glikokortikoidi

7/24/2019 glikokortikoidi

1/11

FARMAKOLOKI EFEKTI HORMONA

MILICA . PROSTRAN

UVOD

Klinika efikasnost lekova zavisi od:

- Koncentracije leka na mestu njegovog eljenog dejstva i

- Fizioloke reaktivnosti tog mesta.

Farmakokinetiki parametri koji odredjuju koncentraciju leka na mestu eljenog dejstva su:

- Resorpcija

- Distribucija

- Eliminacija:Biotransformacija-metabolizam i

Izluivanje iz organizma.

Fizioloka reaktivnost mesta dejstva leka (tzv. farmakodinamski faktor) moe kvantitativno i/ili

kvalitativno promeniti dejstvo leka. Takve individualne varijacije u klinikoj efikasnosti lekova predstavljaju

veliki problem. etiri osnovna uzroka individualnih varijacija u klinikoj efikasnosti lekova su:

- Genetski faktori

- Uzrast- Patoloka i fizioloka stanja (npr. trudnoa, dojenje, gojaznost, oboljenja jetre i bubrega i sl.), kao i

- Interakcije izmedju lekova.

FARMAKOLOKI EFEKTI HORMONA: HORMONI KAO LEKOVI

Hormoni su bioloki aktivni agensi koji se sintetiu i oslobadjaju iz jednog tkiva, a zatim se putem

krvi prenose i deluju na udaljene ciljne organe i/ili tkiva. Oni, zajedno sa nervnim sistemom, imaju ulogu

integrisanja raznih funkcija u organizmu, odnosno ouvanje homeostaze. Hormoni su klasino korisni lekovi


2/11

FARMAKOLOKI EFEKTI HORMONA 2

u supstitucionoj terapiji. Medjutim, neki od njih1, npr. glikokortikoidi, prouzrokuju snane farmakoloke

efekte zbog kojih imaju mnogobrojne terapijske indikacije. Prema tome, kada govorimo o (egzogeno

primenjenim) hormonima kao lekovima, odnosno njihovim farmakolokim efektima, moramo naglasiti da

svi principi racionalne farmakoterapije vae i za hormone. Medjutim, uvek moramo imati u vidu injenicu da

postoji i bazalna sekrecija hormona. Na primeru glikokortikoida, pokazaemo koja su to pravila.

U kori nadbubrene lezde sintetiu se dve grupe steroida: kortikosteroidi (gliko- i

mineralokortikoidi) koji imaju 21 atom ugljenika, i androgeni koji imaju 19 atoma ugljenika. Minimalne

promene u strukturi glikokortikoida, koje lue elije u z. fasciculata i z. reticularis, dramatino menjaju

jainu, trajanje dejstva, kao i mineralokortikoidnu aktivnost.

Steroidi nadbubrene lezde se sintetiu i otputaju kada je to potrebno. Sekreciju kortizola,

najvanijeg prirodnog glikokortikoida, reguliu hipotalamus i hipofiza. Glavni fizioloki stimulans za sintezu

i otputanje glikokortikoida je ACTH iz prednjeg renja hipofize, dok se mineralokortikoidi lue uglavnom

pod dejstvom angiotenzina II. Istovremeno, izlueni kortizol spreava dalje oslobadjanje ACTH

mehanizmom negativne povratne sprege. Primena egzogenih glikokortikoida jo vie pojaava inhibitorno

dejstvo kortizola na hipofizu, tako da moe doi do supresije osovine hipofiza-hipotalamus-nadbubrena

lezda, to za posledicu ima atrofiju nadbubrene lezde. Supresiju te osovine nikada ne moe prouzrokovati

samo jedna ili vie doza glikokortikoida, bez obzira na to koliko bile velike. Medjutim, supresija sigurno

nastaje posle produene terapije. Ona se kliniki ne manifestuje sve dok dajemo hormone, ali se vidi prilikom

naglog prekida terapije. To je i razlog da se dugotrajna terapija glikokortikoidima mora prekidati postepeno,

kako bi se uspostavilo normalno funkcionisanje kore nadbubrene lezde (vidi kasnije).

