ТРАДИЦИОНАЛНАКУЛТУРАСРБА

1. Појам култура, традиционална култура, народна култура, етнокултура

2. Традицинално и модерно поимање света ( бинарне опозиције у моделовању света )

3. Циклично поимање времена у традиционалној култури Срба ( песничке рефлексије у календарским обредима )

4. Соларни и лунарни календар према хришћанском у традиционалној култури Срба у слобенском контексту

5. Годишња доба у српској и словенској култури ( два годишња циклуса и рефлексије у поезији )

6. Месеци у години и аграрни календар ( Срби и Словени )

7. Дани у недељи у култури Срба према Словенима

8. Семантика дневног и ноћног времена ( Срби и Словени )

9. Просторни односи у традиционалном и модерном поимању света ( горе/доле, лево/десно, свој/туђ )

10. Небо и небеска тела у српској традиционалној култури ( аналогија, слика света у народном песништву )

11. Биљни свет у традиционалној култури Срба ( функције и рефлексије у уметности )

12. Животиње у традиционалној култури Срба, функције и значења

13. Демонска бића у традиционалној култури Срба – називи, атрибуције, функције и песничке рефлексије

14. Хероји у традиционалној култури Срба

15. Заједница и појединац у традиционалном поимању света

16. Вода у традиционалној култури Срба у словенском контексту

17. Земља у традиционалној култури Срба у словенском контексту

18. Ватра у традиционалној култури Срба

19. Паганство код Словена и стара вера код Срба

20. Одећа код Словена и српско песничко наслеђе

21. Употребни предмети и њихов симболички смисао

22. Симболика боја у традиционалној култури Срба ( према песничкој грађи ) и словенско наслеђе

23. Патријархална социјална организација и импликације у песничким облицима

24. Крвно сродство

25. Социјално сродство

26. Породица и брак

27. Гостопримство

1. Појам култура, традиционална култура, народна култура, етнокултура

КУЛТУРА - на латинском cultio: обрађивање, засађивање; cultus: обрађен, негован, гајен.Најпре: cultus agri (обрађивање земље). У средњем веку (у теолошким расправама): cultus menstis (неговање духа). Појам се усталио у осамнаестом веку.Заједничко у свим дефиницијама културе је да је то појам опозитан природи. Култура је све оно што није део природе, што није самоникло, него је израз човековог прилагођавања природе сопственим потеребама. У најширем смислу култура укључује оно што људи мисле (ставови, уверења, идеје и вредности), раде (културом нормирани начини понашања или начин живота) и стварају (уметничка дела и предмети, културни производи). Култура се на почетку свог развоја појављује као народна култура, коју стварају сви чланови друштва, а као последица касније поделе на физички и умни рад настаје култура коју стварају виши слојеви друштва. Култура се односи на прошлост и традицију (историја и баштина), на изразе, односно продукте креативности (уметничка дела, представе), али и на начин живота људи, њихове навике и обичаје. Свака друштвена заједница ствара своју културу, која је у већој или мањој мери повезана са другим културама. Темељ културе је језик којим се, иначе, изражавају остали елементи културе (уметност, обичаји).

НАРОДНА КУЛТУРА је универзални цивилизацијски феномен, а не само историјска појава. Код нас се развија у време турске владавине иако има доста заједничких елемената са нашом предхришћанском културом, не може се са њоме изједначити. Она се развија после једне велике културно-историјске епохе какав је био наш српски, византијско-словенски средњи век, примајући у себе многе елементе високе културе, стога је њена позиција средишња. Када је дошло време стагнације виших облика културе постала је основна национална култура, носилац класичних вредности. Простор унутрашњости је примарно простор националне културе, она је највише цветала тамо где су најнеповољији услови за живот, одатле се шири према културним центрима да би се на граничним просторима срела са модерном грађанском културом.Гео-анторолошка типологија ( Цвијић ) : динарски тип ( Црна Гора, Далмација, Босна ), централни ( југоисточна Србија, Косово, Македонија ), источнобалкански ( Бугарска ), панонски ( Војводина, Славонија ). Према данашњим антрополозима : динарска област, панонска, моравска, јадранска.

ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА је првобитнија, она се јавља на почетку и претходи свим каснијим облицима културе, попут прасловенске културе наших предака која је претходила примању хришћанства. Традиционална култура је тип културе коју пресудно усмерава традиција, те је отуда изразито хомогена и непроменљива. За традицијску културу су карактеристични поштовање ауторитета, митске прошлости, снажна религијска свест, строго придржавање обичаја и ритуала, конзервативност и снажно јавно мњење. То је моћни регулатор социјалног и моралног понашања људи. Традиционална култура представља устаљена понашања која се понављају путем специфичних норми. Настала је у руралним локалним заједницама. Народна култура и други облици народног стваралаштва којом се испољавају аутентичне друштвене вредности и обаразац понашања у свакодневном животу који је резултат вековног искуства људи. Најважнији облици: Навика (лични и друштвени аспект) – устаљен начин понашања

људи који им даје сигурност . Обичај – устаљени облик колективног понашања који има виши степен обавезности (постоје и одређени облици санкција за њихово непоштовање) и везан је за делатности у заједници које имају практичан значај . Традиционални морал – двострука природа морала: друштвена вредност и правило понашања (морални кодекс) / традиционални морал заснива се на ауторитеу обичаја, традиције и њиховом редовном понављању. Опозиција култура-природа. Култури припадају село,град,храм,кућа а природи планина,гора. Исхрана као акт културе печено месо, као природа пресно.Традиција је пре свега усмена предаја знања, вештина, начина понашања и обичаја унутар једне културе или скупине људи. Но, кориштење те речи није увек једнозначно. Између осталог, под традицијом се подразумева : усмена предаја као таква; преношење знања о уобичајеном; обичаји, конвенције, стародавни народни обичаји. Традиција је у том смислу културно наслеђе које се преноси с генерације на генерацију. Ту спадају и научено знање, и уметнички занати као и ритуали, морална правила и хранидбени обичаји.

ЕТНОКУЛТУРА, од грчког, етнос – народ, је култура или подкултура чији припадници се јасно разликују од осталих људи према одређеним карактеристикама базираним на расним, националним, језичким или верским изворима. За припаднике етничке групе се сматра да су културно и биолошки слични мада то у принципу није сасвим неопходно.Етничке групе деле заједничко порекло у континуитету времена, деле историју и будућност једног народа. Ово се постиже кроз генерацијско предавање и преношење заједничког језика, институција, вредности и традиција те осећаја припадности. Ове особине су важне за напоменути како би се етничка група могла разликовати (по дефиницији) од обичне групе појединаца који деле заједничке карактеристике као што је порекло. Етно- предметак у сложеницама: народски, пучки, који се односи на народ, народносну скупину.

2. Традицинално и модерно поимање света ( бинарне опозиције у моделовању света )

Опозиција свето/профано се често преводи као опозиција између стварног и нестварног. Човек архаичних друштава показује тежњу да живи што више може у светоме или у близини посвећених предмета. Човек упознаје свето зато што се ово испољава, показује као нешто потпуно различито од профаног.

ДВА НАЧИНА ПОСТОЈАЊА У СВЕТУЗа модерни свет неки физиолошки чин (узимање хране,сексуалност) није ништа више од органског процеса ма какви још табуи постојали ( начин понашања за столом и слично ).Свето и профано представљају два начина бивствовања у свету, две егзистенцијалне ситуације које је човек преузео током своје историје. Њихови начини постојања зависе од позиција које човек заузима у космосу.

СВЕТО И ИСТОРИЈАСпецифичне димензије религиозног искуства, и разлике у односу на профано искуство Света.Симболизам и култ Мајке Земље ( плодности, људске и аграрне ) и интензитет сакралности исте ствара се разлика јер искуство произилази из економије, културе и друштвене организације. Архаични човек обе ове категорије живи у посвећеном Космосу, док данас човек модерног друштва живи у десакрализованом космосу, и то је јасно приказано шта их одваја.

СВЕТО И ПРОФАНО У МОДЕРНОМ СВЕТУРелигиозни човек преузима један специфичан начин бивствовања у свету, упркос знатном броју историјски-религиозних облика, и тај начин је увек препознатљив. У било којем историјском контексту, homo religiosus, увек верује да постоји апсолутна стварност, света која трансцендентира наш свет, али које се у њему испољава и тиме га сакрализује и чини стварним. Док нерелигиозни човек одбацује трансценденцију, он прихвата релативност стварности, а догађа му се и да посумња у смисао егзистенције. Он себе данас признаје као јединог субјекта и твроца историје, и не прихвата ниједан модел људскости изван људсе судбине. Човек се сам ствара, а ствара се у потпуности само ако десакрализује себе и свет око себе, и достићи ће лични идентитет само уколико се темељно демистификује, и биће збиља слободан тек када убије и последњег бога. Скоро немогуће наћи човек у чистом облику.Природа је производ прогресивне секуларизације Космоса, а тако је и профани човек резултат обесвећивања људске егзистенције. Нерелигиозни човек се конституише у опозицији према свом епретходнику за кога сматра да је био заробљеник предрасуда.Празници и светковине представљају неку врсту обреда понављања, а и у модерном добу су присутни условно речено митови. Спектакли, књиге које се читају, биоскоп, представе које стварају илузију изласка из садашњости, суделовања у некој другој историјској стварности.Карл Маркс, и митолошка структура комунизма се огледају у извору азијско-медитеранских есхатолошких митова о искупитељској улози Праведника чије патње треба да промене онтолошки статус света. Бескласно друштво води као ишћезавању историјских напетости као одраз мита о Златном добу, борба добра и зла базирана на хришћанској религији, такође он узима и јудеохришћанско есхатолошку наду у апсолутни крај Историје.

Дакле, прерушено или обезвређено, религиозно понашање налазимо не само у условно речено малим религијама или политичким мистикама, већ и у покретима који се одиста сматрају лаичким па чак и антирелигиозним.Психоанализа као метода психијатара, позива на враћање у прошлост, и преживљавање одређених траума што се може довести у везу са иницијацијом. Човек који је строго рационалан, је апстракција и никада се не среће у стварности.

3. Циклично поимање времена у традиционалној култури Срба (песничке рефлексије у календарским обредима )

Време је једна од основних категорија упоредо са простором митолошке слике света. Укључује схватање природног и животног времена. Природно време састоји се од астролошких циклуса – сунчаних ( година, дан и ноћ ) , лунарних и вегетативних ( време раста и зреља биљака )Животно време се пореди са природним ( Ујутру на четири ноге, у подне на две, увече на три ). Позитивно време је време живота, а негативно смрти, онога света, нечистих сила.У традиционалној култури време се поима циклично, постоје почетна и завршна тачка, а време се обнавља тамо где се две тачке додирују.Illud tempus – време када је свет први пут отпочео своје бивство.Време прати соларну годину, а унутар соларне налази се лунарна. Почетна тачка је зимска краткодневница, која је уједно и крајња тачка временског циклуса тако да за годину кажемо даје стара или нова. Време се троши, прати ход Сунца. Креће се од зимске краткодневнице, преко пролећне равнодневнице, летње дугодневнице, јесење равнодневнице да би се поново стигло на крајњу односно почетну тачку – зимску краткодневницу. Трошење времена реплицира прича по којој Земља стоји на стубу који нагриза ђаво, и таман када ђаво крене да прегризе стуб, циганин га спречи тако што га удара чекићем.Време за њих не представља историју већ је то низ циклуса. Пагански народи су циклусе делили на плодне и на неплодне периоде.Човек је у традиционалном свету зависио искључиво од природе, чврсто је везан са природом и све што се дешава, ситуирано је у пејзажу. Архајски човек прати циклусе природе и зато не само даје везан за њу већ је с њом и срастао. Традиционални човек време прати од једне тачке - рођења Исуса Христа. Прати ритмове природе јер од тога зависи да ли ће година бити плодна.

Цуп, коледо,Цуп, коледо,Оволико жито да се роди !

– коледарска песма, зимска обредна (певане у оквиру обреда коледара, извођене у периоду зимске краткодневнице. Коледарске поворке су ишле од раног јутра угланвом на Бадњи дан, и око Божића. Везане су за култ плодности који је неизоставно довођен у везу са сунчевим путем. Ове песме су празнични благослови којима се изражавају жеље ).

Мори горо, т’мна горо,Доста т’мне, доста п’кле,Ајде веће развивај се,Развивај се, распуклај се,Ајде веће узелени.

- лазаричке песме, пролећна обредна песма ( женске обредне поворке су ишле и певале лазаричке песме у лазаричке дане. Лазарев петак, субота – верује се да је тада Христос васкрсао Лазара, или на Цвети. Везано за помични празник ).

Ми идемо преко села,Ој додо ле,Мој Божоле!А облаци преко неба,Ој додо ле,Мој Божоле!Из облака прстен паде,Ој додо ле,Мој Божоле!Ујарми га коловођа,Ој додо ле,Мој Божоле!

- додолске песме, летње обредне песме, везује се за летњу дугодневницу.

4. Соларни и лунарни календар према хришћанском у традиционалној култури Срба у словенском контексту

СОЛАРНА ГОДИНА је време које је Земљи неопходно да обиђе око Сунца и износи 365 дана.ЛУНАРНА ГОДИНА је време од 12 месеци, јер је Месецу потребно 28 дана да обиђе око Земље.Када број месеци ( 12 ) помножимо са бројм дана за које Месец обиђе Земљу ( 28 ), добићемо мање дана него онолико колико има соларна година,односно некрштених нечистих, тада се отвара граница између два света, и то је опасно време.

Од кретања Сунца и Месеца зависи аграрно благостање ; зато у обредним песмама видимо да човек слави више силе односно кроз различите обреде се труди да их умилостиви да би измолио плодност земље, односно аграрно и сточно благостање. Човек комуницира са вишим силама на граничним просторима где долази до окрштања овога и онога света. Везаност човек и природе се види из тога што се обредне лирске песме везују за соларно-лунарни календар. У обредним песмама ми видимо да је традиционални човек путем различитих обреда на разне магијске начине покушавао да умилостиви више силе и измоли плодност у свом дому, тору, пољу. У песмама видимо да је то заједница која покушаца да упостави однос са светим поретком ( повезује се култ предака у обредним лирским песмама ).Обредне лирске песме су календарске прате сунчев и месечев пут. Везано за сунчани пут ( имамо краткодневницу – зими, равнодневницу - 21.марта - пролеће, и дугодневницу на лето ). Дакле везане су за соларни календар. Разликујемо : зимске, пролећне, летње. Зимске песме изводе мушкарци, док пролећне и летње изводе жене, тако да се види да су обреди јасно полно одређени.Обредне песме везују се и за лунарни календар ( помични празници – ускршње, спасовске, краљичке песме ). Зимске обредне песме су се певале у периоду са краја децембра па до Богојављања и њих наравно везујемо за зимску краткодневницу. Везано за циклусе у природи и соларно-лунарни календар – оне су заправо славиле повратак сунца односно његово поновно рашање. Пролећне обредне песме везујемо за пролећно равнодневницу ( овде на пример спадају ускршње песме јер се зна да овај празник пада прву недеју иза пуног месеца након пролећне равнодневнице). Летње обредне песме се везују за летњу дугодневницу ( ту спадају додолске песме, оне призивају кишу у сушном периоду године ).

5. Годишња доба у српској и словенској култури ( два годишња циклуса и рефлексије у поезији )

За разлику од данашња четири годишња доба, традиционални човек је познавао два, лето и зиму. Главне тачке лета су Ивањдан и Ђурђевдан, а зиме Митровдан и Божић ( „ О Митрову, беломе данку“ , „Чекаше га од Петрова дана, од Петрова дана до Илијина“ )Средину лета и средину зимског периода обележавају два велика празника (Ивањдан и Божић)који се повезују по смислу, симболима у ритуалним формама. Тиме година добија поделу која се не поклапа са званичним границама сезона.Прелазно време у лето је јаро или пролеће, а прелазно од лета зими је подзим или јесен.С обзиром на пољопривредне радове преко године, зимско полугође почињало је по завршетку скупљања летине, управо на почетку јесење сетве, а код сточара по спуштању стоке из планинских станова у жупне крајеве, а то је управо око јесење равнодневнице.И Вук је држао да је стара народна нова година почињала у јесен, пошто се скупи летина.У животу и раду људи рачунало се на временска полугођа, стока је у планини у летњем полугођу, у зимском код куће, док сеобе птица настају у почетку зимског полугођа, а враћају се почетком летњег.Белоруске представе о бременитости земље до Благовести и забрана обрађивања земље до тог дана везане су за старословенску деобу године на два периода - лето и зиму (календар народни). Пролеће и јесен сматрани су само за почетке лета и зиме - за време које je најављивало буђење земље, које je обележавало то буђење, и време које je означавало да земља пада у сан, привремено умртвљавање природе. Називи лето и зима исти су у свим словенским језицима. Осим тога, лето у низу словенских језика, у старословенском и староруском, означавало je годину . Међутим, лето и зима, по свему судећи, код старих Словена такође су се делили на два дела; те делове je разграничавао дан или низ дана када би лето и зима били на врхунцу, и они су означавали њихово преполовљење .Стога, може се претпоставити да су у старословенском паганском аграрном календару такође постојале четири тачке, које су делиле годину управо на четири дела, али се то није поклапало са савременим европским дељењем године на четири сезоне. Та древна подела одговарала je или се покоравала периодима сунчевог циклуса, данима равнодневице и солстиција.Већ помињани празник Благовести пада у време пролећне равнодневице, a јесењи Крстовдан - јесење равнодневице. Те границе означавају време када се земља "буди из сна" и време када пада у сан, у зимско мировање. Два друга празнична датума, која представљају границе времена, падају средином зиме и средином лета - зими, то je Божић а лети je то рођење св. Јована Претече, или Ивањдан (24. јун, 7. јул ), и они се скоро у потпуности поклапају с данима зимског и летњег солстиција.Илустративно je да се на Ивањдан празнује једна ноћ – ивањска ноћ, а на Божић - дванаест дана од Божића до Богојављења: од ових дана зависи судбина целе године. Ти дани се називају код Јужних Словена некрштени или погани дани. Они су испуњавани паганским ритуалима и радњама с маскирањем, групним обиласцима кућа коледара и других маскираних поворки, обредним антипонашањем (наопако понашање), гатањима и слично, који су обележавали почетак нове аграрне године, преокрет од зиме према лету.

Божић штапом бата,Носи сува златаОд врата до врата.На чија ће вратаДат благослов, злата ? -На наша ће вратаПросут шаку злата!

- божићна песма, зимска обредна

Ивањско цвеће петровско,зеленим пољем цветало,Иван је цвеће набрао,Мајци у руке метао,а мајка с крила на земљу.

- ивањске песме, летња обредна

6. Месеци у години и аграрни календар ( Срби и Словени )

Месеци и седмице одговарају лунарним фазама. Постоје четири лунарне фазе ( млад Месец, четврт, половина и пун Месец ). Када месец расте добро је вршити земљорадничке радње, док их не ваља вршити када Месец опада. Месеци имена добијају по особинама које преовлађују у том временском периоду.

ЈАНУАР - име је добио по томе јер је то месец који мразом сече. Има и теорија да је име добио по сечи дрва која се тада обавља. Време паљења ватри за појачање снаге зимског сунца. Знало се да после зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића. Људи су пажљиво анализирали јануарске дане и веровали да последњих дванаест дана пред Божић предсказују какво ће време бити током наредне године. Сматра се и леденим месецом због ниских температура.

ФЕБРУАР - месец променљивог времена. Вељача је, према неким изворима, добила име према данима који тада постају све вељи, односно већи, дакле дужи. Такођер, име можда указује и на промене које се у то доба године догађају у природи јер веља може значити и мења (од глагола мeњати). Фебруар, љути, сечко, сретењски месец. По отапању снега и великим водама овај месец се зове и вељача или водени.На Сретење се срећу зима и лето, а по народном веровању то је дан по коме се прогнозира време за текућу годину.

МАРТ - време када брезе и дрвеће, с почетком пролећа и отопљавањем, почињу да луче сокове. Месец ожујак карактеризира изразита промењивост временских прилика, па име овог мјесеца можда долази од именице лаж : о(ла)жујак или ожујак заправо стално лаже. Трећи месец је суви, дерикожа, лашак, ожујак, Баба Марта, благовештенски месец, март. Његова несталност и променљивост била је добро позната нашем човеку, јер се у предањима често помиње. За мартовску зиму легенда каже да је деда Сечко позајмио од баба Марте девет дана и заледио обесну старицу и њених седам јарића.Али по Сунцу и топлоти која се јавља у марту после дуге и хладне зиме, март је пролећни месец, па се по старом календару његов први дан звао и Пролетњак. Име дерикожа добио је због тога што је у том периоду велика смртност људи и животиња, те се кожа дере на шиљак. И сама реч март има санскртски корен са значењем „смрт“. У марту се враћају ласте као весници пролећа, па се за март каже да је ластавичин месец, Ластујак, Лазујак, Ожујак.

АПРИЛ - у том месецу се бере пољско биље и од њега вију венци који се каче на торове,зграде, куће. Време бујног раста и цветања трава и грмља. Четврти месец је лисни, березол, брзосок, лажитрава, ђурђевски месец, април. У старо време славило се буђење природе, вегетације и рађање младих животиња, односно рађање живота уопште. Веровало се некада да на Ускрс сунце игра од радости, па се устајало рано у зору да би се посматрала сунчева игра.

МАЈ - месец у коме цвеће цвета. Свиба или свиб је биљка, листопадни разгранати грм, који у касно пролеће цвате лепим, белим цветовима. Карактеристична је за хрватско подручје и по њој је име добио пети месец у години. Пети месец је мај, травен, цветан, царски месец, свибањ, а сваки назив носи слику вегетације у том периоду. У нашем народу се стара мајка и прародитељка звала Маја, па у неком селу, чистом и неокаљаном савременим начином живота, и данас баку, па и мајку деца зову мајом. У старо време један од важних празника био је Ђурђевдан, јер је тај датум половио годину на два дела. У њему се виде трагови старине, када су у пролеће наши преци славили бога Јарила, Јурја и давали му поклоне да не би уништавао летину олујама или кишама. Да све потиче из индоевропске митологије види се по Вишнуу, који се такође борио са немани и тако је постао витез, па су му певали витешке песме уз узвик: Ура! Ура, Харе, Арес, Јура – све ове речи носе у себи исто основно значење, сачувано у данашњем Ђури, Ђурђевдану.

