapisano u crkvenim arhivama, da bi potom iz njih biloistrgnuto?

Beleške su se odnosile na period zaključno s decembrom 1857.godine, i bilo je vreme da pođem kući. Dok sam vraćala knjigu napolicu, pažnju mi je privukao niz starinskih Biblija i prešla sam rukompreko ispucalih rikni na kojima su zlatotiskom bila ispisana imena:Čilton, Brajtvejt, Marlou i – da – Vinfild.

Kad sam otvorila Bibliju, iz nje je ispao savijeni list hartije, koji mi je,lagano lebdeći, pao na noge. Podigla sam ga i upravo se tada oglasilocrkveno zvono, a ja sam pomislila na Bilija i kako sad sigurno zuri u satčije kazaljke pokazuju da bi trebalo da sam se već vratila kući. Predočima mi se ukazao i Habib, kako svaki čas pogledava na vrata. Brzosam preletela pogledom preko prvog reda:

Februar 1857.

Ona iskašljava krv i ja već počinjem da očajavam. Dala sam sve odsebe, ali uzalud.

Bila je to, izgleda, dnevnička zabeleška. Prelistavala sam Bibliju, u nadida će iz nje možda ispasti još nešto, i otelo mi se tiho „Bože“ kad je još

nekoliko listova, ševrdajući kroz vazduh, završilo na patosu. Sagnulasam se da pokupim neočekivano bogatu berbu, željna da tu odmah, nalicu mesta, počnem da čitam, ali morala sam kući. Dok sam guralapapire u tašnu, učinilo mi se da čujem bat koraka, pa sam pogledala upravcu vrata. Opterećenoj grižom savesti, na pamet mi je pala reč„krađa“, na šta sam promrmljala: „Samo pozajmljujem“. Zatvorila samtašnu i vratila Bibliju na mesto. Progonila me je iracionalna pomisao dami je kosa u neredu, kao da ju je vetar išibao, pa sam je pogladila prenego što ću poći. Šmugnula sam i ne pozdravivši se s velečasnimLokom – divota – i zbog toga mi je bilo drago. Tašna mi je bila otežalaod nepošteno stečenog plena, pa ionako ne bih ni bila u stanju da gapogledam u oči.

Iznajmila sam tongu i onda smo, izbivši na Kolski put, prošli poredonog zapaljenog automobila, potpuno izgorelog; od njega je ostao samoskelet koji se puši. Nije više bilo onih bambusovih štapova, a stopala,kopita i točkovi već su izgazili zemlju na mestima gde je moglo bitikrvi. Naposletku će olupinu odvući i ni po čemu se neće videti šta se natom mestu dogodilo. Tu, u blizini, jedna krava je prebirala po gomilismeća i mene je zaprepastilo saznanje kako je, eto, moguće da se neštotakvo desi a da za sobom ne ostavi ni najmanjeg traga. Okeani krviproliveni su u Indiji, a jedini dokazi počivaju u – knjigama. To, po meni,nije pravično, a opet, u tom trenutku, i meni je bilo samo do toga da svezaboravim.

19.

1856.

Kad ga je Felisiti prvi put videla u sirotištu, izbegavao je njen pogled iona je pomislila da je čovek hladan. Među decom i misionarima osećalase potrebnom, a pred njim – kao uljez u njegovom svetu. Pitala se da lije on smatra odgovornom za ugnjetavanje njegovog naroda, da bi ondapomislila kako to, ipak, ne bi bilo pošteno. Na kraju krajeva, nije je nipoznavao. A opet, zbog same te pretpostavke da je on osuđuje, bila jetiha u njegovom prisustvu.

Ponekad ga je posmatrala krajičkom oka, diveći se njegovomdržanju, dostojanstvenom i samouverenom. Imao je dobro raščešljanucrnu bradu, a turban mu se uvek slagao sa ešarpom – bio je Sik, i zapojasom je nosio obredni bodež, simbol spremnosti da nejake uzme uzaštitu. Njoj se to učinilo u isti mah blagorodno i odvažno, uz primesunečeg opasnog. Pitala se kako li taj čovek izgleda bez tamnoplavogturbana.

Felisiti, pritom, predstavu nije imala koliki strah ona pobuđuje utom čoveku; jedna reč optužbe iz usta neke belkinje bila bi sasvimdovoljna da njemu ode glava. Čudio se, inače, kako Britanci i dalje nemogu da shvate da Indijci belkinje doživljavaju kao neprivlačne –nedovršene zapravo, kao nedopečeno testo. On je, međutim, morao daprizna da kod nje, u crtama lica i tim lakim pokretima, ugodnim za oko,ima neke izazovne prefinjenosti. Šake su joj bile duge i tanke i imala jeizvanredno fine kosti ručnog zgloba – pitao se kako li bi tetovaža odkane izgledala na tim žućkastobelim rukama. Mada mu se, inače, plavakosa kod žena nije dopadala, njena je bila nekako topla, u nijansisunčevog zalaska. Bila je drugačija od ostalih belkinja, na razne načine,imajući u vidu to da se čudno oblačila, da je konja jahala po muški, daje na glavi nosila veo umesto topija. Sve je to u njemu izazivalo nemir.

Jednom mu se isprečila na putu i rekla: „Oprostite“, tihim i mekim

glasom koji ga je prestravio. I nikako nije mogao da se oslobodi osećajada je ona, u stvari, namerno tako postupila. Ali zašto bi to učinila?Pokušavao je da je izbegne, ali ona je redovno dolazila u sirotište koje jeon finansirao. Nije mu smetalo što su misionari hrišćani. Kaoslobodouman i obrazovan čovek, držao se uverenja da je religija pitanjekarme i da svako sledi svoj put.

Felisiti su se mnogo dopadale njegove tamne, pomalo mutne oči, alikad god bi na trenutak pogledala u njih, učinilo joj se da iz njih izbijagnev. Nije mu bilo teško da se poigra s decom, da im donese đerdane saslončićima od šljokica i mekanu ćebad s plantaža svile nedaleko odPragpura. I imao je taj širok, beo osmeh – nikada, međutim, njojupućen.

Jednog jutra Felisiti i taj čovek pomagali su dvojici škotskihmisionara da napune tanjire sutlijašom. Deca koja su čekala da dobijuhranu gledala su onu drugu, koja već jedu; očima su pratila svakizalogaj od tanjira do usta, a kada bi i sama bila poslužena, jela supolako, pažljivo, kao da je hrana svetinja. U prostoriji je vladala mrtvatišina, čulo se samo mljackanje. Dok su deca jela, onaj čovek je pogledaou Felisiti, i njoj to nije promaklo. Odmah je skrenuo pogled u stranu iona mu se zagledala u profil, pokušavajući nekako da ga privoli daopet pogleda u nju, ali on nije hteo.

Drugi put, a isto je bilo jutro, ušla je u jedan od onih improvizovanihkućeraka u sklopu sirotišta da uteši dečačića koji je bio polomio ruku;ponela je sa sobom vezeni perjani jastuk i bočicu sa sirupom zaumirenje, i pognula se da prođe kroz niska vrata, žmirkajući dok joj seoči nisu privikle na polumrak. Hladni čovek čučao je pored dečačića kojije sedeo na tkanoj prostirci, leđima oslonjen na zid, s rukom u povezuoko vrâta. Čovek je ljuštio jabuku onim bodežom i hranio dečaka,krišku po krišku. Promrmljao je nešto – ona ga nije čula – i dečak senasmešio. Obojica su podigli pogled kad je ona ušla i dečak je nastavioda gleda u nju, ali čovek je oborio pogled i opet prionuo na ljuštenjejabuke. Gledala ga je kako seče voćku, nisu joj promakli njegovausredsređenost i preciznost, kao ni blagi pokreti usana dok se obraćaodečaku. Mora da pripada ratničkoj kasti, pomislila je Felisiti, otud muta blagost koja krasi samo one istinski jake.

Leđa povijenih pod niskim ragastovom, čekala je držeći u ruci jastuki smeđu medicinsku bočicu. Unutra je bilo skučeno i izgledalo je kao dataj čovek ispunjava ceo prostor. Naposletku je i ona ušla i kleknulapored dečaka. Učinilo joj se da je razrezana jahaća suknja i previšezašuštala i da se sva ušeprtljala. Felisiti je okretala jastuk iza dečakovihleđa, a čovek je pokušao da joj pomogne, vodeći pritom računa damalome ne pomeri povređenu ruku. I dok su tako pokušavali danameste jastuk, dodirnuli su se vrhovima prstiju i on je ruku povukaotako brzo da je Felisiti uzdahnula. – Oprostite – zaustila je da kaže – jasam...

– Ne, gospođo, oprostite vi meni. – Pružio je dečaku ono što je ostalood jabuke i brzo se udaljio.

Pošto je Felisiti dala dečaku dozu sirupa za umirenje, izašla je udvorište i ugledala onog čoveka kako ćaska s velečasnim Makdugalom.Visoki, mršavi misionar i njegova žena došli su u Indiju sa svetlom uočima i jednom jedinom željom u srcima – da obrazuju i leče. Živeli suod pirinča i ideala, a sredstva su dobijali od tog imućnog Indijca koji jesada stajao s njima tu, u dvorištu, i iz još nekog nepoznatog izvora uAmerici. Felisiti je krenula prema dvojici muškaraca i primetila da seizraz na Indijčevom licu menja – do maločas smiren, sada užasnut – aliona mu je ipak prišla i rekla: – Gospodine, nije kulturno da ljudi kojitoliko vremena provode zajedno ne progovaraju među sobom ni jednujedinu reč.

– Molim lepo, gospođo – uzvratio je on i naklonio se. – Zovem seSing. – U njegovom izgovoru, pravom britanskom engleskom, nije biloonog indijskog zapevanja.

– Zahvaljujući gospodinu Singu, mi ovde i radimo – rekao jevelečasni Makdugal.

– U tom slučaju, čast mi je što sam vas upoznala. Ja sam gospođicaČedvik.

Gospodin Sing se kruto naklonio, a onda izašao iz dvorišta i seo usvoj bagi.49

– Baš čudnovato – primetio je velečasni Makdugal. – Taman sespremao da mi kaže kad stiže sledeća isporuka pirinča.

Naredne nedelje došli su u sirotište u isto vreme i, dok je gospodin Singizlazio iz svog bagija, Felisiti mu se, jašući ponija, isprečila na ulazu udvorište. Gospodin Sing je zaklonio oči od sunca i ugledao odblesaknjene kose boje bakra spram plavog neba. Poni je trupkao u mestu ifrktao, a ona je rekla: – Nije mi jasno zbog čega ne možemo darazgovaramo kao civilizovani ljudi.

– U pravu ste. – Zastao je, pa dodao: – Vreme je bilo izrazito blagoove godine.

Golubica je veselo prhnula krilima izletevši iz krošnje pipalovogdrveta i poni je za njom naglo podigao glavu. – Nemojte, molim vas, bitisnishodljivi prema meni, gospodine Sing.

S njegovog lica se ništa nije moglo pročitati. – Ne shvatam šta vi, ustvari, želite od mene. Ali voleo bih sada da uđem. Dovezao sampirinač.

Felisiti je povukla uzde i poterala ponija s puta.Naredne nedelje stigao je u sirotište tačno na vreme da je vidi kako

pešice ulazi u dvorište. Njegov konj je tiho zarzao i stao, a on se upitaokako li je ta žena uspela da nauči durzija da pravi te rasečene suknjekoje nosi. Nikada nije video nijednu Engleskinju da jaše konja pomuški, niti da radi u sirotištu. Ova je bila neobična, a i opasna – alinjemu iz glave nije izbijala. Sedeo je u sedlu pitajući se da li da sačekada ona ode pre nego što on uđe. Ali ako ga bude videla kako čeka tupred ulazom, možda će se i uvrediti. Prokletinja ženska. I u snu mu sečak pojavila. Pustio je uzde i hitro sjahao.

Sedela je ispod pipalovog drveta okružena siročićima. Učila ih jeengleski. Čemu? Ali deca su je volela – videlo se to izdaleka. Išao jepravo k njima, ne gledajući ni levo ni desno, a ona ga je pozvala imahnula mu. Sada će morati da joj se javi.

Pošto je završio posao s Makdugalom, ukočio se i krenuo prema njoj.Felisiti ga je sve vreme gledala, a kad je ušao u hlad pipalovog drveta,ustala je i rekla: – Završila sam za danas. Jeste li možda za čaj?

Vetrić mu je zanjihao maljice na potiljku i u stomaku mu se skvrčilonešto hladno. – Hvala, gospođo, ali mislim da to ne bi bilo mudro.

– O, zaboga. – Skupila je usne. – To je samo čaj.Šta li to ona radi? I šta je sada opasnije: prihvatiti poziv ili ga odbiti?

I kako li joj samo polazi za rukom da i dalje bude tako lepa, čak i s timbandoglavim izrazom na licu? A onda je začuo samog sebe kakoizgovara: – Bio bih počastvovan.

Pešice su otišli do obližnje čajdžinice praveći se da ne primećujukako svi pilje u njih. Grupa muškaraca s turbanima sedela je na zemljiuvlačeći mirišljavi dim iz nargila, a čak i taj dim kao da je zastao unaelektrisanoj plavoj izmaglici dok je mrko-beli par sedao narasklimane tronošce i muškarac poručivao masala čaj.

Čajdžija je sipao mleko, čaj i začine u limenu šerpu i stavio je navatru da proključa. – Ovo je stvarno mnogo smešno, znate.

– Oprostite?– To, što pokušavate da me izbegnete. Ja ne ujedam. – Pokazala mu

je zube i on se trgnuo.– Gospođo...– Dosta više. Zovem se Felisiti. Zar se nikad niste upitali zbog čega

živim sama u mofusilu?– A živite sami?– Pa dobro, s prijateljicom. Ali nisam kao druge memsahibe.– To vidim.Čaj koji se pušio poslužen im je u malecnim porcelanskim šoljama i

ona je otpila gutljaj. Indijac se nakašljao. – Zašto toliko često dolazite usirotište?

– Želim da budem korisna.– To je za svaku pohvalu. – Otpio je malo čaja, pa otrô vlažan dlan o

koleno.– A vi? Što baš sirotište?Slegnuo je ramenima. – Za sirotištem se javila potreba, a Škoti su bili

voljni da rade.Ispila je čaj i odložila praznu šoljicu. – Eto. Nije bilo tako strašno, zar

ne?Nisu se dogovarali da se ponovo sastaju, ali su naredne sedmice

oboje bili u čajdžinici, istog dana u isto vreme. On je poručio čaj irazgovarali su o sirotištu, o Indiji, o Engleskoj. Saznao je da je onarođena u Indiji, a ona da se on školovao u Engleskoj. Sedeli su i gledalise čitav minut pre nego što će ustati i poći.

Kad su se naredni put našli, nisu više mogli ni da se pretvaraju dasu ti susreti kod čajdžije puka slučajnost. Razgovor je tekao uz mnogozastajkivanja i neprirodnog ponašanja, često su se nakašljavali i igrališoljicama. Kad se ona nakašljala i ispustila maramicu, on ju je podigao stla, a ona je pocrvenela. Bila je to bleskasta smicalica dostojna nekekokete i poželela je da mu kaže kako joj je maramica zaista slučajnoispala; u njegovom prisustvu uvek bi se uzmuvala. Dodao joj jemaramicu i ruke su im se ponovo dodirnule, s tim što ga je ona ovogaputa, samo na tren, pogladila vrhovima prstiju po dlanu, tako da su gaprošli trnci. – Oženjen sam – promrmljao je.

Felisiti se uspravila i pogledala ga pravo u oči. Znajući da se brakoviu Indiji ugovaraju, upitala ga je: – Voliš li svoju ženu?

Skrenuo je pogled i Felisiti je znala da on u tom trenutku vagakoliko bi iskren trebalo da bude. – Mi u Indiji se ne uzimamo iz ljubavi– progovorio je najzad. – Brakovi su savezi koji se sklapaju izdruštvenih, političkih ili finansijskih razloga. Svoju ženu prvi put samvideo onog dana kad smo se venčali. – Prekrstio je ruke na grudima isada mu je odlučnost izbijala iz pogleda. – Naš sistem je svima jasan, iveć dugo traje.

– Nisi odgovorio na pitanje.Uzdahnuo je i slegnuo ramenima. – Ljubav je problematična.– Istina. Ali kakva bi to samo šteta bila oženiti se nekom

neznankom, a onda se zaljubiti u drugu ženu. Čovekova je dužnost dabude iskren prema sebi, ne misliš li tako?

Netremice ju je gledao kako pijucka čaj. Sedeli su ćutke, potpunoisključeni iz života koji je tekao pored njih. Muškarci su razgovarali ipušili bidije, čaj je ključao u šerpi, svaki čas je neko ulazio ili izlazio, anjih dvoje su, ipak, bili sami. – Ti si drugačija – progovorio je najzad.

– Jesam.Popili su čaj, pa krenuli prepunom ulicom, s mukom se probijajući

pored kola natovarenih povrćem i pralja koje su na glavama nosilezavežljaje s vešom. Felisiti je na trenutak zastala da vidi divnogzlatookog indijskog čvorka u kavezu od bambusovine, gurnuvši prstkroz rešetke kako bi pomazila rumena ptičja prsa. – Indija je prljava isiromašna, a ja je volim – rekla je. – Nije li to čudno?

On se nasmešio. – To pitanje postavljaš Indijcu.Pokazala je na ljude koji su se probijali kroz uzanu uličicu. – Tvoj

narod, izgleda, malo traži od života, ali je zbog svoje blagorodnostipostao lak plen za osvajače.

– Možda je mudrije saviti se nego se slomiti – rekao je on skrenuvšipogled u stranu.

– Ali ti...Ostala je bez glasa ugledavši Tajru Makdugal kako kroz uličnu

vrevu trči pravo prema njima. Na glavi nije imala topi, a njena tanušnasivoplava kosa letela je na sve strane oko uspaničenog lica. Družinamladih siledžija s bambusovim štapovima bila joj je za petama. Jedanod njih uhvatio ju je za nadlakticu i bacio je na zemlju, dok joj je drugiotrgnuo srebrni krst s vrata i bacio ga u prašinu. Tajra se, oborene glave,molila, i napadače je to izgleda dodatno razbesnelo. Jedan mladićšutnuo ju je u slabinu i ona se preturila, hvatajući se za rebra. Dobila jejoš jedan udarac štapom po glavi i niz lice joj je potekao tanak mlazkrvi.

Felisiti je krenula prema njoj, ali ju je gospodin Sing zadržao panaredio mladićima da prestanu. Njegov autoritativan glas očito jedelovao na mladića koji je zastao s podignutim štapom; gospodin Singje krenuo napred i mladići su se tog časa pretvorili u nadurene dečakekoji gunđaju sebi u bradu i povlače se. Felisiti je prišla Tajri i kleknula uprašinu, uzevši ženinu glavu u krilo. Tajra, u beloj jahaćoj bluziisflekanoj od krvi, gledala je svojim vodnjikavim očima u Felisiti, kojase obratila mladićima: – Kako ste mogli?

Ratoborni momak je na to povikao: – Ona hoće da nas odvrati odnaše vere.

– Neće. – Felisiti je vrtela glavom. – Ona vam ne želi zlo.– Onda neka se vrati tamo odakle je došla. – Mrgodni mladić je

prelomio štap napola i otišao. Ostali su krenuli za njim.Felisiti i gospodin Sing pomogli su Tajri da se vrati u misiju i, kad su

stigli, ona se obeznanila u muževljevom naručju. Gospodin Sing jegledao brižnog Makdugala kako se bavi ženom i rekao: – Ako Indijajednom prestane da se savija... – A onda je odmahnuo glavom ipogledao u stranu.

Naredne nedelje sedeli su u čajdžinici kad se Felisiti nakašljala i rekla: –Čujem da imaš plantažu svile nedaleko od Pragpura.

– Imam, tačno. – Gospodin Sing je spustio šoljicu.Nagnula se preko malog, izgrebanog stola. – I Pragpur je, kao i

Simla, među mojim zemljacima omiljeno letnje boravište.– Tako kažu. – Pokušavao je da joj s lica pročita namere.Nastavila je tišim glasom. – Ima tamo jedan britanski hotel; kao dete

sam tamo odlazila s roditeljima. Ako odem tamo idućeg meseca, mestoće biti potpuno pusto, jer tada svi odlaze kućama za Božić. Samomalobrojno osoblje ostane da vodi računa da se hotel ne sruši, a oni,naravno, spavaju u spremištima, izvan glavne zgrade. Nameravamtamo da otputujem narednog meseca, da uživam u potpunojprivatnosti.

– A koliko dugo moraš da putuješ da bi stigla do te blagoslovenesamoće?

– Bagijem i tongom – četiri dana.– Dug je to put da se krene tek tako, kad ti dođe.– Nije ako čezneš za privatnošću koliko ja čeznem. – Ovlažila je

usne. – A ti, je l’ čezneš?Uspravio se, s mukom progutao pljuvačku, a onda, jedva primetno,

klimnuo glavom.Nastavila je dalje kao da je stvar već dogovorena. – Uzeću sobu koja

gleda na istok. Te sobe imaju terase s kojih puca pogled na dolinu ivisoke planine. Veličanstveno je u svako doba, ali u noći punog mesecabiće nezaboravno.

– Pragpur u noći punog meseca?– Da. Desetog decembra po mom kalendaru.Nagnuvši se preko stola, progovorio je promuklim glasom. – Biće

hladno, moraš da poneseš toplu odeću. Ali i mimo hladnoće,preporučujem ti da se te prve noći uzdržiš od loženja vatre. – Lice munije odavalo ništa, ali se njoj učinilo da je malčice napet. Ili je to ona bilanapeta? – U planinama je pun mesec još lepši nego ovde.

– A koliko je daleko hotel od tvoje plantaže svile?– Oko šest sati jahanja.

– Mnogo tu ima da se jaše.– Nema, gospođo. Nije to ništa.

Kao i klub u Simli, i hotel u Pragpuru bio je uređen u indoevropskomstilu. Podove od uglačane tikovine prekrivali su kašmirski ćilimi,indijske zavese stajale su iza sofa presvučenih cicom, a prepariraneživotinjske glave motrile su staklenim očima sa zidova. U prizemlju senalazila trpezarija s visokom tavanicom, a do spavaćih soba vodilo ješiroko stepenište.

Nosači su preuzeli Felisitin prtljag dok je ona čekala na recepciji, gdenije bilo nikoga. Spustivši jedan njen kofer, nosač je požurio iza pulta inasmešio se – pošto je preko zime broj hotelskih radnika redovnosmanjivan, svako je morao da radi po dva posla. – Neočekivano namdolazite, memsahib. Božić je, zar ne? – rekao je on klimajući glavom sastrane na stranu.

– Verujem da imate slobodnu sobu.– Imamo, memsahib.– A ja ne želim da me uznemiravaju.– Razumem, memsahib. Samo sluga da dođe da založi vatru.– Ne treba da se loži.– Razumem, memsahib.– Ali, molim vas, priredite mi toplu kupku posle večere.– Razumem, memsahib.

Felisiti je sedela u trpezariji i prevrtala komadiće jagnjetine i pirinač potanjiru, nastojeći da izgleda kao neko ko jede, a onda se popela širokim,vijugavim stepeništem do svoje sobe. U tipičnom kolonijalnom maniru,soba i kupatilo bili su prostrani, s visokim tavanicama i širokimlajsnama od tikovine. Krevet, na kojem behu naslagani jorgani, nalaziose preko puta zgasnulog kamina; almira od hrastovine stajala je ujednom uglu, a beržera u drugom. U kupatilu ozidanom belimpločicama čekala ju je kada na račvastim nogarima puna vrele vode;pramenovi pare dizali su se u hladan vazduh.

Kupala se polako, stiskala sunđer pa gledala kako joj potočići vodeteku niz ruke i slivaju se niz grudi. Kad je do sobe dopro titravi

mujezinov glas, legla je i slušala neko vreme, a onda duboko udahnula ikliznula pod vodu, tako da je kosa ostala da joj pluta na površini, naliknekom morskom stvorenju s pipcima. Pod vodom je ostala koliko jemogla da izdrži i izronila je sa osmehom na licu.

Brižljivo se obrisala, kao da nikad više neće dodirnuti to telo. Pitalase kako li će se osećati sutradan ujutro, da li će se taj preobražaj videtina njoj. Kosu je obrisala peškirom, podigla je i labavo pričvrstilaukosnicom.

Nosači su joj raspakovali prtljag dok je večerala i sada je stajala predotvorenom almirom i premišljala se šta da obuče – lepu ružičastuhaljinu od tafta ili bledoljubičasti sari. Šta da bude večeras? Opredelilase za sari. Navukla je usku bluzicu i privezala običnu podsuknju ispodpupka. Onda je sakupila izdašnu tkaninu, metre i metre svetlucavesvile sa širokim srebrnim porubom, i obmotala je oko tela. Pažljivo jeisplela kike i prebacila sari preko ramena. Činilo joj se da to trajenepodnošljivo dugo.

Sedela je u beržeri i čekala, a posle nekog vremena osetila je da nemože da udahne punim plućima. Kako na sebi nije imala korset koji bimogla da popusti, a disala je sve pliće, izašla je na terasu prebacivšipreko ramena šal od kašmira. Oštar vazduh bio je pravi šok za njenapluća; duboko je udahnula i gledala kako se pun mesec diže nadplaninama. Avetinjska svetlost bacala je plave senke na bele vrhove doksu se iz spremišta čule indijske rage50 i videli pramenovi dima. Kao iobično, u vazduhu se osećalo na garež.

Spram punog meseca, koji se već bio digao visoko, ugledala je nekupriliku na konju kako jezdi duž podnožja planinâ. Podigla je uljanulampu i posmatrala ga kako jaše. Milina je bila gledati ga kako sedi nakonju, onako visok, uspravan i siguran u sebe. Kad je prišao toliko blizuda je mogla da čuje topot kopita, zauzdao je konja i usporio do lakoggalopa. Podigao je pogled i ona je pomerila lampu, načinivši njomekratak luk, na šta se konj, u znak pozdrava, propeo na zadnje noge.Ugasila je lampu i uzdrhtala, a onda se bolje umotala u šal. Kad je čulafrktanje i rzanje konja u blizini, ušla je unutra i sela na ivicu kreveta,leđima okrenuta terasi.

Začula je grebanje po zidu prekrivenom puzavicom, ali je i dalje

sedela, gotovo nepomično. Ðonovi jahaćih čizama trupnuli su o podnjene terase, a ona se ni tada nije okrenula. Ušao je, zatvorivši vrata zasobom, pa obišao Felisiti i stao pred nju. Pod miškom je nosioizrezbarenu drvenu kutiju za nakit, a mesečina je bacala njegovu senkuna zid. Nisu govorili. Dok je otvarao kutiju, zlatna šarka je tihozaškripala i u prvi mah se ništa nije dogodilo. A onda je, nalikbešumnom bledozelenom prasku, iz kutije izleteo roj svilenih moljaca irazlio se po celoj sobi. Felisiti je ponestalo daha sred te navaletreperavih krila, a on je rekao: – Na ovom mestu, u ovom trenutku, mismo slobodni.

Svileni moljci ispunili su sobu, lepršajući krilima, nasumice srljajućitamo-amo i bacajući nervozne senke na zid. Leteli su i plesali namesečini, slećući čas na krevetsko uzglavlje, čas na stolicu, ali samonakratko. Čarolija je ispunila sobu; da je vatra bila potpaljena, moljci bi,privučeni plamenovima, izgoreli.

On je stajao tako mirno da mu je u jednom trenutku moljac sleteo narame. Insekt je odleteo onog časa kad je on kleknuo pred Felisiti i počeoda odmotava turban, i ona je gledala kako mu ta gusta, sjajna crna kosapada u uvojcima oko lica i po ramenima. Stajali su tako, ne dodirujućise; niti su i jednu jedinu reč razmenili, niti je ono na njihovim licima bioosmeh u pravom smislu reči, a svileni moljci neprestano su proletali okonjih. Kad se usnama očešao o njen obraz, trepavicama ga je okrznula počelu, i on je jeknuo. Vrhovima dva prsta milovao joj je potiljak, dok joj jedrugom rukom s ramena smaknuo sari boje lavande.

20.

1947.

Bilijev improvizovani bazar zatekla sam potpuno ispreturan, kolačićaviše nije bilo, a novčići su bili na broju. Bili je sedeo s Habibom ukuhinji, jeo kolače i pio indijski čaj sa šlagom. – Zdravo, mama – rekaoje Bili, a Habib mi je uputio širok osmeh, otkrivajući ceo red četvrtastihbelih zuba. Pitala sam se da li sam uspela da probijem led time što sammu poverila Bilija na čuvanje. Možda je on bio nepoverljiv prema menizato što je mislio da sam ja nepoverljiva prema njemu? Hoću li ikadarazumeti Indiju? Bili je pokazao na sat. – Kasniš, ali nema problema.Spajk se igra s Habibom.

– Vidi-vidi – rekla sam – baš zanimljivo.U kuhinji je mirisalo na korijander i, dok je Habib pakovao svoju

korpu, zavirila sam u lonac koji je ostavio na šporetu i ugledala krupne,sočne komade patlidžana u kariju. – U, baš volim patlidžan – rekla sam.

Habib me je zaprepastio rekavši: – Patdližan je kralj povrća, zar ne?– Ti znaš engleski?– Patdližan je dobar za čula, gospođo. Vama i gospodinu želim

dobro zdravlje.Zanemela sam. – Ti znaš engleski – ponovila sam.– Prijatan dan vam želim, gospođo. Namaste, čota sahib.Pogledala sam u Bilija. – On zna engleski.Bili je slegnuo ramenima i rekao. – Namaste, Habibe.I upravo dok je Habib izlazio na zadnja vrata, meni se javila slika

onog zapaljenog automobila u Simli i bambusovih štapova koji sepodižu i padaju. – Habibe! – rekla sam.

Okrenuo se, rukom se oslanjajući na vrata. – Gospođo?– Ti živiš u Masurli, je li tako?– Jeste, gospođo.– Ne ideš danas u Simlu?

Ispitivački me je osmotrio. – Ne, gospođo. Treba vam nešto?– Ne. Hvala ti. Videćemo se sutra.Otišao je bez reči, a onda se oglasio Bili: – Drago nam je, mama, što si

se vratila kući. Da li bi mogla da nam pročitaš jednu priču?U tom trenutku mogla sam maltene da čujem one ukradene listove

koje sam nosila u tašni, kao da me dozivaju da ih pročitam, ali... Toanđeosko lice bilo je neodoljivo. – Naravno, Bobo.

Upravo smo bili završili s čitanjem Vesele lokomotive kada se, neštoranije nego obično, Martin vratio kući. Sama njegova pojava išla mi jena živce, zato što sam htela, a nisam smela da mu ispričam šta samvidela u Simli. Izgubila sam najboljeg prijatelja i silno mi je nedostajao.

Obavljala sam, jedan po jedan, redovne večernje poslove: Biliju samza večeru dala pileću supu sa đumbirom, indijskim šljivama imlaćenicom, pa ga okupala, obukla mu pižamu i otpevala irskuuspavanku.

Martin i ja smo seli za sto – za večeru je bio neki kari boje senfa,iznenađujuće blagog ukusa – i Martin je rekao: – Danas je u Simli bilonereda.

Viljuška mi je zastala u vazduhu. – O?– Rulja je zapalila automobil i prebila vozača na mrtvo ime.Sve mi se u tom trenutku vratilo: i ona vatrena lopta, i miris dima, i

okrvavljeni štapovi, i gnevna lica. – Zašto su to uradili? – pitala sam.Martin je slegnuo ramenima. – Niko ništa neće da kaže. Ako je

verovati meštanima, niko ništa nije video. – Odmahnuo je glavom. – Štagod da je taj tip uradio, slutim da mu je glavna krivica bila to što jemusliman.

– To ne znaš.Nagnuo je glavu u stranu. – Utemeljena pretpostavka.Pogledala sam njegovu kurta pižamu – sada se kompletno oblačio

kao Indijac, s dugom tunikom i vrećastim pantalonama. – A mojautemeljena pretpostavka jeste da ti samo tražiš nevolju kad ideš takoobučen.

Pogledao je u stranu i rekao: – Nećemo opet o tome. – Sipao je joškarija. – Ovo nije loše, ali bolje bi bilo bez patlidžana.

Pravi trenutak da se menja tema. – Habib zna engleski.

– Sjajno. Kaži mu da izbaci ovaj patlidžan.Pošto su sudovi oprani i pospremljeni, Martin je utonuo u Zločin i

kaznu, a ja sam pustila ploču – „Is You Is or Is You Ain’t My Baby“.51

Naslov mi je zapao za oko, a brz ritam prosto je terao onoga ko slušapesmu da se priključi makar tako što će lupkati nogom o pod. Ležalasam na onom grbavom kauču i tiho pevala uz raskošne glasove sestaraEndruz, dok je napolju sevalo od teške omorine; Martin, međutim, nijedizao pogleda s knjige. Zurila sam u tavanicu, iznenadivši samu sebe skakvom sam lakoćom uspela da ga slažem. A onda sam se upitala kakoje moguće da mi ništa nije video u očima. Iznad kuće je prasnuo grom ija sam se, prvi put, upitala da li bi možda za sve bilo bolje kad bismose, jednostavno, razveli. Od same te pomisli izgubila sam dah.

Ploča je odsvirala i sklonila sam je, pokušavajući da se setim nekogako je srećno razveden – ali nisam, zapravo, znala nikoga ko se razveo,bilo srećno bilo drukčije. Te 1947. godine nije se svet toliko razvodio.Dejv i Rejčel bi se razočarali, tati bi to mnogo teško palo, ali pomirili bise s tim. Morali bi. U čemu je smisao ove obmane i šta bi Biliju vredeloda odrasta s roditeljima koji čak i ne govore jedno s drugim? Zar ne bibilo bolje da se ljudi rastanu i ostanu u prijateljskim odnosima nego dažive zajedno i muče se?

Negde oko deset sati Martin i ja smo, manje-više zajedno, prešli uspavaću sobu. Sećam se da me je poljubio u obraz za laku noć, a ondami je, kao i obično, okrenuo leđa.

Sačekala sam dok po njegovom lakom hrkanju nisam osetila da jeutonuo u dubok san i onda sam se iskrala iz kreveta, skinula tašnu skvake na vratima spavaće sobe i šunjajući se prošla kroz zamračenukuću s onim ukradenim papirima. Već je bilo hladno u kući, pa samskinula onog avganistanca s kauča i prebacila ga preko ramenâ. Nisamželela da se svetlo vidi u spavaćoj sobi niti da me – iracionalno s mojestrane – neko vidi spolja. Od osećanja krivice čovek stvarno može dapoludi. Uzela sam baterijsku lampu iz kuhinje, sela za sto sa svojimtajnim zapisima, pa razmotala jedan po jedan list, vodeći računa da neoštetim krtu hartiju. Pod tankim mlazom svetlosti rasporedila samlistove po hronološkom redu, od februara do juna. Bile su to dnevničkebeleške, i u žarkoj želji da ih što pre pročitam nikako nisam prestajala

da se pitam zbog čega ih je neko istrgao iz dnevnika i stavio u Bibliju. Februar 1857.

Ona iskašljava krv i već počinjem da očajavam. Dala sam sve odsebe, ali uzalud. Da nije ovo možda neka druga bolest? U Jorkširu jeonomad bila mršava kao kostur, ali sada su joj i lice i telo otekli, onakonezdravo, iako uopšte nema apetita. Muka joj pripadne i od samogmirisa hrane. Kašalj je isti kao pre, ali sve ostalo je drugačije.

Ne dam joj da ustaje iz kreveta, i danas nisam htela da pustimIndijca koji je došao da je poseti. Ali kad sam otišla kod nje – bila je čulanjegov glas na vratima – okrenula je glavu na jastuku i nije htela da mepogleda. Povređena sam. Ja joj želim samo najbolje.

Mora da je bilo novih protesta među sepojima u vezi s timpatronama za puške. General Anson kaže da neće ići niz dlaku njihovomglupom praznoverju. Prilično glupo s njegove strane, rekla bih. Februar 1857.

Našem svetu došao je kraj, a počinje jedan novi. Felisiti je trudna, aotac je Indijac (valjda bi sad trebalo da ga oslovljavam po imenu?).Potrebno mi je vremena da svarim tu novost i nikako nisam u stanju dasedim s njima dvoma kad on dođe u posetu. On pokuca na vrata iFelisiti sama, hramajući, krene iz sobe da mu otvori, a lice joj sve uružičastim tačkama koje čas planu čas izblede. Preslaba je da bi dužestajala, pa se oslanja o bambusov štap za hodanje. Ja sedim sama ukuhinji dok oni razgovaraju u gostinskoj sobi.

Uz tu napetost koja se širi po celoj ovoj zemlji, upitam se ponekad dali se taj čovek, u stvari, samo poslužio Felisiti kako bi svojimsunarodnicima poslao neku poruku. Ali kad to makar samo nabacim, oname optuži za ljubomoru. I nije da nije u pravu. Priznajem da postojiizvesna ozlojeđenost – nešto tvrdo i hladno u mome srcu – što je tajčovek ušao u naš prisan i idiličan svet. Nisam prestala da volim Felisitikad sam se zaljubila u Kejti, i nas dve, Felisiti i ja, ovde smo ipakizgradile neki život, platonski, ali topao i ugodan, nas dve i niko treći...Ali sada je sve to prošlost i meni je zbog toga žao. Verovatno je tosebično s moje strane i moraću to da prevaziđem, ali se, isto tako, i

plašim. Napetost između Britanaca i Indijaca sve je veća, i kad izlazimnekud, prožima me osećanje užasa. Ljubomora, strah, zbunjenost...Želela bih da nam se vrati onaj naš miran život, ali sad je tu – beba!

Pitam se, takođe, kako li na sve ovo gleda Indijčeva žena, ukolikouopšte zna. Muhamedancima je dozvoljeno da imaju više žena, ali ovajje Sik i može da ima samo jednu. On je preljubnik, i to mi daje povodada sumnjam u njegov karakter. U Engleskoj bi ovo bio skandal, ali ovde,u toj mešavini rasa, klasa i politike, stvar je prilično opasna. Ovo jejedan od onih istorijskih trenutaka kad sve može da odleti u vazduh,samo ako sepoji nastave s ovim. Mogli bismo da se nađemo u ozbiljnojopasnosti. Mart 1857.

Jutros sam odjahala do sela da gledam kako narod slavi Holi,prolećnu svetkovinu boja. Holi je svojevrstan poziv na oslobađanje odsvih stega i ljudi razuzdano plešu po ulici, bojama u prahu gađajućijedni druge, pa i koze i krave – ružičastom, zelenom, plavom, žutom isvakom mešavinom koju uspeju da naprave. Deca se polivaju obojenomvodom, tako da su na kraju svi mokri do gole kože i ofarbani. Jeduuštipke s kokosom začinjene bangom, koji ima blago narkotičkosvojstvo,52 i tako ste predveče okruženi zelenim i ružičastim licima,crnim kosama prošaranim tonovima plave i žute, i svi se vrte ukrug ipevaju koliko ih grlo nosi, praćeni zvucima dugačkih trščanih truba idobovanjem tabli.

Upoznala sam jednog engleskog plantažera i njegovu suprugu, kojitakođe dolaze da gledaju ovdašnji živalj kako proslavlja Holi. Čoveku jelice bilo ofarbano u crveno i izgledao je baš šašavo; ne bi me čudilo ni dase poslužio uštipcima s bangom. Ona je bila snuždena i, onako sitna, kaoneki miš, sedela je pogrbljena na poniju, prilično nezainteresovana zasvetkovinu. Kad sam je upitala da li joj se Holi sviđa, rekla je: „Beba mije umrla od kužnih isparenja koja su izbijala kroz patos.“ Na to sam jojizjavila saučešće pa odjezdila kući da ispričam Felisiti šta je zadesilosirotu plantažerovu ženu. Felisiti se rasplakala i rekla: „Moramo dapromenimo podne daske.“

Mislim da je to sjajna ideja. Beli mravi su nam prosto izrešetali

prostirku od bambusovine, a ne želimo da nam kužna isparenja ubijubebu. Mart 1857.

Danas sija sunce i ja sam raširila koralno-tirkizno avganistanskoćebe ispod sandalovog drveta da Felisiti malo izađe na vazduh. Dok jeona dremala, ja sam pisala dnevnik. A kad je otoplilo, i ja samzadremala, da bi nas u jednom trenutku probudila buka – neko je neštobušio. Podigla sam pogled i opazila detlića grimizne glave kako dugim,šiljatim kljunom juriša na stablo. Htela sam da ga oteram, ali mi jeFelisiti rekla da ovo drvo više pripada njemu nego nama, pa smo takoposmatrale crvenoglavu pticu kako marljivo kljuca u potrazi zaobrokom.

A gore, nešto bliže krošnji, ugledala sam ovalnu šupljinu pravilnogoblika, i palo mi je na pamet da bi to bilo izvanredno, a već pripremljeno,mesto u koje bih mogla da sakrijem barem deo pripovesti na kojoj radim.Hirovito je to, znam, i ničeg praktičnog u tome nema, ali upravo to ovuideju čini još izazovnijom. Ne poznajem nikoga u Engleskoj ko bipročitao ovo što ja pišem bez osude, a meni godi sama pomisao na to daove reči prepustim sudbini. Mogu lepo u selu da kupim kutije slimenim poklopcem i termofore s gumenim zaptivkama i tako ni mnogesezone monsuna ne bi naškodile hartiji.

U Barakpuru je došlo do nekog incidenta. Jedan sepoj je uhapšen, alipojedinosti mi nisu poznate. Mart 1857.

Dobila sam poruku od majke. Pošto je čula da se nisam vratila uKalkutu da tamo provedem hladniji deo godine, nije mogla da čeka danjeno pismo putuje brodom, već je sebi priuštila taj luksuz da mi pošaljetelegram, i poštonoša mi ga je doneo danas posle podne. Pročitala sam ganaglas Felisiti.

Vraćaj se kući odmah stopČedvikovi će pomoći stopNeprihvatljivo ponašanje stopPoslušaj ili peremo ruke od tebe stop

Felisiti je rekla: „Nije važno. Moja godišnja renta dovoljna je za nasobe.“ Pogladila se po blago zaobljenom stomaku, a ja sam pogledala krozprozor, spokojna i zadovoljna. Ali sam u isti mah osetila i nekuuznemirujuću mešavinu radosti i straha.

Ove nedelje moramo da postavimo punke. April 1857.

Jutros su sluge došle vidno uzbuđene. Lalita nam je prenela novostkoja je stigla u selo: taj sepoj koga su uhapsili zove se Mangal Pandej injegovo ime sada se pominje u svakom razgovoru. Napao je i ranio sebipretpostavljenog britanskog oficira. Optužen je za podstrekivanje nabunu i osuđen na smrt.

Gotovo sam sigurna da one oskvrnute patrone za puške moraju bitina neki način u vezi s ovim, ali sluge tvrde da oni više o tome ništa neznaju. Ponašaju se kao da su zaprepašćeni i zgroženi, ali ta napetost uvazduhu gusta je kao puding, a ja prepoznajem izvesnu primesulikovanja u njihovim očima.

Ledi Čedvik neće ovog leta dolaziti u brda, pošto bi bilo opasnokrenuti na takav put u ovom trenutku. Drago mi je što, uz sve ostalo,neću morati i s njom da se petljam. Mart 1857.

Pandej je obešen dvadeset drugog aprila. Posle pogubljenja izbili suneredi i požari u Agri i Ambali. Generala Ansona, po svemu sudeći, to inije bogzna kako uznemirilo, pošto se zaputio u Simlu da tu provedetople mesece, ali ja mislim da on potcenjuje značaj Pandejeve pogibije.Bojim se da je Anson od njega napravio mučenika. Maj 1857.

Felisiti i dalje nabraja dobre osobine svog dragana, a sve unastojanju da ga uzdigne u mojim očima. Kaže da on vodi računa osirotinji (ali on je bogat, pa ih je sâm sirotinjom i načinio), skrećepažnju na njegovo koščato lice (ali to je lice mrke boje, s ratničkombradom, okrunjeno plavim turbanom), i bogzna kako veliča njegove lepe

manire – engleske manire!Ukoliko njihova veza bude obelodanjena, na nju će pasti anatema, ali

on će... Pa, Indijci će dovesti u pitanje njegov ukus kad je o ženama reč,a moguće je da neki pripadnici naše vojske neće ni najmanje oklevati daga obese. Dete koje će Felisiti roditi biće mešanac i parija, i tako će seprema njemu odnositi kuda god da krene. Mora da su jezivo zaljubljenikad sve ovo prenebregavaju, ali to situaciju ne čini ništa manjeproblematičnom.

Mislim na Kejti, i znam da nemam pravo da osuđujem zabranjenuljubav, ali ovaj čovek je prevario svoju ženu i doveo Felisiti u opasnost.Kako da mu verujem?

Usamljenički život u mofusilu možda i jeste najveseliji način na kojimožete provoditi vreme u Indiji, ali verovatno nije najpametniji.Pomislim na bezbedne, od sveta ograđene gostinske sobe u Kalkuti, iuviđam sad da je život koji sam odabrala samotan i opasan.

Lalita nam je ispričala da su osamdeset petorica sepoja izvedeni predpreki sud u Miratu. Još ništa nije gotovo. Jun 1857.

Pobuna! Sepoji su se masovno digli na ustanak i pobili na stotineEvropljana u Delhiju. Došao je glasnik iz Simle i doneo Felisiti i menipoziv da se sklonimo u klub, ali Felisiti insistira na tome da su seljaniprijateljski raspoloženi i da nam ovde niko neće nauditi. Nisam ulazila uraspravu, zato što smatram da je preslaba da bi putovala, pri čemu je –sada nema sumnje – i trudna.

Felisiti je bleda i džandrljiva, njena nekada sjajna kosa sada seistanjila i potamnela, a i stalno se žali na glavobolju. Nikako mi nepolazi za rukom da odvojim simptome tuberkuloze od simptomatrudnoće. Moja draga drugarica leži u krevetu i kašljuca, a u njenomstomaku raste nov život. Imam utisak da to maleno stvorenje u njenojutrobi preživljava nauštrb nje same.

U loše dane Felisiti bunca, a od uzglavlja kreveta stalno joj sepričinjava da je došla smrt s kosom. Viče na nju, govori joj da se kloninjene bebe, a onda dobije napad kašlja. Halid na prstima donosiposlužavnik s čajem do vrata i ostavlja ga na podu, a vodonoša lavore s

mlakom vodom dodaje kroz prozor. Laliti sam naložila da navuče veopreko usta i nosa kad ulazi u sobu.

I slugama sve to ne pada lako, ali nije mogućnost smrtnog ishoda tošto njih uzrujava. Smrt je u Indiji uobičajena pojava koja nastupa brzo,kao obećanje raja za muhamedance, a kratak prelaz između dveinkarnacije za hinduiste. Poslugu, zapravo, zbunjuje ta čudnamemsahib koja nije ni sasvim Engleskinja ni sasvim Indijka, i kojaumire tu, u mofusilu, dok kolaju priče o tome kako nosi mešanca, i to utrenutku kad Evropljani ginu u svojim domovima u Delhiju, a sepoji sebore na život i smrt s Britancima u Benaresu i Alahabadu.

Zbunjuje i mene.

Isključila sam lampu i sedela neko vreme u mraku kuhinje. Felisiti nijesahranjena u Masurli, a bila je, po svemu sudeći, previše bolesna da bise vraćala u Englesku. Šta li se dogodilo s njom i njenom bebom?

Dobro sam se umotala u avganistanca, a onda me strefilo: „Raširilasam koralno-tirkizno avganistansko ćebe ispod sandalovog drveta...“ Prinelasam lice uz ćebe i ono je mirisalo na vunu i prašinu i, tek u naznakama,na kamfor. Mora da je dugo stajalo u limenom sanduku. Prešla samrukom preko mekog pokrivača, diveći se Adeli koja ga je jednom davnosama izatkala, i razmišljala o tome kako je isto to ćebe nekada počivalona Felisitinim ramenima. One su stvarno postojale.

Nikada nisam primetila šupljinu u sandalovom drvetu, ali je nikadanisam ni tražila. Išunjala sam se iz kuće, sišla niz stepenice na verandi,pa stala ispod drveta obasjanog mesečinom. Bilo je, ipak, previšemračno da bi se išta moglo videti kroz gusto lišće i duboke senke, pasam se vratila u kuću. Pogledaću ponovo kad svane.

Ponovo sam savila listove iz Adelinog dnevnika pa ih urednopovezala, prožeta osećanjem da su te beleške sada moje vlasništvo. Ne– ispravila sam se odmah – već da su meni poverene na čuvanje.Razmatrala sam mogućnost da taj svežanj prepovežem lepom trakom,kao prava viktorijanka, i da ga zajedno s pismima ćušnem ispod svogveša, ali to bi onda predstavljalo otvoreno priznanje moje namere da telistove zadržim. Vratila sam ih stoga u tašnu, udobno skrovište, ni tamoni ovamo. Bila sam svesna da ću, kad naredni put krenem u Simlu,

osećati obavezu da vratim te listove tamo odakle sam ih uzela, a u istimah sam bila svesna da neću to učiniti. Felisitina i Adelina pričapotpuno me je ispunila; želela sam još.

Pogled mi je bludeo preko senovitih kuhinjskih oblika, zakrivljenih iravnih: preko starog šporeta gde je Adela pravila goveđi bujon, prekopocrnelog zida od cigala – tada je verovatno bio nov, s jedva vidljivomšarom od dima – pa do sata na kojem je stajao časovnik, čiji je moderni,art deko stil, bio pouzdan znak da je najverovatnije okačen relativnoskoro. Kuhinjski sto izgledao je isto kao u nekoj kući u Kotsvoldsu,istesan od pune engleske hrastovine, okružen stolicama s rešetkastimnaslonom, u stilu popularnom tridesetih godina XX veka. Mora da sutaj sto i stolice dopremili iz Engleske između dva rata.

Prestala sam da preturam po Adelinim pismima. Gde li je ostatakFelisitinog nameštaja? Taj grbavi kauč i stolica presvučena brokatom stragovima zuba na naslonu za ruku jesu bili viktorijanski, ali gotovosve ostalo bilo je novijeg datuma. Kredenac u trpezariji krasile su iste tejednostavne linije kao onaj plakar za porcelan koji sam ostavila uČikagu. Na stočiću je stajala lampa u stilu 1920-ih, dok je iznad kaminabilo okačeno ogledalo s kraja devetnaestog veka.

Starim dnevničkim listovima možda su bile postavljene fioke uormanu koji je potom prevezen do neke izvozne trgovine u Bombaju.Možda sada u stolu ili ormaru u kući našeg kućevlasnika Indijca, komesu se možda te stvari dopale kad je kupovao kuću, ima još pisama. Teporuke koje Adela pominje, što je Felisiti razmenjivala s čovekom kogaje volela, možda uopšte i nisu sakrivane, već prosto zaboravljene unekoj almiri koja sada skuplja prašinu u nekoj antikvarnici uKensingtonu. Nastavak njihove priče možda sad leži razbacan širomdva kontinenta. Srećom te je Adelin dnevnik, ili bar njegov deo, još utom sandalovom drvetu.

Prebacila sam avganistanca preko naslona kauča, okačila tašnu nakvaku vrata od spavaće sobe i vratila se u krevet. Martin je umeđuvremenu prestao da hrče i lice mu je izgledalo opušteno; ništa nesanja. U snu sam videla ono njegovo bezbrižno lice, lice koje sam volelaza naših ranih dana. Na javi je njegovo lice bilo pomalo uplašeno,pomalo ljutito, a obično napeto, ali kad spava... Netremice sam gledala

u njega. Ljubav mog života još je tu. Kako da se razvedem od togposleratnog Martina kad je onaj pravi Martin, moj Martin, još tu?