Postoji i bazalna sekrecija glikokortikoida. Poetni supstrat za sintezu je holesterol (60-80%

plazmatskog porekla), koji se nalazi u lipidnim granulama elija srednjeg sloja kore nadbubrene lezde. U

odsustvu stresa, lezda lui oko 20 mg (15-25 mg) kortizola dnevno. Sekrecija kortizola sledi cirkadijalni

ritam. Najvea koliina se lui oko 8 sati ujutro, a najmanja oko ponoi, za vreme spavanja.

DEJSTVO I MEHANIZAM DELOVANJA

Glikokortikoidi imaju mnogobrojna dejstva koja se ispoljavaju na skoro svim elijama organizma2.

Najvanija medju njima su sledea:

1 Primena tiroksina za leenje gojaznosti nije racionalna indikacija: on se ne sme koristiti za te svrhe!

2 Smatra se da u svakoj eliji organizma postoji od 10 do 100 gena odgovornih za steroide. Takodje, svaka elija ima od 3.000 do

10.000 specifinih receptora sa velikim afinitetom za glikokortikoide.


3/11


1. Opta metabolika dejstva, balans vode i elektrolita, kao i dejstva na organske sisteme

2. Negativna povratna sprega na prednji reanj hipofize i hipotalamus, kao i

3. Antiinflamatorno, antialergijsko i imunosupresivno delovanje.

Ranije shvatanje je bilo da su fizioloka dejstva glikokortikoida ona koja se odigravaju pri upotrebi

doza koje odgovaraju uobiajenoj dnevnoj produkciji hormona. Prema tim shvatanjima, antiiflamatorno i

imunosupresivno dejstvo su farmakoloka dejstva hormona. Medjutim, dananji stav je da su i

antiinflamatorno i imunosupresivno dejstvo fizioloka dejstva, jer spreavaju naruavanje homeostaze

organizma.

Ova dejstva su osnova za korienje glikokortikoida u terapiji.

Klinika primena (egzogeno aplikovanih) glikokortikoida je: 1) u supstitucionoj terapiji i 2) simpto-

matska primena zbog njihovog antiinflamatornog, antialergijskog i imunosupresivnog efekta.

Antiinflamatorno i imunosupresivno dejstvo se ostvaruju preko sloenih, i delimino istovremenih,

mehanizama, od kojih neki nisu do kraja objanjeni (tj. preko inhibicije specifinih funkcija leukocita).

Antiinflamatorno i imunosupresivno dejstvo se ostvaruje na krvnim sudovima, elijama i

medijatorima zapaljenjske i imune reakcije.

Vano je napomenuti da glikokortikoidi blokiraju sve tipove zapaljenjskih reakcija bez obzira na

uzroke. Uzronik bolesti ostaje nedodirljiv, a dejstvo leka je simptomatsko (palijativno). Zbog ovakvog

dejstva glikokortikoidi u pojedinim situacijama spaavaju ivot bolesnika (npr. anafilaktiki ok), a u drugim

mogu biti uzrok terapijskih neuspeha, pa i katastrofa, jer suprimiraju odbrambene reakcije organizma (npr.

superinfekcije u terapiji leukemija).

Glikokortikoidi inhibiu ne samo rane fenomene zapaljenja (npr. crvenilo, temperaturu, otok i bol),

nego i kasne fenomene zapaljenja (npr. proliferacija kapilara i fibroblasta, deponovanje kolagena,

cikatrizacija).

