Istina o rimskim papama do danas- кратки историјски приказ -

Do XI veka rimske biskupe bira narod, a od tada kardinali ( исто као и у СПЦ данас )

( текст је намерно на латиници, како би могли да га читају и сви паписти )

Mnogi od vatikanskih papa jedva da su bili hrišćani, među njima je bilo mnogo oženjenih, koji su napustili ženu i decu zbog papskog zvanja. Mnogi su bili sinovi sveštenika, biskupa i papa; neki su bili nezakoniti sinovi; neki je bio udovac, drugi nekadašnji rob; više njih su bili ubice, neki nevernici; neki su bili isposnici, drugi jeretici, sadisti i sodomisti; Mnogi su postali pape kad su tu službu kupili (simonija) i nastavili zatim da vraćaju svoj novac prodavajući svete pribore; bar jedan je bio obožavalac đavola; neki su imali nezakonitu decu, drugi su upražnjavali razvrat i brakolomstvo u velikom stilu; neki su blli začuđujuće stari, neki začuđujuće mladi; neki su bili otrovani, neki zadavljeni; najgori su bili oni, koji su se klanjali granitnom bogu.

Isus je rođen u staji i nije imao mesto gde da skloni glavu. Danas njegov zastupnik stanuje u palati sa jedanaest hiljada soba i mnogo čim drugim. On živi u blagu delom paganskog porekla. Obučen je u zlatno tuce sjajnih titula, uključujući Pontifex maximus - što je paganski vrhovni sveštenik Rima. Savetnici pape su Ekselencije, Eminencije, Vaša Milosti, Moj Gospodaru, Svetlosti, Velečasni itd.Sv.Hijeronim, njegov sekretar piše da je on došao na vlast pomoću policije, koja mora stalno da ga čuva.

Do XI veka rimske biskupe bira narod, a od tada kardinali (исто као и у СПЦ данас)

50. Gregorovije ukazuje da je u šestom i sedmom veku većina papa upravljala po dve-tri godine. Mnogi su birani zato što su stari i bolesni. Sisinius je na primer bio takav bogalj da ni svoja usta nije mogao da nađe I umro je 20 dana po izboru 708. godine.

Najkraći papski staž je imao Stefan II 752. godine: četiri dana.

U X veku je ratnička grofofska porodica Conti (15 milja od Rima) dala sedam papa, koji su doprineli tome da se obrazuje „Rim sramote”.

Nisu samo Bordžije crne ovce papstva. Ne dugo posle Karla Velikog, u toku jednog i po stoleća sve pape su bile mračne podobe. Oni su bili manje učenici Hristovi nego učenici Belijalovi, Kneza tame. Vrlo mnogi su bili bezmoralni, ubice, brakolomnici, ratni bogataši, tirani, simonisti /prodavci svetinja, posebno službenih crkvenih položaja/, spremni da prodaju sve što je sveto. Gotovo svima je više stalo do novca i intriga nego do religije.

Pre svega, ne pomaže da se bilo kakva poželjna lista papa analizira recimo od 880. godine. U narednom jednom i po stoleću bilo je 35 papa, koji su u proseku po 4 godine vladali. U ranijoj periodi bila je ista vrsta fluktuacije; to se objašnjava činjenicom, što su pape birane zato što su bili stari i bolesni. No u IX i X veku bilo je nekoliko papa u prvim dvadesetim, neki čak „tinejdžeri”, mnogi su se održali tri nedelje, neki jedan mesec ili tri meseca. Šest ih je bilo zbačeno, izvesan broj ubijeno. U stvari nije moguće da se sa sigurnošću utvrdi koliko je papa i antipapa bilo u to vreme, jer još nije bilo utvrđenog načina biranja niti je utvrđena svaka gomila pretendenata.

Kad bi papa iznenada nestao - da li su mu tad prerezali grkljan ili ga bacili u Tibar? Da li je u tamnici zadavljen? Da li su mu odsekli uši i nos kao 930. Stefanu VIII? Ili je pobegao kao 964. Benedikt V, pošto je obeščastio jednu mladu devojku i onda sa celokupnim blagom sv. Petra pobegao u

Konstantinopolj, pa se vratio u Rim kad ga je potrošio. Njega je najzad jedan ljubomorni muž ubio. Njegov leš sa sto uboda kamom vučen je ulicama i bačen na đubrište.

Papa Stefan VII /VI ?, 896-897/ je svog prethodnika Formoza (891-896) iskopao iz groba i usmrdeo leš je obukao u papsku odoru, postavio na prestol u Lateranu i lično ga saslušavao pod optužbom da je prevarom postao papa. Zbog toga su sve njegove odluke i zaređivanja nevažeće. Umesto Formoza odgovarao je jedan „tinejdžerski” đakon. Pošto je proglašen krivim, svučen je, odsečena su mu dva prsta kojima je lažno blagosiljao i bačen u Tibar. Neki su ga našli i posle sahranili u crkvi sv. Petra. Stefan je uskoro bio zadavljen.

Pape su sakatile i bivale sakaćene, ubijali i bivale ubijane. Neki su to postali slavoljubljem roditelja, neki mačem, neki uticajem lepih, blagorodnih metresa u takozvanoj „vladavini bludnica”. Među tim kurtizanama isticala se Marozia iz porodice Theophylakten. Nju je po po uputstvima biskupa Kremone pripremila majka Teodora, koja je drugu ćerku dobila sa papom Jovanom X (9l4-929). Za manje od jedne decenije ove dve dame su „napravile” osam papa - koje su i uklanjale kad im nisu odgovarale.- Priča se i da je jedna anglosaksonska devojka u papskoj odori bila, kad je na nosiljki od Koloseuma do crkve rodila sina i pri tom umrla. Posle te papise Jovane napravljena je radi proveravanja mermerna stolica sa rupom, a koja se čuva u Lateranu.

Mnogi biskupi i pape nisu bili ni zaređeni. Hadrijan V je na papskoj listi, mada je upravljao samo šest nedelja u 1276. On nije bio ni biskup, a ni sveštenik.

Marozia je bila intimna prvo sa Sergijem III (964-911). Pre njega je mesec dana vladao Lav V, pa uzurpator kardinal Christoph, dok ih Serglje nije obojicu posekao.

Sergije takođe iskopava sad već deset godina star leš Formoza da bi ga opet prokleo, iako je i njega samog ovaj zaredio. On lešu odseca glavu i preostala tri prsta i baca ga u Tibar. Ribari nalaze obezglavljen leš i njega ponovo vraćaju u crkvu sv. Petra. Marozia je sa l5 godina postala ljubavnica Sergijeva, koji je imao 45 godina. Dobila je s njim sina, pet godina pre njegove smrti. Pontifikat mu je bio pun krvi, intriga i strasti.