21.

Sutradan ujutro otišla sam do sandalovog drveta i zavirila u krošnju.Žmirkajući zbog sunca, koračala sam oko stabla, pokušavajući daugledam nešto kroz taj lisnati pokrov, ali granje je bilo previše gusto. Zasto godina to drvo mora da je mnogo izraslo; a da li se šupljine ustablima posle nekog vremena same od sebe zatvaraju? Čak i da se nezatvaraju, šta god da je u njima neko ostavio davno je mogla da odvučeneka životinja. Životinja dovoljno mala da se ugnezdi u toj šupljiniverovatno ne bi bila kadra da pomeri limenu kutiju, ali majmun je tomogao.

Zaklonila sam oči od sunca i posmatrala majmuna kako visi sagrane. Pravio se važan: držao se samo jednom rukom, dok se drugomčeškao po maljavim grudima, pokazujući svoje duge zube uuznemirujuće ljudskom osmehu. Prebacivao se s grane na granu kaoumetnik na trapezu, zacičavši kad je naišao na granu koja seneočekivano nisko savila pod njegovom težinom; u tom trenutku i menise ukazala prilika da na trenutak vidim šta ima gore. Primetila samnešto na stablu, neko tamno, ovalno udubljenje, na visini od šest-sedammetara. Mogla je to da bude i šupljina, ali je svakako bila previsoko zamene. Uto je majmun skočio na čvršću granu i šupljina mi je nestala izvidokruga kako se zeleni pokrov, odskočivši, vratio u prvobitni položaj.U životu se nisam popela na drvo; biće mi potrebne merdevine.

Postojala je mogućnost da u prodavnici robe iz uvoza imajumerdevine, a ja sam ionako nameravala da odem do tamo budući da jeMartin pozvao Džejmsa Vokera na večeru; pomislila sam da bi bilo lepodočekati Vokera s pravim engleskim obrokom. Bila sam uverena da ćeta ljudina uživati u mesu i krompiru. Kad dođe Rašmi, tako samisplanirala, sešću na bicikl i otići do sela, gde može da se nabavi sve štomi je potrebno za jednu englesku večeru; samo će s mesom biti povuci-potegni.

Svi ovdašnji kasapi su muslimani, što znači da je nemoguće kupitisvinjetinu. Govedina je rizična, pošto su ovde krave zaštićene, i nikad

čovek nije siguran šta sve mogu da mu uvale pod firmom goveđešnicle. Kozje meso je dozlaboga obično – a ja, sem toga, nisam ni umelada ga pripremim – a piletina je redovno bila neobjašnjivo žilava.Jagnjeće pečenje obično je prodavano u komadima neidentifikovanogporekla i uglavnom nije bilo jagnjeće, nego ovčje, pa sam se odlučila zajagnjeće šnicle. Bila sam gotovo sasvim sigurna da ću umeti daprepoznam jagnjeću šniclu, a kad dodam i malo želea od nane, biće topravi engleski odrezak. Tada još nisam znala da je žele od nane u stvariengleska varijanta čatnija.

Upravo sam tražila naočare za sunce kad je Rašmi ušla s novomtikom i saučesnički mi namignula, što ja, kao, nisam primetila. – Poslečasa engleskog idem u kupovinu.

– Kupićete bivolje mleko?– Ovaj... Ne.– Ali, plemenita, vi morate kupiti bivolje mleko. Za gospodina.– On ne pije mleko.– Znala sam! A mora piti bivolje mleko, jes’.– Ne.– Što to, zar ne volite bivolje mleko?– Nikada nismo ni pili bivolje mleko.– Znala sam! Otuda vaš problem i potiče.– U redu, kupiću bivolje mleko.– Uštinite se za vrat i zakunite se.– Šta?– Uradite to!– Lepo bogami. – Uštinula sam se za vrat i pritom se osećala kao

idiot. – Da kupim i tebi malo?– Ja bivolje mleko i ne volim nešto naročito. – Lice joj se raširilo u

lascivan osmeh. – A i ne treba mi.Biciklom sam se odvezla do škole pod drvetom banijana i toga dana

radili smo slovo „K“. Nacrtala sam im knjigu, korpu i kičmu, i tako mise ukazala prilika da dodirujem decu po leđima i da ih golicam.Gurnula sam prst Timinu između rebara i jadno dete je skočilo kao dasam nožem nasrnula na njega – sav se usplahirio, preplašenog pogleda.Nisam do tog trenutka shvatala da se ta deca, u stvari, mene još plaše.

Veći deo vremena do kraja tog časa provela sam nagovarajući ih da midozvole da ih zagrlim. Na kraju su sramežljivi osmesi prerasli unezaustavljivo kikotanje i osam pari neopisivo crnih očiju blistalo je odradosti. Nisu toga dana naučili reči koje počinju na „K“; ali ovo što smozajedno doživeli bilo je mnogo bolje od toga.

Kasnije sam biciklom produžila do kasapnice mesara koji je kanomofarbao bradu u narandžasto, i tu sam pazarila upravo onako kako samdržala časove engleskog – upirući prstom, praveći grimase, crtajući napapiru. Nacrtala sam tako u vunu ušuškano jagnje, kao iz crtanogfilma, i rekla: „Beeee“. Osećala sam se kao poslednja budala, i od togcrtanja bilo mi je, u stvari, malo i neprijatno; s obzirom na to da samživela među vegetarijancima, dešavalo mi se da zastanem i počnem dase preispitujem, a i nije mi se dopadalo to da ispečen odrezak od kojegvoda ide na usta dovodim u bilo kakvu vezu s jednom predivnomživotinjom. Ali pokazala sam mesaru crtež i nemilosrdno podiglasedam prstiju.

Dok mi je kasapin umotavao meso, palo mi je na pamet da će tajčovek u vrlo skoroj budućnosti morati da odluči hoće li ostati u zemljihinduista ili će preko nove granice preći u Pakistan. Osvrnula sam setražeći bilo kakav znak po kojem bi se videlo da se čovek priprema zaput, ali sve je izgledalo kao i obično. Muve su zujale oko krvavog butakoji je visio na kuki, patke su kvakale u kavezu od bambusovine, amesar mi je vrlo predusretljivo zahvalio kad sam potpisala račun. Kao iostali trgovci, i on će mi taj račun krajem meseca poslati na kućnuadresu.

Izašla sam, prikačila korpu na guvernal i načas se okrenula, tamanda vidim kasapina koji je, zavalivši se u drvenu stolicu i pripalivši bidi,već vrteo brojanice u rukama. Ako musliman u Masurli može da budeovako opušten u samo predvečerje podele, đavo nek me odnese akodozvolim Martinu da me uplaši i istera iz kuće.

Vozeći uzbrdo, zastala sam da kupim krompira i graška od žene usariju boje lubenice koja je sedela pored puta. Pokazala sam joj šta hoćui ona je umešno umotala povrće u novine, sve vreme držeći od snaomlitavelu bebu u drugoj ruci. Kraj sarija bila je prebacila preko glave,a na glatkom mrkom čelu nije nosila tiku. Pretpostavila sam, stoga, da

je i ona muslimanka, a eto, sedi žena tu, da svi vide, i to s bebom.Spustila sam grašak i krompire u korpu, preko šnicli, pa dobro

zapela uzbrdo, ne obraćajući pažnju na poglede koje sam privlačila štosamom brzinom, što pantalonama i naočarima za sunce, što kao vatracrvenom kosom koju je mrsio vetar. Stala sam ispred prodavnice suvoznom robom koju je vodio Maneš Kumar, preduzimljivi Indijac kodkoga su se mogli naći pravi biskviti, marmelada, erl grej čaj, sardine ukonzervi i sve druge potrepštine za život u koloniji. Kopala sam poprenatrpanom dućanu dok najzad nisam našla žele od nane zajagnjetinu, mleko u konzervi za čaj, pakovanje engleskih mlečnihkaramela i jednu prašnjavu bocu francuskog burgunca. Merdevinenigde nisam videla, i već sam se pitala da li ću za njih ipak morati doSimle. U poslednjem trenutku dodala sam i flašu viskija u korpu;primetila sam da je ona boca kod kuće već pri kraju.

Maneš je imao okruglu glavu, okruglo lice i okruglo telo, što mu je,onako krupnom, davalo prijatnu, falstafovsku spoljašnjost. Umestouobičajenije narandžaste tike, obično je na čelu nosio tri horizontalnebele pruge, izvučene pastom od sandalovine, i to, na neki neobičannačin, kao da je u ukupan utisak o njegovom izgledu unosilo notuplemenske pripadnosti. Robu sam istresla na mali pult, a Maneš jepočeo da klima glavom. – Englesku hranu i francusko vino kupujete. Vito priređujete zabavu?

– Malu. Kako si ti danas, Maneše?– Dobro, prvoklasno. – A onda mu je nestao osmeh s lica. – Mada mi

danas iz grada dolazi tašta.– Sigurna sam da se tvoja žena raduje što će je videti.Tužno je odmahnuo glavom. – Ne. Čak i žena ne sviđati. Iz Kalkute

stara dolazi zato što tamo preteralo se s besomučno bijenje. – Bez ikakvenajave, široki osmeh opet mu je ozario lice. – Ali dobra je to karma,jelda?

– Odlična karma. – A onda sam se upitala: da li je karma, ta Velikaujednačiteljka, zaslužna za osmeh na licu ovog čoveka? Je li u tomenjegova tajna. – Zbog karme sve i svi na kraju izađu na isto, je li tako?

Veselo je klimao glavom. – Možda jeste, možda nije. Ali nema svrheželeti ono čega nema, jelda? Željenje je patnja. Prihvatanje je mir.

– Da znaš da jeste. – Trenutak duže nego što učtivost nalaže, gledalasam u tog filozofa-uvoznika biskvita. Prihvatanje je mir? Moraću otome da razmislim. U tom trenutku, međutim, nisam još bila spremnada prihvatim mogućnost da odustanem od namere da se popnem nasandalovo drvo. – Imaš li neke merdevine? – upitala sam.

– Nemam, gospođa, ali mogu da nabavim.– Odlično. Kada bi, otprilike, mogla da ih dobijem?I tad sam ugledala to – klimanje glavom kojeg se užasavam. –

Uskoročke, gospođa.– Ovaj... Nekoliko dana ili nekoliko nedelja?– O, da. – Klimanje. – Nekoliko dana svega.Došlo mi je bilo da ga pitam koliko to dana, ali sam setila žene u

sariju boje kajsije koja mi je rekla da će crkva biti zatvorena celoga dana,ali da se ipak otvara kroz dva sata. – Važi – rekla sam. – Naruči, molimte, merdevine, i pošalji mi ih na kuću čim ti stignu.

Maneš se nasmešio, a ja sam potpisala račun. Kad sam skočila nabicikl, doviknuo mi je: – Bez brza vožnja, gospođa. – Gledao me jezadovoljno se smeškajući i mahnuo mi.

Mahnula sam i ja njemu, razmišljajući o tome koliko me Manešpodseća na Rašmi. Živeo je u maloj kući odmah do radnje i imaogomilu dece – nikada, zapravo, nisam ni izračunala koliko ih je tačno –ali je nekako uspevao da ih prehrani, i izgleda da mu je to bilo sasvimdovoljno. Sada će, eto, stanovati s taštom, očito neprijatnom ženom, alion se i dalje osmehuje. Kao i Rašmi, i Maneš je od života očekivao malo,a prihvatao mnogo. Možda bih i ja mogla da naučim od tih ljudi kakose prihvata. Oni prihvataju čak i te ugovorene brakove. Devedeset petprocenata brakova u Indiji je ugovoreno, a ipak je u ovoj zemlji najnižastopa razvoda u svetu. Život je privremena stvar, pa zašto ga onda neprihvatiti kao nešto prolazno i pregurati dan najbolje što se može.Možda je previše bilo očekivati da će romantična ljubav potrajatidoveka. Možda je nerazumno bilo očekivati da će se Martin vratiti izrata i da ćemo nastaviti tamo gde smo stali. Možda bismo oboje bilisrećniji ako bih ja, jednostavno, mogla da prihvatim tu promenu unjemu.

22.

Pomisao na zapadnjački obrok bila je primamljiva kao kad sanjariš oblagotvornoj oazi usred spečene pustinje, i ja sam znala da će Martinbiti zahvalan za predah od tih jarosnih sosova, ma koliko oni autentičnibili. Postavila sam sto u trpezariji, opredelivši se za porcelan i staklarijukoje smo zatekli u ovoj kući – rozental porcelan s plavim cvetnimdezenom i teški voterford kristal, što mi u Čikagu ne bismo mogli sebida priuštimo. Podigla sam čašu ka svetlu i uživala u prelivima duginihboja, a onda izašla u baštu da uberem bulke koje ću staviti u bokal odkalaja. Cveće je prosto odisalo životom i neposrednošću okruženooveštalim, antikvarnim svećnjacima, i ta mala ekscentričnost izmamilami je osmeh. Prihvatanje mi se učinilo dostižnim.

Habib je stigao taman što sam postavila sto. Video je u kuhinjijagnjeće šnicle i grašak i sad je stajao i durio se. Počela sam daraspakujem korpu koju je doneo sa sobom. – Hajde, samo ti spremajvečeru – rekla sam. – Ja sam samo ovde napravila još nekoliko stvari zagosta. – Habib je računao na svoja skromna primanja i bilo bi stvarnonisko s moje strane da mu i to uskratim. Sklonio je šnicle da ih ne gleda ipočeo da secka crni luk – izgleda da nema tog indijskog jela čijapriprema ne počinje seckanjem luka – i tako sam ga gledala kako radi,seče, melje, dodaje začine. Sve po redu: leblebije, spanać, kim,korijander i – kao i obično – gomila ljutih, ali baš ljutih papričica.Odlučila sam da na trpezu iznesem i njegov kari i raitu, kao dovitljivoubačena sporedna jela, ali kad je Habib uzeo patlidžan, morala sam dakažem: – O, gospodin Mičel i ne voli nešto patlidžan.

– Naravno, gospođo. Patlidžan je beskorisno povrće.– Šta?– Pogrešio sam s ovim povrćem. Skloniću to. Trgovac ne bi ni trebalo

da prodaje takvo beskorisno povrće, zar ne?– Ali sinoć si mi rekao da je patlidžan kralj povrća.Habib me je pogledao sa sažaljenjem zato što, eto, nisam u stanju da

razumem nešto tako prosto. – Gospođo – rekao je – ja radim za vas, neza patlidžana. I šta ja imam od toga da se ne slažem s vama, a da se

slažem s patlidžanom?Gledala sam kako Habib sklanja patlidžan, i pred mojim očima

ukazala se stabljika bambusa koja se savija, ali se neće slomiti.

Džejms Voker je pozvonio na vrata u trenutku kad sam stavljala lonac skrompirom na šporet, pa sam obrisala ruke o kecelju i pohitala da muotvorim. Taj gorostas je, maltene, jedva prošao kroz vrata, a ja sam se isama iznenadila koliko me raduje što ga vidim. Indija je, ispostavilo se,jedno mnogo samotno mesto. Kad mi je Voker predao pakovanje od šestboca vodomar piva, nisam odolela porivu da pogledam na otvorenubocu burgunca koju sam ostavila na stočiću da vino prodiše. Krenuo jeza mnom u kuhinju, gde sam pivo odložila u drvenu ledaru iprodžarala vatru da krompir brže stigne.

Voker je zavirio u lonac i rekao: – U zemlji mirišljavog pirinča tikuvaš krompir? – Procenila sam da bih njegovu iznenađenost mogla daprimim kao kompliment. Onda je podigao poklopac s Habibovog karijai udahnuo paru punu začinskih miomirisa; sklopio je oči i zadovoljnonešto promumlao. Da se nisam preračunala? Čovek je Englez. Zar ne bitrebalo da obožava rozbif, ribu i prženi krompir, pire od graška, šnicle ipitu s mesom, haringe i kobasice? Verna mi je jednom pokazala biblijusvake memsahib, Kompletan priručnik za indijsku domaćicu i kuvaricu, i utoj knjizi nije bilo ni jednog jedinog indijskog recepta. Da nije DžejmsVoker, na neki način, kulinarski zastranio?

Ali da, pa naravno! On je u Indiji bio već gotovo pune dve decenije.Bogu hvala te nisam izbacila Habibov kari. – Može viski? – upitala samVokera.

On je pogledao na ledaru, pa rekao: – Jesi li probala ovdašnje pivo?Otvorila sam dve boce piva i Voker je jednu dohvatio za grlić. –

Batali čašu, ne treba – rekao je. – Može i ovako. – Kucnuli smo seflašama i on je otpio dobar gutljaj. Ja sam stidljivo pijucnula i iznenadilase shvativši koliko mi taj izdašni, medeni ukus prija. Jasno mi je bilo daje to pivo savršena protivteža za dobro začinjeni kari.

Bili je bučno srkao dal53 od sočiva. Pirinač je jeo onako kako ga jeRašmi naučila; uvaljao bi ga u loptice koje bi potom ubacivao u usta.Moraću o tome da porazgovaram s njim, pomislila sam. Voker je rekao:

– Pa dobro onda, mali sahibe, nego reci ti meni: jesi li naučio darazgovaraš na hindiju?

Bili ga je merkao odozdo s brčićima od dala. – Šta će mi to – rekao je.– Mama sve njih uči engleski.

Nasmešila sam se preko ramena. – Ne baš sve njih, Knedlice.Voker ga je lupnuo po ramencetu. – A šta kažeš na to da naučimo

malo hindija?Bili je klimnuo glavom, sav ozbiljan, premda još s onim brčićima od

sočiva. – Možda bi trebalo.I dok sam ja raspoređivala šnicle na roštilju, Voker je Bilija naučio da

kaže „molim“ – kripja – i „hvala“ – šukrija. Bili se mrštio i grčio, dao jesve od sebe, i Voker ga je proglasio poliglotom.

Kad je stigao Martin, otvorila sam još jedno pivo za Vokera, a ondasmo Bili i ja morali da idemo, jer bilo je vreme za redovni večernji ritualpred spavanje. – Namaste, gospodine Vokeru – rekao je Bili i ja sam gaodnela u sobu. Martin i ja smo seli, svako s po jedne strane uzanogBilijevog kreveta, Martin ga je do brade ušuškao u ćebe, dok sam mu jatutnula Spajka pod mišku. Poljubili smo ga i Bili je rekao: – Kripa – pasačekao da vidi kako ćemo reagovati.

Martin je prasnuo u smeh. – Nevaljalko jedan.Dunula sam Biliju u vrat i on se zakikotao. – Nije kripa, Bobo, nego

kripja – rekla sam.– Ni-je.– Je-ste. Naučila sam od svojih đaka, ko zna koliko nedelja ima već.Bili me je posmatrao s beskrajnim strpljenjem. – Znam, mama. Ali ja

sam naučio večeras.Od silne njegove prilježnosti bilo mi je došlo da se smejem i da

plačem istovremeno, a videla sam da je isto bilo s Martinom. Razmenilismo pogled pun razumevanja i ja sam opet pomislila kako mi i neće bitibogzna kako teško da savladam tu lekciju iz prihvatanja.

Poljubila sam Bilija još jednom i rekla: – Spavaj sad, Breskvice.Kad smo se vratili u trpezariju, ponovila sam Vokeru ono što nam je

Bili rekao pred spavanje i on se popustljivo nasmešio. Znala sam da je iMartinu i meni ista misao na pameti: Voker, jednostavno, ne shvatakoliko je Bili poseban. Čudo jedno kako je to moglo da promakne tolikim

ljudima; jedino smo Martin i ja to uviđali. Setivši se opuštenog izraza naMartinovom licu dok smo sedeli u Bilijevoj sobi, pomislila sam da je našsin, zapravo, Martinu poslednji preostali povod da se nasmeši. Da li binaš brak i toliko potrajao da nije bilo našeg sina? Odagnala sam tumisao i počela da ređam kašike.

Voker je raširio ruke. – Evi, ti si jedno čudo.– Pa, Habib je... – uzvratila sam ja oklevajući.– Nego šta je nego je čudo – prekinuo me je Martin. – Kad smo se

upoznali, ona je studirala astronomiju.– Ako ćemo pravo – rekla sam – upoznali smo se u jednoj nemačkoj

pekari. Radila sam kao prodavačica i...– Nismo se tako upoznali. – Martin je sipao vino u Vokerovu čašu.– Nego šta smo. Ti si dolazio po ražani hleb.I meni je sipao vina. – Upoznali smo se u univerzitetskom kampusu.

– Nalio je i sebi punu čašu, pa se okrenuo ka Vokeru vrteći glavom, kaoda želi da kaže: „Ženica se malo zbunila.“

Osetila sam da će mi se vrat zarumeneti od gneva. – Ne mogu daverujem da si zaboravio – rekla sam. A u stvari – nisam verovala da jezaboravio. Nema šanse da se ne seća pekare Kod Linca. Poriče to, alizašto?

Martin je govorio dalje, kao da ja ništa nisam rekla. – Studirala jeastronomiju, i da si je samo čuo kako priča i priča o sazvežđima igalaksijama. – Pogladio me je po nadlanici. – Naša ljubav bila jekosmička.

Izvukla sam ruku ispod njegove, pa slušala priču o nekojidealizovanoj verziji mene, o onom predratnom čudu od deteta koje jeMartin voleo, o nekome mnogo drugačijem od ove male hausfrau54 saslabim pamćenjem. Ali mi se jesmo upoznali Kod Linca. Osetila samnapetost u predelu između obrva i shvatila da sigurno i izgledamzbunjeno, pošto sam se tako i osećala.

– Drago mi je što ste se vas dvoje sreli, ma gde da je to bilo, jer uprotivnom ne bih uživao u ovoj čudesnoj večeri – rekao je Voker.Pretovario je tanjir Habibovim karijem s povrćem i još odozgo sipaočitavo jezerce raite. Kao da mu je naknadno tek palo na pamet, nabô jena viljušku i jedan jagnjeći odrezak, a žele od nane kao da nije ni

primetio. Trpao je kari u usta i samo klimao glavom mrmljajućipohvale. – Ova masala je odlična. Svaka čast, Evi.

Martin i ja smo razmenili još jedan brz pogled. – Kari je, u stvari,spremio naš kuvar – rekla sam.

– A, vi imate kuvara. Video sam da ti radiš u kuhinji, pa sampomislio... Pa dobro, naravno da imate kuvara, i to dobrog kuvara.Kažite mu da vam napravi alu aur gobi ka salan. Ovdašnje jelo, neštoizvanredno.

– Hoću. – Primetila sam da ono meso još nije ni taknuo i upitala se,najednom se užasnuvši, da nije kojim slučajem, posle dvadeset godinaprovedenih u Indiji, prešao u vegetarijance. Trebalo je unapred da gapitam.

– I dobro – kazala sam zarivši nož i viljušku u šniclu – ti nisioženjen?

– Nisam. Nisam ja za brak. – Govorio je ustima punim karija. – Kadvidim nekog malca kao što je Bili, dođe mi žao, lagao bih kad bih rekaoda mi je svejedno. Ali tako mu je to: ne može čovek da ima baš sve štopoželi.

– To je tačno. – Otpila sam gutljaj vina, razmišljajući o tome kako mije Martin zabranio da idem u Simlu. – Ali čini mi se da mi je ovo prviput u životu da to čujem od jednog muškarca.

Martin je frknuo, i zvuk koji je proizveo bio je rečitiji od svih frktajakoje sam ikada čula, kao da mi poručuje: „Ti si udata žena i majka,sama si htela da dođeš ovamo, i bilo je po tvome. A sada ovde imašlepu kuću s poslugom.“ Te 1947. to bi značilo da imam sve što odživota može da se očekuje.

– Oprostite – rekla sam, brzo ustavši. – Izgleda da sam ostavilauključenu ringlu. – Brže-bolje sam se sklonila od stola, od Martina, papočela da se muvam po kuhinji. Prihvatanje. Istresla sam engleskemlečne karamele na jedan veliki tanjir i jedna je ispala na patos. Podiglasam je i pojela na licu mesta. Stajala sam, potpuno nepomična, i počeladuboko i ravnomerno da dišem, sve dok nisam osetila kako srceusporava.

Kad sam se vratila u trpezariju, Martin je govorio o univerzitetu. –Znam ja da oni neće sleteti pravo ovamo iz borbene letelice da izbave

moju porodicu, ali ne bih rekao da će nas, prosto tako, ostaviti usredratne zone.

Voker je slušao, ali ništa nije komentarisao, isisavajući ostatke hraneiz zuba i lupkajući vrhom prsta po stolu. Dosađivao se. Spustila samtanjir s mlečnim karamelama na sto i Voker je istog časa uzeo jednu izagrizao je. – Jeste li probali indijske deserte? – rekao je onda. – Oničuda prave s kremom od vanile, dodaju voće i začine.

Uzdahnula sam. – Ti si čovek iz naroda, Džejmse. Ne kao neki drugitvoji zemljaci koji ovde žive.

Nagnuo se napred, ovo ga je zabavljalo. – Hoćeš da kažeš da suLidija i Edvard nadmeni?

Nagnula sam glavu u stranu, u stilu: to si ti rekao, ne ja.– Eh, i nisu oni tako loši. – Opet se zavalio u stolicu. – A trebalo bi da

vam skrenem pažnju na nešto: čim Amerikanac počne da se busa u prsatim pričama o jednakosti, Englez udari u priču o crvenokošcima icrnjama. – Podigao je rutave obrve i najednom je u izrazu njegovog licabilo nečeg izazivačkog. – Nema nazad, a? – A onda je spustio obrve iopet je bio to onaj stari, prijateljski nastrojeni Voker. – Većina nas ovdeprtlja nešto bez veze i pritom i ne pravi neku naročito štetu. Stigli smo,štaviše, usput da napravimo i ponešto što valja: škole, puteve, bolnice.Živi i pusti druge da žive, tako ja kažem.

– Tako treba. – Martin je iskapio vino i dosuo u čašu ono malo što jepreteklo u boci. Ako boga znaš, Martine, pomislila sam ja, a onda se setila– prihvatanje.

– I u Africi smo za sobom ostavili ponešto dobro. A dok sam služio uBurmi...

– Služio si u Burmi? – Martin se uspravio, sav pozoran, kao jelen kadnanjuši opasnost.

Voker je klimnuo glavom. – Pri kraju rata. Prvo sam služio ovde, uIndiji. U Daramsali smo držali logor za italijanske zarobljenike, ali tu inije bilo bogzna kakvog posla – sve planinčuge i džungla, nigde ljudinisu ni mogli da pobegnu. Naše je, jednostavno, bilo da ih uvečeprebrojimo. Kad bi se napili araka,55 pa zaspali negde na verandi,dobijali bi po nedelju dana kazne iza brave. Ali sve je to bilo priličnobesmisleno. Pomislio sam u jednom trenutku da bih više mogao da

uradim kao strani dopisnik iz zemlje gde se stvarno ratuje. I tako samse prijavio kao dobrovoljac za Burmu.

– Ja sam služio u Evropi.Voker je najednom splasnuo. Mrtav umoran, tako je izgledao. –

Grozno je bilo – promrmljao je samo.– Nego šta je. – Martin je iskapio vino i ja sam se štrecnula. – Bio sam

tamo na kraju – rekao je. – Učestvovao u oslobađanju jednog od onihlogora.

Zinula sam u njega. – Ti... Šta si? Nikad mi nisi pričao o tome.Voker se igrao parčencetom mlečne karamele. – Kog? – upitao je

Martina.– A kakve veze ima kog? – uzvratio je Martin, kao da se brani.– Pa i nema, pretpostavljam. Ali slušao sam šta se priča o tome kako

su neki od tih logora oslobađani. Krvi do kolena, bar kol’ko sam ja čuo.– Ma, pojma ti nemaš.Ono parčence karamele zastalo je na pola puta do Vokerovih usta. –

Pa ni mi u Burmi nismo išli u šetnjicu po parku.Neko neobjašnjivo neprijateljstvo izbilo je između njih, i ja nisam

znala zbog čega, ali ništa mi se to nije dopalo. I inače nije bilo pametnopotezati ratne teme u Martinovom prisustvu. – O, dajte – rekla sam. –Rat je završen, a to ionako nisu priče za uz večeru.

– Oprosti, Evi. Stari vojnici, znaš već. – Voker je sekundu duže negošto je pristojno posmatrao Martina. – Ti si, znači, bio heroj. Kad sioslobađao taj logor.

– Nisam to rekao.Izvadila sam jedan abdulah iz paklice i pripalila. Šta se to dešava?– E, nemoj da si skroman. Sve te jadne, izgladnele i izmučene duše...

Za njih si bio heroj.– Samo sam radio svoj posao.– Čuo sam da su ljudi bili van sebe od sreće kad su saveznici ušli.Martinovo lice smrklo se kao nebo pred oluju. – Šta to sad, zaboga...

– zaustila sam.– U redu, Vokeru. – Martin je ustao i sipao viski. – Tako je. Bili su

polumrtvi. Gadno je bilo. Stvarno veliko sranje. Ratosiljali smo ih Švabai bili su nam zahvalni. Šta bi još želeo da znaš?

– Martine, šta se to dešava? – Imala sam utisak da je sve izmaklokontroli i osetila smešan poriv da počnem da raščišćavam sto i peremsudove.

– Nemoj da se mešaš, Evi.– U šta da se ne mešam? – Cigareta mi je podrhtavala među prstima.

Njih dvojica su znali nešto u vezi s tim logorima, a po svemu sudeći nijedan ni drugi nisu ništa želeli da mi kažu.

Voker se igrao praznom vinskom čašom. – Vi Jenkiji niste gubilivreme na protokol sa Švabama u tim logorima, zar ne? Naročito uDahauu. Svašta se pričalo o Dahauu.

– Ne znaš šta pričaš.– Pa ti mi kaži.Martin je stegnuo čašu, iskočili su mu mišići na vratu. Ustala sam. –

Dosta je bilo. Ne znam o čemu je reč, ali rat je završen, bogu hvala.Zašto sad, za ime sveta, pričamo o koncentracionim logorima? To jeodvratno.

Njih dvojica su se gledali u oči; ni jedan ni drugi nije se ni pomerio. –Ne zameri nam, draga moja – rekao je tad Voker. – Razume se da si upravu. – Sudeći po njegovom izgledu, Voker je uspeo da se zauzda, aliMartin se ražestio i bio spreman da udari. Tresla mu se čaša u ruci.

– Hajdemo na kafu u dnevnu sobu.

Kao sudija u igri koju ne razumem, rasporedila sam ih tako da sednušto dalje jedan od drugog u dnevnoj sobi, a onda pustila ploču –Debisija, lepršavog kao Degaova balerina. Pitaću Martina za logorkasnije, kad Voker ode. Popravila sam kecelju, osećajući se kao nekamlađana memsahib, ali mi to ni najmanje nije smetalo. Odjednom samosetila poštovanje prema onim ženama koje umeju da preuzmu bremekoje podrazumeva održavanje uljudnog opštenja i u situacijama gdevladaju nesigurnost i nasilje. – Kafu ili čaj? – upitala sam.

– A je l’ bi mogao viski? – rekao je Martin.Voker je klimnuo glavom. – Bogami, može.Otišla sam do kuhinje da skuvam sebi čaj. Dok sam čekala da voda

provri, pitala sam se koliko li je žena služilo viski gnevnim muškarcimau ovoj kući. Nije mi bilo jasno šta se to, u stvari, odigralo među njima,

ali kad sam se sa čajem vratila u sobu, oni su razgovarali o indijskojpolitičkoj sceni. Sela sam u beržeru i rekla: – Bio si u pravu kad si rekaoda treba ostati u Masurli, Džejmse. Maneš mi je rekao da njegova taštadolazi ovamo iz Kalkute, beži žena od nasilja. Imamo sreće što smoovde. – Martina sam ošinula zajedljivim pogledom. – Ovde je mirno damirnije ne može biti.

Voker je mućkao viski u čaši. – Pa, bilo je nekih nemira ustarosedelačkoj četvrti, tukli su se kuliji među sobom – tamo, naravno,ne bi nikad ni zalazila – ali odigrao se jedan incident na Kolskom putu.Malo opreza ne bi bilo naodmet.

Martin me prostrelio pogledom, nepodnošljivo samozadovoljnim, imene je obuzela napetost. – Ali teško da bi se to moglo nazvatineredima – rekla sam. – Ne znamo čak ni zbog čega se to dogodilo.

– Tačno. Ali u ovoj zemlji zatišje pređe u buru dok trepneš.Znala sam da Martin likuje i užasavala sam se njegove

samozaljubljene tirade u koju će se upustiti kasnije, pošto Voker ode.– Loše je stanje u Pendžabu – rekao je Voker. – Prošle nedelje celo

jedno hinduističko selo izvršilo je ritualno samoubistvo kako bi izbeglooskvrnuće ili preobraćenje u drugu veru. Nevoljâ će tek biti kadmuslimanske izbeglice nagrnu u Lahor.

– Želim da razgovaram s izbeglicama koje idu u Lahor – rekao jenato Marin.

– Ne bih ti to savetovao. – Voker je pijuckao viski. – Škakljiva je tosituacija.

– Za belce nije.Voker je prasnuo u smeh. – Izvini, stari moj, ali ti u poslednje vreme

i ne ličiš bogzna koliko na belca. Ako počne krvoproliće, misliš da će onizastati da ti pogledaju pasoš?

Martin je veoma pažljivo spustio čašu na sto. – Ne treba ti da migovoriš šta...

– U redu. – Još jednom sam se oprobala u ulozi dobre memsahib. –Mislim da je za jedno veče bilo dovoljno neprijatnih reči. – Nije mi,zapravo, to ni bilo na pameti kad sam zapodenula priču o kakvoj-takvoj bezbednosti ovog mesta. – Džejmse – rekla sam – ti, po svemusudeći, mnogo toga znaš o indijskoj hrani. Nama je mnogo teško da se

priviknemo na nju. Šta bi nam preporučio?Lagano sam pila čaj dok je Voker pravio poređenje između kebaba

koje u severnoj Indiji prže na roštilju i južnjačkog vindalua56 koji spržičoveku jezik. Martin se bio smuljao na kauču ločući viski.

Kad se poznovečernjom molitvom oglasio mujezin, Voker jepogledao na sat, strusio poslednji viski za to veče, pa se s naporompridigao iz stolice. – Hvala za fenomenalnu večeru, Evi. Odličan kari.

Martin je zabrundao: – Da, hvala ti što si došao. – On nije ni ustao, imeni je u tom trenutku došlo da ga opaučim. Otpratila sam Vokera dovrata, razmislila na brzinu da li da se izvinjavam u Martinovo ime paprocenila da će jedan nehajan osmeh više goditi i meni i njemu.Zatvorila sam za njim vrata i naslonila se na njih, osetivši olakšanje štoje to veče konačno prošlo.

Martin je provirio nagnuvši se preko naslona kauča, pa podigaoobrvu. Pripala mi je muka od njegove pobedničke grimase, a kad sammu videla onaj smućeni pogled, obuzeo me je bes. Rekao je: – Smem lida kažem ono: jesam li ti rekao?

– Ne, ne smeš. – Prihvatanje. Pokušala sam da u glas unesem maloblagosti. – Nije rekao da ne bi trebalo da idem u grad.

– Pa, sigurno ti nije rekao ni da ideš, dođavola. Ali zato si ti tu temu ipotegnula, zar ne? Da mene prikažeš u lošem svetlu.

– Ti to i sam vrlo dobro radiš. Pijan si, i ponizio si me. I šta ti bi ono skoncentracionim logorima?

– Menjaš temu.– Hoću da znam. – Grudi su mi gorele od srdžbe i ono prihvatanje se

uveliko pretvaralo u apstraktan pojam. Ako nastavimo ovako,počećemo da vičemo, i opet ćemo probuditi Bilija. Najednom sam rekla:– Pusti to. Pijan si. – Odmaknula sam se od vrata i krenula prematrpezariji da raščistim sto. – Razgovaraćemo sutra.

Martin je ustao i krenuo za mnom. – O, ma daj... Popio sam čašicupreviše. Pa šta?

Naslagala sam tanjire na gomilu i odnela ih u kuhinju dok je Martintrupkao za mnom. Bilo je nekog šepurenja u njegovom tonu, od kojegmi je došlo iz kože da iskočim. Htela sam da ga pitam: „Ko si ti?“, alisam se ugrizla za usnu i spustila sudove u sudoperu. – Sutra – rekla

sam.Odvrnula sam slavinu i stegnula zube dok sam sipala deterdžent u

prahu u sudoperu. Osećala sam kako mi se vilični mišići stežu kad mije Martin prišao otpozadi i poljubio me u vrat. – Hajde – prošaputao je.– Što si takva.

– Prestani. – Odgurnula sam ga rukom s koje se slivala sapunica.– O, daj... Odavvvno nismo... – Uhvatio me je za dojku i ja sam se

naglo okrenula i raspalila mu šamar.Martin je zinuo, naočare su mu se nakrivile. Dodirivao se po licu dok

nije našao crveni trag na obrazu, odakle se slivala sapunjava voda. Svevreme smo se gledali u oči. Nikada pre toga nikoga u životu nisamudarila. – Martine... – rekla sam.

– Idem u krevet. – Uzmicao je. – U pravu si. Malo sam popio.– Ali, Martine...Podigao je ruke s dlanovima upolje, kao znak upozorenja, a onda se

okrenuo i izašao iz kuhinje.Zažmurila sam, ali njegov lik ostao mi je utisnut na unutrašnjoj

strani očnih kapaka. Videla sam ga kako se klati u hodu, s mokrimotiskom šake na licu, onako zinuo, naočare se nakrivile, neverica uočima. Obgrlivši se, kružila sam po kuhinji. Osećala sam se u isti mahkao da me je nešto raznelo u paramparčad i kao da sam sterana ućošak. Prešavši u dnevnu sobu, umotala sam se u avganistancapokušavajući da zamislim život jedne razvedene žene, život u samoći,bez ljubavi, i plačući sam zaspala tu, na kauču.

23.

Sutradan ujutro Martin se nagnuo preko kauča i uhvatio me za rame. –Evi? – prošaptao je. – Izvini.

Ležala sam licem okrenuta prema naslonu i probudila se onog časakad me je dodirnuo.

– Napio sam se – rekao je – ali nema opravdanja za onakvo mojeponašanje.

U trenutku mi se vratilo sve od prethodne večeri. – Oboje smo biliužasni – promrmljala sam. Iskrenula sam se da bih ga pogledala u oči. –Što mi nikad nisi rekao da si oslobađao koncentracioni logor?

Sklonio je ruku. – Ne želim da pričam o tome. Ali žao mi je za onosinoć. – Zaputio se ka ulaznim vratima, izašao i tiho ih zatvorio zasobom.

Sklopila sam oči sećajući se delova sna o tome kako se mučim dastavim opalne minđuše. Nažuljila sam ušne školjke u snu, toliko sam seupinjala da zakačim te minđuše, ali one bi uvek skliznule, i to seponavljalo unedogled, a ja sam se probudila u gluvo doba noćiškrgućući zubima.

Posle doručka sam počela da pospremam kuću – sudovi, sto, podovi.Upravo sam glancala Ganešu od žada na kaminu kad me je Bilipovukao za rukav. – Mama?

– Mmm?– Ti i tata ste opet ljuti?– Nismo, Bobo. Sve je u redu.– Izgledaš ljuto.– Nisam, Breskvice. Nema razloga za brigu.Bili je uzeo Spajka i išunjao se na verandu. Popeo se u pletenu

stolicu za ljuljanje i čula sam kako govori: – Laže ona. – Sedeo je tamo igledao u planine, ljuljajući se kao neki mali starac, i poželela sam daistrčim napolje i čvrsto ga privijem uza se. Htela sam da mu se izvinimšto sam ga dovela na jedno ovako samotno mesto, da mu se izvinim za

ovaj moj obogaljeni brak, za njegovog oca koji nije više kao pre i za tošto sam podbacila kao majka. Ali on je imao pet godina. Izašla sam naverandu i stavila ga na krilo. Sedeli smo zajedno i ćutali gledajući usandalovo drvo.

Rašmi je ušla na zadnja vrata s onom svetlucavom iglom u nosu ikokosom koji je negde krila, pa pozvala Bilija: – Hajde, beta. – Poljubilasam ga, sela na bicikl i odvezla se do sela. Radila sam sve što treba ikako treba, crtajući ružičaste stripove na tabli, ali sam toliko pritiskalada je kreda u jednom trenutku pukla. Pogrešan dečji izgovor – koji sam,inače, smatrala ljupkim – išao mi je sada na živce i samo sam gledalašto pre da završim taj čas, neprestano ubeđujući sebe da moram dabudem strpljiva. Tog dana nisam ponela foto-aparat, a i nije mi sedangubilo po selu.

Masurla je tog dana bila isprana i bezbojna, i svuda se osećao vonjspaljenog smeća. Krave su izgledale kao da niko o njima ne brine, asveprisutni majmuni mnogo su mi smetali. Vozila sam natrag punombrzinom, napregnuvši se na uzbrdici, dahćući i brekćući. Kad bihzaobilazila pešake ili rikše, nalegla bih na zvonce na upravljaču, čiji jeoštar zvuk probijao bubne opne, jureći kao žena kojoj gori kosa.

Nedugo pošto je Rašmi tog popodneva otišla odnevši smeće, navratima se pojavio poštonoša – bosonog, obnaženih grudi, s turbanomna glavi, sitan, crvenih zuba. Sklopio je dlanove i naklonio se, pa mipredao tubu od papira. Bio je to jedan od onih dugačkih listova zrnastehartije, po kojima Indijci pišu horizontalno, a onda ih umotaju kaosvitke. Dala sam mu nekoliko novčića i uzvratila naklon, pa odmotalapapir dok je on tabanao niz stepenice. List je bio petnaestak centimetaraširok, a na njemu je bila ispisana kratka poruka na engleskom. Rukopisje bio pedantan i elegantan.

Draga Evi,

Pronašao sam u našoj arhivi zapis o tvojim engleskim damama.Možeš me naći u hramu danas u tri sata.

Tvoj prijatelj,Hari

Radoznalost se raspalila u meni, sveža i bučna, i smotala sam hartiju,jedva čekajući da se vidim s Harijem. Indija je jedno dozlaboga samotnomesto. Ali, naravno, ni meni više nije bilo do toga da vodim Bilija uSimlu. Bilo je već gotovo pola tri, Habib će doći oko četiri da počne dapriprema večeru, ali u poruci je pisalo „danas u tri sata“. Znači li to daon odlazi? Da je vreme iskušeništva isteklo? U glavi mi se ukazala slika:Hari me čeka, svaki čas pogledava u pravcu vrata, možda i izlazinapolje, na ulicu, da me traži. Morala sam da nađem nekoga da mipričuva dete.

Većina memsahiba u Masurli izgradila je prave karijere ubijajućivreme, a od svih njih, Verna Drejk, s onim konjskim osmehom i vazdaneuspelim pšeničnim kolačićima, živela mi je najbliže, u Morningsajdu.Verna nije imala dece, ali je uvek bila prijateljski raspoložena. Kad godbih naletela na nju u prodavnici uvozne robe, počastila bi me onimzaslepljujućim osmehom i ko zna koji put me pozvala da navratim dokluba.

Stavila sam Felisitino pismo u tašnu, posadila Bilija u njegovacrvena kolica i – pravac Morningsajd. Dok smo silazili niz stepenište naverandi, Bili je upitao: – Zar ne živi tamo ona gospođa s velikimzubima?

– Tako je. – Dozvolila sam sebi jedan lak osmejak. – Ali nemoj takopred njom da se izražavaš. Povredio bi je.

Bili je pogledao u Spajka kao da su sad obojica uvređeni. – Znamoto, mama.

– Hoću da se ti i Spajk lepo ponašate kod gospođe Drejk dok jaodem da obavim neki posao.

– Zašto ne možemo i Spajk i ja s tobom?– To je neki posao za odrasle.– O, ludo.Kad je Verna otvorila vrata, na licu joj se ogledalo silno iznenađenje,

ali se brzo pribrala i nasmešila. – Vidi, Evi Mičel! Uđite! – Govorila jeodsečno, zapovednički; tu naviku sticala je za dugih godina koje jeproživela kao bura memsahib okružena slugama i posilnima. Saseklabi pri kraju svaku reč, a posebno je u njenom govoru stradalo slovo „t“.Žena se, inače, neprestano osmehivala, a tako velike zube na ljudskom

biću nikad nisam videla. – Ti i Martin baš nikako da navratite do kluba– rekla je Verna. – Gde li se to samo krijete?

– O, zauzeti smo, ništa drugo. Znaš. – Glavom sam pokazala naBilija, kao da samo njegovo postojanje isključuje mogućnost bilo kakvogživota mimo njega, deteta. Računala sam da to može da prođe kodbezdetne Verne.

Bili se, noseći Spajka, popeo na fotelju presvučenu cicom, a ja samsela na samu ivicu stilskog kauča tapaciranog ružičastim brokatom.Setila sam se Felisitinog nameštaja koji je nekud nestao i jedva odolelaporivu da otvorim fioku na stočiću pored kauča. – Divan nameštaj imaš,Verna. Je li viktorijanski?

– Rekla bih da jeste, barem nešto. Jesi li za čaj? Sluga mi je napolju.– Ne, hvala. Došla sam da te zamolim za uslugu. – U tom trenutku

shvatila sam da obema rukama stežem tašnu. Slagati Vernu bilo jemnogo teže nego lagati Martina, i to mi je, iz više razloga, izgledalonekako naopako. – Moram nešto da odnesem Martinu. – Pogladila samtašnu. – Zaboravio. Jutros. A treba mu.

Verna se promeškoljila u stolici. – Zar ne možeš da mu pošalješ posluzi?

– Važno je. Stvarno moram lično da mu predam. – Opet sampogladila tašnu.

– Pa, samo pazi.– Naravno. Ali da li bih, eventualno, mogla da ostavim Bilija kod

tebe?– Bilija? – Verna je ispravljala donji deo haljine s cvetnim motivima.

Blenula je u Bilija kao da joj se neki Marsovac iskolačenih očiju upravoiskrcao iz svemirske letelice usred dnevne sobe. – Pa... Valjda...

– Hvala ti, Verna. Neću dugo. Samo da otrčim i odmah se vraćam.Obećavam.

Verna je zurila u Bilija, a osmeh nikako da joj ozari lice. – Pa, ako bašmoraš...

– Zahvalna sam ti za ovo. Stvarno jesam.Dok sam iz sve snage grlila Bilija, na niskom stočiću s mermernom

pločom, odmah pored stolice na kojoj je on sedeo, ugledala sam crnitelefon od bakelita. – Imaš telefon? – rekla sam.

Verna je već stajala kod ulaznih vrata, prebirajući prstima poperlama; pretpostavila sam da razmišlja kako bi najbolje bilo da odmahkrenem, jer što pre pođem, pre ću se i vratiti. – Imam – rekla je. – Unekim kućama ima telefona.

– Je l’ radi?Verna je slegnula ramenima. – Kao i sve drugo ovde – radi kad hoće,

a kad neće, ne radi baš najbolje. Ovde čovek, u stvari, ni na šta ne možeda se osloni, nije li tako?

Došla sam do vrata. – Zato i ne bih vodila Bilija sa sobom. Zbog tihnemira, znaš.

– Sasvim ispravno, dušo.Nenamerno sam pogodila pravu notu – civilizovani zapadnjaci

moraju međusobno da se podržavaju spram razularenih azijskih hordi.Verna je odsečno klimnula glavom, kao da je, upravo tada, odlučila dapoloži život za zajedničku stvar. – Prava stvar s tvoje strane što nisihtela da poveriš dete sluškinji Indijki u ovakvom trenutku. A neki točine, znaš. – Podigla je obrvu izražavajući neodobravanje, kao daovdašnji živalj čine sve sami lovci na glave koji čačkaju zube ljudskimkostima.

Pogledala sam Bilija, onako majušnog u glomaznoj fotelji, njegovenožice, meke kao karamele, koje su jedva dopirale do kraja sedišta.Ostaviti ga Verni Drejk – s tim njenim reskim manirima, s timdržanjem, s tim zubima – učinilo mi se maltene surovo. Ali Bili jeprimetio da ga posmatram i pogrešno je protumačio moj pogled. –Možeš da ideš, mama – rekao je. – Lepo ćemo se po-na-ša-ti. To„ponašati“ izgovorio je dobro otegnuvši prvo „a“, reč je zvučala nekakorasparčano i meni je nešto zastalo u grlu. Namaknula sam naočare zasunce, zahvalila Verni i brzo izašla iz kuće, da se slučajno nepredomislim.

24.

Ušla sam u selo oniskih daščara s krovovima od škriljca, budno motrećine bih li primetila bilo kakav znak nemira: napetost na nečijem licu,neprijateljski pogled, mrmljanje u bradu... Ali bilo je tako mirno, takotiho, da sam čula kako krava mokri pored jedne kuće. Nasmešila sam seženi u sariju boje jagode i ona mi je umilno klimnula glavom.Zaustavila sam rikšu, i kad sam stigla do budističkog hrama, bila samubeđena da je ono prebijanje bio izdvojen slučaj nasumičnog nasilja. Tose moglo dogoditi bilo gde.

Na vratima hrama zbacila sam sandale s nogu i zatekla Harijaunutra; meditirao je. Pri treperavoj svetlosti sveće, ceo taj prizorizgledao je halucinantno, poput kakve slike u talasastom staklu bojećilibara. Skinula sam naočare za sunce i zastala, ne želeći da gauznemiravam. Sedeo je prekrštenih nogu, tako da su mu stopala bila nabutinama, a ne ispod njih; šake su mu bile raširene, s dlanovima nagore,i počivale su na kolenima – položaj lotosa. Leđa su mu bila prava,ramena u obliku slova „T“, a opet je izgledao opušteno. Bio je potpunonepomičan, i nije se videlo čak ni da li mu se grudi dižu i spuštaju dokuzima vazduh. Oči su mu bile napola zatvorene, ali je izgledao kao dase usredsredio na neku tačku odmah iza kolena.

Možda me je Hari čuo kad sam ušla, ili je, možebiti, osetio da gaposmatram. Razmrsio je noge i ustao iz jednog jedinog, neprekinutogpokreta koji kao da je prkosio sili teže. Sklopio je dlanove i podigao ih uznak pozdrava. – Namaste.

– Namaste, Hari. Izvini što te uznemiravam.– Ne uznemiravaš me ni najmanje. Moje unutrašnje ja dosadno je

kao i uvek.– Sedeo si potpuno nepomično. Nisam videla čak ni da li dišeš.Slegnuo je ramenima. – Sve je to stvar vežbe. – Lice mu je živnulo i

glasno se nasmejao. – Oni, u stvari, tako to i zovu: vežba.– Je li? – Nasmešila sam se, premda nisam razumela. – Evo tog

pisma o kojem sam ti pričala. – Izvadila sam Felisitino pismo rekavši

pritom: – Kad je bila mala, Felisiti je, izgleda, imala aju koja je stavilapepeo jednog pokojnika u hranu koju je cela porodica jela. Pitam se da lije aja to učinila jednostavno zato što je bila ozlojeđena ili postoji nekiobičaj za koji ja nisam čula.

Hari je pročitao pismo pa mi ga vratio. – Zanimljivi su ljudi, jelda? –rekao je. To me je podsetilo na nehajnu napomenu velečasnog Loka oneobjašnjivom ekscentrizmu ljudske rase. – Nemam pojma zbog čega jeaja to učinila, ali ništa kao smrt ne ume da probudi maštu. Jesi li ikadavidela nekog agorija? – Stresao se, tobož, od jeze. – Smrću opsednutisadui koji žive na mestima gde se spaljuju leševi, pa se onda mažupepelom pokojnika.57

– Baš jezivo.– Ljudi postaju vrlo domišljati u potrazi za večnim životom. Mokša,

nirvana, prosvetljenje, raj – svakojake nazive imamo za to, i svi to žele, aopet – niko ne bi da umre. – Nasmešio se i obrve su mu se nakosilenadole u uglovima.