Oni inhibiu i itav niz supstanci koje uestvuju u procesima zapaljenja i imunog odgovora

organizma, kao to su:

- Arahidonska kiselina i njeni metaboliti (npr. prostaglandini i leukotrijeni)3

3 Glikokortikoidi mogu redukovati ekspresiju ciklooksigenaze, enzima koji uestvuje u stvaranju prostaglandina. Najnoviji podaci

ukazuju da postoje dva gena za sintezu dva enzimska izomera: COX-1 i COX-2. Glikokortikoidi inhibiu ekspresiju inducibilne

COX-2, koja se stvara u elijama zapaljenjske reakcije. Egzogeni glikokortikoidi inhibiu transkripciju gena za COX-2, bilo

direktno, bilo preko modulacije funkcije AP-1 ("Transcription Factor Activator Protein"). AP-1 uestvuje u indukciji gena za

kolagenazu, IL-2, IL-2 receptor i COX-2 (posle vezivanja za DNA iznad mesta za poetak transkripcije). Stvoreni kompleks gliko-kortikoid-receptor vezuje se za AP-1 i inhibie njegovu funkciju.


4/11


- PAF ("Platelet Activating Factor"-faktor aktivacije trombocita)

- TNF ("Tumor Necrosis Factor"-faktor nekroze tumora)

- Interleukin-1 (IL-1), ali i IL-2, 3, 4, 5, 6 i 8

- MIF ("Macrophage Migration-Inhibition Factor"-faktor inhibicije migracije makrofaga, koji onemoguava

nagomilavanje makrofaga na mestima zapaljenja), kao i

- Glikokortikoidi inhibiu stvaranje plazminogenskog aktivatora u neutrofilima4.

Iako se smatraju imunosupresivima, terapijske doze glikokortikoida ne sniavaju znaajno

koncentraciju cirkuliuih antitela, ne menjaju reakciju antigen-antitelo, niti menjaju oslobadjanje histamina

iz osetljivih elija. Oni, u stvari, spreavaju inflamatorni odgovor elije na povredu. Medjutim, velike doze

glikokortikoida nesumnjivo inhibiu stvaranje antitela (verovatno preko inhibicije sinteze i otputanja IL-1 iz

makrofaga, i preko inhibicije aktivacije T-elija)5. Pored inhibicije stvaranja antitela, velike doze

glikokortikoida inhibiu i razvoj kasne preosetljivosti i na taj nain odgadjaju odbacivanje presadjenog tkiva i

organa. Veliki znaaj za depresiju kasne preosetljivosti ima inhibicija stvaranja i dejstva IL-2, kao i blokada

dejstva MIF-a.

MEHANIZAM DEJSTVA

Slobodni glikokortikoidi (nevezani za proteine plazme) difunduju kroz elijske membrane i ulaze u cito-plazmu elija, gde se vezuju za specifini protein (citoplazmatski glikokortikoidni receptor). Oni aktiviraju

svoj receptor tako to uklanjaju inhibitorni uticaj -COOH kraja receptora ("ligand-binding domain"). Tom

44 GGlliikkookkoorrttiikkooiiddiiiinndduukkuujjuussiinntteezzuupprrootteeiinnaaiilliiffaammiilliijjeepprrootteeiinnaa((lliippookkoorrttiinniilliimmaakkrrookkoorrttiinn)),,kkoojjiiiinnhhiibbiiuuaakkttiivvnnoossttffoossffoolliippaazzeeAA22,,

eennzziimmaakkoojjiiuueessttvvuujjeeuussiinntteezziiaarraahhiiddoonnsskkeekkiisseelliinneeiizzffoossffoolliippiiddaaeelliijjsskkeemmeemmbbrraannee..Inhibicija PAF-a se verovatno odvija preko indukcije lipokortina.Makrofagi aktivirani antigenom, lue TNF i IL-1, a posle obrade antigena, transportuju ga na povrinu svoje elije zajedno sa

DR antigenom ("Major Histocompatibility Antigen").Glikokortikoidi inhibiu i sintezu aktivatora plazminogena u neutrofilima. Taj enzim uestvuje u pretvaranju plazminogena uplazmin (fibrinolizin), koji liziranjem fibrina i proteina olakava migraciju leukocita u podruje zapaljenja. PAF i MIF su ihumoralni aktivatori.