ЈУН - време доспевања првих воћних плодова, липењ - дани миомирисног цветања липе, на пример Пољаци овако зову јул, јер код њих липа касније цвета у односу на наше просторе. Шести месец је изок, тршњар, липањ, черешњар, петровски месец, сенокосни месец, јун. Наше српске речи са тим кореном су јунак, јуноша, јунац са зналењем снаге, младости. Пошто је у овом месецу време летње дугодневнице, онда је јасно да означава Сунце, које у том периоду најјаче сија, па зато људи кажу да тог дана оно трипут заигра на небу. Видовдан носи у себи име старог бога Вида, Световида или Сутвида, сјајног бога, коме су тих дана посвећивали светковине и данас упамћене и поштоване у народу. Сама реч вид је прасловенска и истог је значења као санскртска веда- знање, сазнавање, схватање.

ЈУЛ - време жетве, жарки - време жега и припеке. Седми месец у години је српањ, жетвар, илински месец, червен, житни месец, јул. Корен те речи се и код нас среће у женским именима, а код Руса се зврк и несташко каже - јула. Наши далеки преци су нам оставили у аманет ову светковину, посвећену Перуну, да не би огњем или ватром палио сено, пшеницу или кућу.

АВГУСТ - као и многи месеци у години, добио име по пољопривредним радовима који се тада обављају. И док је српањ добио име по срповима који се користе за жетву, коловоз је добио име по именици кола и глаголу возити јер се тада летина колима превозила у спремиште. Осми месец је зарев, гумник, коловоз, госпођински месец, воћни месец, август. Овај месец се зове зарев по глаголу ревати, и означава јеленску рику, јер су наши преци у давнини тада започињали лов на јелене.Свети Илија је наследник старословенског божанства Перуна или ведског Индре, који у Рг веди грми и небо облачи, а помиње се и као Агни (огањ), бог сунца и ватре. Тако је громовник Перун постао Илија, који чува у себи стару српску реч лила , са значењем љубичасте боје, најјаче боје у спектру. Иако лето још увек влада, овај месец наговештава да се примиче јесен и да се време преображава: „преображава се лист у гори и камен у води.“ У време када је година почињала у марту, дани Преображења су управо половина године, па се зато преображава природа и мења се време, и то време, када се

рачунало да година има само лето и зиму. Крај такве године био је на Сретење, када су се зима и лето сретали.

СЕПТЕМБАР назван по берби грожђа. Има и теорија, супротно од увреженог мишљења, рујан није добио име по ‘рујном вину’ нити којој другој јесењој благодети, већ по глаголу ‘рјати’ који означава гласање јелена и осталих животиња које у рујну започињу своју љубавну игру. Девети месец је рујен, гроздобер, михољски месец, у јужним крајевима и подјесен - као прелазно доба, вински месец, септембар. Година је почињала 1. септембра по старом календару, у данима јесење равнодневнице, а у давним временима народ је годину започињао и са пролећном равнодневницом.

ОКТОБАР месец у коме лишће почиње да опада. Десети месец је листопад, шумопад, митровски месец, кишни месец, октобар. Макар десет октобарских дана биће сунчани и топли, јер је то још период михољског лета

НОВЕМБАР време хладне и зимоморне позне јесени. Једанаести месец је груден, студен, мратињи месец, маглени месец, новембар. Ова имена је добио по честој облачности, по кишним данима и маглама. По светом Мрати је добио име јер су њему, као вучјем свецу, пре изласка Сунца клали пиле без белега, да не би вуци нападали стоку или људе. То су остаци старе вере из времена када су се празници посвећивали вуку, змији или медведу. Ту је и Митровдан, важан празник у години, јер означава да је години крај и да снага Сунца све више слаби, док се потпуно не изгуби, да би се опет препородила.

ДЕЦЕМБАР Није посве лако одредити порекло назива месеца просинца. Према једној теорији, ради се изведеници из глагола просити јер се у предблагданско време више тражи милостиња, односно проси. Но постоје и друга мишљења која реч доводе у везу са зимским солстицијем или сунцостајем кад сунце нагло сине тј просине, па отуда просинац. груден - време стврднјавања земље и стварања грумења, груда, по њивама и путевима, снежањ - време снега и сметова. Дванаести месец је студен, коледар, божићни месец, децембар. Без обзира када ће пасти снег, права зима почиње увек у децембру. Свети Никола је преузео улогу древног божанства мртвих. Никола је превозник душа с овог на онај свет, па га зато сматрају за бродара и господара вода .

7. Дани у недељи у култури Срба према Словенима

Дани у недељи се дела на добре и на лоше дане, али и на мушке и женске, Мушки да ни су добри дани, док су они женски лоше среће. Дан траје, по народном схватању, од сунчева изласка па до његова заласка, када настаје ноћ. Сваки дан има своје име. Њихова имена спомињу се у народним песмама и она су народна, осим суботе. По народним веровањима, седмични дани нису једнаки; једни су срећни, а други несрећни: „Родио се у срећни дан." Једни су варовни (табуисани) за рад, употребу јела и воћа, неке сточари посте због стоке, земљорадници због усева (среда и петак). Неки мартовски дани табуисани су због поплава, априлски због сетве, мајски и јунски због суше и града, јулски због жетве, новембарски због здравља. Многи обреди обављају се док напредује дан (од јутра до подне), да би било напретка: дизање у славу, венчање младенаца, крштење детета, итд. У народној прошлости дани у години били су посвећени неком божанству, сада свецу. У пословима људи се обраћају за помоћ: „Помози, Боже, и данашњи данче!" (мисли се на свеца коме је посвећен текући дан). Има дана преко године који се празнују због гусеница, скакаваца, змија, мишева, вукова, итд.

ПОНЕДЕЉАК је најсрећнији и зато се за дете које се тада роди каже да ће имати много успеха у животу. Понедељком, међутим, не ваља узимати и давати позајмицу, јер се верује да дуг неће бити враћен и да ће паре пропасти. Девојке се најрадије просе овим даном.

УТОРАК је према веровању лош дан и не саветује се да се овог дана отпочиње било какав посао. Није препоручљиво уговарати женидбу или удадбу, нити крштења. Тог дана се и вукови више чувају несреће него осталих дана. О томе сведочи народна изрека: „Од свега ме сачувала мајка, сем од жице деветог уторка“. Ћерка кнеза Милоша, Петрија, пристала је с тешком муком, тек на очево изричито наређење, да у уторак пође из Земуна у Београд, где ју је чекао младожења.Он се сматра даном мађија, бајања, враджбина.

СРЕДА је дан када се може отпочињати посао, кретати на пут, а деца рођена тог дана биће напредна и здрава. У неким нашим крајевима среду замишљају као светицу, па се може чути и израз Света среда, којој се обично заветују болесници, па се некима чак и појављује да их излечи. На овај дан се пости.

ЧЕТВРТАК се обично у народу спомиње у позитивном контексту : „Сви су дани добри, а четвртак понајбољи“. Тим даном се обављају припреме за свадбу, излази се у њиву на орање, а посебно се цени четвртак од пролећа па до жетве, од Великог четвртка до Спасовдана.

ПЕТАК је један од несрећних дана. Тада се на трпезу не износи било шта од млека, да вуци не би клали стоку и нападали чобане, сходно томе овај дан је био светковање сточара. Не чешћа се због главобоље и зато што коса од чешљања петком брзо оседи. Хришћани посте петком јер је тог дана Исус Христ разапет на крст. Такође петак је персонификован као света Петка. Говорило се у народу и „ Помогле ти света Петка и Недеља“.

СУБОТА се најчешће посвећује мртвима када се обилазе и уређују гробови и пале свеће. У источној Србији се верује да тог дана, у поноћ, сви мртви излазе из гробова и, лелујајући у ваздуху изговарају своје грехе. У осталим крајевима се мисли да тада сви демони спавају, односно мирују.

НЕДЕЉА је старословенски назив за седми дан седмице, и познат је свим словенским језицима. То је дан одмора радним људима и име потиче од речи не и делати, не радити. Одмор је био обавезан, и овај дан је узиман за свети. Огрешење о овај дан повлачи казну. Рад је био забрањен на овај дан, стога у једној песми се појављује како је гуја кренула да удави Марка Краљевића јер јер он пошао у лов на овај дан.

8. Семантика дневног и ноћног времена ( Срби и Словени )

Према предању у старо време је владао вечити дан небо је било ниско, а Сунце и Месец су заједничким снагама непрестано осветљавали Земљу. Али у том времену без ноћи, девојке су морале стално да раде ручне послове, па се једна везиља жељна одмора, блатом бацила на Месец. Увређено људском дрскошћу небо се повукло у висину, и Сунце и Месец више нису заједничким снафама осветљавали Земљу, па су се у светлу линију почели редовно увлачити периоди таме, који су омогућили уморним везиљама да се повремено одморе и предахну.

Без смене светлости и таме нема основа за структуирање социјалног времена, па се вечити дан може схватити првобитно као стање социјалне безвремености – збуњени човек који није знао када да ради када да се одмара. Друштвена организација настаје, дакле тек када се установи подела времена.Дан и ноћ су два исечка која регулишу и осмишљавају људску свакодневницу : дан је пун социјалне активности и одвијају се друштвене делатности док је ноћ врме које служи за сан или одмор. Граница између светлости ит аме је недовољно прецизна, па се зато увела и звучна граница – јутарњи петлови постају гласници дана који најављују почетак дневног времена, они означавају смену светова ( овог и оног света ). Ноћ се сматра временом интензивне активност натприродних вича која тумарају земљом и настоје да нанезу сло човеку ( вампири, вештице, караконџуле), зато је кретање ноћу изузетно опасно и треба га избегавати јер он представља искорак у туђу зону и могући сусрет са натприродним. Први петлови означавају тренутак када људи могу слободно и без страха устати и одмах кренути за својим послом.Опасност почиње још пре мрклог мрака, у сутон, квалификован као застрашујуће и непријатно доба социјалног трајања. Чим ослаби дневна светлост, онострана бића се спремно ушуњају међу људе. Дневне активности се у сумрак приводе ркају али нису у потпуности окончане. Овај период је зато деликатан због коегзистенције две опонентне силе – људског свет аи натприродних бића. Након заласка сунца, табуисан је одлазак на воду, и вода се мора кући однети пре мраака, позајмице потрепштина за кување опут брашна су кад падне мрак забрањене, и односи међу људима се своје на најужи породични круг.Посебно опасним сматрају се ноћи током неких важних периода ( некрштени дани, беле покладе, ускршња ноћ ), тада се збивају тајанствени догађаји попут цветања папрати. У загонеткама и сличним облицима ноћ и дан се јављају као брат и сестра који се никада не састану. У одређеним периодима ноћи препоручује се будност као заштита сог простора и ближњих. Ноћу се обнавља низ магијских радњи што је везано за представу о могућности да се тада контактира са оностарним светом и његовим силама. Баје се рано у зору, пре сунца, а у поноћ се обично прави црна магија. Воденица је место за које је везано доста табуа, самим тим што је у вези са водом она је опасна, ноћу је наводно посећују разна натприродна створења. Ноћу се не огледа, да не би деца била ружна. Што се тиче звука он је ноћу опасасн јер је нестваран, сходно томе не треба се окретати на нечији зов или одговарати му, дакле тишина означава мирну, безболну смену два света у времену. Период по одласку на спавање назива се неко доба ноћи, а следеће одмах након тог, глуво доба. Глуво доба је онај период када настане ноћна тишина, и када се изгуби временска оријентација, тада настаје тишина, све стаје, само се демони и вампири крећу. Људи су у то доба ишли на гробове и откопавали и глоговим концем пробадали вампире да не би напакостили људима, врачаре су јашући на вратилу и обилазиле

куће оних који су им напакостили. Одсуство звука код човека доприноси његовом страху, сматра се да тишина веома прија натрпиродним бићима, која се плаше лавежа, кукурикања. Тишина је такође једна од манифестација одсуства друштва и сигуран показатељ да људска заједница није ту, односно да не може вршити своју делатност. Дневна светлост иако удуржена са социјалном активношћу разбија ноћно значење простора оставља одређенанечиста места независна од протицања времена, то су воденице, гробља, напуштена кућишта, раскршћа.

Према предању, водила се битка између Сунца и Месеца око истински спорног питања између две противничке стране ; наиме, око тога ко ће боље осветљавати небески свод. Предање тврди да је из овог рата Месец изашао као победник, а поражено Суце се у бесу блатом бацило на блиставог небеског супарника. Овај потез је довео до преокрета ситуације те је Сунце остало најјачи извор небеске светлости,а Месец се морао повући у дубину ноћи, неспособан да је својом упрљаном светлошћу значајно угрози. Мрље које се са Земље могу видети на лицу Месеца заправо су трагови ове космичке битке.

Сунце је господар дана, светлости и топлоте, самим тиме и живота, док је Месец супротно њему господар ноћи, мрака и смрт. У Сунцу народ види симбол животне снаге и радости и у његовом назименичном појављивању и нестајању се огледа обнављање живота, док је Месец светлост без топлоте исти лети и зими, што га чини божанством ноћи, односно смрти. На овим разликама граде се парови опозиција : дан и ноћ, свет натприродних бића и свет људи, живот и смрт, топло и хладно.Сваки човек има звезду која се пали по рођењу и гаси по умирању, живот је схваћен као један континуитет светлост која космичком снагом израња из таме непостојања да би јој се по смрти вратила.Не треба испустити из вида изоморфизам представа везаних за понашање митолошких ликова у границама годиииьег циклуса времена и циклуса дана и ноћи - својеврсних распореда активности ових ликова. При томе, дану у временским границама дан - ноћ, одговара старословенско велико лето у години, ноћи - велика зима, зори - пролећна равнодневница (Благовести), вечерњем сумраку-јесења равнодневница (јесењи Крстовдан), подневу - летњи солстициј (Ивањдан), а времену од поноћи до певагъа првих петлова - дванаестодневни период око зимског солстиција (свјатке, некрштени дани) (календар народни). Време изласка и заласка сунца je најпогодније за магијске радње бајања, чарања, комуникацију с нечистом силом. При томе, често се за место обављања поменутих радњи бира међа: међном времену одговара међно место (и обрнуто). Међно време je време активног присуства нечисте силе, када je она посебно опасна, активна, али je у исто време и најизложенија и најлакше се може запазити. Подне je тренутак када се појављује полудница која удара, или делују други духови под различитим пазивима. У некрштене дане, када се отвара подземни свет (а на самом њиховом завршетку, у ноћи пре Богојављења, на тренутак - и небеса), делују разни духови, али пре свега сезонски, карактеристични само за тај период времена: северноруски шуликуни, јужнословенске караконџуле и њима слични. На Богојављење, они нестају, одлазе у воду, и та вода се крсти (обред на Јордану), да би се потврдио, "запечатаю" њихов нестанак.У циклусу дан-ноћ издваја се глуво доба ноћи, које je изоморфно некрштеним данима, када je нарочито опасна нечиста сила, која се смирује и нестаје с првим петловима. Петлови овде

делују не мање делотворно од Богојављенског Јордана са својим богоугодним певањем. Тако подне одговара Ивањдану, а глуво послепоноћно време - свјаткама или нечистим данима.

Забрину се лепог Јове мајка :„Ао мене, и до Бога мога!Сунце седе, мрак на земљу паде,Ниоткуда кићени сватова ;Ил су свати за гору зашли,Или х је јелен попралиш,Ил су Јови милостиве шуре,Па с не могу зета да нагледеИ зетови везени рукава, што су њему сестрице навезле“

- сватовска песма, мотив ноћи, искорак у туђу зону

9. Просторни односи у традиционалном и модерном поимању света ( горе/доле, лево/десно, свој/туђ )

У традиционалној култури човек простор схвата хетерогено, док је простор за модерног човек хомоген. Простор је линија која спааја две тачке. За традиционалног чвека простор је емотивно обележен, и посматра се у оквиру различитих бинарних опозиција.Axic mundi – космичко дрво, кућа, храм у центру ; оса света

СВОЈ/ТУЂ је једна од најопштијих подела је исказана кроз разликовање омеђеног односно свог, и неомеђеног или туђег простора. Ова подела се може и изразити као супротност питомог, социјалног према дивљем, односно освојеног и организованог према хаотичном. Она произилази из човекове потребе да дефинише простор обитавања, односно простор под контролом богова заштитника, насупрот дивиљини пуној неизвесности која се схвата као предворје хтонског света, ту нису само звери опасност већ и демонска бића. Потреба осмишљава и видљивог и невидљивог простора, у хоризонталном и вертикалном погледу јер се тако ствара слика космичке сигурности. Човек је системом културе затворио свој свет, али је изградио и устаљене облике комуникације с оностраним светом како са покојницим тако и боговима, што чини да људски дух покрива цео космос. Свој простор обележен је деловањем човека, то су кућа, град и храм. Централни објекат овог простора, односно куће је огњиште. Свој простор је одвојен. Док је туђи простор нејасних граница, и то су вода, горе и то је опасан простор ! Свој простор је онај означен културом, а туђ онај означен природом. Такође може може се формулисати подела на питомо и дивље, где је дивљи онај где се истерују нечисте силе, што најчешће означава утеривање у неки простор иако он он није јасно ограничен и схватамо га као отворен ( иди у гору, туђу земљу, широку равницу ). Постоје и гранични простори, то су : врата, прозори, праг куће,обала реке, обод шуме. Сусрет младића и деовјке на граничном простору означава њихову социјалну позицију. Међедовић је биће граничног простора, у њему су два света.

ЛЕВО/ДЕСНО

ЛЕВА И ДЕСНА СТРАНА ; десна рука је активна, док је лева пасивна. Деса је јача, напредна, срећна, а лева назадна и несрећна. Култном предмету или личности десна страна је мушка а лева женска. Трокрака свећа симболише у средини домаћина, десно мушкарца и лево жену.Од леве према десној страни крећу се младенци на венчању, коловођа у колу, поворка око култног предмета. Ко устане из кревета нерасположен каже се да је устао на леву ногу. Брадавица као ђавоља ознака трља се да би нестала земљом узетом испод левог стопала. Трудна жена носи женско дете на левој, а мушко на десној страни. Ако је мужу леви брк већи од десног онда ће му жена родити женско дете. На десној страни стола седе мушкарци, а на левој жене. Врачања и бајања се обављају левом руком, јер та рука крста нема, у односу на то деносм рукм се крсти.У култу мртвих се обредна кретања спроводе од десне стране ка левој, дакле супротно у односу на животно кретање. Десна је страна живота а лева смрти. Гробу се прилази са леве стране,а на даћама се служи са десне према левој страни. У верском животу десна и лева стран су дуалистичке : десна је позитивна, лева негативна, десна средиште добрих божанства, лева демона. Десном страном човека води анђео, а левом ђаво.ЛЕВА И ДЕСНА РУКА ; У народном животу десна рука има предност над левом. После сваког

умивања прво с еобрише десна, па лева рука. Десном руком се поздравља и крсти. Ко пиће пије, или га прихвати левом руком опиће се. Леворук биће онај кога мајка прво задоји левом сисом. Десном руком се уноси бадњак, меси чесница, ломи колач, дају и примају поклони. Дете се од ђавола брани десном руком зато се она не повија. Кроз детињи десни рукав пусти се ласта да одлети, да би дете било напредну у учењу.

ДЕСНО И ЛЕВО РАМЕ ; Анђео лебди човеку на десно рамену и води га добрим делима, а ђаво му је на левом рамену и наводи га на зло. Невеста после венчања пред улазом у младожењину кућу баца жито из сита прво преко десног па онда преко левог рамена. Приликом крвног умира, крвник пољуби увређеног у десно раме. Бадњаци се носе на десном рамену.

ДЕСНА И ЛЕВА НОГА ; На Ђурђевдан девојка гледа кроз десну детињу ногаиву у сунце, да би се брзо удала, а када пође на венчање прво обује десну па леву ногу. Приликом свођења младожења невести прво изује десну ногу. Десном ногом улази кум по побратку са крштења у кућу, положајник за Божић. Приликом устајања из кревета стаје се прво десном ногом.

„Далеко преко три горе зеленеПреко три воде дубоке.“

„Куд ме сила сломи преко мора,на далеко четр ес конака,преко мора, да не видиш дома!Ни без јада доведеш ђевојку!“

„Кадно Турци Котар поробише,поараше дворе Јанковића,заробише Смиљанић-Илију,заробише Јанковић-Стојана.У Илије млада оста љубамлада љуба од петнаест дана;у Стојана млађа оста љуба,млађа љуба од неђеље дана.У Стамбол и' одведоше Турци,поклонише цару честитоме.“

- свој/туђ простор у песмама

10. Небо и небеска тела у српској традиционалној култури ( аналогија, слика света у народном песништву )

Небеска тела су имала важну улогу и у магији, али и у практичном животу, и нису одувек имали религијски карактер. Религија и култ небеских тела били ус познати индоевропским народима још у далекој старини као што се даје закључити из различитих веровања, култних радњи и митова, за Словене и Србе у негативном контексту ( Ако би се клањали Сунцу или Месецу, и молили се, онај ко то ради је смртно погрешеио ). Што се тиче религијског приорирета Месеца о чему може бити речи у германској религији и што је важило као правило, код Срба не важи , Месец је имао своју важну улогу али у религији и култу је значај Сунца био доста већи, мада ни оно не у тако великој дози као код осталих индоевропсих народа. Значи да ни Сунце, ни Месец нису били антропоморфизирани ни одвојени од материјалног супстрата, међутим у народним приповеткама до тога долази веома рано, упориште је у обреду ( на пример Змија младожења ) Нарочито су се митолошке песме бавиле генеаолопким односима међу астралним телима, а најомиљенији догађај била је свадба.

