1. Pojam i vrste saobraćaja

1.1. Pojam saobraćaja

Saobraćajna djelatnost je djelatnost koja se sastoji u promjeni mjesta ljudi, stvari ili

saopštenja. Saobraćajna djelatnost je postala posebno značajna za čovjeka sa pojavom prvih

ljudskih naseobina. Tada se pojavila potreba da se svakodnevno promjeni mjesto veće količine

hrane, značajnog broja ljudi, odnosno saopštenja. Pojavila se potreba za „saobraćanjem“ – za

saobraćajnom djelatnošću.

Saobraćaj nije isto što i saobraćajna djelatnost i može se definisati na različite načine. Za

nas su najvažnije tri definicije saobraćaja:

- Saobraćaj je samostalna ljudska djelatnost čiji je cilj promjena položaja ljudi, stvari ili

saopštenja.

- Saobraćaj je organizovano kretanje saobraćajnih jedinica saobraćajnim putevima.

- Saobraćaj je jedna od četiri egzistencijalne funkcije svakog životnog prostora, čiji je cilj

povezivanje ostalih funkcija.

Saobraćaj je mnogo doprinio ukupnom razvoju civilizacije i predstavlja jedan od važnih

elemenata ovog razvoja. Međutim, štetne posljedice saobraćaja prijete da omalovaže i znatno

umanje korist od saobraćaja.

Kao najznačajnije štetne posljedice saobraćaja danas se ističu:

1. Zagađivanje ooline bukom

2. Zagađivanje okoline izduvnim gasovima i otpadnim materijama,

3. Iscrpljivanje prirodnih resursa,

4. Nastradali u saobraćajnim nezgodama,

5. Materijalne štete, gubici i troškovi saobraćajnih nezgoda, i

6. Socijalno zagađivanje međuljudskih odnosa izazvano saobraćajem, a posebno

saobraćajnim nezgodama.

Bezbjednost saobraćaja je naučna disciplina koja se bavi izučavanjem štetnih posljedica

saobraćaja i metodama njihovog smanjivanja. Ako se predmet bezbjednosti saobraćaja svede na

saobraćajne nezgode, onda se mogu razlikovati dva pristupa – dva aspekta bezbjednosti

saobraćaja: aktivna i pasivna bezbjednost saobraćaja.

Aktivna bezbjednost saobraćaja odnosi se na sprečavanje nastanka saobraćajnih nezgoda,

tj. smanjivanje rizika da se desi saobraćajna nezgoda.

Pasivna bezbjednost saobraćaja se odnosi na smanjivanje štetnih posljedica saobraćajnih

nezgoda koje su se dogodile. Dakle, cilj ove bezbjednosti nije smanjivanje broja nezgoda, već

smanjivanje šansi da posljedice nezgode budu veće.

1.2. Vrste saobraćaja

Saobraćajni sistem se može podijeliti na podsisteme, vidove i grane saobraćaja. Vidovi

saobraćaja su kopneni, vodni i vazdušni. Vidovi saobraćaja se dijele na grane. U kopneni

saobraćaj spadaju drumski, željeznički i cijevni saobraćaj. U vodni saobraćaj spadaju saobraćaj

morima, okeanima, rijekama, jezerima i kanalima. U vazdušni saobraćaj spadaju saobraćaj u

vazdušnom prostoru i saobraćaj u kosmičkom prostoru.

U našem seminarskom radu mi ćemo se većinom baviti drumskim saobraćajem, tačnije

uticajem alkohola na bezbjednost saobraćaja.

2. Алкохол и начини дјеловања алкохола на психофизичке способности човјека

Судећи према археолошким налазима, људи су вјештину добивања алкохолних

пица познавали још прије 35 - 40.000 година. О пијанству, као болесној појави, писало се у

древним записима, још прије Хипократа, Галена и Аристотела. Прве дефиниције о

патологији пијанства налазе се у санскритским записима из старе Индије, а касније код

Аристотела и Платона. Временом су пијење и пијанство, прихваћени као друштвене

норме. Технолошким напретком и развојем свијести људи, попратне појаве пијења, као,

нпр. пијанство у посебним приликама те агресивно понашање у пијанству, почињу се

сматрати прекршајем и моралном маханом. Посљедњих сто педесет година неке

последице пијења, као нпр. алкохолна психоза, сматрају се болешћу. Сама овисност о

алкохолу сматра се болешћу тек задњих педесет година. Истраживања у овој области

доносе све више доказа да и тзв. "умјерено пијење" може изазвати здравствене,

психолошке и социјалне поремећаје, чак и у случају када се не појави овисност о

алкохолу.