Zbirno gledano, glikokortikoidi utiu na funkciju makrofaga na nekoliko naina: inhibiu dejstvo MIF-a, a na taj nain omo-guavaju izlaenje makrofaga iz podruja zapaljenja, inhibiu otputanje TNF-a iz aktiviranih makrogfaga, inhibiu sintezu iotputanje IL-1 (sniavanjem koncentracije mRNA u makrofagima) i inhibiu obradu antigena interferiranjem sa dejstvomgamainterferona.

IL-1 takodje zapoinje brojne procese, kao to su: stimulacija PGE2i kolagenaze, aktivacija T-limfocita, stimulacija prolife-

racije fibroblasta i dr.5 Glikokortikoidi inhibiu aktivaciju T-elija. Aktivirane T-elije lue niz limfokina (npr. IL-2 koji stimulie proliferaciju

aktiviranih T-elija, gamainterferon i GM-CSF-"Granulocyte-Macrophage Colony-Stimulating Factor"). Oni inhibiu i ekspresijugena za IL-2 u T-elijama, kao i interakciju IL-2 sa receptorima za IL-2 na T-elijama. Osim toga, oni mogu spreiti aktivacijucitotoksikih limfocita interleukinom-2, a takodje mogu i inhibisati funkciju NK ("Natural Killer") elija.


5/11


prilikom se oslobadjaju proteini HSP90, HSP70 i IP ("heat shock protein", kao i "immunophilin"). HSP90 i

HSP70 su lanovi grupe proteina koji se indukuju stresom ("stress-induced proteins"), dok IP (56-kDa)

pripada grupi intraelijskih proteina koji vezuju i ciklosporin i FK506. Stvoreni SR ("steroid-receptor") ko-

mpleks, posle konformacijskih promena, ulazi u jedro i udruuje se sa drugim takvim kompleksom u dimer,

pre vezivanja za specifine delove DNA. Ti kratki delovi DNA ("glucocorticoid-responsive elements" =

GREs") imaju poznat raspored amino kiselina (GGTACAnnnTGTTCT, gde n moe biti bilo koji nukleotid).

Specifini jedarni receptori za glikokortikoide postoje u, praktiki, svim tkivima (3.000-10.000/po eliji).

OPTI PRINCIPI FARMAKOKINETIKE

Glikokortikoidi se daju oralno, parenteralno (i.v., i.m.) i lokalno na kou i sluznice (npr.

intraartikularno, rektalno, respiratorni trakt, nos, oko). Kortizol i njegovi mnogobrojni srodnici (ukljuujui i

sintetske analoge) se dobro resorbuju posle oralne primene. Estri kortizola rastvorljivi u vodi i njegovi

srodnici se daju i.v. da bi se brzo postigla visoka koncentracija u telesnim tenostima. Dugotrajniji efekti se

postiu i.m. davanjem kortizola.

U plazmi je oko 90% kortizola vezano za albumin (ima mali afinitet, ali veliki kapacitet vezivanja i

prirodnih i sintetskih steroida) i globulin (CBG ima veliki afinitet za prirodne, ali ne i za sintetske steroide).

CBG ima mali kapacitet vezivanja (jedno mesto po molekulu). Snienje koncentracije albumina i CBG-a

(kojeg ionako ima malo u plazmi) dovee do povienja koncentracije slobodnog, nevezanog, farmakolokiaktivnog kortizola. ak i ako se terapijska efikasnost kortizola ne promeni u tim uslovima, rizik od neeljenih

dejstava e biti vei.

Biotransformacija kortizola (90%) se odigrava u jetri (konjugacija). Redukcija dvostruke veze

izmedju C4i C5odigrava se u jetri i van nje, dovodei do stvaranja neaktivnih metabolita. Redukcija keto-

grupe na poloaju C3dovodi do stvaranja hidroksilnih derivata (odigrava se iskljuivo u jetri). Na ovaj nain

stvoreni hidrosolubilni metaboliti kortizola se izluuju mokraom u obliku sulfata, glukuronida i

nekonjugovanih metabolita. Oko 10% kortizola se metabolie odvajanjem bonog lanca i stvaranjem 11-oksi-

17-keto-steroida (takodje se izluuju mokraom). Njihovo odredjivanje u mokrai slui za procenjivanje

sekretorne aktivnosti kore nadbubrene lezde.