НЕБО je схватано као нешто налик на разапету кожу бика, на медно гумно (заравњени простор за вршидбу жита коњима), као велики комад посуде. На небу су боравили сунце, месец и звезде. Небеса je било више - до седам ( бити на седмом небу ). Ова небеса су се отварала у изузетним случајевима и у посебним данима (ноћима), а такође и током велике олује.Гром и муња били су отелотворење небеске силе, која je изазивала дивљење и страх, а у суштини ту je реч о једној појави с три испољене хипостазе - грмљавином, севањем и ударом. Перун у низу словенских дијалеката означава снагу, удар који учине гром и муња. Taj удар, по народним представама, остварује се каменим пројектилом - каменом, белемнитом, који се назива громовна стрелица, перунова стрела.У неким словенским зонама, пре свега код Срба, прилично су се очувале индоевропске представе о кишним облацима као о небеским стадима крупне рогате стоке, о облацима као млечним кравама и о киши као небеском млеку, које оплођава и храни земљу. То се изражава у низу обреда и радњи, међу којима се издвајају српске басме за терање градоносних облака. Из овога текста и других њему сличних постаје јасно да je олуја с градом представљана као напад небеске стоке-облака на земљу, коју може заштитити земаљска (црна) стока. Међутим, иста небеска стока може наградити небеским млеком - кишом. По општесловенским веровањима, пожар од грома може се угасити само млеком или сурутком, а никако водом; у руским вологодским говорима, бели градоносни облак који иде испред црних облака, назива се бик; Млечни пут; по бугарском предању, створен je од месечевог и звезданог млека и сл.

СУНЦЕЊега су Срби као и остали народи замишљали веома конкретно, као ватрени предмет, првенствено као ватрени котур како је и замишљано од давнина у религијама индоевропских народа. У загонеткама се Сунце најчешће пореди са котуром воска, дакле воштаном свећом или свитцем који осветљава свет ( Једна груда воска, целом свету доста ) или из истог разлога са чаом маслаца или погачом ( Једна погача посна, свему свету доста ), такође пореди се и са птицом ( Тица без зуба, а свет изједе ). Најчешће се за Сунце каже да је божје око, ово сазнање

је општесловенско ( На Сунце се не сме показивати јер се тако Богу боде око ), слично важи и када се Сунце назива божијим прозором. До анторпоморфозе код нас долази само у митологијим. У нашим народним песмама Сунце се замишља као млад јунак ( још у Вавилонској причи о Гилгамешу замишља се сунце као непобедиви јунак ). Сунце је неопходно за живот, из тог разлога у нашој традицији износи се покојник још једном пред покопавање да га сунце огреје. Главне цереномије код Срба раде се према истоку ( бадњак мора да падне ка истоку, и тако се ставља на ватру ), невеста се клања сунцу, мајка смирује дете окренута на ту страну након што га је напојила. Код нас има доказа директног обожавања сунца ( Сунце на исток а јаки бог на помоћ ). На Ђурђевдан се чобанин умива и устаје пре сунца, и говори нешто слично овоме. Постоја су свакако жтвовања, Грци су правили колач са медом , код нас се нешто слично може наћи у колачу који се спрема за Божић и зове Сунце. Врло је вероватно да смо имали и празнике посвећене Сунцу у сезони Ивањдана и Божића. У култу и народним песмама се често означавао као котур или точак. Сунце се представљало како се вози у колима као старинска предтсав код Словена. О значају Сунца говори и да се у њега често заклињу ( Тако ми жаркога сунца ). Постоји веровање да Сунце око своих празника игра при свом рођају ( зато је Јован Игритељ ) (Почетак буне против Дахија). Веровање о умирању Сунца, и рађању неког новог сутра изјутра ( Јутрос се младожења роди, ноћас погину, а сјутрадан васкрсе ). Ако сунце обасја доњи свет, демони бивају уништени. Морају се умивати ујутру, не сме их сунце такве угледати јер они још са себе нису спрали остатке оног света, још су увласти хтоничних демона. У магији сунце нема готово никаву улогу, осим воде у коју је ухваћено сунце за време помрачења и од које се праве колачи који су лековити. Непријатељство Сунца и змије, мотив крађе сунца ( крађа и прекрађа сунца, Вук ). Женидба Сунца је чест мотив у лирским песмама, које углавном имају обредни карактер , дан коњукције сунца и месеца, нов месец , сматра се за дан свадбе. Код нас је сунце у средњем роду. Помрачење Сунца се посматра као напад аждаја на Сунце, код нас слуга Гаван посрче сунца и месец које му је обесни краљ да наместо ајлука, на тај начин он је добио власт над свим земљама којима сијају.Сунце je извор живота на земљи и до дана данашњег на Карпатима се назива - лик Божји, а у другим местима - око Божје. У словенском фолклору оно се персонификује, заједно с месецом и појединим планетама, придају му се епитети лепо, светло, жарко. Сваке ноћи сунце се купа у мору или одлази на крај земље (под земљу), да би се мало расхладило и потом поново појавило. У одређене дане оно ступа у брак са земљом (игра); његовом годишњем циклусу потчињена je година словенског земљорадника. Редослед сељачких послова зависи такође и од фаза другог светила које je угасло, а у словенским народним песмама се назива братом сунца (понекад - сестром) - од месеца (луне), јасног, светлог.Сунце се може представљати као биво, во, теле, петао, а месец (луна) као крава, ређе - јарац, ован (рогати облик младог месеца).Називи звезданог неба одражавају древну словенску аграрну и, у мањој мери, сточарску традицију.

МЕСЕЦНародна веровања у вези са Месецом делом су религијска, делом припадају практичком животу. Она су многобројна и из различитих извора, што у складу са љиховом разноликошћу може довести до тога да постану контрадикторна. Месечев котур изазива код људи кји га посматрају асоцијацију ока, зато је вероватно сматран за небеско или божанско око. Слично

као са сунцем, месец вештице повлаче доле када он нестаје, а од териоморфних облика је најпознатији облик краве ( Жута крава иза брда блеји ). У нашим лирским песмама и загонеткама, Месец се јавља као чобанин. За месец се највише веровало да има утицај на људке послове и живот ( још Хесиод у Пословима и данима, изводи зналај месечеве метаморфозе ). Утицај месеца на пољопривреду је велики, али је коришћем и за враџбине и брање лековитих биљака. Као ноћно светлило месец има везе са демонима ноћи и доњег света, према старим грчким веровањима на њему се налазе душе мртвих ( Месец не светли увек једнако зато што га заклањају душе праведника ). За гују која је хтонични демон неки верују да је он месечева сестра. Жртвовање у виду новца, поскакивање, обраћање месецу са речима ја теби шаком ти мени капом, такође треба споменути месечеве колаче који се месу уочи Божића „кравај“ ( крављи колач, колач крави ). Нарочито велико интересовање било је о сликама на месецу код нас : Кајин (и АВељ), Ковач, икона јеванђелиста Марка, дрвосеча који је крао дрва недељом, Шарац Марка Краљевића.Док за сунце код Словена нису везане посебне магијске радње, месец je понекад објекат црне магије ( "скидање месеца" код Бугара), такође и лик у многим басмама ( од зубобоље на пример ), место боравка покојника. Појава новог месеца код Словена je често обележавана ложењем ватри или печењем посебног колача, девојачким гатањима о будућности, свадбама, почињањем нових послова - сејања, сађења дрвећа, градње куће.

ЗВЕЗДЕО њиховој персонификацији може евентуално бити говора само у митологији и скаскама, али су оне као и код старих народа често смтране за жива бића. У нашим народним приопветкама звезде се купају. Помиње се негде да једна девојка иде да буди звезде, такође јавља се и мотив консултовања са звездама. Звезде су горуће свеће и има их колико и људи на земљи, када се дете роди оно добије своју звезду, а кад звезда нестане тај човек је умро, зато сер и каже родио се под срећном или несрећном звездом. Постоји подела на велике, сјајне звезде под којима су рођени великани, и оне ситније за обичније људе, са друге стране постоји веровање у претварању човека у звезду након смрти, код нас је веровање да када се нека звезда пролије, значи да је нека душа утекла из пакла. Култ звездама није вероватан, пак у Срему се месе колачићи Влашићи, што неки сматрају да је посвећен том сазвежђу, али су зато имали великог удела у магији, такође и дивинацији ( Почетак буне против Дахија, Смрт Сењанин Иве ). Број небеских тела за које се код нас занимају су, од звезда – Даница, од зазвежђа – Влашићи, штапци, кумова слама, репате звезде и звезде падалице. Интересовали су су се из практичних разлога, по Даници одређивали доба дана ( Јел Даница на истоку звезда ), или доба године ( Влашићи лето отварају а зиму затварају ). Наш народ као ни доста других није знао да су вечерњача и зорњача иста звезда, него се он интересовао само за зорњачу Даницу, она има високо место и често је симбол савршене лепоте. Али пак под утицам цркве, у једној песми се јавља као ђаво, који је противник божији, у тексту пророк аИсаије она се непосредно идентификује са сотоном, карактеристично у средњем веку ово поређење, такође присутан антагонизам између Данице и осталих звезда. Влашићи се често персонификују као младићи, цедморо браће, чак имају своја засебна имена. У класичним народима су жене, код нас мушкарци. Према једној причи из Босне, они су као момци отели од једне жене ћерку јединицу, на шта је она плакала, и бог је као ракцију на то их заковао за небо да их свет спомиње доклен буде света, у јужној Србији се спомињу као овчари, деца, које су Турци

поклали ( овде има хришћанских утицаја, јер их предтсављају као мученике ). О штапцима ( засвежђе Орион) прича се у вези са скакском о постанку Влашчића : за отмичарима свој екрећи бацала је та жена штапове од којих су се створиле звезде. Највећи углед и код нас и код других има кумова слама ( кум од кума украо бреме слама, па како га носио, тако је она испадала путем, па је тако бог оставио на небу вечни спомен ), слично важи осим за нас и за Бугаре и Грке. Према веровању кумовска слама је пут којим душе иду на небо, и по правилу оне имају свог вођу, такав је данас Архангел Михаило, и свети Јован, дакле наши познати божански кумови. За репате звезде, комете верује наш народ да предстаказују рат или помор. Звезде падалице разликује наш народ од метеора, таква звезда кад се види значи да је роб утекао из тамнице и тад или треба ћутати или пропратити речима које ће робу обезбедити бекство а нипошто се не зачудити јер чуђење онемогућава сваку акцију.Тако се сазвежђе Велика Медведица код Бугара назива Кола и чине га кола, волови и вук, a сазвежђе Орион се назива Рало, и њега такође чине два вола, рало, орач, али и вукови који се спремају да их нападну. Плејаде се код Словена називају Кокошка, Квочка или Стожери, односно стубови око којих je обављана вршидба жита.

11. Биљни свет у традиционалној култури Срба ( функције и рефлексије у уметности )

ВИНОВА ЛОЗА – Бог симболично представља виноградара, људи лозу, а Исус чокот. Грожђде светог Симеона је знаменитост Хиландара и Свете горе. Када су његове мошти пренете из Хиландара, на месту где је лежао родило је грожђе у чију се лековитост верује. Што се тиче веровања о лози у моделу света, она у исто време може да изражава идеју стварности и идеју промене, јер је она заједно са чокотом вишегодишња биљка. Увијање лозе симболише девојку која се увија око момка. Идеја промене је приказана ка процес умирања грожђа и преласка у вино, оно од старог и пролазног облика прелази у нови, стабилни. Постоји легенда у хајдуку који се посекао сватове, а када се вратио на то место, на месту где је стајао младожења била је црна, а на месту где је била невеста бела лоза. Лоза може представљати и космичку биљку јер обично са својим ослонцем гради дрво света. Заштитиник винове лозе је свети Трифун, а лозу треба резати на светог Матеју, али не и на Светог Валентина иначе неће бити грожђа или ће га бит имало. Постоји разни обреди са виновом лозом ; у источној Србији пали се ватра од винове лозе за оне који су умпрли без свеће, верује се да вештице ваде срца деци тако што ставе кружић од лозовог прута деци на груди, па оно само искочи без ожиљка. Такође мошти светога Саве нису могле сагореит на обичној ватри па су морале бити спаљене на чокотима из винограда. Чест мотив у песмама ( „Вијала се бјела лоза винова, око бјела око града Будима. То не било блеја лоза винова, то су били два млада и мила“ )

ВИШЊА има важну улогу у врачањима и гатањима, нарочито љубавним. Кад се гаси угљевље да би се дознало ко је дете урекао, употребљују се гранчице од вишње. На Ђурђевдан девојке се купају на вишњама или је јаше ( етимолошко врачање: да би момци свисли за њима). У Сарајеву, уочи Ђурђевдана, дође девојка-удавача под вишљу . и затресе је да не буде догодине код матере. Онда наломи вишњине гранчица, и сваку намени понеком момку, па их све увече метне поред свог кревета. Коју гранчицу ујутру, не гледајући, прво дохвати руком, за тога ће се момка удати. Која девојка жели да јој момак дође на сан, треба у глуво доба ноћи да се скине гола, па да у три пута рекне, најпре у оџаку, па онда под вишњом, најзад пред дворишним вратима: »Мој суђениче, или си у гори или у води, или си у лугу или си у ћумуру, дођи ноћас да се видимо« . Из овог би излазило да је вишња сеновито дрво, јер су остала места, оџак и врата, места где се душе искупљају,а и иначе знамо да душе мртвих шаљу сан .У једној народној песми спомиње се да испод вишње виле воде коло .Водом у којој је скувано лишће од вишње, трешње, јагоде и љубичице испирају главу они којима опада коса.

ЈАБУКА се врло често даје као дар, или као понуда, или као доказ љубави и пријатељства. Да се јабука носи болесноме као понуда, то је апсолутно правило код нас; у приповеткама о неверној жени, мајка, или сестра, или жена претварају се да су болесне и као сасвим природну ствар траже од јунака да им донесе јабуку, али јабуку које је тешко или немогуће добавити.У неким случајевима јабуку се вероватно има схватити као жртва, на пример: јабуку која се меће у уста божићној печеници,или се на Божић рано ујутру баца у бунар ( Хладна водо, ја теби дајем дар, а ти мени срећу и здравље).

Интересантну жртву (домаћем) извору или бунару [свакако: душама предака које се ту замишљају], који је код Срба важан центар за домаћи култ, имамо приликом свадбе. Када сватови доведу младу у нови дом, онда она, прво, ступи на праг и ту буде напојена вином, а одмах затим сви сватови оду домаћем бунару; млада и младожења обиђу три пута око њега, и онда баце у бунар (или оставе поред бунара) свако по једну јабуку, у којој су забодени новци.Јабука може имати везе и са доњим светом. Она се сади по гробљу,и у том случају она је сеновита. Јабука се радо уотребљује и за мртвачку жртву; кад ко умре, доносе му јабуку .И један свадбени обичај из Босне указује на то да је јабука жртва становницима доњег света: »кад сватови наиђу на rпрву ћуприју или воду, мора млада на првом крају ћуприје оставити мараму и јабуку, а у средини бацити једну мараму низ воду, да јој нечастиви не би наудилиr«. При томе ваља имати на уму да се мртвачка жртва уопште баца у реку , и да »ђаво« често није ништа друго него душа покојника.Јабуке стоје у вези са празником Светога Петра (29. јуна). Оне се дотле не смеју јести, а тога дана имају се прво дати из руке (мртвачка жртва), на онда тек јести. У једној басми против врућице тражи се и добија јабука којом ће се излечити болесник — од светога Петра. Изванредно велику улогу има јабука у односима између момка и девојке, при просидби и свадби. Момак се, од милоште, баца на девојку јабукама и обрнуто. Ако девојка жели да је момак заволи, она врши са јабуком извесна врачања у млади петак пре зоре, па онда у недељу дâ момку да ту јабуку поједе. О прошевини јабука је толико неизоставна као поклон, обележје девојци ,да сама реч јабука значи исто што и прошевина, прстен а просиоци зову се јабучари. Јабука се меће на сватовске барјаке, на рогове свадбеног овна и свадбених брава; те јабуке после једу млада и младожења и бацају се на кров зграде у којој спавају младенци,на пријатељски колач.Кад се појаве први момци — весници да је венчање свршено, младожењина мајка износи пред њих јабуку, и они се за њу грабе [ко је уграби, тај ће се први оженити] — н најзад је заједнички поједу . Сватови се не пуштају у девојачку кућу пре но што из пушке погоде јабуку поста вљену на копљу на каквом високомУ Далмацији кад сватови доведу младу у нови дом, она пребаци јабуку преко , па онда клекне и пољуби праг Невеста треба да са младожењом подели и заједнички поједе јабуку (коју је евентуално носила собом у недрима на венчање, , и то или кад улази у младожењину кућу.Ј. се употребљује и у дивинацији, нарочито љубавној. Према томе да ли је, домаћа, бадњиданска јабука здрава или црвљива, гата се у Срему о здрављу домаћина и домаћице.У народној митологији и приповеткама јабука се спомиње изванредно често. Нарочито је често реч о митским јабукама које расту на дрвету коме евентуално не припадају, и које обично, у планини и у језеру, чува аждаја, или арслан, или друго какво чудовиште: такве јабуке треба да донесе јунак као понуду неверној жени, или мајци, или сестри, или лажном царевићу Из јабуке роди се девојка, створи се злато ,када се баци на дивљу планину, начини се кроз њу пут.Јабука се у приповеткама узима и за пробу искрености, код два пријатеља: ако је онај коме се дâ да је пресече, тачно преполови, ни мање ни више, онда је прави пријатељ.За змије кажу да имају некакву златну јабуку, коју чувају »као очи у глави«; њу зими лижу, а лети се њом играју. Ако ко покуша да им је узме, јуре га док га не убију и јабуку не поврате .Јабучица коју људи имају у грлу (а жене је немају ) постала је од јабуке коју је Ева дала Адаму, па је он (од страха кад је угледао Бога) није прождро, него му је остала у грлу.Кад ко некога хоће да позове на мегдан, пошаље му јабуку, коју овај, ако прима позив, поједе. Јабука се употребљује у бајањима, као лек; нарочиту спасоносну снагу има јабука која је печена

у устима божићне печенице (нарочито помаже болесницима од врућице,). Јабуке у сну значе непријатност, болест, беду,али значе и гозбу, пир..

БОЖУР - о постанку божура причају се разне скаске. По једној, божур је био најпре беле боје, али је на Косову од крви српских јунака добио црвену боју, и после се као црвен цвет свуда раширио. У околини Ћустендила налази се црква Спасовица, око које има много божура: за тај божур прича се да је поникао из помешане крви Срба и Бугара, који су се некада ту сукобили.Најзад, за божур на Добричу (топлички округ), који је различите боје., прича народ да је постао после једне велике битке, у којој су се бориле различите »вере«: црни божур постао је од циганске крви, плави од турске, а црвени од српске. Божур има у себи извесну супранормалну снагу (томе је свакако могла допринети и народна етимологија која његово име доводи у везу са »бог«). Кад би, уочи Видовдана, полазила чељад из куће на оро, домаћин би свакоме предао по струк божура и рекао: »Да будеш као овај цвет црвен и јак«. »Кому свет мрца пред очима, да пије семе божурово пређе сунчева истока и да га носи код себе и у воде и на свако место добро је«. Божур се носи о врату као средство против падавице, лудила, промуклости и вратобоље. Поред жртвених јела која се о Ђурђевдану носе на запис, мора се облигатно налазити и божур.

БЕЛИ ЛУК по народном веровању има изузетну заштитну моћ, особито штити од урока и вештица, служи и као хамајлија. У Васојевићима се прича како је бели лук рекао човеку: „Чувај ти мене од нокта, а ја ћу тебе од урока." Трудна жена носи у недрима белог лука, а породиља се такође штити белим луком. Ради заштите од злих бића и урока детету натрљају табане белим луком. Бели лук пришивају на мараму којом се дете покрива после првог дојења и приликом крштења. Белим луком мајке мажу децу „да их ко не урекне и да их вештице не поједу". На Беле покладе мајке дају деци да поједу „по једно чено бела лука ради одбране од урока и од злих очију". Негде су на Бадње вече сви укућани белим луком мазали враг и руке. Главица бела лука од једног чешња(инок) „меће се у хамајлије и уза себе носи под пазухом". Девојци се метне у џеп чешњић бела лука „да је не урекну". Појављује се и у неким обредним обичајима (нпр. у обичају лазарица), уплиће се у венце које девојке плету приликом свадбе. На Тодорову суботу белим луком мажу воловима вратове. У Лесковачкој Морави за Тодорову суботу (коњски празник) месе колач чију половину насаде чеснима белог лука или од теста начине на колачу коњске потковице са клинцима од белог лука. Белим луком мажу стоку по слабинама приликом протеривања кроз живу ватру. Бели лук се посебно јавља као заштитно средство у неким ђурђевданским обичајима, ставља се у венац којим се тога дана кућа закити, белим луком мажу кравама вимена, а негде уочи Ђурђевдана остављали су чесно белог лука на сваком ћошку њиве под пшеницом. Употребљава се приликом бајања и у народној медицини.

12. Животиње у традиционалној култури Срба, функције и значења

Од најранијег времена човек је забраном додира с појединим животињама изразио схватање да се иза њихових појавних облика могу скривати преобраћене душе или демони са онога света, а тиме и потребу њиховог спречавањља да уђу у људски род. Једна од таквих забрана исказана је и у светом писму. У магијским поступцима често се употребљавају или целе животиње или поједини њихови делови, или се пак узима крв, млеко, јаја и слично. Некад се присуство неке животиње у магијском ритуалу остварује преко њеног станишта попут птичијег гнезда, или преко предмета везаних за њу као што су потковица, узда и слично.Обредна улога животиња зависи од симболичког статуса које оне имјау у глобалном моделу света датог колектива. ПОстоји више мерила за одређицање таквог статуса, алус ва главна. Пво, ветикални распоред животња према универзалном симболистичком класификатору – дрвету света ; и друго распоред у хоризонталном низу према степену ритуалне вредности заснованом на различитој удаљености који поједине животиње имају према човеку. По првом мерилу у чијој основи стоји опозиција, горе-доле, на-под, суво-мокро, у културама индоевропских народа животиње се најчешће распоређују на следећи начин : на врху ( горе ) дрвета света или на његовим гранама налазе се птице, а све њих може замењивати орао или соко ; у средини ( медијално ) или на нивоу стабла налазе се копитари као што су коњи, бикови, краве, овце, козе, а супротно од њих налазе се дивље животиње – вук, лисица, медвед ; у доњем делу дрвета ( у корену; доле, под ) налазе се змије,жабе, мишеви.