– A šta ako nema večnog života? – upitala sam.Hari je malo razmislio. – Ne bih rekao da je to bitno. Po meni, jedino

što ovaj život čini podnošljivim jeste lepota koju stvaramo iz haosa –muzika, slikarstvo, poezija, ali iznad svega to da vodimo lep život, mašta to svakom od nas ponaosob značilo.

– Voditi lep život može da bude i teško. Drugi ljudi mogu to daotežaju.

Gotovo da se nasmešio. – Možemo da se staramo samo osopstvenom životu. Ja mislim da je to kao neka simfonija. Svakimuzičar svira svoju partituru i, ako svi sviraju dobro, ishod jeharmonija. Ali svako od nas može da svira samo svoj, mali deo. Ako sereinkarniramo, jednom ćemo odsvirati sve partiture, ali ne odjednom,nego jednu po jednu.

O ovim njegovim rečima razmislila sam u svetlu onoga što se desiloFelisiti, a ne onoga što se događa meni. – Ako je Felisitina aja verovala ureinkarnaciju, možda je pomislila da bi mogla da odredi koju ćepartituru sahibi svirati u narednom orkestru. Da će tako izdejstvovatida se idući put rode kao sluge.

– Pa, ne mislim da to baš tako ide, ali... – Neka nova misao naborala

je Harijevo visoko, okruglo čelo. – Hinduisti veruju da prosipanjepepela u Gang obezbeđuje ljudsku reinkarnaciju, dok budisti smatrajuda okretanje molitvenog točka skraćuje ciklus između smrti i ponovnograđanja. Lično, ne mislim da postoji bilo kakva čarobna formula, ali kozna šta je toj aji bilo na pameti? Ima ljudi koji ne mogu da odole porivuda se mešaju u tuđe živote.

– Da. Pitam se zbog čega smo takvi.Zastao je načas. – Je l’ mi to još pričamo o aji?Trgnula sam se. – Malo smo skrenuli s teme, zar ne?– Meni ne smeta. Lepo je upoznati nekoga ko sluša. Hinduisti kažu

da je znanje – pričati, a mudrost slušati.– Lepo rečeno. – A onda sam se setila zbog čega sam došla. –

Pronašao si nešto u ašramskoj arhivi?– Jesam. U zapisima se pominju dve mlade Engleskinje koje su došle

u Simlu i živele same u mofusilu. Bile su, po svemu sudeći, priličnoneobična pojava, a izbio je i skandal.

– Felisiti je zatrudnela s Indijcem.– O, pa ti već znaš! – Vrteo je glavom. – Kad se sve sabere, nema od

mene neke naročite vajde.– Nedavno sam to saznala. Ali piše li tamo šta je bilo s njima, ili s

detetom?– Ne, mada se bojim da je mnogo, mnogo dece umrlo u najmlađem

uzrastu. I majke su stradale. Ali ima tamo jedna beleška koja se odnosikonkretno na Adelu Vinfild.

– O?– Njeno ime pojavljuje se u drugom jednom zapisu, na urduu. Ovde

u Indiji imamo mnoštvo jezika i bezbroj narečja. Monasi pišu onimjezikom kojim se najbolje služe. Bojim se da moj urdu nije baš najbolji,ali mogao bih da dam nekome da mi prevede.

– Pitam se samo kako to da ima još nešto o Adeli, ali ničeg više oFelisiti i njenoj bebi.

– Nemam predstavu. Ali daću da mi to prevedu, pa ćemo moždadoći do odgovora.

Od njegove velikodušnosti, i to u trenutku kad sam s Martinom bilani tamo ni ovamo, zastala mi je knedla u grlu. Progutala sam pljuvačku

i rekla: – Kako da ti se odužim?– Nema potrebe. – Hari je pognuo glavu i nasmešio se. – Samo budi

dobra prema nekome.Kao da je znao. Retko sam u to vreme bivala dobra prema ljudima. –

Naravno – rekla sam.

Izašla sam iz hrama i prošetala kroz bazar, udišući vazduh koji jemirisao na dim, osluškujući tupe udarce palčeva o male okruglebubnjeve, pa ševrdavo zavijanje frula. Gledala sam sarije kako sekovitlaju i međusobno stapaju u masi koja se kreće i bila sam kaoopčinjena.

Jedna starica, sva sparušena u prevelikom sariju boje banane, vuklase duž ulice, a gumene sandale su joj klepetale po tvrdo nabijenojzemlji. Pogledi su nam se susreli i ona je sklopila ruke i pozdravila meširokim bezubim osmehom. Uzvratila sam joj osmehom, i sasvim dobrosmo se razumele, jer svi se osmehuju na istom jeziku. Neka se Martin iVerna šćućure u svom paranoičnom svetu, meni to ne treba. Osećalasam kako se nešto slobodno i puno nade budi i žmirka na suncu. Tomesto jeste bilo mirno da mirnije ne može biti.

Prošla sam pored šatora umetnice s kanom, znatiželjna kao i uvek.Ostale tezge i prodavnice bile su otvorene prema ulici; čak i jednosobnekućice za stanovanje često su bile otvorene s jedne strane, i nije bilo ništaneobično ugledati nekog muškarca kako spava, decu dok jedu ili ženedok se doteruju. U Indiji se živi javno, ali umetnici koja pravi šare odkane potrebna je privatnost da bi mogla da se bavi svojim zanatom.Sramežljive neveste oblače se i ukrašavaju u tajnosti, nalik nekakvojžrtvenoj jagnjadi za dan kada će obući crveni sari, a njihovi muževi ihvideti prvi put. Nikada nisam čula ni jedan jedini zvuk iz šatora ukojem radi umetnica s kanom, a u uobrazilji mi se pojavljivao nekisenovit prostor u kojem zabrađene žene šapuću preplašenoj devicitantričke tajne.

Kao i obično, stala sam kod tezge prodavca miomirisa, papomirisala uzorke. Glavu su mi istoga časa ispunili mirisi sandalovine ipačulija, i ukazala mi se vizija maharanâ58 s tetovažama od kane imesečina nad Himalajima. U tom trenutku Indija je bila ista ona

fantazija o kojoj sam maštarila u Čikagu – bazar, narod, taj dan u Simli,taj trenutak u junu. Bila sam srećna!

Odabrala sam parfem koji je mirisao na Indiju – s primesom dima,senzualan i tajanstven – a prodavac je iz visoke boce izvadio pun šprictečnosti boje ćilibara, pa ga ispraznio u bočicu od stakla rezanogdijamantom. Za cenu nisam pitala, a nisam ni htela. Znala sam da ćuverovatno platiti više nego što bi trebalo, ali nisam marila. Cenkati se sasirotinjom za nekoliko penija po meni je moralno nedopustivo, i takosam, setivši se i Harijeve napomene da budem dobra prema nekome,radosno uručila prodavcu punu šaku rupija. On se ponudio da mi vratikusur, ali ja sam samo odmahnula rukom, osećajući se velikodušnom iplemenitom. Taj miomiris biće moja lična uspomena na taj savršenitrenutak u Indiji; cena nije bila važna.

Dok sam se truckala u rikši na putu kući, njuškala sam parfem irazmišljala o Simli. Mnogo dobro mesto, shvatila sam konačno. Togadana sam se baš lepo zabavila. Tako sam zamišljala boravak u Indijikad smo stigli ovamo. Simla je bila bezbedno, zabavno mesto, i u timtrenucima bila sam zadovoljna i rasterećena. Želela sam Martinu dapokažem lepu bočicu s miomirisom i da mu ispričam koliko je divnosve tog dana bilo. Mogla bih, razume se, isto tako i da izađem na vratada ga dočekam s bokserskim rukavicama na rukama. Sakriću, rešilasam, tu finu bočicu u fioku u kojoj držim veš – ima tamo mesta kolikohoćeš za još jednu tajnu – i upravo u tom trenutku donela sam odluku:ja ću živeti svoj, a Martin neka živi svoj život. Ako mi je uskraćenanežnost, ako mi je uskraćena prisnost, prihvatam bar miomiris iprimirje.

Rikša je poskakivala na uzbrdici, probijajući se kroz predeo koji jetrepereo u talasima popodnevne jare; krave su mukale, sariji su lepršalina lahoru, muve su zujale. Sva otromboljena, kao pčela omamljena odpolena, zakoračila sam na stepenište pred Verninom kućom, kad senajednom, bez povoda, setih onog šamara u kuhinji. Uhvatila sam se zapriručje na Verninim stepenicama i sačekala tren da mine iznenadanbol u grudima. Izvadila sam parfem iz tašne, skinula zapušač imacnula pomalo iza oba uva, kao da je neki lek. Težak, kompleksanmiris istog časa me je vratio usred pijačnog meteža, do zadovoljnog

prodavca miomirisa, do svih onih nasmejanih mrkih lica, i u takvomraspoloženju sam, tek tako, odlučila da se izvinim Martinu i pokažemmu tajno skladište – Felisitino pismo i listove iz Adelinog dnevnika.Ako želim da smanjim taj jaz između nas, upravo to treba da učinim.Trebalo je i ranije da se setim.

Na Verninom licu prepoznala sam izraz žene koju bole noge.Konjasti osmeh nepokolebljivo je istrajavao, ali me nije pozvala dauđem. Dovela je Bilija do vrata i blago ga gurnula prema meni.

– Hvala ti, Verna – rekla sam. – Život si mi spasla.– Nema na čemu – rekla je. – Bilo bi nam drago da ti i Martin dođete

do kluba.– Hvala. Gledaću da dođemo.– To je jedno od malobrojnih civilizovanih mesta u Simli. I, ne brini,

draga, posluzi je naloženo da uvek nose rukavice.– Tako. – Nisam više bila u stanju da budem učtiva. – Pa, hvala još

jednom. – Čula sam kako se vrata zatvaraju za nama još pre nego štosam stala na prvi stepenik.

Sa svega nekoliko reči, Verna je uspela da naruši moje leporaspoloženje. – Posluzi je naloženo da uvek nose rukavice –promrmljala sam uprepodobivši se.

– Šta? – reče Bili.– Ništa, zlato.– Mama?– Mmm?– A je l’ možemo i mi s tobom sledeći put?– Što, zar gospođa Drejk nije bila fina?– Pa nije da nije. – Bili je prebacio Spajka preko ramena. – Al’ mi

bismo radije da idemo s tobom.Nije mi bilo do toga da sad uzimam Vernu Drejk u zaštitu. „Budi

dobra prema nekome“, rekao je Hari, i lako je bilo biti dobar premaprodavcu mirisa, ali izgleda da ja, u stvari, nisam želela da budemdobra prema onima koje poznajem. E pa, to ima da se promeni čim seizvinim Martinu i pokažem mu šta me zaokuplja u poslednje vreme.Možda će mu Adelin dnevnik poslužiti i za njegovu tezu, i sad samrazmišljala o tome koliko će mu biti drago zbog svega ovoga.

Milovala sam bočicu s parfemom u džepu, prožeta neopisivimzadovoljstvom, kad me je, najednom, obuzela panika. Potrošila sampreviše novca. Stiskala sam bočicu od rezanog stakla i ivice su mi seusecale u dlan. Pokušala sam da se setim koliko ima novca u kutiji začaj, svesna da miris neću moći da vratim, pošto mi ga je prodavacpresuo špricem. Račun nisam imala, a nisam mogla sa sigurnošću dakažem ni koliko sam novca dala.

– Šta je bilo, mama?– Ništa, Šniclice. Mamica je ponekad malo bleskasta – odgovorila

sam. Ali biće sve u redu. Večeras ću, mozgala sam, sve dovesti u red.

25.

Te večeri počastila sam Bilija dodatnom porcijom sutlijaša, okupala gauz silnu dreku i galamu, s penom i igračkom oktopodom što izbacujevodu, pa mu lagano šamponirala kosu, napravivši mu jednorogov rogod guste bele sapunice, a sledovale su mu i priča za laku noć – Petao ibiser – i dve irske balade. Posvetila sam mu dodatnu pažnju kako bihublažila osećanje krivice što sam ga ostavila kod Verne, a tako samimala i više vremena da prikupim hrabrosti i obratim se Martinu.

Nameravala sam da mu se izvinim onog časa kad je ušao u kuću, alikako sam ga ugledala, u meni su počela da se bore osećanja. Rekla sammu da sam jela s Bilijem i da on slobodno sedne da večera bez mene, aonda sam se brže-bolje sklonila, noseći Bilija, koji mi se okačio o vratkao neko majmunče.

Dok sam se vratila u dnevnu sobu, on je već bio izuo sandale,podigao noge na čajni stočić, pripalio bidi i uronio u Zločin i kaznu.Uopšte nije reagovao kad sam prošla pored njega i dotakla ga poramenu. Da se izvinjavam? Ma, opet mi je bilo došlo da ga opaučim.Ali... Duboko sam udahnula. – Kako je bilo danas?

Trgnuo se kao da je do tog časa mislio da je sam u kući. – Dobro jebilo.

– Martine, razmišljala sam o nečemu.– Da? – Podigao je naočare i čekao.Pokušavala sam da se prisetim kako se Hari tačno izrazio. – Želim

da vodim jedan lep život.– O čemu ti to govoriš?– Žao mi je što sam te ošamarila. Želela bih da ti i ja...– Ma, pusti to, Evi. Sâm sam tražio.– Ne...– Ne želim da pričam o tome. Molim te. Mnogo mi se toga vrzma po

glavi. Iduće nedelje idem vozom u Lahor.– Lahor? Ali Voker je rekao...– Znam šta je Voker rekao. Ali to je između hinduista i muslimana.

Ja sam Amerikanac. Akademski građanin. Bezopasan.Posmatrala sam ga u onoj kurta pižami, pa još sandale, a kosa mu

crna, raščupana, koža tamnija nego ikada, i uz sve to – bidi mu se dimiizmeđu prstiju. – Je l’ ti to hoćeš da te ubiju? – rekla sam.

– Molim te, nemoj da dramiš.– Daj ovo da rašičistimo. Ja, znači, ne smem da idem u Simlu, biser

među britanskim brdskim naseljima, ali ti zato smeš u Lahor, sgomilom izbeglica, i pritom izgledaš kao pravi Indijac.

– To mi je posao. – Martin je povukao dim iz bidija i vratio se knjizi.Ovo je već bilo nešto novo. Gore od onog posleratnog povlačenja u

sebe. Ovo je bio ili mazohizam ili želja da se umre i nisam znala šta dapreduzmem. Ali još jednu svađu ne bih mogla da podnesem, svesna dato ne vodi nikuda.

Otišla sam pravo u spavaću sobu, skinula se u donji veš i natrpalaodeću u pletenu korpu. Uvukla sam se u krevet i onda tako ležala igledala kako se ventilator na tavanici okreće i okreće.

Jutarnje sunce se u kosim trakama probijalo kroz prozorske kapke kadsam se probudila i primetila da Martin te noći nije spavao u krevetu.Načuljila sam uši ne bih li čula pljuskanje vode u kupatilu, ali ništa senije čulo. Pogledala sam na sat na noćnom stočiću i shvatila da je Martinveć otišao na posao.

Odvukla sam se do kupatila i dobro se zagledala u svoj odraz uogledalu. Videla sam jedno napeto lice, deset godina starije nego što jebilo pre tri meseca. Dobro sam ga protrljala grubom krpom za pranje iispljuskala ledenom vodom, ali ta ljutita starica i dalje me je mrkogledala.

Tog popodneva, odmah posle užine, Bili je rekao: – Je l’ bismo moglidanas u Simlu?

– A što ne bismo pravili tvrđavu od kockica?– Ne. Hajdemo u Simlu.– Mogli bismo opet da pravimo bazar.– Ne, onaj pravi je bolji.– A da čitamo knjigu?– Hajdemo u Simlu.

– Ne možemo u Simlu, Graščiću.– Kako sad to?– Slušaj šta ćemo – rekla sam. – Ti i Spajk uskočite u crvena kolica, a

ja ću vas odvesti nizbrdo, ali samo do onih prvih kućica u selu.– A što ne možemo na bazar u Simlu?Sklonila sam plavi uvojak s njegovog čela. – Samo do prvih kućica.– O, ludo – rekao je Bili.– Daj, Bobo, pa možemo da slikamo piliće i krave, možda i kamilu.

Možemo, ako ti hoćeš, da ponesemo šargarepu za ono jare. – Prekrstilasam ruke i zavalila se u stolicu. – Ponuda je dobra. Uzmi ili ostavi.

Bili se posavetovao sa Spajkom, pa rekao: – Vaaaži.Kad je Rašmi otišla, prebacila sam kaiš od foto-aparata Biliju oko

vrata i radosno smo pošli, Bili i Spajk u kolicima, a ja s pesmom „OldMacDonald Had A Farm“ na usnama, falširajući. Bili je zabacio glavuunazad i otpevao refren koliko ga grlo nosi, dok mu je Spajkposkakivao u krilu. Pošli smo nizbrdo, ostavili za sobom kolonijalniokrug i zašli u naš mali indijski kutak – krovove od škriljca nasprambrda zelenih od borova, iskrzane vrhove što probijaju oblake, volovskakola i na njima dve mlade žene u sarijima boje breskve i šljive, naliksazrelim ljudskim plodovima. Sve se orilo od naših glasova i ljudi sunam se osmehivali. Ušli smo u poznati kraj, s himačalskim kućama, bašu trenutku kad je meni ponestalo domaćih životinja pa sam krenula uimprovizovani stih: „... i na toj farmi je imao jaka, i-ja, i-ja – o, božemili!“

Grubo naškraban grafit na zidu jedne kuće prekinuo me je u polarečenice. Zid je bio naružen jarkocrvenom bojom koja je na podlozi odtamnosivog drveta izgledala nasilno. Ogromna slova bila su nemarnoispisana na jeziku koji nisam umela da čitam, a crvena boja još je bilavlažna i curila je kao da kaplje krv. Grupa ljudi tiskala se oko kuće inervozno došaptavala, a vazduh je bio težak od starih nezadovoljstava.Nije bilo dobronamernih baki u toj gomili; nekoliko žena i deceumuvalo se među muške, ali lica su im bila mrgodna i ogorčena. Jedančovek je sedeo na zemlji jedva se leđima oslanjajući na oskvrnuti zid.Izgledao je ošamućen, a kurta pižama bila mu je poprskana crvenim,što je mogla da bude i farba i krv. Nisam mogla da razlikujem

hinduistu od muslimana, a nije mi ni bilo do toga.Spajk je prestao da pleše. – Mama? – progovorio je Bili.– Idemo kući. – Okrenula sam kolica oštrim pokretom.Jedan polugoli dečačić, mršavih nogu i umršene kose, izdvojio se iz

gomile i besno se zagledao u Bilija. Rebra su mu se jasno ocrtavala namršavom telu, usta su mu bila čvrsto stisnuta, a oči crne kao noć. Rukesu mu padale niz telo, ukočene, sa šakama stegnutim u tupe malepesnice. Pitala sam se šta li je to moglo da se desi jednom detetu kadovako izgleda, ali nisam gubila vreme razmišljajući o tome. Pošla samnazad, uzbrdo, prema kući, ali je i odrpani dečačić krenuo za nama.Setila sam se rečenice iz crkvene arhive o deci koja mašu štapovima ipomislila: O, ne, molim te.

Ubrzala sam hod, ali kad sam se okrenula, onaj mali je bio smanjiorastojanje, pri čemu su mu se pridružila još trojica-četvoricamangupčića. Hodali su tako, svaki za sebe, zastajući tu i tamo dapodignu sa zemlje kamen, koji bi posle preteći odmeravali na dlanu.Strogo sam pogledala preko ramena, u nadi da će očigledan prekor uočima jedne odrasle osobe biti dovoljan da ih zaustavi, ali oni nisuodustajali. Onaj bedni dečačić što je išao prvi sada je počeo ratoborno dase šepuri. Naložila sam Biliju da ustane iz kolica, računajući da bihmogla da ga nosim ako bude moralo da se trči.

Kad smo stali da Bili izađe iz kolica, zastao je i nesrećni dečačić.Stajao je nekoliko koraka od nas, raširenih koščatih nogu, a druga decazbila su se oko njega. A onda sam primetila da dečak ne zvera u Bilija,nego u Spajka.

Skinula sam aparat s Bilijevog vrata i prebacila remen preko svog,pomislivši koliko je budalasto nositi sada taj aparat, kao da sam nekibezbrižni turista. Pokušala sam da hodam brže, držeći Bilija za ruku ivukući prazna kolica, ali me je Bilijev kratki korak usporavao. Čula samda nam se deca približavaju, njihove noge trupkale su po prašini većsasvim blizu. Bila sam mokra ispod pazuha, a srce mi je dobovalo uušima. Upravo sam pokušavala da odlučim da li da uzmem Bilija uruke i potrčim, kad sam ugledala tongu koja je kloparala na vrhu brda istala tačno ispred nas. Edvard Vortington je promolio glavu s jednestrane. Osmotrio je zlobna dečja lišca, kamenje u njihovim rukama, pa

skinuo topi s glave, kao da ih čika. – Šta se to ovde događa?Lidija se nagnula preko Edvarda. – Možemo li da pomognemo?Glupo sam se osećala što moram da priznam da se plašim bande

male dece. – Ja sam, ovaj... – Zamuckivala sam i zastajkivala, da bihkonačno izgovorila: – Ma, u stvari, nije to ništa. Oni su samo deca.

Edvard ih je odmerio pogledom, jezik je suknuo napolje, a onda mije rekao: – Prokleti mandovi.

– Zaboga, Edvarde! – Trnci mi prođoše niz kičmu. Po Bilijevom licuodmah mi je bilo jasno da je čuo tu prezrenja dostojnu opasku. Mrskami je bila sama pomisao na to da se popnem u tongu s tim zatucankomnečistog jezika. S druge strane, druge pomoći na vidiku nije bilo.

Bili je gledao čas u tongu, čas u onog dečaka, koji se primicao doksam ja Lidiji i Edvardu pričala o natpisu na zidu i nemiru koji jezahvatio ljude. Dečačić je pružio mršavu ruku da pipne Spajkovkaubojski šešir. – Briši – rekao mu je Bili, i dečak je ustuknuo.

– Ne valja to – kazao je Edvard. – Daj bolje da vas mi povezemokući. – Pogledala sam u Bilijeva kolica i Edvard je dodao: – Pustibezvezna kolica.

Još jednom pogledavši lica one dece, rekla sam: – Važi, naravno. –Tek što sam se okrenula prema Biliju, videla sam kako onaj odrpanidečak hvata Spajka za glavu. – Ne! – uzviknuo je Bili. Ali dečak mu jeistrgnuo Spajka iz ruku i pobegao.

Bacila sam se da uhvatim Bilija za ruku, ali bio je prebrz. Potrčao jeza dečakom, ali su mu se ostala deca isprečila na putu i oborila ga.Udarali su ga dok sam ja žurila, i čula sam detinje povike i videlanjihova zlurada lica dok sam ih razmicala i gurala u stranu kao krpenelutke. Bili je ležao sklupčan i plakao, i ja sam kleknula pored njega doksu ona deca pobegla, ispuštajući nešto što je meni ličilo na demonskismeh. Bilijevo lice i ruke bili su prljavi od zemlje, košulja mu je bilapocepana, a laktovi izgrebani i krvavi.

Pokušala sam da ga podignem, ali on se opirao. – Pusti me! – vrištaoje. – Moram da vratim Spajka. – Suze su mu se slivale niz prašnjavo lice,i nisam ga puštala sve dok mala rulja nije stigla do sela i raštrkala se.Bili je stezao svoju majušnu pesnicu i kreštao za njima: – Prokletimandovi!

Rukom sam mu poklopila usta i ugurala ga u tongu, ali on nikakonije prestao da se batrga. Lice mu se pretvorilo u masku od suza i slina,dok su njegove nevine oči plamtele od pretrpljene uvrede. Edvard jeubacio crvena kolica u tongu, a Lidija je sedela uspravno i ćutala,gledajući u prazno. Lice joj je bilo bledo i užasno, užasno napeto.

Zamolila sam Edvarda da nas odbaci do telegrafske službe. Uprkosnapetosti koja je vladala između mene i Martina, uprkos činjenici da ćese on ljutiti što sam Bilija uopšte izvodila napolje, sada mi je biopotreban. U tom trenutku jedino je pogled na njega mogao da me uteši,jedino je zvuk njegovog glasa mogao mene da vrati u ravnotežu, a Bilijada umiri. Možda je naša veza osakaćena, ali nije mrtva. Konj je frknuo ilakim galopom produžio ka Simli, tonga se truckala, a od Bilijeve ljutitevriske ostali su samo nemoćni jecaji.

Kod zgrade u kojoj se nalazi telegrafska služba Edvard nam jepomogao da izađemo iz tonge, a onda je odmah uskočio u njih i obgrlioLidiju, koja se sve vreme nije ni pomerila niti je izgovorila jednu jedinureč. Edvard kao da je istoga časa zaboravio Bilija i mene. Držao je Lidijuu naručju kao nekog invalida. Potpuno ju je obgrlio, šapućući joj neštona uvo, pa naložio vozaču da ih vrati u hotel, s nekom neobičnomužurbanošću u glasu. Palo mi je tada na pamet da je Lidija imala običajda me kritikuje što sam Bilija dovela u Indiju. Ona oduvek kao da seplašila za njega, i sada, kad se nešto zaista dogodilo, ona kao da jepotpuno izgubila kontakt sa svetom oko sebe. Znala sam u tomtrenutku da tu kod Lidije ima još nečega, ali s Bilijem koji mi je ridao unaručju nisam imala kada više o tome da razmišljam.

Stala sam na vrata telegrafske službe držeći Bilija, koji je još plakaolicem se oslonivši meni na vrat. U kancelariji je vladao uobičajen,svakodnevni žamor – ljudi su razgovarali, pisaća mašina štektala,telefon je zvonio. Martina sam primetila u dnu prostorije; sedeo je uuglu, zgrbljen nad otvorenom knjigom, a radni sto bio mu je potpunozatrpan rukom ispisanim papirima. Iza jednog uva držao je olovku,druga mu je bila među zubima, a trećom je pisao.

Kako sam prešla prag, moje prisustvo izazvalo je talas pozornosti.Kad me je Martin ugledao, na licu mu se istoga časa pojavio gnev.Videvši oca, Bili je vrisnuo: – Prokleti mandovi su mi uzeli Spajka!

Nije se više čulo kucanje, razgovor je utihnuo, a Martinu je olovkaispala iz usta. Srditim, krupnim koracima došao je do nas, zagledao seu Bilijeve prljave, suzne obraze i sklonio ga od mene bez ijedne reči.Pomno je posmatrao to rastuženo, vlažno lišce, ustuknuvši kad jeugledao okrvavljene laktove. Pogledao me je i rekao: – Šta se dogodilo?

– Martine, molim te... – prošaputala sam.– Šta. Se. Dogodilo.Ljudi su se pravili da ne slušaju, uz pokoji brz pogled iskosa.– Otišli smo samo do sela, ali... – zaustila sam da kažem. Martinovo

lice se natuštilo dok me je slušao. Kad sam zaćutala, pogledao me jetako da mi se utroba sledila. Obrisao je Biliju lice i rekao: – U redu je,sine. Nemoj da plačeš. Tu je tata.

– T-tata. P-p-rokleti mandovi uzeli Spajka.– Nemoj tako da govoriš.– T-tata, hoćeš li da vratiš Spajka? – upitao je Bili kroz suze.– Videćemo. A sad se smiri.– Hoćeš li da ih p-prebiješ? – Njegove male grudi grčevito su se

nadimale posle pretrpljenog bola. – Hoćeš li da mi vratiš Spajka iprebiješ proklete mandove?

26.

Bili je urlao kao demon koga čereče dok sam mu antiseptikom mazalalaktove. „Hoću Spajka!“ Oborio je bocu s umivaonika i tečnost boje rđeizlila se po podnim pločicama. Obrisala sam pod peškirom, ali suspojevi između pločica ostali trajno uflekani – još jedan ratni ožiljak nastaroj kući. Svesna sam bila da ćemo gazdi morati da nadoknadimoštetu, i to me je podsetilo na novac koji sam utrošila na miris, a i kirijućemo uskoro morati da platimo. Što je mnogo – mnogo je.

Podgrejala sam pileću supu, Martin nas je odvezao kući, i dok samse ja mučila da antiseptikom premažem Biliju laktove, Martin jeprovirio kroz vrata kupatila da mi kaže da ide u klub na večeru. Menito nije ni najmanje smetalo, ali Bili nije hteo da jede. Napravila sam muslatki lasi s pistaćima, njemu najmiliji, ali kad sam prinela lasi njegovimusnama, on ih je čvrsto zatvorio, sišao sa stolice i otpuzao ispod stola.Tamo je sedeo, prekrštenih nogu, i plakao, pritiskajući bucmastimpesnicama oči. Prišla sam mu četvoronoške i izvukla ga odozdo, a on jevrištao dok sam ga nosila u njegovu sobu. Izvadila sam pižamu izfioke, a on je rekao: – Neću pižamu.

– Ne možeš da spavaš obučen.– Neću pižamu.– Odeća ti je prljava.– Neću pižamu.– Ne možeš da spavaš u prljavoj odeći.– Neću pižamu.Na silu sam mu navukla pižamu, pitajući se zbog čega ga uopšte na

to primoravam. Šta bi pa falilo da spava u prljavoj odeći? A šta bi pa imeni falilo da ga pustim u njoj da prespava? Ali već sam bila otišlapredaleko u roditeljskom insistiranju; to je već preraslo u borbu za moć,i morala sam da mu navučem tu prokletu pižamu, ili će u protivnompomisliti da mu se jarcanje isplati. Otimao se i vrištao, pokušavao daskine pižamu, a ja sam osetila poriv da ga udarim po guzi, i to me jezaprepastilo. Nikada ga nisam tukla, nikada čak o tome nisam ni

razmišljala. Uhvatila sam ga za ramena i povikala: – Bili, zaboga,prestani da plačeš. Prestani!

Širom je otvorio oči. Nikad ranije nisam vikala na njega. Zadržao jedah i ja sam ga zagrlila.

– U redu – progovorio je jedva čujnim glasom. – Neću više daplačem.

– Žao mi je, dušo. Nije trebalo da vičem na tebe.Skljokao se na krevet i obgrlio me oko struka. Osetila sam kako mu

se telašce trese od prigušenih jecaja i položila sam mu glavu na jastuk.Navukao je čaršav preko glave i sklupčao se ispod njega. Gledala samkako se ispupčenje pod čaršavom ritmično diže i spušta, ali Bili ni glasanije puštao. – Volim te, Bili – rekla sam; zvučalo je to neubedljivo, i menisamoj.

Ispod čaršava je dopro njegov prigušeni glas. – Ne plačem ja. – Selasam na ivicu kreveta i gladila izbočinu na mestu gde je Biliju bila glava.Naposletku su ti tihi grčevi počeli da jenjavaju i onda se Bili primirio, aja sam sklonila čaršav i ugledala njegove otekle, crvene oči sklopljene –utonuo je u nemiran san. Grudi su mu uzdrhtale od još jednog nečujnogjecaja, koji mi je slomio srce.

Habibov kari stavila sam u ledaru, pa skuvala čaj. Ohladio se doksam sedela za stolom netremice gledajući u vesele žute zavese. Prosulasam hladan čaj u sudoperu i otišla da vidim kako je Bili. Opet je bioprebacio čaršav preko glave, ali je bar spavao.

Otišla sam u kupatilo i skinula sa sebe prašnjavu, znojemnatopljenu odeću. Nisam mogla da čekam da se velika kada naračvastim nogarima napuni, pa sam uzela sunđer i zaprala se nadumivaonikom, dobro se istrljavši i spravši sa sebe taj užasan dan.Prašnjave noge oprala sam u kadi, obrisala ih čistim peškirom i obuklaplavu haljinu od šanila.

Sipala sam sebi čašu vina, uzela knjigu s police, pa sela u beržerulicem okrenuta prema ulaznim vratima. Nisam ni pogledala kojuknjigu uzimam; samo sam htela nešto da radim dok se Martin ne vratikući. Bila je to Rumijeva poezija, knjigu sam otvorila nasumice ipročitala dva stiha:

Nikako da prestaneš da piješ to tamno zemljino piće?Ali kako to da ne piješ i s ovog drugog izvora?

Zašto sve u Indiji mora da bude tako nerazumljivo? Ponovo sampročitala, pa još jednom, ali nisam mogla da se usredsredim. Čitala sami čitala ista ta dva stiha i ubrzo su pojedine reči izgubile značenje. Jasam ih, ipak, i dalje čitala.

Pitala sam se da li Martin isto to radi sa Zločinom i kaznom, da li i ončita reči bez smisla a pritom je odsutan duhom. Možda je ta knjiga zanjega bila samo sredstvo da nečim ispuni slobodno vreme dok jednogdana ne bude mogao da legne i umre. Sedela sam s otvorenom knjigomu krilu i ništa mi nije bilo jasno.

Oko pola jedanaest Martin je, klateći se, ušao u kuću. Sklopila samknjigu i ustala. Obazrivo sam mu se obratila: – Dozvoli mi, molim te, dati objasnim...

Zaćutala sam kad se Martin sapleo na ivicu ćilima i pao unatrag navrata. Uputio mi je jedan gnjecav osmeh od kojeg mi se grlo steglo, avrelina mi udarila u oči. I očekivala sam da će popiti neko pivo – dan jebio težak, pa sam i ja popila čašu vina – ali nisam se nadala da će seobeznaniti. Nikada ga nisam videla tako pijanog, i zgrozila sam se.Svima nam je taj dan bio strašan, ne samo njemu. Krenula sam premanjemu i stajali smo tako, licem u lice, na vratima. Martin se ljuljao nanogama, krenuo da se uhvati za kvaku da bi se pridržao, ali ju jepromašio. – Pijan si? – Osetila sam kako mi se vilice stežu.

– U, jesam – promrmljao je on.Zaudarao je na arak, i po tome sam znala da je pio u starosedelačkoj

četvrti, a ne u klubu. Nikako da prestaneš da piješ to tamno zemljino piće?Ali kako to da ne piješ i s ovog drugog izvora?

– Gde si bio? – začula sam sopstveni glas, bučan i zahtevan.– Nemoj da počinješ – rekao je on.– Bio si nam potreban.– Ma nemoj? – Gledao me je onim mutnim očima. Usta su mu se

iskrivila u zloban kez i povikao je: – Potreban sam ti kad ukraduSpajka. Potreban sam ti kad Bili pohisteriše. Ali tebi – upro mi je prstomu lice – tebi nisam potreban.

Sklonila sam njegov prst u stranu, pa i ja povisila ton. – Ne mogu darazgovaram s tobom kad si takav.

– Onda nemoj.– Trebalo je da budeš ovde. Ti znaš šta je njemu Spajk značio. Video

si i sam.– Jesam, video sam. Ali nisam ga ja izvodio napolje.– Mama? Tata? – začuo se Bilijev glas. Stajao je iza kauča i trljao oči.

– Je l’ se vas dvoje svađate zbog Spajka?– O, bože. – Martin je ponovo krenuo da dohvati kvaku, ali ni ovoga

puta nije uspeo, nego je udario u vrata.– Šta je bilo tati?– Dušice. – Otišla sam i uzela ga u ruke.– Izvini. – Martin je oborio glavu. – Izvini, stvarno. – Pogledao me je

kao da me preklinje, ali ja ništa nisam razumela. Biće mu potrebno višeod izvinjenja za ovo napijanje, za ovu dreku, ali ja nisam znala šta bi tomoglo biti. Gledali smo se u oči – tužno, baš tužno – a onda se onokrenuo i, posrćući preko verande, izašao na put.

Podigla sam Bilija i pogladila ga rukom po potiljku. – Hajdemo mi ukrevet, Graščiću.

– Je l’ tata bolestan?– Dobro je tata. Samo je mnogo umoran. – Odnela sam Bilija do

kreveta, lagano ga spustila i pokrila.Bradica mu je podrhtavala. – Tata je ljut zbog Spajka. Ako vratimo

Spajka, hoćete li vas dvoje prestati da se svađate?Morala sam da stisnem usne kako bih se savladala. – Žao mi je što

smo te probudili, Breskvice. Ponekad se stariji tako posvađaju, ali tonema nikakve veze ni s tobom ni sa Spajkom, i nemaš nikakvih razlogaza brigu.

– Hoće li se tata vratiti kući?– O, zlato moje. – Čvrsto sam ga zagrlila. – Naravno da će se tata

vratiti kući. Naravno da hoće. Spavaj ti.Posle pola sata maženja utonuo je u san, a onda sam se ja odšunjala

u belu sobu i zagledala se u ventilator. U dva ujutro otvorila su seulazna vrata i ja sam sela u krevetu. Martin je naleteo na nešto udnevnoj sobi i progunđao: – Majku ti tvoju – a onda se doteturao do

spavaće sobe i strovalio na krevet i ne skinuvši odeću sa sebe. Bazdeo jena znoj i arak, i jedva da je prošlo nekoliko sekundi a on je počeo dahrče tako glasno da sam poželela da ga udavim jastukom. Nogom samstrgnula čaršav sa sebe, odgurnula komarnik, pa lupajući nogamaizašla u dnevnu sobu i legla na kauč.

Čula sam ga ujutro kako se maje po kupatilu; prvo je pustio vodu izkazančeta, a onda pustio tuš. Miris sandalovog drveta dopro je dodnevne sobe na pramenovima pare. Fioke u sobi su se otvarale, pazatvarale, zaškripala je šarka na vratima almire, a na kraju se začuo tupudar kad je Martin spustio češalj na toaletni stočić.

Ležala sam na kauču kao da sam prikucana za njega. Ušavši udnevnu sobu, Martin je prošao pored mene i bez reči izašao napolje.Gledala sam u ventilator na tavanici – okretao se ukrug. Vrtimo se,vrtimo ukrug.

Po udarcima drvenih kockica o prozorske kapke znala sam da se Biline sprema da doleti i obaspe me poljupcima. Ustala sam i odvukla sedo njegove sobe. Zastavši na pragu, gledala sam kako moje anđelčepodiže drvenu kocku s poda, drži je obema rukama, pa izdigne nogukao bacač u bejzbolu pre nego što će hitnuti kocku u plavi prozorskikapak. Čuo se zatim nejak, tup udarac pre nego što će i ta kocka pastina gomilu koja je ležala na patosu ispod prozora. Taman se spremao dabaci još jednu, kad sam ga uzela u ruke. U prvi mah se sav ukočio, aonda me je obgrlio i rukama i nogama.

Bili nije hteo da skine istu onu pižamu koju prethodne večeri nijehteo da obuče, a ja nisam nameravala opet da ga teram. Nazula sammu mokasine i pustila ga. Pripremila sam mu roti, skuvala jaje zadoručak i stavila ga u šoljicu za jaje u obliku pileta koju je voleo.Razbila sam jaje nožem i uklonila vrh recitujući „Humpty Dumpty“,59

ali Bili je samo tupo gledao pred sebe. Dala sam mu kašiku žumanceta,njegov omiljeni deo, a on je rekao: – Nisam gladan. Lice mu je bilo svo ucrvenim tačkama, oči otečene.

– Ali sinoć nisi večerao.– Nisam gladan.Spustila sam kašiku. – Nabaviću ti drugu lutku, Bobo.

Spustio je izgrebane laktove na sto pa oslonio bradu na sićušnečukljeve. – Nije Spajk lutka. Hoću Spajka. – Usnica mu je podrhtavala,ali ipak je rekao: – Neću da plačem.

– Plači slobodno, Šniclice. – Ali nije plakao. Obgrlila sam ga i zajednosmo gledali kako se žumance zgušnjava na ljusci. A onda je Bili počeoda šutira nogar od stola. Pokušala sam da na to ne obraćam pažnju, alitump, tump, tump. – Nemoj da šutiraš sto, Pile.

Tump, tump, tump.– Bili, nemoj više, molim te.Tump, tump, tump.– U redu. Ako nećeš da jedeš, idi u svoju sobu. – Bili se pogrbio i

krenuo u sobu, a ja sam skuvala čaj, očekujući da svaki čas čujem tupeudarce drvenih kockica o kapak, ali ništa se živo nije čulo iz Bilijevesobe. Nema kockica, nema plakanja, nema ničega. Ušla sam unutra izatekla ga sklupčanog na krevetu, kolena čvrsto pribijenih uz grudi. –Bili, jesi li dobro?

– A-ha.Spustila sam nadlanicu na njegovo čelo. Nije imao povišenu

temperaturu. – Jesi li siguran?– Jesam.Tek kad sam pokušala da mu ispravim noge, shvatila sam da mu se

stegnuti mišići tresu. – Bili, zlato moje...– Pokušavam da ne plačem.O, bože. Gledala sam ga kako se trese i rekla nešto što nije trebalo da

kažem. – Bili, vratiću ti Spajka.– Hoćeš? – Njegovo lišce ozarila je nada. – Obećavaš?– Pokušaću.Bili je razmislio malo, a onda rekao: – Nećeš ti vratiti Spajka.– O, dušice moja, sredićemo mi to. Nekako. Obećavam ti.Bili je seo u krevetu i obgrlio me oko struka. Nije plakao, samo se

tako oklembesio nabivši lice meni u stomak. Vratila sam ga u krevet ion se istog časa sklupčao u položaj fetusa. Sela sam do njega i počela daga mazim po kosi. Posle nekog vremena disanje se usporilo i zaspao je.Emocionalno se iscrpao, pomislila sam, kao i svi ostali u ovomvašljivom svetu.

Gledala sam to skvrčeno telašce, toliko nalik embrionu, i prešlaprstima preko njegovih zaobljenih leđa, opipavajući majušne kičmenepršljenove. Ko zna koliko je vremena prošlo otkad sam ga poslednji putvidela bez Spajka, i sad mi se činilo kao da mu nedostaje važan deo tela– šaka ili stopalo. Pitala sam se da li bih mogla da poručim da nam izAmerike brodom pošalju novu igračku i koliko bi vremena trebalo danova kuca stigne, kao i da li bi Bili prihvatio zamenu za Spajka. Ali sve ikad bih to uspela da izvedem, Bili bi se samo delimično oporavio. Nalaktovima su već počele da mu se stvaraju krastice, jednoga danapreboleće i Spajka, ali šta s onim – prokleti mandovi?

Kad je Rašmi stigla sa sugestivno podignutom obrvom, jednostavnonisam to mogla da istrpim. Rekla sam da Bili nije dobro spavao, da gapusti da dremne, pa dodala: – Možda ću ostati malo duže. Imam nekeposlove da obavim u Simli. Rašmi je razdragano klimala glavom i jasam pošla.

Biciklom sam se spustila nizbrdo, prošla pored himačalskih kuća iprimetila da je onaj natpis i dalje na zidu, ali da sve ostalo izgledanormalno. Setila sam se Vokerovih reči: „U ovoj zemlji zatišje pređe uburu dok trepneš.“ Tražila sam pogledom dečaka koji je uzeo Spajka,ali njega, naravno, nije bilo tu.

Deca su sedela pod drvetom banijana, čavrljajući na hindiju, ali su,kad sam ušla, iz poštovanja zaćutala. Otaljala sam čas, ne obraćajućipažnju na traljav izgovor. Nije to bilo pošteno prema njima – deca suzaslužila više, ali meni se tog dana to činilo neiskazivo beznačajnim.Jedva sam čekala da stignem do parohijskog doma Hristove crkve i svelečasnim Lokom porazgovaram o Biliju. Osećala sam potrebu darazgovaram s nekim mudrim i saosećajnim.

Velečasni Lok je otvorio vrata, ali niti sam ja ugledala njegov krezubiosmeh niti je on pominjao divotu. – Čuo sam za gužvu s vašim sinomjuče – rekao je. – Je li on dobro?

– Samo modrice, ali... Pa nije, u stvari, nije dobro.Velečasni Lok me je uveo u svoju radnu sobu i seli smo na debelo

tapacirane stolice. – Jučerašnji incident uveo je Bilija u svet predrasuda,

a to je baš suprotno od onoga što smo želeli da on ovde nauči. Ne znamkako da mu objasnim da siromaštvo ume da izopači ljude. Ne znači toda opravdavam krađu, ali... Pa eto, vidite i sami, sva sam se spetljala isad, kad s vama pričam.

– Razumem. – Dobri sveštenik sedeo je s rukama u krilu; imala samutisak da je taj saosećajni izraz lica uvežban i profesionalan, da je tomaska, i prvi put sam se upitala ko je u stvari taj čovek.

– Imate li vi dece? – rekla sam.Lagano je klimnuo glavom. – Imao sam kćerku.– Imali?– Poginula je.– O... Žao mi je.– Da. U ratu, znate. – Čežnjivo se nasmešio. – Ali razgovarali smo o

vašem sinu.U svetlu priče o kćerkinoj pogibiji jedna ukradena igračka činila se

neugodno beznačajnom. – Ne bih želela da nauči da mrzi. Užasno jeljut.

– Nema sumnje. Ali nije mu to poslednji put da se naljuti. Možda jeto prilika da ga naučite kako da se izbori s gnevom.

U pravu je bio, naravno da jeste, ali kako da učim Bilija kako da seizbori s gnevom kad ne umem da se izborim ni ja sama? – A kako bistevi to uradili?

Gledao je u svoje šake, i učinilo mi se u tom trenutku da razmišlja okćeri koju je izgubio. – Dobro bi bilo početi od praštanja.

– Praštanja? – Setila sam se kako su ona derlad oborila Bilija nazemlju, i njegovog lica umrljanog suzama, i izgrebanih laktova, i kakosu se oni smejali, i kako su odneli Spajka. Jasno je meni bilo da ta decanemaju, ali morala sam da mislim i na Bilija, mog Bilija. Prerano je biloza praštanje.

Velečasni Lok se nasmešio. – Rado bih vam pomogao i više, ali ovoje zaista najbolji odgovor koji umem da dam. Ljudi čine grozne stvari, arazlozi su svakojaki: siromaštvo, strast, vlast, ideologija... Spisak je dug.Naučite sina da prašta. – Ustao je kao da ga to staje velikog napora. –Mnogo mi je žao, ali imam zakazano.

– Svakako. – Ustala sam, nervozno dohvativši tašnu. – Nisam se ni

najavila. Hvala što ste mi posvetili vreme.Rukovali smo se i on je pokušao da zadrži osmeh na licu. – Ne bi

ništa drukčije bilo ni da imamo više vremena, gospođo Mičel. Praštanjeje zaista jedini odgovor. – Lice mu je lebdelo u vazduhu iznad mene,duguljasto i ožalošćeno, ali on je pokazao rukom na police s knjigama irekao: – Užasno mi je žao što vas ovako ostavljam. Možda biste želelijoš malo da zavirite u crkvenu arhivu? – Raširio je ruke kao da seizvinjava što ne može da mi ponudi više od toga.

Zahvalila sam mu i on je, gegajući se, izašao napolje, sav se nekakosmanjivši. Žao mi je bilo što sam ga podsetila na kćerku, ali njemu jeona, razume se, ionako uvek bila na pameti. Jednostavno je naučio kakoda, uprkos bolu, živi dalje. Poželela sam da je i mene mogao da naučikako se to radi.

Uzela sam knjigu izbledelih korica i otvorila je na januar 1858, nagodinu Adeline smrti. Okretala sam stranice, prelećući pogledom prekonevažnih pojedinosti u vezi s parohijskim aktivnostima, i naišla na listkoji kao da je bio istrgnut iz neke druge knjige. Bio je presavijen inaguran kod beležaka iz oktobra 1857.

8. oktobar 1857.

Krštenje Čarlsa Vilijama

Ime je, činilo se, bilo nepotpuno. Koliko sam na osnovu iskustva znala,engleska deca uvek imaju barem jedno srednje ime između imena iprezimena. Ali ovo dete, po svemu sudeći, nije imalo ili srednje ime, iliprezime. Otišla sam do police i stala da prelistavam knjigu sa starijimzapisima, i tako sam pronašla stranicu koja nedostaje iz oktobra 1857.Prislonila sam ivicu istrgnutog lista uz iskrzani ostatak stranice izstarije knjige i videla da se rubovi savršeno uklapaju. U knjizi novijegdatuma primetila sam da je iscepana strana bila ubačena zajedno sbeleškama o redovnim crkvenim poslovima, uključujući i jedan zapis osmrti.

14. decembar 1858.

Adela Vinfild se upokojila posle duge bolesti.

Neko je zapis o krštenju stavio zajedno s beleškom o Adelinoj smrti, alitrudna je bila Felisiti, ne Adela. Bolesnice od tuberkuloze mogle su darađaju zdravu decu, i to mora da je bilo njeno dete; ali zašto bi zapis orođenju išao uz zapis o Adelinoj smrti? Ne bi se Felisiti vratila kući a dabebu ostavi ovde s Adelom. A ako je Felisiti umrla, kako to da nemazapisa o njenoj smrti, i gde se nalazi njen grob? Ako su obe umrle, šta jebilo s detetom?

Zaustavila sam tongu i odvezla se kući, pitajući se šta li je bilo snjima. Još sam bila rasejana kad sam stigla kući i ugledala Rašmi kakočeka na verandi, kršeći ruke. Nestalo je one njene poslovične veselosti.Kad me je ugledala, lice joj se iskrivilo od bola, a crveni bindi na čeluizgubio se u dubokoj brazdi između stisnutih obrva. Zaboravivšiengleski, brbljala je mahnito na hindiju. Nisam je razumela, ali odsamog pogleda na suze koje su joj tekle niz obraze podišla me je jeza,jer svi plaču na istom jeziku. Rašmi me je ugurala u kuću, vodeći me kaBilijevoj sobi. U krevetu nije bilo nikoga. Plavi kapci i prozor bili suširom otvoreni. Bili je nestao.

27.

Tašna mi je ispala iz ruke, izletela sam iz kuće. Istrčala na put, krenulaprvo na jednu, pa na drugu stranu, mahnito jurcajući tamo-amo. – Bili!– vikala sam, pa onda opet, glasnije: – Bili! – Potrčala sam niz put. Ne,ne, ne, ne, ne. Opet sam počela da ga dozivam, jer nisam znala šta bihdrugo. – Biii-liii! – Trčala sam kao luda – ne, ne, ne, ne, ne. Šešir mi jeodleteo s glave, kosa mi se razletela dok sam trčala. Neprestano samvikala: – Biiiliii! – Bluza mi se izvukla iz pantalona, znoj mi je liptaoispod pazuha i krsta i lice su mi bili mokri. Projurila sam poredMorningsajda i videla kako Verna viri iza zavese, znatiželjna iprepadnuta. Vrisnula sam: – BILI! – Verna je naglo otvorila prozor, ali jasam po njenoj zbunjenosti odmah videla da ništa ne zna.

Jurila sam nizbrdo, dozivajući ga i motreći na obe strane puta. Stiglasam do kuće na kojoj su bila ispisana crvena slova i zašla iza nje. Nekoje pokušao da spere boju, i zid je tek sad izgledao onespokojavajuće;kao da je neko pokušao da počisti iza streljačkog voda. Žena crnih kosihočiju, koja je pekla čapati60 na usijanom kamenu, zastala je da medobro osmotri, nagnuvši glavu u stranu preda mnom onakoraščupanom i izbezumljenom, pa se vratila svom poslu. Ljudi su setruckali na volovskim kolima, šugavi psi izležavali su se na suncu, ažene su hodale putem, graciozno se njišući s krčazima punim vode naglavama. Mir koji je ranije umeo da mi pruži utehu sada me jerazbesneo. Mog sina nigde nije bilo. Htela sam da neko preduzme nešto.

Stuštila sam se među himačalske kolibe i jurila dalje, izbegavajućikrave, decu i koze. Žena u sariju boje zelene jabuke zaustavila me je irekla: – Gospođa, ja vam videla sinče na putu.