Poluvreme eliminacije kortizola iz plazme je 90-110 min. Metabolizam glikokortikoida se znatno

usporava uvodjenjem dvostruke veze izmedju C1 i C2, kao i atoma fluora u molekul, pa se poluvreme

eliminacije iz plazme produuje (npr. triamcinolon, betametazon, deksametazon). Glikokortikoidi ispoljavaju

svoja dejstva i posle iezavanja iz plazme i sva ta dejstva nisu istog trajanja. Trajanje i jaina dejstva su

zavisni od doze leka.


6/11


Stanja koja mogu menjati farmakokinetiku glikokortikoida su brojna:

- Resorptivna povrina creva, zavisna od integriteta sluznice creva, i pokretljivost creva, odnosno brzina

pasae, su vani faktori u biolokoj raspoloivosti glikokortikoida

- Trudnoa, kao i terapija estrogenima, dovode do viestrukog povienja koncentracije CBG-a, a to sa svoje

strane dovodi do poveanja i vezanog i nevezanog, aktivnog kortizola u plazmi (te dve frakcije su u

ravnotei)

- Prednizon ispoljava svoje dejstvo tek posle konverzije u prednizolon u jetri: u oboljenjima jetre treba

koristiti prednizolon. Osim toga, bolesti jetre produuju poluvreme eliminacije prednizolona, a poto su

obino praene i hipoalbuminemijom, koncentracija nevezanog (aktivnog) prednizolona e biti poviena

u plazmi. Zbog toga se u bolestima jetre preporuuje smanjivanje doze kortikosteroida da bi se izbegli

neeljeni efekti.

Glikokortikoidi se resorbuju i sa mesta lokalne primene. Dugotrajna terapija i velike povrine na koje

se aplikuju glikokortikoidi su faktori koji olakavaju njihovu resorpciju uz pojavu sistemskih neeljenih

efekata. U tim sluajevima, ak 50% date doze moe dospeti u sistemsku cirkulaciju, a to se lek due

zadrava (retenciono vreme je due), poveava se i stepen resorpcije (npr. pri retencionom vremenu od 8 sati,

90% lokalno aplikovanog hidrokortizona dospeva u sistemsku cirkulaciju).

Osnovni principi racionalne farmakoterapije glikokortikoidima.- Glikokortikoidi ne lee ni jednu

bolest, ali se koriste u terapiji mnogobrojnih oboljenja zbog svojih antiinflamatornih, antialergijskih i

imunosupresivnih dejstava (simptomatska terapija). Osim toga, oni se koriste i za supstitucionu terapiju kod

bolesnika sa insuficijencijom nadbubrene lezde.

Postavljeno je nekoliko osnovnih, pre svega empirijskih, terapijskih principa za davanje

glikokortikoida:

- Terapija glikokortikoidima je simptomatska, izuzev kada se radi o insuficijenciji nadbubrene lezde

- Doziranje mora biti individualno, tj. prilagodjeno svakom pojedinanom bolesniku. Leenje treba

zapoeti odgovarajuim dozama, a ako nema klinikog odgovora, primenu glikokortikoida treba

prekinuti, ali postepeno. Nema nieg goreg od leenja bolesti osetljive na steroide neodgovarajuim

dozama, jer se neeljena dejstva mogu javiti i u odsustvu odgovarajueg terapijskog odgovora. Kada se

postigne eljena kontrola bolesti, treba pronai najmanju efikasnu dozu

- ak i veoma velika pojedinana doza glikokortikoida ne dovodi do neeljenih dejstava

- Terapija glikokortikoidima u trajanju od nekoliko dana, u odsustvu specifinih kontraindikacija za

njihovo davanje, nee prouzrokovati neeljena dejstva, izuzev ako se radi o izuzetno velikim dozama


