Лишајеви Lichenes

• Главни део, од кога зависи облик и изглед лишаја и који количински преовлађује, је гљива.

• Хифе гљива су тако густо испреплетане да граде лажно ткиво, плектенхим.

•Лишај, (lat. Lichenes) су сложени биљни организми који припадају царству гљива (lat. Fungi) •Изграђени су од два члана, алге и гљиве, здружених у мутуалистичку симбиотску заједницу.

• Чланови ове симбиозе се међусобно допуњују тако што:

• алга (фитобионт) обавља фотосинтезу; припада модрозеленим или зеленим алгама;

• гљива (микобионт) из групе аскомицета (Ascomycotina) или базидиомицета (Basidiomycotina) својим хифама упија из подлоге воду са минералним солима.

• Симбиозом алги и гљива настаје организам са особинама које иначе немају ни једна ни друга врста удружених организамa

Грађа талуса• Вегетативно тело лишаја назива се талус.

• У зависности од врсте он може бити различито обојен: мрко, зелено, наранџасто, жуто па до скоро потпуно црно.

• Боја зависи од присуства специфичних пигмената, соли (нарочито соли гвожђа), многобројних киселина којих у лишајима има око 230.

Према изгледу се разликују три врсте талуса:

• Кораст

• Листаст

• Жбунаст

Кораст • Целом

својом површином чврсто приљубљен за подлогу на којој расте;

• око 80% лишаја има кораст талус;

• имају најпростију грађу

Листаст

• Лабаво причвршћен за подлогу и то само делом преко појединачних или хифа груписаних у снопиће;

• има облик режењевите лисне плоче на којој се разликују две стране: горња и доња;

• морфолошки је сложенији од корастог талуса;

Жбунаст

• Изграђен је од делова који личе на жбунић и у односу на подлогу је усправан или висећи;

• за подлогу је лабаво причвршћен;

• морфолошки је најсложенији тип талуса.

•Лишајеви са двојним типом талуса – Код којих се на подлози развија примарни листасти тип талуса. А изнад подлоге секундарни тип талуса.

•Лишајеви са мешовитим типом талуса – имају радијалну грaђу.

Према микроскопској грађи разликују се два типа талуса:

• хомеомерни– ћелије алги распоређене

равномерно, разбацане без неког нарочитог реда

– филогенетски је старији и примитивнији

– обично су слузне конзистенције и лако бубре у води увећавајући запремину по чему се лако могу препознати

•хетеромерни•алге граде један тзв. гонидијални слој; •овакву грађу има већина листастих и жбунастих лишаја;

•Постоји и прелазни облик код кога је немогуће одредити да ли је хомеомерне или хетеромерне грађе.

• Воду из спољашње средине узимају на два начина: – упијају је из подлоге целом површином тела; – примају је у облику водене паре из атмосфере.

• Када лишај изгуби пуно воде он прелази у стање анабиозе, односно, привидне обамрлости.

• Талус је тада сув, крт и лако ломљив, али је довољна је слаба киша да се животне функције нормализују.

• Лишаји споро расту. Разлог томе је јако слаб интезитет фотосинтезе .

• Они врло брзо из стања засићености водом прелазе у суво стање и обрнуто, што за последицу има смењивања периода у којима се фотосинтеза врши и оних у којима је она стопирана или јако слаба.

• Лишаји живе јако дуго па се тако за неке арктичке јединке сматра да су старе и преко хиљаду година.

Размножавање• Постоје два типа размножавања

лишајева:1.Размножавање вегетативним путем2.Размножавање деловима талуса• Наједноставније размножавање је

размножавање деловима талуса. Када је талус сув, он је и крут, и било каквим механичким деловањем одламају се и велики и мали делови талуса. Они се разносе ветром и ако део талуса слети на погодну подлогу , ниче нови лишај.

• соредијама, које су у облику микроскопски сићушних лоптица изграђених од неколико ћелија алги густо обавијених хифама; када се образују у великој маси, кора лишаја пуца и изумире, а соредије покривају читаву површину тела и разносе се помоћу кише или ветра; веома су специфичне за врсту и разноврсне тако да се према њима врши детерминација врта лишаја; често се дешава да се лишај приликом изумирања претвара у масу соредија;

• изидијама које су у облику израштаја покривених кором и тамније обојених од остатка талуса, а изграђених од хифа и алги; то што имају кору јасно их разликује од соредија; откидају се од талуса и разносе ветром и кишом.

• Исхрана и развој лишаја се заснивају на фотосинтези коју врши алга.За фотозинтезу, поред воде потребан је и ваздух.

• Минералне супстанце прашине падају на талус лишаја и растварају се у води која до талуса доспева у облику кише.

• Лишајеви су, као група организама добро прилагођени на живот и на веома ниским и високим температурама.

• Подносе веома велике и нагле промене влажности ваздуха, веома различиту количину и временски распоред падавина.

• Лишаји живе на: – стенама; – земљишту; – кори дрвећа, – у тропским пределима и на листовима.

• Осим ових уобичајених подлога могу се у ређим случајевима наћи и на порцелану, прозорском стаклу старих кућа, хартији, платну, вуненим тканинама, гвожђу старих пушака, смоли, дрвеном угљу, костима и др.

• За све ове врсте подлога потребно је да дуго времена остану непромењене да би се на њима развили лишаји.

• Разноврсност је највећа у умереним областима, а у хладним областима су бројни толико да заузимају читава пространства и представљају њихову особеност.

• Осим тога, на крајњем северу, осим животиња, представљају главне вишећелијске организме.

• На високим планинама, где више биљке не могу да се одрже, представљају главне покриваче тла.

• Одлични су индикатори загађености ваздуха јер немају способност излучивања апсорбованих материја већ их нагомилавају у телу;

• када количина штетних материја постане токсична, они одумиру;

• тако присуство лишаја у неком пределу говори о чистоћи његовог ваздуха;

• међу малобројним врстама које могу живети у близини људских насеља издваја се Xantoriа париетина са листастим талусом;

• пионирске су врсте у насељавању голих стена и земљишта, које мењају, обогаћују их хумусом чиме стварају подлогу за насељавање биљака;

• развијају се на земљиштима сиромашним минералним материјама (тундре на северу) на којима биљке не могу да расту па тако представљају храну животињама тих предела;

• на Исланду се неке врсте, као нпр. Cetraria islandica ili Lecantora esculenta (мана), богате скробом користе за прављење хлеба и других јела, односно, за исхрану људи;

• из више врста лишаја изоловани су антибиотици па се могу користити и у хуманој медицини;

• у цвећарстvu se зa пravљeњe veнaca коrиsti vrsta Cladonia alpestris која живи у северној Европи;

• неке врстe какvа јe Evernia prunastri садрже ароматичне материје па су се раније користиле за прављењe пaрфeмa;

• Roccella fucoides i Roccella tinctoria, медитеранске врсте лишаја, користиле су се раније за добијање лакмус и орсеј боја;