Njena majka Teodora je pomogla već dvojicu papa da se uzdignu i padnu, kad je svog ljubavnika načinila papom Jovanom X. Njih dvoje udaju sad udovicu Maroziu za Alberich-a iz Tusculum-a, s kim ona dobija sina - Alberich-a mlađeg. Stariji je hteo da kontroliše Rim, ali biva ubijen. Jovan X nateruje Maroziu da vidi osakaćen leš svog muža. - Kad je Teodora 928. umrla Marozia zarobljava papu i zadavi ga. Sledeća dvojica papa vladaju vrlo kratko i iščezavaju na misteriozan način. Sin Marozie Sergije postaje sa 20 godina papa JovanXI.

Posle smrti drugog muža Marozia se udaje za svog polubrata Huga iz Provanse koji je bio oženjen. No njen sin je papa, pa to sve sređuje. - Drugi Maroziin sin Alberich sa 18 godina zatvara svog polubrata Jovana XI u Lateranu, pa čak i svoju majku koja ima već preko 50 godina.

Kad je Alberich u četrdesetoj godini umro, njegov sin i Maroziin unuk Oktavijan sa 16 godina postaje papa Jovan XII /955-964, između njih je bilo četiri pape/. On je prvi papa koji je promenio ime. Za njega se govorilo, da je on pronašao grehe koji su bili nepoznati od početka sveta. Raskoš, razvrat, skrnavljenje crkvenih stvari, pred oltarom je čak nazdravljao đavolu.

Kad je Oton I Saksonski 961. krunisan za cara u crkvi sv. Petra, Jovan XII /sa iz nje opljčkanim blagom beži u Tivoli. Sinod od 16 kardinala ga pod zakletvcm optužuje za razne zločine i za blud sa svojom majkom i nećakom, takođe za sakaćenje i oslepljivanje svojih duhovnih vođa. On im na to preti ekskomunikacijom, a kad je Oton otišao, on se s vojskom vraća u Rim i sakati i ubija sve koji su učestvovali u njegovom progonstvu. Kad je imao 24 godine, zatiče ga jedan čovek sa svojom ženom u krevetu i ubija ga udarcem čekića u potiljak.

Kad su posle njega Rimljani izabrali Benedikta V za papu, Oton ga ne priznaje i postavlja Lava VIII /963-965/, a posle njegove smti Jovana XIII /965-972/. Ovaj je takođe svirep, kopao je oči neprijateljima i pola stanovništva je posekao - prema hronici Luitprnda, Ubrzo za njim dolazi Benedikt /VI, 972-974/, koga ubija muž čiju je ženu zaveo.

Marozia je u zatvoru doživela 90 godina. Tada su 986. godine 23-godišnji papa Grgur V i 15-godišnji car Oton III poslali jednog biskupa da iz nje istera demone, te ukine njenu kaznu ekskomuniciranja, Tako su je razrešili od greha, a zatim pogubili.

Grof Alberich III iz kuće Tusculum postavlja 1032. godine svog jedanaestogodišnjeg sina za papu Benedikta IX /1032-1048/. Jedan hroničar piše, da je on već sa 14 godina u razvratu i ekstravaganciji prevazišao sve svoje prethodnike. Drugi da je demaon iz pakla obukao papsku odoru.

Benedikt je često morao da beži iz Rima. Proteruju ga 1033; kad se vratio, pokušavaju da ga probodu za vreme mise u crkvi sv. Petra. U 1046. ga zbog pljačkanja, ubistava. i nasilja proteruju i za papu postavljaju Silvestra III, ali Benedikta porodica vraća nazad posle 50 dana i Silvestar odstupa. Benedikt zatim zbog ženidbe hoće da se povuče, pa pita svog kuma sveštenika Gracianusa da li to može. Ovaj mu to potvrđuje i od njega otkupljuje papstvo i postaje Grgur VI. Cena je bila jedna do dve hiljade funti zlata i Petrova para iz Engleske.

Mnoge pape su kupovale svoje zvanje, ali je to prvi put da ga neko kupi od drugog pape. Od Benedikta njegovi obožavaoci ne odustaju, te sad ima tri pape: Benedikt, Grgur i Silvester. Sada nastupa nemački car Hajnrih /III, rod,1017, car 1039-l056/, koji zbacuje svu trojicu i postavlja za papu Klementa II, a ovaj njega istoga dana kruniše za cara. Kad je Klement umro, Benedikt ponovo dolazi na papski presto za vreme od osam meseci, a Damasa II je on možda otrovao /posle 23 dana 1048/. Međutim, Benedikt to ne iskorišćava, već se povlači u manastir, gde provodi ostatak života.

Sada dolaze Grgur VII /1073-1085/ i Inoćentije III /1130-1143/, koje mnogi katolički istoričari nazivaju najvećim u istoriji crkve.

Grgur VII je bio jedini papa koji je sam sebe kanonizovao. Još kao mlad Hildebrand je žalio što je car Hajnrih III 1046. smenio Grgura VI /koji je kupio papstvo od Benedikta IX/, a koga prati u izgnanstvu u benediktinsku opatiju Klini (Cluny), gde kasnije postaje prior. Zatim je pozvan u Rim i 18 godina služio je četiri pape kao savetnik i konačno kancelar. Pri sahrani Aleksandra II 1073. njega opština bira za papu. Iako se sa takvim izborom - bez kardinalskog kolegiuma - on ne bi složio, on to prihvata, ali moli mladog cara Hajnriha IV da ga prizna. Ovaj to čini, iako su ga savetnici od toga odvraćali, s obrazloženjem da je on asketa, pa će i sa drugima postupati kao sa samim sobom - bez milosti.

Grgur VII je bio poslednji papa čiji je izbor car morao da potvrdi. On sad postavlja da je svaki sveštenik veći od kralja - a tek papa! U svojem „Dictatus-u” od 27 teza on piše:„Niko na zemlji ne može da prosuđuje o papi. Rimska crkva nikad nije grešila i do kraja vremena nikad ne može da greši. Samo papa može da smenjuje biskupe. On jedini ima pravo na carska znamenja. On može da smenjuje cara i kraljeve i njihove podanike da oslobađa od vazalstva. Knezovi njemu moraju da ljube stopala. Njegovi legati imaju prvenstvo nad svim biskupima, čak i kada nisu sveštenici. Jedan zakonito izabrani papa jeste bez pitanja svetac zbog zasluge Petrove.”

Ovu svetost iskusio je on, kako je to on rekao, na impozantan način pri njegovom izboru. To je uostalom bila ideja, koju su njegovi sledbenici pustili da padne kao vruć krompir. Ona je bila utoliko značajnija, jer je Hildebrand bio doživeo dete-papu Benedikta IX /1032-1048/.