7/11


- Produena terapija, dozama veim od supstitucionih, dovodi do poveanja incidence neeljenih dejstava,

ak i potencijalno letalnih

- Da bi se smanjila incidenca i intenzitet neeljenih dejstava, mogua su dva pristupa: a) davanje u

odredjeno doba dana (pokazano je da je inhibitorno dejstvo egzogenih glikokortikoida na sekreciju

endogenih manje izraeno kada se daju ujutru: doza se daje ujutru ili ujutru i rano popodne) i b)

alternativno davanje svakog drugog dana (to smanjuje katabolike efekte glikokortikoida i supresiju

osovine hipofiza-hipotalamus-nadbubrena lezda). Poto antiinflamatorno i imunosupresivno dejstvo

glikokortikoida traje do 48 sati, ovakav alternativni nain davanja je prihvatljiv

- Nagli prekid dugotrajne terapije velikim dozama glikokortikoida dovodi do insuficijencije nadbubrene

lezde

- Prekidanje terapije glikokortikoidima je opasna, teka i neizvesna procedura. Pri korienju doza

prednizolona od 20-30 mg dnevno u toku nekoliko meseci, potrebno je mnogo meseci da osovina

hipofiza-hipotalamus-nadbubrena lezda dostigne svoju uobiajenu funkciju (uobiajeno 2 meseca, a

ponekad 18 i vie meseci). U sluaju bilo koje nedoumice, preporuuje se da se dnevna doza ne sniava

vie od 1 mg svakog meseca! Drugim reima, brzina i stepen smanjivanja doze zavise od duine prethodne

terapije glikokortikoidima: to je vreme leenja bilo due i primenjena doza vea, to je i smanjivanje doze

sporije i postepenije, i obrnuto

- U toku terapije glikokortikoidima, kao i neko vreme posle njenog obustavljanja, bolesnik se mora

posmatrati zbog stanja kako osnovne bolesti (mogua egzacerbacija), tako i zbog stanja kada je potreba za

steroidima poveana, a osovina hipofiza-hipotalamus-nadbubrena lezda nedovoljno funkcionalna (npr.

infekcije, operacije, traume)

- Bolesnik mora biti upoznat sa opasnostima od naglog prekidanja terapije glikokortikoidima, kao i o

stanjima kada se doza mora poveati (npr. infekcije, operacije, traume). U nekim zemljama on ima

posebnu kartu upozorenja, a lekare, stomatologe i medicinske sestre mora upoznati da prima steroide.

KONTRAINDIKACIJE

Veoma su brojne, a ukljuuju:

- Peptiki ulkus, jer postoji realna opasnost od aktiviranja i perforacije. Bolesnici sa aktivnim ili svee

nastalim peptikim ulkusom moraju biti adekvatno leeni

- Diabetes mellitus

- Srana insuficijencija sa hipertenzijom: Glikokortikoidi poveavaju zapreminu cirkuliue tenosti i

prouzrokuju gubitak kalijuma, pa je potrebno davati diuretike


8/11


- Infekcije: Davanje glikokortikoida bolesnicima sa virusnim, bakterijskim i gljivinim infekcijama

predstavlja relativnu kontraindikaciju. Ipak, steroidna terapija se moe dati paralelno sa odgovarajuom

etiolokom terapijom. Bolesnici sa pozitivnim tuberkulinskim testom ili latentnom tuberkulozom treba da

primaju profilaktiku antituberkuloznu terapiju za vreme produenog leenja glikokortikoidima

- Psihoze

- Osteoporoza

- Glaukom, kao i

- Herpes simplex korneje.

INTERAKCIJE

Lekovi i supstance koji indukuju mikrozomne enzime jetre ubrzavaju metabolizam glikokortikoida.

Hipokalemija izazvana sistemskom primenom glikokortikoida pojaava efekte kardiotonikih glikozida i

menja efekte antiaritmika I grupe (npr. efekti lidokaina su pojaani). S druge strane, lekovi koji takodje iza-

zivaju hipokalemiju, mogu pojaati hipokalemijski efekt glikokortikoida. Efekti antihipertenzivnih lekova i

antidijabetika mogu biti oslabljeni primenom glikokortikoida. Glikokortikoidi mogu pojaati

antikoagulantno dejstvo varfarina.