– Gde? – U trku sam se okrenula ka njoj.– Ne sad, gospođa. Ka Simli išao.Slabi su izgledi, pomislila sam, da bi mogao pešice da pređe put do

Simle – gotovo deset kilometara – ali šta ako ga je neko poveo sa sobom,a mogao je? Od samog tog pitanja osetila sam slabost u glavi i stomakui pohitala sam natrag na drum da zaustavim tongu. Zamolila sam

vozača da tera polako, a Bilija sam neprestano dozivala, nastojeći daistovremeno držim na oku i jednu i drugu stranu puta. Sa svakimpređenim kilometrom, panika je rasla u meni.

U Simli sam isplatila vozača i zaputila se ka bazaru Lakar, Bilijevomomiljenom mestu. Kao i obično, ulice su bile pune ljudi, krcate, i ja samznala da bi Bilijeva glava bila tu negde, u visini struka odrasle osobe.Napregnula sam ne bih li ga ugledala kroz zbijenu masu uneprestanom pokretu, ali sve to zajedno izgledalo je neverovatnonormalno, i to me je izluđivalo. Bližio se smak sveta; kako su svi moglida budu tako pomirljivi?

Bili toga jutra nije doručkovao, a ni prethodne večeri ništa nije jeo.Sigurno je sad već bio ogladneo i – o, bože – verovatno još na sebi imapižamu i one tanušne mokasine. Zamišljala sam ga kako se, onakomali, probija kroz bazar, i kad su mi prišla neka sirota deca saispruženim dlanovima, setila sam se trgovaca robljem.

Nema toga ko ne bi primetio malog dečaka kovrdžave plave kosekako skita naokolo u pižami s nacrtanim medom, a ja sam znala šta bitrgovci robljem učinili s jednim petogodišnjim belim dečakom.Presamitila sam se, obgrlivši se obema rukama – o bože, o bože, o bože.

Ljudi su gledali, ali niko nije stao. Zaobilazili su me skrećući pogledu stranu, isto onako kako sam ja skretala pogled kad bih prolazilapored njihovih gubavaca i oronulih straćara. Martin mi je rekao šta onimisle o belkinjama – sumnjive u moralnom smislu, a jedna pogrešna rečupućena belkinji može biti dovoljna da čovek dospe u zatvor. Što sebelkinja tiče, dakle, najbolje je bilo gledati svoja posla. Sariji i kurterazmicali su se preda mnom, a ja sam od silne panike bila kaoošamućena.

Disala sam ubrzano i plitko; pluća nisu htela da se šire. Pokušalasam duboko da udahnem, ali kao da mi je neko mengelama stezaogrudi. O bože, o bože, o bože. Vrtelo mi se u glavi. Podigla sam ruke, alinije pomoglo. Svetlaci su mi žmirkali u uglu vidnog polja i osetila samkako mi srce ubrzano kuca, kolebajući se kao plamičak na vetru. Vid jepočeo da mi se muti, boje i zvukovi da se stapaju, a ja sam usisavalavazduh kao riba kad je izvučeš iz vode. Dahćući i plačući, oteturala samse do telegrafske službe.

Martin nije gubio vreme. U roku od nekoliko minuta pozvao je policiju ipola zaposlenih u službi poterao u potragu. Zajedno s Vokerom, Martini ja otišli smo do kotvalija61 u Simli da zvanično prijavimo nestanak, aonda smo sve troje u stopu sledili policajca – gojaznog čoveka niskograsta s crnim turbanom, u oker uniformi – dok je on ispitivao ljude.Razgovarao je s trgovcima i mušterijama, s vozačima rikši idomaćicama; svraćao je i u hramove, i u kolibe, i u prodavnice, i natezge. Bilija niko nije video.

– Kako je to moguće? – zavapila sam. – Plavokosi petogodišnjak upižami? Kako je moguće da ga niko nije video?

– Ovo je osetljiva stvar, Evi. – Voker je gladio bradu. – Ljudi bi sebojali da ga uzmu, ali niko ne želi da prizna da ga je video, a nije gauzeo. A ako ga je neko i uzeo, sada se verovatno plaši da će ga optužitiza otmicu.

– Ne! Nikakve optužnice! Ponudićemo nagradu... Kaži im.– Da! – rekao je Martin. – Nikakve optužnice. Velika nagrada.– Dobro. – Voker je protrljao bradu.U Indiji se ovakve stvari ne rešavaju nagradama; situacija zahteva

da se nešto plati unapred. Martin je izvadio novčanik, ali nije imaodovoljno gotovine, pa smo odjurili do kuće i ja sam uzela sve iz kutijeza čaj dok je Martin čekao u starom pakardu. Odvezli smo se natrag doSimle i neštedimice delili novac, tutkajući rupije ljudima u dlanove.Policajci su prvi ispružili ruke, i mene – ali samo mene – to jeiznenadilo. Zaustavljali smo ljude na ulicama, i tonge i rikše smozaustavljali, a Martin je svima delio rupije. Papirne novčanice gurao je uruke i džepove, ali niko ništa nije znao. Fotografija nam i nije bilapotrebna. Petogodišnji plavušan u zapadnjačkoj pižami – sasvimdovoljno za opis.

Poželela sam da se prodavnice zatvore i ulice isprazne. Mislila samda bi lakše bilo ugledati jedno malo dete kad ne bi neprestano prolazilemase ljudi. Ulice u Indiji, međutim, nikada nisu potpuno puste, i tagomila me je najednom razjarila. Dala bih sve da stanu gde su sezatekli, da se sklone u stranu, da odu kućama, da učine nešto.

Martin me je uhvatio za obe ruke. – Dušo, ima jedno mesto koje bi

hteli da provere, ali nisam siguran da bi i ti trebalo da ideš tamo.– Ako postoji mogućnost da je Bili tamo, idem.Martin mi je spustio šaku na rame. – To je pijaca roblja.Kolena su mi klecnula, ali sam rekla: – Idemo.Krenuli smo za policajcem niz nakrivljene kamene stepenike, pa

dalje, sve užim uličicama koje su vijugale i skretale, čas se penjući, časse spuštajući, dok u jednom trenutku nisam shvatila da ne bih umelada se vratim sama. U prljavom sokačetu punom trulog smeća, gde jesve vrvelo od gamadi, policajac je zastao i rekao: – To je ovde. – Stajao jena ulazu u tako uzanu uličicu da se gubila pred očima u dubokimsenkama čak i tada, usred bela dana.

Martin je zavirio u tamu i rekao: – Evi, jesi li sigurna? Voker bimogao da sačeka ovde s tobom.

– Sigurna sam – rekla sam i prošla pored njega.Omaleni policajac mračno me je pogledao. – Mnogo mi je žao –

rekao je vrteći glavom. Izgledao je bespomoćno, i meni je u tom časubilo žao njega. Nije želeo da i ja ulazim na to mesto, ali nije znao kakoda odbije jednu upornu memsahib. – Ovo za gospođu nije dobro mesto.

Viteški se poneo prema meni, na svoj način, i nije mu bilo prijatnošto ima posla s jednom belkinjom. Ali sama pomisao na to da bi Bilimogao biti makar u blizini jednog tako strašnog mesta prožela me jeosećanjem da vremena za gubljenje nema. Okrenula sam se premaMartinu. – Reci mu da prestane da se izvinjava i da krene. Svaki minutje važan.

Martin mu je glavom dao znak i policajac je uzdahnuo. – Molim vas,pažljivo hodajte, dobro? – rekao je. Pokazao je napred i ugledala samuzani crni kanal – otvoren kanalizacioni odvod – kako vijuga po srediniputeljka. – Mnogo mi je žao – ponovio je on – ali gospođa mora hodatiovako. – Raširio je noge tako da preskoči nečistu vodurinu pa lagano,gegajući se, kročio u tamu.

Išla sam za njim, gledajući da ne zgazim u prljavštinu koja mi jetekla između nogu dok me je ogavni vonj udarao u lice. Čula samMartina i Vokera, koji su išli kroz glib iza mene, i najednom mi je palona pamet da ću, kad se budemo vratili kući, morati da pobacam cipele.Istoga časa zgadila sam se samoj sebi zbog jedne takve beznačajne misli

u trenutku kad Bilija nema. Upravo sam prekorevala sebe zbogsitničavosti, kad je policajac naglo stao ispred trošnih drvenih vrata, a jagotovo naletela na njega u mraku.

– Nema turista na pijaci gde se prodaju ljudi. Pravite se da ste došlida kupite, važi?

Meni je pripala muka, ali je Martin brzo rekao: – Da, naravno.Policajac je nekoliko puta kucnuo – ugovoreni znak – i čula sam

grebanje i psovanje dok se s druge strane podizala drvena reza. Ženaogrnuta crninom otvorila je vrata, ali svega nekoliko centimetara;podozrivo je žmirkala u nas. Kroz odškrinuta vrata zaudaralo je na beliluk i proključalo ulje od slačice.

Policajac se došaptavao sa ženom, koja me je posmatrala očimaiscrtanim kajalom. Onda je načinila jedan prezriv pokret rukom, lakoodmahnuvši šakom kao da tera dosadnu muvu. – Ne – rekla je.

Policajac se ubeđivao s njom, nagovarao je, da bi se naposletkuMartin progurao pored njega i tutnuo joj u ruku svežanj rupija.Prebrojala je novac, presekla me pogledom pa otvorila vrata. Povela nasje dugim uzanim hodnikom koji je smrdeo na beli luk, pun prljavihasura od rogozine, sve do jednog zatvorenog dvorišta. Žena nas jepredvodila vukući noge kao premoren tegleći konj i ja sam se pitala dali je i ona robinja.

Njena kuća (ako je bila njena) sagrađena je tik uz pukotinu uplaninskoj padini i do nje se moglo doći samo kroz hodnik koji se osećaona beli luk. Na drugom kraju dvorišta nalazio se ulaz u pećinu, gde ješestoro male dece sedelo na zemlji, ćuteći, nepomično. Dnevna svetlostnije se videla od platnene nadstrešnice razapete odozgo – bez sumnjekako bi se zavarale ljubopitljive oči – a posledica toga bila je jednasablasna veštačka pomrčina. Uljane lampe bacale su bolesnu žutusvetlost, a muškarci u đelabama62 i kurta pižamama, okupljeni ujednom uglu, tiho su razgovarali. Podigli su glave kad smo ušli udvorište i počeli živo da se došaptavaju. Razgovetno sam čula reči „belažena“, ali nisam mogla da procenim šta je od toga teži prekršaj – bojakože ili pol. Stali smo, i nije mnogo prošlo a oni su se vratili razgovoru.

Jedan čovek otišao je do pećine i sagnuo se da izbliza pogleda jednudevojčicu. Naterao je dete da ustane i lagano se okrene. Razmaknuo joj

je umršenu kosu i pažljivo pregledao kožu glave sa izrazom gađenja nalicu. Povukao joj je nadole donje očne kapke, pa joj pogledao u usta,gurnuvši mali prst u njih, da bi konačno podigao detinju dronjavukošulju i dobro se zagledao u mršavo nago telo. Nikakvo osećanje nijese moglo pročitati s lica te devojčice, kojoj nije bilo više od šest godina.Radila je što se od nje traži, pa opet sela. Počela sam da se tresem iMartin me je obgrlio oko ramena i čvrsto me stegao.

Policajac je razgovarao s trgovcima robljem – poznavali su ga, posvemu sudeći – i njima je očigledno smetalo što je i nas doveo sa sobom.Mi smo se, opet, pretvarali da ne primećujemo mrke poglede igestikulaciju usmerenu u našem pravcu. Posle nekog vremena policajacse vratio vrteći glavom. – Deset puta veću cenu sam im ponudio. Žaomi je. Nije kod njih.

Vratili smo se istim putem kojim smo i došli, u koloni jedan pojedan, sporo napredujući kroz smrdljivu uličicu. Kad smo se vratili nabazar, osetila sam da mi se sve vrti. Previše je to bilo – trgovci robljem,smrad, vrućina, zvuk nekih bubnjeva koji se nigde ne vide. Ubrzanosam disala, grudi su mi se stezale, srce je počelo nepravilno da mi lupa.Uhvatila sam se za grudi i brekćući rekla: – Martine, Martine, kaži imda pregledaju automobile. Automobili! Trgovci robljem vozeautomobile! Možda ga sad već voze nekud. Martine?

Voker je krišom pogledao Martina i ja sam se obrušila na njega. – Štaje sad, zaboga? – Prsti su mi se zgrčili u pesnicu. Osetila sam kako mivrućina udara u lice i jedva sam disala, ali mi je glas ostao staložen. –Dete mi je nestalo. Da se nisi usudio da mi povlađuješ.

– Izvini, Evi.Policija me je zamolila da idem kući. Odbila sam. Glavni među

njima, onaj omaleni, debeli čovek plemenitih očiju, rekao je: – Nekinemir je ušao u ljude, gospođo. Mi vrlo dobro radimo svoj posao,uveravam vas.

Martin je skinuo naočare i protrljao oči. – Mislim da je u pravu.– Ne. – Prekrstila sam ruke na grudima. – Ne mogu sad da odem

kući i sedim tamo skrštenih ruku.Voker je prišao i izvadio smeđu bočicu iz džepa. – Ako si baš rešila

da ostaneš, uzmi jednu. – Istresao je jednu žutu pilulu.

– Šta je to?– Dobro će ti doći. – Uz pilulu, Voker mi je dodao i čuturicu s vodom.

Popila sam pilulu s nekoliko gutljaja iz čuturice i u roku od jednog sata,omamljena, dozvolila Martinu da me odvede kući.

Martin me je spustio na naš beli krevet i rekao: – Nisi ti kriva.

Govorila sam nerazgovetno, kroz nos. – Ako ga ne nađemo...– Ne. – Martin je prineo kažiprst usnama. – Naći ćemo ga.– Bili – zaječala sam. – O, bože.Martin me je čvrsto zagrlio ispod Rašmine klonule amajlije, a ja sam

plakala, plakala, plakala.

28.

Verna je došla s Lidijom, a Martin je otišao da se priključi potrazi. Onogčasa kad sam ugledala žene, poželela sam da odu. Nijedna od njih nijeimala dece. Ništa one nisu mogle da razumeju. Stajale su na vratima iponavljale: „Sirotice jedna“. Znala sam da su ovamo došle kako bipazile da ja ne mrdnem nikuda od kuće, ali bila sam previše smušenaod onog leka da bih s njima ulazila u raspravu.

Odlučila sam da sebi napunim kadu – jedini način koji mi je pao napamet da se sklonim od njih. Dok se kupatilo punilo parom, skinulasam sa sebe odeću, zgužvanu i omlitavelu od znoja, koja se osećala nakiseo zadah straha. Ostavila sam odeću na gomili na podu isflekanomod antiseptika i stajala tako gola pored kade, gledajući kako se puni imilujući se po stomaku. Koža je bila pomalo opuštena, a ja sam znalada tu postoje poluprozirni tragovi od zatezanja u trudnoći, srebrnesenke nalik paučini što se grana ispod kože. Pamtila sam još onu tajnuradost koju sam osećala kad se Bili pomerao u meni, ispod moga srca,na toplom i sigurnom. Sada je tumarao bog bi ga znao kuda, gladan,slabo obučen i sam, i za to sam bila kriva ja. Kako sam uopšte mogla daga ostavljam samog na ovom užasnom mestu? U pravu je bila Lidija.Nije trebalo da ga dovodim u Indiju. Stala sam jednom nogom u kadu, ipeklo me je, sve do gležnja, ali sam ipak odolela porivu da izađem izvode. Ušla sam u kadu i pustila da me voda šuri. Ispaštanje. Monsunbola širio mi se kroz telo, pržeći i ujedajući, i olakšanje je bilo osetitinešto što nije strah.

Sedela sam tako, obgrlivši rukama kolena, dugo pošto se vodaohladila i osluškivala prigušene ženske glasove koji su dopirali iz drugesobe; razgovarale su tiho, kao što ljudi razgovaraju na sahranama.Došlo mi je bilo da izađem iz kupatila gola-golcata i kažem im: „Neznate vi ništa.“ Umila sam se i iskobeljala iz kade, a onda maloodškrinula vrata da čujem. Uopšte nisu razgovarale ni o Biliju ni omeni. Pričale su o tome kako je neko isekao žice u Patankotu, a njihovobazriv ton me je razbesneo. Koga sad briga za sečenje žica? Vukući

noge, umotana u peškir, otišla sam do svoje sobe, legla u krevet inavukla komarnik.

S vremena na vreme shvatila bih da plačem, ali nikako ne bih moglada se setim kad sam zaplakala. Dejstvo sedativa mora da je počelo daslabi, jer sam u jednom trenutku sela, u nameri da se obučem, prođempored Verne i Lidije i izađem da tražim svoje dete. I baš kad sam ustala,ušla je Verna sa šoljom čaja. – Sedi, dušo – rekla je i spustila šolju nanoćni stočić. Povinovala sam se, nije mi bilo do svađe. Jedva sam čekalada ode.

Na Verninom licu nije bilo osmeha, a usne su joj bile namreškanekao korišćena maramica. Ruž za usne širio joj se u zracima oko usta i jasam tog časa shvatila da je bez onog velikog osmeha Vernino liceotromboljeno, a vrat sav u prelivima, kao istopljen vosak. Možda Vernai ima dece. Možda su joj deca porasla, možda čak i unuke ima. Nije to nibitno. Pogladila me je po ruci i izašla.

Čaj sam popila na brzinu, misleći da će od njega brže proći dejstvoVokerovog sedativa, i jedino se sećam kako sam se u jednom trenutkuosetila kao da me je neko potopio u vodu i da sam se pitala šta li su mito stavile u čaj. Kad se Verna vratila u sobu, bila sam već u polusnu.

– Stigla je poruka, dušo. – Verna je spustila nešto na noćni stočić iodnela praznu šolju. Letimično sam pogledala poruku – svitakdugačkog indijskog papira – verovatno od Harija. Nisam na to obraćalapažnju. – Hoćeš li da ti pročitam? – rekla je Verna. Taman sam zaustilada kažem kako to nije važno, a onda mi je palo na pamet da je porukamožda od nekog meštanina koji je video Bilija. Sela sam u krevetu irazmotala hartiju. Slova su bila mutna, plivala su mi pred očima,morala sam da trepćem kako bi mi se vid izbistrio.

Draga Evi,

Obezbedio sam prevod one beleške na urduu u vezi s gospođicomVinfild, i stvar je zanimljiva. Molim te, navrati do hrama kad tebiodgovara. Ja ću biti tamo svakog popodneva. Ašram me izluđuje.

Tvoj prijatelj,Hari

Bacila sam poruku na stočić i opet legla. – Ništa – rekla sam. Klimnulaje glavom i otišla.

Kad je ušla Lidija, prevrnula sam se na stranu i okrenula joj leđa.Nešto je rekla, ali glas kao da joj je dopirao iz velike daljine, a i reči jojnisu bile povezane kako bi trebalo. Dozvolila sam joj da me podigne nanoge onakvu, kao od majke rođenu, i da mi navuče bretele odgrudnjaka preko ramena. Pošto se nisam pomerala, nežnim pokretimami je namestila korpice na dojke pa spojila kopčice. Poslušna kao malodete, ušla sam u gaćice i dopustila joj da mi ih podigne do struka. Aonda mi je preko glave navukla haljinu od šanila, provukla mi rukekroz rukave i vezala ešarpu.

Verna je u međuvremenu napravila čaj i sendviče s krastavcem, aliiako se čajnik pušio, a žene sedele za stolom, u kuhinji je bilo nekakohladno bez lonca s karijem što se krčka na šporetu. – Šta bi s Habibom?– rekla sam.

– Poslale smo ga kući, dušo.– O...– Ne brini, platile smo mu.– Hvala.Gledala sam u sendvič koji su stavile pred mene, dok je Lidija

hvalila desert koji je Verna poslužila na njihovoj prethodnoj večeri.Verna je objašnjavala finese u pravljenju nabujka od jagoda, a kada surecept za nabujak pretresle do besvesti, žene su počele bogzna kako dase iščuđavaju nad ishodom nedavno odigrane partije kriketa. Jasno mije bilo da me one u suštini ne poznaju i nisam znala šta da kažem, ali...nabujak i kriket? Martin je došao oko tri ujutro i memsahibe su otišle.

– Da li je iko išta saznao? – rekla sam.– Pa i ne.– Šta to znači?– Nismo ga još pronašli. Ali mnogi ljudi su uključeni u ovo. Mnogi.

Naći ćemo mi njega. Nije Simla Delhi. Samo sam navratio da vidimkako si.

– Dobro sam.– Naći ćemo ga.Martin je otišao u kupatilo da se umije hladnom vodom, a ja sam se

skljokala na grbavi kauč, ošamućena i izgubljena. Malo kasnije leglasam u krevet, mrzeći sebe što sam tako pospana, i odsutno počela davučem nit iz poruba na jastuku. Gledala sam kako se konac para iporub rašiva i razmišljala o tome kako sve može i previše lako da seraspadne. Ne bi trebalo da je tako, pomislila sam; stvari bi ipak trebaloda budu postojanije. Pola poruba visilo je oklembešeno na tankoj niti isvaki čas je moglo da otpadne. Cimnula sam i jastuk se pocepao,otkrivši svoju perjanu utrobu, koja je izgledala upravo onako kako samse ja osećala.

Martin je izašao iz kupatila i oslonio se na naslon kauča. – Dovešćuga kući.

Izvila sam se u struku i obgrlila ga oko vrata. E, koliko je utehe bilou tom poznatom dodiru. – Moram da idem – rekao je.

– Da. – Pustila sam ga. – Nađi ga.Kad je Martin otišao, ušla sam u Bilijevu sobu i zagledala se u

prazan krevet. Niska s kamilama visila je pod komarnikom, a Bilijevedrvene kockice ležale su na gomili ispod prozora. Podigavši jednu spoda, okretala sam je u šaci, a onda je hitnula u zid što sam jače mogla.To mi nije pomoglo i pala sam na kolena. Jecala sam i udarala pesnicomo patos, kriknuvši kad je razlabavljena daska odskočila i ispustila zvuknalik pucnju iz pištolja. Dok sam podizala dasku, u nameri da jenamestim kako treba, ugledala sam malu limenu kutiju uguranu ispodpodnih dasaka.

Izvadila sam kutiju, očistila je od skorele prašine i plesni i podiglapoklopac. U kutiji su bila dva gumena termofora, oba isečena na pojednom kraju, tako da je od njih nastao kao neki džep. Unutra sampronašla knjižicu ručne izrade, s koricama od meke štavljene kožeslezove boje, uredno ušivene srebrnim koncem. Šavovi su bili sitni ipravilni, nalik majušnim srebrnim zubima nanizanim duž ivica, a udonjem desnom uglu korica ugledala sam inicijale: A. V. Bio je to Adelindnevnik.

Sada? Sada, kad mi ni do čega više nije? Malo je nedostajalo daprasnem u smeh.

Nezainteresovano sam prelistavala dnevnik dok nisam naišla namesto gde je nekoliko stranica nedostajalo – od februara do juna 1857.

godine. Bili su to oni listovi koje sam pronašla u Bibliji. Ravnodušnosam otvorila zadnju stranu korica i pažnju mi je privukla jedna višeputa podvučena reč u poslednjem zapisu: žao?

Avgust 1857.

Zar nema kraja ovom košmaru? Vratila sam se i zatekla Lalituuplakanu; Felisiti nije bila tu. On je na krevetu ostavio debeluposetnicu krem boje s nažvrljanom porukom. „Poveo sam je sa sobom.Žao mi je.“

Njemu je žao?Njemu je žao?Kuda li ju je odveo? I zašto?

Nije bilo više beležaka, ali ja za to nisam ni marila. Zatvorila samdnevnik i ubacila ga u limenu kutiju. A onda sam legla u Bilijev krevet,ispod niske s kamilama, i sklupčala se kao drogirani puž koji se povlačiu kućicu.

29.

Zvono na vratima se oglasilo i probudili su me lavež i gloženje divljihpasa. Mora da su Verna i Lidija strpljivo čekale na verandi, bez sumnjedonevši još sedativa u tašnama. A što me ne bi ostavile na miru?Zaspala sam bokom prikleštivši šaku i ruka mi je bila skroz utrnula, alinisam se pomerala. Zvono se opet oglasilo, a onda je neko počeo dakuca na vrata, ali ja sam i dalje nepomično ležala. Kad one odu, ja ću seobući i izaći, i neću se vraćati dok ga ne nađem.

Neko je pesnicom lupio po vratima tako jako da se zid zatresao.Bože! Ma, šta je tim ženama? Morala bih da izađem napolje i oteram ih.Fizički ću ih izgurati s verande ako baš budem morala. Onako bosa,otišla sam do vrata, a kad sam ih otvorila, dlanovima sam prekrila usta.Na verandi je stajao Džejms Voker s mojim sinom u naručju.

Bilijeva pižama bila je blatnjava, imao je sena u kosi, a zubi su mucvokotali. – Mama? – rekao je i pružio kratke ručice prema meni. Menise grlo steglo, oči su počele da me peckaju. Zgrabila sam ga, privila gačvrsto uza se, udišući onaj njegov štrokavi miris, kao što inače mirišudečaci preko leta. Zabio mi je lice u vrat i nije se pomerao dok ga nisamunela u kuću. Grlo mi je bilo potpuno začepljeno, a od suza ništa nisammogla da vidim, ali sam bila srećna kao nikad pre i posle toga. Sela samna kauč s Bilijem u krilu i pomno ga zagledala: lice mu je bilo prljavo,osećao se na seno i balegu, a mokasine nije imao. Inače mu, po svemusudeći, ništa nije falilo, s tim što su mu zubi i dalje cvokotali. – Je l’ tihladno, Bili?

– Ni-i-je. Još si ljuta na mene?– Nisam, bebice.– Hteo sam da nađem Spajka.Zagrlila sam ga. – Znam.– Ti i tata ste se svađali zbog Spajka.Štrecnula sam se. – U redu je. Sad je sve u redu.– Mislio sam da se nećete više svađati ako nađem Spajka.– O, bože.

Voker je gurnuo ruke u džepove i na trenutak pogledao u stranu.Nakašljao se i rekao: – Možda je mališa još malčice u šoku, ali niko munije naudio. Topla kupka i obrok rešiće sve.

– A Martin, je l’ zna?– O, zna. Jadničak je pukao, ali dali smo mu jakog viskija. Ðavo da

ga nosi, svi smo popili. On je sad u kotvaliju, sastavljaju završniizveštaj. – Razbarušio je Biliju kosu. – Imao je sreće naš mali sahib.Edvard ga je jutros pronašao na putu. Pogrešili smo računajući da ga jeneko odveo u Simlu, dok je on sve vreme bio manje od kilometar odkuće, baš tu, u Masurli.

– Edvard ga je pronašao? – Bili me je čvrsto obgrlio i zaljuljala samga u naručju.

– Vortington je cele noći išao s fenjerom, kucajući ljudima na vrata ibazajući naokolo kao neki duh iz srednjega veka. Od pandura nemavajde, govorio je, i na kraju ga je tražio potpuno sam.

– Edvard je to učinio?– Verovatno nije mogao da odustane zbog sina kojeg su izgubili.– Šta?– Zar nisi znala? Izgubili su sina u bombardovanju. Lidija je

doživela potpuni slom. Edvard ju je spasao. Ume on dozlaboga da idena živce, ali nju tetoši kô ranjenu pticu. Taj momak ima jednu stranu zakoju ti ne bi ni slutila da postoji.

– Edvard? – Setila sam se kako je umirivao Lidiju kod telegrafskeslužbe. O, ali sirota Lidija, kako mi je navlačila grudnjak i gaćice...Kakve li je bolne uspomene Bilijev nestanak prizvao kod nje?

– Imali smo velike sreće – rekao je Voker. – Toliku smo dževu digli ujavnosti oko njegovog nestanka da su, bojim se, neki prilično nezgodnitipovi krenuli u potragu za njim isto tako revnosno kao i mi sami.

Stomak mi se prevrnuo. – Nezgodni? Misliš...– Pa, sada je ovde, i to je bitno.– Mama?– Da, Bobo?– Gospodin Vortington mi je kupio roti i ja sam rekao kripja.Obasula sam ga poljupcima.Kad je Rašmi stigla, vrisnula je: – Biilii! – Bacila se na njega i prstima

mu prošla kroz kosu.– Zdravo, Rašmi – rekao je on i pružio joj ruke. Oči su joj bile pune

suza dok ga je podizala uvis, pa ga zagledala kao da je neka lutka kojojlandaraju udovi. – Kokosa? – upitala je. Klimnuo je glavom, a onda supotekle suze.

Bili je izašao kroz prozor pa krenuo putem, u senci drveća, ne osećajućipritom ama ni najmanji strah. Tim putem smo zajedno prošli ko znakoliko puta. – Sećam se da sam se držao ivice puta, kao što mi radimokad smo s kolicima – rekao je.

– To ti je pametno bilo, dušice.– Video sam neku decu, ali ne i onog lošeg dečaka koji je uzeo

Spajka. – Pogledao me je iskosa. – Mokasine su mi se mnogo isprljale.Brinuo sam se da ćeš se naljutiti. – Slegnuo je ramenima. – Sad ih višenema.

– Kupićemo nove mokasine. Da li je neko pokušavao da te zaustavi?– Jedan čovek s onom ravnom okruglom kapom probao je da

razgovara sa mnom. Ali izgledao je rđav, pa sam pobegao. Onda mi jejedna žena u zelenom sariju pripretila prstom i rekla mi da idem kući.Ali ja s nepoznatima ne govorim, pa sam joj se isplazio. – Pokazao mi jekako i ja nisam mogla a da se ne nasmejem.

Kod kuće s crvenim natpisom na zidu otišao je do samih vrata. –Jedna žena je sedela na zemlji – rekao je – i pitao sam je da li zna gde jeSpajk. – Zastao je, pa stidljivo dodao: – Morao sam nekoga da pitam.

– Znam.– Ali ona svejedno nije htela da priča sa mnom.Posle toga je sišao s puta, da ga Kamal ne bi sprečio da nastavi dalje,

i tu se i izgubio.– Gde si sinoć prespavao?– U štali. Grejala me je jedna fina koza. Ali kad sam se probudio, nije

bilo mokasina.– O, bebice moja.Protrljao je oči. – Mama? Malo kao da sam gladan.

Pošto sam želela da budem sama s Bilijem, poslala sam Rašmi kući.

Poljubila ga je desetak puta, pa još toliko, a onda je pokupila smeće iotišla sa osmehom na licu.

Pošto sam mu dala da jede jogurt i seckanu bananu, natenane samokupala svog bludnog sina. Napunila sam kadu toplom vodom injegovo glatko telašce samo se migoljilo pod mojim nasapunjanimrukama. Prala sam ga kao da perem ružine latice. Vratio mi se zdrav ičitav – dar, čudo. Našamponirala sam njegovu finu plavu kosu,zabacila mu glavu unazad pod slavinom i gledala kako se pena spira, aza njom ostaje glavica, glatka kao koža u mladunčeta foke. Još je biogladan, pa sam skuvala jaje i namazala debeo sloj džema od jagoda porotiju, sva zahvalna što mogu da ga nahranim, zahvalna što mogu daga gledam kako jede. Kasnije sam legla u njegov mali krevet, mazila ga,uživala u mirisu sapuna i džema na njegovoj koži, sve dok nijezadremao.

Ali bila su prošla dvadeset četiri sata kako ništa nisam jela, i tek kadje on zaspao, osetila sam to – taj duboki, šuplji bol u stomaku. Odmaklasam se od Bilija, poljubila ga još jednom, pa otišla u kuhinju.

Pošto sam pojela jedno kuvano jaje, napravila sam sebi šolju čaja iponela je u dnevnu sobu, ali sam tu stala kao ukopana, preneraženaprizorom raščerupanog jastuka. Ležao je na kauču onako rasporen, aperje se rasulo na sve strane. Meko je i belo bilo to perje, i neverovatnomalo, sa sićušnim oštrim vrhovima koji su štrčali kao čiode unutarjastučnice. Kućevlasnik nikako ne sme da vidi taj upropašćeni jastuk.Fleka na podu kupatila već je i sama bila dovoljno neugodna, ali tajjastuk bio je antikvitet, moguće i skupocen. Moraću da kupim pribor zašivenje i da probam da ga zašijem, ali nisam bila bogzna kako vešta siglom. Ukoliko sama to ne budem mogla, moraću da uzmem krojača,pa da postavi šivaću mašinu na verandu i uradi to kako treba. Koliko libi to koštalo?

Posle novca koji smo razdelili, ne računajući moje tajno razbacivanjes onim parfemom, nismo imali dovoljno da platimo kiriju. Hvala bogute Martin to nije znao. Odlučila sam da pošaljem gazdi pismo u kojemću ga pozvati da dođe na čaj, pa da predam pismo poštonoši koji jeovamo navraćao svakog dana pre popodnevne užine. Poštonoša bimogao to da odnese gazdi, a onda bih ja, kad sednemo licem u lice,

mogla da zamolim čoveka da mi dozvoli odloženo plaćanje. Nadalasam se da neće zaračunati neke kaznene poene ili kamatu.

Taman sam bila predala poruku poštonoši, kad sam se setiladnevnika koji sam pronašla ispod podnih dasaka. Otišla sam u Bilijevusobu s nožem za maslac, tiho odigla rasklimanu dasku i odnela limenukutiju u dnevnu sobu. Izvadila sam kožnu knjižicu iz termofora iotvorila je na mesto gde je šara od istrgnutih listova služila kao prirodniznak za obeležavanje stranica. Počela sam da čitam od početka.

30.

Jul 1857.Indijac ne dolazi već danima, i za mene je to olakšanje. Felisiti kaže

da je otišao do svoje plantaže svile nedaleko od Pragpura, i izgleda mimirno. Možda ga više nećemo videti. Verovatno nećemo, ali neću sadtime da se bavim. Dovoljno ima posla ovde, s njenom bolešću itrudnoćom, kao i sa ćudljivom poslugom.

Novi pod od dasaka izgleda sjajno, a ja sam razlabavila jednu daskuu mojoj sobi. Deo svoje pripovesti ostaviću tu, ispod ove kuće, pa nekaga nađe onaj kome je suđeno.

Do nas stižu izveštaji o novim pobunama sepojâ, o krvoprolićima uHarjani i Biharu. Jul 1857.

Monsun je još jednom kasnio. Nedelju dana duž puta su gorelevatre podložene mangovim drvetom i seljani su vodom prskaliplamenove. Felisiti kaže da ovaj običaj nazivaju „havan“ i da verujukako će doneti kišu.

Kad je kiša konačno pala, prve kapi bile su jedva osetne, ali u roku odnekoliko sekundi nastupio je pravi potop u jednom vodnjikavozelenomsumraku. Kiša je padala kao iz kabla, teško je bilo i disati, ali ljudi suizlazili napolje, klečali u blatu i plesali bosi po barama, isto kao prošlegodine. Trajalo je to dugo, a na kraju su svi, jednostavno, posedali iposmatrali taj neprekidni pljusak, dok su munje obasjavale crnpurastalica šćućurena u spremištima. Padalo je tako nedelju dana, a ako budepotrajalo predugo, seljani će morati opet da izvode havan, samo da kišastane.

Britanske jedinice su i zvanično poslate iz Simle i s drugih mesta daslome otpor pobunjenih sepojâ. Jul 1857.

Kanpur! Sepoji su u Bibigaru dve nedelje držali 206 naših žena idece kao taoce. Priča se da su pobunjenici, saznavši da britanska vojskamasakrira čitava indijska sela, unajmili šačicu seljaka i siledžija dapoubijaju žene i decu noževima i mačetama. Kažu da su po zidovima uBibigaru osvanuli krvavi otisci dlanova i da su podovi bili puni delovatela. Poginule i umiruće bacali su u bunar, a kad su bunar napunili,ostale su pobacali u Gang.

Nisam to ispričala Felisiti, niti nameravam. Jul 1857.

Bojim se da se nešto nečuveno desilo nedaleko od Masurle. Niko otome ništa ne govori, barem ne meni. Po licima naših slugu ništa se nemože naslutiti, ali se u vazduhu oseća taj prepoznatljivi miris,prezasićeni vonj truljenja. Kanpur je izazvao neslućenu žeđ zaodmazdom i seljani šapuću o tome kako britanska vojska u osvetničkomnaletu čisti čitava sela, iskaljujući bes ne samo na ustanicima već i nasvakome ko im se nađe na putu. Nazivaju ih đavoljim vetrom.

Ovde, u Masurli, imamo samo seljane, sluge i dućandžije, aligovorka se da osvetnici ne biraju i ne znaju za dosta. Meni je teško u toda poverujem. Sigurno nema tog britanskog vojnika koji bi ubijaonedužne.

A opet, taj miris je najteže otrpeti u vrela popodneva, a muve supostale nepodnošljive. Nemoguće je čak i čaj izneti na verandu a da tišolju ne prekrije crna masa koja se migolji. Jul 1857.

Primetila sam da Felisiti nije bila utučena kad je ljubavnik prestaoda joj dolazi. On i nije odlazio na svoju plantažu svile nedaleko odPragpura, nego bi se noću ušunjao kod Felisiti. Kad je mesec visoko nasvodu, a ja u dubokom snu, on ulazi kroz prozor njene spavaće sobe.Sluga zadužen za punku mi je priznao da ga je video.

Felisiti kaže da ga je zamolila da dolazi tako zato što ne može dapodnese moje neodobravanje. Skreće mi pažnju na to da nisam, eto, ustanju čak ni da se prisilim da izgovorim njegovo ime, što je, uostalom,u dobroj meri tačno. Za mene je on uvek „Indijac“, ili „muškarac“, ili

„njen ljubavnik“. A opet, veliki sam trud uložila kako bih zauzdalaljubomoru, a i znam da među njima postoji ta beznadežna privlačnost.Dobro se sećam kako je bilo između mene i Kejti. Upinjala sam se da gaprihvatim, a nisam ni bila svesna koliko mi se ta moja uzdržanost jasnovidi na licu.

Ono što, međutim, Felisiti u ukupnom mom držanju pre svegaprimećuje jeste zabrinutost, pa čak i strah. Indijci i Britanci nikada nisubili toliko ostrvljeni jedni na druge kao u ovom trenutku. Felisitina vezaje opasna!

Ja, međutim, ne mogu da utičem na njihova osećanja, pa sam joj sestoga izvinila i zamolila je da mu kaže da ubuduće dolazi preko dana, nakućna vrata. Pokušaću, zbog nje, da budem srdačna, uprkos svimsumnjama.

Felisiti ga zove „moj dragi“; ja bi trebalo da ga zovem Džonatan.Porodica mu je poengležena i on se zove Džonatan – a Džonatan jepočeo da kašlje. Ne znamo da li je reč o običnom nazebu koji će proći ilije dobio tuberkulozu od Felisiti. Avgust 1857.

Kad su tog popodneva počela prva probadanja, poslala sampoštonošu u Simlu po lekara, u nadi da je još dovoljno rano i da je ovajjoš trezan. Hodala sam kroz kuću, ušla u našu novu kuhinju i stajalatamo tako, ništa ne videći; sva sam se tresla. Onda sam se pribrala ivratila kod Felisiti. Nasmešila mi se. – Do sutra će nam se roditi dete.

Privukla sam stolicu bliže krevetu. – Lekar će brzo stići – rekla samjoj.

– Ona matora pijanica? – Napravila je grimasu. – Pošalji po babicuu selo. Lalita će znati koga da dovede.

– Ovdašnju babicu?– A što da ne?Pogledala sam u Lalitu, a ona je rekla: – Moja sestra dobila bebu

lane. Mnogo, mnogo sati za prvu bebu treba, memsahib. Nema beba prejutro da stigne.

Felisiti je klimnula glavom. – Kontrakcije su blage.Imajući u vidu da je poštonoši bilo potrebno otprilike pola sata da

stigne do Simle i isto toliko lekaru da dojaše ovamo, učinilo mi se u tomtrenutku da vremena imamo napretek. Čak i ako stigne pijan, bićedovoljno vremena da se istrezni. Ali ne preduzimati ništa – to je kidalonerve.

Kad sam ponovo sela pored kreveta, Felisiti me je ščepala za ruku ičvrsto me stegnula dok je stenjala. Počela je da pada kiša i Felisiti jetrpela bolove dok je kiša dobovala po krovu. U sumrak sam bila svesnada je putovanje iz Simle dodatno otežano zbog blatnjavih puteva,naročito za polupijanog jahača. Kad je Lalita donela upaljen fenjer, reklasam joj da izađe na put da vidi dolazi li doktor. Vratila se vrteći glavom,grizla se za usnu. „Memsahib“, prošaputala je, „mnogo kiša pada. Dapošaljem po seljanku?“

Da li bi se završilo drugačije da sam odgovorila potvrdno? Ja sam,međutim, rekla: „Uskoro stiže doktor.“

Felisiti sam davala da otpije pomalo vode između kontrakcija islušala kako kiša bije po krovu. Munje su sevale, grmelo je, a šta sam jauopšte znala o porođajima? Kako sam mogla da znam da li se sve odvijanormalno? Nešto pre nego što će svanuti, izašla sam na verandu iugledala pravu močvaru oko kuće. Nije se videlo čak ni gde put počinje,a kiša je i dalje lila. I treznom čoveku bilo bi teško da dođe.

Sva uspaničena, počela sam da vičem, tražeći od Lalite da dovedebabicu. Ona je sletela s verande i sjurila se niz brdo, posrćući i klizajućise po blatu. Jednom je i pala, a onda ustala i nastavila da trči kroz blatodo kolena. Dok sam se vraćala u kuću, iz spremišta se začulo avetinjskozapévanje; to su sluge izvodile pudžu za memsahib i njenu bebu.

Vratila sam se do Felisiti, koja je rekla: „Biće sve u redu.“ Tako lepood nje što mi je priuštila jednu tako divnu laž kakva nam je svimapotrebna u takvim trenucima.

Ni ceo sat nije prošao, a u rukama sam držala majušnog dečaka, i utoje stigla i babica, koja se usput gotovo udavila, taman na vreme dapreseče pupčanu vrpcu. Uprkos Felisitinoj tuberkulozi, on je bucmast irumen. Ima crnu kosicu i vrlo je grlat; mislim da bi mogao da poživi.

Povila sam ga i stavila ga Felisiti u naručje, ali ona je bila preslabada bi ga držala. Babica mi je vratila dete i grubo me odgurnula ustranu. Felisiti je obilato krvarila, i mada sam ja bila uverena da je to

normalno, babica je nešto vikala Laliti, koja je vrtoglavom brzinomotrčala da bi se potom vratila s kamenim avanom i tučkom. Žena jesamlela neko lišće i bobice, a onda sipala to u čašu vode i promešala.Gurnula je to Felisiti u usta dok sam ja stajala, bespomoćna, držeći detekoje je kmečalo.

Felisiti je na moje oči bivala sve slabija i bleđa dok joj je babicauzalud masirala trbuh. Krv je počela da lipti, i kad sam shvatila da jeFelisiti zaista u opasnosti, bilo je to kao da me grom iznutra udario. Akad sam videla da se više ništa ne može učiniti, legla sam pored nje, iobuzeo me je neki mir. Avgust 1857.

Dete spava, od slugu ni traga ni glasa, ali se iz spremišta čuju tablei zavijanje. Pitam se da li je njen duh već napustio ovo mesto, koje jetoliko volela, ili je njena duša ušla u obada kako bi ostala blizunovorođenog sina?

Kad joj se telo ohladilo, oprala sam je i obukla u sari boje lavande kojijoj je bio toliko drag. Očešljala sam je i navukla mrežicu oko kreveta.Koža joj je bila kao od alabastera, a ja sam bezumno iščekivala da vidimkako joj se grudi podižu i spuštaju. Ne znam zbog čega. Mora biti dasam se na kraju pribrala i ostavila dete Laliti, dok sam otišla da obavimsve što je neophodno u Simli. U ovim klimatskim uslovima neophodnoje obaviti sahranu u roku od dvadeset četiri sata.

Poslala sam Halida po tongu.Avgust 1857.

Zar nema kraja ovom košmaru? Vratila sam se i zatekla Lalituuplakanu; Felisiti nije bila tu. On je na krevetu ostavio debeluposetnicu krem boje s nažvrljanom porukom. „Poveo sam je sa sobom.Žao mi je.“

Njemu je žao?Njemu je žao?Kuda li ju je odveo? I zašto?

Martin se kući vratio sav isceđen, ali se videlo da mu je laknulo. Dvadana se nije obrijao i oči su mu bile krvave, ali je barem bio živ i srećan.

Otišao je pravo u Bilijevu sobu, podigao ga i čvrsto zagrlio. Bili seprobudio i rekao: – Zdravo, tata.

– Bili, momčino. – Martin je rukama i očima milovao lice i telo našegdeteta, da proveri da li je sve na mestu.

– Dobro sam ja.– Ne smeš tako da izlaziš iz kuće – rekao je Martin. – ovde ima loših

ljudi. Mogao si da stradaš.– Znam. Ovde ima prokletih mandova.Martin je stavio kažiprst Biliju na usta. – To više da nisam čuo od

tebe. Grozno je reći tako nešto. Jesu ta deca bila nevaljala, ali ona sumnogo siromašna. Nikad nisu videli ništa tako moćno kao što je Spajk.Pogrešili su što su ga uzeli, ali... Oni nemaju ništa, Bili. Trebalo bi da ihžalimo. – Bili je jogunasto isturio donju usnu i Martin mu je promrsiokosu. – Bar malo da ih žalimo? Nisu oni znali koliko ti voliš Spajka.

Bili je zurio u svoje ruke, pokisao i nezadovoljan objašnjenjem.Martin je rekao: – Ti malo razmisli o tome, važi? – Bili je klimnuo

glavom, a Martin je produžio: – A što se tiče vređanja ljudi samo zatošto su drugačiji od nas, trebalo bi da znaš da su mnogi Indijci išli da tetraže, u nadi da će te naći zdravog i čitavog.

– Ne mrzim ja te dečake što su drugačiji. Mrzim ih što su uzeliSpajka – rekao je Bili.

– Znam. Nisu smeli da uzmu Spajka. Ponekad ljudi rade stvari kojene bi smeli, ali ništa nam ne vredi da ih mrzimo i vređamo. Tako ćemosamo postati isti kao i oni.

– Ja ih mrzim pa to ti je – slegnuo je Bili ramenima. – A i ti i mamaste se zbog toga opet svađali.

– Nismo se svađali zbog Spajka.– A-ha. Čuo sam vas.Martin mu je prošao prstima kroz kosu. – Žao mi je što si to čuo, ali

sad je sve u redu.– I dalje hoću Spajka.– Znam. – Martin ga je zagrlio i videla sam da je želeo još nešto da

kaže, ali kako petogodišnjaku utuviti u glavu da je ljudska priroda takosložena i da je život nepravedan? Bili je imao pravo da bude ljut. A da jeMartin hteo da bude potpuno iskren, morao bi da prizna da bi rado

pljusnuo šamar tom derištu što je opljačkalo našeg sinčića. U to sam bilasigurna.

Kad je Bili ponovo zaspao, proverila sam da li su spuštene reze naprozorskim kapcima u njegovoj sobi. Gluposti. Reza je bila obična islužila je za to da majmuni ne ulaze, ali morala sam da proverim.Odlučila sam da u prodavnici robe iz uvoza potražim neku jačubravicu, a onda ostavila vrata njegove sobe širom otvorena, da ga čujemako se probudi.

Martina sam zatekla kako sedi za kuhinjskim stolom i obemarukama se drži za glavu. – Budala – promrmljao je.

– Šta?Podigao je pogled i zbunio me je gnev u njegovim očima. – Bio sam

budala – rekao je. – Što sam bacao novac na sve strane, što sam seponašao kao očajnik.

– Ali bili smo očajni. – Sela sam na stolicu do njega.– Nema tog zlikovca u Simli koji ga nije tražio. Prodali bi ga onome

ko da najviše, i već iduće nedelje bio bi u Pešavaru. Kakva sam budalabio, jebote.

– Uplašili smo se – rekla sam.– Mislio sam da će stradati. Zbog mene.Uhvatila sam ga za obe ruke. – Kako to misliš?Na njegovom licu prepoznala sam mahnit izraz kakav sam videla

posle jednog od njegovih košmara. – Pojma nemaš šta su sve ljudi ustanju da učine, šta je moglo da se desi.

– Ništa se nije desilo. On je dobro. – Stegnula sam mu šake.– Mislio sam da će morati da ispašta zbog mene – nastavio je on. –

Očinski gresi i sve to...– Dušo, to je bilo u ratu. Radio si ono što si morao.– Ne razumeš. – Lagano je vrteo glavom i lice mu je najednom

postalo bezosećajno. – Ništa ja nisam uradio.Osetila sam neku slabost u grudima – najednom te kamene oči i taj

hladan ton. – Ti to govoriš o koncentracionom logoru? – rekla sam.Klimnuo je glavom. – Kad sam Biliju rekao da ne valja mrzeti ljude

jer onda počneš da se ponašaš kao oni, govorio sam iz sopstvenog

iskustva.Sklopila sam šake oko njegovih. Posle onolikog mog moljakanja da

otvori dušu, sad sam se najednom preplašila. – Martine, možda bi,jednostavno, trebalo da...

– Ne. Treba ovo da znaš. Sad ću ti ispričati.

31.

– Marš je trajao nedeljama, logorovali smo u bavarskim šumama iosvajali varošice. Poslednje selo koje smo zauzeli bilo je napola srušeno,ali je u njemu i dalje radilo nekoliko osnovnih dućana; neke varoši nisutako loše prošle kao druge zato što u njima nije bilo ratne proizvodnje.Ovo je, tako, i dalje imalo kobasičarnicu gde su crevca punili mesomživotinja stradalih od vozila na drumu, a bio je tu i zemljoradnik koji jenekako uspevao da iskamči krompir i kupus iz spečene zemlje. Imalo jeselo i malu pekaru, s napuklim prozorom. Čudno je čega se sve čovekseća. Bila je otvorena samo dva dana nedeljno, jer Elza nije mogla danađe dovoljno sirovina da radi svakodnevno, ali je činila sve daprehrani ono nekoliko preostalih meštana. Fina devojka ta Elza. Kadsam je video tamo, plavokosu i lepu, kako stoji za pultom, a pekaramiriše na hleb – podsetilo me je to na tebe kod Linca.

– Znala sam da se sećaš Linca.– Da. – Istresao je jedan abdulah iz moje paklice i mene je to

iznenadilo. Nudila sam mu i ranije svoje cigarete, ali on je govorio da suženskaste. Ćuteći, kao paralisana, gledala sam kako pali. Bio je to jedanod onih trenutaka kad, jednostavno, ne prekidate. Izduvao je dve trakedima iz nozdrva i rekao: – Elza se žalila da nema dovoljno brašna, ali jeuvek uspevala da ispeče veknu ražanog hleba za mene i momke. Radosam odlazio tamo; police su bile uglavnom prazne, ali osećao se tajmiris sveže ispečenog hleba. Razmišljao bih tada o tebi, kako sediš kodkuće, na sigurnom. Jedino po čemu se u toj pekari videlo da je rat biosam ja, a kako ja samog sebe nisam mogao da vidim, bilo mi je lepo.

– Uvek sam joj plaćao. Bogami, jesam. Zahvalio bih joj i platio. –Otresao je cigaretu o ivicu pepeljare. – Nismo mi kao Švabe uFrancuskoj otimali stoku i živinu, uzimali sve što možemo, a seljakeostavljali da umru od gladi. Ja sam joj plaćao i ona je bila zahvalna.Neki naši su mi govorili da sam ćaknut kad kupujem hleb od Švabice.Govorili su da ga ona možda truje. Pa, mogla je, ali nije. Oni bi komadtog hleba prvo bacili psu, pa ga tek onda sami jeli, ali ja sam znao da unjemu neće biti otrova.