Teško je znati, da li je njemu /Grguru/ bilo jasno, da je većina njegovih teza počivala na falsifikovanim dokumentima. Mora se u najmanju ruku reći, da je njegova lakovernost pozivala na uzbunu naročito u pogledu novozavetnih iskaza o Petrovim pogreškama. Ova falsifikovanja, kad su svoja apsolutistička prava zasnivala na starim dokumentima, davala su utisak kao da su ljubomorno čuvana u rimskim arhivama. Već sedam vekova nazivali su Grci Rim gradom falsifikovanja. Svaki put kad su pokušavali da razgovaraju sa Rimom, iznosile su pape falsifikovane dokumente, čak papske dodatke na saborska dokumenta, koja Grci naravno nikad nisu videli.

Grgur je otišao mnogo dalje od Konstantinovog darovanja. On je direktno pred svojim nosem imao čitavu falsifikatorsku školu, a ona je falsifikovala dokumente jedan za drugim, sa pečatom papskog odobravanja, upravo onako kako je to njemu trebalo.

Vođe ove škole bili su Anselm iz Luke, nećak prethodnog pape, kardinal Deusdedit i posle njega kardinal Gregor iz Pavije. Papa Grgur, a kasnije Urban II /1088-1099/, imao je recimo neko opravdanje za svoj postupak protiv nekog kneza ili biskupa. Vrlo dobro, ovi prelati su doslovce proizvodili za to pogodan dokument. Istraživanje se nije smelo - sve je pravljeno u sopstvenoj radionici.

Mnoga ranjija dokumenta su bila izmenjena, sve do izvrtanja njihove sadržine u suprotnost. Neka od ovih ranijih dokumenata su i sama bila falsifikati. Hildebrandova škola je obrađivala sve papire, falsifikovane i prave, sa savršeno nepristrasnom nečasnošću. Orvelova 1984. je unapred počela već oko IX veka - ne u bilo kakvoj bezbožnoj državi po zapovesti Velikog brata nego u srcu Rimskog katolicizma u korist pape.

Od Grgura VII celokupno sveštenstvo je pod kontrolom. Iz toga je narasla korumpiranost, koju hrišćanstvo nikad nije videlo.

Papstvo se prodavalo onome ko najviše ponudi, bez obzira na dostojanstvo kandidata. Kardinali bi na konklavu dolazili sa svojim bankarima i svim vrednostima, jer - ako bi bili izabrani za papu - rimska rulja bi odmah opljačkala njihov dvor, čak i vrata i prozore.

Kardinali su retko bili birani zbog verskih zasluga, nego samo pomazivanjem i intrigama.

U Renesansi su svi imali svoje „saputnice”. Čim neko postane papa, on gleda da što pre obogati sve svoje rođake. Na primer, Klement VI je u XIII veku Karlu Anžujskom /1226-1285/ prodao milione južnih Italijana za 800 unci zlata godišnje, ali pod pretnjom da ako zaostane sa plaćanjem, biće on ekskomuniciran i cela teritorija pod anatemom. To se radilo i sa drugim knezovima.

Pripadnici kurije su svi svoju službu dobro platili i trudili se da taj izdatak nadoknade. Svaka služba je imala svoju cenu. Na biskupima su pape zarađivale stotine miliona zlatnih florina godišnje.

Oproštajnice su bile dalji izvor papskog prihoda. Izdavani su nemogući zakoni, da bi se kurija prodajom oproštajnica obogatila.

Na primer, oslobađanje od posta, dopustanje da bolesni ili stari kaluđeri ostanu u krevetu, venčavanje krvnih srodnika koje je donosilo l.000.000 zlatnih florina godišnje.

U Renesansi se podrazumevalo da najviši klerici imaju najlepše žene. Svešteničke službe su se kupovale i prodavale kao i druga roba. Mnogi sveštenici su kod oltara mrmljali nešto besmisleno jer nisu mogli da govore latinski...

Sikst IV /1471-1484/ je imao nekoliko sinova, prema tadašnjem „nećaka”. Trojicu od njih je i još šest rođaka postavio za kardinale, a među njima je bio i Giulliano delle Rovere, budući Julije II.Njemu je favorit bio Pietro Riario - sin sa rođenom sestrom, a koga je načinio biskupom Treviza, kardinalom-nadbiskupom od Sevilje, patrijarhom od Konstantinopolja, nadbiskupom od Valencije i nadbiskupom od Firence. Pietro je ranije bio franciskanac, a sad je postao veliki troškadžija sa dvcrskim damama, kojima je poklanjao noćne posude od zlata.

Sikst je sagradio onu čuvenu kapelu u kojoj se sad pape biraju. Ona je služila kardinalima i za piknik i logor, često i za tuču. Napoleon je pod njenim svodovima držao konje. /Nju je Mikelanđelo oslikao./

Sikst IV je bio prvi papa, koji je davao licence za javne kuće, što mu je donosilo 30.000 dukata godišnje. Zarađivao je i na oporezivanju sveštenika koji imaju metrese. Zatim na davanju privilegija bogatašima da „teše izvesne matrone u odsustvu njihovih muževa”. On ie prvi uveo davanje oproštajnica i za umrle; da bi ih oslobodili od mučenja u paklu, pobožni rođaci su davali dobre pare.127. Još od X veka su se prodavale relikvije i za Rim je najvažniji izvozni artikal bila prodaja leševa hodočasnlcima, u komadu ili u delovlma. Katakombe su za to bile papski Eldorado. Ali to nije bilo neiscrpno kao oproštajnice.

Kad je Inoćentije VIII /1434-1492/ umirao u šesetim godinama, nedeljama su ga hranili mlekom žena. On je izdao edikt protiv Jevreja u Španiji. Od tada su jevreji stalno na udaru Vatikana. Mnogi su se tada pokrstili, a stotine hiljada je se iselilo. No ipak, pošto se verovalo da Jevreji zbog svoje iskvarenosti imaju pristupa tajnom znanju, papi dovode jednog jevrejskog lekara, koji bez odgovarajućih aparata pokušava da mu izvrši transfuziju krvi od tri mladića. To nije uspelo i sva trojica su tu umrla. Naravno, novac koji im je za to dat, oduzet im je.

Rodrigo Borđija je prvo ubistvo izvršio kad je imao 12 godina. Njegov stric ili ujak papa Kalist III /1453-1458/ 1456 postavlja njega kao dvadesetpetogodišnjaka za nadbiskupa Valencije, najvažnije španske dieceze. On je već tad vodio istovremeno ljubav sa jednom udovicom i njene dve kćeri. Sa 26 godina dolazi u Rim kao kardinal, a sa 27 je crkveni vicekancelar.

Kad je postao papa, on uzima ime Aleksandar VI /1492-1503/, iako je Aleksandar V brisan sa spiska kao antipapa. Kad je izabran za papu, Borđija postaje sve gori, što mu sam sistem omogućava. Pri izboru mu je bio konkurent kardinal delle Rovere (docnije Julije II), za koga je francuski kralj uložlo 200.000 zlatnih dukata, a Republika Đenova još 100.000. Borđija je bio najbogatiji od svih kardinala, pa je i konkurentnom kardinalu Sforza dao četiri tovara srebra da odustane od kandidature. Najzad on ipak pobeđuje.