Алкохол je, у медицинском смислу, отров нервног система. Унет у организам он

мења менталну активност човека. Налази се у алкохолним пићима у различитим

концентрацијама и конзумира се углавном ради постизања „доброг" расположења.

Алкохоличар je човек који je услед дуготрајног и неконтролисано конзумирања

алкохола развио токсикоманску зависност.Код њега алкохол је довео до органиских

оштећења нервног система и других органа (јетре и желуца), затим до испада у психичким

функцијама и коначно, моралне и социјалне деградације личности.

Зависност од алкохола (алкохолизам) je хронична болест алкохоличара. Овде je

потребно нагласити да алкохолизам не само што ремети телесно и душевно здравље

појединца и девалвира његов социјал статус, већ разграђује брак и породицу, како на

емоционалном плану, та и у материјалном погледу.

Алкохолисано стање се, у најширем смислу, може схватити као психичка и

телесна реакција организма на конзумирани алкохол. Строго медицински гледано, свако

алкохолисано стање представља интоксикацију (тровање).

2.1. Метаболизам алкохола

Из алкохолног пића унетог у организам алкохол прелази у крв, тј. врши се његова

ресорпција. Она започиње још у устима, али се у највећој мери обавља у танком цреву.

Фаза ресорпције траје 30-60 минута и no њеном завршетку се постиже максимална

концентрација алкохола у крви. Ресорпција може да траје дуже или краће време. Ако се

конзумира већа количина жестоког пића у кратком времену и то на празан желудац, онда

je ресорпција знатно бржа. Може да се заврши за 10-15 минута. Међутим, ако je пијење

споро и ако je још праћено конзумирањем хране, онда je ресорпција успорена.

Након завршене ресопрције ниво алкохола у крви мирује одређени период (до два

сата) и то je тзв. плато. Након њега, следи фаза елиминације, тј. излучивања из организма.

Концентрација алкохола у крви се постепено смањује, a у мокраћи расте. Максимални

ниво алкохола у мокраћи постиже се за око 120 минута. Од конзумиране количине

алкохола, око 90% се разгради у јетри, Око 10% се излучује у неразграђеном облику и то

преко мокраће, столице и издахнутог ваздуха. У судској пракси се дешава да поједини

починиоци кривичних дела, a посебно у саобраћајним деликтима, правдају своје пијанство

конзумирањем већих количина воћа и воћних сокова. Такве тврдње немају никаквог

медицинског основа. Наиме, човек није у стању да конзумира толике количине угљених

хидрата (воћа или воћних сокова) да би му ниво алкохола у крви био од значаја за

управљање моторним возилом.

2.2. Алкохолемија и њен форензички значај

За потребе форензичке психијатрије и суда врши се лабораторијско доказивање

алкохола у крви и мокраћи. Концентрација алкохола у крви назива се алкохолемија.

Изражава се у јединицама које се називају грам промил или милимол/л (милимол на

литар). Након конзумирања одређене количине алкохола, алкохолемија расте (фаза

ресорпције), затим достиже максимум и ту се задржава извесно време (плато), да би затим

њена вредност опадала (фаза елиминације). Већ 24 сата након пијења нема више алкохола

у организму.

За форензичке и судске потребе важно je одређивање алкохолемије у тренутку

почињења саобраћајног удеса. To чинимо тако што на сваки протекли сат од момента

почињења дела додајемо тзв. фактор елиминације који у просеку износи 0,15 грам

промила. Наиме, праћењем метаболизма алкохола утврђено je да се на сваки сат

елиминише одређена количина алкохола из организма која би у просеку одговарала

алкохолемији од 0,15 грам промила.

Алкохолемија je значајан показатељ у вештачењу алкохолисаних стања, али je

сасвим погрешно из ње изводити закључке о понашању особе у време почињења дела.

Великог утицаја na понашање у стању алкохолисаности има и структура личности, тј.