Хоризонтални распоред животиња умногоме осветљава поређење једног белоруског обреда – увођење животиња у нову средину ( обичај код Белоруса да се пре усељења у нову кући, прво уводе животиње, шест ноћи, редоследом, петао и кокошка, затим гуска или мачач и мачка, прасе, овца, крава и на крају коњ )Пас и свиња су ритуално нечисте животиње,а оне у хоризонталном распореду заузимају посредничко место између домаћих и дивљих животиња, мада могу то бити некада и мачка, као и кокошка. Близина животиња човеку, може се гледати и по томе колико су подложне уроку, односно најлешће се осим људи могу урећи коњ, во, крава, овца, а углавном не могу магарац, коза, пас и мачка. По народним веровањима болест сугреб могу да пренесу од домаћих животиња једино пас и мачка , а од дивљих вук и миш, такође после бајања вода у којој је истерана болест се просипа на пса или мачку. Пас је ближи човеко од мачке и то се закључује по томе што се њему дају имена, а код за мачке то није случај. Да је коњ најближи човеко сведоче и такозвана коњска гробља где су их сахрањивали, кољи су пратиоци покојника, који често у песмам имају могућност да буду активо лице које говори са својим господаром. Као што су домаће животиње поређане по чистоћи тако се могу слагати и дивље осим што тада центар од кога се удаљавају није човек веч бог, или божији пастир.

ВУК – као што се пас сматра чуваром границе свог и туђег простира, односно људског и нељудског и он извршава наредбе свога господара, тако исто и вук чувар границе дивњег простора ( у неким приповеткама се чак спомиње свети Сава као њихов господар ). Из разлога зато што се вук налази на граници два свет ау њега се могу претварати појединци који нису успели да оду на онај свет, или они који имају магијску могућност преобраћења. Вуци по изједначавању границе простора и времена могу самим тиме бити чувати обе категорије, јер се време схвата циклчно које се обнавља и распада, па од тога потичу вучји дани ( пред

божићни пост ). Као чувар границе дивљег света вук је најљући непријатељ нечистих сила, односно разним отеловљењим облицима болести, јер управо она нарушава границу два простора која је према митовима одрешена првостварањем. Верује се да се вампири плаше вука, јер их само он може појести, у једној басни се болест тера у гору где вукови завијају и зле душе урликају то говори о простору где вукови живе. Уколико вук пробије границу између дивљег и социјалног простора то се сматра несрећеом по људе. Из разлога што се смтра противнком нечистих сила, вук се често користи у разним бајањима ( у Метохији су дете које се плаши у сну, стављали да спава на бучијој кожи, у Србији детету ушивали на пелене нешто од вука да се не би плашило ). За вука се везује и познати поступак прогледавања као магијски чин опчињавања неке особе што се најчешће користи у љубавним чинима, обично се врши кроз мртвачки прстен, или ако жена зла погледа кроз ждрело вука у време младог месеца изазваћа полну немоћ мушкарца. У баснама се углавом везује за три чобанице, нему слепу и глуву, које чувају болест (усов) и ово се испева као бајалица против болести. Некад и нечиста сила може имати атрибуте вука или медвета, и тиме показује да је дошла из дивљине и да прети да наруши социјални простор. Пошто је вук гранична животиња на опозицији блиско-далеко, може се поредити да змијом која је гранична животиња на опозицији горе-доле. Постоји предање како је ђаво направио вука од земље а Бог га поправио, а од земље која је том приликом одбачена приликом поправке вуке стврене су змије и жабе, и по том предању вук је прво појео свог творца –ђавола, и одатле то да нечисте силе никада се не претварају у вука.

ПАС – је чувар границе социјалног и дивљег простора и то од центра социјалног, где се налазаи човекова кућа па до додира са дивљим простором. Та граница се некада схвата као почетак шуме или крај сеоског атара. У односу на вука, је супротстављен али и обоје имају одређе заједничке особине. У традицији се каже да су вукови пси светода Саве, а у Бугарској светога Петра, и по једном народном предаљу вукови су прво чували божије овце, да би е један бацио у вис, она пала и разбила се, и онда их је бог најурио, а од својих рукавица начинио псе да чувају овце од њих. Пас учествује и у обредима човековим ( млеко на Ђурђевдан, јаје на Ускрс му се даје ), и за празнике који представљају гранично време он има своју улогу, такође се сматра да он може да предосети несрећу. Ако се споје вук и кучка, то нарушава границу дивље-питомо и слути на несрећу. Одлика граничности код пса је и то што он једе сирово месу. Такође верује се да пас чува од болести, да он погони и уједа кугу, да се оне боје паса и слично.баснама које имају структуру заклињања нечистој сили се у случају да ћели да се врати на болесника поставља препрека да између осталог преброји длаке на псу. Када пас побесни он губи свој статус питоме животиње и прелази у дивље и поасне звери, из тог разлога код Пољака јавља се скоро изједначавање појмова бесног пса и шумског вука.

КОЊ је животиња великог значаја коме су још и стари Индоевропљани придавали велики значај, као животињи од које су зависили војни походи, сеобе итд.. Пошто се и смрт сматрала као један облик премештања, ту је коњу припадала бажна улога у премошћавању тог света са светом живих, одатле и потиче веровање да коњи виде појаве у невидљивом свету, али ако буде причао о томе умреће. Постоји веровање да душ коња могу да се селе на онај свет, али да и оне са онога света могу да силазе на земљу у облику коња. Демонски коњи су се јављали уоћи светога Тодора, су вероватно били душе умрлих. ПОзнати сиже човека у глуво доба ноћи са ђавољом свадвом има везе са душама које у нечисто време лутају у виду коња, у овим

предањима човек ауглавнм спасава глас петала, јер тад цела свадба нестаје а он тек тад бива свестан да је на некој опсној висини попут стене и да у руци има коњску лобању. Могућност да се појављује у оба света омогућава му да буде пратилац борца против нечистих сила ; он гази нечисту силу, сам или с коњаником , на њему јаше противник нечисте силе који ћели да се са њом обраћуна или је пак односи из људског света, у функцији нечисте силе, нечиста сила се тера на коња. Коњ је присутан и у извођењу магијских поступака, у Словенији сматрали су да чивек може ослободити море ако да удари уздом у коју је коњ први пут био упрегнут, човеку који се плаши у сну, у Србији су говорилид а стави под главу мало сена које је коњ јео. Ради заштите од урока и других болести у пчелињаке су стављали лобању коња прободену на колац. Један од распрострањених метода опчињавања дечка или деовјке је прогледавање кроз шупаљ предмет који је у некој везис а коњем.

По верикалној подели на основу опозиције горе –доле уочавају се два круга животиња. У први се сврставају птице ( горе ), а у други животиње везане за земљу и воду ( доле ). Најважнији предтавник из прве групе јесте орао, док се из друге групе по значају издвајају змија, жаба и мрави. Уз њих су за бајања значајни још и пуж, кртица, јеж, риба, глиста, гусеница.

ЗМИЈА - Име јој се не спомиње, јер, по веровању, ко је спомене, тога и уједе; колико пута се спомене, толико пута ће се срести. Место имена употребљавају се еуфемизми и погрдни називи: непоменица, окаменица, поганица. По предању, Бог је створио јегуљу, а ђаво змију. По другом предању, змија је постала од коњске длаке која је пала у воду и оживела. По предању, пастир св Димитрија убио је аждају, па се из њена леша излегла змија и друга гамад. Верује се да свака змија има ноге, али скривене и невидљиве: „Крије као гуја ноге." Ко би јој видео ноге, тај би убрзо умро. Добар је знак ако се с пролећа прво види жива змија, а рђав ако се види мртва. Ако рибар улови змију, биће добар лов. Најважнија карактеристика з. je њена хтоничка природа. 3. спаја у себи мушку и женску, водену и ватрену симболику, негативно и позитивно начело. Својствена су joj апотропејска и штетна својства, она je отровна и лековита, нечисто створење, извор зла и истовремено снабдева човека чудесним способностима и има покро-витељске функције. Змији одговара низ материјалних симбола. Они су дугачки, најчешће савитљиви: конац, узица.

ОРАО. — Веровања о орлу, изгледа, нису била тако разноврсна како би се могло очекивати. Код Срба који говоре тимочко-призренским и косовско-ресавским говорима било је раширено веровање о орлу као предводнику градобитних облака, а често је он у тим веровањима идентификован са алом. Сличних веровања било је и у других наших народа, односно појединих целина које говоре старијим говорима. Међутим у Босни и Херцеговини било је раширено веровање да је грех убити орла, особито крсташа. Дакле, био је табуисана птица. Уз ово, веровало се да се вештица може претворити у сваку птицу осим у орла крсташа и голуба. Иначе, орао је у соларним религијама и у племена са великим ловом симбол сунца. Орлове канџе штите од урока па стога канџе народ окива у сребро и пришива малој деци, особито мушкој, на капу, да им зле очи не би нахудиле.

13. Демонска бића у традиционалној култури Срба – називи, атрибуције, функције и песничке рефлексије

МОРА је женско биће, слично вештици. У себи има зао дух који ноћу излази у различитим облицима и лута. Напада људе у сну, притискује их, гњави и сише им крв. Позната је изрека: „Притиснуо ме ко мора". Најчешће се веровало да само девојка може бити мора. Она, као и вештица, има способност да се претвара у разне ствари и животиње. Обично се претвара у кокош или лептира, али и у друге животиње, посебно оне које лете. Мора постаје од женског детета које се роди у крвавој кошуљици. Али може постати и од девојке која дође у везу са ђаволом. Кад се мора уда, постаје вештица. Иначе, она може отворити свака врата и може се провући кроз сваку рупу, а најрадије се провлачи кроз кључаоницу. Људи различито поступају да би се заштитили од море. Многе радње су мађијског садржаја и веома сличне онима за заштиту од вештица (в. вештица). Моћ море престаје њеном смрћу. Али она и за живота, слично као и вештица, може да постане обична и добра жена ако се сама открије и зарекне да неће више чинити зло људима. Веровања о мори стара су и општесловенска, а име је познато код свих Словена у истом значењу као и код Срба. Мора се први пут помиње у једном чешком извору из XIV века. Неки лингвисти претпостављају да је назив преузет из германског таrа или из грчког, док неки налазе да је реч старог индоевропског порекла чији се корен сачувао у француском cauchemar, енглеском nightmare и немачком Nachtmare.

БАУК се у народу замишља као страшило у животињском облику, које својом појавом улива страх малој деци, па и одраслима: „Ето баука!" Баук се дању крије по кутовима запустелих кућа, рупама и мрачним местима, отуда вреба жртву да је уграби, однесе, удави и прождере: „Погле, отац, крај шуштава луга, зар не видиш ноћнога баука. Око куле шикарје порасло, у шикарју вуци и бауци. Лисна горо, ватром сагорела, (јер) у теби нигде ништа нема... нити вука, нит' љута баука." У једној дечјој народној успаванци мајка пева детету: „Несанке ти вода однијела, гдено нема вука ни баука." Баук се гони виком, лупањем и светлошћу, а тако се гоне и медведи. Бауков ономатопејски израз „бау", његов трапави ход „бауљање", по којима је и настао назив баук, његова места пребивања, прождрљивост и друге особине упућују на то да се бауком називао медвед, а не вук, како мисле неки писци. Назив медвед није се спомињао да се не би деца плашила, па се место њега употребљавао хипокористик баук, као што се употребљава за змију, лисицу, вука и друге зверове.

ВАМПИР. — Вампир (вукодлак, вапер, лампир, лапир, лампијер, вук, вједогоња, једогоња, тенац и друкчије) је мртвац у којег уђе „неки ђаволски дух" и устаје из гроба огрнут белим покровом. Он иде по кућама, прави буку, гњави људе и пије им крв. То исто чини и напољу. Неки људи се могу повампирити још за живота, али по правилу то постаје тек после смрти. Мисли се да вампир више личи на надувену мешину него на човека, или да му је тело покривено длаком као у вука, па га зато и зову негде вук и вукодлак. Он нема костију, пун је крви и увек црвен. Има велике очи и дуге нокте. Вампир се јавља у свако доба године, али највише зими (од Божића до Спасовдана). Редовно је обучен у одело у којем је сахрањен, а огрнут је белим покровом. Ако се вампиру одузме покров, не може се вратити у гроб, и тако се може ухватити и уништити. Вампир се појављује у најразличитијим видовима и на различите

начине. Он се претвара у разне домаће и дивље животиње. Може бити невидљив, може се провући и кроз најмању рупицу, слично вештици. Вампир напада људе, гњави их и мучи, доноси болест, убија, сиса крв итд. Напада и стоку, дави је и пије јој крв. Он се креће само ноћу, у „глуво доба", а чим запевају петли, враћа се у гроб. Појављује се обично на раскрсницама путева, на гробљу и око њега, у својој бившој кући и у кућама својих рођака, а врло често и око воденица. Порекло саме речи вампир различито се тумачи. Миклошић ју је доводио у везу са турским uber. Чешки фолклорист Поливка изводи порекло из санскритског vyambura док неки други лингвисти мисле да је реч упир словенска, и да су је и Турци могли примити од Словена.

ВИЛА. — Народна веровања и предања, посебно народна поезија, пуна су приповедања о вилама и људима који су, стицајем околности, тобож дошли у везу са овим митским бићима. Виле су, како их представља народна фантазија, натприродна женска бића. Њима се приписује изглед изузетно лепих и увек младих девојака, које проводе живот далеко од људи, у води, на небу, у облацима, у планинама, пећинама, и увек су потпуно слободне. Међутим, вилама скоро редовно лепоту умањују ноге, које могу бити: магареће, коњске или козје, па их зато крију. За неке виле се каже да имају и непријатан мирис. Оне су сујетне на своју лепоту и не воле да је ма ко лепши од њих. Оне знају бити врло осветољубиве и завидљиве, нарочито кад су у питању особине по којима се неки људи изједначују са њима, нпр. ум, телесна лепота, лепота гласа и сл. Знају да праве сплетке и да завађају људе. Виле имају крила и могу да лете, а према народној поезији, у коју су уткана и народна веровања, ако им се одузму „крила и окриље", оне постају обичне жене, без вилинске моћи. Негде се говори како су врло снажне и неустрашиве. Воле да јашу на јеленима и коњима. Ипак, и поред свих ових особина које им народна фантазија приписује, у народним песмама се приповеда како их поједини јунаци успевају да победе у међусобном двобоју. У познатој народној песми Марко Краљевић и вила говори се како је Краљевић Марко савладао вилу која је устрелила Милоша Обилића зато што је певао лепше од ње, и присилио је да му излечи побратима. По правилу, виле су добре све дотле док их неко не наљути, чак помажу људима у невољи, особито јунацима са којима су и посестриме, као и заљубљеним младим особама ако их ове позову у помоћ. Исто тако, понекад јунаци помажу и вилама кад су оне у неприлици. Виле се заљубљују у младе и лепе људе, особито јунаке и чобане, са њима често ступају и у љубавне односе и чак рађају децу. У народном предању ипак има доста примера о браку између виле и обичног човека, али до тога увек, према веровању, долази на силу, кад мушкарац одузме вили „крила и окриље". Вила обично остаје у браку само дотле док јој се не пружи прилика да се ослободи и врати ранијем животу. Из љубавног односа или брака са обичним мушкарцем, односно змајем рађају се велики јунаци. Веровало се да дете које одгаје виле тиме стиче извесна натприродна својства, управо да постаје велики јунак, сабља га не сече и зрно не бије, или постаје изванредна лепотица ако је женско. Отуда и легенде да су хероји нашег народног епоса потомци вила или да су их оне задојиле после рођења. Како виле живе на различитим местима, по своме пребивалишту обично добијају и име, нпр.: водаркиња, бродаркиња, нагоркиња, пригорка, подгорка, загоркиња. Поред овога, виле у народним песмама имају и своја лична имена: Ангелина, Андресила, Анђелија, Ђурђа, Јања, али је најпознатије Равијојла. Виле су особито веште у лечењу, посебно тешких рана задобијених у бојевима. Лечење које оне предузимају састоји се у видању разним биљем које само оне познају. Оне видају и очи, обично чудотворном водом.

Најзад, виле имају способност да проричу судбину.

АВЕТ је некакво као сенка сухо биће, које својим наказним изгледом изазива страх. Неке авети изгледају као мртвац, с белим огртачем који се не закопчава (покровом). За авет има неколико назива: аветиња, приказа, утвара и др. Авет или аветиња је и личност која је исцрпена болешћу, бледа и телесно изобличена: сув као авет. Замишља се и у облику старца беле браде до појаса и великих буљавих очију из којих севају варнице. Понегде се аветима називају сви демони (духови и бића). Постоји и веровање да душе самоубица не могу да оду на небо, него дуго лутају по васиони и на облацима, па се повремено враћају у своја унакажена тела, лешеве. Иначе, авети станују у опустелим кућама, у којима даве своје жртве. Крећу се у глухо доба ноћи, највише за време Некрштених дана. Гоне их светлошћу, крстом и бајањем. Ко носи уза се бели лук њега не нападају авети, нити их привиђа.

14. Хероји у традиционалној култури Срба

Исотријски портотип најпопуларнијег јунака српског класичног фолкора, као и фолклора јужних Словена, Марко Краљевић, син краља Вукашина, био је последњи крунисани српски феудални владар, што је свакако један од разлога његове популарностиу усменој традицији, али неколико година након очеве смрти он посаје турски вазал, што донекле замагљује зашто је био и даље толико популаран. Многе од прича које се испредају о њему причају се као истините и смештене су у реалне просторе, па би се могле назвати причама-веровањима. Приче о Марку Краљевићу делом су интернационално распрострањене и засноване на различитим деловима његове биографије, говоре о рођењу, цмрти, делима што је делом доказ архаичности. Углавном припадају предањима ове приче али се у неким случајевима могу везати и за неке друге категорије као што су новеле, бајке, али и херојска епика. Рођење Марка се везује за мотив бездетности краљевског пара и пророчанство виле, односно Богородице да ће краљица Јевросима родити сина јунака, јер је учинила добро дело, што упућује на натприродно порекло будућег детета – Марка, што личи на легендарну причу, али спомиње се негдеи да ће кад одрасте наудити оцу, што га чини предањем о судбини. Покушава се убиње детета јер сматрају да он ту социјално не припада ( бацају га у корпи у Вардар ) што се могуће повезано са обредом, али он ће преживети. Као и многу сирочад у миту, он је неухрањен, понижаван, омаловажаван, што даље води ка иницијацијском контексту јер је унижавање јунака високог рода у младости један од омиљених мотива. Ниско обличје сигнификује ритуално маскирање, с тајним знаком моћи,и трансформација у прелепог боголиког јунака. Просласкм кроз иницијацију, он стиче моћи, формира се као јунак. Делима добија одређену заслугу ( чува вилино дете, она му да да је сиса – млеко везано за култ плодности, митолошкик контекст ). Затим јунак треба да добије коња ( да нађе вилинску кобилу од ње девет ждребади и сл ), помоћ натприродних бића, затим следи провера јнакових способности и јунаштва. Последњи иницијацијски део је женидба којим он улази у брак са људским или не-људским бићем ( углавном уништава аждају, па се жени са девојком, или сличан принцип ), тако се обезбеђује социјална или космичка равнотежа. Исто како брак може бити успешан тако може резултирати и неуспехом, и неуспешни брак први код митског јунака јер нису задовољени одређени услови социјалности. У борби са непријатељем митски јунак заступа интересе заједнице. Прича о борби космоса против хаоса преображавасе у приле о одбрани сродничке групе, племена, вере од освајача. Крај једног херојског циклуса се увек завршава катастрофом. У архаичном свету сваки градитељски чин је стварање, а Марко Краљевић гради манастире. Вода као плодотворни елеметн настаје по причи тамо где је Марко Краљевић убио три Турчина, тамо потекоше три извора. Такође јунак ће оно што је посејао, кувати и припремати ђто га доводи у везу са ватром, односно обрадом хране и културној сфери. Овладао је земљорадничким пословима као и виноградарском вештином. Бинарне опозиције пресно-печено, пресно-кувано у складу са природа-култура. На крају пута према причама умире, као што преци умиру, или одлазе под земљу ( одлази у пећину, јаму, под море ) и сматра се да они посећују онај свет, и да ће се некада вратити, значи да он није умро, него је смао посетио онај свет, и не зна му се гроб, што повлачои питање да ли је можда и даље жив.

Свети Сава - У усменом народном стваралаштву Срба из Босне и Херцеговине Свети Сава је представљен као неко чије су моћи, својства и егзистенција изнад нивоа људског бића, али са

референцом на постојање силе која је извор такве његове природе, хришћанског Бога. За њега се везује поседовање различитих знања и вештина, пре њега непозна тих људима, тако да се овај светитељ јавља као њихов дародавац и преносник. У том смислу би могло да се каже да је у народном стваралаштву Свети Сава представљен понајпре као културни херој, па тек онда као хришћански светитељ. Кретање између опозитивних категорија доброг и злог је, само по себи, у преда њима готово свих народа и култура, божански атрибут; али кретање између супротстављених полова бинарних опозиција (горе –доле, унутра-напоље, овај свет - онај свет ) у смислу њиховог митологичког превазилажења је антрополошки феномен који се објашњава концептом трикстера. Посебност њиховог културног хероја је у томе што је он: и од њиховог и од Божијег народа (Србин је по рођењу, светац по заслугама и Божијој вољи), и родоначелник заједнице (населио земљу у којој живе). Како осим тога његова делатност обухвата све сегменте живота у традицијској заједници правне, економске и имовинске односе, технологију искоришћавања природних ресурса, моралну и идеолошку подуку, видарство, богослужење и различите ритуалне функци је јасније је упутство које заједница преноси својим члановима. Другим речима, задатак културног хероја у конкретном случају је двојак: да одреди место заједнице и у космолошком и у социолошком смислу; у првом у односу на све остало што је, од Божјих творевина, окружује (Ми смо људи), а у другом у односу на друге ликом јој сличније од других божјих творевина заједнице крај којих, или са којима живи (Ми смо Божји људи). Његов задатак састоји се у успостављању моралног поретка који је у основи постојања и активности заједнице и његовог идеолошког оправдавања појединачним члановима заједнице; захваљујући особинама, које му, као културном хероју, заједница кроз предање приписује, он је у стању да успоставља однос између заједнице као тоталитета и ње-них појединачних припадника, са аспекта апсолутне моћи прве у односу на друге и релативне немоћи других у односу на оно шта заједница очекује од њих. У основи начина на који он то чини налази се могућност кретања између супротстављених кра јева бинарних опозиција, попут трикстера, при чему то кретање , односно поступци који омогућавају да се о њему говори, : има у потпуности „трикстерске“ особине ка да је реч о успостављању односа између појединца и заједнице; има „трикстерске“ особине само са аспекта појединца, док га заједница сматра парадигмом логичке ко херентности сопствене идеологије, односно себе саме.