Aleksandar se odevao u brokat natrpan dragim kamenjem. Imao je desetoro vanbračne dece. Sa Vanocom četvoro, od kojih Cezare i Lukrecija. On je ovu svoju decu priznao, jer je to u Rimu bilo normalno. U Vatikanu se orgijalo.

Sina Ćezara kao sedamnaestogodišnjaka postavlja Aleksandar za biskupa Valencije, a godinu dana zatim za kardinala. U Rimu je tada bilo 14 ubistava na dan, a papa bi uz mali otkup ubice oslobađao. Uz veliku taksu bi imenovao kardinale, pa bi ih onda otrovao da bi povećao promet. Sva imanja kardinala nasleđuje crkva, t.j. papa. Dominikanskog propovednika u Firenci, Savonarolu /1452-1498/ pokušava Aleksandar da potkupi nudeći rnu besplatno kardinalski čin, pa pošto to ne uspeva, šalje ga na sud, pa na vešala i lomaču.

Aleksandar je bio i umetnički mecena. Pomagao je mladog kaluđera Kopernika. On nije licemer. Obožava Devu Mariju i poručuje njenu sliku sa licem svoje ljubavnice Đulije Farneze. Vanocu, koja je sa 76 godina umrla nekoliko godina posle njega, sahranjuju sa svim počastima - „kao da je kardinal”.

On svečano proslavlja venčanja svoje porodice, posebno Lukrecije. Mnogo žali kad je Ćezare ubio svog brata. Ćezare sa 22 godine oboleo od sifilisa napušta kardinalski položaj. Zatim ubija nožem ljubavnika svoje sestre Lukrecije - ne zato štoje to greh, nego zato što je to nerazurnno. On je tad hteo da je razvede od Sforce i uda u napuljsku porodicu. Posle tri godine braka komisija pronalazi da je Lukrecija nevina, te se njen brak poništava. Svi se smeju, jer kažu da je ona najveća bludnica koju je Rim ikad imao. Kad je njen novi muž 1500. godine obavio posao, Ćezare daje da ga zadave.

Aleksandar umire - verovatno je da ga je Ćezare otrovao.

Papa je sa 73 godine podlegao arsenu. Jedva su ga sahranili od smrada i naduvenosti.

Ubrzo posle Borđije dolazi Julije II /1503-1513, a u 1503. je bio kratko vreme Pije III iz Sijene/. On je bio franciskanac iz Đenove, krupan, lepog izgleda i sifilističar, koji je put za papstvo podmazao sa stotinama hiljada dukata. Bio je atletski građen i uvek nosio palicu da bi udario onog ko ga naljuti. Za post je jeo samo najskuplje specijalitete.

139. Hrišćanska vera ne zanima mnogo Julija, ali vođenje rata, za koji je bio nenadmašan strateg. Oblačio je - na suprot kanonima - ratnu opremu i na ratničkom konju se borio i na severu osvajao oblasti za crkvenu državu.

Još kao kardinal bio je ženskaroš i imao tri ćerke. Od 1508. mu više ne ljube noge, jer su u ranama od sifilisa.

Đovani de Mediči, sin Lorenca Veličanstvenog i majke iz porodice Orsini sa prvim pričešćem u sedmoj godini postaje opat. Kad je imao osam kralj Francuske prvo hoće da ga učini nadbiskupom Aix-en-Provence, ali pošto se utvrdilo da takav već postoji, daje mu opatiju kod Šartra i da bude kanonik svake katedrale u Toskani. Kad je imao 11 godina dobio je opatiju Monte Kasino, a sa 13 je bio najmlađi kardinal svih vremena, ako se ne uzme u obzir jedanaestogodišnji papa Benedikt IX.Pri izboru za papu sa 38 godina, on je debeo, podmuklog pogleda i na prvi pogled čedan - nije imao metrese i „nećake”. Bio je peder.

Kao papa uzeo je ime Lav X /1513-1521/ i svoju crvenu kapicu odmah je dao svom rođaku Đuliju, koji će postati najužasniji papa Klement VII /1523-1534/. On je krunisan u provizornom paviljonu, jer je Julije II porušio dvanaest vekova staru Konstantinovu baziliku sa divnim mozaicima i relikvijama da bi sagradio novu /sadašnju/.

Pošto je bio kockar i rasipnik, Lav bi šćapio što god bi mogao. Priređivao je raskošne gozbe, čak i sa jelima od paunovih jezika, iz kuhinje bi izletali slavuji i goli dečaci; tu su bile i dvorske budale, a priređivane su i borbe s bikovima, balovi pod maskama. Imao je 683 dvorana, orkestar, pozorište i nekoliko divljih životinja, među kojima i njegov ljubimac beli slon. Protivno kanonima bavio se lovom, jašući na ženskom sedlu zbog vrlo teške bolesti hemoroida.

Pošto javne kuće nisu donosile dovoljno prihoda (na 50.000 stanovnika bilo je 7.000 registrovanih prostitutki), Lav je prodavao i zvanja. Kardinalska su se plaćala po 30.000 dukata. Dok je Sikst IV prodavao samo 650 zvanja, Lav je 2.150.

Neki mlađi kardinali su ga optuživali da on ne održava svoja obećanja i zaverili su se protiv njega, pa je jedan preko njegovog lekara pokušao da ga otruje. Lekar je obešen i raščerečen, a kardinal je poslat u Maroko, gde ga je jedan Mavar zadavio. Četvorica kardinala su se za ogromnu sumu otkupila.

Rimljani su govorili, da bi ga majka zadavila pri rođenju da je znala kakvim će putem ići njen sin, budući papa Pavle IV (1555-1559). On je iz južne Italije, a izabran je kad je imao 79 godina, patio je od reumatizma, ali ipak elastičan i snažan, te bi često nekim naprasitim gestom svoga savetnika

tresnuo o pod. U psovkama je bio potpuno katolički. Jednog kardinala je izribao kao lakeja; poslanike je ostavljao da ga satima čekaju; uvek bi vikao da je on iznad svih knezova i da kao namesnik Hristov može sve monarhe da smenjuje. U 1557. je u jednoj buli objavio da je on Pontifex maximus, zastupnik Boga na zemlji, te da ima neograničenu moć, pa i da svaki imetak bez sudskog procesa otme.

Engleski poslanik 1559. saopštava Pavlu IV da je Elizabeta Tudor /rođ. 1533, kraljica 1558-1603/, kći Henriha VIII i Ane Bolen na prestolu zamenila svoju polusestru Mariju Tudor /rođena 1516, kraljica 1553-1558, udata za španskog Filipa II/.

Pavle je mrzeo sve žene sa nesalomljivim teološkim besom i nije dopuštao da mu se takva bića približe, zastupao je stav Tome Akvinskog /1225-1274/ da su žene neuspeli muškarci, da im duše nisu dovoljno jake da uobliče muški stas i nadmoćan muški intelekt.