присуство разних психолошких и психопатолошких садржаја. При истој алкохолемији (од

пример, 1,0 грам промила) једна особа ће бити изразито весела, раздрагана и добро

расположена, чак лако психомоторпо убрзана. Друга ће при истој алкохолемији

показивати симптоме психомоторне инхибиције са успореношћу, поспаношћу и

малаксалошћу уз одсуство сваке жеље за било каквим контактима и активностима. Трећа

особа у пијаном стању (при алкохолемији од 1,0 грам промила) манифестоваће изразито

дисфорично (мрзовољно) расположење са видном афективном напетошћу. Истовремено

ће бити спремпа да на мале, скоро безначајне поводе, реагује импулсивно и покаже

агресивно и опасно понашање.

2.3. Дејство алкохола на централни нервни систем

Мада постоји мноштво симптома пијанства и много модела понашања пијаног

човека, ипак се дејство алкохола на мозак може посматрати кроз два основна реакциона

типа. To су физиопатсшошки и психопатолошки тип.

Физиопатолошки тим реаговања подразумева првенствено испаде у области чула

и моторике. Последица je глобалног дејства алкохола на мозак које je изразито

инхибиторно, тј. успоравајуће. Алкохол отупљује функције чула, a нарочито вида и слуха.

To значи да пијан човек слабије види и слабије чује. Могућаје и појава илузија. Посебно је

важан поремећај координације покрета, који се прпмећује већ при малим дозама алкохола.

Уопште, алкохол се сматра много важнијим криминогеним фактором у саобраћајној

делинквенцији него у другим подручјима криминалне активности човјека.

Психопатолошки тип реаговања састоји се у чињеници да алкохол пре свега

инхибира рад коре великог мозга. У таквој ситуацији комиро-митоване су психичке

функције као што су: свест, мишљење, пажња и опажање. Све описане психичке промене

се одражавају на понашање пијане особе. Оно што посебно треба нагласити јесте да

алкохол редукује страх. Страх je иначе природан и неопходан регулатор човековог

понашања. Лишена страха, пијана особа предузима радње којима може угрозити свој или

туђи живот.

2.4. Толеранција на алкохол

Толеранција на алкохол представља могућност организма, пре свега централног

нервног система, да поднесе одређену количину конзумираног алкохола. Познато je да су

деца и старци нарочито осетљиви, као и жене после порођаја. Посебно je важно нагласити

да особе које су претрпеле тешку трауму главе, затим епилептичари и душевни болесници

показују повећану осетљивост на алкохол. Сасвим je разумљив интерес психијатријског

вештака и суда да сазнају како један починилац кривичног дела подноси алкохол, a

посебно да разјасне да ли je алкохолисаност lempore criminis последица слабе толеранције.

У том циљу je у форензичку праксу, већ одавно, ушла метода испитивања толеранције на

алкохол позната под називом алкохолна проба. Суштина je у томе да се окривљеном да да

пије исту количину и врсту пића коју je пио у време дела. Наравно да и сви други услови

морају бити исти. При томе испитаник не сме да зна да je у питању експеримент. Ова

метода има много пропуста na je у пракси напуштена. Мора се признати да није баш

пожељно опијати човека (тровати га) да би се на основу тог изводили закључци о његовом

душевном здрављу.

2.5. Алкохолисана стања

Под појмом алкохолисано стање подразумевамо комплекс психичких и телесних

реакција организма које настају након конзумирања одређене количине алкохола.

Многобројни су узроци који одређују симптоматологију алкохолисаних стања, почев од

психичког и телесног стања организма, количине и врсте конзумираног пића, na до услова

у којима се пије (топла загушљива просторија), начина пијења (комбиновано конзумирање

алкохолног пића и хране) и још многи други. Са форензичко-психијатријског становишта

можемо издвојити два битна фактора (можда не и најважнија) који у битној мери

моделишу клиничку слику алкохолисаности. To су: квалитет психолошке реакције на

алкохол и количина конзумираног алкохола. Сва алкохолисана стања Биндер дели у две

велике групе: једноставна или обична и абнормална алкохолисана стања.

Једноставна, обична или „нормална" алкохолисаност je такво стање где су

симптомк пијанства углавном добро познати, како пијаној особи, тако и околини. Према

количини попијеног алкохола једноставна пијанства се деле у три групе: лако, средње и

тешко пијанство.

Лако пијанство или лаки степен алкохолисаности карактерише се благом

психомоторном узбуђеношћу и падом менталних кочница. Све психичке функције су лако

убрзане и дискоординисане. Појачан je импулс за говор. Асоцијације су брзе.