15. Заједница и појединац у традиционалном поимању света

Однос поједицна и заједнице у којој се налази, као и њихова правила понашања, најбоље се може исказати кроз преступе који суначињени у баладама, и јуначким песмама.Баладе су епско лирске епесме, основу своје приче овде чине сложења стања односно осећања. У њема преовлађују лични доживљаји и искуства која се даље развијају и градирају.За разлику од јуначке епске песме ( где се чланови једне заједнице боре против непријатеља, туђинца овде долази до сукоба између две етничке конфесионалне заједнице, а јунаци могу бити и представници тих група, док у епско лирским песмама долази до сукоба који се одвијају унутар породице или заједнице као и о кршењу одређених норми понашања, и тежња ка њиховом очувању. Сама конфликтна ситуација дешава се имеђу два лика, два члана породице, уз могућу појаву и треће особе, уз одсуство партријархалног узора. Понекад се о норму понашања огрешују оба члана и то компликује саму баладу, норма се пропитује мада постоје мање више експлицирани закони понашања у заједници . Балада може да заузме позитиван и негативан став. Углавом су основни сукоби и несугласице везани за брачне везе појединаца које сама зајеница не подржава попут брачног неверства, родокрвних односа, љубави између натприродних бића и људи. За саму баладу најбитнија је сама веома јака емоција. Јунаци баладе не реагују разумски и промишљено већ веома импулсивно и непремишљено ( љубав, освета, завист, љубомора ). Ако баладу повежемо са трагедијом то можемо на основу катарзе, односно бола који ослобађа. У балади нема повратка, ако се нешто десило то је то. Такође могу се видети и трагови обреда. Још један битан мотив је благослов, јер без њега по правилу нема срећног краја. Он својим поступцима покреће нешто веће од њега самог, и његово друштва. Он се не искључује из своје заједнице тиме већ се више доводи у везу са надљудским и тако постаје посредник између „нас“ и онога који поставља изазове. Баш то што је обичном човеко недостижно је извор јунакове снаге али и његовог пада који га у извесном смислу чини трагичним. Јунак баладе свесно или несвесно крши равнотежу света, али се на крају ипак мора вратити у нормалу али тако да њено успостављање.Јуначка песме је уметничко дело у облику песме која опева судбину и дела једног или више јунака, има јасно одређено социјално и културно звање, и јунак је представник јеначког погледана на свет. Јуначка песма је одувек сматрана за главну вредност наше књижевности и за једну од најзначајнијих појава у епској поезији европских народа. У позадини јуначких песама има догађаја које се везују за феудално време, али имами и елементе митске борбе . Борба на отвореном простору. Јунаци препознају отпор према средини и крећу се по вертикали. У јуначкој епици се напи јунаци супротстављају туђинцима који желе да освоје наш простор. У класичној епици простор је сегментиран на свој и туђ. Одсуство мушкарцу из куће отвара могућност деловања непријатеља. Те тада непријатељи улазе у нап простор нападајући дом, земљу, народ. У јуначким песмам имамо ситуацију да је заједница угрожена споља, заправо непријатељи прете појединцу, а на тај начин прете не само њему него и целој заједници. Ово је један од оних главних облика у којима се јавља епика, песма о боју или појединачном ратничком подвигу, уколико настаје одмах после догађаја тада је хроничарска песма.

16. Вода у традиционалној култури Срба у словенском контексту

У нашем народу се вода замишља као свако живо биће. Она се у обредима поздравља и позива: „Водице, побогу сестрице, однеси моје грознице." Приликом вађења гвожђа из вреле воде, свештеник се обраћа води: „Водо, кумим те небом и преклињем земљом, поштеди праву душу од живога огња" . Када вода пред кључање почне да зуји, онда је треба уклонити с ватре, да се не би мучила. Пошто се вода унесе у кућу, спусти се на земљу да се одмори, па се онда пије. Када лети речна вода опада, онда се на бродовима (најплићим местима за прелазе преко реке) јавља жуборење, па се у народу казује да се то вода прозевље (зева). Неке воде траже жртве. По честим утопљеницима добиле су називе реке Људска повише Новога Пазара и Ђетиња, лева притока Западне Мораве. По народном веровању, вода једним делом одлази у пакао и тамо гаси силну ватру. Ако не би тамо отицала, онда би потопила свет. Велике воде скупљају се негде на крају света, тамо где се небо наслања на земљу.

Жива вода се сама несметано креће у природи; она извире из земље и отиче, а мртва вода или мртваја се не креће, нигде не отиче. Вода застава се сама зауставила после росе или кише на лишћу, шупљем дрвећу, камењу и на надгробним плочама. По тој природној особини, она се сматра за тајанствену и употребљава се за лечење. Вода заборава је замрзла, па је тако добила окултно дејство заборава. Када се таква вода пије или се њоме умива, онда се на све заборави: „Ми одосмо у цареву војску, да пијемо воду заборавку, да нас старе забораве мајке и девојке наше јаранице," — или: „Е сам чуо, казивали су ми да то јесте вода заборавна: ко с' умије и ко се напије, своја ће му вјера омрзнути, заборавит своју породицу." Вода неначета је она која није захватана тога дана на извору или је донета неупотребљавана из посуде, па је тако одржала своју магичну моћ. На изворима је до ње тешко доћи, па се зато захвата рано, пре сунца. Има је скривене у јамама и пећинама. Неначетом водом меси се чесница и други обредни хлебови. У њој се боје ускршња јаја и растварају народне боје за бојење. Редовно се употребљава за купање малог детета. Вода омаја (омаха) је она која се одбија са воденичног кола у покрету. Уочи Ђурђевдана хватају је младићи и девојке, а уз то се говори да се девојка ,односно младић, за њим то јест њом, окреће као што се вода омаха окретала око кола. Њоме се умива домаћа чељад, да их омахне (мимоиђе) свака болест и напаст; кропе се уљаници и стока, да се заштите од чињарица; жене нероткиње хватају омаху с кола које се окреће на леву страну, па је пију да би постале гравидне. Вода чудотворна узима се са извора потајница које повремено теку и прекапе, затим које не мењају ниво било да вода притиче или отиче невидљиво пукотинама, затим је то вода која истиче из мрачних пећина или се од извора рачва у три крака или пак тече према истоку, која оставља црвени талог, па онда и са оних извора што су, по веровању, потекли под ударом чаробног штапа. Ко уза се има чудотворну воду, тога не нападају водени демони. По веровању, све текуће воде застају и претварају се за часак у вино у поноћ уочи Богојављења. По предању, пошто се цар окупа у чудотворној води, постане здрав и млад као да му је двадесет година. Нечисте воде нису само оне које су мутне или нечим загађене, него и оне које су на неки начин оскрнављене или су пак у њима станишта демона. У рекама се нерадо купа пре Ђурђевдана,

јер до тог дана у њима станују ђаволи и могу купача да зграбе и однесу у дубину реке. Неки косовски јунак хтео је да се напије воде са извора, па га козар спазио и довикнуо: „Не пи' воде одградене, ту су воду виле одградиле, једна вила главу омила, друга дете окупала, трећа пелене опрала." Ако неко оскрнави воду, онда она побегне у дубину земље. Верује се да је вода потребна покојницима на другом свету, јер тамо влада несносна жеђ. У једној народној клетви казује се: „Не нашла му се вода на оном свету." У многим селима источне Србије ставља се тиква с водом у сандук с мртвацом, а нарочито оним који је умро под високом температуром. Тамо се у неким селима за седам дана или за четрдесет носи вода суседима за покојникову душу. Она се носи и о народним саборима и о Белим покладама. На месту на коме је издахнуо мртвац држи се посуда с водом за седам дана, а негде за четрдесет. Понегде се на том месту или на гробу разбије посуда с водом. Приликом издавања подушја, под сто се проспе мало воде. О подушјима се сада, уместо воде, пије за душу покојника ракија или вино, па се том приликом пиће, намењено покојнику, мало излије из чаше. Кад неко умре, онда се сва затечена вода у кући проспе и донесе друга. Изливају је и суседи. Ако умре домаћин, онда се вода излије на огњиште и угаси ватра. По веровању, она се излива што у њу улази покојникова душа. У селима источне Србије вода се излива када се мртвац изнесе из куће, јер је „замрла". Тамо се вода излива и у кућама поред којих се пронесе мртвац, па се посуде преврну и на њих стави камење. По веровањима, у водама живе или се у њима скривају демони. Када загрми, треба покрити судове с водом, да се не увуку ђаволи, који беже испред грмљавине. Раде Неимар није могао да подигне мост на Дрини у Вишеграду, али га је вила научила да понесе сабљу. Када је зашао у воду, није могао даље. Онда Раде размахне сабљом по води, и она се обоји крвљу. Вода се не мути уз Белу недељу због ала. Она не прима ни мртвог грешника, него му кости избацује. Зајам и враћање новца приређује се код воде која се узима за пиће и домаће потребе, несумњиво у присуству доброг воденог демона. По предањима, има вода које не гасе ватру. Воду трују мрачне силе (врачаре, чињарице). Вилинска вода, у којој су се купале виле, лековита је: повраћа вид слепима, слух глувима, хроми прохода; ако је пије нероткиња или удовица, постаће гравидна. Водом се гоне демони. Уочи Ђурђевдана кропи се стока и кошнице водом омахом» а воћке противу гусеница. Стока се претерује преко воде (реке) када наступе епидемичне болести. Хришћани ноћу не пију воду на изворима и рекама, да с њом не попију и врага. Вода се не доноси кући после заласка сунца, да се с њом не унесе и демон; ако је прека потреба да се увече донесе, онда се од ње мало попрска ватра на огњишту. Водом се посипа породиља и говори: „Вода из сића, а ти ђетића" (роди)! Вода у којој се купало мало дете не просипа се напоље после сунчева заласка. Кад невеста прелази преко реке, онда баци пару у њу и изговори: „Прођох воду, не угазих, родих дете, не осетих!" Пошто невеста ступа у младожењину кућу, излије котао воде пред кућним вратима, да би јој послови ишли за руком лако и брзо. Када путник пође на пут, онда се за њим проспе вода из посуде, да би се срећно вратио с пута. Не ваља сипати донету воду и затечену. Не ваља воду пити прилогом (лежећи). Девојке употребљавају воду омаху у врачању, да би придобиле младиће. Оне захвате воду испред воденице, купају се у њој и говоре: „Како ова вода на млин наваљивала, тако момци мени наваљивали" (долазили, грабили се о њу). На Ђурђевдан изјутра сипа се мало воде чобанима за врат, да би стока била млечна. Изливањем и прскањем водом за време суше изазива се киша. У ту сврху полива се додола пред кућом. У басми спомиње се нека вода „макавејска". Грозничав болесник одреже врхове свих двадесет ноката, одреске баци у реку, да их вода однесе заједно с грозницом; или оде у реку, загњури се у воду, а своју кошуљу пусти низ воду да је однесе и изговори: „Као што вода однесе кошуљу,

тако да однесе и моју грозницу." Мајка окупа први пут женско дете у хладној води, да не би било „вруће" крви када одрасте. По води се гата: ако убачен угљен плива по њој, онда то је добар знак; ако потоне, онда не слути добру.

17. Земља у традиционалној култури Срба у словенском контексту

ЗЕМЉА, по народном веровању, лежи на четири стуба која „каткад попусте од силног терета, те се земља затресе". Претпоставља се да је ово веровање можда преузето преко хришћанства, јер се у Старом завету говори о стубовима на којима лежи земља. Особито је раширено веровање да земља стоји на волу, па кад во макне ухом, онда се земља затресе. Негде се верује да земљу држе четири вола или четири бика, а негде да земљу држе во и риба, па ако во махне ухом или риба отвори шкрге, земља се затресе. Ово веровање одговара схватањима Украјинаца и Пољака да земља стоји на риби. Негде верују да земља лежи на великој змији, смотаној у клупко. Оваква представа света налази се на једној вавилонској плочи окоједног века, пре нове ере, где змија представља океан, као и на једном хетитском печату, а према једном нашем веровању, око земље је песковито море. Представа света међу роговима бика такође се налази на старим египатским рељефима, а претпоставља се да је овај мотив уведен досељавањем азијских сточара. По једном нашем веровању, „земља стоји на води, вода на огњу, а огањ на змајогорчеву огњу". Другу групу чине веровања по којима земља стоји на једном стубу или гвозденом стожеру који ђаво настоји да прегризе, али у последњем тренутку не успева. У Црној Гори је забележено веровање да је „цар Дукљан у виру под Везировијем мостом свезан у синџир, који једнако глође, и уочи Божића таман да га преглође и свијет да ужди, а Циганин сваки по једном удари маљем у наковањ те притврде". Ово предање одговара веома старом обичају, распростраљеном од Алпа и Балкана до јужног Кавказа, по којем сваки ковач одређеног дана удари чекићем у наковањ да би тако утврдио ланац који ђаво преко целе године глође и само што га није преглодао. По српском обичају, ритуално ударање наковња чекићем врши се на Бадњи дан, када се наковањ кади и прелива вином. Чајкановић овај обичај доводи у везу са култом Дабога. Неки обичаји указују на култ земље као станишта душа покојника. У неким крајевима покојнику мећу на прса мало земље, понегде са покојникове њиве или са кућног огњишта. Кад у селу неко умре, прекида се рад на њиви, пре свега орање. У кући где је неко умро забрањује се уношење земље, набијање пода, поправљање огњишта, израда црепуља, обично за годину дана. Заједно са земљом обавезно се наслеђује и слава, чак и по женској линији, ако нема мушких наследника.један од основних елемената универзума поред воде, ватре и ваздуха; централни део троделне васионе : небо, земља, пакао. Настањен људима и животињама; симбол женског плодоносног начела и материнства. У космогонијским митовима, земаљска кора је настала као резултат првог чина стварања света. Мотив материнства у веровањима о земљи има везе не само с космичким ликом универзалног плодоносног начела него и с реалном мајком конкретног човека. То се испољава у забранама ударања земље, које су мотивисане могућношћу увреде сопствене мртве мајке. Поштовање земље као мајке допринело је зближавању тог круга представа с ликом Богородице, којој су се Срби обраћали земло-Богомајко. Као највиши морални ауторитет и симбол праведности, земља је често коришћена у народним правним обичајима, заклетвама. За земљу као границу између људског и хтоничког света везана је и народна фразеологија, која означава приближавање смрти: "он већ мирише на земљу" - говорили су за безнадежног болесника, или земљано дете - за дете које неће дуго поживети.Земљу су Словени замишљали као плочу, која или плива на води или почива на леђима четири бика од чијих оштрих трзаја настаје земљотрес. Сматрало се да земља има свој крај, мада je било тешко доћи до њега: то je мало коме успело, и одатле није било повратка.

18. Ватра у традиционалној култури Срба

ВАТРА. — У веровањима свих народа на свету, ватра је имала значајну улогу. Веровања Срба у вези са ватром такође су многострука и имала су значајну улогу у религији и култу. Због изванредних својстава ватре и жеље за објашњењем њеног порекла настале су многе легенде и митови, чију основу чине веровања о натприродном, божанском и светом пореклу ватре. Једна прича митолошке садржине у којој се објашњава порекло ватре записана је и у Срба. У њој се говори о воденици „Пландиште" (у родном месту Вука Караџића, селу Тршићу), у којој су живеле анатеме, фантастична митска бића. Кад је једном туда пролазио свети Сава, ушао је у воденицу и видео да између анатема гори ватра, за коју он до тада никад није ни чуо. Он их је прво упитао шта је то, а затим се распитао о својствима ватре. Уверивши се у корисне особине ватре, затражи од анатема да му је даду. Оне одбију његов захтев, јер ватра „није за људе". Свети Сава се после овога одлучи да украде ватру, и док је разговарао са анатемама, загори свој штап у ватри, а затим брзо крене даље. Кад је отишао, анатеме угледају да му се палица пуши и пођу да му је отму. Видевши да је у неприлици, свети Сава удари штапом о камен и рекне: „У камен ватра!" Кад су стигле анатеме, виделе су да му је штап угашен и пустиле су га да иде даље. После неког времена, св. Сава укреше ватру из камена. По својој суштини, ова наша прича најближа је грчком миту о Прометеју, који краде ватру од богова и предаје је људима. И порекло наших речи огањ и ватра указује на некадашње обожавање ватре као светиње. Објашњава се да наша реч огањ, латинска ignis, литванска ugnis, као и име староиндијског божанства ватре Аgni, воде порекло из индоевропске старине. Такође се претпоставља да наша реч ватра води порекло од староиранске речи atar, која је значила пламен и свету ватру, још у светим иранским књигама Авестама. Али различито се мисли о томе којим су путем ову реч примили Словени. Наш назив „жива ватра", као и израз: пламен лиже, гута, указују на могућност да је ватра сматрана за живо биће као и у других народа. Из митског порекла ватре, по народном веровању, свакако проистиче њена мистична снага и култни значај. Зато је она поштована, обожавана и придавана су јој натприродна својства, исто као и месту на којем гори и предметима који су у сталној вези с огњиштем. Пре свега, у народним веровањима, ватра је имала апотропејску и лустративну моћ против мистичних сила. Особито се приписивала велика снага „живој ватри", која се употребљавала за очишћење од злих демонских сила, као лечење и предохрана од болести. Најраспрострањенији начин за добијање живе ватре састојао се из трења два сува дрвета. Осим овог начина, она се могла добити још кресањем камена, ударањем чекића по хладном гвожђу на наковњу , а и за дрво које запали гром сматрало се да гори живим огњем. Највећу мистичну снагу веровало се да има она ватра која се добије трењем дрвета о дрво. Али под којим условима, кад и ко може да вади — извија живу ватру, било је тачно утврђено и тога се морало строго придржавати ако се желео постићи успех. Жива ватра се обично вадила лети, периодично или повремено. У ствари, чинило се то у одређене дане, обично на неки празник, али и онда кад се укаже потреба. Само извијање изводило се у „глуво доба" ноћи или пре изласка сунца. Они који су били одређени да ваде живу ватру морали су бити близанци или „једноданчићи" (рођени истог дана), или са сличним, односно истим именима. Негде се за тај ритуални посао одређују само невине особе: дечак и девојчица, момак и девојка; негде опет могу бити два мушкарца, и они који ваде ватру не морају обавезно бити невини. Трећи и остали учесници у обреду добијања живе ватре само су помоћници. На неколико дана пре вађења ватре, они који су одређени за овај култни чин морају се држати посебно чисто, не смеју се свађати, а ако су у браку, дужни су да се

уздржавају од полног односа. За време самог обреда, они који ваде живу ватру били су потпуно или делимично наги и цело време нису смели проговорити ни речи. Вађење ватре се обављало на месту припремљеном за одржавање светковине, односно обреда са живом ватром. У близини неке воде, кроз неко узвишење прокопавао се пролаз као мали тунел. Кад се извије жива ватра, њоме су се палиле ватре на источној страни прокопа, с леве и десне стране. После тога се кроз прокопани отвор протеривала стока и пролазили су људи са запада према истоку. Поред ватре стајали су они који су је вадили, или друге одређене особе са нагорелим палицама и њима додиривали стоку и људе који су пролазили, да се очисте од злих сила, односно да се заштите од болести. У овом магијском народном обреду учествовали су и свештеници. По завршетку обреда, ватре се нису гасиле, већ је сваки домаћин носио по угарак на своје огњиште, да потпали нову ватру, где се даље непрекидно, симболично, одржавао живи огањ. На огњишту се ватра никад није гасила, осим кад се гасе све ватре у селу, управо непосредно пред вађење нове живе ватре, којом ће се упалити и нова ватра на огњишту, или кад неко умре у кући. Тад се гаси ватра на домаћем огњишту. Мистична снага ватре и њена култна улога у животу човека огледа се и у изузетном поштовању огњишта. Оно је било центар многобројних сакралних обреда и обичаја у кући. Огњиште је фетиш према којем сви изражавају дужно поштовање. Оно се сматрало за највећу домаћу светињу и њиме се заклињало: „Тако ми се огњиште мојом крвљу не угасило"; „Тако ми се огњиште на крсно име мојим пуњем (вином) не угасило." Огњиште, и ватра на њему, није се смело ни на који начин оскврнути. Уз ово треба знати да се веровало да је огњиште боравиште душа предака. У давној прошлости домаћи покојници сахрањивани су под прагом или на огњишту. И нови члан породице — млада, кад се уводила у кућу, приводила се прво огњишту, центру домаћег култа, где ју је дочекивала свекрва. Одвођена је три пута, прилазила је огњишту, и љубила га, држала је ватру и вршила друге симболичне радње са предметима на огњишту, љубила вериге и преклад, гледала кроз комин и сл. Познато је да су стари Словени своје мртве спаљивали, чиме су им помагали, како су веровали, да очишћени оду на „онај свет". Као траг некадашњег спаљивања и очишћења „вечите куће" од злих сила, био је обичај код Срба да се у ковчегу или гробу запали мало сламе или се баци неколико жеравица, односно гроб се посипао пепелом или се кадио, као што се то чини и данас.