No Marija Tudor mu je ipak bila simpatična, jer je ona očeve posmrtne ostatke iskopala, te njegov jeretički leš ekskomunicirala i spalila; a pored toga je za svoje vlade spalila i 200 živih protestanata. Elizabeta je međutim uzurpator, jer Engleska pripada Svetoj stolici još od Jovana /bez Zemlje/, ona je kopile i jeretik.155 Elizabeta je imala tri godine, kada je njenu majku otac pogubio. Kad je odrastala, proglašavana je bračnom, vanbračnom, pa prestolonaslednicom.

Ne zna se tačno da li je ona već pri stupanju na prestol htela da uvede protestantizam, ali kad je čula da Pavle misli da je on poglavar Engleske, ona je sebe učinila poglavarem crkve. A istorija pokazuje da su više monarsi smenjivali Pape nego pape monarhe.

Pavle IV je podsticao inkviziciju, koja je na smrt osuđivala samo razvratnike, sodomiste, glumce, klovnove i laike koji se nisu držali posta, čak i jednog vajara za čiji prikaz raspeća su smatrali da je nedostojan.

Kad je Pavle umro, Rimljani su spalili zatvor inkvizicije, a Jevreji, koje je on gonio više nego druge pape, odsecaju mu glavu, pljuju je i bacaju u Tibar. Telo mu noću stavljaju u crkvu sv. Petra , gde ga čuvaju straže.Sv. Pije V /1566-1572/ je pod Pavlom IV bio veliki inkvizitor.

Pije je svojom bulom engleske katolike učinio izdajnicima, te je između 1577. i 1603. pogubljeno 120 sveštenika i 60 laika, koji su posle 250 godina proglašeni za svece.

Francuska revolucija 1789. nije bila samo protiv apsolutističkih monarha, nego i protiv religije uz širenje ateizma.

Nepoleon ponižava dvojicu papa. Pije VI /1775-1799/ je zbačen i beži u Valenciju, gde je posle njegove smrti ubeleženo: „Ime: građanin Jovan Braši, Zanimanje: papa.” I Pije VII je posle bezuspešnog konkordata u Notre-Dame-u morao da proslavlja Napoleonovo krunisanje, kad je ovaj sam i Žozefinu i sebe krunisao, pa je posle i crkvenu državu anektirao. Pije IX (1846-1878) je izgleda očekivao, da će Bečki kongres (18l4-l8l5) ovu oblast vratiti Bogu...

Nakon raskola 1054. počinje razdoblje ekspanzije Zapada, pod duhovnim, a često i svetovnim vođstvom rimskih papa. U okviru te ekspanzije počinjeni su najstrašniji masovni zločini u istoriji čovečanstva koji su imali religioznu osnovu; pomenimo krstaške ratove, istrebljenje Srba u današnjoj istočnoj Nemačkoj, procese protiv veštica i jeretika, uništenje starosedelaca u Americi.

Poslednji papa koji je do krajnjih konsekvenci primenjivao doktrinu papocezarizma i vodio svetsku politiku, Pije XII (1939-1958), otvoreno i aktivno je podržavao Musolinija, Hitlera, Franka i Antu Pavelića, da bi pred kraj 2. svetskog rata prešao na stranu SAD-a. No, ni njegovi naslednici nisu prestali da upotrebljavaju svoju svojinu, rimokatoličku Crkvu, kao oruđe velike politike.

Papa Jovanu Pavlu II (1978-2005) „prvi slovenski papa” ima zalugu za rušenje SFR Jugoslavije. Šta reći o nedavno ustoličenom nemačkom papi Benediktu XVI? Pošto se na papskom prestolu nalazi tek neki dan, neke apodiktične tvrdnje odnosno njegovog pontifikata nije lako izreći. Najveći stručnjaci iz oblasti istorije rimskih papa još uvek ne žele da se izjašnjavaju. Ipak, uz veliku dozu sigurnosti može se prognozirati da će Benedikt - Joseph Ratzinger nastaviti da ide stopama svoga prethodnika, tipičnog vatikanskog ultrareakcionara. On je, najpre, bio najbliži saradnik Jovana Pavla II, te samim tim učestvovao u donošenju svih njegovih odluka, s čijom se sadržinom morao slagati.

Dalje, pre nego što će postati papa, Ratzinger se nalazio na čelu vatikanske Kongregacije za veronauku, koja se razvila iz službe Velikog inkvizitora. On potiče iz tvrdo katoličke Bavarske, koja je ujedno bila i stožer Hitlerova nacionalsocijalizma (Minhen, glavni grad Bavarske, bio je do 1945. glavni grad NSDAP-a).

Kao omladinac, Ratzinger je bio i član hitlerovske omladinske organizacije, Hitlerjugend-a. Prokatolički mediji stvaraju u javnosti sliku o novom papi velikom teologu; dobri poznavaoci stvari to, međutim, osporavaju.

Ratzinger je bio profesor teologije na četiri nemačka univerziteta (Bonu, Minsteru, Tibingenu, Regensburgu), ali na svakom od njih i suviše kratko da bi njegove naučničke sposobnosti izašle na videlo.

Pije XII nikada nijednom rečju nije reagovao na zločine koji su se dešavali nad Srbima, za koje samo Nojbaher kaže da je u Jasenovcu pobijeno 750.000 duša, a da je u prvih osam meseci 1941. godine, otkad je na vlast došla NDH na čelu sa Antom Pavelićem pobijeno 350.000 ljudi.

On će pozdraviti predstavnike u uniformi Nezavisne države Hrvatske i blagosloviti ih, kao što će novembra meseca 1991. godine, Jovan Pavle II blagosloviti, u uniformi i pod oružjem, pripadnike nove vojske Franje Tuđmana.