NEELJENA DEJSTVA GLIKOKORTIKOIDA

Kratkotrajna primena umerenih doza glikokortikoida (do 7 dana), obino ne prouzrokuje znaajnije

neeljene efekte. Due leenje veim dozama obino prouzrokuje mnogobrojna neeljena dejstva, koja se

mogu podeliti, uslovno, u etiri grupe:

- Supresija nadbubrene lezde, tj. bolesnikove sposobnosti da sintetie glikokortikoide

- Metaboliki efekti: Jatrogeni Cushingov sindrom

Prema klasinoj klasifikaciji Rawlings-Thompsona, to je dejstvo tipa A (pojaano

farmakoloko dejstvo), ali prema alfabetskoj klasifikaciji, to je neeljeno dejstvo tipa C

(posledica hronine primene leka)

- Supresija bolesnikove sposobnosti da se bori protiv infekcije i/ili povrede i

- Ostala.

Pojedinano gledano, ta dejstva su:

- Supresija nadbubrene lezde, naroito ako se terapija naglo prekine (prvi simptom je adinamija)


9/11


- Jatrogeni Cushingov sindrom: Terapija dua od 14 dana, dovodi do nesanice, pojaanog apetita, porasta

telesne teine, pojaane maljavosti (naroito kod ena), hiperglikemije i dijabetesa, okruglog podbulog lica

sa pletorom, akni i osteoporoze

- Pojava peptikog ulkusa

- Bakterijske, virusne i mikotine interkurentne infekcije

- Psihoze (lee se neurolepticima, litijumom i elektrokonvulzivnom terapijom),

- Katarakta (ak i kod dece) i glaukom (posebno posle lokalne primene)

- Hipokalemija i hipohloremijska alkaloza uz hipertenziju

- Usporeno rastenje kod dece

- Strije, atrofija koe, teleangiektazije, purpura (posle lokalne primene masti i kremova, najredje ih izaziva

kortizol)

- Avaskularna nekroza glave femura

- Povienje intrakranijalnog pritiska

- Pojaana koagulabilnost krvi

- Groznica, kao i

- Promena menstrualnog ciklusa.

Specijalna upozorenja prilikom primene glikokortikoida.- Primena glikokortikoida moe pogorati

sledea stanja, a to su:

- Peptiki ulkus (anamnestiki podaci moraju biti veoma precizni)

- Diabetes mellitus

- Retencija natrijuma (npr. srana insuficijencija, edemi; dodatni rizik od gubitka kalijuma naroito ako

bolesnik uzima diuretike koji ne tede kalijum)

- Osteoporoza

- Afektivne bolesti, kao i

- Deca (supresija rastenja).

UPOZORENJA

Osim toga, treba obratiti panju i na sledea stanja:

- Hipoalbuminemija: U stanjima hipoalbuminemije treba smanjiti dozu glikokortikoida

- Pogoranje osnovne bolesti: Ako se javi pogoranje prilikom smanjivanja doze npr. prednizona, dozu leka

treba vratiti na prethodni nivo od 60-80 mg/dan ili treba zapoeti i.v. terapiju


10/11


- Starost bolesnika: Kod starijih bolesnika koji due vremena primaju male doze glikokortikoida, moe

nastati katarakta (preporuuje se godinji oftalmoloki pregled) i osteoporoza (treba osigurati adekvatan

unos kalcijuma uz male doze vitamina D, koji treba da antagonizuje inhibitorno dejstvo glikokortikoida

na resorpciju kalcijuma). Bolovi u kolenu i kuku ukazuju na moguu pojavu aseptike (avaskularne)

nekroze glave femura.