– Elza je imala dete, dečaka od pet-šest godina. Bio je stidljiv.Ponekad bi i on bio tamo i virio iza majčine suknje. Nasmešio bih mu sei on bi se sklonio. Deca u ratu... Bože. – Opet je otresao cigaretu. – Uvekbih ostavio parče čokolade na pultu za malog. Ponekad bi se tu zateklai Elzina majka, koja je kukala zbog bolova u leđima; izgledala je kao dajoj je hiljadu godina, zgrbljena i naborana, i nije htela da razgovara samnom. Ali bila je, jednostavno, uplašena. Svi su se oni plašili. –Povukao je još jedan dim. – Elza je mogla da bude i neprijatna kad mi jedavala hleb, ali nije bila. Rekla mi je: „Svi mi samo pokušavamo dapreživimo.“

– Ništa mi nije jasno, Martine.– Jednog dana otišao sam po hleb i nje nije bilo. Pa dobro, bio je rat;

malo-malo pa bi neko nestao. Otprilike nedelju dana kasnije krenulismo iz tog sela i nekoliko nedelja posle toga ušli u taj jebenikoncentracioni logor. Prvo što smo ugledali bila je kompozicijaotvorenih teretnih vagona punih leševa. Većinom su bili goli, sve samakoža i kosti. Noge su im imale po pet-šest centimetara u obimu. Ludo jeto, ali sećam se da sam pomislio kako bi i Elza i njeno dete mogli dabudu tu, među njima. Možda ju je neko, palo mi je na pamet, ocinkarioGestapou u vezi s hlebom. Čudna je ta pomisao bila, ali da si samovidela... – Povukao je jedan dug dim, pa ga lagano izbacio iz sebe. –Niko ništa nije govorio. Prolazili smo pored tih vagona bez reči i gledali.I do tada smo se bili nagledali kojekakvih gadnih sranja, ali to... I tako,nismo razgovarali, samo smo ušli u logor.

– Bila je tu i jedna velika kapija, i izašao je taj Nemac – krupan,naočit primerak gospodarske rase, preko sto osamdeset centimetaravisok, plećat, plav, sa znakom Crvenog krsta kao štitom i mašući belomzastavom. Crveni krst! Kurvin sine, pomislio sam, a gde si ti dosad bio?Sigurno nisi zbrinjavao onaj tamo narod u vagonima. Momak do meneje prošaputao: – Hajde, đubre jedno, napravi samo jedan pogrešankorak, samo jedan. – Držao je mašinku nagotovs.

– Prošli smo kroz kapiju, i svi ti... svi ti ljudi počeli su da nam sepribližavaju sa svih strana, hiljade njih, prljavih, izgladnelih, dozlabogabolesnih. Nekoliko njih sedelo je u krošnji drveta i mahalo. Neki susedeli na zemlji, preslabi da bi se pomerili. Ostali su ispunili dvorište,

smejući se i plačući, i ja sam baš pomislio kako jedan od njih pomalo ličina Čiča Glišu. – Načas se učinilo da će se Martin nasmejati, ali to sepretvorilo u grimasu i on je ugasio cigaretu. – Pokušavali su da nasdohvate, da nam ljube ruke i noge. Kosturi koji hoće da te dohvate.

– Tvoji košmari.– Da.– Dragi, možda...– Izašao je jedan nacista da se preda, nadajući se uobičajenom

protokolu. Na sebi je imao sve ono smešno ordenje. – Martinov glas bioje sad razgovetan i snažan, lice otvrdnulo kao đon. Uplašio me je. –Dragi...

– Glupi skot je uzviknuo: „Hajl, Hitler“, a naš komandir se osvrnuona one gomile leševa koji su trulili, na izgladnele logoraše, i pljunuonacisti u lice. Nazvao ga je Schwein-hund.63

– I treba.Martin je trepnuo. – Znam. Svi smo tako mislili. Ali tada je... Neki

minut kasnije nekolicina naših odvela je tog nacistu i odjeknula su dvahica. Momci su se vratili i rekli: „Jebeš protokol.“ Neko drugi je rekao:„Baš tako.“

Na trenutak je u Martinovim očima sevnuo gnev i meni se kožanaježila na rukama. – Nije to bio rat – rekao je on. – Nije to bilo bacanjebombi iz vedra neba, nije to bilo ono da se vojnici bore da pomere linijufronta, a sigurno nije bila samoodbrana. Nemačka se bila predala; tičuvari bili su nenaoružani. Ali to mesto je bilo pakao pun izmučenihljudi, leševa koji trule i cipela, o bože, te cipele... Hiljade i hiljade cipelana gomili ispred krematorijuma. Planina cipela. I taj smrad. –Nadlanicom je protrljao nos. – Nikad se neću ratosiljati tog smrada. –Pomerio je naočare i pogledao me. – To u tom logoru, to nije bio rat; to jebilo lično. Iz mržnje. Hteli smo da se osvetimo.

Skrenuo je pogled u stranu i ja sam osetila olakšanje. – Našlo setamo nekoliko Nemaca dovoljno glupih i osionih da nas glasno vređaju.Možeš li to da zamisliš? Mašeš belom zastavom i izvikuješ uvrede.Jedan Švaba se drao: „Po Ženevskoj konvenciji dužni ste da namobezbedite suđenje.“ Vili mu je uzvratio: „Evo ti ga suđenje, đubrejedno! Kriv si!“ I pucao mu je u lice.

– Ali taj jeste bio kriv.– Jesi li sigurna u to?– Pa bio je tamo, zar ne?– Bilo je tamo Nemaca na stotine. Već negde četrdeset četvrte

nacistima je počelo da ponestaje ljudi, pa su mobilisali i žene, i decu, istarce. Nisi mogao da odbiješ; ako te SS traži, tvoj izbor je: ili čuvar ililogoraš. – Zastao je i duboko udahnuo vazduh.

– Neko vreme situacija se smirila i pukovnik je naređao pedesetakNemaca uz jedan zid. Ostavio je s njima mladog redova, koji je držaomašinku, i kad je pošao, onaj klinac, proklet bio, počeo je da puca.Pukovnik je povikao: „Šta to radiš, jebote?“, a klinac je zaplakao.„Pokušavali su da pobegnu“, tako je rekao. Pravo da ti kažem, nisupokušavali, ali svima je bilo toliko muka od svega da niko nije mario.Klinac je, kroz suze, govorio: „Nisu to vojnici; to su zlikovci. Ne moguoni da kažu: ’Idem ja sad’, i da se tek tako izvuku.“ Pukovnik nijeulazio u raspravu s njim, a lekar je odbio da pokrpi one koji su još biliživi, nego ih je ostavio da iskrvare. Meni, znaš, to još ništa nije smetalo.

– Shvatam.– A onda je počelo. Nije tu bilo nikakve organizacije, samo mnogo

pucnjave, i vriske, i jurcanja, i leševa na sve strane. Sećam se jednognaciste koji je trčao prema meni mašući belom zastavom, i jednognašeg, kaplar je bio, kako trči za njim i viče: „O, nećeš, bogami, majku liti jebem“, a onda je ubio Švabu s leđa. Logoraši su neke pobililopatama.

– A ti...Martin je odmahnuo glavom. – Toga dana nikoga nisam ubio.– Pa dobro sad. Šta si mogao da učiniš. Kaži, Martine. Mogu da

razumem te ljude. Zaista mogu.– Znam. I ja sam mogao, dok nisam video Elzu.– Onu iz pekare?– Opet sam pomislio da bi i ona mogla da bude u tom teretnom

vagonu. Na tom mestu je, inače, bilo devetnaest žena čuvara. Ne znamkako je Elza završila kao jedna od njih, ali znam da sigurno nije imalaizbora, i znam da nije tu bila dugo. Ne znam šta je bilo s njenim sinom injenom majkom, ali ona je bila tu, i jedan naoružani klinac ju je

saterivao uza zid šupe u kojoj su držali ugalj. Prepoznala me je.Uzviknula je nešto i pružila ruku prema meni. Ne znam šta je vikala,možda je to bio samo krik, ali ja ništa nisam učinio. Bio sam oficir;mogao sam da je zarobim. Jedna reč. Stoj. Ali nisam učinio ništa.

– Bio si istraumiran.– Bio sam oficir i ljudsko biće. Obratila mi se, a ja sam gledao kako

joj taj klinac raznosi glavu. Nije to bio rat; to je bilo ubistvo. A ja sam,prosto tako, stajao tamo. Deo mene doveka će tamo stajati.

– O, bože.– Posle rata je ustanovljen preki sud. Podignute su optužnice protiv

šačice naših, ali ih je Paton ukinuo. Svedoci nisu saslušavani i niko nijeproglašen krivim. Mnogo se polemisalo oko tačnog broja nenaoružanihNemaca koji su tog dana pobijeni. Pedeset? Stotinu? Petsto? Ðavo dame nosi ako znam. Bio je to haos. Ali znam da je Elza zaslužila da joj sesudi. Znam to danas, kao što sam znao tada.

– O, Martine. – Ruke su mi klonule u krilo. Želela sam nešto dakažem, ali sam se osećala kao prebijena. Martin je čekao, ali ja nisambila u stanju da govorim.

– I eto, sad znaš – rekao je.Naterala sam sebe da ipak kažem nešto. – Nisi to mogao da sprečiš.– Zar ne kapiraš? – Osmeh na njegovom licu izgledao je groteskno. –

Nisam hteo to da sprečim. Nosila je tu uniformu. Onu uniformu. Bilo jetu tih kostura u dronjcima i golih leševa u teretnim vagonima, i tajmiris, i te cipele, a onda te njihove nacističke uniforme... U iste teuniforme pucao sam pre toga pune dve godine. Elzinom licu tu kao danije bilo mesta, ali ona je nosila tu prokletu uniformu i zato ništa nisampreduzeo. I sad moram da ispaštam zbog toga.

– To je suludo – rekla sam. Ali tada mi je postala jasna Martinovačudnovata kombinacija paranoje i nesmotrenosti. Ako ga život nenatera na ispaštanje, nateraće on sam sebe. – Martine? Dragi? – reklasam. Ali on više nije bio tu. Duhom se preselio u to stravično sećanje isad je piljio u sto kao da se sve ovo događa tamo. Lako sam gadodirnula po ruci. – Dragi? – Podigao je pogled sa stola i rekao: – Znamja da smo se upoznali u nemačkoj pekari. Samo bih voleo da nismo.Nerado se sećam nemačkih pekara. – A onda je tiho ustao i otišao u

krevet. Ja sam posedela još neko vreme, pokušavajući da u svojoj dušinađem mesta za ovo. Sve moje nagađanje, i sve što se krčkalo u meni, isve moje tajne – najednom su mi izgledali beznačajni.

Ne znam koliko sam dugo sedela tu, ali najednom više nisam moglada držim oči otvorene. Htela sam da spustim glavu na sto i odspavamtu, gde sam se zatekla, ali nisam želela da Martin spava sam, ne te noći.Nisam htela da pomisli da mi se zgadio onako kako se on gadi samomesebi.

Odvukla sam se do spavaće sobe i – gle, spavao je mirno. Odeća muje visila preko stolice, kao neko mrtvo stvorenje, a mesečina se, prolazećikroz komarnik, rasula oko njega. Lice mu je bilo glatko i spokojno kaonekada. Živeo je s tim više od dve godine i sad je konačno skinuo teret spleća. Posle te noći Elza nam je pripadala oboma.

32.

Probudila sam se rano; srce mi je jako lupalo, a u stomaku kao da mi senešto vezalo; osetila sam mučninu. Na brzinu sam se obukla i požurilau kuhinju da Martinu pripremim izdašan doručak. Dok je Bili jeo roti sadžemom, skuvala sam kafu, pa napravila tost i jaja – na oko, s još živimžumancem i dobro isprženim belancem, kako Martin voli. Postavilasam sto, ušeprtljala se s viljuškom i nožem, zveckala šoljicom i tacnom.Ruke me baš i nisu slušale. Bili me je posmatrao i pokušala sam da muse nasmešim. Želja mi je bila da Martin dođe i ugleda prizor kućnogspokoja, da oseti da nam je dobro, da je njemu dobro, da je sve dobro.Poželela sam da je na meni neka kao sneg bela kecelja. Ako se potrudimda sve izgleda kako treba, možda će kako treba i biti. Ali kako je onzakoračio u kuhinju s onim stisnutim usnama, vratile su se grozne slike,i ja sam se okrenula, prožeta iracionalnim osećanjima sramote isažaljenja (ali prema kome?). Posula sam boraks u prahu po jednoj mrljiu porcelanskoj sudoperi i počela da trljam iz sve snage. – Doručak? –upitala sam.

– Svakako – rekao je on.Poljubio je Bilija u teme i seo za sto, a ja sam se naterala da sednem i

ja s njim. Umočio je tost u žumance pa me upitao: – Čemu dugujem sveovo?

– Sada, kad je sve izašlo na videlo – rekla sam – možda bismo moglito da ostavimo iza sebe i da ponovo budemo porodica. – Trebalo je tadada ga pogledam u oči, da ga dodirnem možda, ali ja sam samo istreslajedan abdulah iz paklice i pripalila ga.

Prestao je da žvaće. – O, brate. – Odložio je viljušku. – Shvatam.– Šta to? – Povukla sam jedan dobar dim i dunula ga u stranu, dalje

od Martina.– Toga sam se i bojao. Ti sad ne znaš kako s tim da živiš.Otresala sam cigaretu iako još nije bilo pepela da se otrese. – A ti

znaš?– Ne, ali dovoljno je bilo da jedno od nas ne zna. Nije trebalo da ti

ispričam.

– Nije...– O, jeste. Gadno sam pogrešio.– Nisi. Ja...– Žao mi je, Evi. Nije to tvoje breme; moje je. Nije trebalo da...

Stvarno mi je žao... – Zaćutao je, ustao od stola i izašao iz kuhinje.Čula sam kako se zatvaraju ulazna vrata, svesna da je Martin u

pravu. Nisam znala kako ću živeti s tim. Deo mene želeo je da ga uteši,da mu kaže kako mu je oprošteno, ali drugi deo mene pitao se da li ćuikada ponovo moći da ga pogledam a da pritom ne vidim Elzu. Bacilasam Martinov doručak u smeće i počela da ribam sudove dok nisupočeli da škripe.

Upravo sam se borila sa ostacima zapečenog žumanceta kad je navrata došao poštonoša. Obrisala sam ruke i pročitala poruku našegstanodavca; primio je poziv i doći će u jedanaest. Sklonila sam pocepanijastuk u almiru u spavaćoj sobi, pokupila perje s kauča i vratila se ukuhinju da operem ono sudova što je ostalo.

Kad je došla Rašmi i videla me kako se mučim s gomilom tanjira itiganja, zbacila je sandale s nogu i pohitala ka sudoperi vrteći glavom. –Arej Ram! Šta to gospođa radi?

– U redu je. – Upravo sam skidala krug od kafe koji je ostao u jednojšoljici. – Ja ću ovo završiti. Ti pometi kuću.

Prišla je bliže i vragolasto se nasmešila. – Nešto dobro donela zagospođu. – Počela je da pretura po suknenoj torbi koja je služila kaotašna i izvadila od upotrebe izanđalu zlatnu tubicu s karminom.Otvorila ju je, okrenula nekoliko puta i sevnuo je jarkocrveni ruž,očigledno korišćen. – Gospodinu će se mnogo dopasti – kazala je svablistajući.

Spustila sam kuhinjsku krpu i rekla: – Hvala ti, ali ja ne stavljamčesto ruž.

Skiselila se. – Ali to i ne valja, zar ne? Gospođa mora da proba, jelda?Ova će mi doći glave. – Svakako – rekla sam.– Doooobro. – Povraćeni osmeh bio joj je tako širok da je njeno slatko

lice svaki čas moglo da se rascepi nadvoje. – Stavite ga odmah i ja ću dablistam.

Sve, samo da prestane. Namazala sam usne tom voštanom smesom,

pitajući se ko li se njome mazao pre mene.Rašmi se uhvatila za grudi kao da ima srčani udar. – Kaaaako je

lepa gospođa. – Primakla mi se. – Sad gospođi samo nakit fali. Što belegospođe nikad ne nose dovoljno nakita? Vrrrrlo gadna grrreška.

– Imam minđuše.– Za uši dobro, ali i za ruke, i za nos, i za prsti na noge. – Pokazala je

na iglu u nosu i prsten na nozi, pa počela da zvecka narukvicama. –Vidite?

– Da, vrlo je lepo. – Obrisala sam ruke i, mic po mic, krenula kadnevnoj sobi.

– I, da prostite što vam govorim to, ali gospođina kosa je maloprekratka.

– Pustiću je. – Krenula sam ka verandi, jezikom skidajući lepljivivosak sa usana. – Skuvaj masala čaja, važi? – doviknula sam joj. –Dolazi gazda.

Rašmi je jurnula u dnevnu sobu i prestigla me na vratima. Snekoliko grubih pokreta palcem obrisala mi je rumenilo sa usanarekavši: – Nije to za njega. Samo za gospodina.

– Naravno. – Uzela sam od nje kuhinjsku krpu i obrisala usne. – Asada, da li bi, molim te, skuvala čaj?

Povukla se, mrmljajući na hindiju; reči nisam razumela, ali jasno iglasno se čuo taj ogorčeni ton. U njenom svetu muškarci ne dolaze samiu posete udatim ženama usred bela dana.

Sela sam na pletenu stolicu za ljuljanje i pogledala na sat. Utrenucima dok sam pisala gazdi, užasavala sam se ovog susreta, ali togjutra bilo mi je drago što će mi nešto pomoći da ne mislim na Martina.

Tačno u jedanaest crni mercedes stao je ispred kuće, izašao je šofer iotvorio zadnja vrata kola. Naš stanodavac, gospodin Sing, uvek seodevao u po meri krojena zapadnjačka odela, a turban mu se uvekslagao s kravatom. Tog dana na sebi je imao sivo svileno odelo iplavosivi turban i kravatu. Popeo se uz naše stepenice – uz svojestepenice, zapravo – i krupnim koracima prešao preko verande, držećise baš gazdinski.

Našeg stanodavca krasili su maniri engleskog aristokrate i bio je naglasu kao snalažljiv poslovan čovek, od onih koje u Čikagu nazivaju

ajkulama. Nisam očekivala da će nas izbaciti na ulicu, ali mogao je danam udari kamatu ili penale kakve je god hteo, tako da ostanemo u buličak i pošto Martinu stigne ček.

Razmišljala sam da li da ga pustim unutra i poslužim ga čajem udnevnoj sobi, ali tako bi mogao da primeti da nema jastuka, a ako bizatražio da uđe u kupatilo, primetio bi narandžastu mrlju na podnimpločicama. Ni jedno ni drugo ne bi, svakako, pogodovalo njegovojvelikodušnosti. Osećala sam se kao neka divljakuša koja je opustošilanjegovu prastaru kuću za lutke, a onda sam se setila da, ako ništadrugo, barem nisam ja ostavila tragove zuba na drvenom priručju onestolice presvučene brokatom.

Pružio je ruku i na licu mu se pojavio beli osmeh, zasenjujući spramkože boje karamela. U tom trenutku prošlo mi je kroz glavu da moždanimovim grančicama trlja zube, ali to je bilo smešno s moje strane;nimove grančice su za seljake, a ovaj imućni čovek bio je isto tolikoEvropljanin koliko i Indijac. Dok smo se rukovali, blago se, ali sasvimdovoljno naklonio. – Dobro jutro, gospođo Mičel. – U njegovomengleskom, s britanskim akcentom, nije bilo onog indijskog pevušenja.

– Hvala što ste došli. – Pokazala sam na pletene stolice od pruća.– Zadovoljstvo mi je. – Seo je u jednu od izbledelih stolica kao da mu

je celo telo maločas uštirkano; vrhom nokta uklonio je nevidljivu trunkuprašine s besprekorno ispeglanih pantalona, a ja sam pozvala Rašmi dadonese čaj. Otkad je sveta i veka, u Indiji se bez čaja ni o čemu nerazgovara.

Rašmi je iznela čaj, s mučeničkim i surevnjivim izrazom na licu, ispustila poslužavnik na stočić između pletenih stolica. Pošto nam jesipala čaj, udaljila se, pokušavajući da uhvati moj pogled i vrtećiglavom. Gazda je podigao šolju i udahnuo mirisavu paru. Otpio jegutljaj i rekao: – Vrlo lepo, gospođo Mičel. – Bešumno je vratio šoljicu nastočić. – Pa dobro, šta bih mogao da učinim za vas?

Odakle da počnem? – Možda ste čuli da je naš mali sin bio nestao –rekla sam.

– Jesam. I s velikim olakšanjem primio sam vest da je zdrav i čitav.– Jeste, ali, znate, mnogo smo novca dali da bismo... platili ljude koji

su nam pomagali da ga nađemo.

– Plaćali ste unapred, gospođo Mičel. Znam kako to ide.– Da, pa, bojim se da nećemo imati da platimo kiriju. Nadala sam se

da bismo mogli da se dogovorimo. Da bude fer i prema nama i premavama.

Lice mu se smračilo. – Lepo bi bilo kad bi život bio fer, zar ne?Nagnula sam se k njemu. – Gospodine, vi sigurno znate da mi ne

nameravamo da izbegnemo obavezu. Zar nismo redovno plaćali?Jedino vas molim da se odreknete penala i odredite jednu razumnukamatnu stopu. Mi živimo na budžetu.

Podigao je šaku s manikiranim prstima. – Gospođo Mičel, pogrešnoste me razumeli. Nikada vam ne bi odredio ni penale ni kamatu.Rastužio sam se kad sam čuo za vašeg sina.

– O. – Zavalila sam se u stolicu. – Pa, velikodušno s vaše strane.Podigao je šoljicu. – Nije to ništa, uveravam vas.– Ne znam šta da kažem. – Nešto mi je bilo zapelo u grlu, ali bilo bi

ponižavajuće briznuti u plač pred tim uglađenim čovekom. Progutalasam malo čaja, da sperem grlo. U glasu mi se, ipak, osetila slabost. –Očekivala sam da ćete se naljutiti. U poslednje vreme ljudi su mnogoljuti.

Klimnuo je glavom. – Teskobna su ovo vremena – loše odluke i jošgore ponašanje. Dok Britanci odlaze, mi bi trebalo da se pomirimomeđu sobom.

– Vi niste za podelu?Svečano je odmahivao glavom. – Mislim da je to prilično nesrećna

okolnost. – Uklonio je nepostojeće trunke prašine s pantalona. – Mojdragi deda bio mi je ujedno i prvi učitelj, a on bi bio krajnje potresenzbog podele. I on vam nikada ne bi odredio penale posle nezgode kojavas je zadesila. U znak sećanja na svog dedu, neću vas uznemiravati uvezi s kirijom, a vi ćete platiti kad vam bude odgovaralo.

– Bože blagi. – Poželela sam to da kažem Martinu, a onda se setilada – ne smem.

* * *Zbog Elzinog duha nedelju dana Martin i ja zaobilazili smo jednodrugo kao da izbegavamo neku zarazu; lebdelo je to nešto u vazduhu,

kao neprijatan miris, a da ni on ni ja nismo mogli da to isteramo načistac. Martin bi svakog jutra izlazio pre nego što se ja probudim, avraćao se da provede pola sata s Bilijem pre nego što će otići u klub navečeru. Rekao je da ne može više da podnese Habibovu kuhinju, alioboje smo znali kako mu je teško da mene ima pred očima. Kad bi sevratio – uvek kasno – navrat-nanos bi se skinuo pre nego što se skljokau naš beli krevet, smrdeći na viski. Pretvarala sam se da spavam,okrenuta mu leđima. Poželela bih da se okrenem i kažem: „Još tevolim.“ Ali sećanje na tu ženu i njenog malog sina nije mi dalo daprogovorim. Jeste to bio Martin, i jeste on bio dobar, i jesam ga jošvolela, ali nikako nisam mogla da se oslobodim tih slika koje mi je onpredočio – Elza kako stoji u pekari i umotava mu veknu ražanog hlebai, kasnije, kad pruža ruke prema njemu.

Jednog jutra, pošto je on otišao, sela sam u krevetu i rekla: – Ne.Pogrešno je bilo s Martinove strane što dozvoljava da mu taj

proživljeni trenutak uništava život, ali isto je to bilo pogrešno i s mojestrane, a ako već moram da izgubim Martina, onda to neće biti bezborbe. Nismo, istina, mogli tek tako da razgovaramo – reči mu ne bipomogle da prebrodi osećanje krivice – ali sam zato mogla da mupokažem da ga još volim. Morala sam da učinim nešto veličanstveno štoće ga trgnuti iz tog mraka u koji se zavukao.

Tog popodneva ostavila sam Bilija s Rašmi – koja ga sada nijednogtrenutka nije ispuštala iz vida – sela u tongu i odvezla se do bazaraLakar. Foto-aparat više nisam nosila sa sobom – Indiju je, jednostavno,bilo nemoguće saterati u kadar – ali sam zato počela da vodim dnevnik.Došla sam do šatora u kom je radila umetnica s kanom i srce mi je silnotuklo kad sam razmaknula šatorski zastor i ušla u taj mirišljavipolumrak. Umetnica s kanom, žena u sariju rumene boje pasiflore,sklopila je dlanove i naklonila se. – Namaste, memsahib.

Sklopila sam i ja dlanove. – Namaste. – Uzdahnula sam, svatrepereći. – Volela bih jednu tetovažu od kane.

Odmerila me je od glave do pete, pa upitala: – Šake ili stopala?– Ovde. – Rukama sam prešla preko grudi i stomaka. Žena se načas

zagledala u mene, a onda joj se na licu pojavio osmeh. – Naravno,memsahib.

Skinula sam se tako da sam ostala samo u gaćicama i legla na beličaršav raširen na zemlji, a ona me je pokrila drugim čaršavom. Onda seizgubila iza zavese ukrašene perlama, da smeša prah i boje; a ja samležala, osluškujući bazarsku vrevu izvan šatora i razmišljajući o tomekako je čudno što ja, eto, ležim ovde, maltene gola, i samo me komadplatna deli od hiljada i hiljada ljudi koji nekud žure, razgovaraju, smejuse, kupuju, prodaju. Strano mi je bilo to osećanje, a kana na telu biće tojoš više, ali sam nekako osećala da činim pravu stvar. Martin će na ovomorati da obrati pažnju. Prisetila sam se Rumijevih stihova.

Nikako da prestaneš da piješ to tamno zemljino piće?Ali kako to da ne piješ i s ovog drugog izvora?

Umetnica s kanom vratila se noseći crno lonče puno guste crvene kaše,čija je površina imala metalni sjaj. Nepomično sam ležala dok me jegolicala fino zašiljena četkica, koja me je ukrašavala lozicama icvetovima. Pretvorila je moje telo u bujnu džunglu koja mi je džikljalapo grudima, pa se svijala nadole do pupka i širila preko trbuha, kaopripovest o sponama koje nas vezuju i o tome kako je teško odrediti gdeje početak, a gde kraj.

Kad je umetnica s kanom završila, rekla mi je da ostanem tu daležim još jedan sat, dok se boja ne osuši. Ležala sam na zemlji i čekala,osećajući otkucaje srca u onoj šupljini u korenu vrata. Jedno mi se tadaučinilo izvesnim: da će s nama biti sve u redu. Ovo sam učinila zanjega, samo za njega, da mu pokažem kako sam u stanju da muoprostim; da je on, u stvari, neko kome se može oprostiti.

Te noći sačekala sam u krevetu da se Martin vrati iz kluba. Kad je legaopored mene, dodirnula sam ga i rekla: – Moramo da prestanemo sovim. – Primirio se i ja sam prošaputala: – Opraštam ti. I dalje te volim.

– Ja ne mogu sebi da oprostim – rekao je on.– Ja ću ti pomoći. – Pustila sam da mi spavaćica spadne s ramena. –

Pogledaj me.Ispustio je neki promukao glas, kao da se zagrcnuo. – Evi, šta to

uradi?

Prešla sam rukama preko grudi i stomaka. – Ovo smo mi, Martine.Isprepleteni. I dalje. Zauvek.

– Bože. – Glas mu je bio prozukao.– Dodirni me – rekla sam.Stavio je vrh prsta u šupljinu u dnu moga vrata i zadržao ga tu dok

nije dobro osmotrio šaru na mom telu. Onda je sklonio ruku i rekao: –Pokrij se.

– Šta?Navukao mi je spavaćicu preko grudi i ramena, u isti mah me blago

odgurkujući, i poniženje, oštro kao slomljena kost, isteralo mi je iz grlaprigušen vapaj.

– Žao mi je. Ne mogu – rekao je Martin. Ustao je iz kreveta, u žurbioborio s krevetskog naslona Rašminu amajliju od nevena, a onda –gledajući da što pre navuče pantalone i ostavi me samu – i zgazio nanju.

Sutradan rano ujutro zatekla sam ga na kauču, budnog, kako zuri utavanicu. – Divno sam nešto sanjao – rekao mi je.

Od te njegove radosti istog časa me je obuzeo bes. – Blago tebi –rekla sam i okrenula se, ali on je dohvatio porub moje spavaćice i ja samstala, okrenuta mu leđima.

– Evi, molim te.Pogledala sam preko ramena; lice mu je bilo ozareno, kao kod deteta

koje traži odgovore. – Ne sećam se svega – rekao je – ali bilo je tamo tosvetlo, mnogo, mnogo svetla, i ja sam svirao klavir, i osećao se... Ovozvuči otrcano, ali... Osećao sam se blaženo.

– Blaženo. – Setila sam se zgažene amajlije koja je još ležala na poduu našoj sobi, setila sam se nesnosnog poniženja i tetovaže od kane, jošsveže i žive na mojoj bledoj koži. Mesecima ću morati da živim s njom.– Drago mi je zbog tebe – rekla sam. Naglo cimnuvši spavaćicu, otišlasam u kuhinju da skuvam kafu.

Rašmi je donela račune iz kasapnice i prodavnice s uvoznom robom igledala me kako ih trpam u praznu kutiju za čaj. – Nema briganja,gospođa – rekla je. – Za Lakšmi, boginju bogatih, ja izvodim pudžu. –

Lukavo je klimnula glavom, kao da mi je upravo dala poverljivuinformaciju, a onda uzviknula: – Hajde, beta – i otišla po Bilija.

Tog dana proganjao me je neodoljiv poriv da izribam nešto dobesvesti. Povadila sam prljavu odeću iz pletene korpe i napunila kadutoplom vodom i praškom. Kleknula sam na tvrde, hladne pločice isavila se preko daske za pranje, vezavši kosu u maramu, kao nekacrnkinja iz vremena pre Građanskog rata.64 Posao je bio takav da tikičma pukne, a kupatilo se ispunilo parom i bilo je vruće kao u džungli.Ribala sam, preznojavala se, grebala čukljevima po dasci, samo da sveto sperem. Tras! To je za ono što me je Martin odbio. Bum! To je za Bilijai Spajka. Tup! To je za sve smrdljive ratove ikada vođene. Izbubecalasam Martinove košulje, rasturila mu pantalone, istamburala svojebluze, izdevetala Bilijeve pižame...

– Arej Ram! – Na vratima kupatila stajala je Rašmi, s rukama naobrazima.

– U redu je, Rašmi. – Obrisala sam obraz savijenim zglavkom.– Niiiije! – Pritrčala mi je i kleknula pored mene. – Gospođa krvari!Čukljevi su mi bili izubijani i izgrebani; tu i tamo koža je visila u

fronclama, a iz sapunjave vode na dasci kapali su rozikasti mehurići.Plava bluza, koju sam stezala u pesnici, bila je sva u crvenim flekama.

Kad mi je Rašmi uzela tu bluzu iz ruku, osetila sam se jadno, iposegnula sam za drugom, ali ona me je uzela za ruke i zagledala mi seu lice. – Biilii je stoprocentno okej – rekla je.

– Znam. – Na licu mi se pojavio tanušan osmeh i Rašmi me jeuhvatila obema rukama. Ništa joj nije bilo jasno, ali to i nije bilo važno.Pala sam joj u zagrljaj.

Kasnije sam, s flasterima na prstima, zajedno s Rašmi iznela korpu smokrim vešom napolje, da ga okačimo na žbunje, pa da se suši nasuncu. Volela sam da prevrćem sveže opran veš što miriše na karbolnisapun, pa sam tako protresla Bilijevu žutu košulju, gledajući kako sevijori spram neba poput molitvene zastavice. Bili je sedeo nastepenicama i gledao.

I Rašmi i ja smo znale da Bili nije okej. Bez Spajka, tumarao je po kućii svaki njegov koračić slamao mi je srce. Kad bih pokušala da muzaokupim pažnju, da se igramo nečega, on bi se igrao. Kad bih mu

rekla da jede, on bi jeo. Pred spavanje bi pokorno išao na kupanje, papravo u krevet. Gradila sam mu tvrđave od drvenih kockica i on je sveto strpljivo pratio. Čitala sam mu Ezopove basne i on je uljudno slušao.Vukla sam ga po dvorištu u crvenim kolicima i on bi prilegao na jastuki zaspao. Taj mali Gandi me je poražavao svojim pasivnim otporom, aako jedna Britanska imperija protiv toga nije mogla ništa, kakve samizglede imala ja?

I dok smo Rašmi i ja kačile veš na drvenaste žbunove mimoze, setilasam se jednog trenutka isceliteljske magije iz detinjstva, jedne lepestvari koju je tata svojevremeno učinio za mene. Ušla sam u kuću ipreturala po almiri u svojoj sobi sve dok nisam pronašla kartonskukutiju u kojoj su stajale moje crne cipele s otvorenim prstima. Kupilasam ih zbog visokih, seksi potpetica i mašnice od lakovane kože naprstima, ali na prašnjavim sokacima Masurle i izlomljenim stepenicamaSimle u njima bih izgledala kao neka Kineskinja vezanih stopala.Nisam ih obula nijednom otkako smo ovamo došli. Ispraznila samkutiju pa Bilijevim bojicama nacrtala dúgu na poklopcu. Nakosila sampoklopac, pa šaku svetlucavih bakrenjaka gurnula pod kraj duge i –voilà – eto zamke za kućnog duha.

Tata mi je jednu takvu zamku napravio kad je mama umrla. Obećaomi je da će neki pohlepni duh sigurno skliznuti na dugu u nameri da sedočepa zlata, a da posle neće moći da izađe. Kućni duhovi su majušni,znate, kao Bilijev mali prst. Tata mi je rekao da ću, kad uhvatim kućnogduha, moći da vratim poklopac na kutiju i da malac neće imati ništaprotiv da ostane unutra i živi kao bubreg u loju na gomilici zlata. Izdana u dan, čitavog meseca zavirivala sam u zamku za kućnog duha,sve dok mi nije dosadilo, a onda je kutije nestalo. Ali sam, zahvaljujućinjoj, bila mesec dana bliže isceljenju.

Pokazala sam Biliju zamku za kućnog duha i on mi je rekao: – Je l’ topravi kućni duh?

– Pa, ne može sa sigurnošću da se tvrdi. – Namrštila sam se. – Nisamsigurna da u Indiji ima isto onoliko kućnih duhova koliko ih ima uČikagu, ali mogli bismo da pokušamo.

Klimnuo je glavom kao neki tužni mali mudrac. – Važi.Pažljivo sam spustila zamku za kućnog duha usred divljih tuberoza

i rekla: – Ako kućni duh išta vredi, nikada neće dozvoliti da ga zavaraduga koja se nalazi u kući. – Računala sam na to da ćemo uhvatitipokoju bubu, možda i guštera – bilo šta, samo da mu zaokupi pažnju –ali sutradan eto Bilija, ide s kutijom za cipele ispod miške. – U’vatiojednog – rekao je.

– Šta?– Kućnog duha.– Stvarno? – Šta sad, bokte? – Mogu li da ga vidim?– Ne-ne. On se stidi. – Otrčao je u svoju sobu i zatvorio vrata.Nisam znala da li da se radujem ili da se zabrinem. Naposletku sam

odlučila da neki tamo izmaštani kućni duh ne može biti ništa gori odlažnog psa, s tim što Bilijev kućni duh nije bio zamišljeni drugar ubaštenskoj varijanti. Bili je, naime, tu kutiju za cipele nosio svuda sasobom, podižući ugao poklopca i šapućući u nju, a onda bi se, krišom,nasmešio, kao da on i kućni duh kuju neku opaku zaveru. Kad god bihga pogledala, on bi stao u pola koraka, ali čim bih se okrenula, opet bipočeo da šapuće.

– Ti znaš da su kućni duhovi dobri, jelda? – upitala sam ga.– A-ha.– Kućni duh ne bi nikada uradio nešto nevaljalo.– A-ha.Ali to lukavo, prepredeno šaputanje nije prestajalo. Za kuhinjskim

stolom Bili bi kradom ubacivao hranu u kutiju i ja sam se brinula zbogtruljenja. Ali šta ako uklonim to što mu Bili ubaci – šta ako dete pomislida je duh to pojeo?

I u krevet je, naravno, nosio kutiju sa sobom, i jedne noći, dok jespavao, kutija je ispala na patos. Sutradan je vrištao kao da ga živogderu i ja sam smesta dotrčala. Bili je sedeo u krevetu, jecao i uvrtaočaršav baš kao Martin kad je imao noćne more. Zagrlila sam ga i Bili seskljokao kao lutka u pozorištu. Ugledala sam kutiju za cipele – bila jedopola zapala ispod kreveta – i podigla sam je s poda, ali morala samda mu je čvrsto privijem uz grudi i držim je tako neko vreme pre negošto je konačno shvatio da ipak nije izgubio svog kućnog duha. Jedva jedošao do daha. Grlio je kutiju a plač je lagano prelazio u grčevitoštucanje. Gledala sam ga i pomislila da nikad nije trebalo da mu tražim

zamenu za Spajka. Ali da pokušam da mu oduzmem tu kutiju – to jeveć bilo nezamislivo.

Izvodila sam Bilija u kratke šetnje po kolonijalnom okrugu, vukućinjega i kutiju za cipele u crvenom vagonu, i pritom pevala „OldMcDonald“, ali se Bili nije priključivao. Jednom sam se s njim tongomodvezla do prodavnice uvozne robe i on je bazao između prenatrpanihrafova, udisao one jake mirise i stezao kutiju pod miškom. Htela samda mu kupim bombone i igračke, bez obzira na to što mi je kutija za čajbila prazna i što smo kasnili jednu kiriju. Kupila bih mu bilo šta, ali onje rekao: – Ne. Ne treba nama ništa.

Kao i obično, bila je prava umetnost proći kroz prodavnicu uvoznerobe, pored svih onih jutenih džakova s pirinčem i crnim lukom popodu, konzervama i bocama duž zidova, resastim metlama, boraksomu prahu i džajs tečnim deterdžentima u ćošku. Vrteći se oko stola punogjabuka i hlebovca,65 odabrala sam šest zagasitocrvenih himalajskihjabuka, koje sam stavila na pult zajedno s teglom džema od jagoda zaBilijev roti. – Kako si, Maneše? – upitala sam.

Okrugli čovečuljak klatio je glavom levo-desno. – I dalje mi je osmehna licu, čak i sa svim onim stričevima, ujacima i tetkama što mi spavajuna verandi. Ujutro preko tela hodam. – Slegnuo je ramenima i nasmešiose.

– Porodica ti se okupila nekim povodom?– Baš – nasmejao se Maneš. – Povodom podele zemlje.– Molim?Objasnio mi je da su zbog nasilja u gradovima hiljade ljudi pobegle

na sela. Sem njegovih rođaka, Maneš je pružio sklonište jednojmuslimanskoj porodici koja nije želela da emigrira. – Stari su to prijatelji– rekao mi je. – U štali s kravama spavaju.

Neke porodice primile su i po četrdesetoro raseljenih rođaka. Živelisu jedno do drugoga u majušnim kućama, snalazili se, delili sve, i uvekbi se pronašao još koji krompir da se stavi u kari, još koja šaka pirinča. Ičinilo se da oni sve to prihvataju dobrodušno, sa zavidnom smirenošću.

Slušajući Maneša, poželela sam da im se pridružim. Da napustimsvoju udobnu kuću sa svim njenim emocionalnim teretom, da seumotam u meki pamučni sari – bledozeleni ili možda boje lavande, koja

bi mi se lepo slagala s kosom – i da sednem na pod Manešove prepunekuće. Bili bi se igrao sa ostalom decom, a ja bih seckala crni luk i tucalakorijander s drugim ženama, slušajući pritom kako umiruju bebu ikako krava muče iza kuće. Osećala bih čvrsto tlo pod sobom iprepustila se bliskosti tih ljudi što mare jedni za druge. Ali u tojmaštariji nikako nisam mogla da nađem mesta za Martina. Uprkosnjegovoj tamnoj puti i kurtama i bidijima, on se tu nije uklapao zato štoja nisam želela da ga vidim. Nije Indija bila samotna; ja sam to bila.

Kupila sam Biliju svetlucavi plavi jo-jo i potpisala račun, a onda gaodvela kući i predala ga Rašmi, koja je bila iznenađujuće vična raznimtrikovima s jo-joom i željna da to i demonstrira. Kazala sam joj da meneće biti kod kuće do predveče, a Bili je rekao: – Kuda ideš, mama?

– U klub, dušo. – Smučila mi se bila samoća. Bio je utorak, dan zabridž, i svi koje poznajem biće tamo.

33.

Klub me je podsetio na stari engleski seoski letnjikovac gde se svi gostipoznaju, svojevrsni hram klupskog duha s pravilima u vezi sodevanjem i društvenim odnosima, s alkoholom u izobilju, da sepodmažu i razvežu kruti jezici. Preko široke verande ušla sam u malopredsoblje, a odatle u udobnu odaju punu kožnih fotelja i kanabetapresvučenih cicom, raspoređenih tako da svako društvance može danađe svoj kutak. Samo su dva muškarca sada tu sedela i tihorazgovarala, dok su im se s cigareta dizale spirale dima. U tu praznuprostoriju moglo je da se smesti najmanje pedeset ljudi, ali u časovimapopodnevnog zatišja mesto je izgledalo pusto i preovladavala jeatmosfera poraza, kao podsetnik na to da je Radž na izdisaju.

Prošla sam kroz prostoriju koju su svi nazivali radnom sobom –zbog dugačkog, visokog zida prenatrpanog knjigama i viktorijanskimantikvitetima – u čijem je središtu dominirao dobro osvetljeni bilijarskisto. Tog popodneva dva čoveka igrala su bilijar zasukanih rukava.Jedan se upravo bio nagnuo preko zelenog filca i centrirao štap. Čulasam kako se kugle sudaraju, da bi potom jedan od one dvojice prasnuou smeh, a drugi zastenjao. Po zidovima su bile povešane sumorneuljane slike pokojnih potkraljeva, životinjske glave sa staklenim očima iizbledele fotografije u sepiji.

Prozračna glavna klupska prostorija imala je visoku tavanicu svidljivim krovnim gredama na kojoj se lagano okretalo desetakventilatora. Sunčeva svetlost krišom je pristizala s verande, koja je sasvih strana okruživala kuću, i, prolazeći kroz dvokrilna vrata, šaralalakirani parket, a ja sam opazila Vernu i Lidiju kako za jednimčetvrtastim stolom na drugom kraju prostorije igraju karte. Četiri ženeu haljinama s cvetnim motivima i s biserima igrale su bridž, otresajućiabdulahe u staklene pepeljare i pijuckajući džin s karakterističnomtromošću memsahiba koje se dosađuju. Ovaj čarobni zabran britanskogRadža jeste bio bezbedan, ali je ujedno imao u sebi i nečeg pustinjačkogi ograničenog, a posle prve godine predvidivog dosađivanja i čežnje zadomom, kucnuo bi čas da se lek potraži u društvenim igrama i

alkoholu.Dugačak šank od lakirane hrastovine, uz koji su stajale barske

stolice od ratana, prostirao se duž cele odaje; štrecnula sam se kad jepiskav glas ciknuo: – Diki, barabo jedna! – Neka aljkava žena spreslikanim pakosnim osmejkom Bet Dejvis bila se nagnula u stranu nabarskoj stolici, s lepo prekrštenim nogama, držeći se za nadlakticumladog oficira koji se naginjao nad njom. U šaci s noktima crvenim kaovatra držala je čašu, koju je protresla okrenuvši se prema poslužitelju,da joj sipa još. Ispod skerletne haljine sa otvorenim leđima nije moglada nosi grudnjak, pa su joj male grudi poskakivale pod tankomtkaninom. Opet je vrisnula i meni je palo na pamet kako bi tim glasommogla da oljušti šargarepu.

Bila je to ona druga vrsta memsahib: iznurena dama koja je mesece imesece provodila u brdima bez muža, slušajući jedne te iste viceve odjednih te istih ljudi, i jedne te iste tračeve – kojima je, neretko, ona i tema– čitajući jedne te iste stare časopise, pitajući se šta li se sada dešava nalondonskoj društvenoj sceni, flertujući, pa i više od toga, sve dok sejednom, kad dođu hladniji dani, ne vrati u Kalkutu, Bombaj ili Delhi. Akad je prasnula u smeh, zvučalo je to kao da neko razbija staklo.

Prošla sam pored šanka i prišla stolu za bridž, načuvši usput isečkeiz tihog razgovora o Liverpulskom kupu. Kako sam na sebi imalapantalone, sandale i svetlosmeđi kamiz, nisam se uklapala ni uprefinjeno društvo koje je igralo bridž ni s memsahibom za šankom kojase odala pijančenju i ašikovanju. S druge strane, ako moram da budemsama, daj da barem ne ispadne da nisam ni pokušala nešto s tim u vezida učinim. Uto me je ugledala Verna i rukom mi dala znak da impriđem. – Evi, baš mi je drago što te vidim.

Uzela sam stolicu, privukla je i spustila tašnu na pod. – Pa, nisamvam ja bogzna koliko za bridž, samo sam htela da vas pozdravim. –Naručila sam džin-tonik i Verna mi je dodala tanjir s pikantnombombajskom mešavinom. Uzela sam jedan začinjeni kikiriki, a ona jenehajno napomenula: – Nismo ni mi naročito dobre. Igramo tek da namprođe vreme dok ne krenemo kući. – Žene su se nasmejale, ali ni tajsmeh nije razvejao mrtvilo.

– Zar je to sve? Bridž? – rekla sam.

– O, nije – odvratila je Verna veselo. – Tu su i ples i amaterskopozorište, tenis, kriket... – Zagledala se u karte.

Lidija je spustila jednu kartu. – Ima zabave koliko hoćeš – rekla je –ali prave kulture nema.

– Nije to baš sasvim tačno, Lidija – na to će žena koju sam jednomprilikom upoznala, po imenu Petal Armbraster. – Tu je Azijsko društvo,mada priznajem da njega većinom čine intelektualke. – Napravila jegrimasu i četvrta žena je prasnula u smeh i ne podigavši pogled skarata. Da me ubiješ ne bih mogla da se setim njenog imena, mada je iona bila na onoj čajanki kod Verne kad su mi priredile dobrodošlicu, alikako god da se zvala, to ime nije bilo tako pamtljivo kao ono PetalArmbraster. – Čitaju one grozne tekstove o monolitima i drevnimdinastijama – nastavila je Petal, pa iskolačila oči glumeći užas.

Verna je bacila jednu kartu. – Ima žena koje petljaju s dobrotvornimradom – recimo gospođa Blebin s Institutom za hinduističke udovice iIstočnoindijskim društvom za samopomoć – ali uglavnom je to jednanevesela družina.

– Jeste – rekla je Petal. – Mi smo više za vedrije likove.– Kao što sam ja? – Žena u skerletnoj haljini s otvorenim leđima nije

više sedela za barom; sad je stajala kraj dvokrilnih vrata i pušila.Posmatrala sam je dok je išla prema nama, blago se povodeći nacipelama s visokim štiklama i kopčanjem na gležnjevima. Verna jeotpila gutljaj i napravila grimasu kao da je previše gorko. – Evi Mičel,ovo je Beti Karlajl – rekla je ona.

– Upoznala sam tvog muža – rekla je Beti uputivši mi jedan gadanosmejak, i ja sam pokušala da zamislim učenog, povučenog Martinakako se brani od ove jetke žene. – On ne ume da pleše – dodala je ona. –Mora da ti je dosadno.

Zavladala je tišina, sve su se zadubile u karte. Beti je sačekalatrenutak, dobro povukla dim iz cigarete, pa rekla: – I ja se uvekobradujem kad vas vidim. – A onda se, klateći se, zaputila natragprema šanku.

– Gledaj ti to – rekla je Verna. – Snajka radodajka se već nabarila.– Ona ovamo dolazi da bi nama smetala. – Lidija je lupnula

kartama, naslagavši ih u urednu gomilicu, pa ih opet raširila.

– Koga ona zamajava. – Verna je tresnula kartom o sto. – BetiPolupansionka je matora otprilike koliko i antikviteti u radnoj sobi.

– Onoj sobi gde je bilijarski sto? – Pripalila sam abdulah.Lidija je klimnula glavom. – Ona papazjanija od prepariranih glava

i starog đubreta, tako ja to zovem. Istorijski odbor vazda naklapa odoniranju svih starih stvari na koje naletimo.

– A što ih ne bismo donirali kad nikome ne trebaju? – upitala jeVerna.

– U pravu si. – Petal je otpila gutljaj džina. – Niko ne zna ko su onijezivi matorci na fotografijama, a nikome nije ni do toga da čita njihovadosadna bulažnjenja. – Uhvatila me je blago za nadlakticu. – Oprosti,dušo, tek sam se sad setila da je tvoj muž istoričar. Njemu bi severovatno dopale te starine.

Kaznila sam je hladnim osmehom u trenutku kad mi je poslužiteljdoneo piće. – Martin prikuplja građu u vezi s podelom zemlje iokončanjem Radža.

Osmeh na poslužiteljevom licu možda je bio malo preširok i zastolom za kojim se igrao bridž zavladala je tišina. Radost s kojom suove žene iščekivale povratak kući bila je pomućena osećanjem poraza, inijedna od njih nije bila sasvim sigurna da li je vreme za slavlje ili zažalost. Petal se nakašljala. – Pa, s ovim novim datumom predviđenimza povlačenje, sigurna sam da će građe imati napretek.

– Ne znam šta misli Mauntbaten – rekla je ona četvrta žena zastolom.

– Nećemo to nikada ni saznati – primetila je Verna. – Potkraljevo jebožansko pravo da za druge mari kao za lanjski sneg.

S gramofona se zaorio klarinet Benija Gudmana i svi su se trgnuli, aBeti je opet došla do našeg stola, s novim pićem i cigaretom koja joj jevisila između omlitavelih prstiju. – Kazala sam poslužitelju da pustineku muziku – rekla je. – Na ovom mestu je tiho kao u grobu – i uvek jetako.

Verna je coktala jezikom. – A da nije malčice preglasno? Mi ovde jošigramo bridž.

– O, ma idi! – Beti je ugasila cigaretu u staklenoj pepeljari. – Mukami je od bridža. Od svega mi je muka. – Potmulo je pogledala Vernu. – I

tebi je. Samo nećeš da priznaš. – Okrenula se, gotovo izgubivširavnotežu, pa ševrdajući izašla na verandu, s pićem u ruci. Mladi oficirje ustao s barske stolice i krenuo za njom.

Verna ju je otpratila pogledom promrmljavši: – Obučena je kao... –Zakolutavši očima, Verna se okrenula prema stolu, sasamozadovoljnim osmehom na licu. – Čula sam da se s upravnikomSesila dogovorila da svakog jutra, rano, udari u zvono kako bi ona stiglada se vrati u svoj krevet. – Zavalila se u stolicu, zadovoljna i zgađena.

Odmenila sam konjaste zube i naglašeno „t“ slikom plemenitepostarije žene koja mi je donela čaj s lekom, čaj milosrđa. I Lidija je bilanežna i pažljiva, i ponadala sam se da je ono možda bio uvod u jednopravo prijateljstvo, ali... Verna je podigla praznu čašu i pozvala: –Poslužitelju, džin-tonik. Brže malo.