Jovan Pavle II, doskorašnji papa, je kao i sve druge pape u istoriji bio blizak moći, blizak tajnim službama, političkim autoritetima u svetu, i zato nije nikakvo čudo da će se najviše oslanjati na katoličku tajnu službu Opus Dei, koja je osnovana 1928. godine, u čijim redovima i to više od polovine su Frankovi fašistički generali. Jovan Pavle II je vodio politiku baš onako kako je to zahtevala borbena crkva, baš onako kako je to Pavle III zacrtao u svojoj buli i baš onako kako je to zahtevao Ignjacio Lojola – da moraš biti pokoran kao lešina ako želiš da ostvariš politički cilj. Jovan Pavle II je 1979. godine prvi papa koji je uspeo da poseti Sjedinjene Američke Države i prvi papa koji je posetio Belu kuću. Razume se, zahvaljujući svom prijatelju Zbignjevu Bžežinskom, tvorcu Novog svetskog poretka ili tvorcu Novog svetskog haosa. Zanimljivo je da će upravo zaslugom Jovana Pavla II biti uspostavljeni 1984. godine puni diplomatski odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama, koji nisu postojali do 1867. On će biti najzaslužniji za novi konkordat, drugi u XX veku, koji je napravila rimokatolička Crkva, koji će biti obznanjen 1984. godine na jesen kao Regan-Vojtilin plan. Od te želje ostvarenja apsolutne moći, kao što se duga istorija papske crkve ne može razdvojiti, tako se sigurno, i uloga na tom putu ka ostvarenju apsolutne moći pape Jovana Pavla II ne može poreći. Čovek izuzetnih sposobnosti, čovek koji će svojom enciklikom 1991. godine CENTESIMUS ANNUS najaviti sve ono što će kasniji teoretičari oglašavati kao osnovne postulate Novog svetskog poretka. Dakle, Jovan Pavle II će te 1991. godine proglasiti sve političke sisteme i ideologije pogrešnim – i leve i desne, smatrajući da postoji samo jedan ispravan sistem, a to je katolički korporativizam, dakle pokušaj ostvarenja onog velikog Frankovog fašističkog sna, koji će administracija Sjedinjenih Američkih Država sprovesti u delo na kraju XX i početkom XXI veka. Zasluge Jovana Pavla II su u tradiciji rimske Crkve, koja se ne može odvojiti od prošlosti, te strašne, tamne mrlje na istoriji Evrope. Fašističke i nacističke Evrope. Koja je imala svoje pristalice ne samo u Italiji, i Nemačkoj, već i u Ujedinjenom Kraljevstvu i u Francuskoj. To

će biti razlog da će jedna druga sila, koja se javlja već krajem XIX veka, pokušati odlukom da se kao aberacija sruši Hitlerov fašizam, uspostaviti prisne veze sa papskom CrkvomNjujorški nadbiskup Spelman će 1943. godine imati četiri veoma duge audijencije kod pape Pija XII. Ruzveltov čovek od najvećeg poverenja industrijalac Tejlor će takođe 1943. godine provesti veliki broj sati u razgovorima sa Pijem XII-im upozoravajući ga kako će se spržiti i slomiti nemački fašizam, istovremeno mu očitavajući u grehe sve ono što papska Crkva nije htela da vidi: pogrome Jevreja, Rusa, Poljaka, i kada je De Gol u pitanju, posebno pogrome Srba. Ovi razgovori su dali ozbiljnog rezultata. Ne postoji ni jedan nadbiskub, biskup, gvardijan ili fratar, koji će biti suđen posle II svetskog rata. Svi oni koji su zdušno podržavali Hitlera naći će se na drugoj strani, kao žestoki protivnici fašizma. Ljudi istog imena, iste titule i istog prezimena. Najpoznatiji među njima Karl Marija Šperkl, nadbiskup Danciga, koji će biti osuđen na doživotnu robiju izići će već 1956. godine na slobodu, da bi ga odbranio i primio u dugotrajnu audijenciju papa Pije XII – 1957. godine. Svi oni koji su imali fašističku prošlost su bili blagosiljani od nove sile – od Sjedinjenih Američkih Država, i zato nije slučajno odabran za prvog čoveka demokratske Nemačke Adenauer, nekadašnji veliki, poznati, katolički gradonačelnik grada Kelna i čovek koji je uputio prvi pozdravni telegram Musoliniju. U vladi Konrada Adenauera 272 nauticajnije ličnosti imaju nacističku prošlost. Pa je čak i savezni sekretar Hans Gopke bio na listi nacističkih zločinaca, na listi saveznika pod brojem 101. Dabome, da nikada, kao i niko, od ovih 272 ličnosti u političkom životu nove, moderne, demokratske Nemačke nije bio suđen. Bila je to zaloga za novu političku budućnost moderne Evrope, koja treba da krene novim putem spremajući se za novi krstaški rat, u kome glavne zasluge i glavna uloga pripada papskoj Crkvi. Oni koji će u vojsci Adolfa Hitlera imati 15.000 kapelana (i videli smo su nacisti bili uvek humani zbog toga što je među njihovim redovima bilo 15.000 katoličkih sveštenika) će sada zauzeti, takođe u neshvatljivo velikom broju, mesta vojnih kapelana u vojsci Sjedinjenih Američkih Država. Na početku II svetskog rata ih je bilo ispod hiljadu. Na kraju II svetskog rata ih je bilo 4950. Sa drugim svetskim ratom raste porast uticaja rimokatoličanstva u Sjedinjenim Američkim Državama i vrlo brzo posle II svetskog rata oni će prerasti cifru od 40 miliona. Na tom principu spojenih sudova rimokatolička Crkva će se sasvim založiti i staviti na raspolaganje novoj ideologiji i novom pogledu na budućnost Evrope. I zato će njeni biskupi biti nagrađivani, razume se svi oni što su dobijali medalje od Hitlera, za svoje zasluge hvaleći savezničku vojsku, stvaranje NATO pakta, i kao mehur od sapunice će se raspršiti svaki drugi pokušaj u političkom životu Evrope. Čak i onaj pokušaj koji je učinio De Gol 10. decembra 1944. godine kada je sklopio ugovor sa Staljinom, da se svim mogućim sredstvima mora zaustaviti svaki pokušaj pretnje od strane Nemačke, nestaće kao da nikada nije postojao, nakon susreta u papskoj nuncijaturi u Parizu sa predstavnicima De Gola i Sjedinjenih Američkih Država. Tako će nastati jedno novo prijateljstvo u istoriji papske Crkve i u istoriji papske Evrope, prijateljstvo koje će brinuti ne samo o političkom već i o ekonomskom autoritetu Vatikana. U fondove Vatikana od 1945. godine do danas se sliva iz Amerike 35 % sredstava. I sasvim razumljivo, drugi veliki prijatelj papske crkve je Nemačka koja puni fondove Vatikana sa 18 %. Ta će ljubav ostati do dana današnjeg i Vatikan će zaista, sa armijom, sa ustrojstvom jedne vojne organizacije, doprineti bržoj amerikanizaciji Evrope. I samo zato, i ne iz ljubavi, već iz političkih interesa će Maršalov plan biti sproveden 1948. godine. I samo zato, ne iz ljubavi već iz političkih interesa Evropa će dobiti američki kapital: 3,6 milijardi dobija Ujedinjeno Kraljevstvo odnosno Velika Britanija; 2,6 milijardi će dobiti Francuska; Italija 1,4 milijarde; Nemačka 1,3 milijarde; Holandija 1 milijardu; i tako redom. Novac će zadobiti ljubav i poverenje onih koji će propagirati novu veru i novi izgled Evrope.