Расположење je повишено, еуфорично. Јавља се склоност ка лаком и брзом успостављању

вербалних контаката, следе шале, досјетке и вицеви. Долазе до изражаја кључне

карактерне црте које особа испољава без претходне обраде. Нагони су лако појачани и

недовољно контролисани, посебнс сексуални нагон. У саобраћају такве особе су брзе и

енергичне. Ослањају се на своје „способности" и ne поштују саобраћајне прописе.

Алкохолемија која одговара овом пијанству креће се од 0,5 до 1,5 грам промила

Средње пијанство или средњи степен. алкохолисаности поседује исте снмптоме

као и лако пијанство, само што су изражени у јачем степену. Функције чула, посебно чуло

вида и слуха, су ослабљене. Имајући у виду поремећај координације покрета и ослабљене

функције чула, безбеднс управљање моторним возилом апсолутно није могуће. Особе у

овом стању пијанства су најопаенији возачи и најчешћи починиоци тешких саобра-ћајних

незгода. Алкохолемија која одговара овом стању пијанства износи од 1,5 до 2,5 грам

промила.

Тешко пијанство или тешки степен алкохолисаности карактерише се озбиљним

испадима у психичким функцијама и моторним одузетостима. Свест je поремећена, јаче

или слабије сужена, пажња и опажање изразито редуковани, мишљење површно и

конкретно, испрекидано честим блоковима. вољно-нагонска сфера изразито ослабљена.

Сувишно je наглашавати да je особа у тешком пијанству апсолутно неспособна за

управљање моторним возилом. Нажалост, у пракси наилазимо на особе које су у тешком

стању алкохолисаности изазвале саобраћајне незгоде са смртним последицама.

Мамурлук умањује возачку способност и јавља се као последица узете веће

количине алкохола.То је позно дејство алкохола и настаје након више сати (чак и преко 24

сата) од узимања алкохола. Испољава се поспаношћу, успорењем рефлекса,

малаксалошћу, главобољом, појачаном жеђи, смањењем концетрације, поремећајем

опажања и упамћивања. Мамурлук је чест узрок саобраћајних незгода послије разних

прослава, кад се нарочито прекомјерно пије.

3. Uticaj alkohola na bezbijednost saobraćaja

Alkohol se smatra jednim od najvećih uzroka saobraćajnih nezgoda. Uticaj na čovjeka

zavisi od količine alkohola u organizmu.

Uticaj alkohola na vozačke sposobnosti nije isti na sve ljude. On zavisi i od tjelesne

težine, uzrasta, fizičke kondicije, metabolizma i raznih drugih faktora. Ipak, u količinama preko

0,30 mg/ml alkohol ima veoma negativan uticaj na sve vozače, bez obzira na lične karakteristike.

Iako mnogi misle da im prisustvo alkohola ne smeta (neki čak misle i da poboljšava

vozačke sposobnosti) on utiče na naš nervni sistem htjeli mi to ili ne. Loš uticaj ogleda se prije

svega u lošijem opažanju, procjenjivanju i sporijoj reakciji, kao i smanjenju samokontrole.

Члан 174. Закона о безбједности саобраћаја

1) Возач не смије да управља возилом у саобраћају на путу, нити да почне управљати возилом ако је под дјеловањем алкохола.

2) Сматраће се да је под дјеловањем алкохола лице за које се анализом крви или крви и урина или другом методом мјерења количине алкохола у организму утврди да количина алкохола износи више од 0,3 г/кг, или код којег се, без обзира на количину алкохола у крви, стручни проблем утведи да показује знаке поремећености изазване дејством алкохола.

3) Сматраће се да су под дјеловањем алкохола лица која се анализом крви или крви и урина или другом методом мјерења количине алкохола у организму утврђено одговарајућим средствима или апаратима за мјерење алкохолизираности:

Возач моторног возила категорије Ц, ЦЕ, Д и ДЕ и возачи поткатегорије Ц1, Ц1Е и Д1 и Д1Е за вријеме управљања возилом те категорије.

Возач возила којим се обавља јавни превоз-за вријеме обављања јавног превоза тим возилом

Возач возила коме је управљање возило основно занимање- за вријеме управљања тим возилом, обављајући послове тог занимања

Иструктор вожње за вријеме оспособљавања кандидата за возача у практичном управљању возилом

Кандидат за возача за вријеме обуке у пркатичном управљању возилом

Возач млађи од 21 године старости или с мање од три године возачког искуства.