Ugasila sam cigaretu i odmakla stolicu od stolica. – Htela sam davam zahvalim, Verna i Lidija, obema da vam zahvalim što ste bileonako dobre kad... – Pomislila sam na Bilija kako spava u štali i nisambila u stanju to da izgovorim. – Kad mi je to bilo toliko potrebno.

Lidija je odmahnula rukom. – Sve smo mi ovde zajedno zaglavile.Ako ne pomažemo jedna drugoj, ko će?

– Bile ste izuzetno dobre prema meni. – Uzela sam tašnu. – A ja samse nepristojno ponašala. Bila sam uzrujana.

– Naravno da si bila – rekla je Verna. – Kad ti je dete bilo tamo, međunjima.

– Imaš li ti dece, Verna? – rekla sam.Osmeh je zablistao punim sjajem. – Dva sina, odrasla i samostalna,

u Engleskoj.– Dolaze li nekad u posetu?– Ovamo? Sa svim ovim što se dešava?– Pa dobro, ne sada. Nego uopšte?Verna je protegnula vrat da mi priđe bliže, kao da misli da sam

tvrda na ušima. – Oni su u Engleskoj. Ne rade za Kompaniju. Ja idem daposetim njih, a ne obrnuto. – Opet se, uz osmeh, zavalila u stolicu. – Bilokako bilo, uskoro ću moći da ih vidim kad god mi se prohte.

– To će ti dobro doći. – Pitala sam se da li Verna pati od nekogblagog oblika sindroma podvojene ličnosti. U jednom momentu je fina,

a trenutak kasnije pretvara se u pakosnu tračaru koja maltretiraposlugu. Setila sam se velečasnog Loka kad je ono rekao: „Ljudi...“, paopisao rukom krug ni oko čega.

Verna je pogledala pored mene i lice joj se ozarilo. – Dragi! – rekla je.Okrenula sam se i ugledala visokog, sedokosog muškarca u vojnoj jaknis opasačem. Išao je prema nama.

– Oprostite što vas prekidam – rekao je, ovlaš usnama dotakavšiVernin obraz. – Samo sam navratio na jedno popodnevno pićence.

– Evi. – Verna je sva blistala, ponovo živnuvši. – Ne bih rekla da siranije upoznala mog muža, Henrija.

U očima mu se ugledala ljubaznost, osmeh mu je bio iskren; naramenu je nosio čin pukovnika. – Zadovoljstvo mi je – rekao je on, iimala sam utisak da to zaista i misli.

– Hoćeš li nam se pridružiti, dragi? – upitala je Verna.– Danas ne, ljubavi. – Pogladio ju je po ruci i gledali su se tako, kao

mladenci. – Ne bih da vas uznemiravam. Popiću pićence s momcima zabilijarskim stolom, ali nisam mogao da odolim kad mi se već ukazalaprilika da ljubnem svoju gospođu u obraz.

Razmenili su prisan pogled i ja sam se upitala: kako? Kako su uspelida sačuvaju tu nežnost netaknutu posle decenija i decenija braka?Verna nije bila naročito fina žena, lepa svakako nije bila, a zbognjegovog posla bila je daleko od dragog joj doma i dece, ali eto njih –kao golupčići. Posle tog neočekivanog izliva dugotrajne ljubavi osećalasam se još usamljenijom nego što sam bila kad sam ušla u klubnadajući se da ću naći društvo. – Pa – rekla sam – trebalo bi da krenem,kod kuće mi je samo jedna sluškinja, a imam mnogo posla.

Vernine usne prekrile su ogromne zube. – Da nije to ona tvoja aja,debela ženica?

– Zove se Rašmi.Verna je izvila usnu, dok su druge žene gledale svoje karte. – Stvar

je u tome, draga moja, što ona prodaje tvoje smeće.– Šta? Ko bi kupovao moje smeće?– O, kako si bezazlena. – Pogledala je u svog muža. – Nije li

bezazlena?Henri se toplo nasmešio. – Nije lako razumeti ovo mesto.

– Suština je u tome – nastavila je Verna – da ga ona prodaje umestoda ga odlaže tamo gde bi trebalo.

Osetila sam kako mi krv udara u glavu. Mrzela sam to. – U stvari,Verna, mene i ne zanima šta Rašmi radi s mojim smećem – rekla sam. –Pretpostavljam da joj je potreban novac.

Verna se povukla. – Pa, može na to i tako da se gleda.Naglo sam ustala od stola. – Samo sam došla da vam zahvalim.

Drago mi je što smo se upoznali, Henri.

Martinova plata stigla je sutradan, i te večeri, dok je on večerao u klubu,stavila sam u koverte novac za kasapnicu, za prodavnicu uvozne robe iza stanodavca. Pošto je stanodavac bio tako širokogrud, pomislila samda bi bio lep gest s moje strane da mu kiriju odnesem lično, a ne da ješaljem preko poštonoše. Sutradan ujutro upitala sam Rašmi zna li gdeon živi i ona se glasno nasmejala. – Tako visoko, visoko ta familija stojida svi ima da znaju. Kažite samo vozaču tonge „veliki Sing“. – Zlobnose nasmešila. – Vozač ima da zna.

Tongom sam stigla do skrivenog kolskog prilaza koji je vijugao kroztropsko rastinje dok nije izbio na kapiju od kovanog gvožđa kraj koje sustajali veliki potkresani žbunovi u obliku slonova s podignutimsurlama. Prostor je u Indiji najveća dragocenost, a gospodin Sing živeoje u dvospratnici okruženoj nepreglednim travnjacima s masivnimstarim stablima. Zamolila sam vozača da sačeka kod kapije, a ondapošla stazicom od cigala, u senci stabala pomela sa svetlucavim lišćem idžakarande s čijih je zbijenih pupoljaka lila boje kapala rosa. Stigla samdo velelepne vile koja se uzdizala iza belih stubova i ugledala šoferakoji je glancao crni mercedes ispod bočnog trema.

Mermernim stepenicama popela sam se na verandu mnogo putaveću od moje. Po njoj su se svuda mogle videti fotelje od tikovinepresvučene hrapavom crvenom svilom, a kad sam podigla teškimesingani zvekir, tresnuo je o vrata kao gong. Sluga s turbanom naglavi, u tunici boje crvenog vina i sa zlatnom ešarpom, otvorio je širomvrata i preda mnom se ukazao prostrani foaje nalik na pećinu, sazavojitim stepeništem. Dok me je, sa izvežbanom lakoćom u pokretima,

uvodio u veliku odaju ukrašenu u indoevropskom stilu, više je ličio napašu nego na slugu.

Sela sam na oniski divan natrpan svilenim jastucima i dobroosmotrila sobu: zidove prekrivene rebrastom svilom, stari izrezbarenidrveni paravan s patinom i visoke prozore s kojih se pružao pogled nastabla persimona. Persijski kraljevskoplavi ćilim pokrivao je veći deomermernog poda ukrašenog umecima, a preko puta divana nalazile suse dve fotelje nalik na prestole, s priručjima u obliku lavljih šapa. Ispredmene, na niskom stolu, u plitkoj kristalnoj posudi plutao je rangoli odcvetova lotosa, belih s upadljivo ružičastim vrhovima. Nagnula sam sepreko jednog od velikih, krem ljiljana, od kojih je svaki na vrhuprašnika imao majušnu bočicu s parfemom, i dodirnula laticu, prelazećiprstom preko hladne, uvoštene površine. – Lepo je, zar ne? – začula samdubok glas.

Stajao je na vratima, samouveren kao uvek, u belom lanenom odelu,i ja sam se upitala kako to nekim ljudima polazi za rukom da izgledajusveže čak i kad mi je odeća izgužvana. Tog dana nosio je kao žad zeleniturban, uz odgovarajuću kravatu. – Nego šta je – rekla sam.

Lakim korakom prošao je kroz sobu. – Lotos predstavlja čistotu umai tela – kazao je. Seo je preko puta mene, u jednu od onih izrezbarenihfotelja, i naslonio se na lakat, tako da mu bude udobno. – Religiozannisam, ali lepota lotosa zaista kao da otelovljuje nešto duhovno, zar se ivama ne čini?

Uplašila sam se da sam, dodirnuvši lotos, načinila pogrešan korak;gospodin Sing, činilo se, nije za to mario, ali zar bi mi pokazao i damari? Izvadila sam kovertu iz tašne i dodala mu je preko onograngolija. – Ne znam kako da vam zahvalim za strpljenje koje stepokazali.

– Drago mi je što sam mogao da pomognem. – Gospodin Sing jeodložio kovertu na stočić kao da ona nema ama baš nikakve veze snjim. – Mali gest zahvalnosti za to što mi je dato da živim na ovommirnom mestu. – Glavom je dao znak batleru i poslužavnik sa čajemstvorio se pred nama gotovo istoga časa.

Dok je batler sipao čaj, vetar je mrsio krošnje persimona, a vilinkonjic uleteo je kroz otvoren prozor; zadržao se unutra časak-dva, pa

nestao. – Ovde jeste mirno, zar ne? – rekla sam. Iz tonge, dok samdolazila ovamo, videla sam ljude kako dangube oko tezgi sa čajem ižene kraj puta kako se lako njišu dok nose metalne posude na glavama.Uprkos nasilju u gradovima i prilivu stanovništva, Masurla je i daljebila jedno idilično selo. – Iako je ovdašnji narod primio tolike izbeglice, idalje je mirno – rekla sam.

Gospodin Sing se strpljivo nasmešio. – Izbeglice i jesu oni koji ne želenevolje. Zato su i došli.

Odnekud sam bila sigurna da će on znati zbog čega je ona ruljazapalila automobil i prebila vozača. – Ali bio je onaj incident naKolskom putu – rekla sam.

– Onaj musliman. – Klimnuo je glavom. – Muderis koji je imaozlosrećnu naviku da vodi dečake hinduiste u medresu.66 Prozelitizamovde, znate, nikad nije mogao da prođe. Čovek je bio upozoren, ali nijehteo da prestane, i kad je jedan od tih dečaka zaista primio drugu veru,bilo je to kao da kresneš šibicu pored suvih drvaca za potpalu. –Gospodin Sing je bespomoćno slegnuo ramenima.

– A on je...– Mrtav? O, i te kako.– Ali nije bilo drugih... – Sam izraz njegovog lica bio je dovoljan da

zaćutim.– U sirotinjskoj četvrti, onim straćarama gde hinduisti i muslimani

žive jedni do drugih, jeste bilo izgreda, i biće ih još – rekao je on. – UKalkuti i Pendžabu biće posebno mnogo nasilja. Vi živite međuEvropljanima, a ovo područje – pokazao je rukom oko sebe – nastanjenoje sve samim hinduistima i Sikima. Nasilje još nije došlo do nas, averovatno i neće. Pa ipak – zagledao se u rangoli – čovek se osećanemoćno, jelda?

– Nije li Lahor u Pendžabu?– Jeste, i tamo je već počelo.Pomislila sam na Martina, onako tamnoputog – sad već

tamnomrkog, kao kesten – u kurta pižami, s bidijem, taman da se ni počemu ne razlikuje od izbeglica, kako se ukrcava na voz za Lahor.Nervozno sam otpila gutljaj čaja.

Vozač tonge je zadremao. Glava mu je počivala na grudima, a iz uglausana slivala mu se tanka crvena linija; čak je i konj izgledao pospano iklonulo dok je lenjo repom terao muve. Osluškivala sam zujanje ivozačevo hrkanje, i, zaklonivši oči pogledala niz put duž kojeg su sporohodali ljudi i škripala volovska kola. Gospodin Sing je rekao da je ovopodručje nastanjeno hinduistima i Sikima, što će reći da je bezbedno, pasam procenila da, ako su već kolonijalni okrug i ovaj kraj jedina mestagde mogu slobodno da se krećem, ovu priliku svakako ne bi trebalopropustiti. Ići ću malo pešice, a onda ću tongom dalje do budističkoghrama. Platila sam vozaču, stavila naočare za sunce na oči i pošla.

34.

Na samom obodu imanja gospodina Singa završavala se popločanastaza, a prašnjavi put vijugao dalje, pored hinduističkog hramaokupanog suncem. Na stepenicama se bila šćućurila neka hrpa ritâ izkoje su štrčale dve tanke mrke noge. Dok sam prebirala po tašni tražećineki novčić, čula sam sablasnu jeku školjke u koju je neko, prizivajućibogove, dunuo unutar hrama. Čulo se potom zveckanje ručnih činelica itiho zapévanje. Gospodin Sing je rekao da nije religiozan, ali je, posvemu sudeći, postojala i ta duhovna strana njegove ličnosti i ja sam seupitala da li ponekad i on oseti žudnju za utehom koju pruža verskiobred.

Spustila sam novčić prosjaku na dlan i ugledala, kroz otvorena vratahrama, statuu Hanumana, boga u telu majmuna, s mudrim licemčovekolike životinje koja se jedva primetno osmehuje. Božanstvo je okovrata nosilo vence od nevena i ljudi su se klanjali pred njim iskazujućinajdublju pokornost. Neki među njima čelima su dodirivali pod, ajedan čovek je ležao ničice, držeći tamjan u ispruženim rukama.Mirišljavi dim širio se po unutrašnjosti hrama; jedna žena kleknula jeda primi tiku od pandita mršavog kao pauk. Palo mi je tada na pametda zapravo nikad nisam videla hinduistički hram bez ljudi u njemu, makoje doba dana bilo. Šta god da se samim činom molitve postiže ili nemože postići, njome čovek očigledno zadovoljava jednu svoju dubokupotrebu.

Produžila sam dalje, hodajući kroz tihu stambenu četvrt, i uživala uprizorima: žene su na drveće kačile svoj čudnovat ali prelep veš, a jedančovek je stajao na pragu kuće i čistio zube grančicom nima.

A onda sam ugledala leš.Ležala je na zemlji, pod slamnatim krovom u tu svrhu namenjene

kolibe, otvorene s jedne strane. Nekoliko ljudi odevenih u belo sedelo jepodno njenih nogu, pored humke od svežeg cveća, a jedan muškaracsveže obrijane glave pomerio je telo pokojnice tako da ne mogu da jojvidim lice. Martin mi je pričao kako hinduisti okreću mrtve licem premajugu, tamo gde je smrt, pre nego što se pomole nad telom. Držala sam

se po strani, nisam želela da smetam, ali sam ipak stajala kaoomađijana. Smrt izaziva tu nastranu opčinjenost.

Pokojnica je bila sva u žutom, a glavni ožalošćeni klečao je pored nje,prskajući joj lice osvećenom vodicom. Vodu je držao u skupljenimdlanovima i pažljivo bi pustio pokoju kap na njeno čelo i obraze. Aonda bi krajem rukava nežno obrisao jedno njeno uvo, gde se sigurnovoda zadržala. Mora da je voli, pomislila sam. Možda joj je sin. Umočioje dva prsta u jednu ćasu i naneo pastu od sandalovine pokojnici načelo, a onda su mu ostali članovi porodice pomogli da je podigne nanosila od bambusovine. Telo su prekrili ružama, jasminom i nevenom,tako da je na kraju, izuzev lica, bila praktično sahranjena u cveću.

Ožalošćeni su podigli nosila na ramena, a jedan muškarac je uzeodoboš i počeo da udara u laganom, pogrebnom ritmu dok je svečanapovorka krenula ka mestu gde će biti obavljeno spaljivanje. Dok su jenosili pored mene, trgnula sam se shvativši da je uznemirujuće mlada.Glavni ožalošćeni, dakle, verovatno nije bio njen sin, već muž, i ja sam,po prirodi stvari, zamislila kako bi to izgledalo da Martin na ovaj načinpriprema moje telo – ili ja njegovo.

Gledala sam kako odlaze i nešto mi se steglo u grudima. – Miumiremo – izgovorila sam reči. I kao da me je voz udario. To običnosaznanje najednom je poprimilo obrise emocionalne stvarnosti i stajalasam tu pokušavajući da svedem stvari na ono što je meni stvarno važno– na Bilija i Martina. To je to.

Dok sam se rvala sa izvesnošću smrti, nešto krupno i teško udarilome je u potiljak tako da sam maltene pala. Nikako mi nije bilo jasno štase to dogodilo dok se nisam okrenula i ugledala majmuna kako sedi nazemlji, metar-dva od mene, i drži moje naočare za sunce. Maltene sambila zaboravila da su mi na glavi. A on je sedeo, tamnožut, sparušen izadovoljan sobom, dok su mu moje naočare landarale s koščatog prsta,kao da mi se podsmeva. Mora da je taj sitni lopov sedeo na nekomkrovu, ili drvetu, i čekao. Netremice sam gledala u njega, u toovaploćenje Hanumana, i u tom trenutku, bez naočara za sunce naočima, uvidela sam koliko su jalovi i osećanje krivice i kajanje. Mi za to,jednostavno, nemamo vremena.

Za naočare nisam marila. Pohitala sam ka budističkom hramu;

uhvatila me je neka žurba kojoj ni sama nisam znala uzroka. Harijasam zatekla kako kleči ispred Bude i skuplja razbacane darove,bacajući sparušene, potamnele kriške jabuke i uvelo cveće u papirnukesu, pri čemu je sve vreme pevao: „Odosmo do čarobnjaka...“ Glas muje bio jednoličan ali sasvim prirodan. „... čudesnog čarobnjaka iz Oza.“Čudan neki čovek, nema šta.

– Zdravo, Hari.Okrenuo se, otvorenih usta, pošto sam ga prekinula u pola pesme. –

Evi. Baš mi je drago što te vidim.– Nadam se da ne smeta.– Taman posla. – Njegove zbijene crte lica raširile su se u blag

osmeh. – Kako mogu da ti pomognem.Poželela sam da ga pitam zbog čega moramo da umremo i šta bi

trebalo učiniti dok se to ne desi. A rekla sam: – Dolazim zbog onogprevoda sa urdua.

– O, da. Zanimljivo je to bilo. – Odložio je papirnu kesu i otresaoruke. – Reč je o opisu jednog slučaja satija iz 1858. godine.

– Šta je to sati?– Običaj da se udovica živa spali na muževljevoj pogrebnoj lomači.Zadrhtala sam. – Mislila sam da je to zakonom zabranjeno.– Pa i jeste zabranjeno, 1848. godine, čini mi se. Ali... Pa eto, radi se

do dana današnjeg.Naježila sam se. Pokušala sam da odagnam tu sliku iz glave, ali

nisam mogla: Martinov leš crni i topi se na visoko podignutoj lomači.Znala sam, bez sumnje, da mu se nikada ne bih pridružila u tom ognju,a bila sam pritom i apsolutno sigurna da on to ne bi od mene tražio. – Azašto bi jedna žena učinila tako nešto? – upitala sam.

Hari je oklevao. – Zbog tradicije i poimanja sudbine. Udovice koje,žrtvujući se, odaju počast uspomeni na svoje muževe smatraju sehrabrim mučenicama. – Zastao je načas da razmisli. – Sati čine žene izsvih kasta, mada, strogo govoreći, sati nije nešto što se radi, već nešto ušta se ulazi, kao u jedno blagorodno stanje. Motivi, naravno, nisu uvektako uzvišeni. Ponekad, ako udovicu čeka prosjački život... onda...Gandi-đi kaže da je siromaštvo najgori oblik nasilja.

Pitala sam se da li se udovica na lomaču penje ćutke, ili se

strmoglavo baci u plamen. Možda je nateraju na to, ili omame nečim? Ida li se onda onesvesti od dima ili vrišti kad je vatra dodirne? Nisamželela da razmišljam o tome. – Kakve to veze ima s Adelom Vinfild? –upitala sam.

– Gospođica Vinfild je, očigledno, prisustvovala satiju.– Zašto? Ko je to tada spaljivan?– U zapisu se navodi samo to da je gospođica Vinfild bila prisutna.

To je čudno. Indijkama nije dozvoljeno da prilaze lomači. Samačinjenica da je jedna Engleskinja prisustvovala satiju bila bi neštoizvanredno.

– Ništa mi nije jasno. Da umreš tako što ćeš svesno ući u vatru?– Ima i gorih stvari od smrti.U tom trenutku postala sam svesna da nas Buda posmatra. – Zato

što postoji reinkarnacija?– Ne. – Odlučno je odmahnuo glavom. – Srž reinkarnacije jeste u

tome da se stigne dovoljno daleko na putu razvoja kako više ne bi bilopotrebe da se reinkarniraš.

– Težiš samozaboravu?– Ja bih to pre nazvao mirom. – Oklevao je. – O, ali ja ti dosađujem. –

Njegovo zbrčkano lice raširilo se u osmeh. – Mogu li još nešto da učinimza tebe?

Što li me tera od sebe? Odmahnula sam glavom. – Bio si vrloljubazan.

– Onda sada moramo da se oprostimo. Proćerdao sam već previševremena svima u ašramu pokušavajući da budem nešto što nisam.Odlazim iduće nedelje, i priključiću se Gandiju u Kalkuti. Vreme je danastavim s tim.

Pogodio me je pravo u srce. – Nije li u Kalkuti opasno?– Život je opasan. – Nagnuo je glavu u stranu, kao da teši neko dete.

– Ali kakav bismo svet uopšte mogli da stvorimo ako bismo tragalisamo za ličnom bezbednošću?

35.

Pošto sam Bilija i njegovu kutiju za cipele stavila na spavanje, Martin sevratio kući iz kluba i ja sam stajala na verandi gledajući ga kakoparkira pakard u staru staju. Kiša je počela da pada dok je u sumrakuišao kroz dvorište. Popeo se uz stepenice i otresao glavu kao pokisaopas, a kad je gurnuo naočare ka korenu nosa, meni je bilo žao što samga onako prekinula kad je hteo da mi ispriča šta je sanjao. Dočekala samga na vrhu stepenica i poljubila ga u obraz; trgnuo se, videlo se da jezbunjen.

Kad smo ušli, on se presvukao i pustio ploču Etel Voters, „StormyWeather“. Refren – tužna, lagana žalopojka o izgubljenoj ljubavi i kišikoja ne prestaje – tresnuo me je kao šamar.

Martin se ispružio na kauču, ali kad sam i ja legla, na suprotan kraj,i nestašno ispreplela noge s njegovima, ustao je i seo u beržeru. U kući jei dalje bilo sparno posle vrućeg dana i slušali smo kišu kako dobuje pokrovu dok je Etel venula za svojim čovekom; vodeni zidovi, sivi i zeleni,zagradili su nas sa svih strana, i Martin i ja ostali smo u tom vrelom,lepljivom središtu kao u klopci. Pesma se završila taman kad je i kišamalo popustila, a iz spremišta neke druge kuće do nas je doproupečatljiv ženski glas. Mnogo mi se više dopadala njena sveta raga odEteline tuge, pa sam rekla: – Sviđa mi se ovo mesto.

– Da – rekao je Martin. – Uvuče ti se pod kožu.– Šta si to sanjao, pričaj mi – rekla sam. – Onaj lep san.Ustao je i pustio drugu ploču – „Things Ain’t What They Used to

Be“ Djuka Elingtona. – Ne sećam se tačno, samo to osećanje pamtim –rekao je. – Svirao sam klavir, i osetio se... Onako kako sam se nekadosećao, pre Elze.

– To znači da još možeš da osetiš radost.Nagnuo je glavu u stranu. – Pa, mogu da sanjam o njoj.– Ne, ti si radost osetio. Ako oprostiš sebi, ponovo ćeš se radovati.Presekao me je pogledom. – Da nisi ti to čitala Roberta Kolijera?

Bam-bam, možeš ti to i ostale fore?– Nemoj da mi se rugaš.

Osetio je razdražljivost u mom glasu, pa se ućutao dok se ploča nijeizvrtela. Igla je počela da grebe i ja sam rekla: – Ne mogu ovo dapodnesem.

– Promeniću ploču – rekao je Martin.– Nisam mislila na ploču.On je, svejedno, ustao i otišao do fonografa. – Pričao sam ti o ratu.

Zar nisi to sama tražila? – rekao je. Podigao je iglu, brižljivo je vratio upočetni položaj, pa uzeo omot ploče.

– Tražim od tebe da prestaneš samoga sebe da kažnjavaš – kazalasam.

– Svašta umišljaš. – Gurnuo je ploču u omot, pa se zagledao u sliku –Djuk, sav uglađen, dasa, sedi za klavirom.

Sela sam na kauč i zagledala se u Martina. – Ti hoćeš sebe da kazniš,ali kažnjavaš nas. Moraš da izbaciš taj gnev iz sebe.

– Ti misliš da je to tako jednostavno.– Možda i jeste jednostavno.– Ne, nije.– Ali...– U redu. Dosta. – Spustio je ploču. – Mislim da znam gde je Spajk.– Šta? – Znala sam da pokušava da izbegne razgovor, ali mi

najednom to i nije bilo važno. – Spajk?– Uvek pitam ljude s kojima razgovaram da nisu možda čuli za ono

što se desilo. Jedan od njih poznaje dečaka koji je to uradio.– Gde je Spajk?Pripalio je bidi i seo. – Porodica se preziva Matar. Ali žive u vrlo

opasnom kraju.– Ma idi, molim te – rekla sam jednoličnim, sarkastičnim tonom.– Nezgodna stvar. To je ona sirotinjska četvrt gde hinduisti i

muslimani žive zajedno u najgorim uslovima. Ne bi tamo ni u snupoželela da odeš.

– Hoćeš da kažeš da ti ne bi poželeo da ja tamo odem. – Vratila seona ratobornost, eto je, samo što se ne izlije iz mene, svaki čas bi moglada provali, pljuuuuuus, tek tako. Ali setila sam se onog leša... Nemamovremena. Martin je gurnuo naočare ka korenu nosa, i taj jednostavnipoznati pokret dirnuo me je uprkos ljutnji koju sam osećala.

– Tako je. Ja ću to sam srediti – rekao je. Podigao je dlan, odbijajućiunapred sve moje prigovore, a ja sam osetila da nam izmiče prilika dakonačno nešto uradimo zajedno.

– Pusti da idem i ja s tobom – rekla sam. – Molim te. Ovo je važno.Ništa neću da govorim; uradiću šta god ti kažeš, ali samo mi dozvoli dapođem s tobom.

Martin je povukao jedan dug dim, pa izdahnuo kao da zaptivkaispušta vodenu paru. – Otac mu je pijanac, a majka radi nešto sitno nacrno. Skuplja po đubretu bidije i pređu, šta god joj padne pod ruku, paprodaje to od vrata do vrata. Ponekad joj stignu šalovi ili neka posebnaroba gore sa severa, ali nikako ne uspeva da napreduje, jer kako onanešto zaradi, tako muž sve potroši na arak. Oni, u osnovi, nemaju ništa,a okruženi su ljudima koji žive isto tako teško, i pritom se s njima neslažu dobro. Ne možeš tamo da ušetaš i tražiš nešto od njih.

– Ne mora to tako da bude. Bićemo fini. Siromašni su? Platićemo im.– Pružila sam ruku ka Martinu, ali on se izmakao u stolici. – Ni to nidruge stvari ne moraju takve da budu. – Mislila sam na onu pokojnicusahranjenu u cveću i na citat iz Rumija o izboru između tame i svetla.Mislila sam na to kako su Felisiti i Adela odabrale da žive na svoj način,opredelivši se za radost. – Možemo da biramo, Martine – rekla sam.

– Šta da biramo?– Možemo da biramo kako ćemo dočekati svaki dan, taj jedan,

konkretan dan, i svi ti naši izbori, i ti dani, zbrajaju se, i to su naši životi.Ali jednoga dana ćemo umreti. Nemamo vremena da budemo... ovakvi.– Ponovo sam pružila ruku prema njemu, i ovog puta mi je dozvolio daga dodirnem po licu. Želela sam da mu pričam o lešu, o gospodinuSingu, o majmunu... Želela sam da mu pričam o Felisiti i Adeli, koje sudavno umrle, i o tome kako je s njima otišlo sve sem njihovih priča. Alibilo bi to previše. Želela sam da ga poljubim, ali sam se plašila da bimogao da me odbije. – Ako budemo nastavili ovako, izgubićemo jednodrugo.

Spustio je ruku preko moje. – Kad bih tebe izgubio, ne bi mi više bilodo života.

Pogledala sam ga u one tamne oči i prepoznala svog Martina –dobrog čoveka. – Ne možemo više ovako. – Sišla sam s kauča, kleknula

pred njim i osetila neizmerno olakšanje kad je svojim finim, dugoprstimšakama počeo da mi miluje kosu. – Mogu da ti oprostim – rekla sam –zato što si dobar čovek. Zbog toga te to i ubija tako, zato što si dobar. –Prišla sam mu bliže, a on je sedeo, nepomično. – Nemoj me odbacivati,Martine – rekla sam. – Hajde da počnemo iz početka tako što ćemo ovouraditi zajedno.

Martin mi je nadlanicom pogladio obraz, kako je to nekad imaoobičaj da radi, i trenutak kasnije rekao: – Važi.

Sutradan je bilo vrelo, omorina, s teškim monsunskim oblacima koji kaoda su pritiskali odozgo. Rašmi je raširila čaršav ispod sandalovogdrveta i Bili i ja smo seli u hladovinu da popijemo ceđeni sok limete.Pisala sam dnevnik dok je indijska kukavica nepodnošljivo larmala unajgušćem delu krošnje, gde niko nije mogao ni da je vidi ni obori. Paslutalica šunjao se oko niskog dvorišnog zida i cvileo, tražeći hranu;opomenula sam Bilija da ga ne dodiruje. U brdima, gde ljudi gaje ovceili jakove, psi mogu da nauče da čuvaju stoku, ali ovde, u Masurli iSimli, psi su bili samo štetočine koje prenose razne boleštine.

Bili je sedeo u hladovini pored mene i šaputao svojoj kutiji za cipele,a ja sam razmišljala o Martinu i o tome kako on sad organizujespasilačku misiju za Spajka, nastojeći da otkrije gde tačno živi porodicaMatar i koliko bi novca trebalo da im damo. Ponećemo sa sobom svežegvoća za porodicu i igračke za dečaka. Zamišljala sam nas dvoje,Martina i sebe, kako vraćamo Spajka i kako se Bili najzad ratosilja tenaopake kutije za cipele. Sklopila sam oči i leđima se naslonila na drvo;dok sam dremuckala na toj vrućini, osluškujući zûj insekata, činilo mise da će sve biti u najboljem redu.

Kad se na putu pojavio putujući prodavac slatkiša uzvikujući: –Karamele! Karamele! – Bili je skočio, a Rašmi je istrčala iz kućezveckajući nakitom. Prodavac je laganim korakom ušetao u našedvorište noseći na glavi poslužavnik pokriven krpom. U jednoj rucidržao je postolje za tezgu, a u drugoj kantar načinjen od pruća i kanapa,s kamenjem iz reke umesto tegova. Bio je sitnog rasta s krupnimsmeđim očima i tanušnom belom bradicom, i podsetio me je na jarca.

Postavio je tezgu sa slatkišima usred našeg dvorišta i sada su se Bili

i Rašmi premišljali da li da uzmu karamele od kokosa sečene u oblikudijamanata, tvrde crvene bombone koje se lepe za zube ili slatkiše odječmenog šećera u obliku debelih pletenica. Konačno su se odlučili i jasam platila prodavcu, a oni su poslastice odneli pod sandalovo drvo iseli, ližući od šećera lepljive prste.

Dok se prodavac laganim korakom udaljavao sa svojom rekvizitom,bosonogi prodavac manga, zgrbljen i nesiguran na nogama pod silnimteretom, polako se uspinjao putem. Zaklonila sam oči da ga boljeosmotrim i ugledala, tamo daleko, još jednog čoveka s nekim teretom;trepereći u talasima jare i prašine, na glavi je nosio dugačke drvenemerdevine. Toliko se toga dogodilo otkad sam naručila te merdevine dasam već maltene bila zaboravila na njih. Posmatrala sam ga kakopristiže i setila se Adele, Felisiti i njenog dragana i njihove bebe.Pogledala sam sandalovo drvo i srce je počelo da mi lupa kao indijskibubnjevi.

36.

Rašmi je držala merdevine dok sam se ja pela, a Bili je, žvaćući slatkišod ječmenog šećera, gledao. Na tri prečage od vrha mogla sam dadohvatim onu šupljinu, ali sam se kolebala. Možda su se unutrazavukli veverica ili majmun zaraženi besnilom. Popela sam se na jošjednu prečagu da bolje izvidim unutrašnjost debla, merdevine su sezanjihale i Rašmi je vrisnula: „Arej Ram!“ Povratila sam stabilnost ipogledala u šupljinu.

Ivice su od vremena postale glatke, a unutra je sve bilo punoumršene paučine, istrulelih ptičjih gnezda i osušenog lišća. Obazrivosam gurnula ruku, zahvatila šaku punu vlažne truleži, pa je ispustila, ine pogledavši dole. Odozdo sam začula jedno „Arej Ram!“ i Bilijevsmeh. Razgrtala sam rukom lišće dok nisam naišla na nešto tvrdo, pavrhovima prstiju počela da ga vučem ka sebi. Bila je to glinena urna iuspela sam da je dovučem do ivice šupljine, da vidim o čemu je reč. Bilaje prekrivena prljavštinom i buđi, a poklopac je bio zapečaćenparafinom. Prinela sam urnu na grudi i počela da se spuštam, sasvimpolako, jednom rukom držeći se za merdevine.

Kad sam sišla, Bili je rekao: – Je li to zakopano blago?– Otprilike, Šniclice. – Obrisala sam prljavštinu s vrha urne i

pregledala je. Pečatni vosak bio je star i osušio se, i učinilo mi se da ćebiti dovoljno da nekoliko puta pažljivo lupnem pa da se poklopacotvori. Našla sam jedan kamen i blago čvrknula poklopac, prvo s jedne,pa s druge strane. Uspela sam iz trećeg pokušaja; pečat se prelomio uzjedva čujno krckanje. Podigla sam poklopac i tri glave – riđa, plava icrna – nagnule su se nad urnom.

Bila je to obična limena kutija, zarđala na spojevima i prekrivenapovesmom paučine. Kad sam je podigla, jedna strana je otpala i nazemlju je ispao gumeni termofor. Seli smo pod drvo da ga dobropregledamo. I ovoga puta jedan kraj termofora bio je isečen kako bi senapravio gumeni džep za knjigu – još jedan Adelin, ručno ukoričenidnevnik.

– O, ludo – rekao je Bili. – Samo neka stara knjiga.

Rašmi, koja nije umela da čita engleski, bila je vidno razočarana. –Hajdemo, beta – rekla je poljubivši Bilija. – Pusti mamu da čita.

Avgust 1857.

Stigla je poruka na reljefnom papiru. U skladu s običajima svojerase, kremirao je njeno telo. Džonatan, nije nego. To što neko imaenglesko ime ne znači samo po sebi da je civilizovan čovek. Ne mogu dapodnesem samu tu pomisao da moju lepu prijateljicu gutaju plamenovina hinduističkoj lomači. Jasno je meni da joj je on bio važan, ali nije onabila njegovo vlasništvo s kojim može da čini šta mu je volja. Sad, šta je –tu je; ja ga, u svakom slučaju, u ovu kuću više neću pustiti.

A ono malo plače li plače, kao da i ono shvata na kako su gnusannačin postupili prema njegovoj majci. Neprijatno je to dete, bučno inezadovoljno. Kosa mu je tamna, a koža već iz rozikaste prelazi u smeđu.Urla kao da zna da nikad neće sebi naći mesta u ovom svetu. Ali dete jenjeno, i staraću se o njemu. Avgust 1857.

U potpunom sam bunilu zbog nespavanja, ali bojim se da pozovemdadilju. I previše sam se priča naslušala o onima koje rođenu decuhrane, a memsahibino puste da lipše od gladi. Dajem mu kozje mleko kadgod zatraži, ali često ništa ne može da ga stiša. U stanju je satima daurla i nikako ne uspevam da ga umirim.

Od neprestanog detinjeg arlaukanja jedva da razlikujem noć oddana. Kad zamolim Lalitu da preduzme nešto oko njega, ona pobegneplačući, jer i sama je još dete, a i teško ju je pogodila memsahibina smrt.

Toliko to dete stalno nešto traži da ne mogu čak ni da ožalimpokojnicu. Ponekad zamišljam kako bi bilo da ga udavim jastukom, ili datresnem njime. Uplašim se od takvih misli. Septembar 1857.

Hvala bogu. Barem sam našla odgovarajuće uspavljujuće sredstvoza tu malenu zver. Setila sam se da je Felisiti sačuvala zalihe sirupa zasmirenje, pa sam sipala jednu supenu kašiku u činijicu kozjeg mleka, a

onda natopila krpu. Žudno je isisao krpu i oči su mu se sklopile u rokuod nekoliko minuta. Cenim da je opijum jedan od sastojaka, pa ću moratida povedem računa o doziranju, ali ova tišina donosi jedno takosveobuhvatno olakšanje da mi dođe da zaplačem. Zaspim i sama s timzamotuljkom na grudima, i moram da priznam da mali, kad spava,izgleda gotovo kao neki anđeo.

Felisiti mi je jednom rekla da će, ako rodi sina, detetu dati ime Čarls.To ime smatrala je aristokratskim, pa sam ga ja otuda i nazvala Čarls, uskladu s njenim željama, dodavši i Vilijam, po njenom ocu. Uverenasam da Felisiti ne bi imala ništa protiv, mada nisam baš sasvim sigurnada ovo naprasito novorođenče zaslužuje aristokratsko ime.

Džonatan želi da ga vidi. Na to, valjda, stvarno ima prava, ali jajednostavno nisam u stanju da se suočim s čovekom koji ju je odveo usmrt a onda od mene oteo njeno telo. Nisam, još. Septembar 1857.

Pobuna je ugušena. Iz Simle je stigla poruka – piše da sad smeslobodno da se putuje. Mogu da odem do Kalkute, pa čak i da se vratimu Englesku, ali što bih? Ni u Kalkuti ni u Engleskoj ništa me ne čeka, asvakako ne bih tamo išla s ovim tamnoputim detetom. Sedim podsandalovim drvetom i držim ga u naručju, a on očima pokušava da pratineven kojim mu mašem ispred lica.

Sada, kad sam pronašla način da ga uspavam, sve polako počinje dadolazi na svoje mesto. U snu hoće da se sklupča, privije kolena uz grudii izgleda tada potpuno bespomoćno, a ja osetim kako se nešto u menikomeša. Nemam reči to da opišem, ali to je nešto veliko, nešto neopisivokao Himalaji, ali mnogo, mnogo prisnije.

Došla sam do zaključka da je on, ipak, premalen da bi podneo bremejednog imena kao što je Čarls, pa ga zovem Čarli. Iznenađujuće je čvrstnjegov stisak kad me uhvati za prst. To je jedan zdrav dečak i Felisiti bibilo mnogo drago kad bi znala da nije zaražen. Tuberkuloza se prenosivazduhom, i možda ga je ona umrevši i spasla. Sedim ispod drveta,gledam te debeljušne nožice kako landaraju i ručice kako hvatajuvazduh, i pitam se kako li ćemo se snalaziti kad njemu bude potrebnomnogo više od kozjeg mleka i sirupa za smirenje.

Kad u Kalkuti saznaju da je Felisiti umrla, prestaće da stiže njenagodišnja apanaža. Ne znam kad će se to tačno dogoditi, ali znam da jeneizbežno. Vlastitih sredstava nemam, a s roditeljima nisam bila ni ukakvom kontaktu još otkako sam odbila da se vratim u Kalkutu predpočetak hladnijeg dela godine. Instinkt mi nalaže da se posvetimmolitvi, ali kojem bogu da se molim, i za šta? Septembar 1857.

Džonatan je ponovo tražio da vidi dete, ali ja nisam spremna da sesuočim s njim. Znam da moram da oprostim. Moram da prevaziđemgnev. Gomilati gnev u sebi isto je kao da uzimaš otrov i pritom se nadašda će on ubiti onu osobu koja te je razgnevila. Moram da se oslobodimtih otrovnih osećanja, ali mi je za to potrebno vreme.

Skupila sam hrabrost da pregledam Felisitine stvari i darivaćunjenu odeću misiji. Sačuvaću njen crno-beli broš, za uspomenu.Ponekad ga je nosila da pritegne sari i obe bismo se smejale tomneprikladnom rešenju. Nazvala bih je hinduističkom memsahib, a i dan-danas mi je pred očima njen lik kako blista od radosti dok kači taj broš.

U njenoj almiri pronašla sam Džonatanove poruke u formi stihova –neobavezno ispisane poruke na raznim vrstama hartije. Pisao joj je,inače, na reljefnom kancelarijskom papiru, a ona njemu na listovimaiscepanim iz bloka za crtanje. Svi ti listovi bili su presavijeni i ćušnutimeđu njene intimne stvari. Septembar 1857.

Džonatan je poslao novca, nije štedeo, i mada mi je bilo neprijatnoda prihvatim, sada sam u nepovoljnom položaju, pošto očekujem daFelisitine prinadležnosti svaki čas budu obustavljene. Sve me navodi nato da prihvatim njegovo dobročinstvo, ali nešto u meni ipak zazire odtoga.

Ponovo je tražio da vidi svoje dete, i mada sam se tom zahtevuusprotivila, čujem Felisitin blagi prekor s one strane groba – nemoj daosuđuješ.

Čarli sad može potpuno da se usredsredi na cvetove nevena i hvataih nemirnim prstićima. Začudim se kad pogledam njegove savršeno

oblikovane nokte, kao i fine vijuge i useke u njegovim malim, savršenimušima.

Mislim da mi se danas nasmešio. Oktobar 1857.

Krstila sam ga pod imenom Čarls Vilijam. Umotala sam ga u mekanizeleni šal od kašmira i onda smo se tongom odvezli do Hristove crkve.Unapred sam se najavila i sveštenik me je sačekao kod krstionice.Ceremonija je trajala kratko, a prisustvovale smo joj samo Lalita i ja;malo svete vodice, nekoliko reči prozborenih jednoličnim glasom i imeupisano u crkvene knjige.

Nikako nisam mogla da smislim koje prezime da mu dam. Da budeČedvik, znači da se ne zna ko mu je otac; nisam, međutim, nikako moglada se nateram da mu prikačim indijsko prezime. Osećam da dete pripadaFelisiti i meni. Možda sam pogrešila, ali on je, jednostavno, ČarlsVilijam. Za mene Čarli.

Novac i dalje redovno stiže, a s njim i Džonatanovi zahtevi da vidiČarlija, i ja osećam kako smekšavam. Bilo bi to, u stvari, olakšanje zamene. Lepo bih se osećala da mu se pohvalim Čarlijem, da mu pokažemnjegove svetlucave oči, njegov vragolasti osmeh. Lalita ga nosa tamo--amo i tiho mu peva, a Hakim mu kuva sutlijaš i bogzna kako se busa uprsa zbog njegovih bucmastih obraza.

Sigurna sam da mi se Čarli osmehuje, i to tako ljupko. Lepo dete. Novembar 1857.

Džonatan je poslao jedno dugo i ozbiljno pismo. Preklinje me da vidisina i bira pritom veoma dirljive izraze, uz najveće poštovanje, tako dase sada već lomim. Moram da sklonim u stranu potrebu da sudim iosuđujem, kao i svoju ljutnju, jer znam da je to cena koju moram daplatim kako bih sačuvala mir u duši. Odlučila sam da ga pozovem načaj, i nije mi teško da zamislim čudesan Felisitin osmeh kad bi saznalaza moju odluku.

Džonatan, međutim, jeste dobio tuberkulozu od Felisiti. Sada moramda pronađem načina da spojim Čarlija s ocem a da pritom zaštitimČarlija od zaraze. Razumno bi bilo pretpostaviti da dete rođeno od

sušičavih roditelja ne može imati imunitet kakav imam ja. Moram oovome dobro da razmislim, jer sam čvrsto rešena da dozvolimDžonatanu da nam dođe.

Ponovo je tu Divali, pobeda svetla nad tamom, i Čarli je, ne mogavšičudu da se načudi, gledao kako palimo svetiljke. I, dok su Čarli i Lalitaposmatrali vatromet, ja sam sela i napisala Džonatanu pismo u kojem gaučtivo pozivam na čaj, uz uslov da pokrije usta i nos i da ne dodirujesvoje dete. Novembar 1857.

Nije mi jasno kako oko jednog tako majušnog stvorenja može da imatoliko posla. Dok spava, dogovaram se s Hakimom oko njegove ishrane, as Lalitom u vezi s benkicama i pelenama. Dobi sam (u više navrata!)opominjala da koristi samo blagi sapun, koji sam nabavila, a čistačicupodsećam da budno motri na škorpije i zmije. Lično sam se postarala danogari od kreveta uvek budu u posudama punim vode kako insekti ne bimogli da se uzveru, a sluge sam upozorila da obavezno prokuvaju nesamo vodu za piće već i vodu u kojoj se Čarli kupa, za slučaj da mu uđeu usta. Odem onda do spremišta da proverim da li je kozje mleko sveže, aponiji nahranjeni. Sve to mora da se obavi dok on spava, zato što želimda budem uz Čarlija kad se probudi. Zanemarila sam dnevnik i osećamkako me je taj maleni nestaško potpuno uzeo pod svoje.

Nema, međutim, sumnje da mi se Čarli osmehuje – sad se već čestosmeje – a ponekad mi se učini da sam prepoznala nešto od Felisiti nanjegovom bebećem licu, s tim što to verovatno samo umišljam. Ima očevten, crnu indijsku kosu i tamne, tamne oči.

Prožima me duboko zadovoljstvo kad mi se umiri u naručju. On,pretpostavljam, sigurno misli da sam mu ja majka. Misle li uopšte bebe?U svakom slučaju, ja mu, na izvestan način, i jesam majka.

On je jedan lep dečak i sad mi je već jasnije zbog čega pesniciopévaju majčinsku ljubav. Novembar 1857.

Juče je došao Džonatan. Sedeli smo na verandi, a kad je Lalita donelaČarlija, on je odmotao kraj turbana i prekrio donji deo lica. Podigla sam

Čarlija, na metar od njega, i Džonatan me je iznenadio rekavši: „Liči nanju.“ Gledala sam u Čarlijevu mrku put i svilenkastu crnu kosu, a ondasam i ja primetila to nešto zbog čega se i meni učinilo da ima u njemunečeg od Felisiti. Ima te neukrotive radosti u Čarlijevim očima. Decembar 1857.

Božić je sve bliže i ja mislim na Englesku; na pečenu gusku i pevačebožićnih pesama u snegu, na zdravicu i božićni venčić s imelom. PevamČarliju „Počuj glasnike anđeoske“, i on me pogleda, a u izrazu njegovoglica takva neka čistota da me glas izda.

Sinoć, dok je Čarli spavao, vatra pucketala, a u kući vladala mrtvatišina, zagledala sam se u pun mesec i obuzelo me je neizdrživo osećanjeusamljenosti, tako da sam završila na kolenima. U tom trenutku poželelasam da je Džonatan sa mnom, jer tako bismo, jednostavno, moglizajedno da čuvamo uspomenu na Felisiti i da uživamo u Čarlijevomsavršenstvu. Oči su me pekle od suza dok sam vadila papir i u žurbinapisala Džonatanu još jednu pozivnicu na čaj. Decembar 1857.

Uzela sam testeru i isekla grane bora koji raste iza kuće. Izradila samjedan prilično sirov božićni venčić, ništa ni blizu tako elegantno kao štoje Marta pravila, ali poslužiće. Prinela sam ruke licu da pomirišemsmolu koja mi se nahvatala na prstima i briznula u plač. I dobro sam seisplakala, a onda sam se umila i ukrasila venčić karanfilićem i šišarkamakoje sam nabrala na himalajskim borovima. Sada visi u gostinskoj sobi, aČarliju sam za poklon isplela žuti džemper.

Ujutro na sam dan Božića zabavljala sam Čarlija pevajući mu jednupesmu koju sam naučila u detinjstvu, a poslednja dva stiha izmamila sumi osmeh zato što mnogo podsećaju upravo na Čarlija i mene:

Bucmast je i jedar bio – vilenjačić pravi,Nasmejah se kad me prenu u zelenoj travi.

Čarli nije razumeo ni jednu jedinu reč, ali ga je ritam pesme umirio

i netremice je gledao u mene. Držala sam ga pod venčićem, a kad sam ga

poljubila u onaj nežni obraz, zgrabio me je za kosu da me privuče bliže.Bio je to najlepši božićni poklon koji sam u životu dobila.

Te noći mi je zaspao na rukama, i ništa živo nije se čulo izuzevonoga kad se kuća sleže u ćoškovima; to je onaj zvuk koji dodatnopojačava tišinu. I bilo je to sasvim dovoljno. Januar 1858.

Džonatana sam dočekala na verandi s Čarlijem u naručju, aliosmeha mi je nestalo s lica kad sam videla s kakvim se naporom penje uzstepenice. Omršaveo je i posiveo, i već se oslanja na štap. A ipak, od srcase nasmejao i oči su mu zasijale kad je ugledao sina. Nisam mogla da mudam Čarlija, ali Džonatan je pogledom upijao to malo, savršeno lice,pregibe na rukama i savijene prste. Siroti čovek doslovce se skljokao nastolicu dok sam ja spuštala Čarlija u korpu a Halid nam služio čaj.

Pozvala sam ga da dođe kad god poželi i koliko god često muodgovara. Februar 1858.

Jutros mi je stigla koverta od Džonatana; u njoj je bio novac, uzizraze žaljenja što ne može opet da nam dođe u posetu. Tome može bitisamo jedan razlog: previše je bolestan. Ali zar tako brzo! Mart 1858.

Konačno je stigla i ta vest. Njegova majka napisala mi je kratkuporuku u kojoj me izveštava da je njen sin, Džonatan Sing, umro. Ženaima prelep rukopis, engleski joj je besprekoran. Uz poruku je poslala iuobičajen iznos u rupijima, i u tom času ja sam, trgnuvši se, shvatila daje ona Čarlsu baba.

Otpisala sam joj izrazivši zahvalnost. A onda sam zaigrala na kartunjene dobre volje, pa je upitala da li je možda njen sin čuvao neštoFelisitinog pepela, kao što ponekad čine. Ako jeste, upitala sam da li bimi ona dozvolila da uzmem taj pepeo.

Ni samoj mi nije jasno zbog čega za tim tako žudim, ali za mene ćebiti uteha ako kraj sebe budem imala Felisitine ostatke.

Mart 1858.

O, bože! Kad pomislim samo da sam ove ljude smatralacivilizovanim! Prisustvovala sam spaljivanju Džonatana Singa, unameri da izmolim Felisitin pepeo od njegove majke, ukoliko ga onauopšte ima. Ubedila sam sebe da će ona, u času kad bude gledala kako jojse sin pretvara u pepeo, imati razumevanja za moju potrebu.

Stajala sam po strani, sa ostalim ženama, ne želeći da na bilo kojinačin remetim taj obred. Ali pre nego što sam stigla da razlučim kojoj odu belo zaogrnutih žena treba da priđem, iz okupljene mase istupila jeDžonatanova udovica u crvenom, svadbenom sariju i popela se nanjegovu lomaču. Legla je preko leša, kao u nekom transu, i oni su jeprekrili drvima. Bogata porodica može sebi da priušti dovoljno drva dačak i dva tela spali vrlo temeljno.

Gledala sam, prestravljena, kako ta imućna porodica gomila slojeve islojeve drveta preko žive žene, a onda potpaljuje oganj sa sve četiristrane lomače. Žena se nije ni pomerila ni pisnula kad su dva muškarcauhvatila krajeve dugih bambusovih štapova kako bi je držali prikovanupod drvima. Plamenovi su suknuli oko nje i ja sam pomislila da se ženasvakako onesvestila, da ju je dim omamio, ali onda je vrisnula. Sirov jebio taj zvuk, prodoran i životinjski, a onda je jedna njena ruka izletelaispod onih drva. Ali preveliki je teret bio na njoj i nije mogla dapobegne, a oni koji su stajali najbliže lomači bili su očigledno spremnida je zadrže tu gde je. Tela su pocrnela i smežurala se, topeći se imeđusobno se stapajući. Da li su joj se od vatre izuvrtali i zgrčili mišići,ili se toliko dugo batrgala i opirala?