Dabome, Evropa nije samo rimokatolička Evropa. Dabome, Evropa nije samo ni protestantska Evropa iako tu ne treba da imamo iluzije, jer je uloga protestantke Crkve u dovođenju Hitlera na vlast bila podjednako velika i uticajna kao i uloga rimokatoličke crkve i to će biti razlog da posle II svetskog rata nestanu razlike i sukobi između protestanata i katolika. Ali postoji i jedna druga Evropa, koja nije izišla iz šinjela fašističke prošlosti, koja će upozoravati, da ta nova, konvertitska biografija nove Evrope, ne nudi pU ovoj kratkoj biografiji evropskog političkog života, treba tražiti i pokušaj odgonetanja sudbine srbskog naroda. Postoje samo dva viđenja stvari: teohumanizam, u koji je

uvučen srbski narod i njegova tradicija, koji postaje njegov identitet; cela istorija srbskog naroda je istorija teohumanizma u kome autoritet nije čovek, već Bog. Istorija srbkog teohumanizma govori o susretu, a ne o sukobu civilizacija. Nasuprot tog procesa se nalazi patohumanizam, čije odlike nije teško prepoznati.

Patohumanizam, uvažava samo autoritet moći i uvažava samo politiku pragmatizma. Interes je iznad svega, pa samim tim i iznad ljubavi. Zato taj patohumanizam, ima i odlike koje su sasvim suprotne od pravoslavnog, izvorno hrišćanskog, teohumanizma, od koga je Evropa počela uspešno da se udaljava. I ne kažem to slučajno, i ne mislim da je to pogrešno, jer kada je Evropa bila krštavana, ona je krštavana u ime izvornog hrišćanstva, nedeljivog, jedinstvenog, harmoničnog, simfonijskog, dakle pravoslavnog, hrišćanstva. Od tog svog izvornog identiteta, pravoslavno hrišćanskog ili izvorno hrišćanskog, Evropa se udaljavala vekovima, iznad svega i pre svega zahvaljujući najstarijem političkom autoritetu – papskom autoritetu. I zato je, i samo zato, taj patohumanizam, vrlo jednostavno pratiti i u savremenoj istoriji. Taj patohumanizam svedoči, kako se zapravo, neka civilizacija, neki narod, neka država, obučena u pravila Ignjacija Lojole, odnosi u prelomnim trenucima ljudskoga pada u kakve nesumnjivo spadaju i ratovi. Sve ono što se zamera srbskom teohumanističkom narodu, radili su drugi. Nisu Srbi 1941. ni 1942. ni 1943-će, gradili logore. Amerikanci su 120.000 Japanaca ili Amerikanaca japanskog porekla stavili u koncentracione logore. Tek 1988. godine izviniće im se američki Kongres. A 1992. oni koji su preostali u životu, uz ponovno izvinjene predsednika Buša, dobiće i ček na 20.000 dolara.

I kada je u pitanju ratno pravo, koje se stalno poteže u našem vremenu, patohumanizam takođe ima svoju dugu istoriju. Kako Zapad obučen konstitucijom Ignjacija Lojole i papskim autoritetom vidi ratno pravo? Pa vidi ga baš onako kako ga je video od 1941. do 1945. godine, kada se 6 miliona Rusa, koji su bili u koncentracionim logorima, nikada nisu vratili svojim kućama. Ili su mučki pobijeni na prisilnom radu ili su skapavali od gladi, ili su završavali na najgnusniji, najbestijalniji način. Ta se patobiografija može pratiti do današnjih dana, i za ovu priliku da navedem još samo jedan podatak da će 1999. godine osnivači Haškog suda ili Tribunala u Hagu, jednog pravnog rugla, i tužilac Karla Del Ponte izići sa podatkom koji ih neće moralno obavezivati, da ga bilo kada više prokomentarišu; a to je da na Kosovu postoje 529 skupnih grobnica u kojima su unesrećeni Šiptari nad kojima su Srbi počinili genocid.

Takvih primera patohumanizma nije teško pronaći, u ovoj istoriji, a ona razume se nije jedina, niti zapadne civilizacije niti zapadne crkve. U tom svetlu treba razumeti, i izbor pape Racingera naslednika Jovana Pavla II. I nije slučajno izabran, jer iz svega što sam do sada rekao je jasno da postoji velika ljubav između Vatikana i Vašingtona, ali kao u svakoj perverziji preko trećeg – preko Berlina, odnosno Nemačke. Nemačka će biti centar katoličke špijunske službe, zarad Sjedinjenih Američkih Država, od 1945. godine do danas. I nije slučajno, što će u tako važnom trenutku, finalizovanja projekta nove svetske ideologije doći na čelo papske crkve čovek nemačkog porekla i čovek koji je pripadao Hitlerovoj mladeži. To je vrlo važan i možda najvažniji ideološki potez u novoj politici američke administracije. U politici koja želi u potpunosti da izmeni istoriju Evrope.

Dolazak pape Racingera znači dolazak nove istorije Evrope.

Šminkane, isfabrikovane, medijske istorije Evrope.

Pripreme za stvaranje nove istorije evrope su pripreme koje su se odigrale, skoro kao po nekom pravilu na jugoslovenskom Balkanu. I zato se poslednjih godina umanjuje cifra postradalih u Jasenovcu. Poništiće se svi nemački izvori. Oni će svi biti odreda nevažni. I šta je rekao Kaše, i šta je rekao Horstenau, sve će to biti izbrisano, jer će Evropa priznati upravo ono što zagovara hrvatski predsednik Sanader, i razume se njegova intelektualna prikolica gospodin Goldštajn, da je u Jasenovcu, najverovatnije, stradalo između 60 i 80 hiljada ljudi, najrazličitijeg etničkog porekla. Kad

odbijete broj Jevreja, koji su popisali svoje mrtve, kad odbijete broj Cigana, koji znaju koliko ih je postradalo u Jasenovcu, biće vam jasno da je Tuđmanova cifra, cifra koju su preuzeli, danas, oni koji žele da upravljaju svetom, koji stvaraju novi svetski poredak, koji stvaraju novu istoriju sveta. Jer svi od reda učesnici novog poretka sveta su najednom postali istoričari. Setite se samo da je Klinton, kao veliki i poznati istoričar, osudio Srbe kao uzročnike prvog i drugog svetskog rata. Ta osuda ne podleže niti ironiji niti cinizmu. Ona traje do dana današnjeg. Sa brisanjem istine o Jasenovcu, za koju se nismo ni sami, niti kao pojedinci niti kao narod založili, niti u vreme Broza niti u vreme odnarođenog režima Miloševića, niti u vreme današnjih kvazi-demokrata, biće sve moguće. I biće moguće da Srbi poveruju i da iziđu iz političke tranzicije, u novu tranziciju privikavanja da su, navodno, genocidan narod. I zato se od njih traži i preti im se rezolucijom Američkog kongresa da kao narod preko svojih predstavnika u parlamentu priznaju zločin koji se dogodio u Srebrenici.