Vožnja u alkoholisanom stanju je glavni problem za bezbjednost na putevima u mnogim

zemljama pa i kod nas. Alkohol pogoršava funkcionisanje nekoliko procesa koji su neophodni za

učestvovanje u saobraćaju. Oštećenja nastala pod uticajem alkohola povećavaju šansu da će svi

učesnici biti uključeni u saobraćajnu nezgodu.

Prema istraživanjima kod nas i u svijetu alkoholisanost je jedan od glavnih uzročnika

saobraćajnih nesreća. Najteže nesreće po broju žrtava i po pričinjenoj materijalnoj šteti

prouzrokuju alkoholisani vozači. Smrtnost u tim nesrećama je i do sedam puta veća nego u

drugim slučajevima.

Uživaoci alkohola često nisu svjesni štetnih posljedica konzumiranja alkohola prije i za

vrijeme vožnje, pa zato njihovom vaspitanju i razvijanju svijesti treba posvetiti veliku pažnju.

Dobro voziti ne znači samo poznavati propise i imati brze reflekse, nego i znati ophoditi se u

saobraćaju. Svi vozači bi medjusobno morali biti tolerantniji i pokazivati veću solidarnost kako

bi se na drumovima stvorila povoljnija atmosfera.

Za razliku od trijeznih i zdravih vozača, alkoholisani vozači svojim načinom vožnje

ometaju bezbjedno odvijanje saobraćaja. Naročito je noćna vožnja uz alkohol znatno zamornija i

potencijalno opasnija, pa su udesi noću češći zbog slabe vidljivosti, zaslijepljenosti i veće

pospanosti vozača.

Утицај алкохола на понашање возача

Утицај алкохола на психофизичко стање и понашање возача je вишеструко негативно.

Због свог дејства да раствара липоидне супстанце (масти) у нервним ћелијама и да доводи

до дехидратације (губитак воде) у ћелијама, алкохол је својеврстан отров мозга и

периферног нервног система. Осим тога, ако имамо на уму да je нарочито мали мозак

изложен токсичном деловању алкохола, a мали мозак (заједно са унутрашњим увом)

представља главни центар за равнотежу, јасно je зашто се човек који je под утицајем

алкохола, несигурно креће. Аналогно томе, возач са оштећеном равнотежом je неспособан

за нормалну вожњу. На најмањи поремећај равнотеже, нарочито су осјетљиви возачи

двоточкаша (мотоциклисти и бициклисти), што неминовно доводи до кривудаве и

несигурне вожње и често завршава са падом, односно незгодом. Такође под утицајем

алкохола долази до поремећаја функције очних мишића при чему лице слабије види у

мраку, теже се привикава на свијетлост што може довести до сметњи , те до погрешне

процјене удаљености појединих објеката. Ово је нарочито опасно када возач приликом

претицања, због погрешне процјене удаљености возила које долази у сусрет. Овакве

појаве су чест узрок настанка саобраћајних незгода на нашим путевима. У свијести једног

броја возача урезано је одређено схватање које није засновано на научним основама, а које

се огледа у томе да мале количине алкохола које наш законодавац дозвољава, стимулишу

возача да слободније вози, да је ослобођен страха те да услед дјеловања алкохола у

појединим ситуацијама брже и боље реагује. Наравно, овакве тезе немају аргументе који

би их подржали, јер је апсурдно помислити на такав став знајући да је законодавац

прописао да возачи који дејлују, односо раде у јавном превозу, као и возачи теретних

возила не смију да имају нимало алкохола у крви, поред тог, законодавац је прописао низ

случајевима у којима се приликом обављања одређених послова који се тичу саобраћаја,

не смије појављивати никаква количина алкохола.

При конзумирању мањих доза алкохола до 0.2 промила долази до смањења

концетрације. А повећаним конзумирањем алкохола долази до следећих стања:

0,2-0,5 промила: неспособност да се светла у покрету виде или прецизно лоцирају,

проблеми у процени растојања и теденција да се предузму већи ризици

0.5-0.8 промила: смањена процена растојања и прилагођеност очију на услове

мењања интезитета светла, ослабљена осетљивост на црвено светло, јако смањене

способности реаговања и концетрације, ослабљена равнотежа.

0,8-1.2 промила: настаје еуфорија- прецјењивање сопствених способности, смањење

периферног вида (тунелски вид), повећава се ослабљеност на свјетло и тамно, ослабљена

перцепција препрека и погоршање способности оцјене димензија. Узимање мањих

количина алкохола уз дрогу или психоактивне лијекове, појачава заједничко неповољно

дејство (опијеност).