To je jedan drevni običaj koji se zove sati, grozota jedna, i sva sestresem kad se samo setim toga. Kruna ga je zakonom zabranila, ali nepostoji način da se spreče pojedinačni slučajevi. A i mi nismo navikli danadgledamo te varvarske obrede. Stajala sam kao okamenjena pred timhukom plamenova, dok mi je vazduh pun gareži grebao grlo. Zadahizgorelog mesa bio je jedak i stravičan. Kriknula sam kad je, kako seobred već bližio kraju, onaj glavni ožalošćeni, ošišan do glave, razbiopocrnele lobanje da im duše pusti na slobodu. Jesu li i Felisiti touradili?

To me je potpuno raznelo i nisam više u stanju ni da mislim. Sada,kad počinje sezona toplog vremena, čak i s punkama koje se okreću, menizubi cvokoću, celim telom drhtim i nikako ne mogu da se ugrejem. Čarliplače i plače, a ja ne mogu da ga utešim. April 1858.

Nikako ne mogu da se oslobodim tih slika; sanjam sati i srce mi jakolupa kad se probudim. Muka mi je da i dalje uzimam novac od teporodice i ne želim da Čarlija podižem u ovoj neznabožačkoj zemlji.

Moram da zgazim ponos i pišem majci. April 1858.

Ispovedila sam se! O Felisiti, o Džonatanu, o Čarliju, o satiju – svesam rekla. Zamolila sam oproštaj za svoje tvrdoglavo ponašanje, birajućinajponiznije reči koje znam. Preklinjala sam najskrušenijim tonom dami se dozvoli da se vratim u Rouz hol sa Čarlijem. I pristala sam,unapred, na najveći kompromis – pristala sam da se udam za bilo kogčoveka koga moja majka odabere i zaklela se da se nikada, ni jednomjedinom rečju, neću zbog toga požaliti.

Unajmila sam fotografa da napravi Čarlijev portret, koji ću poslatiuz pismo. Obukla sam ga u rukom vezeno odelce za krštenje i, odozgo,žuti džemper koji sam isplela. Nasmešio se fotografu, i ko će sad odoletitom licu? Dala sam da mi naprave još jedan primerak, da ga imam zasebe. Ponekad gledam tako tu sliku kad on zaspi noću, pa prelazimdlanom preko tog osmeha, tih svetlucavih očiju i pregiba na ručicama.Ljubim sliku, ali samo po ivicama, da je ne oštetim.

Cenim da će pismo do Engleske putovati tri do četiri meseca, i posleisto toliko odgovor, mada će mi majka možda odgovoriti i odmah,telegramom. Možda bi trebalo da joj dam neko vreme da razmotri mojumolbu. Dobiće ono što je oduvek želela – poslušnu, propisno udatukćerku – ali će pritom morati i da ubedi sebe da postupa velikodušno.Već imam malu ušteđevinu, a u septembru bi trebalo da imam dovoljnoza putovanje u Englesku.

Felisiti i Džonatan su umrli i sada je Čarli moj sin. Napraviću odnjega engleskog džentlmena i stalno mu pričati kako su hrabri i

plemeniti njegovi roditelji bili. Nikada neću dozvoliti da ga iko povredi. Maj 1858.

Izbila su mu oba prednja zubića i njihov blesak spram glatke kožeboje kakaoa je zasenjujući. Jede za tri bebe. Mislim barem da je tako, jer,naravno, nemam s kim da ga poredim. Čak je i Hakim prešao da radi unovu kuhinju i pravi meke ćufte od jagnjećeg mesa i čatni s tamarindomkoje Čarli voli, dok mu se moj sin igra oko nogu.

Čarlijev apetit ostavlja me bez reči. Primorana sam da muograničavam porciju sutlijaša kad ga Hakim napravi sa šafranom isultanama; kad bih mu dozvolila, dete bi, mogu da se zakunem, punušerpu pojelo.

Brzo puzi i veselo se smeje kad ga neko pojuri. Danas se uspravio ustolici, a uskoro će i prohodati. Mogu da zamislim kako će se majkaoduševiti kad s broda siđem vodeći ovo lepo dete! Jun 1858.

Prošle nedelje osećala sam neku neobjašnjivu obamrlost. Možda mito ova vrućina crpi snagu. Zavese od trske su spuštene i redovno ihzalivaju, punke se vrte danonoćno, ali ja sam potpuno isceđena. Moždabi trebalo da zaposlim još jednu aju, ali nemam snage da vodimrazgovore za posao. Igranje s Čarlijem postalo mi je naročito zamorno.Juče sam bila neumereno gruba prema njemu zato što je kenjkao. Alisiroto dete ima osip i moram malo više da se potrudim oko njega.

Posebno mi je težak bio jedan dan kad sam uhvatila sebe kakozamišljam razna košmarna scenarija – sebe, recimo, kako poboljevam odneizlečive bolesti i ostavljam Čarlija samog. Bože sačuvaj. Ali većsutradan osećala sam se mnogo bolje. Ko zna kakve sve prolazne boljkenose ovi azijski vetrovi. Raspoloženja i bolesti dođu i prođu, ali ja nesmem da budem nestrpljiva s mojom dušicom Čarlijem i ne smemdopustiti da me ta morbidna snoviđenja potpuno obuzmu.

Čarli je zastao usred igre s nevenima da oslušne zvončiće odbambusovine na verandi. Kako je to dete pažljivo! Uverena sam da jenatprosečno inteligentan. Znam da sve majke tako misle, ali kod Čarlijanema sumnje.

Jul 1858.

Ne znam gde mi je glava. Putovanje će iziskivati velike pripreme.Marljivo sam štedela i već imam dovoljno za putovanje, ali ima tu idrugih stvari koje valja uzeti u obzir. Da bi mi Čarli uvek bio čist i suv,moram da ponesem tri sanduka s njegovom odećom. Tu su, onda, injegove staklene flašice i igračke. Da li da ponesem pirinča i šećera zaslučaj da brodske zalihe presuše? Možda bi trebalo razmisliti o tome dase na brod ukrca i koza, da ima svežeg mleka. Ali onda bih morala davodim i kozara, i da ponesem hranu za kozu, a šta bi posle jedan indijskikozar radio u Jorkširu? Morala bih da mu platim put nazad.

Hoću li biti u stanju da pronađem Kejti? Da li uopšte dapokušavam?

Moram da pošaljem u Simlu po još sirupa za smirenje, o, i biće mipotrebno još mnogo sapuna i jamajkanskog đumbira, protiv morskebolesti. Da li da vodim Lalitu? Bi li ona pristala da pođe? Znam da ćunešto zaboraviti...

Nije važno. Kad stignemo u Englesku, svi problemi biće rešeni i svenedaće zaboravljene. Avgust 1858.

Moram da obavim sve poslove oko iseljavanja. Kućevlasnik je Škot iočekivaće da sve ostavim u najboljem redu. Lakše reći nego učiniti...Čarli, koga zubi užasno muče, izgrizao je priručje od tikovine na onojdivnoj stolici presvučenoj brokatom. Ostavio je, sem toga, jednu groznufleku na duri ćilimu kad mu se bio uznemirio stomak. Zid od cigala ukuhinji potamneo je od kuvanja, ali to se, pretpostavljam, u svakomslučaju očekuje, i nije moje da to ponovo krečim, naročito ako se ima uvidu da smo kuhinju sagradili o svom trošku. Pitam se samo koliko biunapred, pre polaska, trebalo da otkažem stan. Ne mogu gazdi dasaopštim datum dok mi ne stigne glas od majke.

O, videti ponovo tresetišta... Ušuškaću Čarlija u topao džemper iizvoditi ga u šetnje po šumi. Jedva čekam da vidim njegovo lice kadbude doživeo prvi pravi Božić, kuću ukrašenu zelenikom i dug stoosvetljen voštanim svećama, a na njemu pečena guska i šećerleme.

Pravićemo otiske u snegu i jesti goveđe pečenje i jorkširski puding, a jaću mu pokloniti krckalicu za orahe u vedrim bojama. Pitam se koliko ćedugo verovati u Deda Mraza? Septembar 1858.

Kuća je uredna, ali se, jednostavno, ništa ne može učiniti s onimotiscima zuba na naslonu stolice. Možda niko neće ni primetiti. Lalita iHalid su počeli da mi pakuju stvari, a ja sakupljam Čarlijeve. Za jedandan on potroši toliko mnogo komada odeće da sam morala da dam da musašiju još kako bismo imali dovoljno dok plovimo nizvodno rekom. Durzisedi na verandi s indijskim čvorkom u kavezu, šije majušne košulje ipravi porube za pelene. Po čitav dan čujem cviljenje i kloparanje novemašine, na koju je on preko svake mere ponosan.

Pitam se koje li će igračke najbolje zaokupljati Čarliju pažnju uduliju? Biće to jedno šestodnevno iskušenje!

Još nisam pisala gospođi Sing o našem odlasku, iz bojazni da bimogla da negoduje što joj odvodim unuka. U trenucima duševnog miraznam da je ta bojazan neosnovana. Ta žena nikad nije tražila ni da gavidi, i meni je drago zbog toga. Kad bi videla koliko je on divan, koliko jelep, možda bi poželela da ga zadrži, a kakav bi to tek zaplet bio...

Pojma nemam kakvi su u ovoj zemlji zakoni u vezi sa decom, akoikakvih zakona ima, ali po njemu se vidi da je Indijac, a ja mu nisamprava majka. A opet, baba ga nijednom nije videla, i tako je i najbolje.Obezbediću Čarliju lep život u Jorkširu. Osnažiću njegov duh tako daodoli svim predrasudama na koje ga put može naneti. Valjanoobrazovanje nadoknadiće mnogo toga i ja ću se potruditi da to i dobije.Da li će mu se svideti kriket? Prijatne je naravi i sigurno će imatimnogo prijatelja.

Što se tiče gospođe Sing, čekaću do poslednjeg minuta pre nego štojoj napišem pismo. Ne verujem da će joj biti žao što odlazim, ali nadamse da ću već biti odavno spakovana i u putu kad novost stigne do nje. Septembar 1858.

Naše priče su, zapravo, sve što imamo, i pre nego što pođem, dobroću upakovati ovaj dnevnik, da ga zaštitim od vremenskih prilika, i

ostaviti ga u sandalovom drvetu. Ovo je moja priča, ili bar deo nje, i jaje prepuštam sudbini, pa neka sudbina odluči ko je ta osoba koja treba daje nađe. Ukoliko se to i desi, nadam se da će taj neko, ma ko bio, pročitatimoje reči i, na neki način, imati koristi od njih, kao što su priče FaniParks i Onorije Lorens uputile Felisiti i mene na put kojim je i trebaloda pođemo.

37.

1947.

Na stranu stavljam pitanje kakvu bi to korist mogao da mi doneseAdelin dnevnik. Na stranu stavljam i pitanje kako je moguće da je onasahranjena u Masurli ako se vratila u Englesku. Stavljam na stranu ipitanje kako je, ako se nije vratila u Englesku, mogla da podiže dete izmešovitog braka sama u Indiji, šta je s detetom moglo da bude. Sve tostavljam na stranu kako bih se posvetila potrazi za Spajkom.

Martinu je potvrđeno da taj dečak svakodnevno nosa Spajka svudasa sobom, a da mu porodica stvarno živi u jednoj od najgorihsirotinjskih četvrti u okolini Simle. Mi ćemo tamo otići u vreme večere,kad će svi najverovatnije biti na okupu kod kuće, ali ne bi bilo dobro datamo odemo kolima, pošto bismo izgledali prebogati, pa ni rikšom skulijem, jer bi to već bilo odviše kolonijalno. Tonga ne bi mogla daprođe kroz uzane sokačiće sirotinjske četvrti, pa smo se opredelili zabicikl-rikšu. Sem toga, ja ću obući suknju i pokriti glavu maramom.Daćemo im celu jednu dnevnicu u kešu – toliko jedan fizički radnikdobije za mesec dana – i s najiskrenijim poštovanjem im zahvaliti, uzsve one namaste i selame, šta god oni žele. Ako vidimo dečaka,pokušaćemo da se nasmešimo malom lopovu dok mu dajemo jo-jo,bombone i papirne zmajeve koje smo mu kupili na bazaru Lakar.

Biliju o tome ništa nismo rekli, ali je ekspedicija čiji je zadatak bio dase vrati Spajk bila predmet razgovora u klubu i Lidija se ponudila dapričuva Bilija. U prvi mah nije nam se dopala zamisao da ga ostavimo sLidijom, ali Edvardu smo neizmerno dugovali što je cele one noći ostaona nogama i tražio ga, a kad smo usto saznali da su izgubili dete u ratu– bilo nam ih je mnogo žao. – Ne verujem da bi čak i Lidija mogla zasamo jedan sat da ga pretvori u imperijalistu. A ako mu bude dosadno,zaboraviće sve to kad mu damo Spajka.

Lidija i Edvard su čekali u svom apartmanu u hotelu Sesil. Edvarda

nisam videla još od onog dana kad su nam uzeli Spajka, tako da nasdvoje nismo zapravo ni razgovarali od onog neprijatnog susreta nabazaru, kad sam ja pomenula Amricar. Pošto je Edvard našao Bilija,Martin mu je poslao bocu viskija, ali ja sam mu dugovala toliko da muu četiri oka zahvalim, a i da mu se izvinim. Kad smo ušli u sobu,Edvard je pružio ruku. Rukovali smo se i ja sam rekla: – Kako da tizahvalim? A pošto sam...

– Besmislice. – Jezik je, onako blesavo, sevnuo i izgubio se. – I meni jelaknulo kad smo našli malog.

Martin se rukovao s Edvardom, i bio je to čvrst, iskren stisak, kojimsu, izgleda, njih dvojica razmenili neku vrstu muškog razumevanja.

Lidija je bila namazala usne i narumenela obraze, i nekako jeizgledala mlađe nego što sam je upamtila. Nas je rasejano pozdravila,ali sva je zablistala ugledavši Bilija. Na čajnom stočiću bili su orošenibokal s ceđenim sokom limete, tanjir pun kolačića s đumbirom inekoliko knjiga za decu. U prostoriji se nalazila mala polica za knjige,na kojoj su se uglavnom mogli videti stari časopisi i još stariji kompletEnciklopedije Britanike. Lidija je pročešljala police, vadeći sve što bi seBiliju moglo dopasti.

Martin je čučnuo i rekao: – Mama i ja sada idemo malo, drugar. Tićeš ostati ovde s gospođom Vortington.

Bili je okrznuo pogledom Lidiju. – U redu je, valjda.– Voliš li sok od limete, mladiću? – Lidija se smešila kao devojčica.Pogledao je u orošeni bokal. – Nimbu pani! Nego šta!– Tako sam i mislila. – Dala nam je rukom znak da idemo. – Hajdete

vi, onda – rekla je. – Mi ćemo se ovde sjajno provesti.

Tandrčući u rikši, stigli smo u siromašan kraj s oronulim straćarama naobodu Simle. Često sam prolazila tuda, ali se nikad nisam usudila dazađem među te zbijene, bezbrojne krovinjare i zaklone načinjene odkrpa, papira i zarđalog lima. Izmaglica od dima koji se dizao s vatarazaloženih kravljom balegom lebdela je nisko nad straćarama i uvazduhu se osećalo na spaljene otpatke. Žene su sedele na petama imešale pirinač u loncima, a besposleni muškarci sedeli su u mrgodnimgrupama i pratili nas pogledom dok smo prolazili, odmeravajući korpu

s jabukama i igračke u mom krilu. Ostali su što pušili, što spavali; bezposla, bez novca, bez nade; pa što onda ne bi pušili ili spavali?

Garava, polugola mala devojčica sedela je na zemlji, plakala iudarala se po kolenima, i rikša ju je zaobišla. S vremena na vreme vozačrikše bi uzviknuo: – Matar? – i neko bi mu pokazao put. Prošli smopored jedne žene zaogrnute crnim velom, koja je sedela na petama ipržila kebabe na vatri od balege. Vozač rikše joj je nešto doviknuo i onaga je pogledala, mračna i ogorčena, pa protresla reš kebab. Vozač nas jepogledao preko ramena i mrko se nasmešio usnama umrljanim odpana. – Ovi jedu krave – rekao je. A onda se nagnuo u stranu i ispljunuomlaz crvene pljuvačke.

Zastali smo kod gomile pocepanih, prljavih krpa nabacanih prekobambusovih štapova, ispred koje je tinjala zapaljena balega. Martin i jasmo sišli i zagledali se u kuću porodice Matar. Ličila je na jadne ostatkenekog šatora posle gadne oluje. Spreda je taj prostor bio potpunoizložen spoljnim uticajima i ja sam se pitala kako li se ova porodicagreje preko zime. Prošli smo pored vatre od balege i Martin je sklopiodlanove govoreći „ram ram“, što je seoska verzija pozdrava „namaste“.Žena koja je unutra sedela na zemlji zaškiljila se u nas podmuklo isurevnjivo. Na obrazu je imala veliku požutelu modricu. Lice joj je bilogrubo i sumorno, a vrat žilav kao sušena govedina. Upravo je bila seklajabuku u neku glinenu ćasu, i čim nas je ugledala, sklonila je sve izaleđa, kao da bismo mi to mogli da joj otmemo.

Iz polumraka je, teturajući se, izašao štrkljast muškarac uisflekanom dotiju. Desna ruka bila mu je kriva i nemoćno je landarala;oči su mu bile vodnjikave, pogled neusredsređen. Nešto je kazao, ali jetako zaplitao jezikom da ga Martin nije razumeo. Vozač rikše je rekao: –Pita šta hoćete.

Zamišljala sam ranije kako ću ući u siromašan kućerak i ugledatiSpajka na nekoj prostoj drvenoj polici, ili možda na šarpoju, ali ovi ljudinisu imali ništa. Izlupan limeni lonac i prekrivena korpa stajali su poredneuredno nabacane ćebadi u uglu. To je bilo sve. Mesto je zaudaralo nabalegu, arak i dim, i ja sam korpu s mitom spustila na zemlju.

Martin se obratio čoveku na hindiju s jakim akcentom, a kako nijedobio odgovor, pozvao je vozača. – Kaži mu da želimo da kupimo

američku lutku. Igračku psa.Vozač rikše je preneo ove reči, a pijani čovek izgledao je kao u

zabuni; crvena pljuvačka kapala mu je s donje usne, a žena se glasnonasmejala. S naporom je ustala i otišla do one gomile ćebadi. Tek tadasam ugledala malog dečaka koji je zlostavljao Bilija. Sedeo je u tamnomuglu oborene glave, mršavim rukama obgrlivši koščata kolena. Setilasam da sam i ja tako sedela u kadi, nasmrt preplašena, kad je Bilinestao.

Žena je ćušnula dečaka po glavi, ali on ni glasa nije pustio. Šutnulaga je u rebra, taman toliko jako da se mali protrlja, i tada sam načasprimetila crveno karirano sukno i plavi teksas u dečakovom krilu. Ženaje pružila ruku i istrgnula mu taj predmet, a onda ga još jednom, zasvaki slučaj, šutnula, ali dečak je samo spustio glavu na kolena, dok sumu se ramena dizala i spuštala. Zlurado, ali s nekim ravnodušnimodobravanjem, žena je gledala Spajka dok ga je bacala Martinu prednoge. Kaubojskog šešira i čizama nije bilo, a igračka je bila prljava.Nedostajalo je jedno oko, jedna noga bila je istrgnuta; pretpostavila samda je dečak morao da se tuče s drugom decom kako bi ga zadržao zasebe. Žena je ispružila ruku i rekla: – Rupi.

– Ne možemo takvog da ga vratimo Biliju. – Podigla sam ono što jeostalo od Spajka i pogledala u dečaka u uglu. Bio je mali i jadan, još jeplakao, ali je jednu ruku uvukao u korpu koja je stajala pored njega.Mršava ruka pomerala se kao da se igra s nečim unutra.

Dečakova majka pratila je moj pogled i kad je videla da je maligurnuo ruku u korpu, otišla je pravo do njega i šutnula ga. Dečak jepokrio glavu i okrenuo lice prema zidu. Ali poklopac je spao i korpa sesad ljuljala napred-nazad. Čulo se grebanje i iz korpe se pomolilamrkožuta glava s crnim nosem. Štene je imalo oklembešene uši ivodnjikave smeđe oči; i jedno i drugo preveliko za njegovo malo lice.Uhvatila sam Martina za ruku i on je rekao: – Da, video sam. – Obratiose onda ženi, a ona je zakreštala: – Ne, ne – i odmahnula rukama.Ljutito je brundala dok je nabijala štene u korpu i vraćala poklopac.

– Obično joj sa severa stižu ćebad i marame – rekao je Martin – ali svremena na vreme dobije i pokojeg kašmirskog psa ovčara. To njojmnogo znači. Prodaje ih trgovcima koji idu za Delhi. Dobri su to

mezimci, mogu se dresirati, a i otporni su na šugu. Ali samo bogat svetdrži pse kao ljubimce, a u Masurli se oni ne prodaju.

– Da li bismo...– Ona kaže da već ima kupca.– Ponudi joj više.Ponovo joj se obratio, i neko vreme su se vrteli ukrug; prepoznala

sam ritualno klimanje glavom koje sam tako često viđala na bazaru. Nakraju je Martin rekao: – Sad joj je jasno da ga mi stvarno želimo. Prodaćega, ali ima mnogo da nas košta.

– Možemo li to da platimo?Martin se ugrizao za usnu. – Možda. Koliko imamo?Sabrala sam one rupije koje sam iz kutije za čaj uzela za Spajka, pa

dodala sve ostalo što mi se našlo u tašni, dok je Martin isprazniodžepove. Izbrojao je novac spuštajući ga na ženin ogrubeli dlan, a ondaga je ona još jednom prebrojala. Novac je nestao pod njenim prljavimkamizom, a onda je bradom pokazala u pravcu korpe. Martin je otišao ipodigao celu korpu, ali ju je ona ščepala i izvukla štene uhvativši ga zazatiljak, tako da je zadnjim nogama počelo da se batrga, tražeći oslonac.Korpa nije bila uračunata u cenu.

Martin mi je dao štene, i to mekano maleno biće privilo mi se uzgrudi kao zadovoljna beba. – O, savršen je – rekla sam.

Iz ugla se čuo dug, bolan jecaj. Podigla sam ono što je ostalo odSpajka i ponudila dečaku. Bio je iznenađen, ali samo na tren. Zgrabio jeSpajka i čvrsto ga zagrlio, netremice me gledajući, u strahu da bi tomogla biti samo jedna okrutna šala.

Popeli smo se u rikšu, a psetance mi se sklupčalo u krilu i zaspalo.Martin je češkao štene iza uva. – Ovom mališi je verovatno bionamenjen život na visokoj nozi – rekao je. – U Delhiju bi dremao nasatenskim jastucima i jeo smokve.

– E pa, moraće da se zadovolji duri ćilimom i koskom u Masurli.Dok smo se peli uz stepenište hotela Sesil, sakrila sam štene iza leđa

– malo je bilo, u šaku da ti stane – a Lidiju i Bilija zatekli smo uapartmanu kako igraju žmurke; bokal sa sokom od limete bio jeprazan, a kolačića s đumbirom ni od korova. Lidijina talasasta kosa bilaje razbarušena i ukovrdžana, a oči su joj sijale. Šunjala se po sobi vireći

pod stolove i iza zavesa govoreći: – Je li ovde? Nije? Je li ovde? – Izakauča se čuo kikot, ali ona na to nije obraćala pažnju, već je podiglajastuče sa stolice. – Da nije ovde? – Kad je konačno pogledala i izakauča, oboje su ciknuli uglas.

– Vidi ti ovo – rekao je Martin.– Mama! – Bili je potrčao prema nama. – Tata!– Lepo si se proveo, Bobo?– Gospođa Vortington pravi najbolji nimbu pani. A i pročitala mi je

najbolju knjigu o Velikom dečku Pafingtonu.Lidija mu je uputila srceparajući osmeh. – Veliki dečko Pafington je

snažan i hrabar, kao i ti, momče moj.Nasmešili su se jedno drugome.– Bože. Super. – Pogledom sam potražila kutiju za cipele i ugledala

je ostavljenu u uglu. – Bili? – rekla sam. – Vidi šta smo našli. – Pokazalasam mu štene koje sam do tog trenutka držala iza leđa.

Bili je gledao. – Ko je to?– Nema ime. – Pružila sam štene Biliju. – Moraćeš ti da mu daš.Bili je pažljivo uzeo štene i prošaputao: – Jeee. – Psetance je spustilo

šape na Bilijeve grudi i stidljivo, nesigurno mu liznulo bradu. Kad je Bilipoljubio vlažan crni nos, istog časa zaigrao je zatupasti štenetov repić. –Ej, sviđam mu se! Zvaću ga Drugar.

– Moj sin je imao psa. – Lidija je lagano prišla i pomilovala štene. –Silno smo se zabavljali dok smo ga dresirali.

Pogledala sam Martina i on je klimnuo glavom; još smo umeli, kadzatreba, bez reči da se sporazumemo. – Lidija – rekla sam – baš se neštopitam, da li bi bila ljubazna da pomogneš Biliju da dresira svoju kucu?Sigurna sam da ti o tome mnogo više znaš od nas.

Bili i Lidija su se osmehivali jedno drugome kao dva deteta koja sudobila dozvolu da sednu na leteći ćilim i odlete u zabranjenokraljevstvo. Njihova radost bila je tako otvorena da je to već biloneprijatno. – Vrlo rado – rekla je ona.

Bili je pokazao na neke knjige koje su ležale na stolu. – GospođaVortington je rekla da mogu ove da ponesem kući.

– O, hvala ti, Lidija.Pokupila sam knjige dok je ona mazila Bilija po kosi. – Baš divan

dečak – rekla je. – Dovedite mi ga ponovo.Jedna knjiga bila je novije izdanje, slikovnica o Velikom dečku

Pafingtonu, ali je druga izgledala starije. Otvorila sam je i pogledala uimpresum. – Lidija, pa ovo je prvo izdanje Čika Removih priča.

– Stvarno? Tako malo knjiga imaju ovde, a za decu još manje... Pa,ovde, u stvari, i nema dece, zar ne? Samo izvoli, ponesi mu to. I za sebeuzmi knjigu, ako hoćeš. Nikome ovde nisu potrebne.

– Hvala ti. – Prišla sam polici s knjigama i prešla dlanom prekomeke kože stare Enciklopedije Britanika. – Danas više ne prave ovakvepoveze – primetila sam.

– Preskupo je – rekla je Lidija odsutno. Nije mogla da skine pogled sBilija.

– Trebalo bi da pođemo – kazao je Martin. – Ali hvala ti još jednom,Lidija.

– Šteta. – Lidija je mazila Bilija po kosi.Martin je podigao Bilija i rekao: – Hoćeš kućnog duha?– Ne. – Bili se obrazom priljubio uz Drugara i štene se izvilo da mu

poliže lice. – Mogao bi Drugar da ga pojede. Hoćete li vi da mi pripaziteduha, gospođo Vortington?

Nešto blago pojavilo se tad u Lidijinim očima i oko usta, i meni seučinilo da pred sobom vidim ženu kakva je ona nekad bila, pre nego štoju je obogaljio bol. – Drage volje – rekla je.

Bio je to dan prijatnih iznenađenja. Odmerila sam pogledom tajotmeni, udobni apartman, i nisu mi smetali ni engleski stil ni Lidija, pačak ni Edvard. Još jednom sam prešla preko niza kožnih poveza i tako iugledala naslov odštampan zlatnim slovima: Sabrane pesme jedne dame ijednog džentlmena, 1857. Pošto sam se ionako bila potpuno prebacila utu 1857. godinu, automatski sam izvadila knjigu i počela da jeprelistavam. Na prvim stranicama ugledala sam pesmu u formatupisma. Počinjala je sa „Najdraži moj“, a u potpisu je stajalo „Felisiti“.

– Molim te, slobodno pozajmi koliko god knjiga hoćeš – kazala jeLidija.

Zatvorila sam knjigu i rekla: – Hvala ti, Lidija. Uzeću ovu.

38.

Sutradan se Rašmi pojavila u za nju netipično lošem raspoloženju. – Telude kamiondžije trube li trube. Kakva buka, kô da smo u Delhiju, ne uMasurli.

– Jesi li ikada bila u Delhiju?– Nisam. Prljavo tamo.– Kako onda znaš kakva je buka?– Znam. Mnogo muslimana koji jedu krave.– I u Masurli ima muslimana.– I trube povazdan.– Sigurna sam da ima i hinduista među kamiondžijama.– Hinduisti ne trube.– Hm...– Neeee.– U redu.Klimala je glavom, donekle umirena, i na licu joj se pojavio onaj

nestašni osmeh. – Vrrrrrrrlo specijalna amajlija donosim ja za vas.– O, divno.Rašmi je gurnula ruku u suknenu torbu i izvukla pozamašan

narandžasti venac – tri niske nevena međusobno isprepletene. –Trostruko a prvoklasno, ova amajlija.

– Baš lepo. Hvala ti, Rašmi.– Ova izvrsna amajlija kačim na krevet.– Važi.– Garancija stoprocentna, vraćamo novac.– Odlično.Nije se više osmehivala. – Ozbiljno vam govorim, gospođa. Ako ova

amajlija ne radi, vrrrrrrrlo će mi žao biti.– Ništa ti ne brini. – Ovo nam je, očigledno, bila poslednja prilika, i ja

sam razmatrala mogućnost da izgužvam posteljinu kao da su seorangutani po njoj valjali, pa čak i da na sredini ostavim vlažnu fleku,sve, sve, samo da nju ućutkam.

Rašmi je svečano klimala glavom. – Veliku pudžu za ovu amajlijuizvodim.

Iznela sam knjigu poezije na verandu i otvorila je, i odmah serazočarala videvši da se nižu stranice pune tih kitnjastih viktorijanskihbesmislica koje su mi išle na živce dok sam bila na koledžu. – Bezazlenostihotvorstvo – promrmljala sam. Jedna mlada viktorijanka se zaljubila.Pa šta? Svakome se može desiti da neko vreme živi na sedmom nebu,ali kako izdržati to dugo putovanje kad te život baci u nekoliko moćnihkrivina? Pali su mi utom na pamet Verna i Henri, i to me je samo jošviše zbunilo.

Prelistavala sam knjigu, razmišljajući kako su te pesme, eto, emnapisane bez nadahnuća, em preterano gnjecave. A onda sam spustilaknjigu u krilo i podigla noge na ogradu. Bili je bio u kuhinji, on i Rašmisu pevali; detinji glas mešao se s njenim altom i do verande je doprlajedinstvena verzija pesme „A Bushel and a Peck“. Nasmešila sam sesetivši se klopke za kućnog duha, zaboravljene u Lidijinom apartmanu.Nije to bilo samo zbog šteneta; Bili i Lidija su prijali jedno drugome. E,tu je sad bila jedna krivina koju nisam unapred primetila.

Lupkala sam prstima po knjizi i premeštala se u pletenoj stolici zaljuljanje. Bili i Rašmi su se razgalamili, na sav glas pevajući nekunarodnu pesmu na hindiju, i čulo se kako zvecka Rašmin nakit nagležnjevima. Nema sumnje da se vrtela po kuhinji s Bilijem na rukama.Opet sam otvorila knjigu i prelistala nekoliko stranica, pa tako naišla napesmu koja počinje oslovljavanjem, a završava se potpisom.

Najdraži moj,mesečina tvojelice obasjava,ljubavi, o, sumračna,životu si slava.Ispod mesecaoboje smo svètla.Boje ljubav ne kvaredo prvoga petla.

Tvoja,Felisiti

Felisitina poezija bila je sentimentalna, ali što pa i ne bi bila? Bila jemlada i zaljubljena. Ne bi se ona, naravno, potpisala na koricamaknjige. Da jedna žena piše, to se smatralo nedoličnim, a da još i objavi tošto je napisala – predstavljalo bi za nju ogromnu neprijatnost. Bavljenjetakvim delatnostima podrazumevalo je da te obeleže kao intelektualku.Otuda su žene koje su objavljivale u viktorijanskoj epohi u velikojvećini to činile anonimno, ali Felisiti nije pripadala većini i bila samnemalo iznenađena primetivši da je ipak pristala na takvu konvenciju.A onda sam uvidela da ona na to, ipak, nije pristala. Umrla je. Nekodrugi je objavio ovu zbirku.

Reka pod suncem blistakao zlatni lanacnehajno bačen na zemlju.Lepota neopisiva, zacelo,a opet –ništau poređenju sa suncem unegovanoj kosi moje gospe.

Moje gospe? Zašto bi Felisiti pesmu posvetila ženi? A onda sam se setilanaslova – Sabrane pesme jedne dame i jednog džentlmena, 1857.

Zagonetke volim, pa pitam:kakvo bi nas to čudo nagnalo dabudućnost neznanu zaprošlost vežemo?Koja će to drevna tajnasrcima našimi u zagroblju otkucaje spast’?

A onda sledeća:

Jedina tajna meni znana,mlada i stara kô proleća žar,tajna je kojoj molitve sežu,dar kojem teži svaki car.

Felisiti i njen voljeni pisali su ove pesme u formi poruka koje surazmenjivali. Setila sam se kako se Adela na jednom mestu žali da„svaki čas razmenjuju poruke, koje ona ne želi da mi pokaže“. Adela jenapomenula da je Felisitin dragi živeo svojevremeno u Engleskoj i dagovori kraljičin engleski, što će reći da je i on, isto koliko i ona, bioviktorijanac. Felisiti mu je poručila da je bremenita jednomviktorijanskom zagonetkom, i on joj je u tom duhu i odgovorio. Uprkossablazni, njih je ta trudnoća obradovala. Ali otkud to da se sve to sakupiunutar korica jedne knjige? Vratila sam se na prvu stranicu i počela dačitam od početka.

Džentlmen ti sipa otud,kad nam se prsti taknuše prvi put,ti ustuknu kao da meso tioprlji plamen ljut.Ali čemu pokajanje, sire?U ljubavi krivice ne vidim ja.

On joj je uzvratio:

Nemam ja onu slobodukakvu muško slobodom zove.Sporazum jedan sputava mena delu,ali ne i u srcu.Tvoje prijateljstvo poniznim me čini,i ja ga sa zahvalnošću primam,ne hajuć’ da li će oprostiti svet.A tebi se ispovedam,

ledi Č.,da bez daha ostavljaš meErosa da promišljam.Sudba li je to?

U viktorijansko doba samo pominjanje Erosa bilo bi rizično čak i uEngleskoj. A u Indiji, sa svim rasnim i kastinskim problemima, u jekupobune sepojâ i uz činjenicu da je on bio oženjen – bilo bi to neštoopasno do bezumlja. A opet, ta knjiga je, po svemu sudeći, do tančinaopisivala njihovu tajnu ljubav. Kako su smeli bili!

Voljeni sire,Kad videh tvoje neuhvatno lice– u vrtu našem punom ptica –mesec je bio pun, obilan,a opet – ne tako pun kô srce moje,što zakuca bržeod dodira tvog.

Poslednja pesma bila je njegova:

Nema više gospe moje,tonem i ja,utapam se.Telo mojei duh moju crnom sebezdanugube.Očaj bi me obuzeo,ali ne –naše je deteživo!I tako ćemomi

obmanutismrt.

Ali da li su obmanuli smrt? Da li je dete poživelo? Okrenula sam knjigui zagledala se u fin povez od kvalitetne kože. Neko je to profesionalnouradio, ali ko?

Te dve pokojnice i dalje su me podsticale da do kraja razotkrijemnjihove priče, a prvo mesto koje mi je palo na pamet za nastavakistraživanja bio je onaj impozantni zid od knjiga u klupskoj prostorijipoznatoj pod nazivom „radna soba“.

Te noći odvela sam Bilija kod Lidije u Sesil, a ja sam s Martinomotišla u klub.

39.

Primetili samo Vokera za šankom kako cevči indijsko pivorazgovarajući o politici s nekim vojnikom kome su iz ušiju štrčaleposedele dlake. Kako smo mu prilazili s leđa, čuli smo Vokerove reči: –Ne bi me iznenadilo ni da milion njih izgine pre nego što se ovo svrši.

Martin ga je lako lupnuo po leđima i Voker se okrenuo. – Evo ga mojsaborac u piću – rekao je. – S tim što je, za promenu, došao sa svojomlepom ženom.

Vojniku je, po svemu sudeći, laknulo što može da se izvuče, a ja samse pitala koliko li ga je dugo Voker držao ovako sateranog u ćošak. Selismo na barske stolice od ratana i naručili piće. – Baš sam staromKromliju pričao da će biti raseljeno više od dvanaest miliona ljudi –rekao je Voker. – Zamislite samo... Kilometri i kilometri porodicâ bezkrova nad glavom koje po prašnjavim putevima nose sve što imaju –muslimani u jednom, hinduisti u drugom smeru. Dovoljno da nekodobaci uvredu, ili se lati kamena, i – Bože pomozi.

– Podstrekači to rade. – Martin je meni pripalio abdulah, pa sebibidi. – Ne bi stvari stajale ni upola tako loše da ih ekstremisti nehuškaju.

Voker je klimnuo glavom. – Oni započnu komšijsku svađu, pa ondačekaju da ljudima prekipi. Sutradan neko ubije kravu. Onda, narednogdana, taj što je ubio kravu vrati se kući kad ono – silovali mu kćerku.Prođe dan-dva, a kćerku ovog što je silovao pronađu zaklanu. U rokuod nedelje ceo grad je u plamenu, a vatru raspiruju stare plemenskemržnje.

Martin se, u maniru učenog čoveka, nalaktio na šank i vrhovimaprstiju napravio šator. – Konfučije je rekao: „Pre nego što kreneš putemosvete, dve rake iskopaj.“ – Martin me je značajno pogledao dok nam jeposlužitelj donosio pića.

Na brzinu sam otpila gutljaj džina i ugasila abdulah. – Idem ja maloda pronjuškam po onim knjigama u radnoj sobi.

– Nema, bojim se, mnogo novijih stvari tamo – rekao je Voker. –

Ukoričeni kompleti Punča i Tatlera, nekoliko romana Rajdera Hagarda iveliki izbor novina od pre godinu.67

– Ja volim stare knjige. – Na pamet mi je pao dnevnik sakriven usandalovom drvetu, pa sam dodala: – Na kraju krajeva, naše priče susve što imamo.

Martin me je prostrelio pogledom i pomislila sam da sam kazalanešto pogrešno. Gledao je u mene netremice, kao da sam upravoizgovorila neku dubokoumnu misao, ili dubokoumnu glupost, a ondase vratio viskiju. – Umećete vas dvojica već i sami da smislite kako da sepostigne mir u svetu – rekla sam ja, pa sišla sa stolice od ratana. –Vratiću se.

Stajala sam na otvorenim dvokrilnim vratima radne sobe i udisalamirise duvanskog dima i stare kože. Zidovi su bili prekriveni uljanimslikama, životinjskim glavama s nepomičnim staklenim očima iizbledelim fotografijama u trošnim ramovima. Po policama je bilosvega i svačega: pohabanih knjiga, prašnjavih vaza, izbledelog veza,starog nakita. Odaja je zaudarala na viktorijansku epohu i ja sam prešlaprag kao kad speleolog ulazi u pećinu tragajući za zakopanim blagom.

Soba je bila prostranija i lepše ukrašena nego što se moglo naslutitiiz foajea, s većim brojem stolova za društvene igre, s kožnim foteljama ijastučićima i bilijarskim stolom u sredini. Sve je tu bilo opšivenogajtanima, s kićankama, opervaženo, a teška zavesa od plavog somotas dubokim naborima zaklanjala je visok prozor. Leđima okrenutamuškarcima za bilijarskim stolom, pregledala sam zbirku svakovrsnihstarina na policama. Na jednoj od njih ugledala sam znak: MOLIMO NEDIRAJTE IZLOŽENE PREDMETE. Pogled mi je bludeo preko tih prastarihsitnica dok sam zaludno razmišljala o tome kako taj smeđi pokrivač začajnik ne stoji dobro uz vezenu jastučnicu u bojama maline, manga iplave kao plin na ringli. Setila sam se kako Adela pominje vezenejastučnice, pa prešla prstom preko purpurnocrvene šare u oblikulotosove latice, pitajući se da nije slučajno izvezena na mojoj verandi.

Belo-crni izrezbareni broš sa ženskim profilom ležao je na jastučetu smirišljavim prahom koji se još, istina jedva, osećao na lavandu. Dobrosam se zagledala u taj minijaturni profil, taj jak nos i bradu, uglove

isklesane u hladnom kamenu, i pao mi je na pamet crtež žene kako,opkoračivši konja, jaše u suknji s razrezom. Na drugoj polici nalazio seniz fotografija u sepiji uramljenih u srebrne ramove, s turobnim iukočenim ljudima u svečanim pozama. Odnekud mi se javio Petalinglas: „Niko ne zna ko su oni jezivi matorci na fotografijama...“ Uzela samjednu fotografiju u kitnjastom srebrnom ramu, na kojoj je bila beba udugoj beloj haljini s fino izvezenom kragnom i porubom, i preko njedžemper. Ali nije to bila ćelava, plavooka engleska beba. Ovo dete ličiloje na indijske bebe, s crnom kosom, tamnim očima i zasenjujućim,nestašnim osmehom. – Čarli? – prošaputala sam.

U kutijici sa staklenim poklopcem ugledala sam mnoštvo zlatno-zelenih svilenih moljaca koji su dosegli besmrtnost, na podlozi od crnogbaršuna – da se pamti doveka – pri čemu je kutija stajala na jednojknjizi kako bi dobila na visini i poprimila obeležje skulpture. Nagnulasam glavu u stranu kako bih pročitala naslov na hrptu knjige – Sabranepesme jedne dame i jednog džentlmena, 1857. Ovaj primerak, kao i onaj kojisam imala kod kuće, izgledao je kao nov, kao da ga niko nikada nijeotvorio. Opet Petal: „... a nikome nije ni do toga da čita njihova dosadnabulažnjenja...“

Na niskoj polici bila je gomila ištrikanih lutaka i zaštitnih presvlakaza naslone, požutelih od vremena i otužno omlitavelih, a usred njihjedna ručno povezana knjiga, s koricama od meke uštavljene kožeslezove boje i majušnim srebrnim kopčama duž oboda. Morala sam dastavim ruke na leđa da je ne bih toga časa zgrabila.

MOLIMO NE DIRAJTE IZLOŽENE PREDMETE

Pogledala sam u pravcu foajea. Poslužitelj, Indijac, stajao je kraj

otvorenih vrata i posmatrao me, ali kad su nam se oči susrele, on je brzoskrenuo pogled u stranu. Muškarci koji su igrali bilijar bili su prešli nadrugu stranu stola i sada su mi bili okrenuti leđima. Otvorila sam tašnui brzopotezno nabila dnevnik slezove boje u nju. Zatvorila sam tašnu,pomerila one lutke i presvlake da se ne vidi prazan prostor, pa odšetalanazad do šanka.

Voker je upravo govorio: – Ne daj bože da Gandi baci kašiku tokom

jednog od tih svojih postova. Svaka strana bi optuživala onu drugu. Anjima je dovoljno da izvedu kravu na prugu, i voz će stati; onda mogulepo da se ukrcaju i saseckaju „neprijatelja“ na komadiće. I tako će iraditi. – Prikovao je Martina pogledom i rekao: – Čoveče, ja da ti kažemnešto, nije ovo pravi trenutak da se ide u Lahor. – Pokazao je naMartinovu odeću i na bidi kojim se Martin trovao. – U najmanju ruku,ne ako tako izgledaš.

U Sesilu smo zatekli Bilija sklupčanog oko Drugara kako spava sglavom na Lidijinom krilu. Milovala ga je po kosi, crvenih očiju istaklastog pogleda. Izvukla sam nekako štene iz Bilijevog zagrljaja, aMartin mu je gurnuo ruke ispod kolena i pazuha. Lidija nam ga jenerado dala, ali nežno, kao nešto dragoceno i krhko. Do u sitnepojedinosti ispričala nam je šta je sve radio, koliko je kolačića sđumbirom pojeo, koliko je kakaoa popio, koje su sve priče čitali, šta jesve divno rekao. Dala mi je bocu losiona od kalamine i rekla: – Ujeo gaje komarac u levu nogu, ovo će pomoći. – Imala sam ja losiona odkalamine i kod kuće, ali sam uzela bocu i zahvalila joj.

I dalje je mazila Bilija po kosi dok je dremao na Martinovomramenu, a onda nas je, odsutna duhom, upitala: – A vi, lepo ste seproveli?

– Jesmo.– Drago mi je. Dovedite mi ga ponovo. U bilo koje doba.Već smo se bili zaputili prema vratima kad sam rekla: – Lepo s tvoje

strane, Lidija. – Htela sam da kažem: „Užasno mi je žao zbog tvogsina“, ali sam umesto toga rekla: – Hvala, još jednom.

Lidija nas je otpratila do vrata. – Šta mislite, kad biste mogli ponovoovako da izađete uveče?

Martin i ja smo razmenili šifrovan pogled. – Uskoro – rekao je on. –Nazvaćemo te.

– Nazovite, molim vas. – Ispratila nas je iz sobe, pa stala tako igledala nas kako idemo niz stepenice. – Znate, mogli biste da gaostavite i da prespava ovde, ako hoćete.

– Ne večeras, Lidija.– Drugi put onda.

– Da. Laku noć.– Imajte na umu – doviknula je za nama. – U bilo koje doba.

– Jesi li videla taj osmeh na njegovom licu? – rekao je Martin kad smoBilija, s Drugarom, ušuškali u krevet.

Preturala sam po pločama. – Ipak sutra ideš u Lahor? – upitala sam.– Nemoj da počinješ, molim te. Umoran sam. – Skinuo je naočare i

stisnuo nosnu kost. – To mi je posao.Spustila sam ploče. – Nisi ti ni vojnik ni novinar. Nije tvoj posao da

dovodiš svoj život u opasnost. A šta je s Bilijem i sa mnom?Opet je stavio naočare. – Nemoj sad da histerišeš.– Što ne ideš negde drugde? Što ne bi mogao da se oblačiš po

zapadnjački? Što ne bi pušio laki strajk ili kamel? Ti si rešio da stradaš,ali te ni najmanje nije briga što ćemo tako stradati i mi.

– Naravno da me je briga! – Martin se trljao prstima po čelu. – Bože,Evi, pa ja volim tebe i Bilija.

Klonula sam na kauč, naslonivši glavu na visoki naslon. – Pa zaštoonda?

Gledao me je jedan trenutak, i učinilo mi se da sam primetila kakose, iza tih očiju, nešto događa. Ali onda je promumlao: – Uzbuđuješ seni zbog čega. – Trljao se sad po potiljku. – Kasno je. Razgovaraćemoujutro.

Bio je u pravu. A ni sam nije znao koliko je kasno. – Lepo – reklasam. – Idi ti spavaj. Ja ću malo da čitam.

Stajao je tako časak-dva, oklembešenih ruku, a kad je tišina postalanepodnošljiva, udaljio se vukući noge, a onda sam čula kako sezatvaraju vrata spavaće sobe. Izula sam se i podigla noge na kauč, aonda otvorila tašnu i izvadila dnevnik koji sam ukrala iz kluba.

40.

Septembar 1858.Juče je stiglo majčino pismo. Kaže da se oduševila kad je videla da

sam se konačno prizvala pameti što se tiče braka i da ima baš jednogpravog dilbera za mene; pedesetogodišnjeg neženju, revizora. Duša mezabolela kad sam videla sliku, a znajući da se nikad nije ženio,pretpostavljam da mu je i karakter jednako neugodan kao i spoljašnjost.Prihodi su mu skromni, ali ću udajom za njega moći da se sklonim iznjene, majčine, kuće, i poštedim je neprijatnosti da pod njenim krovomživi usedelica o kojoj još, možda, mogu da počnu da se raspredaju ružneglasine. Pa ipak, zagrlila sam Čarlija i rekla: „Idemo kući!“

A onda sam pročitala ovo: „Uverena sam, međutim, da je i tebi jasnoda ne možeš u ovu kuću doneti melesko kopile koje je rodila jednakurva.“ Pročitala sam ovu rečenicu triput, pitajući se da nisam, kojimslučajem, zaboravila da s pismom pošaljem i Čarlijevu fotografiju. Alinisam zaboravila. U zaključku je rekla: „Mora da na tom mestu, od kojegje i bog digao ruke, postoje sirotišta.“

Ni roditelje ni Englesku moje oči više neće videti. Oktobar 1858.

Čarli je prohodao. Iz dana u dan sve je odvažniji, ali ja osećam nekineprirodan zamor. Odmah posle čota hazrija moram da prilegnem, i svelikim naporom preguram dan. Kad Čarli spava, spavam i ja, a opetuveče padnem u krevet i san me hvata a da mi još glava maltene nijejastuk dodirnula. Ali san me ne krepi. Svakog jutra budim se bolna iiscrpljena.

Dolazio je lekar, ovog puta gotovo trezan, pipkao, čačkao. Kaže dabolujem od gnojnog zapaljenja jetre. „Gadna rabota, ali nije zarazno.“ Aonda se setio da doda: „Mnogo mi je žao.“

„Ali šta može da se preduzme?“, upitala sam.„Pa, pustićemo krv, naravno, a onda ćemo videti.“ Kopao je po

svojoj crnoj torbi i najzad izvadio mesingani nožić i posudicu u koju će

zahvatiti krv. „Dobro, dajte onda ruku“, rekao je prilazeći mi s nožem.Sećam se oštrog bola u podlaktici i zapanjujuće crvene krvi koja puniposudu od belog emalja. Sledeće čega se sećam jeste buđenje uz mirisružine vodice. On je u međuvremenu otišao i Lalita mi je prala ruku.„Dajte da dovedem nekog da vas isceli, memsahib“, rekla je ona. „Ovokrvarenje ne sluti na dobro.“

Nasmešila sam se i rekla toj dragoj devojci: „Idi slobodno, dovedi mitog svog vrača.“ Oktobar 1858.

Ispostavilo se da je vrač Lalitina mati, Anasuja. Lepa žena, sazlatnom iglom u jednoj nozdrvi i melodičnim glasom koji me umiruje.Pošto mi je kašikom dala neku stvarno groznu narandžastu tečnost,donela mi je Čarlija. Preslaba sam bila da bih ga dugo držala, moralasam da joj ga vratim, i ona ga je umirila kad je Čarli briznuo u plač.Ona i Lalita sada spavaju na verandi i zajedno brinu i o Čarliju i omeni.

Koža mi je poprimila neki žućkast ton, mokraća mi je smeđe boje itrpim svrab. Taj svrab je jedno neprekidno mučenje koje se nikakvimčešanjem ne može ublažiti. Na ovu čudnovatu boljku ne deluju nikakvemedicine koje sam sa sobom ponela. Anasuja me kupa u ohlađenomnilgiri čaju, koji je dobar protiv svraba. Pomaže, ali dejstvo brzo prođe.Moram da izdržim. Oktobar 1858.

Groznica čas bukne, čas jenjava, a pojavio mi se i bol na desnojstrani. Anasuja me i dalje neguje gorkim čajevima i čudnovatim biljnimnapicima, ali sve to mi dosad nije pomoglo.

Ona i Lalita po čitav dan trče po kući, čas oko Čarlija, čas oko mene,Bog ih blagoslovio. Ali brige mi slabe duh, kao što mi, zacelo, i ova bolestuništava telo. Šta će biti s njim ako ja umrem? Hoće li ga Anasujauzeti? Ona jedva uspeva i rođenu kćerku da prehrani, ne bi joj inačenašla zaposlenje čim je Lalita stasala.