19. Паганство код Словена и стара вера код Срба

О религији старих Срба и уопште јужних Словена има веома мало података у историјским изворима. Саопштење византијског писца Прокопија, из шестог века, који каже да Словени поштују врховног бога, господара грома, и њему жртвују говеда — свакако се првенствено односи на јужна словенска племена, која је Прокопије могао боље познавати. У бугарским изворима спомињу се божанства Сварог и Дажбог, којему би одговарала и српска традиција о Дабогу. Других података о боговима старе религије јужних Словена у историјским изворима нема. У једном српском номоканону из половине тринаестог века наводи се народно веровање о вукодлацима који гоне облаке и који изедоше месец и сунце. Неки извори показују да су јужни Словени поштовали поједина небеска тела. Тако се у једном глаголском извору почетком друге половине петнаестог века каже: „Ако ли би се кланал сунцу али мјесецу али ином створениу, ки то чини, сагрјеша смртно." У изворима има података и о веровању у огњевите змије или змајеве. У преводима грчких легенди о хришћанским мученицима налазе се изрази треба — жртва и требиште, требник — место на коме се приносила жртва. Због тако оскудних података у историјским изворима, неки старији научници сматрали су фолклор, пре свега народну поезију, главним извором за упознавање наше митологије. Према свему томе, можемо рећи да главни извор за познавање старе српске религије (и митологије у ужем смислу) представљају народна веровања и народни обичаји, који су, по мишљењу Чајкановића, „за стару српску религију готово и једини извор". Као главну карактеристику старе српске религије Чајкановић је сматрао место и значај које у њој има култ предака. „Сви празници у години, са Бадњим даном на челу, — каже Чајкановић—групишу се око тога култа; кудикамо највећи број жртава, случајних и периодичних, намењен је прецима. Без претеривања може се рећи да се цела српска религија своди на култ предака." Анализа обимне грађе показује да суштину старе српске религије сачињавају пре свега анимистичка веровања и мађија, затим култ покојника и веровања у разна демонска бића, и најзад извесни трагови поштовања виших бића или божанстава. Из народних обичаја и веровања видимо да су и природа и човек, односи између човека и природе, као и односи међу људима, нашли свој мистични одраз у анимистичким схватањима. У обичајима и веровањима находимо доследна анимистичка схватања о биљкама и животињама, о људима и њиховим покојницима, о природним појавама и небеским телима. Овим основним схватањем обухваћени су природа и људске заједнице, тако да анимизам представља основу старе српске религије и има у њој доминантно место. Анимистичка и демонистичка веровања, која су редовно праћена многобројним мађијским и култним радњама, јављају се у обичајима везаним за сваку акцију, личну и колективну, и за све важније моменте у животу људи, од рођења до смрти. Другу основну карактеристику ове религије представља њен динамичан, њен активан однос према природи и замишљеним демонским бићима. Из обичаја се може јасно сагледати настојање да се природа потчини потребама људи и заједнице, да се постигну жељени резултати у свакој животној ситуацији, у сваком послу и подухвату, или да се избегну нежељени догађаји и неуспеси. Једном речи, ова пракса открива доследну и упорну тежњу да се мађијским и култним радњама утиче на целокупан живот и да се животним интересима људи потчине, или барем придобију и умоле, мистичне силе и мистична бића, којима је, по том схватању, испуњен свет. Ово настојање најдоследније је изражено у обичајима и веровањима везаним за производњу. Штавише, можемо видети да је велики део ових веровања и обичаја настао у вези са производњом, из жеље да се на неки начин делује на мистичне снаге од којих, по том

схватању, зависе резултати производње и успех у сваком послу. Стога је сасвим разумљиво што је низ веровања и обичаја везан за биљке и животиње, за земљорадњу и гајење домаћих животиња, са основним настојањем да се утиче на плодност поља, на здравље и размножавање стоке. Како се из обичаја може разабрати, жене су код Срба уопште обављале низ мађијских радњи, у првом реду ради плодности и заштите поља и стоке. Вредна је пажње и чињеница да у српском народном веровању и фолклору срећемо цели низ женских бића, као што су мòра, суђаје, бабице, виле, вештице. Напоредо са распадањем матријархалног родовског друштва, и у старој религији словенских народа многа веровања и обичаји били су прилагођени тим променама у друштвеној структури. У обичајима често можемо пратити одраз формирања патријархалног родовског друштва, док представе о вишим божанствима показују развој класног друштва и чвршћих државних организација. Пратећи развој старе религије словенских народа.Црква је очито настојала да наметне хришћански карактер главним празницима и да првенствено похришћани извесне представе о појединим божанствима. Због тога се неки елементи веровања о вишим божанствима могу открити у веровањима о појединим хришћанским светитељима и у обичајима који се врше у данима посвећеним појединим хришћанским свецима. Стара религија Словена, њихов поглед на свет, било je паганство. Оно je обухватало целокупну сферу духовне и значајан део материјалне културе, тачније културу производње, лова и сакупљачке делатности, пошто су ову културу прожимала убеђења њених носилаца о сталном присуству и учешћу натприродних сила у свим радним процесима. Словенско паганство није било одвојено од веровања сродних и Словенима суседних народа, већ се јавља као самостално развијени део старе индоевропске религије. При томе, за разлику од хришћанства, које представља доста целовит, постојан, структурно хомоген, затворен систем догми и религијских симбола, словенско паганство се испољавало као разуђени, отворени систем, у коме се ново поставляло поред старог, стално га допуњавало, формирајући цели низ слојева. У ствари, ако се изразимо устаљеном научном терминологијом, можемо рећи да je словенско паганство носило у себи не само аниматска веровања ( убеђеност да je све у природи живо - и камен, и ватра, и дрво, и гром и ) , својствена раним етапама религијског развитка, него и анимистичка веровања ( представе о души), која су се, вероватно, везала за касније погледе о трансцедентности душе ( њеној способности да прелази у друго тело) и о способности различитих метаморфоза натприродних бића која се преображавају час у јарца, час у пса, мачку, навиљак сена, црно клубе, у дете. После преласка Словена у хришћанство натприродна бића, добивши назив нечиста сила, имала су људски - антропоморфни, животињски – зооморфни или помешан антропоморфно-зооморфни облик. Та натприродна сила, по убеђењу старог Словена-паганина, насељавала je целу васељену, с њом су се сретали, и она je била опасна, мада није увек доводила до лошег и трагичног завршетка. Та сила се могла умилостивити и чак уплашити, што je и чињено у складу с посебним ритуалима и традицијама. Из те средине натприродног, постелено су се издвајали пагански богови, о којима имамо доста мутну представу. Хришћанство je само делимично уништило доста лабаву и у неком смислу прилично аморфну структуру паганства, поставило га у нове услове и потчинило својој, значајно вишој хијерархији вредности. Актуелно хришћанство дало je паганским митолошким ликовима и представама,

као што je већ речено, статус нечисте силе, негативног духовног начела, која je била супротна крсној, чистој и светој сили. У фолклорним представама небо су заузеле небеске, праведне и божанске силе, a подземље, подземни свет, мочваре, јаме и јаруге - нечисте и тамне силе. Земља je место на коме се боре та два света и начела, а човек и његова душа - центар те борбе. Појам двоверја употребљаван не само за историјски процес и изворе народних религијских веровања, већ пре свега за означавање карактера тих, већ постојаних веровања током XIX и почетка XX века. Ипак, ако се ово питање посматра с генетичке тачке гледишта, с тачке гледишта извора народне културе, мора се признати да je таквих извора било више од два - хришћанског и паганског. Постојао je и трећи извор, који су Словени умногоме примили заједно или истовремено с хришћанством. То je народна и градска култура, која се развијала у Византији и делимично на Западу. Тако су се у словенску средину пробијали елементи позне антике - јелинизма, мотиви блискоисточних апокрифа, источног мистицизма и западне средњовековне књижевности, који у словенској народној култури и религији вероватно нису функционисали и нису опажавани као одређени систем, али који су целој словенској култури епохе прошлог миленијума придавали одређени лик, пуноћу и разноврсност спољашњих и унутрашњих - идеолошких и смисаоних - испољавања и суштина. Ако би се све сводило на двоверје, на две компоненте, на два извора словенске народне културе краја првог и почетка другог миленијума наше ере, културе која се континуирано развијала до наших дана, питање испољавања елемената словенских претхришћанских паганских старина решавало би се релативно просто. Све што би остало ван хришћанских институција, црта и особености, добро познатих по многобројним писаним сведочанствима, могло би се уврстити у претхришћанско паганство, објаснити као његово продужење, развитак или реликт. Ипак, проблем у значајном степену усложњава присуство фрагмената треће културе, позајмица и, посебно, словенских иновација општег и нарочито локалног порекла.Древне словенске представе о стварању света воде порекло из времена индоевропског заједништва, па се стога одликују великом архаичношћу и, у исто време, неком разуђеношћу и непостојаношћу форме.По словенским паганским веровањима, покојници активно утичу на судбину зем/ьорадника, саздавајући повољне или неповољне временске услове. При томе, лоши, грешни, нечисти покојници - утопљеници, самоубице, којима није држано опело и које Бог није примио, а понекад ни земља, могли су бити предводници градоносних облака, слично небеским биковима или пророку Илији. На крају, по словенским веровањима, која су нарочито изражена код Срба, покојници се на ономе свету баве истим пословима којима су се и бавили на земљи. Такође, и на оном свету принос ове или оне културе може бити добар или слаб, и о томе се може сазнати када се на небу појави двојна дуга, једним луком према земљи, другим према небу. Боје дуге, тачније ширина сваке њене траке, сведоче о будућем изобиљу или неродици жита - жута боја, грожђа,вина - црвена боја. Зато се често код Срба и Македонаца дуга назива вино-жито.Судећи по новим подацима, који су скушьени током истраживања Пољесја, углавном по причама о привременом умирању и посети ономе свету и по неким старим записима, стари Словени нису разликовали рај и пакао (ове представе су, вероватно, прихваћене с хришћанством), него су веровали у јединствени загробни свет, који се могао налазити и далеко иза мора, и на небу, и у подземном царству. По пољским веровањима, покојници у задушним данима могу с гробља долазити у куће у којима су раније живели, а неки су их и виђали како иду кући, а затим се враћају на гробље, као беле сенке. Разноврсне представе о оном свету

могле би бити плод врло древне особености словенских веровања, као и разноликости митолошког схватања небеског свода, планета, целе васељене. Не треба заыемарити и дијалектне одлике, многе локалне форме и појаве словенске народне паганске културе, која се уочава у наше време, али која je, несумњиво, постојала и у прасловенско времеВећина календарских , и не само календарских, обреда код Словена провокативног су карактера, њихов je циљ обезбеђење обилне летине, приплода стоке, обиља земних дарова и сл. Затим, постоји не мали број обреда заштитног (апотропејског) карактера, који треба да штите од болести, урока, освете нечисте силе и сл. У томе je њихова паганска суштина. Тако се на шибање врбом дечака после литургије на Врбицу, праћено речима: " Врба бије, не бијем ja!", познато код Источних Словена, гледало као на забаву или леп обичај, који оживљава пролећни празник пред Ускрс. Црквени календар je шибање деце врбом везао за неделэу уочи Страсне седмице и тиме умногоме сачувао овај обред, који се завршава у потпуности паганским речима: „ Да си здрав као вода! Да си богат као земља, и да растеш као врба!".У годишњем календарском циклусу постоје два система духовног погледа и осећања света - хришћански и пагански - један je усмерен према небу, божанском начелу, други према земљи, начелу телесног, земним плодовима, изобиљу, које je зависило, по древним представама, не само од човека и Бога, него и од натприродних сила. Та два схватања и тумачења света релативно лако су се укоренила у словенском народном календару и због тога што je хришћанство својим годишњим празницима побуђивало вернике да сваке године у молитви преживљавају живот и муке Исуса Христа, док je паганство у многим својим обредима оваплоћавало цикличност природних појава: рађање, цветање, опадање и привремена смрт или падање у сан природе. Постоји у календарским обредима и трећи елемент, и ту се могу уврстити, на пример многе театралне радње : божићни вертеп, посебне маскарадне сцене, сижеи, реквизита и ликови укључени у календарске обреде и обичаје. Код Јужних православних Словена највећи број ритуала и обредних радњи концентрисан je на Божић, Ђурђевдан и на дане око њих, a мању привлачну снагу имали су Ускрс, Тројице, Благовести, Ивањдан, Илиндан, док je код Источних Словена већина обреда груписана у дане који се везују за Ускрс, Тројице, Божић, Ивањдан, Благовести и, у мањој мери, за Ђурђевдан, Илиндан и друге празнике.Такве су у најопштијим цртама основне особености древних погледа на свет и религије, које , путем реконструкције, омогућавају да се сагледа она целина, која je чинила основу духовне културе старих Словена.

20. Одећа код Словена и српско песничко наслеђе

ОДЕЋА. — По легенди, када је Бог стварао свет, дао је Арханђелу Михаилу две одеће, једна је била боготкана а друга богоплетена. Онда је Арханђео дошао међу људе, па кога је хтео, уморио је, а кога му је било воља, остављао је живим. Видели то анђели па га оптужили Богу, а он им је одговорио: „Ја сам му дао боготкану и богоплетену одећу, па му сада не могу ништа." Када су анђели преваром узели обе одеће од Арханђела, он је изгубио моћ да људима вади душе. Тако су, по легенди, одеће добиле у веровању магијску улогу. По народној причи, девојка која се била претворила у змију и имала змијску круну на глави дала је свом младићу кабаницу да би, кад се њом огрне, постао невидљив. По веровању, ко се огрне магијском кабаницом нико га не може видети. По једној народној причи, св. Сава је покрио својим огртачем неког попа на ломачи и тако је поп остао жив. Кабаницом, као мушком одећом, огрће се невеста када је прстенује ручни девер, коју она стресе са себе да би се лако порађала. Огртач је атрибут божанства и демона у свету мртвих . Виле су обавијене белим и провидним велом, а змајеви имају сребрну кошуљу. Ако пелене ухвати мрак напољу, онда се унесу у кућу и истресају на пламену, да би се одстранили демони. Када се детету први пут облачи нова одећа, преко ње се пребаци жишка у истој тежњи, па се онда штипа дете и пожели му се: „Колико жица, толико годиница!" Деци се не свлаче одеће према глави, него редовно наниже према ногама, да не би, по веровању, престало да расте. Болесник се окупа и обрише било којом венчаном одећом, да би оздравио. После посете видарици (извору, реци, гробу, шупљем камену) болесник се пресвуче у нову одећу, а стару остави, да би с њом оставио и болест. Они често завезују део своје одеће (крпу, конац) за сеновито дрво, да би са себе пренели и завезали болест за дрво. Болесници дарују манастирима нова одела да би оздравили. Одело замењује болесника кад му се чита молитва у манастиру и када му се басма, врача и гата. Кад ратник погине и не зна му се гроб, онда се над његовим оделом тужи, па се однесе у гробље, сахрани и на гробу издају даће као да је погинули ту сахрањен. Тако се чини и са оделом непронађених утопљеника. У народу се верује да ће самртник, после смрти, бити у загробном свету у оним одећама у којима је био када је издахнуо. У кожној одећи нико се не сахрањује, јер ће у загробном свету свака животиња познати своју кожу, узеће је и тако би покојник остао го. Ако се мртвац сахрани у опанцима, онда ће те године бити суша. Пошто се заостало покојниково одело окади, онда се може употребљавати. Ако се одело или неки његов део закопа у нечији гроб, његов ће се власник разболети. Четрдесет дана од смрти покојникове ожалошћени носе своје одеће изврнуте да би се прерушили пред покојниковом душом ако би јој се нечим замерили и изазвали њен гнев. Одеће се носе преврнуте и противу злих очију. Када се иде ноћу, онда многи људи преврну неку своју одећу да би се заштитили од ноћних демона. У народној прошлости, као знак жалости за покојником, носило се бело одело. По живопису у Сопоћанима, краљ Урош обучен је у бело одело у знак жалости за умрлом мајком. По једној фресци у манастиру светог Арханђела у Прилепу с краја четрнаестог века, Марко Краљевић је у белој владарској одећи за погинулим оцем након Маричке битке. За трајања жалости није се носио накит. По једној народној песми, сестре су покидале пуцад са својих долама за умрлим братом. Понегде је било у обичају да се надгробни крст обуче у покојниково одело, да се на тај начин оживи сећање на покојника или се обеси о надгробни барјак и ту иструне. Преко године има табуисаних дана у које се не шију и не крпе одеће. Ако се крпи или пришива спона или дугме на обученој одећи, онда личност на којој се то ради држи сламку у

зубима, казује се — „због зверова". Венчаном одећом покривају се кошнице приликом ројења, да би се ројеви смирили и вратили у кошницу.

КАПА у веровањима. — У народу се верује да има магичних капа, а ко носи такву капу добија магичну моћ. Ако се таква капа изгуби или одузме, онда и њен власник изгуби магичну моћ. Магична капа учини човека невидљивим. Она му може испунити сваку жељу и обогатити га. По предању, Ћосо је од ђавола измамио капу, која га је учинила невидљивим, и помоћу ње постао цар. У ђаволовој капи почива сва његова моћ. Ко се домогне црвене капице демона, тај ће од њега добити новаца колико зажели само да му је врати. Када му је неки радник бацио капу у ватру и она изгорела, онда га је демон казнио смрћу. Капа, као и хамајлија, брани од урока. На дан свадбе младожења за столом не скида капу с главе, јер га она брани од урока. Невестина капа перјаница китила се ароматичним биљем, пауновим перјем и двама малим огледалима, једним на предњој а другим на задњој страни капе, да би је бранила од злих очију. Највише божанство у загробном свету има на глави капу, док су друга божанства гологлава. Црвена капа је атрибут демона рудника и тинтилина. Она је карактеристичан атрибут света мртвих. Срби граничари су обавезно стављали мртвацу црвену капу на главу, а Левчани црвени фес. У Срему мртвац се сахрањивао с капом на глави, да у загробном свету не би био гологлав. По веровању, ко стави мртвачку капу на главу, не може је скинути. Чим самртник издахне, мушкарци поскидају капе и иду гологлави до његове сахране. У народном заклињању капа је имала нарочиту улогу. Марко Краљевић клео се кћери арапског краља на верност: „Скинух капу, метнух на кољено, па се кунем капи на кољену..." У неким приликама капа замењује човека. Замену главе капом потврђује и народно казивање: „Ко греје капу на огњу, заболеће га глава". У динарским крајевима, када невеста први пут уђе у младожењину кућу, подметне јој се да седне на капе мушке деце, да би рађала мушку децу. У Црмничкој нахији носила се изврнута капа као знак жалости. Тако је било и у Србији. Сада се за знак жалости опшива црна трака око капе. Старе жене носиле су белу коњгу на глави као знак животне скрушености.

КОШУЉА. — У народу се верује да кошуљу имају вампири и змајеви; ако змај изгуби своју кошуљу, онда с њом губи и своју моћ. Виле имају уместо кошуље бео провидан вео. Кошуља се често употребљава у врачањима као предохрана од болести, урока, демона, духова и смрти. Венчане кошуље су оне у којима су се младенци венчали. За годину од венчања младожења намерно подере своју венчану кошуљу, да би дуго живео. Таквом кошуљом покрива се кошница са пчелама, да би се пчеле привезале за њу. Њоме се маше на градобитни облак, како би се растурио. Да невеста рађа мушку децу, треба да јој брат обуче кошуљу на дан венчања или да се она гола провуче кроз мушку кошуљу. Нероткиња стави своју кошуљу у мужевљеву, па их остави на јарам да преноће и онда верује да ће добити дете. Када нероткиња посини туђе дете, онда скине своју кошуљу, од ње му сашије кошуљу, обуче је и на тај начин га усвоји, сматрајући да га је она родила. Када се детету први пут облачи нова кошуља, кроз њу се спусти жишка, да се спале демони у њој, и изговори: „Ову да поцепаш и још многе да промениш жив и здрав." Та прва кошуља треба да је дарована од кума, јер ће га само она чувати од болести. Једноданка кошуља је она која се уради за дан и ноћ. Таква кошуља добија моћ да штити од епидемичних болести и смрти. Ако родитељима умиру деца, онда се принови обуче једноданка кошуља. Године 1837. појавила се куга у Крагујевцу. Онда су девет голих баба сашиле кошуљу у глухо доба ноћи, кроз коју су се провукли кнез Милош, његова породица и сви војници, да би се заштитили од куге. Ако се наговештава рат, онда се састану девет баба, па од поноћи до зоре, ћутећи, сашију кошуљу, кроз коју се провуку они који полазе у рат, да не би

погинули. Људи не носе преврнуту кошуљу да не би добили непријатеља. После покладне вечере, уочи Великог поста, жене облаче деци преврнуту кошуљу да их вештице не нађу.

21. Употребни предмети и њихов симболички смисао

ОГЛЕДАЛО. — Није познато када је огледало ушло у нашу народну употребу, али је, по свој прилици, у даљој прошлости било ретко. Оно се спомиње у нашим средњовековним списима и у народним лирским песмама: „У марами сјајно огледало и на њему слика девојачка." Иако је огледало било ретко у даљој народној прошлости, ипак се нашла могућност огледања у бистрој води, растопљеном маслу и меду: „Анђелија воду лила, над воду се надносила, сама себи говорила: ,Боже мили, л'јепа ти сам!'" У народној песми о смрти Краљевића Марка казује се: „Наднесе се над бунар на воду, над водом је лице огледао... виђе Марко кад ће умријети." Растопљена маст служила је за огледање при врачању и гатању. Било је у обичају да се о ручку на Божић изнесу растопљено масло и мед, па се, пре употребе, огледала домаћа чељад: ко види свој лик у растопу, тај ће живети у току године, а ко га не види, онда то није добар знак, може да се разболи, па може и да умре. Кад наступи помрачење, онда се изнесе чиста посуда с водом и окрене према месецу да би се видело ко га нагриза и с које стране. Готово свуда је у народу обавезно да свекрва донесе огледало испрошеној девојци. У тимочким селима, када девојка пође на венчање, онда држи пред собом мало огледало, да би од себе одбила урокљиве очи. У шумадијским селима невесте су имале огледала на предњој и задњој страни украсне капе смиљевца као апотропејоне. Такве капе с малим огледалима у области Рашке називају се перјанице. У Босни девојка гата помоћу огледала. Она у глухо доба ноћи унакрсно обрише под, сметлиште скупи насред куће, стави на њега огледало, запали четири воштане свеће, па гледа у огледало да би у њему спазила младића који ће је испросити или ће у њему видети свој гроб. Друге девојке чине то исто, али оне нађу у гробљу људску кост, ставе је поред огледала, па је гледају у њему све дотле док не спазе своје младиће. И уочи Богојављења девојка тражи свога младића у огледалу: ако га види да лежи, онда је умро, ако је жив, он се смеје, ако је болестан, он се налактио, итд. Ноћу се не огледа, јер се тада огледају врагови, па се може ограисати (на зло намерити). По другом веровању, ко се ноћу огледа брзо ће остарити. Гравидна жена ноћу се не огледа, да јој дете не буде разроко. Ако се жена огледа ноћу, онда ће рађати ружну децу. Девојке се ноћу не огледају, јер им виле могу однети лепоту. Не ваља се огледати на речној води, јер водени дух може да повуче у воду и удави. Дању, када грми, не треба стајати поред огледала, јер се ђаво крије под њим, па га ту гађа гром. Ако дуго пада киша, онда се стави огледало према сунцу да би киша престала. Да би био ведар дан, треба увече ставити огледало у наћве. Оно се увече ставља повише кревета против мòра. Ако се разбије, онда слути на неку невољу или штету. Дете се не огледа у првој години, да се не би уплашило од свог двојника у огледалу. Његовим огледањем се слути смрт. По другом веровању, ако се дете огледа, онда ће му мајка убрзо затруднети, а по трећем, огледањем дете губи боју свога лица и постаје старолико. Када самртник издахне, огледало се покрије убрусом или се изврне. Умрлим младићима и девојкама ставља се огледало у џеп, да би га имали у загробном свету. Огледало се вешало на надгробне барјаке, а сада се урезује у надгробни камен.