1.2-1.4 промила: Почетак потпуне неспособности за вожњу, даље погоршење

периферног вида и прилагодљивости на светлосне услове који се не мењају, озбиљно

погоршење концентрације, крајња еуфорија.

Утицај алкохола на безбедност претицања

Алкохол je један од најважнијих елемената психофизичког стања возача који

доприноси настанку саобраћајних незгода. Описана методологија одређивања "узрока"

саобраћајне незгоде отежава или онемогућава корсктпу процену утицаја алкохола na

безбедност претицања. Мада je неспоран утицај алкохола на време реаговања, квалитет

процењивања ситуације и квалитет реакције, тешко je поуздано и прецизно одредити

утицај алкохолисаности возача на безбедност претицања. Очито да je алкохол знатно

присутнији код неких других саобраћајних незгода него код незгода при претицању. Ma

колико ово било неочекивано, тешко je поверовати да се "изгубио" значајан број

саобраћајних незгода при претицању са алкохолисаним возачима. Проценат претицања

међу саобраћајним незгодама са алкохолисаним возачима, знатно je мањи него међу свим

саобраћајним незгодама. Оваква појава може се тумачити тиме да се већина

алкохолисаних возача лако одлучује за укључивање у саобраћај. Међутим, свесни

драстичних казни за алкохолисаност они се задовољавају неупадљивом вожњом, тј. лакше

се одричу небезбедних претицања него неких других, једноставнијих (неопходнијих)

операција у вожњи. Зато се алкохолисаност као узрок, вероватно "сели" ка другим

типовима незгода које су скопчане са неким неопходним операцијама у вожњи (слетање са

пута, незгоде при мимоилажењу, обарање пешака, незгоде при маневрисању и сл.)

Uticaj alkohola na rizik od saobraćajne nezgode

Oštećenja nastala pod uticajem alkohola imaju značajan uticaj na rizik od saobraćajne

nezgode kod vozača bilo motornih vozila ili motocikala i bicikala pješaka; redovno se prijavljuje

kao jedan od najozbiljnijih faktora koji doprinose saobraćajnim nezgodama u industrijalizovanim

zemljama. Vozači koji konzumiraju alkohol su pod većim rizikom da budu uključeni u

saobraćajne nezgode od onih koji nemaju alkohol u svojoj krvi, a rizik brzo raste sa povećanjem

koncentracije alkohola u krvi. Za motocikliste, koji imaju koncentraciju alkohola u krvi preko

0.05 g/100ml , procenjeno je da se rizik od saobraćajne nezgode povećava i do 40 puta više u

poređenju sa koncentracijom od 0.00 g/100 ml. Prema tome, može se postaviti pitanje ko je pod

najvećim rizikom od saobraćajne nezgode nastale kao

posledica vožnje u alkoholisanom stanju? Učesnici u saobraćaju koji su redovni prekršioci ili

prekršioci po prvi put sa vrlo visokom koncentracijom alkohola u krvi BAC, predstavljaju grupu

sa najvećim rizikom za vožnju u alkoholisnaom stanju. Istraživanja o učesnicima u saobaćaju sa

najvećim rizikom, klasifikovala su ih na osnovu demografsakih karakteristika ili promenjljivosti

ponašanja.

Demografske karakteristike vozača koji voze u alkoholisanom stanju

U pogledu demografskih karakterisika, jedna stalna slika vozača koji voze u alkoholisanom

stanju se pojavljuje u velikom broju studija. Ovi vozači imaju sledeće karakteristike:

• Muškarci

• Starosne dobi 18-24

• Iz niske društvene klase

• Samci ili razvedeni

• Zanimanje-radnik

• Niskog obrazovanja i ograničene pismenosti

• Niskog stepena samopouzdanja

U poređenju sa motociklistima sa koncentrcijom alkohola u krvi koja je iznad dozvoljene

zakonske granice od 0.05 g/100ml u državi Viktorija u Australiji, karakteristike su sledeće

• Muškarci

• Starosne dobi 26-40

• 10-20godina vozačkog iskustva

• vožnja bez zaštitne kacige

• bez dozvole

U istoj studiji, Austrlijanci su utvrdili da grupu pešaka u intoksiniranom stanju verovatno čine

muškarci između 31 i 59 godina. Druge karakterisitke se ne razlikuju mnogo od pešaka koji su

učesnici u saobrćajnoj nezgodi bilo da su intoksinirani ili ne.