ZAKLJUAK

Kao to se iz ovog teksta vidi, farmakoloka primena hormona, odnosno egzogena primena

hormona, sledi sva pravila i principe racionalne farmakoterapije, gde postoji nekoliko inilaca:

- Bolest

- Lek (npr. hemijska struktura, farmakokinetika, farmakodinamija, racionalne indikacije, kontraindikacije,

neeljena dejstva, interakcije i dr.)

- Bolesnik (npr. uzrast, pol, oteenje jetre i bubrega, postojanje paralelnih bolesti, politerapija i dr.), kao i

- Lekar, odnosno znanje lekara.

Faktori koji komplikuju egzogenu primenu hormona, odnosno hormona kao lekova, takodje su

brojni (npr. bazalna sekrecija hormona, inter- i intraindividualne varijacije, osetljivost i fleksibilnost

receptora za hormone i dr.).

LITERATURA:

1. RANG HP, DALE MM, RITTER JM. Pharmacology, 3rd edition, Churchill Livingstone, Edinburgh, London,

Madrid, Melbourne, New York, Tokyo 1995; 433-44.

2. SCHIMMER BP, PARKER KL. Adrenocorticotropic hormone; adrenocortical steroids and their syntheticanalogs; inhibitors of the synthesis and actions of adrenocortical hormones. In:HARDMAN JG, LIMBIRD LE,

MOLINOFF PB, RUDDON RW, GILMAN GOODMAN AG (EDS). Goodman and Gilman's The Pharmacological

Basis of Therapeutics, 9th edition, McGraw-Hill (Health Professions Division), New York, St. Louis, San

Francisco, Auckland, Bogota, Caracas, Lisbon, London, Madrid, Mexico City, Milan, Montreal, New

Delhi, San Juan, Singapore, Sydney, Tokyo, Toronto 1996; 1459-85.

3. SALMAN K, ROSE LI. Corticotropin and corticosteroids. In: DIPALMA JR, DIGREGORIO GJ (EDS). Basic

Pharmacology in Medicine, 3rd edition, McGraw-Hill Publishing Company, New York 1990; 535-46.


11/11


4. VARAGI VM, MILOEVI MP. Farmakologija, XVI,preradjeno i dopunjeno izdanje, Elit-Medica, Beograd

2001; 517-82.

5. GOLDFIEN A. Adrenocorticosteroids and adrenocortical antagonisTS. In: KATZUNG BG (ED). Basic and

Clinical Pharmacology, 7th edition, Appleton and Lange, Stamford, Connecticut 1998; 635-52.

6. MUNK A, GUYRE PM, HOLBROOK NJ. Physiological functions of glucocorticoids in stress and their relation

to pharmacological actions. Endocr Rev 1984; 5: 25-44.

7. GRAHAME-SMITH DG, ARONSON JK. Oxford Textbook of Clinical Pharmacology and Drug Therapy, 2nd

edition, Oxford University Press, Oxford, New York, Tokyo 1992; 520-22, 584-7.

8. PROSTRAN M. Antiinflamatorni i imunosupresivni lekovi u oboljenjima gastrointestinalnog trakta. U:

VARAGI VM, POPOVI O, ANDREJEVI M (UREDNICI). Farmakoterapija u gastroenterologiji, Elit-Medica,

Beograd 1994; 106-39.

9. PROSTRAN M. Glikokortikoidi. U: VARAGI VM, CVETKOVI D (UREDNICI). Farmakoterapija u

oftalmologiji,Elit-Medica, Beograd 1996; 102-21.

10. LEINONEN P. Adrenocortical insufficiency. In: RAKEL RE, BOPE ET (EDS). Conn's Current Therapy 2001,

W.B. Saunders Company (A Harcourt Health Sciences Company), Philadelphia, London, New York, St.

Louis, Sydney, Toronto 2001; 643-8.

11. JACKSON IMD. Cushing's syndrome. In: RAKEL RE (ED). Conn's Current Therapy 2001, W.B. Saunders

Company (A Harcourt Health Sciences Company), Philadelphia, London, New York, St. Louis, Sydney,

Toronto 2001; 648-53.

glikokortikoidi

Documents