БИЧ. — Његова улога долазила је до изражаја уз нека веровања. Ставе се конопљана зрна у одсечену змијину главу па се посеју. Од изниклих конопаља, пошто сазру, усуче се и испреде бич, па се њиме гони стока на продају да би се лако и повољно продала. Прву змију од године треба убити бичем. Када трговац потера стоку на продају, онда је гони тим бичем и верује да ће

је лако продати. У једној народној песми која има легендарну садржину казује се о некој видовитој девојци на коњу: „Љутом га је змијом зауздала, још га љућом змијом ошибује." По веровању, девојка која се ошине чаробним, бичем претвара се у златну јабуку.

ВРЕТЕНО. — Његово окретање и упредање влакана дало је повода веровању да се аналогно томе могу окретати и упредати зли духови, бића и болести и на тај начин прогонити или се с вретена преносити на људе. Вретено расте у ширину намотавањем упредене жице, а по висини остаје непромењено. Тако је настало веровање: ко се дотакне вретеном, тај престаје да расте. Ако се вретеном, приликом окретања, дотакне дете, оно више не може да расте, па се зато вретеном такне о земљу и таван и пљуне; ако се дотакне мушко дете, мајка ће му рађати женску децу, јер вретено употребљавају само жене; ако се њиме дотакне одрасла личност, она ће изгубити снагу. Вретеном се гоне порођајни демони. Оно се не употребљава у седмици у којој је Митровдан - 26. октобра, нити петком, да не би овце брљавиле (окретале се у круг). Девојка прободе срце у кртице и изговори: „Како се вретено окретало, тако се и (име завољеног младића) окретао за мном." У истој тежњи девојка умеси вретеном колач, који намени завољеном младићу. Гравидна жена не чачка ухо вретеном, да јој дете не би боловало од ушних болести. Знатна улога вретена у народном животу утицала је на народну машту, те се у предањима назива златно вретено. За златно вретено купљена је ноћ за одмор. Оно је дар месечеве мајке. Вретеном се назива и осовина воденичког кола које се окреће помоћу пада воде. Девојке хватају воду омаху, која се одбија од воденичког вретена приликом окретања, па њоме опчињавају завољене младиће.

МЕТЛА је атрибут вештица и мòра и њихова супституција. Јашу је вештице место коња када полазе на састанке. Демонска снага метле преноси се на децу нехотичним или намерним ударом. По веровању, чим се дете удари метлом, оно престаје да расте. Када се то догоди, пљуне се преко метле а она се изгази. Младић и девојка се не ударају метлом, јер се неће моћи оженити, односно удати. Метлом се замахује на породиљу, да би се лакше породила. Стара метла не уноси се у нову кућу, да не би сметала домаћем животу. Она се не употребљава док је мртвац у кући, да се не омете кућна срећа. Метла је корисна у домаћем животу. Њоме се брише нечистоћа, па се сматра за чувара здравља. Зато се стара метла не гори, а ко то учини, заболеће га зуб. Када је породиља принуђена да за часак напусти дете, она га покрије метлом, да га сачува од демона. Испод болесника положи се метла, да га чува од мòре.

СЕКИРА је у веровањима код Срба, по Чајкановићу, имала улогу фетиша. Њена употреба у многобројним народним веровањима потврђује изнету тврдњу. Пре свега она се употребљава као одбрамбено средство против злих демона и као утук против мађија. Њом се пресеца пут вештици и вампиру. Модел секире начињен од потковице угинулог коња служио је као заштитно средство против порођајних демона. Ова симболична секира правила се уочи петка, у глуво доба ноћи. Било је обавезно да је сачине муж и жена. За све време док су градили секиру, морали су бити голи и нису смели изговорити ни једну једину реч, у противном не би имала одређену магијску снагу. Стављала се новорођенчету, које ју је после носило целога живота као заштиту од злих сила. Кад је падао град, секира се стављала под кућну стреху или се износила у двориште и постављала сечива окренутог према облацима да би, како се веровало,

престало даље падање града. (Познато је да градобитне облаке предводе демони ). Било је обавезно прелажење преко секире после магијског чишћења ватром. За лакши порођај жене су пиле воду у којој је опрана оштрица секире. У овршено жито, кад остаје преко ноћи ван амбара, стављала се секира као заштита од ноћних демона. Млада невеста је у неким крајевима бацала секиру преко куће кад је доведу пред нови дом, а познато је да се веровало да у поткровљу бораве демони. По секири се негде гатало каква ће бити зима. Све ово довољно илуструје значај секире у народним веровањима и њен некадашњи култни значај. Али поменути писац иде још и даље и секиру сматра за фетиш некадашњег врховног божанства. Ово поткрепљује, поред наведеног, и чињеницом да је постојао обичај по којем се о Бадњој вечери, као празнику врховног божанства, стављала испод сламе секира, како би и она узела учешћа у обедној жртви, која се у том моменту приноси. Поред свега изложеног треба напоменути да је култ секире постојао још од неолита. Она је била свети предмет свих медитеранских и индоевропских народа. У млађим историјским епохама чувало се веровање да су камене праисторијске секире — такозване стрелице од грома , које имају магијску снагу заштите. Ово веровање у моћ стреле громовне, стрелице од грома било је добро познато и код Срба.

22. Симболика боја у традиционалној култури Срба ( према песничкој грађи ) и словенско наслеђе

БОЈА је одомаћен турски назив, а народни је маст (мастити: бојити). Неке боје неједнако су ушле у народна веровања и предања, а неке су у прошлости имале друкчије улоге и значења од данашњих.

Црвена боја одбија уроке, зле погледе, штити од демона: црвеном кабаницом огрће се невеста када пође на венчање, да се заштити од урока и злих погледа, гравидна жена завеже црвени конац око прста на руци када излази из куће у мрак и када посећује мртваца. Детињи пупак завезује се само црвеном врпцом; када се мало дете купа, онда се убаци у воду било који предмет црвене боје, да би дете било румено и здраво; да се дете сачува од болести, ставља му се око врата сребрна пара нанизана на црвеном концу; на Ђурђевдан, а у западним крајевнма на Ивањдан, завезује се деци црвени конац око врата; помоћу црвеног конца вију се свечани венци. За Ускрс спремају се барена јаја и боје у црвено. Сејач приликом сетве завезује црвени конац на прст десне руке и врећу са семеном; о жетви њиме се везују непожњевени струкови на крају њиве, затим глиста да престане киша, о Ђурђевдану ведрица у коју се музе стока. Срби граничари спремали су црвену капу за мртваце. Црвена боја се истиче над другим бојама у басмама: „Пошла црвена девојка са црвеним очима, ушима (тако и с другим деловима тела), понела црвену секиру и црвену мотику, да (болест) истера (из тела), исече и закопа." „Пошао свети Јован на црвеном коњу, црвена му глава, руке..., да истера црвени ветар" (врста болести). Помоћу црвеног конца тражи се вампиров гроб. У сну црвена боја предсказује брзи догађај, изненађење, проливену људску крв. По црвеној боји дуге гата се какво ће бити вино у текућој години. Црвена боја симболише здравље и борбеност. Јасна црвена боја је жарка , па се и о сунцу, када поцрвени на западу, каже да је жарко. Зато се помишља да црвена боја симболише сунце, ватру и живот.

Бела боја је у народној прошлости била знак жалости. По предању, када су Христа сахранили, мајка му је ставила на гроб бела јаја као знак жалости; када је ускрснуо, јаја су поцрвенела, па се сада, као успомена на његово ускрснуће, ускршња јаја боје црвено. У манастиру Љубостињи кнегиња Милица представљена је фреском с белим удовичким велом. Она је била, а понегде је и сада, знак старости, телесне изнемоглости и душевне скрушености. Старије жене носиле су коњгу (покривач главе) с белом марамом, а сада носе белу повезачу. По једној народној песми, Иванбеговица на самрти наручује својој кћерци: „Свуци, Маре, црвену кадифу, (п)а обуци б'јелу антерију ..., а покриј се бијелом округом." Болесник који има грозницу огрће се белим огртачем, па, пред залазак сунца, оде на раскршће да би оздравио. За божићну печеницу спрема се прасе беле боје. И душни брав је беле боје. Ко од Нове године види белог лептира или бело јагње, то ће за њега бити добар знак . Дете рођено у белој кошуљици биће срећно. Виле имају бели вео; вукодлак има бео покров, а приказа бели опасач; по веровању, мртваци јашу беле коње; девојка гони болест белом метлом.

Црна боја у народним веровањима и предањима има магичну заштитну моћ. Она је утук на демоне, духове, бића и уроке. Нож са црвеним корицама има магичну надмоћност над другим сечивима. На варицу, која се кува на Вариндан (4. децембра ), ставља се нож црних корица противу злих житних демона; такав нож ставља се под јастук болеснику и детету противу вештица, а кад загрми, онда се ставља у жар. У врачању и бајању редовно се употребљавао

нож или бритва црних корица. Демони света мртвих су црни; црна кокош жртвује се црним демонима; црна кокош излеже цицкавца. Вештица бежи од костију црног пса. Вукодлак се претвара у црног коња, а див у црну мачку; вукодлак се гони коцем од црног трна; трн црног трна забада се мртвацу под нокат, да не излази из гроба. Црно пиле обноси се око усева противу града. Грешник има црну крв, од које постају гавранови. У народној прошлости црна боја није била знак жалости као што је то данас. Душни брав, који се спрема односно жртвује за душу покојника, не сме бити црне боје. Ако се прво од Нове године види црно јагње, онда то није добар знак.

Жута боја добила је магијску улогу због боје сунца, злата, зрелог жита и сламе, с једне стране, а с друге, због боје болесника и мртваца. Зато се она двојако примењује у народном верском животу: као знак живота и напретка, у ношњи одела представља благостање, зрелост, искуство, али и као знак немоћи, болести и смрти. Она делује апотропејски : уочи Ђурђевдана мајка завеже црвени и бели конац за дивљу ружу, па их сутрадан одреши и везује деци око врата, а за дивљу ружу завеже жути и црни конац и изговори: „Остављам жутило, узимам црвенило, остављам црнило, узимам белило" (светлост дана). У басми: „Ја теби жут цвет (даје мртвацу), а ти мени бео свет." Ако неко први види жутог лептира, биће му то знак слабог здравља у тој години. Жута боја дуге значи напредну летину у тој години. Плава, модра боја симболише бескрајност, свакако због бескрајног неба и мора. Плава дугина боја означава количину прихода у тој години. Верује се да плава боја штити од урока. Зелена боја је знак напретка, бујности, свечаности и весеља. Примењује се у верским обредима, о свадбама и свечаностима. По предању, св. Ђорђе је јахао зеленог коња искићеног зеленим класјем и биљем. Ђаво јаше на зеленом кољу. Зелена боја је боја хтоничних демона (по В. Чајкановићу). Дугина зелена боја означава усеве. Седа боја је знак зрелости, искуства и старости, риђа отпорности и свирепости, сива тајанствености и неизвесности, љубичаста (црвенкасто плава) нежности, младости, љубави, чежње, мрка дотрајалости, зебње и кајања, плава мушкости, црвена женскости.

23. Патријархална социјална организација и импликације у песничким облицима24. Крвно сродство26. Породица и брак

Породица представља историјску друштвену појаву која настаје на одређеном степену друштвеног развоја, развија се и усавршава кроз ис торију. „Она је једна од најстаријих примарних друштвених група, у оквиру које се остварује велики број друштвених процеса: биолошки, економски и едукативно-културни“. Породица настаје и трансформише се паралелно са људским друштвом. Сложен комплекс односа и догађаја у првобитној скупини условиo je промене, како у физиолошким, тако и у кул туролошким карактеристикама првобитног човека. Породица, о којој се пева у песмама, историјски је променљив облик у чијим оквирима се одвија процес репродукције друштвених индивидуа. С једне стране је процес природне репродукције кроз рађање, одрастање и умирање, а с друге стране, процес друштвено-културне репродукције кроз социјализацију, култивацију и индивидуализацију јединке и старање за очување стабилности и персоналног интегритета њених чланова . Обе ове репродукције препознајемо у стиховима лирских народних песама. Породица представља примарну заједницу зато што је прва, најважнија и најприснија скупина. Она је прототип сваке друге људске заједнице, јер се у њој успостављају трајне емотивне, солидарне и свестране везе међу члановима. Због вишеструких функција, породицу многи сматрају основном ћелијом друштва. Организација породичног живота, у чијим оквирима се одвија овај сложен сплет процеса и односа, производ је историјског кретања у коме суделују бројни економски, социјални и културни чиниоци. Промене у друштву оставиле су снажан печат на породичне песме на које се, наравно, рефлектују и специфичности доба у коме су настале. Једна од најупечатљивијих карактеристика породичних усмених песама јесте реалистично сликање односа унутар породичног круга. Старије обредне и религиозне песме су плод немоћи и незнања неразвијених друштава, док су слике у породичним песмама огледало каснијих породичних односа који су се током развоја друштва мењали. У њима има пуно дијалога и нарације, приметно је развијање сижеа, па многе од ових песама стоје на прелазу од лирских ка епским. Осећања се у овим песмама казују конкретно, кроз разговор, опис и причу. Поједине врсте усмене лирике, у којима се опевају породични односи, имају као битну карактеристику то да се о односима у породици пева реалистично. Таква поставка мотива искључује сваку могућност апстракције и херметичних, апстрактних симбола. Народни певач слика односе између чланова породице; мајчину, братску или сестринску љубав, удају, рађање детета, раскид и патњу заљубљених и сличне теме. У породичним песмама опевани су углавном односи у ужој породици, у њима се описују комплексни емоционални односи чланова традиционалне заједнице. Традиционална породица је одређена извесним друштвеним правилима и прописима и има друштвене циљеве и функције. Али је истовремено и својеврсна друштвена група, јер је и биосоцијална јединица, која не настаје само према друштвеним законитостима, правилима и конвенцији, већ и према биолошким законима репродукције и на основу крвне везе између чланова који је сачињавају. Сама биолошка основа, међутим, није довољна да би се формирала породица као јединица људског друштва. Наиме, тек из друштвене потребе да се на подмладак пренесу основни принципи на којима почива одређено друштво и друштвени закони који из тога произилазе настаје квалититативан прелаз из

животињске у људску заједницу. Самим тим породица није никада била само приватна ствар њених чланова, већ је увек постојала као друштвено прописана и санкционисана људска творевина, која је у свим друштвима подстицана и сматрана друштвено пожељном. У породичним песмама стожер поетског чина увек је жена, и то жена у разним улогама – сестра, супруга, снаја, мајка, заова, јетрва. Међутим, мајка је та која је у самој жижи певања патријархалног лиричара. Она је стуб читаве породице. Поред тешких домаћих послова, мајка у кратком предаху од рада пева деци успаванке, пажљиво слуша љубавне јаде и скривена надања кћери и посредник је између своје деце и мужа, који не уме да им се довољно емоцио- нално приближи. У нашој култури улога мајке подразумева изразиту нежност, благост и љубав. Мајка заступа начело разумевања, саосећајности, безуслов- не љубави и праштања, насупрот оцу који, штитећи утврђени патријархални поредак, превасходно заступа начело реда, дисциплине, строгости и праведности. Мајка својим телесним додиром, ношењем, љуљањем и мажењем детета готово увек награђује дете. Она у својој власти има малу децу оба пола, и старију женску децу. Из овога се види да су у нашој култури улоге оца и мајке у великој мери и супротне и комплементарне. У породици децом се највише бави мајка, па баба, а отац врло мало . Мајка је, иначе, у патријархалној заједници снажно везана за свог сина, јер у традицијској култури мушко дете се много више вреднује од женског. Један од важних задатака мајке јесте да посебно води рачуна о части и угледу своје ћерке. Она је свесна незавидног положаја женског детета, па својом бригом и будним оком обезбеђује кћерки повољан развој у патријархалној средини. Ова средина ниским вредновањем свега што је женско поткопава самопоштовање жена. Мајка је због тога спремна заштитница свога женског детета. Положај женске деце у нашој патријархалној заједници био је веома тежак. Самим рођењем мушко дете има привилеговани положај у односу на женско. У нашем народу много се више цени и прижељкује мушко него женско дете. Мушко дете је, каже се, кућни стожер, оно наставља породичну лозу и стара се да се не угаси крсна свећа. Зато ако у браку и има деце, али нема мушке, брак опет није испунио своју основну улогу и родитељи су незадовољни. Велика је несрећа бити угасник, односно без мушког порода. Патријархално друштво је прописивало понашање женског и мушког дела популације у зависности и од узраста. Пут девојчице ка социјалној афирмацији био је тежак, пун препрека и трновит. Када се девојка уда, њен социјални углед је већи од угледа девојке, али као невеста она у новој кући има током прве године брака најнижи статус – мора свима да угоди, пре свега свекрви и мужу. Идеалну слику породичне хармоније у народној лирици могу да помуте песме које опевају препреке испуњењу љубавних надања. Мајка, отац, браћа могу бити узрок срећне, али често и несрећне љубави. Имајући у виду да владају патријархални односи, уколико се родитељи не сложе са избором свога детета, често долази до драматичних епилога. Раскид је, по наређењу родитеља или браће, неминован.

Сунце зађе за невен, за гору, Јунаци се из мора извозе.Бројала их млада Ђурђевица,Све јунаке на број набројала,До три своја добра не наброја :Прво добро, Ђурђа господара,Друго добро, ручнога девера,Треће добро, брата рођенога.

За Ђурђем је косу одрезала,За девером лице изгрдила,А за братом очи извадила.Косу реже, коса гушће расте,Лице грди, лице лепше расте,Али очи не могу израсти,Нити срце за братом рођеним.

-однос жене која је тек ступила у брак, наиме она учвршћује свој однос у новој заједници тек након рођења првог детета. Такође овде се исказује љубав, и приврженост сестре према своме рођеном брату

"А брат брата на мејдан зазива;"Ђевер снаси о срамоти ради,"А брат сестру сестром не дозива."

- непоштовање и мржња између браће, као и брата и сестре је један од највећих грехова

"Моја сестро, сирота Роксандро!"Ходи мене узми господара,"Да ми наше не харчимо благо."Ма му вели сирота Роксандра;"О чу ли ме, мој брате Стефане!"Пређе би се небо проломило,"А на небо сунце погинуло,"Но узела тебе господара:

- у неким епским песмама може се наћи мотив инцеста, у функцији тога да када се он искорени, ствара се и простор културе

Оде Марко у господске дворе,

пак дозива Јевросиму мајку:

"Јевросима, моја мила мајко,

господа се јесу завадила

на Косову Пољу широкоме

код бијеле Самодреже цркве,

и они се отимљу о царство;

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство;

мене зову на Поље Косово

да им кажем на коме је царство".

- мајка се појављује као симбол мудрости, праведности, искуства

Анђелија, моја вјерна љубо!Отруј мени мог брата Богдана;Ако ли га отровати нећеш,Не чекај ме у бијелу двору.""

Те узима чашу молитвену,Саковану од сувога злата,Што је она од оца донела,Пуну рујна наточила вина,Пак је носи својему ђеверу,

Богдану се на то ражалило,Поклони јој коња и сокола.

- однос супруге и девера, супруга као миротворац

"Тврда вјера, лијепа ђевојко!"Узећу те за вјерну љубовцу,"Доиста те преварити не ћу."

- девојачка част, и обећење да ће је узети за жену се увек одржава и поштује

Нема шта ће Гојковица млада,Већ понесе мајсторима ручак.Кад је била на воду Бојану,Угледа је Мрњавчевић Гојко;Јунаку се срце ражалило,Жао му је љубе вијернице,Жао му је чеда у колијевци,Ђе остаде од мјесеца дана;Па од лица сузе просипаше.

- патријархални односи, хијерархија ( три брата, од најстаријег ка најмлађем, жртвовање жене )

А то гледа јунак Хасан-ага,пак дозивље до два сина своја:„Ход'те амо, сиротице моје,кад се неће смиловати на васмајка ваша срца каменога“.Кад то чула хасанагиница,б‘јелим лицем у земљу уд'рила,успут се је с душом раставилаод жалости гледајућ' сироте

- немоћни однос жене у патријархалном друштву, доминација мужа и брата

Нит’ је проси ни јабуке даји,Већ ти купи кићене сватове,

- непоштовање свадбених обичаја, доводи до несреће. Венчање је прелазак из једног социјалног статуса у други, припада процесу иницијације.

Завади се мајка и девојка,Не о граде, ни о винограде,Већ о једну танану кошуљу;Мајка оће да остави сину,А девојка своме ђувегији;

Девојка му мртва одговара:"Није мени земља дотешчала,"Већ је тешка материна клетва."

- однос мајке и ћерке, клетва родитеља се увек остварује, али исто тако и љихов благослов

На Марка је врло жао краљу,

те га љуто куне и проклиње:

"Сине Марко, да те бог убије!

Ти немао гроба ни порада!

И да би ти душа не испала

док турскога цара не дворио!"