Vozači motornih vozila i motociklisti sa bilo kojim nivoom koncentracije alkohola u krvi

(BAC) većom od 0 promila su pod većim rizikom od saobraćajne nezgode od onih čija je

koncentracija alkohola u krvi 0 promila.

Generalno, kada koncentracija alkohola u krvi postane veća od 0, rizik da će osoba biti umešana

u saobrćajnu nezgodu značajno raste i na nivou od 0.04 g/ 100ml.

Mladi vozači bez iskustva u poređenju sa iskusnim vozačima koji voze sa koncentracijom

alkohola u krvi od 0.05g/100ml imaju 2,5 puta veću šansu da budu umješani u saobraćajnu

nezgodu.

Ustanovljeno je da su malo stariji vozači između 20-29 pod tri puta većim rizikom u poređenju

sa vozačima od 30 godina i starijim, pri svim nivoima koncentracije alkohola u krvi.

Vozači tinejdžeri u poređenju sa vozačima od 30 i više godina su pod pet puta većim rizikom od

saobraćajne nezgode pri svim nivoima koncentracije alkohola u krvi.

Vozači tinejdžeri sa koncentracijom alkohola u krvi od 0.03g/100ml, koji voze dva ili više

putnika imaju 34 puta veće šanse da budu učesnici u saobraćajnoj nezgodi u poređenju sa

vozačima od 30 više godina koji ne konzumiraju alkohol i voze jednog putnika.

Konzumiranje alkohola od strane vozača ugrožava život pešaka, biciklista i vozača

motorizovanih dvotočkaša.

Osobine vozača koji voze u alkoholisanom stanju

Na osnovu jednog istraživanja sprovedenog u Australiji, ustanovljeno je da se populacija može

podeliti u četiri grupe na osnovu tri ključna faktora:

• njihovom strahu da će biti uhvaćeni dok su pod uticajem alkohola

• njihovom strahu od sudara

• njihovom prihvatanju granice koncentracije alkohola u krvi od 0.05g-100ml

Ove četiri grupe su okarakterisane kao:

• oni koji veruju, koji su imali veliki strah da budu uhvaćeni ili da dožive saobraćajnu

nezgodu i koji su imali najviši nivo prihvatanja koncentracije alkohola u krvi od

0.05g/100ml i pridružene protiv mere. Oni su u poslednjoj prilici za piće manje

konzumirali alkohol;

• oni koji su pod pritiskom, koji su takođe imali veliki strah ali su imali niži nivo

prihvatanja granice koncentracije alkohola u krvi od 0.05 g/100ml kao i primenjivanje

iste;

• oni koji su zastrašeni, koji su se manje plašili ali su prihvatili potrebu za granicom

koncentracije alkohola u krvi od 0.05g/100ml i protiv mere;

• oni koji se protive, koji su se malo plašili da budu uhvaćeni ili da dožive saobraćajnu

nezgodu i imali su niži nivo prihvatanja dozvoljene granice koncentracije alkohola u krvi

od 0.05 g/100ml i protiv mere. Oni su poslednji put najviše pili i prijavili su da su vozili

pod uticajem alkohola češće nego ostale grupe.

Ova studija zaključuje da su oni koji se protive su grupa sa najvećim rizikom da budu umešani u

saobraćajnu nezgodu i takođe spadaju u grupu onih čije ponašanje je najteže promeniti.

Opadanje sposobnosti u oblasti pojedinih čula

Reakciono vrijeme ili psihička sekunda-je vreme koje prodje od trenutka kada vozač uoči

prepreku do trenutka kada odluči da na opasnost reaguje kočenjem.

Prema prikazanom dijagramu vidi se da je u vožnji pri brzini od 50 km/h psihička sekunda

kod trijeznog vozača 14m, kod pijanog 22m,a kod mamurnog 29m.

U vožnji pri brzini od 50km/h u mraku vozača zasjeni vozilo koje mu dolazi u susret, trijeznom

vozaču je potrebno 68m da se privikne na novonastalu situaciju, dok je pijanom potrebno 126m.

Pri brzini od 50km/h vozač će pri dnevnoj svjetlosti da raspozna saobraćajni znak u trijeznom

stanju na 138m, u pijanom na 112m, a u mamurnom na 100m.

Ovaj dijagram prikazuje opadanje refleksa čula sluha pri brzini od 50 km/h.