Zločin u Srebrenici koji je ovekovečen spomenikom koji je otkrio upravo američki predsednik Klinton, inače poznata, internacionalna porno zvezda, za 250.000 dolara. Spomenik na arapskom jeziku, iako nema niti jednog Muslimana ili Bošnjaka, niti u titovoj BiH, niti ovoj, koju „radža od Bosne” Ešdaun pretvara u unisonu državu, koji zna arapski. Da se odmah razumemo, svaki zločin mora biti kažnjen. I niko nema želje da idealizuje sopstveni narod, i niko nije protiv toga da se zločini kažnjavaju. Ali je ta unapred određena ili već dugo pripremana i predodređena biografija srbskog naroda, nešto što spada u patohumanizam. Jer se do dana današnjeg o zločinima govori na sledeći način: Ako je kojim slučajem i to vrlo retko procurila vest o spasavanju od strane Srbina i Srba, u ovom zloćudnom, ružnom, bestidnom, prljavom ratu, nekog Muslimana ili Hrvata, to je uvek, samo pojedinačni slučaj. Ako je neko od Srba bio spasavan, spasen od nekog Muslimana ili Hrvata, to je dokaz, demokratske i civilizacijske orijentacije hrvatskog ili muslimanskog naroda. Ako je pak neko od Srba ubio onda je to genocid, ako je neko od Srba postradao, onda su to pojedinačni slučajevi. Taj jezik je apsolutno jednak jeziku papske Crkve, koja se nametnula kao važan politički autoritet u Vašingtonu. I tako je jedan među onih pet koje sam pomenuo, najvećih stručnjaka za papsku istoriju Avro Menhetn konstatovao, katolička Crkva je zapravo poslužila i postala oružje Sjedinjenih Američkih Država.

Dakle, taj proces patohumanizma će još dugo trajati. Neće se govoriti o zločinima nad Srbima, niti 1941-ve niti 1991-ve. Neće se, razume se, spominjati zločin u vijetnamskom selu Mi Laj gde su Amerikanci pobili isključivo i jedino - žene i decu i bebe. Spominjaće se u istoriji moderne Evrope samo zločini koje su počinili, navodno, Srbi.

Katolička Crkva ne prestaje da prema Srbima čini sve one zločine koji su, sa manjim ili većim intenzitetom, počeli 1054. godine. Već 1059. godine u Splitu je održan skup, odnosno kako se zvao sabor, na kome je Vatikan ukinuo srbski jezik na kome su do tada radili i molili se naši narodi na ovim prostorima.

Neposlušni sveštenici, po nalogu Pape Aleksandra II, su dospeli u tamnicu, a splitski arhiepiskop hvalio se kako je Dalmaciju očistio od tzv. šizmatika. U mržnji prema istočnom, vizantijskom hrišćanstvu najdalje je otišao Papa Inoćentije III koji je 1204. godine organizujući krstaški rat otišao i porobio Vizantiju, zauzeo Carigrad i tada je i Sveta gora platila svoj danak, iako su tamo bili kaluđeri i ljudi odani Bogu.

Od tog perioda uz pomoć Mađara, sveti otac nastojao je da katoličanstvo ognjem i mačem nametne Srbima i Rumunima. Protiv srbske, tzv. kako oni kažu šizmatičke ili grčke jeresi kreće 3. decembra 1222. godine papa Polonije III, koji se obraća mađarskom kralju i zapoveda mu da skupi vojsku i da krene u krstaški rat protiv Srba u Bosni.

1332. godine u vreme vladavine bana Ninoslava, Papa Grgur IX naredio je kardinalu Jakovu koji se u to vreme nalazio u Mađarskoj da krene u Bosnu, da tamošnje crkvene velikodostojnike, jeretike kako su ih zvali i da ih prevede u katoličku veru.

Papa Bonifacije VIII koga veliki pesnik Dante stavlja u osmi krug pakla, zbog njegovih „zasluga”, posebno u organizovanju inkvizicije, namenio je franjevce koje će 1327. uputiti papa Jovan XXII i koji će imati nove metode i imati nešto više uspeha.

24. aprila 1360-te godine naredio je papa Inoćentije VI đakovačkom biskupu Petru da prenese zapovest mađarskom kralju Ljudevitu da pokrene krstaški rat na Bosnu i bana Tvrtka. Zbog toga što se ovde ispoveda sveta katolička vera. A onda, Ljudevit je ušao u zapadnu Bosnu paleći i žareći. Dočekala ga je i do nogu potukla srbska vojska. Međutim, ubrzo posle toga kreće novi krstaški rat koji ide Istočnom Bosnom i dospevaju do Srebrenika gde takođe doživljavaju katastrofalan poraz.

Pred sam pad Bosne pod Turke Vatikan postiže uspeh na taj način što je Stjepana Tomaševića koji je tek stupio na presto preveo u katoličanstvo. Međutim, to će, nažalost, koštati njega mnogo, ali koštaće i ceo srbski narod tamo, jer je narod odbacio svog vladara, a to su Turci iskoristili i zauzeli Bosnu, a Stjepan je pogubljen. To je samo jedan od dokumenata.

Sveštenici u NDH vode u pohode ustaše, koji nabijeni mržnjom kolju nevine ljude, braću po istom ocu nebeskom, braću po istom jeziku, braću po jednoj krvi i braću po jednom te istom tlu majke zemlje. Viktor Novak navodi, u samostanu Gorica, kod Livna 1941. godine, da Srećko Belić držeći propoved govoreći ustašama kaže: Braćo ustaše, idite i koljite Srbe. Prvo zakoljite moju sestru, koja je udata za Srbina, a onda koljite sve Srbe redom. Kad završite posao, dođite i ja ću vas osloboditi greha.

Izveštaj zapovednika ustaških jedinica, šta su učinili u blizini Banje Luke u Drakuliću, Šapovcu. Jedna satnija ustaških bojovnika pod zapovedništvom poručnika ... u pratnji Vjekoslava Filipovića dana 7. veljače u 4h ujutro zaposela i poubijala krampovima 37 radnika grčkoistočnjaka. Njih to interesuje. Nastavila sa ubijanjem krampovima i sekirama grčkoistočnjaka muškaraca, žena i dece u selima Modiki gde je ubijeno 750, Drakulićima gde je ubijeno 1500. Ubijanje je završeno istog dana oko 14h. Znači uništeno je preko 2000 ljudi.

Nesrećna poseta Republici SRPskoj Pape Jovana Pavla II, koji je došao na mesto gde se zločin dogodio i proglasio je za sveca čoveka koji je bio u pozadini toga i jedan od organizatora, ali nije našao nijednu reč da onu decu poklanu, u učionici zajedno sa preminulom učiteljicu, spomene. Nije našao snage da spomene nijedno ime, za preko 2000 ljudi koji su za jedno pre podne krampovima i sekirama isečeni.

_______Autor je jedan nepoznati Mangup, koji očigledno nije imao pametnija posla od bavljenja sa papama.

www.mangup.net