- однос оца и сина, очева клетва не може се избећи

25. Социјално сродство

КУМСТВО је старинска народна установа, старија од хришћанства. Црква је санкционисала кумство и дала му данашње обележје. Назив кум познат је свим Словенима. У писаним изворима спомиње се крајем деветог века, управо непосредно после примања хришћанства. По том најстаријем спомену види се да су примарни облици кумства постојали и пре појаве хришћанства. Године, 1433. кумче је био син неког Иваниша, а кум град Дубровник, који су заступали Иван Гундулић и Нико Ђорђић. Дубровник је издао наређење својим заступницима да: по домаћем обичају, приме кумство и, пошто дечаку острижу косу, да му у праменове косе замотају дар од 30 златника. По овом кумству јасно се види да су се њиме одржавали добри односи међу суседима, Босном и Дубровником. Једно кумство настало због вражде (убиства) спомиње се у Црној Гори , средином петнаестог века. У народу постоје четири кумства: крштено (мокро), венчано и шишано (оба суха) и кумство у невољи, „кад ко кога у нужди окуми". По својим улогама у верском народном животу, кумство и братимство су сродне установе, али не и исте. Обе установе су за народ свете, везане мистичним сродством за божанство. Када су свеци делили улоге, свети Јован је узео кумство, братимство и крстове од часног дрвета. Па ипак народ казује: „Прече је кумство од братимства."О крсном имену, односно слави, у Херцеговини испија се здравица „крснијем кумовима" ; побратим, ако није присутан, не спомиње се у здравицама. Срећно кумство је дуготрајно, напушта се само у изузетним приликама на пример, због немања деце или њиховог раног умирања, али и онда када су кумови теренски врло удаљени. Братимство је краткотрајно, траје само за живота оба побратима. Кумство се наслеђује, оно је духовно сродство, па се третира као крвно, предаје се потомцима; братимство се не наслеђује и застарева. Под утицајем кумства и братимства настаје орођавање, и оно траје док су живи побратими . По здравици: „Кумство се не променило од сад до суда божијега!" У народу се за наслеђена стара кумства често не зна како су настала. Несумњиво је да нису изазвана једним утврђеним разлогом и на исти начин. По очуваним предањима и по оним која и сада настају, види се да се окумљује углавном за домаћи опстанак и напредак. Чим предстоји да се домаћинство гаси, онда се тражи срећнији кум, али и стари остаје у поштовању. По предању, кумство настаје тек после трећег срећног кумовања. Напротив, ако кумство није срећно, онда се тражи друго: „Умре кумче, раскиде се кумство." Безразложно одбијање кумовања је велики грех. По мотиву једне народне песме због одбијеног кумства „од страха се потресе земљица!" По другом мотиву, Тодор Јакшић је повео испрошену девојку, а Иван Звијездић хтео да му је отме. Тодор га куми, али Иван одбија кумство, потеже мач да посече Тодора, али му га свети Јован задржава. Кумство се сматрало за светињу а кум за свеца, јер се веровало да од њега зависи породични и домаћи напредак. Велико поштовање кума прелазило је у обожавање. У једној народној здравици казује се да је кум предодређен и послан од Бога. Кумство није шала. Кум се поштује као и родитељ. Кумова клетва је тешка. Пред кумом се скидала капа, дочекивао се на коленима и љубио у прса према срцу. Он се први позивао на свадбу, без њега се није могло обавити венчање младенаца, за столом се посађивао на почасно место. Да не би искрсавале замерке међу кумовима, кумства су се тражила у другим селима. По једној народној песми, од три највећа греха један је

изводити кума на суд. Кумство има вредност крвног сродства. По мотиву једне народне песме, дужд од Млетака, који, као странац, није познавао српске обичаје, покушао је да обљуби своју лепу куму, а она му се обратила: „Болан, куме, дужде од Млетака, под нам' ће се земља провалити, а више нас небо проломити, како ће се кума миловати?" Кумови се нису мењали без неке велике невоље. У народу и сада има приличан број удаљених кумова. Стари кум се замењивао новим приликом женидбе, да би младенци имали децу. Он се мењао и у приликама када се родитељима рађају само женска деца, када су мала деца болесна или ако умиру: не држе се. Удовци не узимају старог кума за друго венчање, него траже другог. Под утицајем цркве, ако се из једне конфесије пређе у другу, старо кумство се замењивало другим међу људима примљене конфесије. Уобичајено је да се и мимо оправданог разлога тражи опроштај од кума који се напушта.. У највише прилика, узимањем другог кумства, не напушта се старо: једни чланови држе старо кумство, а други ново. Бирање новог кума је по прехришћанским веровањима. На неколико дана пре крштења, дете се однесе на пут или на раскрсницу, па ко први наиђе, тај постаје кум детету. За венчање младенаца тражи се кум, човек без порока и који ужива углед у народу. Шишано или стрижено кумство је општи обичај у Босни, без обзира на вероисповести. Њиме се не стиче сродство, али се појачава пријатељство. Кум одстриже бич косе кумчету, у који стави новац. Затим се кум части јелом и пићем и дарује. Ако дете слабо напредује, родитељи га изнесу на пут, па ко први наиђе, био то и иноверник, узима се за шишаног кума. Том приликом дете добије још једно незванично име. Кумује се деци пријатеља, да би се утврдило пријатељство сада и за потомке. Оно постоји и између мухамеданских и хришћанских верника. Шиша се само оно дете које се од рођења није никако шишало. Ошишана коса пада у суд с водом, у који кум убаци новчић. Од тада шишани кум постаје кумчету заштитник, па ће се за њега залагати и животом. После шишања кум се части и дарује. Шишано кумство траје док су кум и кумче живи, а када једно од њих умре, онда кумство престаје: „Кумство било, кумство се развргло." У невољама се кумовало и с људима других вера: „Ој, Турчине, за невољу куме!" У једној пословици из Босне казује се: „Ако не могу бити кум крштени, могу стрижени", јер венчано могло је да буде само међу истоверницима. Срби су окумљивали мухамеданске вернике да би од њих имали заштиту од насилника или да се обезбеде од њихова насртања. Штавише, они су окумљивали и насилнике и лупеже, да би кумством заштитили своју имовину. Хајдуци су окумљивали или братимили своје јатаке, да би код њих на тај начин обезбедили уточишта. Према томе, било је две врсте кумства: верско и пријатељско. Ово друго настајало је уз већ постојеће верско кумство. Верски кум може бити само један, са својим наследницима, а пријатељских могло је бити неколико. Код Црногораца могло је бити посебних кумова за венчање, посебних за крштење, посебних за шишање, али је и код њих главни крштени кум. Верским кумством људи су се орођавали, а у пријатељском то није постојало; прво се наслеђивало, а друго није било наследно. Кумство има видну улогу само у животу људи и њихову напретку, да су живи, здрави, и да имају потомство; ако тога нема, онда се кумство напушта и тражи друго, срећније, сродно мењању божићњег полазника. По мотиву једне народне песме, Сибињанин Јанко позвао је кума Ђурђа Смедеревца и оставио му у завет жену, децу и имовину. После Јанкове смрти Ђурђе је изневерио завет : куму је обљубио, децу затворио а имовину приграбио. Мотив очигледно не иде у прилог учествовању у култу мртвих. Што се деци радо дају имена предака, па, штавише, и живих родитеља, то се чини из пијетета према прецима, а не да би била у њихову окриљу, јер нико није рад да своје живо дете повери претку. По веровању, покојник повлачи за собом најмилије који су у животу:

„Умро је, да си ти жив и здрав!" У поређењу са покојницима, каже се: „Не буди примењено!" Када се каже да унук личи на покојног деду, онда се дода: „По сунцу ходио!" — односно да је унук жив, да га греје сунце. У народу се верује да се кумством може обавезати змија да не уједе, вук да не коље стоку, миш да не чини штету. Онда је разумљиво колико се цене и поштују готово до обожавања кумства међу људима. Кум уводи невесту у нову породицу и мистичним путем ствара породично сродство. Његовим учествовањем у обреду венчања осигурава се долазак потомства, које наставља домаћи култ, јача род и братство. Дете је с мајком, понегде и с оцем , нечисто, у власти ђавола — од рођења па до крштења. Кум преузима дете из власти ђавола, па га уводи у власт доброг божанства, сада Бога.

"Кум свог кума на судове ћера,"И доведе лажљиве свједоке"И без вјере и без чисте душе,"И оглоби кума вјенчанога,"Вјенчанога или крштенога.

- непоштовање кума се сматра једним од највећих грехова

БРАТИМЉЕЊЕ је вештачко орођавање у народу. Оно настаје из више разлога, али су три главна: да се привидним орођавањем уз позив Бога као сведока, обезбеди пријатељство ; да се у некој невољи добије помоћ и заштита божанства, и да болесници, магијским чином братимљења, оздраве. Братиме се међу собом стари и млади. Женскиње братими мушкарце, нарочито девојке које немају браћу, и обратно, али знатно ређе. Оно настаје из другарских и пријатељских побуда и из неке невоље попут размирица, освете и због болести . Одрицање братимљења је изузетно, само у преким потребама. Љуба Стевана Мусића братимила је свога слугу, да не би будио господара, који зором треба да пође у бој на Косово. Он није могао да јој одрекне братимство, али јој је изневерио жељу, јер је пробудио господара на време. Братимљења се спомињу у нашим старијим народним песмама, па постоје и данас. Људи се најчешће братиме у невољама. У народу се казује: „И вук ако се братими, неће учинити зло." У невољи било је довољно позвати: „Помози, да си ми брат од сад па до века! " . Таква братимљења обављала су се без обреда и орођавања, али су се поштовала. Они се само рукују и пољубе у образе. Тим начином братимили су се и иноверници, па је накнадно онај који је братимио позвао братимљеног на част – гошћење и даривање. Када два друга зажеле да се братиме, онда би пустили мало крви из своје мишице, лизнули би један другом пуштену крв, пољубили се и зарекли да ће се узајамно пазити и бити верни до смрти. По угледу на братимство, два добра друга или пријатеља побратиме се без обреда и орођавања. Они се међусобно ословљавају: побратиме, побро. Тако се ословљава и непозната личност из почасти, уместо да се каже: пријатељу. По мотивима народних песама, јунаци су имали своје побратиме и посестриме. Спомињу се и посестриме виле. У братимљењу се није гледало на веру. Побратими се међу собом пазе и испомажу као верна браћа. И жене се сестриме, нарочито девојке, које заједно иду на народне скупове и забаве. Таквим сестримством се није стицало орођавање, али се поштовало. За време племенских размирица и крвне освете у нашим западним крајевима братимљење је имало, поред крвног сродства, знатну улогу, готово као што га је имало и кумство. Мир међу завађеним племенима утврђивао се узајамним братимљењима, кумовањима и женидбеним везама између обе стране. Тиме се обезбеђивала залога за добре односе међу племенима. Права братимљења настајала су када се посредством

неке личности, будућег побратима, очекивала помоћ од Бога, светог Јована и других светаца. Братимили су тешки болесници здраве и пороцима неокаљане личности, да би и они оздравили. Оно је, као и кумство, било под окриљем светог Јована. Братимљењем у ту сврху, редовно уз верске обреде, настајало је вештачко сродство међу збратимљеним. Мушкарци су побратими као да су браћа, а жене су посестриме као да су сестре. У родбинском односу, оно што су поједине личности побратиму, односно посестрими, то су и другом побратиму, односно посестрими. Његова жена је побратиму снаха као што му је снаха жена рођенога брата. Он је посестриминим родитељима посинак, а они њему су поочим и помајка; посестрима је побратимовим родитељима поћерка, а они су јој поочим и помајка. Обљуба између побратима и посестриме сматрала се за велики грех, јер је братимство, као и кумство, крвно сродство које је настало на мистичан начин. По народним песмама, било је довољно да се неко од парова позове на братимство па да се уздржи од скрнављења. Од неколико примера из народа, два су нарочито карактеристична. По једном, девојка је залутала у планини, нашла овчара, па га братимила: „Богом брате, Јово чобанине, изведи ме из горе зелене, одведи ме на воду студену..." Јово јој се за братство примио. Када се девојка умила на извору и освежила, онда: сину лице као јарко сунце — а Јован, видећи њену лепоту, рекне: „Да сам знао да си тако лепа, ја бих тебе за љубу узео." Девојка се заплакала, сузама је покапала камен: из камена гуја измилела, у недарца Јови умилела“. — очигледно зато што је пожелео да узме посестриму за жену. По другом мотиву, младожења и невеста нису добили дете ни после девете године проведене у браку. Брижна мајка запитала је сина да ли је мушка глава, а он јој је одговорио: „Кад си мене оженила, мајко..., ја сам хтео обљубит јој лице , ал' је она мене братимила, да живимо ко брат и сестрица." По таквом схватању, побратими и посестрима не могу да ступе у брак. За побратима бира се личност која се болеснику јави у сну, или коју одреди врачара, или се чека намерник на путу или на раскрсници и позове: „Прими Бога и светога Јована, да отвориш роба (болесника) од гроба." Позив неће нико да одбије због греха. По предању, дошао свети Арханђео човеку да му узме душу, али човек побратими Арханђела, који није могао свом побратиму да узме душу, него му продужи живот још три недеље.

Братимљење се обављало на огњишту, прагу, дрвљанику, поред реке, али најчешће на незнаном гробу и у цркви. Приређивало се заклапањем и отклапањем болесника за непознати гроб. Ако је болесник непокретљив, онда се узимала његова десна чарапа, односила на непознати гроб, пунила земљом с гробне хумке, па се носила на место одређено за обред братимљења. За заклапање и отклапање болесника употребљавала су се путила, којима се путе предње ноге у коња. У један крај путила стави се болесникова нога, а у други чарапа са земљом узетом с гроба, па се оба краја заклопе. На тај начин болесник је привидно завезан за покојника, он је у његовој власти. Или: болесник се најпре уведе међу мртве, па се онда отме из њихове средине. Болесник и учесници братимљења ништа не једу и не пију пре обреда. Они су окренути истоку пре сунчева рађања. Тада се болесник или његов заменик обрати побратиму: „Прими Бога и светог Јована, отклопи роба од гроба!" Побратим одговори: „Примам Бога и св. Јована, отклапам роба од гроба!" — и отклопи путила. Тако се учини три пута. Побратими сркну вина, изломе погачу, умију се водом и пољубе у образе. Пошто болесник оздрави, позове побратима на част и даривање. Други начин братимљења био је непосредно на гробу на исти начин као и код куће, само тада чарапу са земљом замењивао је надгробни крст или камен, а ако њих нема, онда дрво или шибље на гробу. Трећи начин братимљења био је поред реке. Тада се, место путила, стављао мали камен на болесника и,

пошто се прими Бог и свети Јован, онда се камен баца у реку, па с њим и болест, да је вода однесе. Братимило се и на тај начин што се будући побратими или побратим и посестрима опашу појасом пред свештеником, који чита неку молитву и тако се обави чин братимљења. По народним песмама, братиме се животиње и ствари: „Богом сестро, горо и планино" ; „Богом сестро, тицо кукавицо"; „Збогом, сејо, звијездо преходницо" ; „Богом брате, џевердане, немој мене ватром преварити." Црква је народно братимљење санкционисала и обратила у црквене обреде. Место употребе камена, употребљавају се три крстића, место бахорења, свештеник чита нарочиту молитву за оздрављење, пошто болесника покрије епитрахиљом по глави. Братимљење у цркви назива се и причесно братимљење, јер побратими пију уместо обичног вина причесно, оно којим се народ причешћује уз пост. Ако болесник настави да болује, братимљење се понавља сваке непарне године од првог братимљења: „Трипут сам га Богом побратио." У нашим старим требницима има нарочита молитва која се чита кад се ко с ким братими. По томе се може рећи да је у стара времена побратим знатно више поштован него данас. Црногорци се братиме у цркви и нешто им поп чита, напослетку пољубе крст. У Србији побратими постају на разне начине: кад ко у сну у каквој невољи рекне: „Да си ми по Богу брат!"; кад ко на јави братими кога у каквој невољи; кад ко братими кога у цркви, а то највише чине жене и девојке: кад се разболи жена или девојка, онда изабере неког младића и оде с њим манастиру или цркви, па јој он стави крст, а поп или калуђер чита јој молитву. Пошто оздрави, она зове младића братом а он њу сестром. Многи се назову побратими иако се нису братимили никако. Кад човек не зна имена намернику, онда му се обраћа: „Еј, побратиме! " Као што човек у сну или на јави братими, тако се може посинити, посестрити, поочити, поматерити – по Вуку.

27. Гостопримство

ГОСТ — Како показују обичаји многих народа, неки поступци приликом дочекивања госта имају религиозан значај, јер се у доласку госта некада претпостављала посета самог божанства. Циљ ових обичаја је да госта вежу за кућу и да са њим склопе ритуалан савез, како би се искористила његова божанска моћ. У ту сврху, и по нашим обичајима госту се најпре изује обућа и ритуално оперу ноге. Прању ногу, претходи скидање обуће, а обућа је симбол снаге и власти, поседовање нечег. Оно нема хигијенски значај већ само симболички , јер домаћин скидајући обућу госту настоји да задржи његову снагу у кући.Одмах му се затим понуди јело, што представља остатак првобитног настојања да се са гостом, који је по наведеном веровању могао представљати божанство, склопи савез и пријатељство. Гост може одбити храну, мада тиме ће начинити домаћину велику неправду и одатле потиче израз понуђен к’о почашћен. У нашем народу хлеб и со који наводно имају велуку божанску снагу у себи, значе савез пријатељства, па чак се и куне у то - „тако ми соли и хлеба“ . Према обичајима многих народа, госту се стављала на располагање жена из куће. Такав је обичај постојао и у нашем народу „обично ће невеста или уопште најмлађа жена из куће доћи да му помогне покрити се, па ће га том приликом помало и дирнути, погурнути или голицнути". Како се може закључити из веровања разних народа, деца која би била плод везе између жене и божанског госта била би лепша и моћнија од друге деце и представљала би срећу за целу кућу, чланак о Сибињанин Јанку у Вуковом „Рјечнику“ сведочи о томе, како је Високи Стефан враћајући се из Москве за Србију, у Будиму на конаку, ступио у чин са девојком, из којег настаје дете, Јанко, уколико би било женско, рекао је да је назову Јања. Такође веровало се да су изузетни хероји, плод божанске везе, што се може приметити у песми „Милош Обилић и змајски син“ где се каже да се сваког српског јунака одгојиле виле, а многе су мајеви родили.Гостопримство је настало на основу веровања да божанства и демони путују по свету, прерушени у путнике и просјаке и да према томе, сваки путник и сваки просјак може бити божанство. То се чак види и у семантици ( Божјак – убоги просјак, представља митског претка ). И због тога се сматра да просјаку обавезно треба нешто уделити - „Ко проси, ко круну носи, ваља му дати“. Домаћа божанства нису у ствари ништа друго до душа предака, у облицима различитих људи или животиња , као што су просјак, гост, положајник ( потиче од речи полазити, посетити ), змија, живина.Појам гостопримства је доста широк. Гост може бити обичан путник, кога је ноћ или рђаво време ухватило на путу, и који улази у кућу да тражи преноћиште. И то је најчешћи случај, али гост може бити и гоњеник који бежећи тражи заклон у нечијој кући, и тада невољник гледа да магијским начином, заклињањем - „да си ми по Богу брат!“, или падањем пред ноге, приволи домаћина да га прими у кућу. Постоје три теорије о разлогу и постанку гостопримства.Шрадерова теорија : он своју теорију гради на сегменту даривања домаћина када гост треба да напусти кућу, а домаћин ће му за то дати уздарје. Стога, он сматра да су дарови постали нека извесна врста трговине. Чајкановић за ову теорију сматра да је превише опште постављена, јер у нашем народу се даровало само приликом обавезних посета, као што су на пример свадбе, док се код случајних гостију мотив дарја и уздајра ни не спомиње, и Шрајдерова теорија се првенствено заснива на гостопримству Грка и Германаца.Теорија Едуарда Вестермарка се заснива на томе да он сматра да су обичаји гостопримства изазвали одређене религијске предрасуде и празноверице. Кад је реч о госту ми не знамо

какав је он, да ли је добар или лош, па ће примитиван човек чешће претпоставити да је он лош, и због тог страха према странцу и неповерењу, примиће га лепо да га овај не би проклео или урекао, својим злим очима, међутим и његова теорија иако има религијски контекст није баш добра, јер је гостопримство баш супротно осећању страха и неповерења.Теорија Џона Лоренса Герига заступа мишљење да гостопримсто је потекло из радозналисти, која је карактеристична за Гале, према којима је он развијао своје ставове. Ова теорија је уједно и најслабија.Чајкановић највише подржава Вестермаркову теорију, из разлога што он представља веровање домаћина да гост има квази натприродни карактер, да може бити носилац добра или зла, и да је понашање према странцу диктирало празноверје.Веома је важан и религијски контекст самог гостопримства. У нашој прировеци „Најбоље кад Бог да“ неки дервиш се тридесет година моли, али не прима госте, док хајдуци међутим их примају и они одлазе у рај, док дервиш иде у пакао. Гост је табуиран, неповредив. У нашој народној песми „ Пречиста Маријаи Арханђео у рају и паклу“ описују се страшне, вечите муке жене која није никада како треба дочекала госте.Велика важност гостопримства, и понашања домаћина према странцу, може се видети у једној нашој песми када Марко Краљевић жели да побије Турке, који су му о слави ушли у кућу и начинили зулум, али га мајка саветује :„Немој данас крви учинити,Данас ти је крсно име красно,Тко ти данас у дворове дође,Напој жедна и нарани гладна“Мотив гостопримства, може се приметити и када се Одисеј, прерушен у просјака, враћа на свој двор на Итаци, где су тада били просци, и од свих је добио нешто, само је од једног, Антиноја ништа, већ га он удара столицом и тера га, што су му сви веома замерили уз речи које описује веровање да богови прерушени иду по свету, улазе у куће смртних људи и према томе како буду примљени, их награђују или кажњавају. Сличан пример понашања према госту може се видети код нас у причи „Ко мање иште више му се даје“.Једна иста скупина људи може су исто време посматрати и као гостопримљива и као негостопримљива, Чајкановић сматра да је та контрадикција само привидна. Још Херодот при опису Персијанаца наводи како су они најгостољубивији према комшијама најближим, па тако редом са удаљеношћу се смањује интензитет. Као што би неки Шумадинац рекао да је Херцеговац или Македонац пријатан гост, па затим рецимо Рус. Као што би Словенац рекао да је Србин гостољубив, а исто тако се Турчин не би сложио са тиме.