A Čarli je melez. Šta li će s njim biti?

Oktobar 1858.Ne mogu više da ustanem iz kreveta. Teško mi je i olovku da držim.

Ležim tako i razmišljam o svim onim grozomornim zabačenim ulicamaindijskih gradova koje vrve od izgladnele siročadi, od malih dronjavihprosjaka što spavaju po slivnicima i hrane se po đubrištima. Felisiti jerekla da četvorogodišnja devojčica u Pešavaru vredi koliko dva konja.Pretpostavljam da će ga odvesti u sirotište, ali ja ovde u sirotištu nisamvidela ni jedno jedino dete koje ima devet ili deset godina? Šta li s njimabiva?

Anasuja mi donosi Čarlija dva puta dnevno, a kad ga odnese, japlačem.

Ostale stranice bile su neispisane. Sklopila sam dnevnik i ostala takonepomično da sedim u sobi obasjanoj mesečinom, osetivši kako mi seprikrada tuga. Umrle su tako mlade, a šta se dogodilo s bebom?

Mada Sing jeste često prezime u Indiji, bogati ljudi su retkost.Izgledi da bi još jedna imućna porodica istog prezimena živela uMasurli bili su vrlo tanki, a mogućnost da je vlasnik kuće u kojojstanujem povezan s Felisitinim draganom, Džonatanom Singom,vraćala je snagu mom znatiželjnom srcu.

Martin je nameravao sutradan da krene u Lahor, vozom u tri popodne. Nisam mogla u tome da ga sprečim, ali mogla sam nečim dazaokupim misli, i to tako što ću ponovo otići u posetu gospodinu Singu.

41.

Gospodin Sing mi je lično otvorio vrata. Na sebi je imao izvanrednoskrojeno sivkasto-žuto odelo od teške svile i crvenkastu kravatu, uzturban u istom takvom tonu. Rukovali smo se i on mi je rekao: – Uvekmi je zadovoljstvo, gospođo Mičel.

Dok sam prolazila kroz velelepni foaje, osetila sam fini, pikantanmiris koji je dopirao od jasminovog rangolija u plitkoj posudi odmajsenskog porcelana. Palo mi je na pamet da gospodinu Singu mojakućica sigurno liči na smeštaj za poslugu. – Hvala što ste me primili –rekla sam.

– Izvolite, uđite. – Uveo me je u istu sobu u kojoj smo prilikomprethodnog susreta razgovarali i ja sam opet sela na divan po kojembehu razbacani raznobojni svileni jastuci. Gospodin Sing je, jedvaprimetno, glavom dao znak batleru i rekao: – Čaj, Dakša. – Zavalio se iprekrstio noge na evropski način, primetivši: – Nadam se da nemateneki problem s kućom.

– O, ne. Sve je u redu s kućom.Gospodin Sing me je upitno pogledao. – Ima jedna cigla u

kuhinjskom zidu, razlabavila se – rekla sam.– Odmah ću poslati nekog da to popravi.– Ne. Htela sam da kažem... Nisam zato došla.Podigao je glavu i čekao.– Nego zbog ovoga. – Otvorila sam tašnu. – Pronašla sam ovo iza te

rasklimane cigle. – Izvadila sam pakovanje starih pisama i spustila ihna sto između nas.

Pogledao je pisma, ali nije krenuo da ih uzme. Sve mu je ovo,izgleda, bilo i pomalo zabavno. – Baš neobično – rekao je.

– To su pisma neke žene po imenu Felisiti Čedvik. Ona je...– Znam ko je bila Felisiti Čedvik. – Nestalo je sjaja s njegovog lica,

kao kad sunce zađe iznad oblaka koji se pojavio niotkuda.– Znate?Gospodin Sing je raskrstio noge, nagnuo se celim telom napred,

nalaktio se na kolena i isprepleo prste. – Zašto se došli?Dakša je ušao s poslužavnikom i razgovor je utihnuo dok mi je on

sipao čaj i dodao mi šolju. – Hvala – rekla sam, i dok je on sipao i udrugu šolju, imala sam utisak kao da hodam po užetu. Ako je predakgospodina Singa voleo Felisiti, bio bi to porodični skandal, a možda idan-danas osetljiva tema. – Smem li da vas upitam odakle znate za nju?– rekla sam pošto je Dakša izašao iz prostorije.

– Moj pradeda ju je poznavao.Odjednom je napetost u toj prostoriji mogla maltene da se opipa. –

Mogu li da znam kako se zvao?– Džonatan Sing.Klimnula sam glavom. – Vaš pradeda i gospođa Čedvik su...– Oni su se voleli. – Gospodin Sing je spustio šoljicu na nizak stočić

koji je stajao između nas. – Ali imam utisak da vi to već znate – rekao je.– Nego, šta vas tačno zanima?

– Oprostite mi, gospodine Sing. Znam da je ovo lično, ali pronašlasam Felisitine papire, kao i dnevnike koje je vodila njena družbenica.Njihova priča je mnogo uticala na mene. Ta neustrašiva radost življenjas kojom su one pristupale svemu navela me je na razmišljanje o tomeda i sama preduzmem jedan krajnje ozbiljan i bolan korak u svomživotu. Moj brak... Može se, štaviše, dogoditi i da... – Spustila samšoljicu do njegove. – Ovo mi je postalo važno.

– Razumem. – Iz džepa na grudima izvadio je kožnu tabakeru smonogramom. – Znate – rekao je otvarajući tabakeru – Džonatan je biooženjen.

– Znam. A njegova udovica izvršila je sati.Odsečno je klimnuo glavom. – Sramna je to bila epizoda i moji

roditelji nikad nisu hteli ništa o tome da kažu. – Ponudio me jecigaretom i primetila sam da su engleske. Odbila sam, a onda je onsvoju pripalio srebrnim ronson stonim upaljačem.

– Čega su se vaši roditelji stideli? – upitala sam ga. – Te ljubavneveze ili satija?

– Veze, naravno. – Ispustio je tanak pramen dima i čulo se kako sesvila tare o svilu dok je ponovo prekrštao noge. – Sati se smatra časnimčinom jedne čedne i verne žene. Ali veza s belkinjom... Pa, oprostićete

mi, to je bilo odvratno. Jedino je deda bio spreman da makar prizna daju je Džonatan poznavao.

– Šta vam je deda rekao?Gospodin Sing je sedeo na svom izrezbarenom prestolu, bezizrazan

i nedokučiv. – Ja sam bio mali, gospođo Mičel. Čuo sam nekagovorkanja i naslutio da postoje neke tajne, kao što to deca umeju. Dedami je pričao kako se njegov otac svojevremeno sprijateljio s jednomEngleskinjom. Ponekad bi mi se učinilo da deda hoće da kaže još nešto,ali nije, nikada. Pa dobro, bio sam prilično mlad. Tek kad sam maloodrastao, posle dedine smrti, shvatio sam na šta je mislio kad je rekao„sprijateljio“, i zbog čega su moji roditelji o tome ćutali.

– Vaš deda, znači, nikada nije pomenuo ni Felisiti ni Džonatanovodete?

– Dete? – Nasmešio se. – Nikakvog deteta tu nije bilo.– O, jeste bilo.Cigareta gospodina Singa zastala je u vazduhu. – Sigurno grešite.Izraz njegovog lica odavao je, međutim, sve samo ne sigurnost; znao

je da je njegov deda nešto prećutao. – Felisiti je umrla na porođaju –rekla sam tada – a njena drugarica, Adela, preuzela je brigu o detetu,dečaku, i čuvala ga je nešto više od godinu dana pre nego što je i samaumrla.

– Ako je tako, onda bi to dete mom dedi bilo polubrat, a meni deda-stric. – Gospodin Sing je opet raskrstio noge i nagnuo se napred. – Alisiroče, i to melez... Pa, možda bi ga stavili u sirotište, ako ne i... –Odmahnuo je glavom.

– Znam da se deca prodaju u roblje – rekla sam.Gospodin Sing je povukao dobar dim, pa ga lagano izbacio iz sebe. –

Neku decu osakate da bi bila ubedljiviji prosjaci.– Blagi bože. – Izvadila sam abdulah i, unervozivši se, istresla jednu

cigaretu iz paklice. On se nagnuo preko stola i ronsonom mi pripaliocigaretu, a ja sam se setila Čarlija, kako jede sutlijaš, puzi kuvaru okonogu, igra se u cveću. A onda sam ga zamislila među malim uličarima,slepog, možda, ili obogaljenog, kako svaki dan privodi kraju uz šakupirinča ili batine. – Ali to dete ni u jednom trenutku nije skrivano – reklasam. – Džonatanova majka je znala za njega.

Gospodin Sing je bespomoćno slegnuo ramenima. – Deda i ja jesmobili bliski, ali on nikad nije pominjao dete.

– Ali Džonatanova majka je znala. Možda se čak i postarala da neostane bez igde ičega. Ipak joj je on bio unuk.

Gospodin Sing je raširio ruke kao da moli za milost. – GospođoMičel, vi govorite o mojoj prababi. Ona je, sa svojim tajnama, umrlaveoma davno.

Nisam mogla nikako da odustanem od Čarlija. – Džonatanovamajka je pomagala Adeli – rekla sam. – Slala joj je novac, kojim je Adelaizdržavala dete i sebe.

– Molim?– Čitala sam Adelin dnevnik i znam da je pisala Džonatanovoj

majci. Možda su napravile neki dogovor oko njegovog zbrinjavanja uslučaju Adeline smrti. – Pušila sam, čekajući da radoznalost u njemuodnese prevagu nad oklevanjem da ponovo otvara porodični skandal.

Napućio je usne, i nisam mogla da procenim da li se zamislio ili jesve ovo već počelo da mu smeta. – Ne znam samo kako bismo mi tomogli da proverimo – rekao je.

– Ti viktorijanci su sve beležili. – Lupkala sam pismima po stolu. –Pisma koja su jedna drugoj slale Adela i Džonatanova majka još bimogla da budu ovde.

– Ovde?– Pa zar nije Džonatanova majka živela u ovoj kući?Gospodin Sing je nezainteresovano odmahnuo rukom. – Mi imamo

više porodičnih kuća – u Delhiju, u Džaipuru, Londonu. Ali... – Tapkaoje cigaretom po masivnoj kristalnoj pepeljari. – Ali ako je pisala izMasurle, pretpostavljam da je živela u starom krilu ove kuće. U tomdelu nema struje i tamo sad niko ne živi.

– Gospodine Sing, možda ste i vi predosećali da vaš deda nešto krijepošto nije želeo da vam priča o svom polubratu. Da ste bili stariji, ili daje on poživeo duže... Da je danas ovde, da li bi vam rekao?

Gospodin Sing više nije krio da ga ovo i te kako zanima. – Moj dedaje bio pošten čovek. Želeo bi da ja saznam istinu.

– Pa zar ne bi trebalo onda da probamo da vidimo ima li nečega?Pogled njegovih tamnih očiju bio je sada mekši. – Zanimljivo, zar ne?

Kako jedna porodična tajna može da ostane, kao duh, čak i kad višenema svih onih koji su je čuvali?

– Tajne su deo naših priča. To naše priče ostaju.– Pa, ako je jedno napušteno dete deo te priče o mojoj porodici,

mislim da bi deda želeo da znam. – Ugasio je cigaretu u kristalnojpepeljari. – Dedine odaje su u starom krilu. Ono je zatvoreno od njegovesmrti.

– Da li bismo...– Da. – Naglo je ustao. – Da pogledamo.Prošli smo kroz pusto predvorje i popeli se zavojitim stepeništem.

Priručje od mahagonija svaki čas bi mi iskliznulo ispod ruke – glatkokao maslac pošto su ga generacije i generacije slugu glancale. Išla samza gospodinom Singom kroz dugi hodnik zastrt ćilimom raskošnihšara, u raznim tonovima bakarne i zelene, sada izlizan tako da daje tekmeki odsjaj, pa prošli pored čitavog niza dubokih vrata. Pitala sam sekoliko li ova kuća ima soba – desetak? Dvadesetak?

Zašli smo za ugao i obreli se u jednom starijem hodniku, širem, alisa škripavim patosom i malčice ustajalim vazduhom, da bismo ondazastali ispred jednih izrezbarenih vrata. Gospodin Sing ih je otvorio idao mi znak da uđem u odaju koja jeste bila prostrana ali i veomazagušljiva, pošto je bila zatvorena već godinama. – Sluge dolaze daobrišu prašinu, ali inače ništa nije dirano otkako je deda umro – rekaoje.

Teške svilene zavese prekrivale su polukružni prozor, a kad smo ihraširili, zrnca prašine uskovitlala su se na sunčevoj svetlosti. Unutar togpolukružnog prostora našlo se mesta za dve sivom svilom presvučenefotelje, a uz njih i za jedan osmougaoni mermerni stočić ukrašenumecima. Masivni kraljevski krevet s baldahinom, zaštićen klonulimkomarnikom, zauzimao je središnje mesto u sobi, dok su se oko kaminau kojem je plamen odavno zgasnuo nalazile police s knjigama. – Dedaje umro u ovoj sobi – rekao je gospodin Sing.

Nisam bila načisto šta bi na to trebalo reći. Saosećanje sam iskazalaklimnuvši glavom, pa krenula prema policama. Oči mi je privuklatavanica u obliku kupole, oslikana tamnoljubičastom bojom, s matpremazom, nasumice istačkana parčićima ogledala. U vrhu kupole

slabašno je svetlucala prozirna okrugla ploča od belog alabastera. Ličiloje to na pokušaj da se podražava noćno nebo, s punim mesecom usredini; nesvakidašnje i prilično detinjasto rešenje za jednu spavaćusobu, pomislila sam.

Podno kreveta ugledala sam sanduk od ratana, a u senovitoj nišipisaći sto – od abonosa, izrezbaren, s mitskim stvorenjima – i jednučipendejl stolicu. Gospodin Sing je prišao stolici i prešao rukom prekonaslona. – Dobar deo detinjstva proveo sam u ovoj sobi – rekao je. – Kodove stare stolice. – Lupkao je prstima po njoj. – Deda bi često seo ovde ičitao mi, a ja bih sedeo dole, kod njegovih nogu.

Prišla sam sanduku od ratana. – Mogu li?– Svakako.Podigla sam poklopac, nadajući se da ću ugledati hrpe časopisa i

svežnjeve pisama uvezanih trakama, i razočarala sam se videvši samoćebad i posteljinu. – Da li bismo mogli da pretražimo police s knjigama?– rekla sam.

Pretražili smo sve police. Vadili smo knjige i prelistavali ih. Zavirilismo i u veliku keramičku lampu, izvrnuli porcelansku vazu, otvoriliizrezbarenu drvenu kutiju s nakitom. Zlatna šarka je tiho zaškripala, aliu kutiji nije bilo ničega izuzev nekog sivog praha koji me je podsetio naprah s leptirovih krila. – Čudno je ovo – rekla sam pošto smo pregledalisve, do poslednje knjige na poslednjoj polici.

– Pa, ja u stvari i nisam očekivao da ćemo išta naći.– Čudno je, mislim, to što ovde nema primerka knjige s Felisitinom i

Džonatanovom poezijom. Neko je odštampao i povezao njihove pesme.Pronašla sam jedan primerak u hotelu Sesil, i još jedan, u klubu.

Vrteo je glavom. – Nikad takvu knjigu nisam video.– A radni sto? – pokazala sam u pravcu niše i on je klimnuo glavom.Otvarali smo majušne fioke i pronašli starovremska penkala, s

mastilom osušenim na vrhovima, zatim požutele pozivnice na čajanke ivečere, nekoliko novčića, prazne listove hartije za pisanje i jednu knjigupoezije – ova je bila često čitana. Pisama, međutim, nije bilo.

Gospodin Sing je gurnuo ruke u džepove i slegnuo svojim savršenoizvajanim ramenima. – Pa, pokušali smo.

– Žao mi je što ste se namučili zbog mene. Hvala vam što ste mi

pokazali ovu sobu.– Ljupka je, zar ne. Niste primetili tavanicu?Oboje smo pogledali gore, a ja sam tražila ubedljiv kompliment za

ovu, prilično neveštu, kopiju meseca i zvezda. Pre nego što sam stiglaišta da smislim, gospodin Sing je rekao: – Pa naravno! – Izgledao je naneki čudan način zadovoljan, kao da je i poslednja kockica u mozaikulegla na svoje mesto. – Deda je dao da se napravi ova tavanica; pomoćunje me je učio koje je koje sazvežđe – rasi – i u ranom detinjstvu mnogosam vremena proveo gledajući u ovu tavanicu. Tek posle njegove smrtiprimetio sam ovu grešku. – Pokazao je na tanku belu liniju koja je delilatamnoplavu krovnu gredu od tavanice u obliku kupole. Izgledalo jekao da je moler zaboravio da povuče dugačku, uzanu traku. – Tajpropust mi je prvi put zapao za oko posle dedine smrti – rekao jegospodin Sing – i pomislio sam tada da ga kao dete nisam primetio zatošto sam bio prezauzet proučavanjem zvezda. Ali možda toga i nije bilotu kad sam ja bio mali.

Zaprepastio me je kad se izuo da bi se popeo na krevet, a onda sepopeo na noćni stočić, nešto viši od kreveta. Sve mi je postalo jasno kadje, zavukavši prste iza krovne grede, izvadio list papira. Razmotao ga jei rekao: – Deda, ti, đavole jedan. – Izvukao je onda još jedan, pa jošjedan, sve dok ona tanka bela linija, koja uopšte nije bila molerskagreška, nije nestala.

Bilo je tu ukupno sedam pisama, prvo je bilo iz septembra 1858, igospodin Sing i ja smo ih, bez reči, odneli za osmougaoni sto poredprozora i privukli stolice presvučene sivom svilom jednu do druge.

42.

Septembar 1858.Draga gospođo Sing,

Vaša sam velika dužnica za podršku koju mi pružate poslednjihmeseci, ali moram sada da tražim i više od toga. Izložena delovanjuzloćudnih telesnih sokova, bojim se da neću još dugo poživeti. Dete, vašunuk, ostaće bez doma kad mene više ne bude. Mogu li još jednom,poslednji put, da vam se nametnem? Hoćete li u svom srcu naći teplemenitosti da ga zbrinete? Možda poznajete neku porodicu koja bi gaprimila i bila dobra prema njemu?

S poštovanjem,Adela Vinfild

– Znala sam! – rekla sam.Gospodin Sing je otvorio drugu poruku. Septembar 1858.Draga gospođice Vinfild,

Pre nego što će izdahnuti, moj sin me je zamolio da se postaram zanjegovo dete. Nije na meni da osuđujem ni Džonatana ni gospođicuČedvik. Žao mi je što čujem za vašu bolest, ali da, gospođice Vinfild,hoću, zbrinuću dete.

Želela bih, sem toga, da znate da ja nisam zadržala ostatke vašeprijateljice iz bilo kakvog ličnog nezadovoljstva. Moj sin je njen pepeoprosuo u sveti Gang. Posle njegove smrti i ja sam učinila isto snjegovim ostacima, kao i sa ostacima njegove žene, Makali. Sad su svetroje spojeni u toj svetoj vodi.

Srdačno,Čarumati Sing

Septembar 1858.

Draga gospođo Sing,Užasnuo me je sati vaše snahe. Neću se pretvarati da nije, niti ću se

pretvarati da imam razumevanja za takav jedan običaj. Ali saglasna sams tim da nije na nama da sudimo.

Anasuja, detetova aja, doneće vam ga posle moje smrti. Ja ne bihpodnela da se rastanem od njega ranije. Smem li vas zamoliti da svojudobru volju ne uskratite ni njoj? Možda bi se moglo udesiti da i ona odes njim tamo gde bude smešten. Mnogo ju je zavoleo, a sa mnom će, eto,izgubiti i drugu majku.

Anasuja će vam poneti pisma koja ste mi slali kad za to dođe vreme,ukoliko poželite da ih sačuvate za svog unuka.

S poštovanjem,Adela Vinfild

Oktobar 1858.Draga gospođice Vinfild,

Možete biti spokojni što se tiče detetove aje. Niko ih neće razdvajati.Ne smete prestrogo suditi Makali. Ona nije mogla da zatrudni i

postala je ogorčena, smatrajući da nije bila na visini najznačajnijedužnosti svake žene. Kako nije imala dece, Makali nije imala razloga daživi posle Džonatanove smrti. Prema običajima, nije mogla ponovo da seuda, morala bi da obrije glavu, nosi belo do kraja života i jede samo slabuhranu. Ali sve to nije bilo ništa spram njene melanholične prirode irazočaranosti u život. Bila je to jedna dobra hinduistička supruga i usatiju je videla častan izbor. Verovala je da će mučeništvo njenomživotu konačno dati smisao. Pokušavala sam da je odvratim od toga.

Nadam se da ćete je pamtiti bez prezira u duši.Srdačno,Čarumati Sing

Sa zbunjenošću na njegovom lepom licu, gospodin Sing je odložiopismo. – Ali moja prabaka jeste imala dete – rekao je. – Imala je dedu.O, bože... Zar mislite da... – Uzeo je sledeće pismo.

Oktobar 1858.

Draga gospođo Sing,Nikoga ja ne prezirem. Jedina mi je želja da umrem u miru.Šaljem vam poeziju koju je vaš sin pisao Felisiti, u nadi da će dete,

kroz ove pesme, moći da upozna svoje roditelje. Preklinjem vas da sepostarate da nauči engleski kako bi mogao da ih pročita. Ako ništadrugo, ove pesme će ga ubediti da su se njegovi roditelji mnogo voleli ida se nisu kajali što je on rođen.

S poštovanjem,Adela Vinfild

Oktobar 1858.Draga gospođice Vinfild,

Hvala vam za ove pesme, kroz njih mi je sin ponovo oživeo.Pronašla sam Felisitine papire među sinovljevim stvarima i daću da

ih odštampaju i ukoriče za buduća pokolenja.Što se tiče deteta, prezivaće se Sing. Engleski će naučiti i znaće da

mu je mati bila Felisiti Čedvik.Srdačno,Čarumati Sing

Oktobar 1858.Draga gospođo Sing,

Imam još samo jednu molbu. Krstila sam ga Čarls Vilijam, jerverujem da bi se ta imena dopala njegovoj majci, i molim vas da mudozvolite da ih zadrži. Bilo kako bilo, ja ga oslovljavam sa Čarli, i na toime reaguje.

S poštovanjem,Adela Vinfild

Sing je iznenada uzviknuo. – Čarli? Niste rekli da se dete zvalo Čarli.Čarls Vilijam Sing? Pa to mi je bio deda! – Zavalio se u stolicu, kao daga je neko gurnuo. – Mi smo se šalili kako je to ime „Čarli“ nedostojnojednog odraslog čoveka, ali njemu je bilo draže nego „Čarls“.

– A to će reći da... – Pustila sam ga da sam dovrši rečenicu.Gospodin Sing je spustio šaku na grudi pokrivene besprekorno

skrojenim odelom. – Felisiti Čedvik je bila moja prababa.Gledali smo se tako, pitajući se na kakve li su sve neočekivane

načine ljudi među sobom povezani i na koje se sve načine dodirujemokroz prostor i vreme. Maltene da čovek počne da veruje u... nešto. –Pitam se zbog čega li vam deda nije rekao – primetila sam.

– Sigurno zato što su njemu njegovi roditelji rekli da mi ništa negovori. Oni su uvek pominjali Makali kao moju prababu. – Podigao jenačas pogled u pravcu kupolaste tavanice. – Ovo, međutim, objašnjavadedinu opsednutost ovom tavanicom, i zbog čega je onoliko vremenaproveo terajući me da je proučavam. Kad biste samo znali koliko smosati proveli ovde... Ali bila su to srećna vremena. Ostavio je ta pisma namestu gde sam jedino ja i mogao da ih nađem. – Ustao je. – Želim neštoda vam pokažem.

Navukao je teške zavese preko polukružnog prozora i soba jeutonula u tamu. Otišao je, zatim, do noćnog stočića, izvadio kutijušibica iz fioke i pripalio uljanu lampu, koju je onda, s jasnom namerom,odneo do sredine prostorije. – Pogledajte gore – rekao je.

Pogledala sam i ostala bez daha. Tavanica u obliku kupolenajednom je oživela. Zagasitoljubičaste pozadine je nestalo i hiljadusićušnih ogledalaca presijavalo se svetlošću lampe, žmirkajući isvetlucajući sa svakim pokretom plamička. Videla sam Velikogmedveda i Orion, a u sredini je potmulo isijavala ploča od mesečevogkamena boje alabastra. Učinilo mi se kao da se krov otvorio da bi namprikazao kosmos, jer prizor je bio odviše fantastičan za jedno deloljudskih ruku.

Glas gospodina Singa začuo se niotkuda. – Mi Siki slavimo bogajedinoga, a ime mu je Istina. Deda je imao običaj da kaže: „Zagledaj se unoćno nebo i vidi istinu.“ Oduvek je smatrao da je meni dato daotkrijem istinu.

Ne znam koliko je dugo to potrajalo – bila sam izgubljena usvemiru. Možda je prošao jedan minut, a možda i deset, pre nego što jeon ugasio plamen. – Ovo je replika tavanice u palati u Džaipuru – rekaoje dok je sklanjao zavese.

– Nemam reči. Hvala vam. – Ova predstava podsetila me je na onesmešne romantične večeri pre mnogo godina, kad smo Martin i ja stajali

pod zvezdanim nebom, kraj mesečevog sata u parku Pulaski. Tajkosmos bio je stvaran, ali naša zaluđenost nije položila ispit stvarnosti.Ovaj kosmos od boje i ogledala jeste bio iluzija, ali je pod tomtavanicom bilo više nepoljuljane stvarnosti nego u onom mesečinomobasjanom parku. Moja duga potraga vratila me je, eto, na početak, alina nov početak. Naš brak neće održati jedna bajka o mladalačkojljubavi; mora to biti nešto dovoljno izdržljivo da nadživi životnerealnosti, ili se sve mora okončati pre nego što ogreznemo u gorčinu.

Gospodin Sing je popravio kravatu, gurnuvši je dublje u V-izrezsakoa. Zajedno smo doživeli jedan trenutak bliskosti i nije mi promakloda je i on toga svestan. Zagledao se kroz prozor, možda da izbegne mojpogled. – Jeste li oženjeni, gospodine Sing? – upitala sam ga.

Tamna put njegovog lica postala je toplija, naglašenija. – Jesam,gospođo Mičel – progovorio je onda. – Nadam se da ne mislite da...

– Ni slučajno. To je bilo i previše lično. Oprostite mi.Slegnuo je ramenima i s njegovog lica nestalo je rumenila. – Danas

smo razmenili nešto više od pukih činjenica. Srećno sam oženjen većgodinama.

– Je li taj brak bio ugovoren?– Naravno. Mi Siki se tokom obreda venčanja molimo da doveka

živimo kao dvoje prijatelja. Meni se posrećilo. Moja žena i ja postali smodobri prijatelji.

– Shvatam. – Indijci se sa stvarnošću suočavaju unapred i od samogpočetka prepoznaju izazov. – U Indiji su, dakle, brakovi, jednostavno,prijateljstva?

Nasmešio se. – Samo uspeli brakovi.

Dok sam se vozila kući, pokušavala sam u sebi da oživim osećanjestrahopoštovanja koje me je proželo u onoj zamračenoj sobi, ali ono jeveć počelo da bledi. Takva je narav emocijâ. A onda sam spoznala štabiti mora: Martin i ja moramo da skujemo prijateljstvo koje će nadživetiprošlost i izgraditi budućnost dostojnu življenja. Kao i Hariju, i meni jedošlo vreme da produžim tamo gde sam stala. Neću se priključitiMartinu u njegovom samoubilačkom paklu, niti ću Bilija u tom paklupodizati.

Reč „razvod“ formirala mi se tada u svesti, ispisana masnim crnimslovima, kao apokaliptični nagoveštaj propasti. Volela sam Martina, iuvek ću ga voleti, ali nisam mogla da dozvolim da moj život postanespomenik njegovom osećanju krivice. Kao i Felisiti i Adela, i ja sam seopredelila za radost, a Martin u tome može da mi se pridruži, ako hoće.

Pogledala sam na sat; voz za Lahor polazio je tek kroz jedan sat.Doviknula sam vozaču tonge da stane i on je povukao dizgine. –Odbacite me do železničke stanice – rekla sam.

43.

Martina tamo nije bilo, pa sam stala da sačekam. Voz je, brekćući, staouz ciku kočnica i plima ljudskih bića u pokretu, istrajnih i prolaznih,preplavila je peron. Mladi prodavci pana i čaja, s kosama ofarbanimkanom, pozivali su mušterije; neki čovek koji je na sebi imao samomaramicu koju mu je oko struka pridržavao kanap, stajao je ispruženihruku, sa zlatnim narukvicama nanizanim sve do pazuha, dok je jednastrpljiva indijska krava lepih očiju ševrdala kroz svetinu.

Zakuska i čaj kupovani su i prodavani u velikoj žurbi, dok su seraseljeni hinduisti iskrcavali s voza, a raseljeni muslimani se peli unjega, prebacujući sanduke kroz prozore i uzvicima opominjući najbližeda požure. Naposletku je voz, hukćući, krenuo iz stanice uz jedan ljutitpisak vodene pare, a prodavci su posedali na pete, čekajući sledeći. Iakoje potamneo, iako je pušio bidi i nosio kurta pižamu, Martina bihprepoznala čak i s leđa. Ali njega tu, jednostavno, nije bilo, i ja nisamznala da li da se brinem ili da se nadam. Zaustavila sam rikšu i otišlado telegrafske službe, gde mi je Voker rekao: – Seo je na voz za Lahor.

– Ne, nije.– Pa, nema ga ni ovde.Otišla sam kući, jer nisam znala kuda bih, i zatekla ga kako sedi u

pletenoj stolici za ljuljanje na verandi i gleda kako se Bili igranadvlačenja konopca s Drugarom. Štene je režalo s mladalačkim žarom,malenim šiljatim zubima cimajući grančicu koju je Bili mrdao gore-dole,dok je Rašmi dremala sklupčana u uglu. Kako sam stala na prvistepenik, Bili je rekao: – Mama! Tata te čeka.

– O? – Poljubila sam Bilija u teme, a Rašmi je sela i zevnula.Stajala sam, ne znajući ni sama šta ću, i Martin mi se nasmešio.

Podigao je naočare ka korenu nosa i slomio mi srce. Pokušala sam da sepriberem kako bih rekla ono što imam da kažem – biće to prvi put daod mene čuje reč „razvod“ – a sekund kasnije zapazila sam da jeodeven po zapadnjački. – Ne ideš u Lahor? – rekla sam.

– Ne.

– Ali tvoja teza...– Mogu i bez Lahora da napišem tezu. Šta tu ima, pa mogu i ovde,

na železničkoj stanici, da razgovaram s ljudima koji dolaze odande iputuju tamo. – Pružio mi je ruku i ja sam je uhvatila. – Jesam, inače,otišao do stanice, i drago mi je što sam to učinio – rekao je onda. – Doksam gledao sve te izbeglice, konačno sam ukapirao. Sve su to porodicekoje zajedno prolaze kroz građanski rat, a ja sam sedeo tamo i osećao sekao neki glupi mučenik koji je spreman da žrtvuje porodicu radisopstvenog osećanja krivice. Kakva budala. – Stegnuo mi je ruku i očisu mu zasijale.

Rašmi je to primetila, videla je kakva su nam lica, i sve joj je bilojasno. S naporom se pridigla na noge i rekla: – Hajde, beta – pa odvelaBilija dok ih je Drugar pratio u stopu.

Martin me je iznenadio povukavši me u krilo, a onda me i obgrlioobema rukama. – Sećaš se one večeri kad smo išli u klub? – upitao meje. – Rekla si tada nešto što mi ne izbija iz glave. Rekla si: „Naše priče susve što imamo.“

Ja sam tada citirala Adelu, ali on za Adelu nije znao, pa sam samoklimnula glavom, iznenadivši se što je upamtio tu moju uzgrednunapomenu.

– Nikako nisam mogao da prestanem da razmišljam o tome. Pa da,pomislio sam, zato ja ovo i radim, zato i jesam istoričar. Hoću daispričam priču o Indiji na prekretnici, i moja lična priča biće tu odkoristi. Možda će biti i važna. Ali nešto mi nije davalo mira. – Zastao je,tražeći prave reči. – Danas sam otišao do bazara da kupim cigarete, idok sam se tamo šetao, sinulo mi je.

Zaustila sam nešto da kažem, sarkastična opaska bila mi je na vrhjezika, ali me je on preduhitrio. – U redu, priznajem. Ponekad mi se činida će mi mozak proključati. Ali mrzim te kolonijalne topije. Zato samkupio maramu i obmotao je oko glave.

– O, za ime sveta!Čvrsto me je stegnuo, tako da ne mogu nikud iz njegovog krila. –

Znam – rekao je. – Zastao sam da pripalim bidi i ugledao svoj odraz ujednom izlogu. Nisam se prepoznao. Potpuno sam se stopio u masu, itada sam shvatio da si u pravu; stvarno sam tražio nevolju.

– Pa, bogu hvala što si shvatio.– Ali sam ipak otišao do železničke stanice. Poranio sam, i onda sam

sedeo tamo, umotane glave, pušio bidi i nastojao da ni o čemu nerazmišljam, nego sam samo tako gledao te porodice koje dolaze iodlaze. Koliko god ispunjeni strepnjom bili, svim tim ljudima nešto jebilo zajedničko – bili su sa svojim najbližima. Da se neko usputpovredio ili poginuo, oni bi to znali. I zajedno bi ga oplakali, i tešili bi semeđu sobom.

– A ja sam sedeo tamo, sam-samcat, obučen kao neka prokleta luda.Razmišljao sam o tome kako će neko morati da dođe i saopšti ti da sampoginuo u Lahoru, o tome kako možda ni telo ne bi mogla da mi nađeš,i šta bi rekla Biliju – i mrzak mi je postao moj sopstveni sebičluk. Aonda sam shvatio i zbog čega mi je ona tvoja rečenica stalno bila napameti. Istorija Indije nije moja priča. Ja sam moja priča. Mi smo mojapriča. Počeo sam tada da odmotavam ono s glave – osećao sam se kaoda skidam zavoj s rane na glavi – i vratio se kući.

Bio me je prikovao pogledom – ozbiljnim pogledom – ali onogbesomučnog bleska u njegovim očima nije bilo. Bio je to moj Martin, onajšto nas spasava svojom hrabrošću i poštenjem. Kako je oholo s mojestrane bilo i pomisliti da je dovoljno da mu oprostim, da mu se svapredam, i da on bude isceljen. Moralo je to da dođe iz njega, naravno daje moralo. A onda sam uvidela i svoju ulogu u onome što se zbivalo uprethodne dve godine – prenebregavanje njegovih strahova, čuvanjetajni, kritike, ljutnja. Ali Adela – Adela – ona je uspela da dopre donjega. – Nijednog časa nisam prestala da te volim – kazala sam.

Napetost u njegovim rukama je popustila. – Nema više krivice,obećavam. Tako samo povlađujem sebi. – Privukao me je k sebi i rekao:– Nije da prošlost nije važna, ali je budućnost važnija, a sadašnjost jenajvažnija od svega.

Setila sam se utom one tetovaže od kane, još sveže na mom telu, ipostidela sam se tog neubedljivog pokušaja da izdejstvujem pomirenje.Nismo se snašli u ulogama koje smo igrali, ali sada smo, konačno,podelili jedan divan trenutak.

– Obećavam ti da se naša priča neće završiti ovim ratom. I previšeima jada u ovom svetu. Neću više pokušavati da ga ovekovečim.

Prislonila sam čelo uz njegovo i prošaputala: – Martine.– Evi, ti drhtiš.– Već sam gotovo digla ruke. Ne znaš koliko mi je malo nedostajalo

da dignem ruke.Štrecnuo se. – Želeo bih da...– Ne. – Stavila sam kažiprst na njegove usne. – Ovo je dovoljno. –

Pomno sam ga zagledala. – Ali moraćeš svakog dana da izađeš na krajs tim. Svakog dana, Martine.

Blago se nasmešio. – Znam.Nevidljiva prepreka koja nas je delila sada se srušila i ja sam samo

klonula uz njega. Bili je viknuo kad je neki papagaj drečavih bojaizleteo iz žbuna hibiskusa i ja sam pomislila: svi mi možemo dabudemo srećni kad smo mladi i zaljubljeni u noći punog meseca, aliovo... ovo je nešto što traje. Grlili smo se, onako slomljeni, bez mesečine,bez muzike, pod nemilosrdnim indijskim suncem, uz nesnosnobrbljanje majmuna, dok je Rašmi grdila Drugara, a naš sinčić se valjaopo zemlji.

– Nešto bih hteo da uradim. – Martin je gurnuo ruku ispod stolice paizvadio glinenu urnu koju sam našla u sandalovom drvetu. Setila samse da sam je tu sklonila. – Šta će tebi to? – upitala sam ga.

– Pronašao sam je u staroj staji kad sam parkirao kola; baš čudno daje ranije nisam primetio – rekao je Martin. Gladio je taj hladan, zaobljenpredmet. – To je hinduistička pogrebna urna.

– Za pepeo?– Ne. Kad telo spale, glavni ožalošćeni okrene leđa lomači i pođe, pa

baci glinenu urnu preko ramena. Ona se razbije, a on se ne osvrće; to jekonačni oproštaj.

Martin me je blago isterao iz krila, pa s urnom otišao do stepenicašto vode s verande. Okrenuo se prema meni i bacio urnu preko ramena,i onda smo čuli kako se razbila na stepeništu. Osetila sam peckanje uočima i prišla mu, a on me je zagrlio.

Bili i Rašmi su ganjali Drugara oko sandalovog drveta dok smoMartin i ja sedeli na verandi. Ispričala sam mu svoje tajne. Počela sam srazlabavljenom ciglom u zidu, a završila sa zvezdanom spavaćomsobom Čarlija Singa. Martin me je zamolio da vidi Felisitine i Adeline

papire i onda smo ih čitali zajedno, pognuti nad starim dnevnicima,izgovarajući s vremena na vreme neku rečenicu i naglas. – One suživele za radost – primetio je Martin.

– Nije li to prelepo? – rekla sam.Klimnuo je glavom i oboje smo se nasmešili. – Felisitine i Adeline

papire darivaću Istorijskom društvu, ali i ja vodim dnevnik, otkako smodošli ovamo, i odlučila sam da ga ostavim u sandalovom drvetu. Mislišda bi to bilo banalno?

Na njegovom licu pojavio se onaj široki osmeh pun nade koji samtoliko volela. – Banalno da ne može banalnije. Ali meni se sviđa.

Rašmi je otišla, došao je Habib, a nebo je buknulo u večernjoj rumeniupravo kad je putem naišao vodonoša uzvikujući – Pani! Pani! –Zajedno smo uspavali dete – koža mu je mirisala na sapun odsandalovine, a dah na peršun – a Drugara smo smestili na jorgan napatosu, znajući unapred da će on pre jutra naći načina da se popne nakrevet. Zajedno smo večerali, a onda opet izašli na verandu. Toliko smotoga imali jedno drugom da kažemo, kao stari prijatelji koji se poslemnogo vremena ponovo susreću.

Dok smo razgovarali, majmuni su se utišali, a mesec otpozadiosvetlio plave monsunske oblake. Table su bubnjale u spremištima,mujezin je vernike pozivao na molitvu, a mi smo još razgovarali. Kad jepočela da pada kiša, zaćutali smo da bismo je slušali; Martin je pripaliodva abdulaha i pušili smo dok je voda kapala s nadstrešnice, a kišauhvatila ravnomeran ritam. Bili smo već pospani, ali smo i dalje pričali.

Kiša je stala i neuhvatljiva himalajska zora blesnula je iznadsandalovog drveta zatekavši nas nespremne. Sunce je obasjavalo ledomokovane planinske vrhove, jedan za drugim, a nebo se razvedrilo.Svanuo je nov dan, izvanredan i lep, a kad me je Martin uzeo za ruku,upitala sam se zbog čega ja uopšte priželjkujem da ovakvih trenutakabude više, jer kad se dese, moje srce je taman toliko jako da ih podnese.

Zahvalnost

Ova knjiga ne bi ugledala svetlost dana da nije bilo mnogo dobrih ljudiširom sveta.

U Indiji: želela bih da zahvalim Ramešu Kumaru, koji vozi poputevima od kojih vam se kosa diže na glavi – malo je takvih puteva nasvetu – a koji je, pritom, šarmantno odgovarao na sva moja pitanja izahvaljujući kome sam, sve u svemu, ostala živa. U Delhiju: hvala vamu DK Tajne Indije, koji ste mi u poslednjem trenutku organizovaliputovanje, izašavši u susret i onim mojim zahtevima koji su bilinerazumni. U Daramsali: hvala pukovniku Narešu Čandu, koji jeljubazno pristao na razgovor i podelio sa mnom uspomene na Indiju izvremena britanskog Radža, kao i iskustva stečena u indijskoj vojsci. UVaranasiju: hvala Narotam Kumar, koja mi je hinduistička verovanja ipogrebne obrede objašnjavala ljuljajući se u čamcu na Gangu. UAmricaru: hvala Mandipu Singu, koji me je proveo kroz Zlatni hram ipružio uvid u običaje Sika. U Agri: hvala Mudesaru Kanu zaizvanredan ručak i čudesan razgovor o ugovorenim brakovima. UŠimli: hvala Manišu Patvalu, koji mi je drage volje i ne štedeći seprepričavao porodične zgode. Takođe u Šimli: hvala Apurvu Čananu,koji me je lično proveo kroz kolonijalni hotel Peterhof.

U Njujorku: hvala Emili Bestler, briljantnoj urednici koja je i ovogaputa zaslužna za jednu mnogo bolju knjigu, hvala i brižljivoj uredniciizdanja, Izoldi Sauer. Takođe u Njujorku: hvala mom agentu bezpremca, Dorijan Karčmar, koja je uvek uz mene. U Londonu: hvala SariTerner što me je uputila u pravom pravcu i Kejt Samano za izvanrednuredakturu kojom je daleko prevazišla zahteve svoga posla. U SantaBarbari: hvala Džini Krejn za pojedinosti iz vremena kada je, šezdesetihgodina, živela u Indiji kao američka memsahib.

U Nju Meksiku: hvala mojoj kćeri Tesi Lajt što mi je pomogla daprivedem pisanje kraju i omogućila mi da ovaj rukopis predam izbolničkog kreveta, kao i mom sinu Majklu Laveciju, koji se postarao daknjiga na vreme stigne u Njujork.

Od srca zahvaljujem i svojim kolegama piscima u San Dijegu, SanFrancisku i Denveru, koji su strpljivo iščitavali, po više puta, ovajrukopis i pomogli mi svojim umećem i svojom mudrošću. To su: SereHalverson, Pegi Lang, Elanor Blustin, Čelo Luden, Lori Ričards, VolterKarlin, Suzan Delcio, Al Krajstman, Džudi Grir, Džejms Džons i FelisVejlin.

Zahvalnost dugujem i neustrašivim viktorijankama Fani Parks,Onoriji Lorens, Sari Žanet Dankan, Džuliji Kertis i gospođi Mir HasanAli, čije su mi dnevničke beleške i zapisi pomogli da stvorim živu slikuo životu jedne Engleskinje u Indiji devetnaestog veka. Hvala MargaretiMakmilan, čija mi je knjiga Žene Radža predstavljala dragocen izvor.Hvala i Vilijamu Dalrimplu, čije su knjige Poslednji Mogul i Beli Moguliobezbedile bogat istorijski kontekst u koji sam smestila svoje likove.

Mom mužu Frenku hvala što mi je dozvolio da se i po nekolikomeseci povlačim u svoje misli. I hvala ti, tata, što si kuvao dok sam japisala po deset sati dnevno.

Beleška o autoru

El Njumark, nagrađivana književnica, nadahnuće za svoja delapronalazila je na putovanjima. Sa suprugom, inače lekarom u penziji,imala je dvoje dece i petoro unučadi. Živeli su u brdima severno od SanDijega, u Kaliforniji. Preminula je 2011. u 65. godini dva meseca poobjavljivanju ovog romana.

Sve o El Njumark pronaći ćete na www.ellenewmark.com.

1 Dadilja. (Prim. prev.)2 Himalajski kedar, lat. Cedrus deodara. (Prim. prev.)3 Muški odevni predmet koji se vezuje oko struka, neka vrsta indijskihpantalona. (Prim. prev.)4 Pralja. (Prim. prev.)5 Reč kojom Indijci iz poštovanja nazivaju Evropljanke. (Prim. prev.)6 Uobičajeni pozdrav u Indiji. (Prim. prev.)7 Ovaj podatak odnosi se na sredinu 1950-ih; danas je broj žitelja Indije,i bez otcepljenog Pakistana, uveliko premašio jednu milijardu. (Prim.prev.)8 Fani Parks (1794–1875), Velšanka koja je od 1822. do 1846. godineboravila u Indiji i svoja iskustva sačuvala u rado čitanoj autobiografiji.(Prim. prev.)9 Vrsta suve salate. (Prim. prev.)10 Gospodar, gazda, sahibija, ovde konkretno belac. (Prim. prev.)11 Sepoji su bili indijski vojnici u službi Britanske imperije. (Prim. prev.)12 Knjiga Džona Raskina (1819–1900) objavljena 1851. godine. (Prim.prev.)13 Fr.: predmet želje. (Prim. prev.)14 Reč je o trima pekarsko-poslastičarskim specijalitetima nemačkekuhinje: kolaču pčelinji ubod, štrudli od jabuka i švarcvald torti svišnjama. (Prim. prev.)15 Nem.: srednja Evropa. (Prim. prev.)16 Nazvane po ser Volteru Raliju (1554–1619), engleskom plemiću,vojniku, špijunu i istraživaču, poznatom po popularizaciji duvana uEngleskoj. (Prim. prev.)17 Osvežavajući napitak koji podseća na milkšejk ili gusti jogurt. (Prim.prev.)18 Glavni lik, uvek vedra i nasmejana lokomotiva, u nekadapopularnom američkom stripu The Little Engine That Could. (Prim.prev.)19 Luis Frensis Džordž Mauntbaten (1900–1979), rođen kao princ Luis

od Batenberga, prvi erl od Burme i poslednji potkralj Indije (1947), akasnije, posle krvave podele potkontinenta, prvi generalni guvernerIndijske unije. (Prim. prev.)20 Vrsta dvokolica koje vuku konji. (Prim. prev.)21 Likovi u ovoj knjizi upotrebljavaju stari naziv za grad Mumbaj.(Prim. prev.)22 Vrsta cigarete. (Prim. prev.)23 Orman. (Prim. prev.)24 Salata od jogurta i seckanog voća ili povrća. (Prim. prev.)25 Plodovi istoimene suptropske biljke. (Prim. prev.)26 Sveštenik. (Prim. prev.)27 Indijska smokva. (Prim. prev.)28 Jastuče koje se u prvoj polovini XIX veka podmetalo pod gornji deosuknje pozadi radi naglašavanja oblina.29 Ironičan naziv za brodove kojima su iz Britanije u Indiju prevoženemlade i nešto starije udavače u nadi da će tamo „upecati“ muža. (Prim.prev.)30 Verski obred kod hinduista. (Prim. prev.)31 Tika, tilak ili tilaka, „treće oko“ na čelu pripadnika hinduističke vere.(Prim. prev.)32 Duga košulja ili tunika koja obično ide u kombinaciji sa istočnjačkimženskim pantalonama – šalvarama. (Prim. prev.)33 Narod koji živi u istočnoj Africi. (Prim. prev.)34 Navab, ili navaab, titula koju nose muslimanski prvaci u južnoj Aziji;navab je muhamedanski pandan hinduističkom maharadži. (Prim.prev.)35 Vrsta udaraljki. (Prim. prev.)36 Dak je sistem na kojem počivaju poštanska služba i putničkitransport, dok je šarpoj indijski naziv za vrstu ležaja čiji je ram urađenod užadi. (Prim. prev.)37 Tanka ili tangka, tibetanska slika ili vez na svili. (Prim. prev.)38 Hinduističko božanstvo u obličju majmuna, glavna ličnost

znamenitog indijskog epa Ramajana. (Prim. prev.)39 Planinska oblast na krajnjem severu Indije, nastanjena prevashodnobudistima, nazivaju je i „Mali Tibet“. (Prim. prev.)40 Hinduistička boginja izobilja i blagostanja. (Prim. prev.)41 Od korena ipekaka pravi se sirup koji se koristi u lečenju plućnihoboljenja. (Prim. prev.)42 Medicinski preparat protiv svih vrsta stomačnih tegoba, nabavlja sebez lekarskog recepta. (Prim. prev.)43 Muhamed Ali Džina (1876–1948), muslimanski političar koga su nekismatrali ocem pakistanske nacije, a drugi neposredno odgovornim zarasparčavanje indijske teritorije. (Prim. prev.)44 Fr.: Plemstvo (plemićko poreklo) obavezuje; izraz koji se odnosi naprećutno sporazumevanje i uvažavanje potreba pripadnikaaristokratskih krugova. (Prim. prev.)45 Turšija od voća i ljutih začina, pikantni indijski specijalitet. (Prim.prev.)46 Rangoli je tradicionalna dekorativna narodna umetnost u Indiji;božićna zvezda, ili poinsetija (lat. Euphorbia pulcherima), poznata je i podnazivima božićna ruža i zimska suza. (Prim. prev.)47 Engleski sir poznat po jakom mirisu i ukusu. (Prim. prev.)48 Belo suvo grožđe bez koštica. (Prim. prev.)49 Tip malog vozila, neka vrsta mini-terenca, pogodnog za kretanje popesku, prašini i neravnim površinama. (Prim. prev.)50 Melodijska osnova za improvizaciju u indijskoj klasičnoj muzici.(Prim. prev.)51 U prevodu naziv ove pesme koju su izvodile sestre Endruz glasi: „Jal’ si moj ti, ja l’ i nisi, dušo“. (Prim. prev.)52 Bang, ili bhang, preparat koji se dobija od listova i pupoljaka indijskekonoplje; koristi se kao dodatak napicima i jelima, najčešće kolačima idrugim vrstama slatkiša. (Prim. prev.)53 Indijska gusta čorba. (Prim. prev.)54 Nem.: domaćica. (Prim. prev.)55 Žestoko alkoholno piće od pirinča. (Prim. prev.)

56 Vrsta izrazito ljutog karija koji se pravi u regionu Goe. (Prim. prev.)57 Sadu je hinduistički asketa (reč sadhu, znači „dobar čovek“ ili „svetičovek“), a agori su pripadnici sekte Agora ili Agori. (Prim. prev.)58 Maharani je maharadžina žena. (Prim. prev.)59 Jajoliki junak iz engleske uspavanke, poznat i iz karikatura, stripovai crtanih filmova. (Prim. prev.)60 Lepinjica od integralnog brašna, soli i vode. (Prim. prev.)61 Policijska stanica. (Prim. prev.)62 Ðelaba je tradicionalna muslimanska odora koju nose pripadnici obapola, a potiče iz zemalja Magreba. (Prim. prev.)63 Nem.: Svinja-pas; u prenosnom značenju – kopile. (Prim. prev.)64 Misli se na Američki građanski rat, vođen od 1861. do 1865. godine.(Prim. prev.)65 Hlebovac ili krušar, plod hlebnog drveta (lat. Artocarpusheterophyllus). (Prim. prev.)66 Muderis je islamski veroučitelj, a medresa srednja verska škola kojupohađaju muslimani. (Prim. prev.)67 Punč (Ćuška) i Tatler (Posmatrač) stari su britanski časopisi, dok jeser Henri Rajder Hagard (1856–1925) engleski pisac avanturističkihromana. (Prim. prev.)